Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Miodrag Linta

Govori

Hvala, ministre Lončar, na razumevanju. Javićemo se da dođemo sa jednom delegacijom, sa svim ovim činjenicama i podacima i da vidimo da probamo da rešimo ovaj problem. Zahvaljujem još jednom.
Poštovana gospođo predsednice, poštovana gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, ja bih želeo još jednom da pohvalim donošenje zakona o ratnim memorijalima, čiji cilj jeste sistematsko uređenje, postavljanje, uklanjanje ratnih memorijala.

Ono što je za mene jedno od suštinskih pitanja vezano za ovaj zakon, jeste da li će ovim zakonom biti moguće da se izvrši popis svih stratišta i da se pomogne izgradnji, sanaciji spomen obeležja na području današnje Bosne i Hercegovine i Hrvatske, dakle na području gde je četiri godine u Drugom svetskom ratu, delovala zloglasna, nezavisna država Hrvatska?

Evo, daću nekoliko primera. Imamo zloglasno stratište srpskog naroda na Garavicama kod Bihaća, gde je za tri meseca 1941. godine poklano oko 12 hiljada Srba i oko dve i po hiljade Jevreja i Roma. Zatim, stratište Šušnjar kod Sanskog Mosta, gde je u leto 1941. godine takođe poklano preko pet i po hiljada Srba i oko 50 Jevreja.

Moje pitanje gospođi ministarki jeste – da li će država Srbija da na jednak način se odnosi prema ovom području, dakle, području BiH, Hrvatske, području ponavljam, zloglasne NDH?

Zašto to pitam? U članu 3. stoji formulacija – obrazuje se savet za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije. Moje je mišljenje da bi ovu formulaciju trebalo proširiti i da ovde stoji, savet za negovanje tradicije oslobodilačkih ratova Srbije i srpskog naroda.
Hrvatske vojne, paravojne, policijske snage su za vreme rata u Hrvatskoj izvršile brojne zločine nad srpskim civilima i zarobljenicima i posle hrvatskih zločinačkih akcija u zapadnoj Slavoniji, Otkos, Orkan, Papuk, zatim, posle i tokom zločinačkih akcija Maslenica, Miljevački plato, Medački džep, Bljesak i Oluja.

Ja ću sada posebno istaći zločine u jednoj krajiškoj opštini. To je područje ondašnje opštine Gračac.

Na području ondašnje opštine Gračac stradalo je tokom i posle hrvatske zločinačke akcije Oluja 146 srpskih civila. Na području grada Gračaca – 32 civila, selo Kijani – 18 lica, selo LJubović – jedno lice, selo Mazin – osam lica, selo Gubavčevo Polje – dva lica, selo Brubno – tri lica, selo Cerovac – tri lica, selo Deringaj – četiri lica, selo Glogovo – četiri lica, selo Grab – jedno lice, selo Kik – dva lica, selo Raduč – tri lica, selo Ploča – 12 lica, selo Jošani – dva lica, selo Vrebac – dva lica, selo Prljevo – četiri lica, selo Pribudić – jedno lice, selo Rastičevo – jedno lice, selo Rudopolje – dva lica, selo Nadvrelo – jedno lice, selo Otrić – dva lica, selo Palanka – dva lica, selo Štikada – pet lica, selo Tomingaj – dva lica, selo Popina – osam lica, selo Vučipolje – jedno lice i selo Zrmanja – 20 lica.

Naš zemljak Stevan Veselinović, koji je rodom sa područja opštine Gračac, još je 2006. godine podneo zahtev Tužilaštvu za ratne zločine da se procesuiraju ovi zločini. Još uvek do današnjeg dana naše Tužilaštvo nije ništa učinilo.

Apelujem na Tužilaštvo za ratne zločine da konačno pokrene akciju da se procesuiraju zločini na području opštine Gračac, ali i na području čitave Hrvatske nad srpskim civilima i zarobljenicima. Hvala vam.
Poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih na početku da pohvalim inicijativu Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, da predloži Narodnoj skupštini Republike Srbije donošenje jednog zakona čiji cilj jeste efikasnije delovanje države u postupku zaštite održavanja, uređenja, postavljanja i uklanjanja ratnih memorijala.

Mislim da je to zaista jedna velika stvar i da je to ispravljanje istorijske nepravde, jer takav zakon je trebao biti donet daleko pre, ali šta je tu je, bolje da uradimo to sada, nego da to čeka ponovo neki naredni put.

Ono gde je moja dilema i gde je moje pitanje ministru Đorđeviću jeste - da li će ovim zakonom biti obuhvaćena srpska stratišta i srpske žrtve sa područja nekadašnje zloglasne Nezavisne Države Hrvatske? Zašto to pitanje postavljam? Naime, u članu 2. stav 1. Predloga zakona o ratnim memorijalima stoji – ratni memorijal jeste vojno groblje, pojedinačni grob, nadgrobni spomenik, spomen-kosturnica, spomen-kapela, spomen-crkva, spomenik, javno spomen-obeležje, spomen-ploča, mesto stradanja, znamenito mesto i drugi pijetetni simbol od značaja za negovanje tradicije oslobodilačkih ratova Srbije.

U članu 19. kaže se – predlog za izgradnju ili postavljanje ratnog memorijala mora da sadrži opis konkretnog ratnog događaja koji je u skladu sa tekovinama oslobodilačkih ratova Srbije.

U članu 20. stoji – predlog za uklanjanje ratnog memorijala mora da sadrži dokaz da je posvećen događaju koji nije u skladu sa tekovinama oslobodilačkih ratova Srbije.

Konačno, u članu 22. stav 3. – nije dozvoljena izgradnja ili postavljanje spomen-obeležja na konkretni ratni događaj koji nije u skladu sa tekovinama oslobodilačkih ratova Srbije.

Dakle, ovde postoji jedna dilema da li će ovim novim zakonom, celovitim zakonom o ratnim memorijalima, biti obuhvaćene ponavljam srpske žrtve i srpska svratišta sa područja NDH?

Naime, dobro je poznato da je za vreme zloglasne NDH stradalo na najmonstruoznije načine preko milion Srba, da imamo preko 1.000 srpskih stratišta gde su ubijani srpski civili, srpska deca, srpske žene i muškarci i to na području i severa Dalmacije, odnosno čitave Dalmacije, Like, Banije, Korduna, Slavonije, Srema, Baranje, Bosanske Krajine, Hercegovine, Podrinja, Semberije, centralne Bosne, Posavine, sarajevskih oblasti itd.

Ono što želim posebno da istaknem kao važno pitanje jeste, npr, ako neka udruženja, neki građani žele, odnosno apeluju na Vladu Srbije, da pokrene npr. ekshumaciju srpskih žrtava iz Šaranove jame u Lici, dobro je poznato da na području današnje Hrvatske i Bosne i Hercegovine ima preko 400 kraških jama i drugih podzemnih mesta, gde su u najvećoj meri bacani srpski civili i gde se nalaze kosti srpskih žrtava.

Da li Vlada Republike Srbije može na osnovu ovog zakona da predloži ili da podrži inicijativu pojedinih udruženja i građana, ponavljam, da se iz Šaranove jame, gde je negde prema procenama istoričara Đure Zatezala, osnivača Istorijskog arhiva u Karlovcu, bačeno, odnosno nalaze se kosti oko 10.000 srpskih žrtava.

Godine 1990. dvojica beogradskih speleologa su se spustili u Šaranovu jamu u Lici, utvrdili su da je ona duboka između 42-46 metara, da je na dnu širina negde 6h4 metra i da su naslage kostiju preko 4m.

Dakle, sve procene govore da se tamo nalaze negde između 9.000 i 11.000 srpskih žrtava. Ponavaljam, takvih kraših jama i drugih mesta ima veliki broj. Dakle, samo preko 400 samih kraških jama i drugih podzemnih mesta.

Takođe, ono što je važna stvar, da li ovim zakonom Republika Srbija može da pokrene inicijativu da se obnove porušena spomen-obeležja na području današnje Hrvatske koja su porušena tokom devedesetih godina?

Dakle, ovo su pitanja koja su meni postavljala zavičajna udruženja sa područja Hrvatske, sa područja Republike Srpske, Federacije BiH i značajan broj pojedinaca, pa bih, evo, na kraju, još jednom vas zamolio da vas pitam da li ovim zakonom će biti obuhvaćene i srpske žrtve i srpska stratišta sa područja NDH?

Moje je mišljenje da bi trebalo razmišljati da u tome zakonu pored formulacije „oslobodilački ratovi Srbije“ stoji i dodatak „oslobodilački ratovi srpkog naroda“. Hvala.
Poštovana gospodo ministri, poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da se svi u ovoj sali i u javnosti Srbije slažemo da je konačno došlo vreme da se sa jednim sistemskim zakonom reguliše pitanje više stotina hiljada boraca, vojnih invalida, porodica palih boraca, civilnih invalida rata. Srbija to pitanje još uvek nije rešila. Smatram da će ova Vlada i ovaj skupštinski saziv konačno uraditi tu istorijsku stvar.

Među više stotina hiljada boraca u Srbiji ima, takođe, preko 50.000 krajiških boraca, odnosno pripadnika Vojske Republike Srpske Krajine. Prethodnim zakonskim rešenjima učinjena je velika nepravda prema krajiškim borcima.

Naime, njima je priznato pravo na ratni staž samo do 27. aprila 1992. godine, kada je osnovana Savezna Republika Jugoslavija. Krajiški borci smatraju da je to velika diskriminacija i očekuju da će ovim novim sistemskim zakonom koji će, nadam se, biti do kraja ove godine usvojen, ta nepravda biti ispravljena.

Kao prilog ovoj činjenici ističem sledeće. Prvo, krajiški borci se nisu borili samo za sebe, oni su se borili za Jugoslaviju, za Srbiju, za srpski narod. Zbog politike dvostrukih standarda velikih sila i zbog proustaškog rešima Franje Tuđmana i njegove politike etičkog čišćenja, doživeli su tragediju i katastrofu. Preko pola miliona Srba sa područja sadašnje Hrvatske je proterano.

Drugi razlog koji ističem u prilog mojoj tezi da Srbija treba da ispravi ovu veliku nepravdu i da u budućem zakonu prizna ratni staž krajiškim borcima za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju, jeste činjenica da je svim krajiškim oficirima, bivšim oficirima JNA koji su bili na vojnim dužnostima u Vojsci Republike Srpske Krajine, dakle na nivou komandanata brigada, korpusa, u Komandi glavnog štaba u Vojske Republike Srpske Krajine i na drugim dužnostima, njima je priznat ratni staž u dvostrukom trajanju.

Sada, desetine hiljada krajiških boraca se pita – a sa kim su ti krajiški oficiri i komandanti brigada, korpusa i drugih vojnih jedinica komandovali, ako je njima priznat ratni staž u dvostrukom trajanju, a njihovim borcima nije?

Treća stvar koju želim da istaknem jeste činjenica da je krajem prošle godine Hrvatski Sabor usvojio zakon o pravima hrvatskih branitelja kojim je u potpunosti izjednačio prava pripadnika Hrvatskog veća odbrane. Dakle, to je vojna formacija zapadno-hercegovačkih Hrvata sa pripadnicima Hrvatske vojske. Dakle, Hrvatska je ovim zakonom u potpunosti priznala pripadnike Hrvatskog veća odbrane kao sastavni deo hrvatske vojske.

Druga važna stvar u tom zakonu jeste da je ostavljena zakonska mogućnost da svi oni pripadnici Hrvatskog veća odbrane, koji nisu ostvarili svoja prava na invalidninu ili porodice palih boraca, mogu sada to da ostvare po novom Zakonu o pravima hrvatskih branitelja, ako dostave validne dokaze.

Na stranu to što u tom zakonu postoji jedna skandalozna, jedna besmislena, jedna apsurdna teza da su Srbija i Krajiški Srbi i JNA izvršili agresiju na Hrvatsku. Naravno da brojne činjenice jasno govore da je glavni krivac za rat na prostoru današnje Hrvatske bila proustaška politika Franje Tuđmana, kao što je i politika stvaranja unitarne BiH Alije Izetbegovića bila glavni krivac za ratove na prostoru BiH, kao i separatistička politika kosovskih Albanaca na prostoru Republike Srbije.

Smatram da ovim zakonom, koji će biti, nadam se, ponavljam, uskoro usvojen, treba, ponavljam, biti priznat Krajiškim borcima ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. Na taj način, država Srbija bi, ponavljam, ispravila jednu veliku istorijsku nepravdu i Krajišnici bi mogli zaista reći da su od tog trenutka u potpunosti priznati od svoje majke Srbije.

Želeo bih da kažem nekoliko nelogičnosti i nekoliko stvari koje, po mom mišljenju, nisu dobre, a koje se nalaze u postojećim zakonskim rešenjima, a vezana su za Krajiške Srbe.

Naime, imamo jednu činjenicu da je jednom delu porodica, odnosno supruga poginulih krajiških boraca bilo ukinuto pravo na porodičnu invalidninu usled činjenice da su njihova deca završila školovanje, a da one u tom trenutku nisu imale 45 godina starosti. Kada su navršile 45 godina starosti, one su ponovo podnele zahtev da ostvare porodičnu invalidninu.

Sada imamo tri vrste diskriminacije. Jedna grupa tih supruga palih boraca, palih krajiških boraca, je dobila odgovore da ne mogu više da ostvare pravo na porodičnu invalidninu, jer je njihov suprug poginuo posle 27. aprila 1992. godine, dakle, posle stvaranja SRJ.

Drugi deo supruga palih krajiških boraca je dobio odgovor da ne mogu ponovo da ostvare pravo na porodičnu invalidninu, iako je njihov suprug poginuo 1991. godine ili do aprila 1992. godine, iz razloga, jer tobože, nisu imali jugoslovensko državljanstvo, nego hrvatsko državljanstvo. Pa, svima je jasno da je tokom 1991. godine i do aprila 1992. godine svi su imali jugoslovensko državljanstvo. Tek je Hrvatska priznanjem od strane EU, januara 1992. godine, prestalo je da važi jugoslovensko državljanstvo i na teritoriji današnje Hrvatske.

Treći razlog zašto su supruge poginulih krajiških boraca izgubile pravo na porodičnu invalidninu jeste činjenica da su se one, recimo, vratile u Hrvatsku, Kordun, Baniju, Liku, Severnu Dalmaciju ili su otišle u treće zemlje. Mislim da ova tri razloga nisu dobra, da je trebalo naći načina da svim suprugama poginulih krajiških boraca bude omogućeno da u ponovnom postupku ostvare pravo na porodičnu invalidninu, bez obzira u kom je periodu njihov suprug poginuo i bez obzira da li su se vratile u Hrvatsku ili otišle u treće zemlje.

Takođe, imamo jednu nelogičnost vezano za ratne vojne invalide. Imamo jedan deo naših zemljaka koji je ostvario pravo na ličnu invalidninu, jedan deo njih se vratio u Hrvatsku ili je otišao u treće zemlje i njima su po rešenjima Ministarstva ukinuta prava na ličnu invalidninu.

Imamo treću kategoriju civilnih invalida rata, gde imamo jedan paradoks. Oni civilni invalidi rata, dakle, sa područja Krajine, koji su pravo na ličnu invalidninu ostvarili na osnovu zakona Republike Srbije, njima nije ukinuto to pravo, a onaj deo krajiških civilnih invalida rata koji su ostvarili pravo na ličnu invalidninu na osnovu saveznog zakona, njima je to pravo ukinuto. Sada, prosto, ljudi su iznenađeni, ogorčeni, jedna kategorija civilnih invalida rata i dalje ostvaruje pravo na ličnu invalidninu, a ova druga kategorija civilnih invalida rata to pravo ne ostvaruje.

Mislim, ovo su samo neki od primera koje želim istaći, u dobroj nameri da će tokom izrade, odnosno formiranja radne grupe koja će raditi na izradi novog, celovitog, sistemskog zakona o pravima boraca, porodica palih boraca, vojnih invalida, civilnih žrtava rata, da će ove primedbe biti uzete u obzir i da ćemo se svi složiti da temelj tog zakona mora biti da sva stečena prava ne smeju biti umanjena i ukinuta, s jedne strane, a s druge strane, da se tim novim zakonom omogući, odnosno stvori zakonska mogućnost da svi oni koji nisu, pre svega, sa područja Krajine, koji nisu uspeli u zakonskim rokovima da ostvare svoja prava, bilo na invalidninu, ili porodice palih boraca, da im se to omogući u novom zakonskom roku, pod uslovom, naravno, ako budu doneli validne i čvrste dokaze da se zaista to desilo za vreme ratnih dejstava 1991-1995. godine na području današnje Hrvatske.

Takođe, želeo bih da pomenem dve činjenice koje su mi isticali Krajiški ratni vojni invalidi, vezano za izmene i dopune ova dva zakona koja su danas na dnevnom redu. Prvi Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca, koji je donet na nivou SRJ, iz 1998. godine, ovde Ministarstvo predlaže da osnova za obračun ličnih, porodičnih invalidnina, prava, odnosno naknada za negu i pomoć, naknada za ortopedska pomagala, bude prosečna zarada u Srbiji iz prošle godine.

Ratni vojni invalidi, civilni invalidi rata, kažu i apeluju na Ministarstvo, na ministra Đorđevića, rekli su mi da su mu to rekli i u razgovoru, da osnova za obračun primanja lične invalidnine, porodične invalidnine bude prosečna zarada u Srbiji u prethodnom mesecu. Verujem da možemo kroz razgovore doći do rešenja i da ratni vojni invalidi, civilni invalidi rata ne budu oštećeni, jer je neka procena, prema njihovom mišljenju, da će do kraja ove godine oni mesečno imati manje invalidnine 50, 60, 70, evra.

Druga izmena koju predlaže Ministarstvo, vezano je za Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o pravima boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica Republike Srbije, gde se predlaže da se starosna granica za muškarce pomeri sa 60 na 65 godina, a za žene sa 50 na 60 godina.

Naime, ovde se radi o porodicama, odnosno suprugama umrlih vojnih invalida, o suprugama palih boraca, koje nisu ostvarile pravo na penziju, da će sada po ovome zakonskom predlogu, znači, muškarci pet godina kasnije primati mesečnu nadoknadu, a žene umesto sa 50 godina, sada će to moći primati sa 60 godina. Predlažem, takođe, da se na tu temu razgovara i da vidimo mogućnosti kako da se ovoj kategoriji građana Srbije izađe u susret.

Na kraju želim još jednom da apelujem na Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, da se u što kraćem roku formira radna grupa i da se krene u pripremu nacrta novog, celovitog, sistemskog zakona o pravima boraca, porodica palih boraca, vojnih invalida i civilnih invalida rata. Hvala.
Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih da postavim pitanje Ministarstvu spoljnih poslova. Povod za moje pitanje, jeste činjenica da sutra se obeležava svetski dan izbeglica, dakle, 20. jun. To je dan kada se sećamo jedne surove činjenice da je tokom 90-ih godina, kao i 2004. godine na prostoru bivše Jugoslavije proterano preko milion Srba, preko 500.000 sa prostora današnje Hrvatske, preko 500.000 sa prostora današnje Federacije BiH i preko 200.000 Srba i drugih nealbanaca sa prostora KiM.

Ove činjenice najbolje dementuju besmislenu i lažnu tezu političkih elita u Zagrebu, u Sarajevu, Prištini i delu međunarodne zajednice, da je Srbija i da su Srbi tobože bili agresori, zločinci, a da su Albanci, Hrvati i Bošnjaci vodili nekakve oslobodilačke ratove i da su bili žrtve.

Takođe, ostale činjenice koje ću pomenuti demantuju ovu tezu. Što se tiče Hrvatske, proterani Srbi i dalje potražuju preko 40.000 otetih stanova, pretražuju preko 50.000 zaostalih neisplaćenih penzija, preko 10.000 srpskih porodica potražuju naknadu štete za minirane kuće i lokalne van područja ratnih delovanja, van područja Krajine, u desetinama hrvatskih gradova, više hiljada proteranih Srba i dalje čeka da im se obnove kuće na području Krajine.

Imamo desetine hiljada proteranih Srba kojima, u većoj ili manjoj meri, nije priznat radni staž u celosti do 1991. godine. Imamo na primer Srbe koji su radili u tvornici vijaka u Tviku kojima nedostaje pet, deset godina do 1991. godine, a svaki Hrvat u tvornici vijaka Tvik koji je radio tada ima priznat radni staž. Da li je bilo moguće da se bilo kom radniku do 1991. godine ne uplate doprinosi? Hiljade Srba čekaju da im se prizna radni staž za vreme Republike Srpska krajine.

Takođe, imamo preko 10.000 Srba, proteranih Srba koji su prevareni prilikom prodaje kuća preko hrvatske agencije za promet nekretnina. Značajan deo njih su izgubili kuće na osnovu sistema lažnih ugovora. Jedan značajan deo njih je takođe izgubio deo sredstava na osnovu sistema dvostrukih ugovora, jedan ugovor je dobio za prodaju kuće gde je dobio manja sredstva, a pravi ugovor se nalazio u agenciji za promet nekretnina u Zagrebu. Te kriminalne radnje do današnjeg dana nisu rasvetljena.

Slična situacija je i na području Federacije BiH. Veliki broj Srba i dalje nije obnovio svoje kuće zbog komplikovane procedure, veliki deo njih takođe ima problema sa povratkom otetih stanova, poslovnih prostora, imaju probleme sa povratkom uzurpiranog i otetog poljoprivrednog i šumskog zemljišta, kakva je situacija isto i u Hrvatskoj. Slični problemi su takođe i kod proteranih Srba i drugih nealbanaca na KiM. Spora obnova kuća, pogoršana bezbednosna situacija, takođe problemi sa otetom, uzurpiranom imovinom, dakle kućama, stanovima, poslovnim prostorima.

Temelj za rešavanje ovih problema bi morao da bude Bečki sporazum o sukcesiji, odnosno aneks G tog Sporazuma u kome se jasno kaže da svim građanima moraju biti vraćena i zaštićena prava koja su imali na dan 31.12.1990. godine, a svi ugovori sklopljeni za vreme rata moraju biti proglašeni ništavnim.

Hrvatska od 2004. godine, kada je stupio taj Sporazum na snagu, opstruiše sprovođenje aneksa G Bečkog sporazuma o sukcesiji.

Postavljam pitanje Ministarstvu spoljnih poslova – kada će da uputi jedan izveštaj, jedan memorandum UN, Evropskom parlamentu, Evropskoj komisiji, Savetu Evrope, USC, u kome će reći ove činjenice i tražiti od međunarodnih organizacija da insistiraju i da izvrše pritisak na Hrvatsku i na druge centre, i Sarajevo i Prištinu, da se poštuje temeljno načelo današnje civilizacije, a to su ljudska prava? Hvala vam.
Ja bih želeo da pozdravim napore Vlade Srbije vezano za dešavanje ključnog pitanja najvećih žrtava rata na prostoru bivše Jugoslavije, to su proterana lica, a radi se o pitanju stanovanja.

Iako Vlada Srbije čini sve što je u njenoj moći i zaista imamo konkretne napretke, ali imamo i određene probleme, posebno probleme koji su zaostali iz vremena režima Borisa Tadića. Jedno od tih pitanja o kojima sam govorio više puta u javnosti jeste problem 530 porodica, korisnika SIR programa, koji imaju svoje stambene jedinice u sedam lokalnih samouprava, u pitanju su Niš, Kragujevac, Valjevo, Kraljevo, Čačak, Pančevo i Opština Stara Pazova.

Poznato je da je Memorandumom Vlade Srbije i Vlade Italije jasno rečeno da će te porodice imati pravo otkupa svojih stambenih jedinica. Nažalost, za vreme ministra za kapitalne investicije Velimira Ilića ukinuta je ta mogućnost otkupa, Zakon o izbeglicama koji je usvojen 2010, jasno je rekao da sve izbegličke porodice imaju pravo otkupa svojih stambenih jedinica koje su iznuđene sredstvima međunarodnih organizacija na način da se proceni realna tržišna cena u toj lokalnoj samoupravi i na to ide popust 50%, a za ratne vojne invalide, porodice palih boraca i druge ekstremno ranjive kategorije idu takođe dodatni popust. Međutim, evo, već više godina pokušavamo da rešimo ovaj problem. Lično sam angažovan na tome, imali smo više razgovora, ja i ovaj put apelujem na Vladu Republike Srbije i nadležne ministre da taj problem pokušamo rešiti u korist tih porodica. Hvala.
Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, ja ću govoriti o značaju lokalne samouprave sa aspekta realizacije jednog veoma važnog programa. U pitanju je tzv. regionalni stambeni program, čiji je cilj rešavanje problema stotine hiljade izbeglih i raseljenih lica, pre svega u oblasti stanovanja.

Pre toga, želim da podsetim javnost da su lokalne samouprave u Srbiji u prethodnom periodu imale obavezu da usvoje tzv. lokalne akcione planove i time su preuzele odgovornost za rešavanje problema ove ranjive kategorije građana Srbije, ne samo u oblasti stanovanja, nego i u oblasti zapošljavanja, odnosno ekonomskog osnaživanja građana.

Ono što je posebno istaći jeste da bez lokalnih samouprava nije moguće realizovati ovaj regionalni stambeni program koji se odvija u četiri oblika. Na prvom mestu - izgradnja stanova, na drugom mestu - kupovina seoskih imanja, na trećem mestu – montažne kuće i konačno – dodela paketa građevinskog materijala za onaj deo izbeglih i raseljenih lica koji ne mogu sami da završe započete kuće u koje bi se konačno uselili nakon više od 20-25 godina kako žive kao podstanari.

Ono što ja posebno apelujem jeste da lokalne samouprave, pre svega nadležna odeljenja za urbanizam i imovinsko-pravne poslove, s jedne strane, i Povereništva za izbeglice, s druge strane, efikasnije i brže u saradnji sa Komesarijatom za izbeglice realizuju ovaj regionalni stambeni program. Nažalost, na terenu ima dosta problema. Dosta se kasni sa realizacijom ovog programa i zato je veoma važno da Komesarijat za izbeglice, zajedno sa čelnicima lokalne samouprave, organizuje sastanke tamo gde ima problema, da se vidi šta je sporno, da se reše ti problemi u što bržem vremenskom roku.

Takođe, lično sam spreman da se uključim. Mislim da je ovde važno i Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave i sam ministar, da se možemo njemu obratiti ako vidimo da taj problem ne može biti rešen u određenoj lokalnoj samoupravi. Mislim da zajedno sa Ministarstvom te probleme možemo rešiti da bi taj problem bio realizovan, jer preti opasnost da veliki donatori, da Banka za razvoj Saveta Evrope, koja realizuje ovaj projekat, povuče ta sredstva i da ta sredstva ne budu u potpunosti iskorišćena i da i dalje imamo nerešeno pitanje ovih ljudi.

Ključni cilj ovog programa jeste da, u saradnji sa Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave, u saradnji sa opštinama i gradovima, konačno u naredne dve do tri godine možemo reći da nemamo više nijednu izbegličku ili raseljeničku porodicu koja živi kao podstanar. Hvala.
Jedan od važnih preduslova trajnog mira i stabilnosti na prostoru zapadnog Balkana jeste rešavanje brojnih otvorenih pitanja koja postoje između država koje su nastale na prostoru bivše Jugoslavije.

Jedan od temelja rešavanja tih otvorenih pitanja mora da bude jedan veoma važan međudržavni sporazum. To je Bečki sporazum o sukcesiji koji je potpisan 2001. godine od strane predstavnika država koje su nastale na prostoru bivše Jugoslavije. Bečki sporazum o sukcesiji stupio je na snagu jula 2004. godine. Nažalost, prošlo je punih 14 godina, a neke od država konstantno opstruišu njegovo sprovođenje. Na prvom mestu to je Republika Hrvatska koja odbija da sprovodi Aneks sedam tog sporazuma koji se zove „Privatna svojina i stečena prava“ i u kome se veoma jasno kaže da svim pravnim subjektima i svim fizičkim licima moraju biti zaštićena, vraćena prava koja su imali na dan 31. decembra 1990. godine, a svi ugovori sklopljeni za vreme rata moraju biti proglašeni ništavnim.

U okviru Bečkog sporazuma o sukcesiji postoji Stalni mešoviti komitet za njegovo sprovođenje koje čine visoki predstavnici država. Poslednji sastanak Stalnog mešovitog komiteta je bio novembra 2015. godine i tada je predstavnica Vlade Hrvatske Andrea Metelko-Zgombić opstruisala bilo kakav razgovor na sprovođenju Aneksa G – „Privatna svojina, stečena prava“, ali i Aneksa E koji se tiče penzija, odnosno 50 hiljada srpskih penzionera iz Hrvatske kojima se duguju zaostale neisplaćene penzije. Dakle, ovde je važno da vidimo mogućnost međunarodne arbitraže… (Isključen mikrofon.)
Poštovana gospođo Tabaković sa saradnicima, gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ja ću govoriti o jednom veoma značajnom međudržavnom sporazumu koji ima veliki značaj za državu Srbiju, za stotine oštećenih pravnih subjekata iz Srbije i za stotine hiljada oštećenih građana koji žive u Srbiji ili raseljeni širom sveta.

U pitanju je bečki Sporazum o sukcesiji, koji je potpisan 2001. godine u Beču, a stupio je na snagu juna 2004. godine, nakon ratifikacije u parlamentima država naslednica bivše Jugoslavije. On se sastoji od sedam aneksa. Posebno je značajan Aneks 7 toga sporazuma, koji se zove – Privatna svojina i stečena prava, u kome se jasno kaže da će svim pravnim subjektima i svim fizičkim licima biti zaštićena vraćena prava koja su imali na dan 31. 12. 1990. godine, a svi ugovori sklopljeni za vreme rata, pod pritiscima i pretnjama, biće proglašeni ništavim.

Po uslovima država naslednica bivše Jugoslavije po međunarodnom pravu, međudržavni sporazumi koji su ratifikovani u nacionalnim parlamentima imaju jaču pravnu snagu od domaćeg zakona.

Nažalost, pojedine države nastale na prostoru bivše Jugoslavije sistematski, evo punih 14 godina, krše bečki Sporazum o sukcesiji, posebno Aneks G tog sporazuma. Unutar bečkog Sporazuma o sukcesiji, formirano je jedno telo, to je tzv. Stalni mešoviti komitet koji čine visoki predstavnici država naslednica bivše Jugoslavije, koji ima zadatak da radi na realizaciji tog sporazuma.

Nakon stupanja na snagu samoga sporazuma postavilo pitanje sprovođenja Aneksa G toga sporazuma i odmah su na videla izašla dva koncepta, da li je Aneks G moguće direktno primenjivati ili je potrebno da se potpiše bilateralni sporazum između država naslednica bivše Jugoslavije za njegovo sprovođenje.

Država Srbija je veoma korektno od 2004. godine, odnosno sudovi u našoj zemlji su počeli da sprovode bečki Sporazum o sukcesiji, odnosno Aneks G toga sporazuma i počeli su da vraćaju imovinu pravnim subjektima iz država koje su nasledne na prostoru bivše Jugoslavije, među njima posebno Hrvatska.

Nažalost, s druge strane Državno tužilaštvo Hrvatske i Ministarstvo pravde Hrvatske su odmah dali nalog svojim sudovima u jesen 2004. godine, nakon stupanja na snagu samoga sporazuma da ne vraćaju delove preduzeća, odnosno delove nekretnina srpskih firmi koje se nalaze u Hrvatskoj. Nakon nekoliko godina i naši sudovi su prestali da vraćaju imovinu hrvatskih firmi, jer u Aneksu G toga sporazuma jasno piše da se Sporazum mora sprovoditi isključivo na osnovu načela reciprociteta.

Na trećem sastanku Stalnog mešovitog komiteta je septembra 2009. godine srpska i slovenačka strana su prihvatile hrvatsko stanovište da se ipak ide u potpisivanje bilateralnih sporazuma za sprovođenja Aneksa G. Na osnovu toga je tadašnja Vlada Srbije krajem 2009. godine i poslala nacrt bilateralnog sporazuma hrvatskoj strani, međutim od tada, tokom 2010, 2011, 2012. i 2013. godine i pored četiri urgencije zvaničnog Beograda, Hrvatska se nije htela izjasniti o tom nacrtu.

Tek juna 2013. godine, Vlada Ivice Dačića je povukla taj nacrt, jer je bilo očigledno da Hrvatska kupuje vreme i da ne želi ni direktnu primenu toga aneksa, niti želi potpisivanje bilateralnih sporazuma. Naši pravni subjekti su pokušali putem tužbi pred hrvatskim sudovima da vrate svoju imovinu. Jedan deo njih je prošao sve sudske instance u Hrvatskoj. Naravno da su odgovori hrvatskog pravosuđa bili negativni, međutim, naišli su i na negativan odgovor pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu.

Naime, Evropski sud za ljudska prava u Strazburu stao je na jedno licemerno stanovište, rekavši da ne može da razmatra presudu u ovom slučaju o mladosti turista koji su uspeli da dođu do Strazbura zato što između Srbije i Hrvatske ne postoji bilateralni sporazum za sprovođenja Aneksa G.

Dakle, Hrvatska 14 godina vrši opstrukciju sprovođenja bečkog sporazuma o koncesiji, a sa druge strane Evropski sud za ljudska prava kaže evo, mi ćemo da razmatramo tužbu srpskih firmi koje prođe sve sudske instance u Hrvatskoj, pod uslovom da postoji bilateralni sporazum.

Apelovao sam i apelujem i ovo prilikom na naše Ministarstvo spoljnih poslova, na ministra Dačića da se uputi jedan izveštaj, jedan memorandum sa konkretnim podacima o otimanju imovine srpskih pravnih subjekata, fizičkih lica. Radi se negde oko 300, 400 srpskih preduzeća koja potražuju svoju imovinu, hotele, odmarališta, poslovne prostore itd. na području Hrvatske, a naravno radi se i o stotinama hiljada oštećenih građana, proteranih Srba koji ne mogu da povrate svoja imovinska i stečena prava.

Dakle, važno je da naše Ministarstvo spoljnih poslova uputi jedan memorandum EU, UN, koje su bile pokrovitelj potpisivanja sporazuma OEBS, Savetu Evrope, da upozna međunarodnu javnost i međunarodne organizacije sa ovim činjenicama da Hrvatska krši sopstveni ustav, krši međunarodno pravo, jer ne želi da sprovodi ovaj važni međudržavni sporazum da bi se rešila brojna otvorena pitanja nakon raspada Jugoslavije. Hvala.
Želeo bih javnost Srbije da upoznam sa činjenicom da će 7. oktobra ove godine biti održani opšti izbori u Bosni i Hercegovini. Ti su izbori veoma važni za regionalni mir i stabilnost, a posebno su važni za preko 500 hiljada proteranih Srba sa područja Federacije BiH koji još uvek, više od dve decenije od završetka rata, ne mogu da ostvare svoja nacionalna i ljudska prava.

Pre 15 dana sam uputio otvoreno pismo predsednicima sedam srpskih političkih partija u Republici Srpskoj sa apelom da se na predstojećim opštim izborima u BiH za područje Federacije BiH formira jedna zajednička srpska lista, čiji bi cilj bio da pomogne da što veći broj naših sugrađana izađe na izbore i da izaberu legitimne istinske srpske predstavnike.

Ono što je posebno važno istaći da u prethodnom periodu Srbi iz Federacije BiH nikada nisu imali u većini istinske i legitimne svoje predstavnike nego su predstavnike Srba na nivou parlamenta Federacije Bih i Skupštine Kantona, u najvećoj meri birale tzv. građanske partije sa sedištem u Sarajevu, Socijaldemokratska partija BiH, Savez za bolju budućnost ili Demokratska fronta. To je ono što nije dobro.

Verujem da ćemo kroz razgovore, inače sam bio juče na sastanku u Banja Luci, da ćemo kroz razgovore sa predstavnicima srpskih političkih partije u Banja Luci, doći do krajnjeg cilja da se formira zajednička srpska lista, da se potpiše koalicioni sporazum svih srpskih političkih partija u Banja Luci i da ta zajednička srpska lista izađe na izbore i ostvari veliki uspeh 7. oktobra. Hvala.
Želim da pohvalim odluku Vlade Republike Srbije, koja je predloženim zakonom o izgradnji povoljnih stanova obuhvatila ne samo aktivna, nego i penzionisana vojna lica.

Posebno želim da istaknem činjenicu da u Srbiji živi nekoliko hiljada vojnih penzionera koji su vojnu službu služili u novonastalim državama na prostoru bivše Jugoslavije do početka ratnih dejstava 90-tih godina prošlog veka. Radi se o hiljadama vojnih penzionera i njihovih porodica koji 25 godina i više žive u statusu podstanara, u kasarnama, u raznim hostelima, u raznim prilagođenim smeštajima koji nisu trajno rešenje. To su bivša vojna lica koja su decenijama izdvajala značajna sredstva iz svog bruto ličnog dohotka, koji žive u teškim uslovima i konačno je došlo vreme da će ovim predloženim zakonom o izgradnji povoljnih stanova za pripadnike snaga bezbednosti biti rešeno njihovo pitanje. Dakle, radi se od oko 20.000 stanova i mislim da je to jedna odlična stvar i da konačno ova Vlada je preuzela odgovornost da reši to pitanje.

Ono što posebno želim takođe istaći jeste veoma važno da u što kraćem vremenskom roku Vlada donese novi leks specijalis, odnosno da Skupština donese novi zakon kojim ćemo obuhvatiti i druge ranjive kategorije. Na prvom mestu radi se o ratnim vojnim invalidima, radi se o porodicama palih boraca. Dakle, to su najveće žrtve ratova na prostoru bivše Jugoslavije i verujem da će ova Vlada takođe vrlo brzo obuhvatiti i ove kategorije građana, kao i druge kategorije građana, jer, ponavljam i često ističem da je pitanje stanovanja jedno od ključnih pitanja svakog čoveka, svake porodice i veoma je važno da nastojimo da u ovom pravcu i rešavamo taj jedan od ključnih problema pored pitanja zapošljavanja. Hvala.
Hvala.

Želim da pozdravim odluku Vlade Srbije da započne projekat izgradnje stanova pod povoljnim uslovima za pripadnike snaga bezbednosti. To je jedan u nizu primera kojim Vlada pokazuje svoju odlučnost i nameru da počne da rešava konkretne probleme građana. Jedan od najvažnijih problema u životu pojedinca i porodica jeste stambeno pitanje.

Takođe, veoma je dobro da će u okviru ovog projekta izgradnje 20.000 stanova za pripadnike snaga bezbednosti biti uključeni i vojni penzioneri. Podsećam javnost da u Srbiji živi nekoliko hiljada bivših pripadnika JNA, posle Vojske Jugoslavije, a sada vojnih penzionera koji su bili prisiljeni i prinuđeni da napuste svoje stanove koje su imali u državama koje su nastale na prostoru bivše Jugoslavije.

Ti ljudi 20, 25 godina i više žive u jako lošim i ponižavajućim uslovima, u nekakvim barakama, hostelima, starim školama. Nijedna vlast od 1995. godine do 2012. godine nije obratila pažnju na te ljude.

Ovo je zaista hvale vredna inicijativa i namera Vlade Srbije da i tih nekoliko hiljada vojnih penzionera i njihovih porodica uključi u ovaj projekat i da konačno ti ljudi koji su se časno borili za Srbiju, srpski narod konačno reše svoje stambeno pitanje i žive život dostojan čoveka.

Želim da podsetim javnost da Vlada, da aktuelna Vlada i prethodne dve vlade, dakle od 2012. godine, realizuje jedan veoma važan, veliki i human projekat rešavanja stambenog pitanja proteranih Srba. Podsećam da u Srbiji živi preko pola miliona proteranih Srba iz Hrvatske, Federacije BiH i preko 200 hiljada interno raseljenih lica sa Kosova i Metohije. U prethodnom periodu, krenula je realizacija regionalnog stambenog programa koje se odvija u četiri potprojekta izgradnja stanova, dodela montažnih kuća, dodela seoskih imanja i dodela paketa građevinskog materijala.

Ono što ja apelujem i što tražim jeste da niže instance, dakle Komesarijat za izbeglice Vlade Republike Srbije, jedinica za upravljanje projektima, brže, kvalitetnije i efikasnije sprovodi odluku Vlade Srbije o izgradnji stambenih jedinica i rešavanju stambenih potreba proteranih Srba.

U realizaciji tog projekta i sličnih projekata ima i određenih problema. Evo, ovde se nalazi gospođa Damnjanović državna sekretarka u Ministarstvu građevinarstva, sa kojom sam imao više razgovora u prethodnom periodu i još uvek nismo rešili pitanje 530 porodica u sedam gradova, koji već osam godina čekaju da dobiju pravo na otkup stanova u kojima žive. Očekujem da će gospođa Damnjanović, zajedno sa gospođom Mihajlović i gospodinom Đorđevićem, naći vremena da još jednom sednemo i da vidimo načine kako da rešimo to pitanje.

Nije korektno, nije fer da je preko tri hiljade izbegličkih porodica dobilo pravo otkupa svojih stambenih jedinica, a ovih 530 nije dobilo, a problem je napravio, nažalost, još 2006. godine tadašnji ministar za kapitalne investicije Velimir Ilić, koji je na jedan sraman način promenio memorandum o saradnji koju su potpisali Vlada Srbije i Vlada Italije, po kome su izbegličke porodice, ovih 530 porodica, u sedam gradova Srbije imale pravo otkupa. Taj je memorandum promenjen.

Mi se sada samo borimo da se ta nepravda ispravi i da se ta sramna odluka gospodina Velje Ilića promeni i da ljudi dobiju mogućnost da budu vlasnici tih stanova. Vlada Srbije zaista čini sve da rešava probleme najvećih žrtava rata na prostoru bivše Jugoslavije. Naravno da to ne ide preko noći i da smo izgubili od 1995. do 2012. godine mnogo vremena kada su ti problemi trebali da se rešavaju. Sramno je da od 1995. godine tadašnja Vlada Srbije nije donela jedan državni program i jasno rekla – nećemo dozvoliti da ti ljudi budu izbeglice, oni nisu ništa krivi, umesto da budu podstanari, omogućićemo im jeftine kredite da kupe seoska imanja, da kupe stanove i ti bi ljudi vraćali, naravno, ta sredstva svojoj državi.

Upravo kao što sada Vlada Srbije donosi ovaj projekat gde će pripadnici snaga bezbednosti moći pod povoljnim uslovima da kupe stanove, tako je Vlada Srbije mogla i 1995, 1996. i 2001. i 2004. godine, dakle, i Vlada Zorana Đinđića i Vlada Zorana Živkovića i Vlada Borisa Tadića i Vlada Vojislava Koštunice, Vlada Cvetkovića. Nažalost, niko o tome nije vodio računa. Ova Vlada to pokušava rešiti. Ponavljam, to nije lako, treba vremena, ali proterani Srbi ne treba da sumnjaju u odlučnost ove vlasti da čini sve što je u njenoj moći da se reši ključno pitanje problema proteranih Srba, pripadnika snaga bezbednosti, a to je stambeno pitanje.

Posebno želim da istaknem važnost i značaj, a verujem da će to Vlada u narednom koraku sigurno učiniti, doneti novi leks specijalis gde ćemo posebno obuhvatiti najranjivije kategorije stanovništva u Srbiji, znači, to su ratni vojni invalidi, to su porodice palih boraca, za njih takođe mora biti jedan program da im se omogući da pod povoljnim uslovima reše svoje stambeno pitanje.

Ponavljam, to su ljudi koji su se časno borili za svoju državu, za svoj narod. Nažalost, prethodne vlasti, prethodni režimi to nisu rešavali. Ova Vlada, ova vlast ima puno tih nagomilanih nerešenih problema, ona ih počinje rešavati. Ono što je važno je da građani imaju strpljenja. Ja verujem da će u razumnom vremenskom roku brojni problemi o kojima sam sada govorio biti rešeni, a najvažnije pitanje za tu populaciju jeste stambeno pitanje i da mogu da žive život dostojan čoveka. Hvala.
Ja bih želeo da pohvalim odluku Vlade Republike Srbije da započne ovaj veliki i humani projekat izgradnje stanova za pripadnike snaga bezbednosti. Procenjuje se da će u okviru ovog projekta biti izgrađeno u narednom periodu oko 20.000 stanova, uključujući vojne penzionere, što zaista predstavlja jedno ohrabrenje za tu kategoriju naših građana da će rešiti jedno od dva ključna pitanja svake porodice, svakog građanina, a to je pitanje stanovanja.

Takođe, veoma je pozitivno što će cena po kvadratnom metru biti zaista povoljna i ona neće u Beogradu prelaziti više od 500 evra po kvadratnom metru, a pretpostavljam da će u drugim gradovima Srbije ta cena biti još nešto niža. Takođe, taj projekat će doprineti u jačanju našeg građevinskog sektora, a istovremeno i porastu našeg BDP.

Verujem da se u Vladi razmišlja, da se ovakav sličan projekat, primeni za ostale kategorije stanovništva, jer zaista ovo je ključno pitanje kada građani znaju da konačno žive u svom stanu, iako plaćaju mesečnu ratu, da tu ratu plaćaju svojoj državi, odnosno banci, a ne da godinama i decenijama plaćaju mesečno kiriju i bacaju pare u bunar.

Mnogi nažalost, u prethodnom periodu, uključujući najveće žrtve ratovanja na prostoru bivše Jugoslavije, to su stotine hiljada izbeglih, proteranih Srba, su desetine hiljada evra i maraka bacile za nizašta i dalje su podstanari. Ono što je dobro, što je Vlada pokrenula ovaj projekat, ponavljam izgradnja 20.000 stanova za pripadnike snaga bezbednosti, a već je u toku realizacija jednog velikog, isto humanog projekta, rešavanja ključnog pitanja integracija od stotine hiljada proteranih Srba, a to je rešavanje njihovog stambenog pitanja. Hvala.
Ne razumem zbog čega gospođi Radeti smeta moja aktivna borba za rešavanje brojnih problema stotina hiljada proteranih Srba ne samo sa područja Krajine, nego sa urbanom dela Hrvatske, sa područja Federacije BiH, naravno i sa područja Kosova i Metohije.

Ne razumem zbog čega ona gaji mržnju prema meni. Mislim da svoj posao radim pošteno, časno, javno, otvoreno, da činim sve što je u mojoj moći da pomognem rešavanje ključnog pitanja stotina hiljada proteranih Srba.

Naravno da je moj amandman bio podnešen sa ciljem da doprinese kvalitetu ovoga zakona. Dobro je poznato da je među 20 hiljada pripadnika snaga bezbednosti ima značajan broj vojnih penzionera koji su bili pripadnici Vojske Republike Srpske Krajine, da ima značajan broj pripadnika i policije i Vojske Srbije.

Dakle, ovaj zakon će omogućiti u jednom značajnom delu rešavanje ključnih problema te populacije. Snažno pozdravljam izjavu ministra Stefanovića, nadam se da će to biti veoma brzo da se donese sličan zakon, leks specijalis i da se uzme u obzir još dve prioritetne ciljne grupe, a to su porodice palih boraca i to su ratni vojni invalidi.

To su dve kategorije među proteranim Srbima koje su posebno stradale i na njih moramo zaista, kao država posebno obratiti pažnju. Žalosno je što smo čekali više od 20 godina da se krene rešavanje ovog pitanja i vezano za snage bezbednosti i vezano za proterane Srbe, ali je dobro da je ova Vlada konačno počela sa rešavanje ovog problema, ali je počela da ga rešava.