Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Miodrag Linta

Govori

Ja bih želeo da pohvalim odluku Vlade Republike Srbije da započne ovaj veliki i humani projekat izgradnje stanova za pripadnike snaga bezbednosti. Procenjuje se da će u okviru ovog projekta biti izgrađeno u narednom periodu oko 20.000 stanova, uključujući vojne penzionere, što zaista predstavlja jedno ohrabrenje za tu kategoriju naših građana da će rešiti jedno od dva ključna pitanja svake porodice, svakog građanina, a to je pitanje stanovanja.

Takođe, veoma je pozitivno što će cena po kvadratnom metru biti zaista povoljna i ona neće u Beogradu prelaziti više od 500 evra po kvadratnom metru, a pretpostavljam da će u drugim gradovima Srbije ta cena biti još nešto niža. Takođe, taj projekat će doprineti u jačanju našeg građevinskog sektora, a istovremeno i porastu našeg BDP.

Verujem da se u Vladi razmišlja, da se ovakav sličan projekat, primeni za ostale kategorije stanovništva, jer zaista ovo je ključno pitanje kada građani znaju da konačno žive u svom stanu, iako plaćaju mesečnu ratu, da tu ratu plaćaju svojoj državi, odnosno banci, a ne da godinama i decenijama plaćaju mesečno kiriju i bacaju pare u bunar.

Mnogi nažalost, u prethodnom periodu, uključujući najveće žrtve ratovanja na prostoru bivše Jugoslavije, to su stotine hiljada izbeglih, proteranih Srba, su desetine hiljada evra i maraka bacile za nizašta i dalje su podstanari. Ono što je dobro, što je Vlada pokrenula ovaj projekat, ponavljam izgradnja 20.000 stanova za pripadnike snaga bezbednosti, a već je u toku realizacija jednog velikog, isto humanog projekta, rešavanja ključnog pitanja integracija od stotine hiljada proteranih Srba, a to je rešavanje njihovog stambenog pitanja. Hvala.
Ne razumem zbog čega gospođi Radeti smeta moja aktivna borba za rešavanje brojnih problema stotina hiljada proteranih Srba ne samo sa područja Krajine, nego sa urbanom dela Hrvatske, sa područja Federacije BiH, naravno i sa područja Kosova i Metohije.

Ne razumem zbog čega ona gaji mržnju prema meni. Mislim da svoj posao radim pošteno, časno, javno, otvoreno, da činim sve što je u mojoj moći da pomognem rešavanje ključnog pitanja stotina hiljada proteranih Srba.

Naravno da je moj amandman bio podnešen sa ciljem da doprinese kvalitetu ovoga zakona. Dobro je poznato da je među 20 hiljada pripadnika snaga bezbednosti ima značajan broj vojnih penzionera koji su bili pripadnici Vojske Republike Srpske Krajine, da ima značajan broj pripadnika i policije i Vojske Srbije.

Dakle, ovaj zakon će omogućiti u jednom značajnom delu rešavanje ključnih problema te populacije. Snažno pozdravljam izjavu ministra Stefanovića, nadam se da će to biti veoma brzo da se donese sličan zakon, leks specijalis i da se uzme u obzir još dve prioritetne ciljne grupe, a to su porodice palih boraca i to su ratni vojni invalidi.

To su dve kategorije među proteranim Srbima koje su posebno stradale i na njih moramo zaista, kao država posebno obratiti pažnju. Žalosno je što smo čekali više od 20 godina da se krene rešavanje ovog pitanja i vezano za snage bezbednosti i vezano za proterane Srbe, ali je dobro da je ova Vlada konačno počela sa rešavanje ovog problema, ali je počela da ga rešava.
Hvala.

Pošto se ovde sa nama u sali nalazi ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, gospodin Zoran Đorđević, ja ću govoriti o jednom veoma važnom pitanju koje muči stotine hiljada građana Srbije koji su učestvovali u oružanim sukobima na prostoru bivše Jugoslavije devedesetih godina.

Naime, mislim da je došlo konačno vreme da se na jedan sistemski način reši njihov položaj i ja želim da se zahvalim ministru Đorđeviću koji je to nedavno najavio, da se donese novi Zakon o pravima boraca, ratnih vojnih invalida, civilnih žrtava rata i članova njihovih porodica. Mislim da je to veoma važno pitanje, jer na taj način Srbija će da se oduži tim ljudima koji su aktivno branili našu državu i bili spremni da daju svoj život za našu državu, a neki su nažalost i dali taj život.

Ono što posebno želim da apelujem na Ministarstvo i na ministra Đorđevića, jeste da u novom zakonu, koji će nadam se biti uskoro usvojen, bude uključena jedna kategorija građana Srbije koji su bili pripadnici vojske i policije Republike Srpske Krajine. Naime, radi se o preko 50 hiljada Krajišnika kojima su priznata prava boraca samo do 27. aprila 1992. godine, odnosno do formiranja SRJ. Krajišnici se godinama osećaju diskriminisano, jer smatraju da se nisu borili za sebe, nego da su se borili za Jugoslaviju, za Srbiju i za svoj narod.

Ima u Srbiji mišljenja da ne bi bilo dobro da se pripadnicima vojske i policije Republike Srpske Krajine prizna ratni staž nakon 27. aprila 1992. godine, pa sve do kraja rata. Ja se sa tim mišljenjem ne slažem iz dva razloga. Prvi razlog jeste što je po postojećim propisima svim aktivnim oficirima na nivou komandanata, bataljona, brigada, korpusa, koji su bili pripadnici Vojske Republike Srpske Krajine, priznat ratni staž u dvostrukom trajanju. Onda se postavlja pitanje - sa kim su ti krajiški oficiri komandovali ako njihovim borcima nije priznat ratni staž?

Drugi primer, jeste primer Hrvatske, koja je krajem prošle godine usvojila novi zakon o pravima hrvatskih branitelja, kojim je u potpunosti izjednačila prava pripadnika Hrvatskog veća odbrane iz BiH sa pravima pripadnika hrvatske vojske. Dakle, Hrvatska ovim zakonom priznaje Hrvatsko veće odbrane iz susedne BiH sastavnim delom svoje vojske.

Takođe, u zakonu se kaže da svi oni pripadnici Hrvatskog veća odbrane koji nisu ostvarili svoja prava na porodičnu ili invalidsku penziju na osnovu ugovora koji postoji između Hrvatske i BiH, sada će to pravo dobiti, moći će podneti zahtev i ako imaju validnu dokumentaciju Hrvatska će im priznati prava iz penzionog odnosa i dobiće ili porodičnu ili invalidsku penziju.

Smatram da bi ovim novim zakonom koji će biti uskoro usvojen, ponavljam, bi trebalo ispraviti ovu višedecenijsku nepravdu i priznati svim pripadnicima vojske i policije Republike Srpske Krajine ratni staž u periodu od 1991. do 1995. godine, omogućiti onim pripadnicima vojske i policije RSK koji ta prava nisu ostvarili u prethodnom periodu da ponovo mogu podneti zahtev i ako dostave čvrste dokaze da su zaista ta oštećenja stekli za vreme rata, da im se priznaju ta prava ratnog vojnog invalida ili neka druga prava. Takođe, tim bi zakonom trebalo omogućiti sva druga prava krajiškim borcima koja imaju i pripadnici, odnosno borci koji su iz Srbije. Hvala.
Žalosno je da prethodna poslanica moju inicijativu da se pripadnicima vojske i policije Republike Srpske Krajine prizna ratni staž za čitavo vreme rata naziva propagandom i licemerjem. To govori o tome koliko ona brine o pravima i interesima krajiških Srba.

Republika Srbija poštuje međunarodni poredak i nastoji, u okviru svojih mogućnosti, da aktivno pomaže opstanak preostalih Srba u Hrvatskoj. Predsednik Vučić upravo čini sve što je u njegovoj moći da inicira stalni dijalog sa Hrvatskom, da se sva otvorena pitanja izvuku ispod tepiha, da se stave na sto i da se kroz taj dijalog, kroz mešovite radne grupe i komisije svi ti problemi krajiških Srba počnu rešavati, i pitanje zaostalih neisplaćenih penzija i pitanje oduzetih stanarskih prava, pitanje radnog staža, pitanje dinarske devizne štednje, otetog poljoprivrednog, šumskog zemljišta, pitanje poštovanja nacionalnih i ljudskih prava Srba u Hrvatskoj. To nije lako jer, nažalost, i dalje imamo dvostruke standarde velikih sila. Umesto da Brisel, Berlin i Vašington pošalju jasnu poruku da Hrvatska mora, kao članica EU, da poštuje sva ljudska i nacionalna prava pripadnika srpske zajednice, to u praksi, nažalost, nije tako i ja sam ubeđen da će Srbija i dalje činiti sve što je u njenoj moći da pomogne položaj našeg naroda.

(Predsedavajući: Privedite kraju.)

Što se tiče odnosa aktuelne vlasti prema krajiških Srbima, a ja moram da kažem da je vlast koja je došla na čelo Srbije 2012. godine učinila jednu istorijsku stvar, konačno su krajiški Srbi priznati kao žrtve i konačno je država na najvišem nivou počela da obeležava tragediju krajiških Srba.

(Predsedavajući: Zahvaljujem.)

Dakle, dobro nam je poznato da smo imali velike državne skupove u Rači, Veterniku, u Busijama… (Isključen mikrofon.)
Ponavljam, žalosno je što gospođa Radeta moju iskrenu težnju i nameru da se jedno pitanje reši naziva propagandom i to govori da ona ovo pitanje gleda kao partijsko pitanje.

Takođe, nije ovde u pitanju činjenica da podržimo predlog jedne ili druge partije da sistemski reši pitanje stotine hiljada građana Srbije koji su učestvovali u oružanim sukobima 90-ih godina. Ovo je pre svega državno i nacionalno pitanje. Ovo pitanje treba da rešava država, Vlada, a general Delić sigurno će moći, kada uđemo u tu fazu pripreme zakona o pravima boraca, ratnih vojnih invalida i porodica palih boraca, da se aktivno uključi da da svoje predloge i svoje inicijative i onda ćemo kroz demokratsku raspravu u Skupštini, ja se nadam, doći do najboljeg rešenja i najboljih odredbi toga zakona.

Takođe, nije tačno da ja ne pomažem krajiškim Srbima, stotinama hiljada proteranih Srba koji se suočavaju sa brojnim problemima u procesu integracije u Srbiji, pre svega u oblasti stanovanja, ali i drugih problema. Ja sam jedan od, verujem, retkih poslanika u Skupštini Srbije koji je svoj jedini mobilni telefon stavio na sajt Saveza Srba iz regiona i mene svaki građanin može u bilo koje doba dana da nazove i da sa mnom razgovara. Ja u svom mobilnom aparatu imam preko 8.000 telefona i to mogu svakome da pokažem.

Dakle, ja sam dostupan svima. Ja ne pričam. Ja radim. Pokušavam ljudima da pomognem, razgovaram sa njima, zovem nadležne institucije, apelujem da se ti problemi rešavaju, negde ide teže, negde sporije, ali to da nemam dobru volju, iskrenu želju da ljudima pomažem, apsolutno nije tačno. Pozivam, gospođu Radetu, da posle dođe da vidi naš sajt, sajt Saveza Srba iz regiona, da vidi moj mobilni telefon gde imam, ponavljam, preko 8.000 brojeva naših zemljaka. Hvala.
Član 107. dostojanstvo Narodne skupštine.

Gospođa Radeta nije rekla istinu vezano za problem 530 porodica korisnika programa čiji su stanovi izgrađeni u sedam lokalnih samouprava sredstvima Italijanske Vlade. Nije istina da nisam pokušavao i da ne pokušavam da se reši taj problem. Dobro je poznato da Zakonom o izbeglicama iz maja 2010. godine je omogućeno pravo da sve izbegličke porodice čiji su stanovi i drugi objekti izgrađeni sredstvima iz ovih organizacija da imaju pravo na otkup.

Organizovao sam lično nekoliko sastanaka i sa gospođom Mihajlović i sa bivšim ministrom za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, gospodinom Vulinom, bezbroj sastanaka sa državnim sekretarima i nižim službenicima u oba ministarstva. Taj problem još uvek nismo rešili. Verujem i apelujem sada na gospodina Đorđevića da organizujemo uskoro još jedan sastanak da nađemo rešenje za to pitanje.

Povodom tog pitanja da upoznam gospođu Radetu bio lično i kod predsednice Vlade gospođe Ane Brnabić i ona je pokazala i volju i želju da rešimo taj problem, odnosno da se kontaktira nadležno ministarstvo u Rimu, pošto je Italijanska Vlada bila donator gradnje ovih 530 stanova i da u saradnji i sa zvaničnim Rimom, uz pomoć gospođe Brnabić, uz pomoć gospodina Đorđevića, da nađemo to rešenje i da tih 530 porodica kao i drugih 3.000 izbegličkih porodica konačno dobiju pravo da otkupe svoje stanove i da znaju da su svoj na svome.

Što se tiče pitanja Krajiških boraca, ponavljam, to nije partijsko pitanje. To je jedno od državnih i nacionalnih pitanja i verujem da ćemo, zajedno sa Vladom Republike Srbije, naći najbolja rešenja i da će krajiški Srbi konačno znati da ih je država Srbija priznala u potpunosti, odnosno da je priznala i ratni staž za vreme ratnog perioda. Hvala.
Govoriću o problemu koji se odnosi na izbegla raseljena lica u procesu integracije u Srbiji.

Naime, prema Zakonu o izbeglicama iz maja 2010. godine predviđeno je da sve izbegličke porodice koje su dobile pomoć od strane međunarodnih organizacija i Vlade Srbije mogu da te svoje stambene jedinice otkupe po povoljnim uslovima. U Zakonu o izbeglicama jasno kaže da će se definisati, odnosno odrediti tržišna cena i na tom mestu gde su sagrađene te stambene jedinice i da će biti popust 50% u odnosu na tu cenu.

Prošlo je punih osam godina od donošenja tog zakona, veći deo izbegličkih porodica koji su rešili svoja stambena pitanja još uvek nisu dobili mogućnost, još uvek nisu otkupili te stambene jedinice. Hiljade izbegličkih porodica živi u neizvesnosti.

Apelujem i tražim od Komesarijata za izbeglice kao nadležne državne institucije da konačno reši to pitanje, da ubrza pripremanje ugovora u otkupu, da najveće žrtve ratova na prostoru bivše Jugoslavije konačno znaju da žive u svom, a ne i dalje da žive na način koji nije dostojan čoveka u 21. veku.

Takođe, imamo i dalje više desetina hiljada izbegličkih porodica koje su još uvek podstanari. Mnogi od njih su dali u prethodnom periodu 40, 50 hiljada plaćajući kiriju. Trenutno se realizuje regionalni standardni program koji se sprovodi u četiri države, u Hrvatskoj, BiH, Srbiji i Crnoj Gori. Nažalost, moram da konstatujem da se regionalni standardni program u Srbiji sprovodi veoma sporo, da su ljudi nezadovoljni, da imamo probleme oko same realizacije, da imamo primere loših radova, na primer oko izgradnje montažnih kuća, da imamo primere loše gradnje stanova.

(Predsedavajući: Privodite kraju.)

Apelujem takođe na Komesarijat za izbeglice kao državnu instituciju da se maksimalno posveti ovom problemu, da se ne dešavaju ti propusti, da se taj proces odvija brzo i kvalitetno ..
Govoriću o problemu sa kojim se suočava preko 100 porodica u Beogradu, od kojih su 57 izbegličke porodice proterane sa područja današnje Hrvatske, Federacije BiH i Kosova i Metohije, jer im se onemogućava pravo otkupa stanova u kojima žive više od 20, a neke porodice i više od 25 godina, pod povoljnim uslovima. Navedene porodice žive na više lokacija na području grada Beograda. Najviše ih ima u ul. Pere Todorovića br. 1 i br. 2, u Kraljevačkoj ulici, ali nešto stanova ima i na drugim lokacijama, kao što je u ul. Braće Grim, ul. Stevana Musića itd.

Šta je ključni problem tih porodica? Te su porodice tokom nesretnog rata devedesetih godina na prostoru bivše Jugoslavije sklopile sa tadašnjim diplomatsko-stambenim preduzećem Ugovor o zakupu i u prethodnom periodu prethodnih više od 20 ili više od 25 godina su platile više desetina hiljada evra za kiriju u tim stanovima. Takođe, uložili su značajna sredstva za održavanje same zgrade, instalacija, uređaja, gromobrana. Takođe, uložili su značajna sredstva za same stanove koji se nalaze u veoma trošnom stanju.

Ponavljam, njihov osnovni zahtev i apel državi jeste da im se omogući pravo otkupa po povoljnim uslovima, da se uzme u obzir činjenica da su platili već desetine hiljada evra za zakup i održavanje same zgrade i stanova.

U prethodnom periodu Direkcija za imovinu Republike Srbije je navodno dala pravo otkupa, međutim to su bili veoma nepovoljni uslovi jer su te porodice bile izjednačene sa svim drugim porodicama.

(Predsedavajući: Privodite kraju.)

Mislimo da je to bila nepravda prema tim porodicama i apelujem na Vladu Republike Srbije, na premijerku Anu Brnabić da sednemo, da razgovaramo, da nađemo rešenje i da za tih, preko 100 porodica od kojih su ponavljam … (Isključen mikrofon.)
Ja ću govoriti o jednom problemu koji izaziva nezadovoljstvo desetina hiljada pripadnika vojske i policije Republike Srpske Krajine.

Naime, radi se o kategoriji građana Srbije, ali i proteranih Srba koji žive raseljeni širom sveta, kojima nije priznat ratni staž za period od osnivanja Savezne Republike Jugoslavije, 27. aprila 1992. godine, pa sve do 1995. godine, kad su završeni ratni sukobi na području današnje Hrvatske.

Podsećam da je Ministarstvo za rad, zapošljavanje, socijalno-boračka pitanja još krajem 2014. godine usvojilo Nacrt zakona o pravima boraca, ratnih vojnih invalida i porodica palih boraca kojim, nažalost, nije predviđeno priznanje ratnog staža za krajiške borce. Takva odluka tadašnje radne grupe nije primljena sa simpatijama kod proteranih Srba, jer smatraju da nije u redu da budu jedina kategorija boraca na prostoru bivše Jugoslavije kojima nije priznat ratni staž za vreme ratnog perioda.

Podsećam da je čak i Hrvatska sa svojim skandaloznim zakonom o braniteljima, u kojima govori zvanično o agresiji Srbije, srpskog naroda i bivšeg JNA na Hrvatsku, priznala kompletna prava pripadnicima hrvatskog Veća odbrane iz susedne Bosne i Hercegovine.

Krajiški borci smatraju da su diskriminisani zbog te činjenice i očekuju da će ministar Đorđević, koji je najavio u januaru ove godine donošenje novog zakona o pravima boraca, ratnih vojnih invalida i porodica palih boraca, uzeti ozbiljno ovu primedbu, ovu sugestiju i da će u novome zakonu, za koji se nadam da će biti usvojen u razumnom vremenskom roku, biti ispravljena ova nepravda.

Nepravda se odnosi i zbog toga što je ratni staž u dvostrukom trajanju priznat ne samo borcima Srbije, nego čak i krajiškim oficirima, komandantima brigada, korpusa vojske Republike Srpske Krajine, a nije priznat borcima. Borci postavljaju pitanje – a s kim su ti komandanti brigada i korpusa komandovali, kada je njima priznat ratni staž u dvostrukom trajanju za čitav ratni period, a nije priznat krajiškim borcima?

Dakle, još jedan apel na Ministarstvo za rad, zapošljavanje, socijalno-boračka pitanja da u narednom periodu, kroz dijalog, se dođe do rešenja i da u novome zakonu o pravima boraca, ratnih vojnih invalida i porodica palih boraca uđe i ova odredba i da se i krajiškim borcima, a njih ima preko 50 hiljada, prizna ratni staž u dvostrukom trajanju za period 1992-1995. godina. Hvala.
U Republici Srbiji živi oko pola miliona proteranih Srba sa područja Hrvatske i Federacije BiH i preko 200.000 proteranih Srba i drugih nealbanaca sa područja KiM. Jedan od ključnih problema sa kojima se suočavaju izbegla i raseljena lica kao najveće žrtve ratova na prostoru bivše Jugoslavije u procesu integracije jeste pitanje stanovanja.

Nažalost, imamo značajan broj proteranih Srba koji nisu rešili ovo ključno pitanje integracije, nego nažalost 20, 25, 28 godina već plaćaju kriju, žive kao podstanari, a nažalost država Srbija, posebno posle 1995. godine, nije učinila gotovo ništa da reši to pitanje. Umesto da je država Srbija 1995, 1996, 1998, 2001, 2005, obezbedila sredstva, pozajmila ta sredstva izbegličkim porodicama da reše svoje stambeno pitanje, ti bi ljudi sva ta sredstva vratili kroz 10, 15 godina. Nažalost, ovako su mnogi bacili desetine hiljada evra u bunare i dalje su podstanari. Na sreću, Vlada Republike Srbije već šest godina realizuje regionalni stambeni program, čiji cilj je upravo rešavanje ovog ključnog pitanja.

Prema jednoj anketi, koju je radio Komesarijat za izbeglice i migracije Republike Srbije, još uvek ima 16.800 izbegličkih porodica sa područja Hrvatske, Federacije BiH koji žive u Srbiji, a koji još uvek nisu rešili ovo pitanja.

Regionalnim stambenim programom predviđeno je da se sagradi 10.000 stanova, da se obezbedi 3.500 paketa građevinskog materijala za one porodice koje još uvek nisu završile svoje kuće, oko 2.000 seoskih imanja za one porodice koje bi htele da žive na selu i da se bave poljoprivredom i oko 1.200 montažnih kuća za one porodice koje imaju svoje placeve. Program teče i apelujem na Komesarijat za izbeglice, na jedinicu za upravljanje projektima Vlade Srbije da ovaj proces maksimalno ubrza, da na kraju realizacije regionalnom stambenog programa ne sme biti ni jedna izbeglička porodica koja nije rešila stambeno pitanje. Hvala.
Želim da govorim o jednom problemu sa kojim se suočava 530 porodica iz sedam lokalnih samouprava čiji su stanovi izgrađeni sredstvima italijanske Vlade, kroz tzv. „Sir program“ ili tzv. program trajne integracije izbeglica.

Naime, radi se o 80% izbegličkog stanovništva i 20% domaćeg stanovništva koji žive, odnosno koji imaju stanove u Nišu, Valjevu, Kraljevu, Čačku, Kragujevcu, Staroj Pazovi i Pančevu. Pojedine porodice su deset godina diskriminisane, jer im se onemogućava pravo da otkupe svoje stanove, što je bilo predviđeno ugovorom, odnosno Memorandumom o razumevanju koji su potpisale Vlada Srbije i Vlada Italije još 2004. godine.

Na žalost za vreme Vlade Vojislava Koštunice, odnosno ministra za kapitalne investicije Vojislava Ilića, 2006. godine ukinuta je opcija otkupa. Svi oni su gurnuti u zaklop. Pokušavali smo prethodnih deset godina da se izborimo da se ispravi nepravda prema tim ljudima, da dobiju pravo otkupa i još uvek nismo uspeli. Takođe, velika je nepravda činjenica da plaćaju veoma veliku zakupninu iako je Zakonom o izbeglicama predviđeno da ta zakupnina bude daleko manja.

Ovom prilikom još jednom apelujem na Vladu Republike Srbije, na ovde prisutnog gospodina Ružića, na premijerku i sve druge ministre da nađemo rešenje da Vlada Srbije donese jedan zaključak kojim bi omogućila da tih 530 porodica iz sedam lokalnih samouprava u Srbiji konačno dobije pravo otkupa, da postanu vlasnici tih stanova, kao što je to predviđeno Zakonom o izbeglicama. Mislim da je konačno vreme da se to učini. Hvala.
Poštovani gospodine ministre, želeo bih da vas upoznam sa jednim problemom sa kojim se suočava jedan broj prognanih Srba iz Republike Srpske Krajine, koji za vreme zločinačke akcije „Oluja“, usled opšteg haosa, nisu uspeli iz svojih kuća i stanova da ponesu diplome o završenoj srednjoj školi.

Dugi niz godina posle rata suočavaju se sa brojnim problemima. Na prvom mestu, ako žele da se zaposle preko nacionalne službe za zapošljavanje, to ne mogu da učine u zanimanju koje su završili, ili ako žele da pohađaju programe dokvalifikacije, prekvalifikacije, takođe to ne mogu da učine, jer nemaju tu diplomu.

Nažalost, za vreme tih nesretnih ratnih dešavanja 1995. godine, od strane hrvatskih snaga, u jednom delu srednjih škola na Kordunu, u Baniji, Lici, severnoj Dalmaciji, uništena je kompletna dokumentacija.

Dajem primer srednje tehničke škole „12. januar“ iz Vojnića na Kordunu, gde ta dokumentacija ne postoji i prognani Srbi koji su završili tu srednju tehničku školu „12. januar“ u Vojniću su pokušali i pokušavali na razne načine da dobiju uverenja od Ministarstva prosvete Hrvatske, ali u tome nisu uspeli.

Jedan deo tih građana se obratio i vama sa dopisima, sa molbom da Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja pokuša da nađe rešenje da im se izda uverenje o završenoj srednjoj školi. U suprotnom, ako to ministarstvo naše ne bude rešilo, oni moraju ponovo da završavaju četvrti razred, moraju da polažu dodatne predmete iz prve, druge, treće godine.

Dakle, apelujem na vas i ministarstvo da probamo da nađemo rešenje. Zahvaljujem.
Jedan od važnih preduslova društvenog i ekonomskog razvoja Srbije jeste da se vide mogućnosti kako iskoristiti ogroman potencijal srpske dijaspore.

Poznato je da u dijaspori živi oko dva miliona državljana Srbije. Među njima imamo na hiljade i hiljade veoma uspešnih poslovnih ljudi i naučnika, koji zaista imaju veliku želju da daju svoj doprinos daljem razvoju Srbije.

Mi treba da vidimo kako da stvorimo još bolje mogućnosti i ambijent da srpska dijaspora, da uspešni poslovni ljudi ulože svoj kapital u Srbiju, da osnuju firme, da se otvore nova radna mesta, da vidimo mogućnosti da ti poslovni ljudi pomognu svoje porodice u daljem razvoju porodičnog biznisa, da vidimo mogućnosti kako da ti poslovni ljudi i naučna dijaspora budu jedna vrsta posrednika uspostavljanju kontakata sa velikim kompanijama širom sveta koje bi imale interes i želju da ulažu u Srbiju.

Ono što razlikuje našu poslovnu dijasporu od drugih investitora, odnosno stranaca, jeste što njihov cilj nije samo profit. NJihov cilj jeste uspešna, moderna, bogata međunarodno priznata Srbija i taj patriotizam srpske dijaspore mislim da u prethodnom periodu nije dovoljno iskorišćen i moramo zajedno i Vlada Republike Srbije i Narodna skupština i mi narodni poslanici naći način da uspostavimo stalni dijalog sa, pre svega, sa našom naučnom i poslovnom dijasporom, da im pokažemo našu želju i našu zainteresovanost da dođu u što većem broju u Srbiju, da pomognu razvoj Srbije i da budu taj most stalne komunikacije između Srbije i svega. Hvala.
U Srbiji se u poslednjih nekoliko godina sprovodi regionalni stambeni program čiji cilj je rešavanje ključnog problema integracije izbeglih i prognanih lica, a to je pitanje stanovanja.

Posebno bih želeo da istaknem činjenicu da su konačno ovim regionalnim stambenim programom, čemu je doprinela i Vlada Republike Srbije, obuhvaćena dva velika grada u Srbiji. To su Beograd i Novi Sad. Sve do 2012. godine, nažalost, proterani Srbi koji žive na teritoriji grada Novog Sada i Beograda nisu imali nikakvu mogućnost da rešavaju svoje stambeno pitanje. Izneću samo nekoliko činjenica.

Za područje Novog Sada završeno je i odabrano 286 porodica i uskoro počinje gradnja 286 stanova u naselju Veternik. Nedavno je završen konkurs za nova 152 stana. Upravo traje proces rešavanja tih zahteva. Uskoro treba takođe da bude novi javni poziv za 94 stana u naselju Veternik, tako da bi u ovoj fazi ukupno 522 izbegličke porodice sa područja Novog Sada bile rešene.

U Beogradu je useljeno već 235 porodica u naselju Ovča i počela je gradnja 280 stanova u naselju Kamendin u Zemun Polju. U Beogradu bi ovim programom u ovoj fazi bilo rešeno 505 porodica.

Posebno želim da apelujem na Komesarijat za izbeglice, jedinicu za upravljanjem projektom, da imaju u vidu činjenicu da su stambene potrebe u Novom Sadu i Beogradu značajno veće od ovih brojeva o kojima sam govorio i da se u razgovorima sa Bankom za razvoj Saveta Evrope vidi mogućnost da se kroz nove razgovore obezbede dodatna sredstva i da imamo nove javne pozive da bismo zaista rešili probleme svih ljudi koji očekuju da reše svoje ključno pitanje, a to je pitanje stanovanja. Hvala.
Moj amandman se odnosi na strance investitore koji svojim poslovanjem trebaju da poboljšaju ekonomski razvoj i poboljšaju položaj izbeglih i prognanih lica.

Dobro je poznato da u Srbiji živi oko 10% građana koji su imali, ili imaju status izbeglih, prognanih, raseljenih lica. To je kategorija građana Srbije koji su najveće žrtve ratova na prostoru bivše Jugoslavije i koji se kao i značajan broj ostalih građana Srbije suočavaju sa jednim od najvećih problema našeg društva, a to je pitanje nezaposlenosti.

U nacionalnoj strategiji za rešavanje pitanja izbeglih i prognanih raseljenih lica, jedna od strateških ciljeva je bila rešavanje ovih problema. Međunarodne organizacije su u prethodnome periodu nizom svojih mera pokušali da rešavaju ovaj problem, dodelom mikro kredita, dohodovanim grantovima, organizovanjem seminara za stručno usavršavanje.

Nažalost, i ti mikro krediti i ti grantovi nisu bili dovoljni u značajnoj meri da pomognu stvaranje održivog posla za te građane. Zbog toga je veoma važno da Vlada nastavi i dalje da stvara ambijent za dolazak još većeg broja stranih investitora i što više direktnih, stranih investicija jer to je jedini, jedan od načina da i ova kategorija građana Srbije reši ovo svoje pitanje, da im se obezbedi egzistencija kroz sigurno radno mesto, kroz redovnu mesečnu platu da mogu da žive oni i njihove porodice.

Takođe, veoma je važno da Vlada i dalje nastavi da stvara ambijent i da podstiče razvoj domaće privrede, domaćih investitora jer bez domaće privrede nećemo moći ići napred ako imamo samo direktne strane investicije. Hvala.