Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Milovan Drecun

Milovan Drecun

Srpska napredna stranka

Govori

Poštovana predsednice, mandataru, kandidati za ministre, kolege poslanici, u potpunosti podržavam opširan ekspoze koji je izneo mandatar.
Gospodine Vučiću očekujem da će ovo postati standard i uobičajena praksa svih narednih mandatara iz ključnog razloga. Ovako opširnim trasiranjem puta kojim Srbija treba da ide u naredne četiri godine pokazali ste puno poštovanje prema građanima Srbije, jer sve ono što će buduća Vlada raditi se direktno tiče kvaliteta života svih građana. Oni moraju detaljno da budu upoznati sa onim što planirate da radite.
Sa druge strane, pokazali ste puno poštovanje parlamentu i poslanicima, jer ste nas upoznali …
Dakle, gospodine Vučiću, sa jedne strane ovako opširnim ekspozeom smo pokazali puno poštovanje prema građanima, sa druge strane prema parlamentu i poslanicima.
Podržaću ovaj sastav Vlade koji ste predložili, ali nemate moju blanko podršku. To znači da sam se opredelio da podržim ovaj sastav Vlade na osnovu snage argumenata koje ste izneli u ekspozeu i na osnovu vašeg autoriteta koji ste izgradili u minulom periodu tako što ste pokazali da ste maksimalno posvećeni Srbiji, dobrobiti građana i celini interesa zaštite i celini interesa srpskog naroda.
To takođe znači da ću detaljno pratiti rad Vlade u narednom periodu, po potrebi kritikovati, ali ćete u meni imati maksimalno snažnu i posvećenu podršku za sve što vodi boljitku Srbije.
Želim da se fokusiram na nekoliko elemenata, odnosno tačaka koje ste izneli u ekspozeu. Spoljna politika, u ekspozeu ste rekli – nova Srbija je izašla u svet i svet je prihvatio i to je veoma dobro. Prvi put posle dužeg perioda mi smo na međunarodnom planu pozicionirani i što je najvažnije i oni čiji su interesi direktno suprotstavljeni našim počinju da uvažavaju naše interese.
Za naredni period je jako bitno kakav će svet biti oko nas da bismo mogli da ponađemo svoje mesto. Sa jedne strane stvara se jedan multipolaran međunarodan poredak koji predvode nove ekonomske sile, sve više i vojne sile poput Rusije, Brazila, Indije i Kine. Sa druge strane imamo jednu izraženo snažno geopolitičko sučeljavanje velikih sila koje preti da pretvori ne samo Srbiju već i čitav region u kojem se nalazimo u taoca tog geopolitičkog sučeljavanja.
Koliko je teško da se pozicioniramo na međunarodnom planu i koliko napora ćete vi sa vašom Vladom morati da uložite u narednom periodu da izbegnete sve zamke tog jednog sukobljenog, turbulentnog sveta pokazuje najbolje izjava američkog državnog sekretara Kerija iz novembra 2014. godine kada je rekao da se na liniji sučeljavanja između Rusije i Amerike po pitanju Ukrajine nalaze Makedonija, Srbija, Crna Gora, Moldavija i Gruzija. Interes Srbije nikako nije da bude na liniji vatre. Naš je interes da budemo na liniji prosperiteta, saradnje, partnerstva i sveopšteg napretka. Upravo tu zamku da se nađemo na liniji vatre ćete morati u narednom periodu da izbegnete.
Kojim putem ići na dalje na međunarodnom planu? Visoka predstavnika za spoljnu politiku i bezbednost Federika Mogerini je pre dva dana rekla, citiram – Evropska unija mora da se poveže i sa novim akterima u svetu, jer ni jedna članica sama ne može adekvatno da odgovori na nestabilnosti i nove bezbednosne pretnje. Ti novi akteri su svakako zemlje čija je ekonomska snaga narastajuća. To su nove grupacije poput Briksa, Šangajske organizacije za saradnju na vojnom planu organizacije dogovora kolektivne bezbednosti.
Mislim da je upravo ovo put kojim Srbija ide u minulom periodu i koji je doneo taj benefit, odnosno izvanredan rezultat da bude uvažavana i da može između ostalog da spreči članstvo samoproglašene države Kosovo u UNESKU.
Rekli ste da treba poboljšati saradnju sa grupacijama poput Briksa, da u potpunosti se slažem. Mislim da je to velika šansa za ekonomski razvoj Srbije, za smanjenje našeg spoljnog trgovinskog deficita, jer svi ekonomisti predviđaju da će Briks veoma brzo postati vodeća grupacija i čak preteći po BDP Grupu sedam najrazvijenih zapadnih zemalja.
Što se tiče nacionalne bezbednosti, u ekspozeu ste rekli da je naš sistem odbrane u 34 najboljih rangiranih na svetu. To je svakako rezultat niza mera koje su preduzete od spoljnopolitičkog plana tog snažnog međunarodnog pozicioniranja do pokazivanja da smo opredeljeni da i najteže probleme poput kosmetskog problema rešava na jedan miran način, dogovorom i kompromisima, do onoga što je urađeno na modernizaciji Vojske Srbije, pri čemu je osnova naša namenska industrija.
Mislim da je modernizacija, gospodine Vučiću, ključ reforme bilo koje organizacije, posebno Vojske Srbije. Moramo da nastavimo sa intenzivnom organizacijom Vojske i da se pri tome prilagodimo onim novim bezbednosnim izazovima sa kojima se sada u manjoj meri suočavamo, a sa kojima ćemo se u narednom periodu posebno suočavati kao što su nedržavne pretnje poput radikalnog islamističkog ekstremizma i terorizma i u tom smislu podržavam i mislim da je prava odluka u pravo vreme, izjavili ste u Pančevu, ako se ne varam nedavno, da će biti povećan broj pripadnika specijalnih jedinica Vojske Srbije. Mislim da je to veoma dobar potez. Takođe mislim da Specijalna antiteroristička jedinica u okviru MUP koja nastala spajanjem SAJ-a i PTJ-a da treba da bude unapređena i da treba da napravimo jedan možda novi koncept obuke ljudi za suprotstavljanje i prevenciju prevashodno radikalnom islamističkom ekstremizmu i terorizmu.
Što se tiče Kosova, ja sam od početka i kao poslanik, kao građanin, kao predsednik Odbora za Kosovo i Metohiju u potpunosti podržavao proces normalizacije odnosa između Beograda i Prištine, između Srba i Albanaca. Mi moramo da počnemo da zatvaramo tu ogromnu pukotinu koja je između Srba i Albanaca, koja remeti normalan život i budućnost i srpskog naroda, ali i samih Albanaca, destabilizuje region. I ovo je početni korak u svemu tome.
Nismo mi postizanjem Briselskog sporazuma ni dali, ni izdali, ni prodali Kosovo i Metohiju, već smo počeli polako korak po korak da vraćamo državu Srbiju na Kosovo i Metohiju, koje nam neko silom oružja i jednostranim proglašenjem otima.
Mislim da u narednom periodu, gospodine Vučiću, pažnja mora da bude, da se formira zajednica srpskih opština. Ne sme više da bude oslovljavanja od Prištine, to je u osnovi prvog Briselskog sporazuma, Zajednica srpskih opština. Ako konačno Albanci ne odustanu od blokiranja realizacije, onda možda da proglasimo na osnovu prvog Briselskog sporazuma pa da vidimo šta će raditi, ona mora da funkcioniše.
Povratak preko dve stotine hiljada proteranih Srba, ali i proteranih Roma i Goranaca, zatim, imovina i ratni zločini, nastavak procesa normalizacije su svakako prioritet.
Želim samo da vas podsetim da je Odbor za KiM formirao oktobra 2015. godine Radnu grupu koja se bavi prikupljanjem činjenica koje su jako bitne za dokazivanje zločina terorističke OVK. Ono što me je, gospodine Vučiću frapiralo, da vam kažem, na jednom sastanku te radne grupe na kojoj su bili prisutni predstavnici svih naših službi, SORZ, Komisija za nestala lica, Kancelarija Vlade Republike Srbije, Tužilaštvo za ratne zločine, konstatovali smo da materijal koji je BIA svojevremeno predala Tužilaštvu za ratne zločine, da ga nema u Tužilaštvu za ratne zločine, neko ga je sakrio, a taj materijal je zapravo kompletan dosije počinjenih zločina od strane terorističke OVK nad pripadnicima srpskog naroda, naših snaga bezbednosti, ali i samim Albancima.
I s druge strane takođe, prvi put smo preko te Radne grupe napravili koordinaciju svih nadležnih državnih organa koji raspolažu bilo kakvim saznanjima o počinjenim zločinima.
Očekujem vašu, kao i do sada, punu podršku prema Radnoj grupi koja će se baviti prikupljanjem činjenica sa namerom da sve do čega dođemo predočimo Specijalnom istražnom timu koji će raditi, koji će podizati optužnice u Specijalnom sudu koji treba da sudi pripadnicima terorističke OVK i da onda objavimo neku vrstu „bele knjige“ i da je dostavimo svim nadležnim, međunarodnim institucijama, da bi se pokazalo da je teroristička OVK imala genocidan plan, a ne da nam Hašim Tači preti nekakvog tužbom za genocid protiv Srbije.
Ponavljam, strateški cilj terorističkog OVK uz podršku Republike Albanije je bio što više Srba pobiti i sve ostale proterati. Mi tome moramo da se suprotstavimo i da istina konačno izađe na videlo.
Što se tiče, gospodine Vučiću, još nekih elemenata - pravda, pravosuđe, nikad dovoljno pravde u Srbiji, ali ja samo moram, evo tu nam je i buduća ministarka za pravdu, samo bih želeo da vam kažem jednu stvar. Pravdu ne mogu da dele oni koji su tako jasno politički deklarisani. Oni koji su postavljali samo na osnovu kriterijuma pripadnosti Demokratskoj stranci u ranijem periodu.
Ja ću da vam citiram jedan dokument koji je objavio dnevni list „Politika“ 8. marta 2014. godine, a koji je „Politici“ dostavljen od društva sudija, gde se vidi jasno kako su pravljeni spiskovi sudija u Opštini Vlasotince na osnovu preporuka lokalnog Odbora Demokratske stranke. 6
Dakle, lokalni odbor DS odlučuje ko treba da bude sudija ili tužilac. Iz dokumenta citiram sledeće, imena ne spominjem – „kada su sudije u pitanju lomio se između DS i DSS, zaslužuje šansu, simpatizer, supruga član DS, zainteresovan za Apelacioni sud u Nišu, nesporan, sarađivao bez pogovora, nesporan, simpatizer, simpatizer, nesporan, jedina mana – suprug bivši predsednik JUL, naravno nepodoban, predsednik suda do 2000. godine, okoreli neprijatelj DS, nesporno negativan“.
U zemlji Srbiji sa ovakvim sudijama i sa ovakvim partijama koje su uticale na pravosuđe, bila im puna usta pravde, nezavisnosti sudstva, nikada neće biti pravde.
S obzirom na vreme koje sam već iskoristio, da ne širim temu, rekli ste, ako se ne varam, na kraju ekspozea da trebamo svi da se menjamo. Prihvatam da se menjamo, da menjamo Srbiju na bolje. Srbija je naša jedina otadžbina. Suviše se dugo i suviše se teško živi u Srbiji. Konačno dolazi vreme da u naredne četiri godine, gospodine Vučiću, i to je vaša najveća odgovornost, promenimo Srbiju tako da u Srbiji ogromna većina građana počne da živi dobro. To je vaš najveći prioritet. Hvala vam.
Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, gosti, koleginice i kolege, policija je svakako najvažnija karika unutrašnje bezbednosti, zato je ovaj zakon od posebnog značaja.
Ja zaista moram da pohvalim to što je reprezentativan tim MUP, policije, danas u Skupštini, što pokazuje jedno puno poštovanje prema Narodnoj skupštini, to treba da postane obrazac za ponašanje ostalih ministarstava.
Takođe, iz ova tri predloga zakona, video sam da je napravljen veoma ozbiljan posao od strane tima koji je radio ove predloge i želim to da pohvalim. Vidi se jedan sveobuhvatan pristup, jedan pogled okrenut budućnosti, jedna opširna analiza izazovima sa kojima će se suočavati policija i traženje najboljih organizacionih odgovora.
Mislim da zakon daje pravni osnov, Zakon o policiji, za stvaranje unapređenog sistema organizacije i delovanja policije, usklađuje delovanje policije sa visokim standardima poštovanja ljudskih prava. Istovremeno treba da omogući takvu reformu policije koja će značajno unaprediti borbu protiv organizovanog kriminala, korupcije, porodičnog i ostalog nasilja, terorizma.
Ja bih ovde samo ukazao na nekoliko aspekata Zakona o policiji. Ono što posebno na mene ostavlja utisak je definicija sredstava prinude i njihove upotrebe.
Mislim da je ovo precizno regulisana oblast koja je od posebnog značaja, jer ona treba maksimalno da zaštiti građane od nezakonitog postupanja policije i prekomerne upotrebe sile.
Vidi se da su predviđena i neka nova sredstva. Vidi se da se poštuju maksimalno ljudska prava, da se građani štite od nanošenja teških telesnih povreda. Mada, imam jednu dilemu, moram da priznam, da li sve ovo možda može da oteža postupanje policije u određenim trenucima? Jer, čini mi se da smo poslednjih decenija imali situaciju koja je neprihvatljiva u najrazvijenijim zemljama, da se najlakše okidač povlači upravo prema policajcima i da oni jednostavno postaju možda mete zbog kojih se niko ne plaši da će odgovarati ako bude ugrožen njihov život.
Član 108. definiše da o svakoj upotrebi sredstava prinude policijski službenik u pisanom obliku podnosi izveštaj nadređenom policijskom službeniku. Naravno da je to neophodno, ali čini mi se da do sada u praksi ima možda mnogo više, da je taj proces birokratizovan i da otežava ponašanje policajaca u svim aspektima.
Drugo, nova sredstva prinude su proizvod težnji kod savremenjivanja opreme policijskih službenika, piše u obrazloženju zakona. Jedan od najvažnijih aspekata bilo koje reforme je modernizacija sistema koji se reformiše. U ovom smislu neophodno je, dakle, modernizovati i u smislu opreme i u smislu naoružanja policiju, posebno specijalnu antiterorističku jedinicu, koja treba da bude formirana, žandarmeriju, svakako, helikoptersku jedinicu.
Takođe bih rekao da je za zaštitu policajaca veoma važan član 124, koji definiše napadom vatrenim oružjem na policijskog službenika u smislu stava 2. ovog člana smatra se i samo potezanje vatrenog oružja ili pokušaj da se ono potegne. Dakle, mora da se zaštita policajca podigne na jedan mnogo, mnogo viši nivo.
Oko nivoa bezbednosnih provera, član 141, veoma važan član. Te bezbednosne provere predstavljaju zapravo preventivan potez protiv zloupotreba u MUP-u. Navešću, recimo, jedan primer koji sam nedavno uočio, da je čovek visokopozicioniran i to u Sektoru za međunarodnu saradnju, saučestvovao u izvršenju jednog užasno teškog krivičnog dela gde je bio maltretiran građanin, gde je došlo do njegovog teškog telesnog povređivanja, da je taj policajac lažno svedočio, da je ovaj drugi osuđen za to, a da je ovaj iz nekih drugih razloga ostao nedostupan pravdi, a da je onda napredovao u MUP-u. Ja se onda pitam kakve su to onda bezbednosne provere izvršene ako takav profil čoveka može da bude tako visoko pozicioniran? Zato mislim da će ovaj član 141. u narednom periodu sprečiti da ponovo do toga dođe.
Takođe, sistem karijernog napredovanja. Definisanje sistema karijernog napredovanja je neophodno za funkcionisanje i za efikasan rad policije, jer on definiše da će se pod napredovanjem podrazumevati napredovanje u znanju i veštinama, principi profesionalnog planiranja, odabira, selekcija. Dakle, stalna edukacija, stalno usavršavanje pripadnika policije jesu garancija da će se oni profesionalno ponašati i da će povećati efikasnost u radu policije. U tom smislu, baš podržavam ovu odredbu koja definiše taj sistem karijernog napredovanja, naravno, sa očekivanjem da neće biti zloupotreba i nekog subjektivnog tumačenja.
Zatim, ono što skreće pažnju svakako je policijsko-obaveštajni model. Mislim da nam je to do sada nedostajalo i da je taj model jako bitan da bi omogućio policiji da mnogo efikasnije donosi odluke i da radi. Dakle, kriminalističko-obaveštajna informacija jeste skup prikupljenih, procenjenih, obrađenih, analiziranih podataka koje predstavlja osnov za donošenje odluka u obavljanju policijskih poslova. Samo jedan primer da navedem zbog koga mislim da je ovo jako bitna stvar. Imate npr. slučaj u Bosilegradu, gde je oštećena stranka, odnosno sud tražio 13 puta asistenciju policije da sprovede svoju odluku preko izvršitelja. Trinaest puta policija ne pruža asistenciju, jer lokalni pripadnik BIA, koji je u srodstvu sa jednom osobom koja protestvuje protiv tog izvršenja, pravi nekakvu bezbednosnu procenu koji kaže da ne treba sprovesti izvršenje. Pa, kako je moguće da bilo ko može svojom procenom da blokira sudsku odluku? Zato je sada procena od strane policija, koja je definisana članom 34, veoma bitna da se isprave takve nelogičnosti. To je od posebne važnosti za efikasnost policije i tu je najvažnije izbeći subjektivnost i nedovoljnu stručnost.
Takođe, član 27, i skrećem pažnju, policija u zajednici, policija razvija saradnju i partnerstvo sa građanima i drugim subjektima zajednice u cilju obavljanja policijskih poslova. Ja bih samo jednu sugestiju, gospodine ministre, imao. Mislim da policija nema dovoljnu komunikaciju sa romskom zajednicom, da bi u narednom periodu tu trebalo načiniti značajne pomake, jer kod romske zajednice je prisutan svakodnevni kriminal, trgovina ljudima, nasilje u porodici, nad ženama, nad decom, i ako bismo možda imali više pripadnika romske populacije u bilo kom segmentu uspostavljanja te komunikacije, da bismo mogli da poboljšamo efikasnost u radu policije prema romskoj zajednici i da stvorimo međusobno veće poverenje. Tu bismo možda mogli da dobijemo podršku OEBS-a i nekih drugih međunarodnih organizacija za takav jedan program.
Što se tiče Predloga zakona o javnom okupljanju, mislim da je veoma liberalan, dozvoljava građanima, organizacijama, udruženjima, strankama, da se nesmetano okupljaju i da pri tome ispunjavaju i ispoštuju neophodne uslove radi sopstvene bezbednosti.
Ali, imam jedno pitanje konkretno za vas, gospodine ministre, član 4. definiše mesto okupljanja. Između ostalog, u stavu 2. se kaže – zatvoreni prostor u smislu ovog zakona jeste prostor, objekat ili prostorija ograđena ili označena, u kojoj se vrši okupljanje. Šta zapravo ovo znači – prostor ograđen ili označen? Da li to znači npr. ovako – evo, setih se sada, nedavno sam bio u opštini Bosilegrad. Tamo je u predizborne svrhe bila iskopana jedna velika rupa, predsednik opštine je hteo to da pokaže da će tu biti bazen. Bazena, naravno, nema. Sada grupa građana hoće ispred opštine da organizuje javnu manifestaciju, gde će ograditi deo prostora stiroporom, kao imitacija bazena, i tu da održi prostor, da pozove tog predsednika opštine, da prvi otvori bazen na tom mestu. Da li taj skup ne treba prijavljivati? Da li se to tretira kao zatvoreni prostor? Ili, ako se recimo u parku neki prostor ogradi, improvizovano ili obeleži nekom trakom, da tu može da se organizuje skup i da to bude mesto okupljanja?
Još jedna napomena, vezano za Zakon o javnom redu i miru, član 12. prosjačenje. Mislim da je ovo dosta značajno pitanje, naročito za velike gradove. U Beogradu imate svakodnevno ugrožavanje bezbednosti ne toliko vozača od prosjačenja na ulicama, na semaforima, već upravo dece koja su predmet zloupotrebe za prosjačenje. Ja sam nedavno, moram da priznam, imao jednu neverovatnu scenu koja me strahovito uznemirila kao roditelja. Imao sam ispred automobila dete koje možda ima jedva dve godine, koje uopšte nisam video, koje je učestvovalo u prosjačenju, a valjda su mu roditelji bili nedaleko 30-ak metara i malo je falilo da pregazim to dete. Jednostavno, ne možete da ga primetite.
Dakle, ove odredbe moraju da se konstantno primenjuju i da svi oni koji zloupotrebljavaju decu u cilju prosjačenja, da budu sankcionisani, jer ta stalna zloupotreba dece, ponavljam, ugrožava prevashodno njihovu bezbednost.
Rečju, mislim da će ovi predloženi zakoni omogućiti policiji efikasniji rad, da će u mnogome poboljšati statusni položaj pripadnika policije, da imamo jedan savremen zakon koji će moći u narednom periodu da odgovori bezbednosnim izazovima sa kojima će se policija i mi kao društvo suočavati. Hvala.
Hvala.
Poštovane koleginice i kolege, predsedavajući, ministre, pažnju ću usmeriti na izbor tužioca za ratne zločine, pri tome se neću izjašnjavati o svakom predloženom kandidatu, već ću nešto reći šta očekujem da novi tužilac za ratne zločine uradi da bi unapredio rad Tužilaštva. To, šta očekujem da uradi proizići će iz jedne analize, dakle, mog poslaničkog viđenja šta je Tužilaštvo za ratne zločine do sada uradilo.
Kada god uđem u Dom Narodne skupštine, pogledam fotografije ubijenih srpskih civila, pripadnika naših snaga bezbednosti, kidnapovanih, nestalih, i osetim težinu bola porodica koje su ostale bez najdražih. Ali, kada pogledam onaj deo natpisa na kome stoji pitanje – zašto nema pravde za srpske žrtve, moram da priznam da sam užasno postiđen.
Gospodine ministre, ja pitam zašto nema pravde za srpske žrtve? Možda zbog toga što je, recimo, Tužilaštvo za ratne zločine u Beogradu uspelo da pravosnažno okonča samo dva postupka za zločine koji su počinjeni nad Srbima na KiM, to je prvi Gnjilanska grupa, ali 17 pripadnika te grupe je oslobođeno.
Drugi slučaj, jedna čovek osuđen za zločine nad Srbima na KiM, dakle, jedan jedini, pravosnažni slučaj za zločine nad Srbima.
Možda je odgovor zašto nema pravde za srpske žrtve je u dopisu, i mi dobijamo dopise, a ne samo neki opozicioni poslanici, dopis od advokata Ivana Maksimovića iz Prokuplja, koji mi se obratio kao predsedniku Odbora za KiM. Obraćam vam se ovim podneskom ne samo kao advokat i opunomoćenik oštećenih, već kao i oštećeni u predmetu Tužilaštva za ratne zločine u Beogradu, Kt.rn.br. 662/07 i to kao unuk pokojnog Živojina Milića iz Obilića, koga su pripadnici tzv. oslobodilačke vojske Kosova, zverski ubili u selu Trnavce, opština Srbica, na mestu zvanom Vojteš u neposrednoj blizini regionalnog puta Kosovska Mitrovica – Peć, i to udarcima tupinom mehaničkog oruđa, ispaljenje više hitaca iz vatrenog oružja. U dopisu dalje piše – ovaj predmet pred Tužilaštvom za ratne zločine u Beogradu vodi još od 2007. godine, kada je u vezi istog slučaja krivičnu prijavu podnelo udruženje Kidnapovanih sa KiM, po kojoj prijavi nije ništa preduzimano sve do dana 19. decembra 2012. godine. Dakle, nakon pet godina, kada sam ja istom tužilaštvu dostavio krivičnu prijavu sa mnoštvom dokaza od kojih je tek posle godinu dana posle moje urgencije Tužilaštvo izvelo samo jednu radnju, ispitavši samo jednog od oštećenih, i na tome stalo, iako su više puta kontaktirani usmeno, telefonom, i dostavljeni su im dodatni pisani dokazi do kojih sam došao, koji bi zasigurno identifikovali izvršioce krivičnog dela i njihove nalogodavce i taj se ratni zločin rasvetlio. Ali, očito je da ne postoji volja od strane postupajućih.
Možda nema pravde za srpske žrtve i zbog toga što takođe, u jednom drugom dopisu, između ostalog stoji, kako je moguće da tužilac, inače predmetni tužilac je jedan od kandidata sada za tužioca za ratne zločine. Dakle, kako je moguće da tužilac 5. maja 2012. godine, da opisane radnje krivičnog dela u jednom predmetu predstavljaju ratni zločin protiv civilnog stanovništva, a već 1. juna iste godine, samo nekoliko dana kasnije, dakle, da one nisu ratni zločin već udruživanje u vezi terorizma i da potpadaju pod Zakon o amnestiji.
Ili, možda zbog toga što je u toku 2011. godine, Služba za otkrivanje ratnih zločina došla do saznanja da se u magacinskom prostoru Tužilaštva za ratne zločine nalaze desetine hiljada neobrađenih izjava lica koja su u Srbiju došla iz Hrvatske i Bosne, za vreme, i nakon ratnih dešavanja, a koje su prikupili predstavnici Komiteta za prikupljanje podataka o zločinima protiv čovečnosti Međunarodnog prava, kao i predstavnici boračkih udruženja žrtava rata iz Republike Srpske i dostavili Tužilaštvu na dalji rad i postupanje.
Neblagovremenom obradom i držanjem ovako dragocenog materijala, a mogu da posumnjam da je neko namerno sklonio taj materijal u magacinskom prostoru Tužilaštva do kraja 2011. godine, u mnogome je otežano istraživanje, procesuiranje ratnih zločina koji su izvršeni nad Srbima u Hrvatskoj i Bosni.
Ili, da li možda nema pravde za srpske žrtve zato što je u vreme bivšeg režima Tužilaštvo za ratne zločine postalo primer političkog zapošljavanja koji možemo videti iz predmeta i spominjanja dve osobe koje recimo rade u Tužilaštvu. Gospodine ministre, vas pitam, šta bi se desilo da ste npr. sekretara Ministarstva pravde zaposlili kao zamenika Tužioca za ratne zločine kao što je recimo slučaj sa sadašnjim zamenikom, gospodinom Bruno Vekarićem?
Da li je recimo, bivša ministarka Snežana Malović takođe predmet političkog zapoljšavanja ili supruga bivšeg premijera sadašnjeg opozicionog poslanika sa platom verovatno negde oko 200.000. Da bih vam dokazao zašto govorim gospodine ministre o politizaciji, zapoljšavanju u Tužilaštvu za ratne zločine i zbog čega je to bitno da se preseče?
Upravo ću vam obrazložiti ocenu da su možda gospodin Vekarić i gospođa Malović primer tog političkog partijskog zapošljavanja. Bruno Vekarić zamenik Javnog tužioca za ratne zločine protivustavno se nalazi na stalnoj funkciji, pretpostavljam da vam je to gospodine ministre poznato iz dokumentacije koju sam vam svojevremeno dostavio, iako nikada nije prošao izbor kroz Narodnu skupštinu Srbije. Pogledajte ko je vršio u stvari partijska i politička zapošljavanja.
Vlada Republike Srbije 2003. godine usvojila je zakon o izmenama Zakona o javnom tužilaštvu. Između ostalih,izmene su se ogledale u tome što je Vlada na predlog ministra pravde imenovala zamenike javnih tužilaca. Tim izmenama zakona smanjenje su godine iskustva potrebne za izbor na funkciju zamenika opštinskog i okružnog javnog tužioca. Važno je to što je Ustavni sud Srbije izmene tog zakona oglasio neustavnim i objavio svoju odluku u „Službenom glasniku“. Nakon toga Vlada je imenovala određeni broj zamenika javnih tužilaca. Konkretno 2003. godine rešenjem Vlade Srbije o imenovanju zamenika i javnog tužioca, broj 127. od 23. decembra, Bruno Vekarić imenovan je za zamenika Okružnog javnog tužioca. Imenovanje je izvršeno protivno tada važećim odredbama Zakona o javnom tužilaštvu, odnosno protivno odredbama zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom tužilaštvu.
Dakle, stav 1. član 62. Zakona o javnom tužilaštvu je jasan. Vekarić nije mogao biti imenovan od strane Vlade, već biran od strane Narodne skupštine, pa je njegovo imenovanje na mesto zamenika Okružnog javnog tužioca nezakonito i predstavlja primer političkog zapošljavanja. Na tom spisku imenovanih na takav način između ostalih, imenovana je i Snežana Malović za zamenika Opštinskog javnog tužioca u Četvrtom opštinskom javnom tužilaštvu. Do imenovanja ona je obavljala funkciju šefa ministra tadašnjeg Batića u njegovom kabinetu, a Vekarić je bio sekretar. Snežana Malović nije primila dužnost u Četvrtom okružnom javnom tužilaštvu kako stoji u rešenju o imenovanju, već je navodno funkciju zamenika obavljala u tadašnjem Drugom opštinskom javnom tužilaštvu.
Bruno Vekarić nikada nije ni obavljao posao zamenika Okružnoj javnog tužioca, jer je dobio naknadno rešenje da obavlja poslove portparola u Tužilaštvu za ratne zločine. Dakle, odmah stupa na posao u Tužilaštvu za ratne zločine i tu ostaje nakon aprila i maja 2004. godine, kada Ustavni sud objavljuje odluku da su izmene prethodno navedenog zakona neustavne.
Od 2004. godine do danas, Vekarić ostaje u Tužilaštvu za ratne zločine, dok Snežana Malović ostaje do 2007. godine kada postaje sekretar u kabinetu ministra pravde Dušana Petrovića, nakon toga i ministarka pravde. Sada radi u Tužilaštvu za ratne zločine. Smatram da je to primer političkog zapošljavanja.
U još jednom dopisu koji sam dobio između ostalog se kaže – osnovu nezakonitosti u radu tužilaštva čini i predstavlja Bruno Vekarić, nezakonito izabrani zamenik. Po njegovom nalogu je u Tužilaštvu zaposleno više nepotrebnih lica sa platama koje su kao zamenik tužioca. Na prvom mestu je sekretar sa preko 200.000 dinara, pretpostavljam da su podaci tačni. U Tužilaštvu je na platnom spisku i osoba koja tu uopšte ne radi, da je ne spominjem.
Zbog toga gospodine ministre, mislim da u narednom periodu, tužilac koji će biti izabran treba da uradi sledeće, odnosno od Tužilaštva za ratne zločine očekujem da ovaj veoma važan organ gonjenja vrati u izvršno pravosudni sistem države Srbije, jer je u proteklom periodu radom dosadašnjeg tužioca ovaj organ izmešten iz sistema državne vlasti Republike Srbije i stavljen pod uticaj pojedinih stranih ambasada i nevladinih organizacija. Tužilaštvo za ratne zločine mora biti u službi zvanične državne politike, krivičnog progona Republike Srbije i obavljati svoju delatnost u okviru Ustava i zakona, a ne naloga pojedinih stranih ambasada i nevladinih organizacija.
Glavni zadatak Tužioca za ratne zločine koji će biti izabran je svakako depolitizacija Tužilaštva za ratne zločine. Od novog Tužioca se posebno očekuje da preispita zakonitosti i ustavnog odluka o imenovanju nezakonito postavljenih pojedinih zamenika u Tužilaštvu, kao i preispitivanje delatnosti nevladinih organizacija koje su osnovane i funkcionisale su u okviru Tužilaštva za ratne zločine.
Takođe od novog tužioca se očekuje da obezbedi transparentnost finansiranja i trošenje sredstava pribavljenih iz raznih donacija raznih ambasada i nevladinih organizacija.
Na kojim činjenicama ja zasnivam izneta očekivanja? Te činjenice se nalaze u disciplinskoj prijavi koju sam svojevremeno prosledio disciplinskom tužiocu Državnog veća tužioca, a protiv Vladimira Vukčevića, Tužioca za ratne zločine i Bruna Vekarića, zamenika Tužioca za ratne zločine.
U periodu od 2004. godine do danas Vladimir Vukčević, kao Tužilac za ratne zločine, a Bruno Vekarić, kao zamenik Tužioca za ratne zločine, svoju javnotužilačku funkciju vršili su nezakonitu i nepravilnu, pri čemu nisu štitili čast i ugled javnotužilačke profesije i nisu štitili javni interes Republike Srbije, nisu štitili privatnost učesnika postupka, nisu obezbedili poštovanje i zaštita o ljudskih prava osumnjičenih i svedoka, a funkciju javnog tužioca su vršili pristrasno u korist lica koje je kao oštećena je zastupala Nataša Kandić, osnivačice i ranije izvršna direktorka nevladine organizacije - Fond za humanitarno pravo koja nije advokat ni pravnik, već sociolog, a sve na štetu osumnjičenih te su očigledno kršili obavezu pravilnog postupanja prema strankama i svedocima.
Upuštali su se neprimerene odnose sa strankama i njihovim pravnim zastupnicima, kršili načelo nepristrasnost i ugrozili poverenje građana u javno tužilaštvo zbog čega je došlo do ozbiljnog poremećaja o vršenju javnotužilačke funkcije i obavljanja radnih zadataka o javnom tužilaštvu i do teškog narušavanja ugleda i poverenja javnost u javno tužilaštvo.
Novi tužilac za ratne zločine moraće da se suoče sa ovim činjenicama i da ih u najskorije vreme ispravi, tako što su bez znanja i odobrenja Republičkog javnog tužilaštva, Vlade RS, Ministarstva pravde i Ministarstva spoljnih poslova RS održavali neposrednu ličnu komunikaciju sa pravnim predstavnicima jedne ambasade u Beogradu, kao i drugim službenim licima ambasade i najmanje jednom mesečno se sastajali sa njima na kojim sastancima su podnosili detaljne i precizne izveštaje o toku svakog predmeta u kome postupa Tužilaštvo za ratne zločine koji izveštaji su s obzirom na vrstu krivičnih postupaka sadržavali i ono što se po zakonu ne može objaviti ili odlukom suda ili drugog nadležnog organa proglašenog kao tajna, čije saopštavanje ugrožava suverenitet ili interese bezbednosti RS, ometa tok krivičnog gonjenja i ugrožava sigurnost učesnika i postupka.
U budućem radu novi Tužilac za ratne zločine apsolutno ne sme ni da dođe u iskušenje da ponovi ove nezakonite radnje dosadašnjeg tužioca, pri čemu su omogućili predstavnicima jedne ambasade u Beogradu i Nataši Kandić da određuju poslove Tužilaštvu za ratne zločine, da utiču na način postupanja i odlučivanje tog tužilaštva u svim krivičnim predmetima i da odrede obim i značaj uloge Fonda za humanitarno pravo o suđenjima za ratne zločine shodno obimu novca koji mu se doznači iz inostranstva, što je prema rečima samih prijavljenih, dakle, Vukčevića i Vekarića, Nataša Kandić shvatila kao njeno pravo da, citiram, „preuzme ulogu tužioca i sudije“ pri čemu održavanje takvih sastanaka i davanja takvih izveštaja predstavnicima strane ambasade u Beogradu od strane Tužioca za ratne zločine i njegovih zamenika, bez znanja i ovlašćenja nadležnih državnih organa RS povređuju javni poredak, suverenitet i bezbednost RS u kojoj Tužilaštvo za ratne zločine je samostalni organ koji mora da poštuje Ustav RS, a ne da ga krši, zakone RS i propise donete na osnovu zakona, pa su Vladimir Vukčević i Bruno Vekarić opisanim postupanjem prekršili pravne propise RS.
Konačno, dana 14.6.2013. godine Vladimir Vučkević kao Tužilac za ratne zločine i Bruno Vekarić kao zamenik Tužioca za ratne zločine svoju javnotužilačku funkciju vršili su nezakonito i nepravilno pri čemu nisu štitili čast i ugled javnotužilačke profesije i nisu štitili javni interes RS, njenu suverenosti i javni poredak, nisu štitili privatnost učesnika postupka i nisu obezbedili poštovanje i zaštitu ljudskih prava osumnjičenih čime su ugrozili poverenje građana u javno tužilaštvo, zbog čega je došlo do ozbiljnog poremećaja u vršenju javnotužilačke funkcije i obavljanja radnih zadataka u javnom tužilaštvu i do teškog narušavanja ugleda poverenja javnosti u javno tužilaštvo tako što su osmislili protivustavno i protivzakonito obraćanje dvojici stranih ambasadora u Beogradu pismom od 14..6.2013. godine koje je potpisao Tužilac za ratne zločine Vladimir Vučkević koje je u Tužilaštvu za ratne zločine zavedeno istog dana pod brojem A 169/13, pismo nema naslov, ali po svom sadržaju predstavlja pritužbu na rad i postupanje Milovana Drecuna narodnog poslanika i predsednika odbora Narodne skupštine RS koji je u skladu sa svojim zakonskim ovlašćenjima postavio svoje poslaničko pitanje o zakonitosti izbora Bruna Vekarića na funkciju zamenika javnog tužioca u Tužilaštvu za ratne zločine i zakonitosti njegovih honorara u vezi sa izdavanjem publikacija, kao i pitanje postupanja Tužilaštva za ratne zločine sa dokazima protiv Ramuša Haradinaja, odnosno da li su ti dokazi dostavljeni Haškom tribunalu, jer ako nisu to bi moglo da predstavlja krivično delo – pomoć učiniocu posle izvršenog krivičnog dela iz člana 333. Kaznenog zakona ili krivičnog dela – sprečavanje i ometanje dokazivanja iz člana 336. iznoseći podatke iz predistražnog postupka koji u toj fazi postupanja nisu dostupni javnosti, navodeći da je Milovan Drecun između ostalih predmet predistražnog postupka, lažno predstavljajući da je Tužilaštvo za ratne zločine nezavisno i da postavljanje poslaničkih pitanja o zakonitosti izbora Brune Vekarića na javnotužilačku funkciju i zakonitosti rada tužilaštva predstavlja napad na Tužilaštvo za ratne zločine, što je protivno odredbama člana 4. Ustava koji propisuje da je pravni pored jedinstven, da uređenje vlasti počiva na podeli vlasti.
Ovo govorim zbog toga da bismo potpuno isterali na čistac sve nezakonitosti i sve ono što je dosadašnji vrh Tužilaštva za ratne zločine radilo da bi protivzakonito i protivustavno ometalo narodne poslanike u svom radu i da se takve greške novom tužiocu ne ponove.
Pravilnik o upravi javnim tužilaštvima propisano je da je javni tužilac dužan da o svakom uticaju na rad javnog tužilaštva od strane izvršne ili zakonodavne vlasti obavesti Republičkog javnog tužioca preko neposredno višeg javnog tužioca, te da u zavisnosti od vrste uticaja na rad javnog tužilaštva, javni tužilac može obavestiti Narodnu skupštinu, Državno veće tužilaca, Poverenika, agenciju i ostale što ni Vladimir Vučkević, ni Bruno Vekarić nisu bili učinili već su se obratili predstavniku strane države, pokazujući da ne poštuju pravni poredak RS, njene nadležne organe i obavezu da postupaju po Ustavu, zakonu i propisima donetim na osnovu zakona, upućivanje predmetnog pisma stranom ambasadoru u Beogradu i sadržaj pisma predstavljaju napad na ustavni poredak RS i ugrožavanje njene nezavisnosti.
Zbog svega toga što sam naveo, smatram da je izbor tužioca za ratne zločine izuzetno važan i tu mora biti izabran odvažan čovek, vrhunski profesionalac, koji neće praviti kompromise sa istinom. Samo tada možemo dobiti odgovor na pitanje – zašto nema pravde za srpske žrtve? Hvala.
Hvala.
Poštovani gospodine ministre, gosti, predsedavajući, kolege poslanici, razumem ovaj predlog zakona. Bezbednosne okolnosti se ubrzano menjaju. Policija mora da se prilagođava. Ovo je jedan među korak, dok se ne donese novi zakon o policiji.
Međutim, moram da vam priznam da jedna odredba koja se odnosi na formiranje specijalne antiterorističke jedinice u meni izaziva ne samo dilemu, već određenu zabrinutost.
Prvo, kada se formira nova jedinica mora da se napravi jedna ozbiljna, ne samo bezbednosna, već šira geopolitička analiza o tome šta će biti bezbedonosni rizici, izazovi, ne samo za Srbiju, već i za region. Ne znam ko je radio tu analizu. U jednom delu vidim da je rađena i ona je u obrazloženju ovog zakona i kaže se – razlozi za donošenje zakona o izmenama i dopunama Zakona o policiji sadržani su proceni i bezbednosnih rizika u Republici Srbiji koji nastaju ili se menjaju sa promenom rizika na globalnom nivou.
To može najviše da se odnosi na porast radikalnog islama, a naročito sa njihovim nastankom ili promenom u regionu. Može da se odnosi na događaje u Makedoniji u Kumanovu kada postoji indicija da bi na teritoriji Republike Srbije moglo dođi do narušavanja javnog reda u većem obimu.
Vidite, nama opasnost od radikalnog islama, terorizma i džihada ne kuca na vrata, ona je već tu. Pripadnici tih formacija se ne bore na konvencionalna način. Oni seku glave protivnicima, oni koriste bombaše samoubice, oni koriste decu i zahtevaju specifične odgovore. Da bismo imali uspešno suprotstavljanje terorizmu moramo da imamo formacije koje su osposobljene da deluju u obe faze suprotstavljanja terorizmu, i u prevenciji i u represiji.
Vi ste gospodine ministre rekli, ako se ne varam, da su postojeće jedinice SAJ i PTJ imale iste zadatke. Mislim da je i kolega Vukić o tome govorio, međutim, mislim da bismo morali da napravimo razliku. Hajte malo samo da pojasnimo, da je to bitno za buduću jedinicu, pošto nisam baš dobro iz ovoga razumeo kako će izgledati antiteroristička jedinica, da razjasnimo terminološku razliku između protivterorizma i antiterorizma.
Protivterorizam podrazumeva skup dejstava koji za cilj imaju prevenciju, to je sprečavanje nastanka štetnih posledica terorističkih aktivnosti, a antiterorizam se odnosi na dejstva represivnog karaktera, to jest, ona koja za cilj imaju saniranje posledica započetog ili već izvršenog terorističkog akta. U tom smislu, SAJ i PTJ su zapravo činili celinu, mada su formacijski bili odvojeni i pokrivali su obe faze u suprotstavljanju terorizmu. Koliko sam ja shvatio, onaj koji je pisao predlog ovog zakona, želi da rasformira PTJ, da ostavi SAJ, sadašnju koja će dobiti isti naziv ali biti nova, da možda deo ljudi iz PTJ-a pridoda SAJ, a ostale iz PTJ da pošalje ili u penziju ili u neke druge jedinice.
Za razliku od većine kolega ovde, u ratnim dejstvima video šta znači dobro obučen, vrhunski specijalac, na Kosovu i Metohiji, 1998. godine i 1999. godine i na Dulju, i na Rugolskoj klisuri, i u Drenici, u na Košarama. Ali, znate šta je najvažnije za specijalca, da bude u timu. Specijalci pojedinačno ne znače ništa. Oni su tim. Oni su porodica. Ako razbijete jedan tim, nikada više nećete imati tako kvalitetnog specijalca kada ga prebacite u neki drugi tim.
Moja dilema upravo proizilazi iz ovih stvari. Dakle, SAJ jeste više pripremljen za urbani terorizam. Pa, da se prisetimo situacije koje smo imali na granici prema Makedoniji prilikom događaja u Kumanovu. Ko je bio tada pored žandarmerije? Protivterorističkih jedinica više ima preventivni karakter. Žandarmerija, koliko mi je poznato takođe treba da se smanji. Bezbednosni rizici nam se povećavaju, što se tiče terorizma, a sa druge strane mi se čini da broj pripadnika specijalnih jedinica koje treba da se suprotstave, smanjujemo.
Da li je tačna konstatacija, video sam ovde negde u obrazloženju da će se sa kadrovskim smanjenjem povećati efikasnost. Izvinite, ali za to nema utemeljenja u nekoj praksi u svetu. Da vas podsetim, svi timovi u Americi, su sastavljeni isključivo od veterana iz vojske, bivših pripadnika Foka, marinaca i ostalih. Šta je najvrednije u jednoj specijalnoj jedinici? Da li naoružanje, da li vrhunska obučenost? Ne, borbeno iskustvo. Specijalac ne može da se stvori ni za godinu, ni za dve, a specijalaca sa borbenim iskustvom nije samo najupotrebljiviji u borbi nego prenosi i znanje. Da li se sećate akcije na Ninaji, kada je hapšena ona grupa vehabiskih ekstremista. Tada je PTJ, ako se ne varam odradio tu akciju.
Teroristi su bacili bombu u sred grupe PTJ, samo zahvaljujući iskustvu i vrhunskoj obučenosti i tom kolektivnom radu. Nijedan pripadnik nije ni ranjena bomba eksplodirala između njih. Mislim da moramo voditi računa prilikom formiranje nove Specijalne antiterorističke jedinice, da rešenja koja se primene budu takva da se ne odreknemo ljudi vrhunskih specijalaca iz protivterorističke jedinice.
Ja mislim da bismo mi morali da uradimo sledeću stvar. Dakle, da formiramo da primenimo rešenje koje imamo u Vojsci Srbije, formirali smo specijalnu brigadu, ali su celine ostale sada na nivou bataljona 63. legendarna padobranska brigada u Nišu, pa 72. te su celine ostale, ali su formalno objedinjene stavljene su pod jednu komandu. Moj predlog je gospodine ministre da razmislite, ja ne znam ko su ljudi koji vas u Ministarstvu savetuju kako da se formira ta Specijalna antiteroristička jedinica, ne znam njihov kapacitet koliko poznaju oblast, pretpostavljam da su vrhunski profesionalci.
Ali, da se još jednom razmisli, ja mislim da bismo mi morali da postignemo sledeće rešenje kada se formira ta nova Specijalna antiteroristička jedinica. Prvo, da ne razbijamo postojeće jedinice, da formacijski objedinimo SAJ i protivterorističku jedinicu, da im stvorimo samostalnu obaveštajnu komponentu. To je ono što nedostaje našim specijalnim jedinicama, bez samostalne obaveštajne komponente, prikupljanje informacija o protivnicima, nema efikasne borbe protiv terorizma. Drugo, da brojčano ojačamo Specijalno antiterorističke jedinice, upravo zbog toga što će nam glavni i bezbedonosni izazov i rizik, dugoročno gledano, biti terorizam, po najpre zasnovanoj ideologiji radikalnog Islama i Džihada i da se unutar te nove Specijalne antiterorističke jedinice, formira jedna posebna grupa i molim vas da o tome malo razmislite detaljnije, da bi se realizovao program dodatnog osposobljavanja, pripadnika specijalne jedinice, kroz koji bi oni nadogradili već stečena znanja i veštine i usko se specijalizovali za suprostavljanje islamističkom terorizmu, s obzirom da islamistički teroristi koriste, kako sam rekao, nekonvencionalnu metodu u svom delovanju, zato moramo da imamo jedan novi nivo obuke, jednu posebnu obuku, sa posebnom grupom ljudi, u protivnom, ako je cilj samo da se protivteroristička jedinica razbije i da se izgube vrhunski profesionalci i da se nečija pojedina prošlost veže za jedinicu, onda mislim da nismo na dobrom putu. Mislim da bezbednost građana i države, u narednom periodu zahteva jačanje naših antiterorističkih kapaciteta i da bismo trebali mnogo temeljitije da govorimo o formiranju te nove Specijalne antiterorističke jedinice, nego što imamo ovde u obrazloženju.
Nadam se da ste sve ovo shvatili kao moju veoma dobru nameru, koja proizilazi iz iskustva koje imam. Bio sam u mnogim mestima gde su vođenje veoma teške borbe protiv terorista i moram da priznam da sam veoma zabrinut za period, zajedno sa kolegom Stojanovićem, koji je pred nama i zato nam treba jačanje naših kapaciteta, a bojim se da sa nekim rešenjima možemo da postignemo suprotan efekat.
Poštovani gospodine ministre, gosti, predsedavajući, kolege poslanici, meni je prihvatljivo objašnjenje razloga za donošenje ovog zakona. Medijska oblast je veoma dinamična, ona je turbulentna, živa, zahteva stalno prilagođavanje zakonodavnog okvira kojim treba u stvari stvoriti uslove za što objektivnije informisanje javnosti.
Ali, meni se ovde nameće jedno pitanje koje mi nešto ne da mira, da parafraziram jedan citat iz jednog filma - bogu hvala evo 30 godina preživeh prisustvo u medijima. Ključno pitanje koje me muči je zapravo - da li su mediji u kojima je država imala vlasništvo, odnosno bila osnivač, država, autonomna pokrajina, lokalna samouprava, ispunili svoj osnovni zadatak, objektivno informisanje javnosti, ili to treba da uradi najavljena privatizacija? Imamo li iskustva u toj oblasti?
Ja ću vam vašu pažnju obratiti na tačku 8. u analizi efekata, na pitanje da li akt stimuliše pojavu novih privrednih subjekata na tržištu i tržišnu konkurenciju – odgovor je odredbe predloženog zakona stvoriće uslove za okončanje postupka privatizacije izdavača medija, što će imati pozitivne efekte na privredne subjekte i razvoj tržišne konkurencije, razvoj tržišne konkurencije na medijskom prostoru, tako sam razumeo. Da li je tako?
Meni se čini da je i ovaj zakon zapravo, možda prvi korak kojim treba da se stvori jedna, nazvao bih je nultom situacijom u medijskom prostoru, da svi osim onih koji su predviđeni kao izuzeci zakonom, startuju sa jedne ravnopravne osnove, što se tiče finansiranja, što se tiče dakle, vlasništva.
Međutim, malo me brine situacija iz minulog perioda. Kada kažem minuli mislim malo duži period. Zapravo kako su funkcionisali privatni mediji do sada? Postojali su oni na opštinskom nivou i na nacionalnom nivou i na nivou autonomne pokrajne? Kako su finansirani? Da li su dobijali novac od države i lokalnih samouprava? Pojedini jesu. Ali je moje iskustvo takvo da kazuje da su ti koji su dobijali, recimo novac iz budžeta, da li opštine ili pokrajine, ili republike, zapravo imali kao obavezu da promovišu ideologiju političke stavove jedne stranke koja je mogla da im omogući da dobiju novac.
Imali smo s druge strane uticaj na te privatne medije od strane ljudi koji su bili u državnom aparatu, ili vladajućim strankama, na način da je kupovan marketing od privatnih kompanija i da je onda taj novac, odnosno reklamiranje dodeljivano samo onim medijima koji su, opet, podržavali politiku stranke, koji podržava, recimo i ta kuća koja dobije novac za marketing. Sada mi nije baš jasno kako ćemo izbeći u narednom periodu sve ovo.
U redu, stvorimo tu nultu situaciju, svi su ravnopravni, imamo projektno sufinansiranje, koliko sam shvatio.
Ja mislim da ne smemo da se zadržimo na ovom prvom koraku stvaranja uslova za objektivno informisanje javnosti, već da svi zajedno moramo dalje da tragamo i da često menjamo zakonodavni okvir da bismo došli u situaciju da zaista imamo medije koji će biti oslobođeni partijskog, političkog i svakog drugog pritiska, interesnog naravno, koji može da utiče na to da se mediji jednostrano opredeljuju, umesto da objektivno informišu javnost.
Zato ću podržati ovaj prvi korak u stvaranju situacije koja može da nas dovede do potrebno stepena slobode, objektivnosti medija, ali apsolutno sam uveren da celo društvo u Srbiji, da vi subjekti politički, da javnost Srbije, pogotovo oni koji rade u medijima, žele da veoma brzo dođemo u situaciju da može objektivno da se informiše javnost.
Tu je na vama, gospodine ministre, sada u narednom periodu obaveza da bez obzira na to da li ćete jednom, dvaput ili pet puta predložiti promene i izmene zakona, to radite jer zakon treba da prati događaje, zakon treba da se prilagođava novim uslovima, novim realnostima i on treba da bude taj koji će stvoriti okvir za objektivno informisanje javnosti. Hvala.
Pitanje za Vladu Srbije i predsednicu Narodne skupštine. Nakon nedavnog postavljanja poslaničkog pitanja ministru pravde – da li je zamenik tužioca za ratne zločine Bruno Vekarić na zakonit način biran na to mesto, izložen sam brutalnoj, neprihvatljivoj i nezakonitoj kampanji pritisaka, zastrašivanja i pretnji od strane Tužilaštva za ratne zločine, pri čemu se ugrožava član 103. Ustava Republike Srbije, u kome se između ostalog kaže da narodni poslanik uživa imunitet i ne može biti pozvan na krivičnu ili drugu odgovornost za izraženo mišljenje ili glasanje o vršenju svoje poslaničke funkcije.
Tužilaštvo za ratne zločine mi preti nekakvim predistražnim postupkom. Nastoji da me kompromituje izmišljenom pričom o krivičnom delu koje je navodno zastarelo. Pojedinci iz tog tužilaštva bez ikakvih dokaza povezuju moje ime sa navodnim pretnjama koje stižu tužilaštvu. Sem toga, u dužem periodu sam predmet pravih staljinističkih optužbi, medijskog linča i najgorih laži od strane pojedinaca iz Tužilaštva za ratne zločine.
Koliko je ozbiljno zastrašivanje i težak pritisak na mene kao narodnog poslanika, pokazuje skandalozno pismo koje je Tužilaštvo za ratne zločine uputilo ambasadorima SAD i OEBS-a u Beogradu 14.6.2013. godine, pod oznakom „A broj 169/13“, a u kome me prijavljuju i tužakaju da svojim istupanjima u parlamentu navodno, citiram, mogu da nanesem štetu radu Tužilaštva. Žale se stranim ambasadorima što su odgovarali na moja poslanička pitanja i što su došli pred skupštinski Odbor za Kosovo i Metohiju, tumačeći taj dolazak kao dobru volju, a ne kao zakonsku obavezu.
Tužilaštvo za ratne zločine u pismu stranim ambasadorima moje poslaničko pitanje o zakonitosti postavljenja Bruna Vekarića na mesto zamenika tužioca netačno i zlonamerno karakteriše kao napad na Tužilaštvo i neistinu tvrdnju. Na kraju predmetnog pisma ocenjuje se da je navodno ponavljanje neprimerenog ponašanja poslanika Drecuna direktno suprotno ustavnim i zakonskim odredbama i ovlašćenjima narodnih poslanika.
Citirane grube neistine i paušalne ocene na najteži način ugrožavaju i osporavaju pravo narodnog poslanika i predsednika Odbora za Kosovo i Metohiju da u skladu sa članom 74. Poslovnika Narodne skupštine poziva na sednicu Odbora predstavnike državnih organa, a Tužilaštvo za ratne zločine jeste državni organ, da od republičkog organa traži podatke i informacije od značaja za rad Odbora, te da u skladu sa članom 287. narodni poslanik od funkcionera u drugim republičkim organima i organizacijama o pitanjima iz okvira prava i dužnosti ovih funkcionera, iz nadležnosti organa na čijem se čelu nalaze, traži obaveštenja i objašnjenja.
Ja sam mandat narodnog poslanika dobio od građana Republike Srbije, a ne od stranih ambasadora, pa Tužilaštvo za ratne zločine ne može i ne sme da na obavljanje mog poslaničkog mandata utiče tako što zlonamernim konstrukcijama i neistinama nastoji da me kod stranih ambasadora, a i u javnosti diskredituje, zastraši i spreči u obavljanju poslaničkog mandata. Pomenuta pisma su jedinstven, neprihvatljiv i neviđen skandal koji predstavlja nadasve neprihvatljiv napad na Narodnu skupštinu i njeno Ustavom definisano mesto. To je sumrak parlamentarizma i zahteva utvrđivanje odgovornosti.
Da tragedija bude veća, to isto Tužilaštvo za ratne zločine je 10.11.2010. godine na sastanku sa Kendalom Dejom, pravnim savetnikom u ambasadi SAD, preko tužioca Vukčevića poručilo, citiram - ali u Tužilaštvu su spremni da se jednom mesečno sastanu sa predstavnicima ambasade SAD i da preciznije govore o toku svakog predmeta.
Na osnovu tog citata, pitam se čije je Tužilaštvo za ratne zločine, Republike Srbije ili američko? Kako to da Tužilaštvo smatra da je njihova dobra volja da dođu na sednicu Odbora za Kosovo i Metohiju, a s druge strane se nude američkoj ambasadi da je obaveštavaju o toku svakog predmeta? Nije li to odavanje službene tajne?
Pitam i Republičkog tužioca da li ga je Tužilaštvo za ratne zločine obavestilo i da li je dobilo odobrenje da u pisanoj formi ili direktno kontaktira o pomenutim slučajevima sa osobljem stranih ambasada? Takođe, pitam od kojih nadležnih organa Tužilaštvo za ratne zločine dobija saglasnost, odnosno odobrenje i kojim organima, npr. BIA, VBA, MUP, nakon kontakata sa stranim diplomatskim predstavnicima Tužilaštvo za ratne zločine dostavlja izveštaje i na koji način, a u cilju bezbednosne zaštite? Da li su ti nadležni organi obavešteni o pomenutim kontaktima?
Šta će Vlada i predsednica Narodne skupštine da urade, naravno hitno, da mi omoguće da nastavim obavljanje poslaničkog mandata? Jer, u atmosferi pretnji, laži, kleveta i medijskog linča, koje sprovodi Tužilaštvo za ratne zločine, ne mogu da obavljam mandat koji sam dobio od građana Srbije.
Drugo pitanje je upućeno nadležnim organima - kada će proveriti trošenje finansijskih sredstava u Tužilaštvu za ratne zločine, koje stižu iz budžeta Republike Srbije ili od donacija? Da li možda ima zloupotreba u njihovom trošenju? Da li je bilo poslovne saradnje između nevladine organizacije „Centar za tranzicione procese“, koja je brisana iz Agencije za privredne registre 20.6.2011. godine…
… sa Tužilaštvom za ratne zločine i da li je njihovo međusobno poslovanje zakonito? Konačno, da li je urednik „Studije reči i nedela“ pozivanje ili podsticanje na ratne zločine u medijima u Srbiji 1991.-1992. godine, koju je izdao Centar za tranzicione poslove“ u pomenutoj publikaciji objavio podatke iz pretkrivičnog postupka, koji su službena tajna?
Gospodine predsedavajući, imam nekoliko pitanja, prvo pitanje je upućeno ministru pravde. S obzirom da sam od Ministarstva pravde dobio odgovor na pitanje – da li je zamenik tužioca za ratne zločine Bruno Vekarić na zakonit način biran na to mesto, odnosno da li se protivzakonito nalazi na stalnoj funkciji, imajući u vidu da nije prošao izbor kroz Narodnu skupštinu, već ga je Državno veće tužilaca imenovala na stalnu funkciju?
Nisam zadovoljan odgovorom na pitanje u kome je i materijalna greška koja glasi – da je rešenjem Vlade Republike Srbije o imenovanju zamenika javnih tužilaca, od 23. decembra 2013. godine, a na dužnost zamenika javnog tužioca stupio 12. januara 2004. godine. Ovo je nemoguće. Pretpostavljam da je slovna greška, ali ja nisam zadovoljan. Zbog toga kada sam pitao da li je Bruno Vekarić, zamenik tužioca za ratne zločine protivzakonito na stalnoj funkciji, imao sam u vidu da je njegov izbor iz 2003. godine Ustavni sud Srbije 2004. godine oglasio neustavnim, pa je to nepobitan razlog zašto nikako nije mogao da bude izabran 2009. godine na stalnu funkciju.
Obrazložiću pitanje, rešenjem Vlade Republike Srbije o imenovanju zamenika javnog tužioca br. 127 od 23. decembra, evo ga, 2003. godine, imenovan je za zamenik okružnog javnog tužioca, imenovanje izvršeno protivno tada važećim odredbama Zakona o javnom tužilaštvu, odnosno protivno odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom tužilaštvu koje su stupile na snagu 1. marta 2003. godine. Konkretno, članom 15. Zakona o izmenama i dopunama izmenjen je član 62. do tada važećeg zakona, tako da ovaj član glasi, član 15 – u naslovu iznad člana 62. posle reči tužilaca, dodaju se reči „i zamenika“, član 62. menja se i glasi: „Javnog tužioca i zamenika javnog tužioca bira Narodna skupština na predlog Visokog saveta pravosuđa“.
Dakle, stav 1. člana 62. je jasan, Bruno Vekarić nije mogao biti imenovan od strane Vlade, već biran od strane Narodne skupštine, pa je njegovo imenovanje na mesto zamenika okružnog javnog tužioca nezakonito. Osim toga, Bruno Vekarić, nije nikada stupio na dužnost zamenika okružnog javnog tužioca, pa se u smislu člana 66. stava 1. tada važećeg zakona smatra da nije ni izabran. Član 66. stav 1. glasi: „Smatra se da javni tužilac, odnosno zamenik nije izabran ako bez opravdanog razloga ne stupi na dužnost u roku od dva meseca od izbora“.
S obzirom da je godine 2003. Vlada Srbije, pre nego što je pala, usvojila Zakon o izmenama Zakona o javnom tužilaštvu, između ostalih, izmene su se ogledale u tome što je Vlada na predlog tadašnjeg ministra pravde imenovala zamenike javnih tužilaca. Tim izmenama zakona smanjene su i godine iskustva potrebne za izbor na funkciju zamenika opštinskog i okružnog javnog tužioca, naravno namenski. Važno je to što je Ustavni sud Srbije, ovde je odluka, izmene tog zakona oglasio neustavnim i objavio svoju odluku u „Službenom glasniku RS“ broj 44/04 i ponovio u broju 51/04. Nakon toga, Vlada je imenovala veći broj zamenika javnih tužilaca. Na tom spisku imenovanih na takav način, između ostalih, imenovani su Snežana Malović, za zamenika opštinskog javnog tužioca u Četvrtom opštinskom javnom tužilaštvu, a Bruno Vekarić za zamenika okružnog javnog tužioca u Beogradu. Bruno Vekarić nikada nije obavljao poslove zamenika okružnog javnog tužioca, jer je dobio naknadno rešenje da obavlja poslove potparola u Tužilaštvu za ratne zločine. Dakle, odmah stupa na posao u Tužilaštvu za ratne zločine i tu ostaje nakon aprila i maja 2004. godine, kada Ustavni sud objavljuje odluku da su izmene prethodno navedenog Zakona neustavne. Zar nisu i njihova pojedinačna imenovanja neustavna?
Od 2004. godine do danas Vekarić ostaje u Tužilaštvu za ratne zločine. Dakle, Državno veće tužilaca je moralo da zna Narodna skupština Republike Srbije nikada nije verifikovala izbor Vekarića kao zamenika okružnog javnog tužioca, pa tako ni 2009. godine nije mogao da mu potvrdi izbor na stalnu funkciju. Za zamenika tužioca za ratne zločine izabran je odlukom Državnog veća tužilaca u izboru zamenika javnog tužioca, br.119-01-253/09-1 od 15. decembra 2009. godine. Odluka je doneta na osnovu sada važećeg Zakona o javnom tužilaštvu i ova odluka je nezakonita. Osnovna pravila za izbor zamenika javnog tužioca, član 75. – Narodna skupština na predlog Državnog veća tužilaca bira za zamenika javnog tužioca lice koje se prvi put bira na ovu funkciju za period od tri godine. Dakle, Državnog veće tužilaca bira zamenike javnog tužioca, a ne može birati za zamenika onog koji se prvi put bira. Iz odluke Državnog veća tužilaca o izboru zamenika od 15. decembra 2009. godine vidi se da je Bruno Vekarić izabran sa radnog mesta savetnika u Tužilaštvu za ratne zločine, dok su svi ostali kandidati birani iz redova zamenika javnih tužilaca, osim još jednog kandidata koji je izabran iz redova advokata, što je takođe nezakonito.
Završavam, odmah ću.
Moje pitanje koje će biti upućeno Vladi Republike Srbije proizilazi iz događaja koji su nastali nakon prekida fudbalske utakmice između Republike Srbije i Albanije, a koji su pretili da izazovu ozbiljnu destabilizaciju međunacionalnih odnosa u pojedinim delovima Republike Srbije, posebno na Kosovu i Metohiji.
Međutim, brzom reakcijom nadležnih državnih organa, posebno MUP, situacija je stabilizovana i to na način da su otkriveni počionici. U danima posle utakmice ukupno su oštećena 23 objekta, uglavnom pekari i ugostiteljski objekti i džamije u Subotici, od toga četiri u Beogradu, 19 u Vojvodini. Obavljeni su informativni razgovori sa 92 lica. Privedeno je 11 maloletnih i šest punoletnih osoba i protiv svih su podnete prijave zbog uništenja i oštećenja objekata i promovisanja i izazivanja rasne i verske netrpeljivosti.
Ovo izazivanje rasne i verske netrpeljivosti svakako jeste na šta moramo da obratim pažnju. Ovom prilikom želim da pohvalim reakciju nadležnih državnih organa, ali i da pitam – šta će se u narednom periodu učiniti na područjima koja su posebno osetljiva na rasnu i versku netrpeljivost, kao što je recimo, Raško-polimska oblast? Imali smo destabilizaciju sitacije na tom delu naše teritorije, kada su neki šetali u zelenim uniformama koje su asocirale ljude druge nacionalnosti, druge veroispovesti na nešto što je bilo fašističko zlo u Drugom svetskom ratu, na nekakvu Handžar diviziju.
Sada imamo situaciju u kojoj se s druge strane najavljuje opet nekakav skup ili marš i to danas, ako se ne varam, u Novom Pazaru. Zna se ko u Republici Srbiji ima pravo da nosi uniforme i niko drugi ne sme da ih nosi. Ako hoćemo da stabilizujemo odnose, onda treba da se uvek pravovremeno reaguje. Ovo što je urađeno na otkrivanju počinioca ova 24 napada posle fudbalske utakmice, svakako jeste jedan od načina da se i preventivno pošalje poruka ekstremistima koji bi da remete međunacionalne i međuverske odnose, ali i da država pokaže da neće tolerisati one koji izazivaju te incidente.
Ne mogu da razumem kada se u ovom domu samo navodi broj incidenata, a s druge strane se ne govori ništa o tome da je država preduzela sve da kazni počinioce, nijedna država na svetu na može da spreči uvek sve moguće incidente i delovanje ekstremista, ali kada se veoma brzo i pravovremeno otkriju počinioci incidenata, onda se na taj način s jedne strane sprečava izvršenje novih takvih dela, a s druge strane se pokazuje odlučnost države.
Moje pitanje je šta će se u narednom periodu učiniti posebno da se spreči delovanje grupa koje nameravaju da organizovano, sa nekakvim obeležjima, u nekakvim uniformama remete međunacionalne i međuverske odnose u Srbiji?
Sledeće pitanje je vezano za ono što je predsednik Vlade Republike Srbije uradio tokom boravka predsednika Ruske Federacije Putina. Naime, srpski premijer je zamolio ruskog predsednika da omogući izvoz automobila koji se proizvode u Kragujevcu na ogromno rusko tržište, čime je pokazao nameru da sačuva ono što je možda trenutno najveći gigant u srpskoj teškoj industriji, a to je proizvodnja automobila, da se ne zatvaraju radna mesta, nego da se možda otvore i nova, da država profitira od tog posla.
Mene zanima dokle se odmaklo u realizaciji tog izuzetno važnog posla, ako on bude odobren od strane Ruske Federacije? Hvala.
Predlog zakona o dopunama Krivičnog zakonika koji je pred nama je od posebnog značaja, imajući u vidu aktuelne događaje i ono što je pred nama, mada mi se čini da bi zaista trebalo precizirati predložene članove 386a i 386b, u nekim aspektima, a posebno kod dela kada se govori da državljanin Srbije koji učestvuje u ratu ili oružanom sukobu u stranoj državi, kao pripadnik vojnih, a već je bilo govora kojih vojnih formacija, da li Legija stranaca može da bude tretirana kao krivično delo učešća naših državljana, pa bi možda tu predlagač trebalo da koriguje ovaj član i da doda, ako su u pitanju vojne formacije, onih vojnih formacija koje ne pripadaju međunarodno priznatim državama ili članicama UN.
U nastavku stoji – ili paravojnih formacija strana u sukobu. Ja bih pored paravojnih formacija dodao – terorističke grupe, jer ne može se staviti znak jednakosti između paravojnih formacija i terorističkih grupa i time bi se precizirao član 386a.
Posebnu težinu ima član 386b jer je on usklađen sa okvirnom odlukom Saveta EU o borbi protiv terorizma i dopunom te odluke iz 2008. godine kojom su definisana krivična dela, a koja su povezana sa terorizmom, koji svakako jeste predmet ovog člana.
Između ostalog, radi se o javnom podsticanju na vršenje terorističkih dela, regrutovanje i obučavanje za vršenje terorističkog dela, regrutovanje za terorizam, obuka za terorizam.
Sem toga, Konvencija Saveta Evrope o sprečavanju terorizma iz 2005. godine, a koja je stupila na snagu 2007. godine, ima za cilj ojačavanje napora država članica u sprečavanju terorizma i to na dva načina.
Prvi je, inkriminisanje određenih ponašanja, javnog podsticanja regrutovanja i obuke za terorizam, a drugi je jačanje preventivnih mera na nacionalnom i međunarodnom nivou.
Mislim da su oba ova člana u skladu sa Konvencijom Saveta Evrope i ove promene trebaju da imaju dvostruku funkciju.
Jedna je preventivna, ma koliko bila osporavana u nekim izlaganjima. Ako se nekome stavi do znanja da će nakon povratka iz nekih paravojnih ili terorističkih formacija, učešće u tuđim sukobima, biti sankcionisan, možda će biti obeshrabren da ode tamo.
Sa druge strane, uvođenje sankcije za takva dela može da doprinese sprečavaju izvršenja terorističkih i drugih nasilnih akata na našoj teritoriji od strane povratnika sa tih džihad - ratišta, prevashodno, jer bi onda bio otvoren prostor za delovanje nadležnih organa i službi.
Uostalom, samo da vas podsetim, mi ćemo u narednom periodu, dugoročno gledano biti suočeni sa jednim od naših najvećih bezbednosnih izazova koji je globalnog karaktera i zahteva adekvatnu međunarodnu reakciju, posebno na regionalnom nivou.
Radi se o radikalnom islamskom ekstremizmu i terorizmu koji počiva na ideologiji džihada, na ideologiji netrpeljivosti i koji može značajno da poremeti međunacionalne i međuverske odnose, posebno u sredinama kao što je Srbija.
Nedavno je teroristička organizacija islamska država obelodanila da je jedan od njenih dugoročnih ciljeva stvaranje balkanskog kalifata. To ukazuje na namere da se ovo područje destabilizuje, a na najlakši način se destabilizovati preko povratnika koji su sada u redovima islamske države, koji su vojno osposobljeni, dodatno radikalizovani, indoktrinirani, povezani sa međunarodnim organizacijama.
Upravo predložene izmene, ova dva člana, stvaraju potreban pravni okvir da Srbija može aktivnije da se uključi u međunarodnu borbu protiv terorizma i protiv svih onih koji učestvuju u tuđim ratovima u okviru paravojnih ili terorističkih organizacija.
Stvaranje tog zakonodavnog okvira će svakako ojačati naš kapacitet i na unutrašnjem planu, da preventivno sprečimo da ti povratnici izvode neke terorističke akcije. Međutim, čini mi se da bi u narednom periodu trebali da dopunimo ovaj zakon sa nekoliko odredaba.
Prvo, kako definisati pitanje šta je radikalna ideologija koja služi kao osnov npr. za odlazak na džihad ratišta i kako predvideti sankcije protiv onih koji šire takvu radikalnu ideologiju? Ako pojedini vehabijski misionari koji deluju u regionu otvoreno zagovaraju netrpeljivost između hrišćanstva i islama, tvrdeći da su hrišćani prirodni neprijatelji islama, onda to svakako jeste radikalna ideologija koja je neprihvatljiva. Mislim da početak borbe protiv odlazaka u neke tuđe ratove, u stvari trebalo da bude definisanje šta je radikalna ideologija i kako preseći njeno širenje.
Dalje, mislim da bismo morali da promenimo zakon u tom smislu da presečemo finansiranje koje ide prevashodno preko nekih navodno nevladinih organizacija, koje služi za regrutovanje dobrovoljaca koji odlaze u terorističke formacije, u paravojne formacije, kojima se uspostavljaju kanali za njihovo prebacivanje, jer bez novca je nemoguće organizovati odlazak na tuđa ratišta.
Ako bismo dopunili Krivični zakonik ovim odredbama, mislim da bismo onda imali jedan mnogo povoljniji zakonodavni okvir, da imamo jednu naprednu formu borbe protiv onoga što svakako ne želimo da imamo a to je da naši državljani ratuju u tuđim ratovima, da se onda vraćaju potpuno indoktrinirani i da eventualno preduzimaju nasilne akcije na našoj teritoriji.
Konačno, mislim da ne treba praviti suštinsku razliku kada je u pitanju primena ovih članova koji će, očekujem, biti usvojeni, između onih koji ratuju npr. na strani islamske države i onih koji ratuju na nekim drugim paravojnim formacijama ili nepriznatim formacijama npr. u Ukrajini, ali, težina njihovog delovanja će svakako ceniti na jedan drugi način.
U svakom slučaju, mislim da je ovo bilo neophodno, da nismo zakasnili sa donošenjem ovih izmena, ali da bismo u narednom periodu, ponavljam, morali da sasečemo osnov za širenje radikalne ideologije koja poziva na netrpeljivost, na odlazak u ratove, na nasilje jer bez toga nećemo imati dovoljno jak mehanizam da se suprotstavimo takvim pojavama. Hvala.
Poštovani predsedavajući, ministre, gosti, kolege narodni poslanici, želim da dam nekoliko napomena u vezi učešća pripadnika Vojske Srbije u vojnoj operaciji EU u Centralnoafričkoj Republici i da istaknem jedan širi značaj koji ova operacija ima za evropske aspiracije Srbije, a koji smo, čini mi se, svi ovde zajedno zapostavili.
Naime, kada pogledamo Poglavlje 31. koje se odnosi na usklađivanje naše politike sa zajedničkom, spoljnom, odbrambenom i bezbednosnom politikom, onda vidimo da je učešće naših vojnika u misijama EU od presudnog značaja za ocenjivanje našeg napretka.
U izveštaju o napretku Srbije u procesu evropskih integracija za 2013. godinu Evropska komisija je navela da su pripreme u oblasti zajedničke bezbednosne i odbrambene politike na dobrom putu i istakla posvećenost Srbije za učešće u operacijama za upravljanje krizama EU. Dakle, možemo očekivati u narednom periodu da će svako naše učešće u misijama EU biti ključan element za ocenu našeg napretka u Poglavlju 31.
Kada ste, gospodine ministre, nedavno bili u ovom domu, ja sam dobronamerno sugerisao da se razmotri mogućnost da povećamo učešće pripadnika naše vojske upravo u misijama EU, imajući u vidu očekivani neophodan napredak Srbije u Poglavlju 31. Tada ste mi rekli da je potrebno da znam da misiju EU sami finansiramo. Vidim da je sada taj problem prevaziđen, što me jako raduje, i da će EU sama snositi troškove opremanja medicinskim neophodnim tehničkim sredstvima naše misije.
Sem toga, da se shvati značaj učešće misije u EU, treba imati u vidu još dva potrebna podatka. Ne sporim da ova misija spada u visoko rizične misije, imajući u vidu da je na severu Centralnoafričke Republike proglašena muslimanska država Severni Ubangi, imajući u vidu da je nigerijska džihadistička teroristička formacija „Boko Haram“ objavila da će odgovoriti navodnom krstaškom ratu koji EU vodi protiv muslimanskog stanovništva u Centralnoafričkoj Republici, ali i imajući u vidu sastav našeg osoblja, mislim da će ono biti pod minimalnim rizikom. Uostalom, svaka misija kada se šalje u krizno područje nosi određene rizike.
No, ono što želim da vas podsetim su sledeća dva elementa. Ministarstvo odbrane je, pretpostavljam da vam je poznato, zaključilo Administrativni ugovor 13. decembra 2013. sa Evropskom odbrambenom agencijom koja obavlja vojno istraživanje za potrebe EU i planira razvoj. Ta saradnja je od posebnog bitnog značaja za evropske aspiracije. Srbija dovodi se u kontekst misija o kojima govorimo.
Sem toga, Ministarstvo odbrane i Vojska Srbije razmatraju, koliko je meni poznato, mogućnost učešća u konceptu borbenih grupa EU. Samo da malo pojasnim. Ako se ne varam, sredinom 2010. godine je bila nezvanična inicijativa da se formira borbena jedinica Zapadni Balkan u kojoj bi bili vojnici iz Srbije, Makedonije, Crne Gore, BiH i Hrvatske, koja bi bila u okviru vojnog elementa EU i išla bi u misije EU. Mislim da bi tu ideju trebalo inovirati, maksimalno je podržati i raditi na formiranju te borbene grupe.
Uostalom, želim da citiram generala Anrija Bantežu. Pre nekoliko godina je dao izjavu kao predsedavajući Vojnog komiteta, koje je glavno vojno telo EU. Inače to telo čine šefovi generalštabova iz zemalja članica EU i ono pruža preporuke iz vojnog domena u Saveta Evrope i nadgleda vojne operacije EU. General Banteža kaže da bi EU veoma cenila kada bi se Srbija uključila u mirovne operacije EU. Uključila se i mi sada treba što više da se uključujemo. Srbija bi mogla, kaže general, da da i direktan doprinos učešćem u našim borbenim grupama za brz odgovor. Upravo govorimo o ovim borbenim grupama koje bi onda mogle da se pojave, odnosno borbena grupa „Zapadni Balkan“ da se pojavi u mirovnoj misiji. Što više sarađujete više ćete se približiti toj svojoj prirodnoj evropskoj porodici, kaže general Banteža.
Inače, te borbene grupe o kojima se govori su dostigle punu operativnu sposobnost 2007. godine, ali do sada nisu korišćene, a mogu da se koriste samo u hitnim slučajevima, poput prirodnih humanitarnih katastrofa. Zemlje učesnice tih borbenih grupa ne moraju biti članice Unije, poput Norveške, Turske, Ukrajine, Makedonije, Hrvatske, ako se ne varam, bila je, ali ona je sada članica Unije, učestvuju u pojedinim borbenim grupama. Svaka od tih grupa je veličine ovećih bataljona i za 15 dana se mogu slati i do 6.000 kilometara od Brisela.
Hoću da kažem da u potpunosti podržavam i ohrabrujem Ministarstvo odbrane i Vladu Republike Srbije da unapredite, intenzivirate saradnju sa EU na ovom planu, jer ono što nas u narednom periodu očekuje je svakako veoma važno usaglašavanje Poglavlja 31. i merenja našeg napretka.
Sem toga, učešće u ovim misijama može da nam stvori manevarski prostor da bismo izbegli geopolitičke zamke kao što je, recimo, praćenje politike EU po pitanju ukrajinske krize. Dakle, na drugom pravcu možemo učešćem u misijama EU da relaksiramo sve ono što bi moglo da bude jedna otežavajuća okolnost u merenju našeg napretka u ostvarivanju Poglavlja 31. Hvala vam.
Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, gospodo oficiri, koleginice i kolege, želeo bih, ovako malo sa aspekta nekoga ko se skoro 30 godina bavi bezbednosnim problemima, da dam par sugestija. Mogu da budu uvažene u narednom periodu, a ne moraju, ali smatram da treba da ih iznesem ovde.
Mnogi bezbednosni izazovi sa kojima se Srbija suočava i u narednom periodu će se sve više suočavati poput, recimo, prisustva radikalnog islama džihadističkog pokreta, jesu internacionalizovani, samim tim globalizovani. Radi efikasne odbrane od tih izazova, neophodna je zajednička delatnost. Ta zajednička delatnost se suštinski, kada je u pitanju globalna pozornica, odvija preko multinacionalnih operacija. Taj aspekt delovanja pripadnika Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama nimalo ne može da bude sporan. On je potreban i u narednom periodu će sve više dolaziti do izražaja. Mislim da ćemo sve više imati potrebe i vojnika u tim misijama.
Međutim, na sceni je izgradnja multipolarnog sveta, kako na političkom i na ekonomskom planu, tako i na bezbednosnom. Postoji jedan sistem koji uslovno možemo nazvati globalnim, kolektivnim sistemom bezbednosti i čine ga UN, ponajpre preko mirovnih operacija koje sprovode. Postoje i regionalni sistemi bezbednosti. Jedan od njih je, recimo, NATO. Postoji Organizacija dogovora kolektivne bezbednosti koju predvodi Rusija. Postoji Šangajska organizacija za saradnju, gde su dve izuzetno moćne zemlje – Rusija i Kina i još neke druge zemlje.
Saradnja sa tim sistemima je svakako potrebna. Naš prioritet u spoljnoj politici jeste šansa u EU i u tom smislu mislim da u narednom periodu treba, što je moguće više, učestvovati u zajedničkoj evropskoj odbrambenoj i bezbednosnoj politici, ponajpre preko njihovih misija.
Voleo bih da Vojska Srbije i Ministarstvo odbrane, ovo govorim sa aspekta iskustva koje imam u minulih godinu i po dana kao šef naše parlamentarne delegacije u Organizaciji dogovora kolektivne bezbednosti, razmotre i utvrde jedan mehanizam za saradnju na liniji Ministarstvo odbrane i Vojska Srbije i Organizacija dogovora kolektivne bezbednosti, jer ta organizacija kao prioritet svog delovanja ima borbu protiv međunarodnog terorizma, protiv organizovanog kriminala, i to upravo u sredinama u kojima postoji delovanje npr. radikalnog islama i gde su radikalne terorističke grupe povezane sa sličnim pokretima i grupama i na našoj teritoriji u regionu.
Prilikom nedavnog boravka u Kirgiziji, u Biškeku, na tu temu nam je potpredsednik Avganistana dao veoma značajne informacije koje nigde nisam mogao da pronađem u javnosti, ni u našim glasilima, ni u inostranim medijima. Mislim da bi ta saradnja, ako se uspostavi, pored ove parlamentarne bila na liniji onoga što već imamo sa NATO paktom, kao što je Partnerstvo za mir, kao što je učešće u nekim multinacionalnim vežbama sa članicama NATO.
Druga moja sugestija odnosi se na planiranje. Kada se planiraju ovakve operacije, a i bilo kakve multinacionalne aktivnosti, mislim da ne bismo smeli da dozvolimo da dođemo u situaciju da pripadnici naše Vojske učestvuju tamo gde ima pripadnika kosovskih bezbednosnih snaga ili tzv. oružanih snaga Kosova, kao što se desilo prilikom nedavne vežbe, krajem maja, u bazi američke vojske u Nemačkoj, gde su naši vojnici učestvovali u zajedničkoj vežbi, gde su bili prisutni vojnici iz Gruzije, ali su bili prisutni i, kako oni kažu, vojnici sa Kosova. Prilikom planiranja bilo kakvih naših aktivnosti u inostranstvu, mislim da treba dobro proveriti da ne dođemo ponovo u istu situaciju.
Da vas samo podsetim, gospodine ministre, normalizacija odnosa između Beograda i Prištine u okviru briselskog procesa se odvija u statusu neutralnog okvira. Saradnja sa tzv. oružanim snagama Kosova izlazi iz tog okvira.
Ne bih voleo da dođemo u situaciju da imamo, bez obzira na različita tumačenja, da li ćemo mi tumačiti na ovaj ili onaj način, dodir naših vojnika, pripadnika naše Vojske sa pripadnicima bilo kakve oružane formacije sa KiM, jer po Rezoluciji 1244, što se tiče vojnog prisustva, ono jedino može da bude međunarodnog karaktera.
Još jedna stvar. Imamo traženje zajedničkih odgovora na internacionalne izazove bezbednosti. Voleo bih da nam u narednom periodu date jednu informaciju o iskustvima i o praktičnim koristima koje smo do sada imali od učešća u nekim misijama, posebno mislim na severnu Afriku, naročito na ovom planu borbe protiv međunarodnog terorizma, da vidimo kakve su obaveštajne informacije razmenjene, do kojih su saznanja došli naši pripadnici te misije, kako bismo više mogli da osetimo značaj tih misija i da ih ubuduće još intenzivnije podržavamo. Hvala vam.
Poštovani predsedničke, narodni poslanici, s obzirom da ne vidim pomak u utvrđivanju odgovornosti i procesuiranju odgovornih za zločine počinjene prevashodno nad srpskim narodima na prostorima prethodne Jugoslavije, na KiM, želim da postavim Ministarstvu pravde nekoliko pitanja.
Prvo, koliko građani Srbije plaćaju godišnje rad Tužilaštva za ratne zločine i kolike su plate zaposlenih u tom tužilaštvu? Zatim, koliko predmeta Tužilaštvo za ratne zločine trenutno ima u radu? Treće, da li je normalno da u zemlji koja vodi opštu borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala, tužilac za organizovani kriminal ima manje zamenika nego što ih ima tužilac za ratne zločine koji, ako se ne varam, ima čak osam zamenika?
Četvrto, da li je zamenik tužioca za ratne zločine, Bruno Vekarić, na zakonit način biran na to mesto, odnosno da li se protivustavno nalazi na stalnoj funkciji, imajući u vidu da nije prošao izbor kroz Narodnu skupštinu, već ga je Državno veće tužilaca imenovalo na stalnu funkciju? Nisam uspeo da u dokumentaciji Narodne skupštine pronađem Odluku o verifikaciji javno-tužilačke funkcije Bruna Vekarića.
Peto, da li je saradnja Centra za tranzicione procese, ugašene nevladine organizacije, sa Tužilaštvom za ratne zločine i isplata visokih honorara od strane tog centra pojedinim pripadnicima Tužilaštva, poput recimo Bruna Vekarića, bila u potpunosti u skladu sa zakonom? Jedan od ugovora o autorskom delu između Bruna Vekarića i Centra za tranzicione procese je u iznosu od 300.000 dinara.
Sledeće pitanje postavljam vama, gospodine predsedniče, ali istovremeno i Ministarstvu pravde. Da li vam je poznato da je protiv Nevene Petrušić, Poverenika za zaštitu ravnopravnosti Republike Srbije podneta krivična prijava Višem javnom tužilaštvu u Beogradu, koja je zavedena pod brojem KTR2257/13 po šest tačaka, između ostalog, zbog transfera novca u Teksas i puta u Australiju, pribavljanja imovinske koristi, sopstvene asistentkinje na Pravnom fakultetu u Nišu, javne nabavke za rekonstrukciju prostora, nenamensko trošenje novca na PR i rekreaciju, pružanje usluga organizacijama civilnog društva, što bi trebalo da bude sukob interesa, a deo krivične prijave podnet je na osnovu nalaza Upravne inspekcije.
Tu krivičnu prijavu je podneo čovek koji je bio pomoćnik do 31. januara 2013. godine upravo prijavljene Nevene Petrušić. Između ostalog, ono što me je posebno zaintrigiralo u prijavi, piše da je Poverenik za zaštitu ravnopravnosti…