Uvažena predsednice, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, ja bih postavio poslaničko pitanje Ministarstvu za rad i zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.

Kao što je dobro poznato u Srbiji živi više stotina hiljada građana koji su učestvovali u ratovima 90-tih godina prošlog veka na prostorima bivše Jugoslavije. Radi se o više stotina hiljada boraca i svi oni očekuju da konačno njihovo pitanje bude rešeno na jedan sistemski način donošenjem novog zakona o borcima, o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i porodica palih boraca.

Proces pripreme donošenja zakona traje već više godina i svi očekujemo da on uskoro uđe u Skupštinsku proceduru. Među ključnim pitanjima koje borci očekuju da budu rešena jeste između ostalog i pitanje boračkog dodatka, zatim pitanje regulisanja postraumatskog stresa, pitanje boračke penzije i niz drugih pitanja.

Opet ću kao što sam to radio više puta u Skupštini istaći jedan poseban problem, a tiče se preko 50 hiljada pripadnika vojske Republike Srpske Krajine, čije statusno pitanje obim Predlogom zakona nije obuhvaćeno.

Naime, ovim Predlogom zakona krajiškim borcima priznaje se ratni staž samo do 27. aprila 1992. godine, do dana stvaranja Savezne Republike Jugoslavije. Ovim Predlogom zakona ne priznaje se period posle 27. aprila 1992. godine i zbog te činjenice 50 hiljada krajiških boraca se oseća ogorčeno jer smatraju da nisu vodili nikakav privatni rat nego da su se časno i pošteno borili za interese svog naroda, za Srbiju i Jugoslaviju.

Želim samo navesti nekoliko primera zbog čega smatram da krajiškim borcima treba priznati ratni staž. Prvo, već u prethodnom periodu svim krajiškim oficirima i podoficirima priznat je ratni staž u dvostrukom trajanju za čitavo vreme rata. Postavlja se pitanje – sa kim su krajiški oficiri i podoficiri komandovali ako se njima priznaje ratni staž, a njihovim borcima ne?

Takođe podsećam i o tome sam govorio više puta da je Hrvatska svojim zakonom o pravima hrvatskih veterana pre nekoliko godina u potpunosti izjednačila prava pripadnika Hrvatskog veća odbrane i susedne BiH sa pravima pripadnika hrvatske vojske i u tom smislu nije pravila nikakvu razliku. Dakle, moje mišljenje je da ovaj Predlog zakona mora da bude dopunjen sa ovom odredbom, da se svim pripadnicima vojske i policije Republike Srpske Krajine prizna ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. Mislim da bi na taj način bila ispravljena istorijska nepravda i da bi na taj način Srbija poslala jasnu poruku da priznaje krajiške borce i da priznaje njihovu časnu i poštenu borbu. U suprotnom ispašće tačna lažna teza hrvatske strane da su Srbi, odnosno Krajišnici izvršili agresiju na Hrvatsku, što je apsolutna laž.

Takođe bih postavio pitanje Ministarstvu pravde – da li će konačno biti obezbeđena sredstva da se pomogne optuženim Srbima za ratne zločine u njihovoj odbrani? Velika većina boraca živi u veoma teškoj situaciji i jedva sastavlja kraj sa krajem, a sada se suočava sa velikim brojem optužnica koje podiže hrvatsko tužilaštvo, tužilaštvo BiH, a najveći broj tih optužnica zasnovan je na lažnim činjenicama. Dakle, očekujem i tražim da Ministarstvo pravde pomogne krajiškim borcima, odnosno svim borcima da u njihovoj odbrani za istinu i pravdu. Inače, u suprotnom ispašće tačna teza Sarajeva i Zagreba da su Srbi tobože bili agresori i zločinci, a da su Hrvati i Bošnjaci tobože bili žrtve koji su vodili oslobodilačke ratove. To je apsolutno neprihvatljivo i zbog toga je veoma važno da Srbija pomogne odbranu boraca vezano za ratne zločine.

Poštovani gospodine ministre, sa saradnicima, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, želeo bih na početku da, pre svega, pohvalim napor i angažman i Grada Beograda i Ministarstva kulture i informisanja, na čelu sa ministrom Vukosavljevićem, da ovaj zakonski predlog, odnosno Predlog zakona o osnivanju Memorijalnog centra „Staro Sajmište“ dođe u Skupštinu i da nakon ove demokratske rasprave usvojimo ovaj veoma važan zakon koji će sigurno biti značajan korak ka negovanju kulture sećanja na stradale Srbe, Jevreje i Rome.

Sam koncentracioni logor Zemun je poznat po svom zlu. Imao je svoju predistoriju u logoru Topovske šume, odnosno sabirnom centru, koji je funkcionisao od avgusta do oktobra 1941. godine. Nakon osnivanja Jevrejskog logora Zemun oktobra 1941. godine u njega su prebačene žene, deca i starci, dok su muškarci već tada bili likvidirani.

U svojoj prvoj fazi, koncentracioni logor Zemun je funkcionisao sedam meseci, dakle, od oktobra 1941. godine, pa sve do proleća 1942. godine i u tom periodu je likvidirano blizu 7.000 Jevreja.

Međutim, moje mišljenje je da se nedovoljno govori o drugoj fazi koncentracionog logora Zemun koja počinje od maja 1942. godine i traje sve do leta 1944. godine. U tom periodu, u tom logoru, stradalo je najmanje 10.000 Srba, a prema nekim podacima gotovo 30.000 pripadnika srpskog naroda.

Nakon osnivanja logora, u logor se dovoze deca, žene, starci srpske nacionalnosti sa područja Kozare, sa područja Bosanske Krajine, Korduna, Banije, Like, ali i sa područja Srema, Banata i Bačke. Uslovi, iako je formalno bilo predviđeno da to bude prihvatni logor, odakle će logoraši biti prebacivani u druge logore, pre svega u Nemačku, u logoru je vladala izuzetna surovost prema zatočenicima. Posledica toga jeste veliki broj ubijenih i umrlih logoraša, pre svega od zaraznih bolesti, zime itd.

Ono što je važno naglasiti jeste da je taj logor specifičan po tri stvari. Prvo, često smo čuli i u javnosti da je to pre svega bio prihvatni logor i da osim ubijanja Jevreja nije bilo drugih egzekucija i nije bilo stradanja. Postoje podaci državne komisije iz 1946. godine da je samo tokom jula i avgusta 1942. godine u njemu stradalo 4.500 lica, mahom Srba. Ti su stradali Srbi odvoženi konjskim zapregama, kolima u Zemunsko groblje i tu su sahranjivani.

Decenijama se ćutalo na činjenicu da u Zemunskom groblju postoji jedna masovna grobnica od 6.500 Srba, mahom sa Kozare. Podsećam da je maja prošle godine prvi put održan molitveni skup kod te grobnice, kojem sam lično prisustvovao, i prvi put se o tome javno govorilo.

Ono što je važno takođe jeste da ne smemo da prihvatimo reviziju istorije i da nedovoljno ističemo da je logor Zemun, pored toga što je u njemu izvršen genocid nad Jevrejima, izvršen genocid nad srpskim narodom.

Takođe je veoma važno da odbijemo svaku mogućnost kada se govori da je to bio logor na teritoriji grada Beograda, da je bio deo okupirane Nedićeve Srbije. Jasno je da je to bio logor koji je bio sastavni deo genocidne i monstruozne Nezavisne Države Hrvatske.

Ponavljam, mislim da je ovo veoma pozitivna činjenica da ćemo u Narodnoj skupštini usvojiti ovako važan zakon i ja se nadam da je to jedan početak sistematskog pristupa negovanju kulture sećanja na stradale pre svega Srbe, ali i ostale, Rome i Jevreje.

Ono što je važno naglasiti, da mi u okruženju pristupamo jednoj sistematskoj rehabilitaciji zločinačke fašističke ideologije, odnosno ustaštva u nama susednoj republici Hrvatskoj. Od samog dolaska Hrvatske demokratske zajednice na vlast i Franje Tuđmana, u Hrvatskoj traje proces rehabilitacije NDH, proces rehabilitacije ustaškog pokreta koji dobija na zamaku ulaskom Hrvatske u EU, 2013. godine.

U Hrvatskoj dominira mržnja i netrpeljivost prema Srbima i svemu što je srpsko. Postoje brojne činjenice koje pokazuju da se u Hrvatskoj negira zločin genocida nad srpskim narodom i da temelj današnje Hrvatske nije antifašizam, kako to formalno piše u Ustavu Hrvatske, nego pre svega zloglasna NDH.

Takođe, brojne činjenice pokazuju da se u Hrvatskoj ustaše ne smatraju najvećim zlikovcima i zlotvorima i najvećom ljagom u istoriji hrvatskog naroda, nego pre svega borcima za hrvatsku slobodu. To su tragične činjenice. U Hrvatskoj imate skandaloznu činjenicu da je Hrvatski sabor doneo odluku da bude pokrovitelj komemoracije Ujedinjenim ustaškim zločincima u Blajburgu, jer tamo svake godine idu visoki hrvatski zvaničnici i predstavnici katoličke crkve i polažu vence i cveće na jednu tablu na kojoj piše – u čast i slavu poginule hrvatske vojske. Dakle, ne idu da polože cveće i vence stradalim civilima, nego ubijenim ustaškim zlikovcima.

Takođe, u Hrvatskoj se nesmetano održavaju mise Anti Paveliću i ubijenih 35 ustaških generala i pukovnika u organizaciji katoličke crkve. Hrvatska Vlada finansira udruženja, istaknute pojedince koji aktivno rade na reviziji, pre svega, onoga što se dešavalo u najvećoj fabrici smrti na Balkanu, Jasenovcu, tako da imamo npr. jednog režisera Jakova Sedlara koji je pre više godina snimio jedan radikalan film o Jasenovcu koji je pun falsifikata, koji je pun krivotvorenja i u kome se govori da je u suštini najveća fabrika smrti na Balkanu u Drugom svetskom ratu bio radni logor, a da je postao logor smrti tek posle Drugog svetskog rata.

Taj isti Jakov Sedlar je 19. aprila 2018. godine dobio nagradu grada Zagreba za film. Dakle, upravo na dan kada je 1945. godine počelo zatvaranje logora Jasenovac. Takođe, imate činjenicu da je u Sisku podignuta spomen ploča za 115 ubijenih ustaša, a molitvu za ubijene ustaše vodio je sisački biskup Vlado Košić. Svakog 10. aprila u Splitu imate postrojavanje proustaške tzv. Devete bojne, Rafael Boban koji vodi ustaša Marko Skejo. Tu se veliča ustaštvo, tu se viore ustaške zastave, tu se pozdravlja sa ustaškim pozdravom – za dom spremni i na tom skupu svakog 10. aprila u Splitu prisustvuju predstavnici hrvatskog Ministarstva veterana, predstavnici Splitsko-dalmatinske županije, predstavnici grada Splita itd.

Vi u Hrvatskoj u suštini imate četiri važne ličnosti koji su u suštini idoli u Hrvatskoj. To je poznati po zlu komandant crne legije Jure Francetić, jedinice koja je učinila brojne i nepojmljive zločine tokom Drugog svetskog rata za vreme NDH. Navešću samo primer Starog Broda kod Višegrada gde je poklano preko 6.000 Srba. Taj Jure Francetić se smatra herojem u Hrvatskoj. On je imao najviši ustaški čin krilnika. O njemu se pevaju pesme. Njemu se čak podižu i spomenici.

Drugi idol u Hrvatskoj jeste kardinal Alojzije Stepinac koga velika većina smatra svecem. Kada pogledate činjenice o Alojziju Stepincu onda vidite da je on u suštini jedan ratni zločinac koji je čitavu svoju aktivnost posvetio osnivanju i održavanju genocidne NDH. Već 16. aprila 1941. godine šest dana od osnivanja NDH on je posetio Antu Pavelića. Juna te iste 1941. godine Alojzije Stepinac je sazvao biskupsku konferenciju na kojoj su svi hrvatski biskupi i nadbiskupi pozvali sve katolike Hrvate da budu odani novostvorenoj tvorevini.

Taj isti Alojzije Stepinac je februara 1942. godine prilikom sazivanja hrvatskog sabora dočekao Ante Pavelić i sve hrvatske poslanike i blagoslovio ih u crkvi Svetog Marka. Takođe, bio je ustaški vikar, aktivno učestvovao u pokrštavanju preko 250.000 Srba, o čemu je pisao u pismu Papi Piju 12. Za svoj aktivni rad na očuvanju NDH dobio je od Ante Pavelića i visoki orden Velered sa zvezdom.

Na kraju marta 1945. godine, dakle dva meseca pre propasti NDH, Alojzije Stepinac na zahtev Ante Pavelića saziva ponovo biskupsku konferenciju na kojoj daju punu podršku očuvanju NDH. Dakle, taj hrvatski nadbiskup je idol, na žalost većine hrvatskog naroda.

Treći idol u Hrvatskoj jeste ratni zločinac Ante Gotovina, zbog poznatih događaja u zločinačkoj akciji „Oluja“ i akcija hrvatske vojske i policije u zapadno-krajiškim opštinama. Videli smo jasno da je u prvostepenoj presudi Haškog tribunala aprila 2011. godine su utvrđene činjenice šta su sve činile jedinice pod komandom Ante Gotovine.

Konačno, četvrti idol u Hrvatskoj i jedan od glavnih promotera ustaštva jeste ustaški pevač Marko Perković Tompson, na čije koncerte dolaze desetine hiljada Hrvata. Na tim koncertima se veliča ustaštvo, viore se ustaške zastave, ustaški grbovi. Svaki njegov koncert počinje sa čuvenom, po zlu pesmom „boj na čavoglave“ odnosno ustaškim pozdravom „za dom spremni“. Redovno je održavao koncerte u Čavoglavama. Sada svake godine 4. avgusta, prilikom obeležavanja proterivanja preko 250.000 Srba u zločinačkoj akciji „Oluja“ on održava koncerte. Recimo, 2017. godine održao je u Slunju, 2018. godine u Glini, 2019. godine u Splitu. Sve te koncerte finansira hrvatska Vlada.

I sada, zamislite na kraju odluku Visokog prekršajnog suda u Zagrebu koji je krajem prošle godine doneo odluku da upotreba ustaškog pozdrava od strane Marka Perković Tompsona ne predstavlja prekršaj i da on sa tim pozdravom ne širi mržnju i netrpeljivost. To bi otprilike bilo kao kada bi nemački sud doneo odluku da neki poznati nemački pevač koristeći pozdrav „zig hajl“ ne širi mržnju, ne širi netrpeljivost, ne veliča fašizam i nacizam, nego da je to sasvim normalna pojava.

Zamislite Visoki prekršajni sud, jer Marko Perković Tompson bio optužen za remećenje javnog reda i mira. Znači, on nije bio optužen da podstiče zločin iz mržnje, kao što imamo jedan član Krivičnog zakona Hrvatske, nego da remeti javni red i mir, kao kada se dva čoveka raspravljaju na ulici. Čak ni za to remećenje javnog reda i mira Visoki prekršajni sud ga nije osudio, čime je poslao jasnu poruku da je potpuno normalno da se koristi u Hrvatskoj ustaški pozdrav „za dom spremni“.

Sličnu skandaloznu odluku doneo je i Savet za suočavanje sa prošlošću, koji je formirala Vlada Hrvatske, u kojoj je jasno rečeno da je ustaški pozdrav „za dom spremni“ neprihvatljiv, ali da se može koristiti u izuzetnim prilikama. Šta to znači? Dakle, svako u Hrvatskoj može reći - evo ja sad ovaj pozdrav koristim prilikom komemoracije ubijenim hrvatskim vojnicima, prilikom komemoracije ubijenim civilima itd. Dakle, u Hrvatskoj se legalizuje jedan od simbola monstruozne tvorevine NDH, pozdrav „za dom spremni“.

Takođe, u Hrvatskoj se potpuno legalno koristi ustaška zastava, odnosno ustaški grb koji počinje sa prvim belim poljem. U Srbiji se nedovoljno ne zna ta činjenica, da su u hrvatskoj istoriji imali dva grba. Znači, sa 25 crveno belih polja ustaški grb, koji je sam odredio Ante Pavelić, počinje sa prvi belim poljem. Zvanični grb Republike Hrvatske počinje sa prvim crvenim poljem. Kad god vidite da Hrvati, hrvatske organizacije koriste zastavu sa šahovnicom na kojoj je prvo polje belo, znajte da je to jedna jasna poruka da ta organizacija, da ti Hrvati promovišu i veličaju ustaštvo i da smatraju zloglasnu NDH pravom državom hrvatskog naroda.

Ja bi želeo da podsetim kolege i koleginice narodne poslanike i javnost da je i naš Odbor za dijasporu i Srbe u regionu Narodne skupštine Republike Srbije raspravljao na ovu temu i da je održao 22. aprila prošle godine sednicu Odbora povodom obeležavanja proboja logoraša u Jasenovcu 22. aprila 1945. godine.

Mi smo na toj sednici usvojili više zaključaka koji smatram da su veoma važni i čije bi sprovođenje dodatno doprinelo jačanju, odnosno negovanju kulture sećanja. Mislim da je veoma važno u narednom periodu i da je to jedna nacionalna civilizacijska moralna obaveza, da Narodna skupština Republike Srbije sazove posebnu sednicu i da se na toj sednici donese deklaracija o osudi genocida NDH nad Srbima, Jevrejima i Romima.

Drugo, ja želim da pozdravim inicijativu, odnosno zajednički rad predsednika Vučića i predsednika, odnosno sad srpskog člana predsedništva Milorada Dodika, da zajedno Vlada Srbije i Vlada Republike Srpske osnuju Memorijalni centar „Donja Gradina“, gde bi se na jedan sistematski način negovalo sećanje na nastradale Srbe u najvećoj fabrici smrti na Balkanu u Drugom svetskom ratu, Jasenovcu.

Pošto nam je dobro poznato da u Hrvatskoj izložba u Jasenovcu apsolutno ne prikazuje šta se u suštini dešavalo u toj fabrici smrti, nego je pre svega u funkciji revizije istorije i slanja poruke da je to bio jedan u nizu radnih logora.

Mislim da je veoma važno, pošto ćemo imati taj Memorijalni centar „Donja Gradina“ koji će se baviti Jasenovcem, da se u Srbiji po uzoru na državu Izrael, osnuje memorijalni centar srpskih žrtava genocida NDH. Prema podacima nekih istoričara na području današnje Hrvatske i BiH, gde je delovala NDH, postoji preko hiljadu stratišta. Mi ne smemo da padnemo u zamku da genocid nad sprskim narodom u NDH svodimo samo na Jasenovac. Znači, moramo istovremeno da govorimo o svim drugim stratištima. Pomenuću samo nekoliko njih, kompleks logora „Gospić“, „Jadovno“, „Pag“ gde je prema podacima istoričara Đure Zatezalo, stradalo oko 40 hiljada lica, od toga preko 38 hiljada Srba. Zatim, imali ste brojne zločine na Kordunu, Baniji, Lici, Slavoniji i drugim delovima današnje Hrvatske.

Hoću samo da spomenem monstruozno nepojmljivo klanje preko 1.500 Srba u pravoslavnoj crkve Rođenje presvete Bogorodice krajem jula i početkom avgusta 1941. godine u Glini.

Pogledajte sad odnos Hrvatske prema tom događaju. Nakon 1945. godine, komunističke vlasti sprečavaju obnovu crkve koja je porušena za vreme rata, 1969. godine osniva se Spomen dom posvećen srpskim žrtvama u Glini, nakon proterivanja Srba u zločinačkoj akciji "Oluja" 1995. godine ukida se naziv Spomen dom, naziva se Hrvatski dom, gde se održavaju koncerti i druge priredbe i time se na najgrublji način vređaju srpske žrtve.

Dakle, memorijalni centar srpskih žrtava genocida bi bio mesto u Srbiji gde bi se na sistematski način bavilo genocidom nad srpskim narodom za vreme NDH, gde bi bio naučno-istraživački institut, arhiv sećanja, izložbeni prostor, podignuti spomenici, itd.

Sledeća stvar, mislim da je veoma važno da kao država insistiramo u narednom periodu da se sva ta stratišta, njih je preko hiljadu, od strane Srbije obeleže na dostojan način i da se time pošalje poruka da je negovanje kulture sećanja civilizacijska stvar i da ni jedna država, a pogotovo jedna članica EU, ne sme da spreči da se sva ta svratišta na dostojan način obeleže.

Mislim da je važno, a to je jedan od zaključaka našeg odbora, da vidimo gde postoji mogućnost u Hrvatskoj, na području BiH, da se ekshumiraju srpske žrtve NDH i da se gde je god moguće, ponavljam, sahrane u skladu sa hrišćanskim običajima.

Mislim da je posebno važna jedna činjenica. Mi u suštini mnogo pričamo o genocidu nad srpskim narodom u NDH, a mi, recimo, u Srbiji nemamo ulice, nemamo kejeve koji su nazvani po tom događaju. Mislim da bi bila jako dobra stvar da, recimo, deo obale Save nazovemo obalom ili kejom jasenovačkih žrtava, da imamo ulice koje se zovu - ulica srpskih žrtava genocida, ulica genocida žrtava u NDH. Dakle, mi nemamo ulice koje će, ponavljam, da nas podsećaju na taj tragični period srpske istorije, ni ulice, ni trgove, ni delove obale, recimo, reke Save.

Takođe, mislim da je važno da u okviru tog memorijalnog centra srpskih žrtava genocida podignemo spomenik stradaloj srpskoj deci u NDH. To je jedina tvorevina u svetu koja je imala niz logora za decu, od Jastrebarskog, Siska, u Jasenovcu, itd, da podignemo spomenik svim srpskim žrtvama NDH.

Mislim da trebamo daleko više pažnje da posvetimo genocidu nad srpskim narodom i u našim obrazovnim programima. Mislim da se o tome nedovoljno uči u osnovnim i srednjim školama i da po uzoru na državu Izrael moramo na jedan aktivniji način da tome pristupimo i da naši mladi naraštaji uče punu istinu šta se desilo njihovim sunarodnicima tokom Drugog svetskog rata u NDH.

Nažalost, prošlo je više od 70 godina od tih tragičnih događaja. Svima nam je poznata činjenica da je republička vlast vodila politiku zaborava u ime lažnog bratstva-jedinstva, da su srpske žrtve prećutkivane, umanjivane, negirane, ali mislim da je zaista došlo vreme i ovo je jedan ohrabrujući početni korak da država Srbija, zajedno sa Republikom Srpskom, pristupi, ponavljam, na jedan sveobuhvatan, sistematski način, negovanju kulture sećanja i da u tom pravcu što više učini, a to znači, ponavljam, i usvajanjem deklaracije i osnivanjem memorijalnog centra i niz ovih stvari o kojima sam pričao. Zahvaljujem.

Hvala.

Poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, postavio bih nekoliko pitanja Tužilaštvu za ratne zločine. Dobro je poznato da je tokom devedesetih godina u oružanim sukobima na prostoru bivše Jugoslavije srpski narod doživeo ogromna i brutalna stradanja.

Podsećam da je sa područja današnje Hrvatske proterano preko pola miliona Srba, da je sa područja današnje Federacije BiH proterano takođe preko pola miliona Srba, a da je sa područja Kosova i Metohije proterano preko 200.000 Srba i drugih nealbanaca. Tokom devedesetih godina prošlog veka na prostoru bivše Jugoslavije desili su se i brutalni zločini nad srpskim civilima, ratnim zarobljenicima. Pomenuće neke od tih činjenica.

Na području današnje Hrvatske, srpski narod je doživeo brojne zločine tokom i posle hrvatskih vojnih i policijskih zločinačkih akcija. Podsećam da je na području zapadne Slavonije tokom jeseni i zime 1991. godine proterano preko 70.000 Srba i ubijeno preko 2.000 Srba. U pitanju su zločinačke akcije „Otkos“, „Orkan“ i „Papuk 91“. Takođe Srbi su doživeli brojna stradanja tokom ostalih hrvatskih vojnih i policijskih zločinačkih akcija „Maslenica“, „Miljevački plato“, „Medački džep“, „Bljesak“ i kao završni čin etničkog čišćenja Srba sa područja zapadne Slavonije i posebno po zlu poznata akcija „Oluja“ koja predstavlja najveće etničko čišćenje na području posleratne Evrope, odnosno posle završetka Drugog svetskog rata.

Takođe, brojni zločini su se desili nad Srbima i u nizu hrvatskih gradova, od Dubrovnika, preko Zadra, Šibenika, Splita, Gospića, Siska, Karlovca do Bjelovara, Darovara, Osijeka, Vukovara i mnogih drugih mesta.

Nažalost, gotovo niko od počinilaca, organizatora i nalogodavaca tih zločina nije kažnjen. Brojni zločini nad Srbima su se desili i na području BiH. Pomenuću samo velike zločine, brutalna ubistva Srba na području Sarajeva, zatim, na području srednjeg Podrinja u regiji Birač, u opštinama Zvornik, Vlasenica, Milići, Šekovići, Bratunac, zatim na području Bosanske posavine, u opštinama Brod, Orašje, Derventa, Brčko i ostali. Podsećam da na području Bosanske posavine, krajem marta 1992. godine se desio prvi veliki masovni zločin u čitavoj BiH nad srpskim narodom.

Veliki zločini su se takođe desili na području zapadno krajiških opština, od strane pripadnika ne samo tzv. Armije BiH, nego i pripadnika hrvatske vojske, Hrvatskog vijeća odbrane. Podsećam na te zločine, od Mrkonjić grada gde je pronađena grobnica od 181 Srbija koji je brutalno ubijen na tom području, zatim zločini u opštinama Bosanski petrovac, Glamoč, Grahovo, Drvar, Sanski most, Bihać, Bosanska krupa, Ključ, Jajce. Takođe, brojni zločini na području zapadne Hercegovine. Da ne pominjem zločine koji su se dešavali nad Srbima na KiM, od Prištine, Podujeva, Orahovice, Peći, Gnjilana, sela Klečka, Starogradsko, Goraždevac i mnogi drugi.

Postavio bih nekoliko pitanja Tužilaštvu za ratne zločine. Prvo pitanje – koliko optužnica za ratne zločine je Tužilaštvo za ratne zločine podiglo od svog osnivanja od 2003. godine do danas?

Drugo pitanje – koja je tačna struktura optužnica prema nacionalnoj pripadnosti? Prema mojim informacijama, Tužilaštvo za ratne zločine od svog osnivanja do danas, dakle, od 2003. godine je podiglo 180 optužnica, a od toga 161 protiv Srba, 15-ak protiv Albanaca, dve protiv Bošnjaka, muslimana i dve protiv Hrvata. Zanima me da li je to tačna informacija?

Treće pitanje – da li Tužilaštvo za ratne zločine planira da ubrza proces prikupljanja dokaza za ratne zločine protiv Srpskog naroda?

Da li Tužilaštvo za ratne zločine planira u narednom periodu da organizuje suđenja zajedno sa Odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, da li planira da organizuje suđenja u odsustvu, pošto je očigledno da pravosuđa Zagrebu, Sarajevu i Prištini nemaju političku volju da to čine. To nisu nezavisna i profesionalna pravosuđa. U pitanju su etnički motivisana pravosuđa. Hvala.

Poštovani gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih na početku, pre svega, da najoštrije osudim skandalozno, protivustavno i protivzakonito hapšenje 17 poslanika Demokratskog fronta od strane antisrpskog režima Mila Đukanovića.

Svima nam je jasno da su poslanici opozicionog Demokratskog fronta, suprotno svim demokratskim načelima i pravilima, lišeni slobode samo iz jednog razloga – da bi poslanici vladajuće koalicije u gluvo doba noći, u dva, tri sata ujutru, mogli da izglasaju sramni i anti-civilizacijski Zakon o slobodi veroispovesti ili, tačnije rečeno, zakon o otimanju imovine Srpske pravoslavne crkve.

U Crnoj Gori se punih 13 godina, dakle, od osamostaljenja Crne Gore vrši sistematska diskriminacija srpskog naroda. U Crnoj Gori se u odnosu na srpski narod krše temelji evropske vrednosti - sloboda, jednakost, demokratija, ljudska prva, vladavina prava, verske slobode. U Crnoj Gori je napadnuto sve što je srpsko, i srpski jezik i ćirilica i kulturni radnici, intelektualci, umetnici, crkva, srpski lideri. U Crnoj Gori Srbi nemaju nikakav status, nemaju status … naroda, a ne žele da bude nacionalna manjina.

Srpski jezik i ćirilica su izbačeni iz osnovnih i srednjih škola. Srpski jezik nije službeni jezik u Ustavu Crne Gore, srpski jezik je jezik drugog reda. U javnosti i školama i nastavnim programima vrši se sramna revizija istorije. Srbija i srpski narod se proglašavaju agresorima, što je skandalozno i suprotno svim istorijskim činjenicama. Poznati srpski pisci se izbacuju iz udžbenika književnosti, i Petar Kočić i Matija Bećković i Dobrica Ćosić, Ivo Andrić, Oskar Davičo i mnogi drugi. Savremeni srpski pisci u Crnoj Gori su na potpunoj margini. Nemaju mogućnost, faktički, da objavljuju svoja dela na srpskom jeziku i ćirilici.

Srbi u Crnoj Gori ne mogu da se zaposle u državnim službama. Srba nema na mestima direktora vrtića, osnovnih i srednjih škola, u ministarstvima i na drugim značajnim mestima. Srbi su potpuno na margini, pod pritiscima, pretnjama punih 13 godina.

U Crnoj Gori se progone srpski lideri kroz montirane sudske procese. Vlast podiže stotine prekršajnih prijava protiv simpatizera, aktivista i članova Demokratskog fronta. Situacija je nepodnošljiva. Donošenje ovog skandaloznog i sramnog zakona o tzv. slobodi veroispovesti je samo vrh ledenog brega. Ja mislim da bi trebalo uraditi nekoliko stvari.

Prvo mislim da bi naše Ministarstvo unutrašnjih poslova, odnosno ministar Dačić trebalo da pozove na razgovor ambasadora Crne Gore u Beogradu, gospodina, čini mi se da se zove Tarzan Milošević, i da mu uputi oštar i odlučan protest zbog hapšenja 17 poslanika Demokratskog fronta, od kojih su većina Srbi. Poseban je skandal činjenica da je režim uhapsio poslanike kod kojih nije ni skinut imunitet, što je ustavna i zakonska kategorija.

Dakle, svaki dan režim može da dođe i kaže – hajde, sad ćemo vas dvoje poslanika da uhapsimo, vas troje ćemo posle podne hapsiti, vas ćemo u tri sata noću hapsiti, da mi uradimo ono što smo mi naumili. Gde su tu demokratska načela? Gde su tu evropske vrednosti?

Kada ovo pričamo, očekujem reakciju i zvanične Podgorice. Evo, ga opet velikosrbi, velikosrpski hegemonisti, napadaju Crnu Goru. Ma, niko ne napada Crnu Goru, Srbija snažno poštuje teritorijalni integritet i suverenitet Crne Gore, ali ne može mirno da gleda na ovu sistematsku diskriminaciju i ugnjetavanje srpskog naroda.

Ne može Crna Gora biti srećna država. Ne može Crna Gora biti stabilna država ako ne postoji istorijski dogovor crnogorskog i srpskog naroda. Ako srpski jezik i crnogorski jezik, šta god ja mislio o njemu, nisu službeni jezici i nisu ravnopravni. Ako ćirilica i latinica nisu ravnopravni i u službenoj upotrebi. Dakle, oba jezika i oba pisma.

Šta reći na činjenicu da je predlog ovog sramnog Zakona o slobodi veroispovesti donela Vlada Crne Gore koja ima dvadeset članova. Od tih dvadeset članova nema nijednog Srbina. Ta vlada je predložila zakon o regulisanju odnosa sa SPC. U toj vladi su većina nacionalni Crnogorci, odnosno bivši Srbi. Poštujem svakoga ko želi da bude nacionalni Crnogorac ili marsovac, ima slobodu izbora, da se nacionalno i verski opredeli kako god želi. U toj vladi imamo i nekoliko Hrvata, i Albanaca, i nekoliko Bošnjaka i Muslimana i sad je ta vlada bez ijednog Srbina donela Predlog zakona i uputila ga u skupštinsku proceduru da bi ga ovaj parlament, odnosno vladajuća većina u Podgorici donela u tri sata, jutros u tri sata većinom glasova, opet nacionalnih Crnogoraca, odnosno bivših Srba, Bošnjaka, Albanaca, Hrvata i drugih, dakle, opet ne Srba. Dakle, opet bez Srba.

Kakva je to poruka srpskom narodu? Gde su tu demokratska načela, gde su tu evropske vrednosti? Takođe pozivam Ministarstvo spoljnih poslova i ministra Dačića da pripremi jedno pismo, jedan izveštaj u kom bi bili navedeni svi primeri diskriminacije srpskog naroda u Crnoj Gori od njenog osamostaljenja 2006. godine, da se to pismo sa tim izveštajem pošalje na sve relevantne međunarodne adrese, UN, Savet bezbednosti, Komitetu za ljudska prava UN i Evropskom savetu i Evropskom parlamentu, ali ne samo čelnim ljudima Evropskog parlamenta, svim šefovima poslaničkih grupa Evropskog parlamenta, Evropskoj komisiji, ali ne samo šefici Evropske komisije, već svim članovima Evropske komisije, Savetu Evrope, OSCE-u i drugim relevantnim međunarodnim organizacijama, najuticajnijim državama današnjeg sveta, da apelujemo, da tražimo, da molimo da se prekine sa diskriminacijom srpskog naroda u Crnoj Gori, da se otvori suštinski dijalog i da se kroz taj dijalog uz podršku relevantnih međunarodnih faktora pronađe trajno, pravično i pravedno rešenje srpskog pitanja u Crnoj Gori.

Ponavljam, šta je pravedno rešenje? Da srpski narod dobije status konstitutivnog naroda. Dakle, da crnogorski i srpski narod nose Crnu Goru, da oni budu faktori mira i stabilnosti i napretka Crne Gore. Da oba jezika i da oba pisma budu ravnopravna i definisana kao službena u Ustavu Crne Gore. To je jedini ispravan put. Takva Crna Gora bi bila moderna, evropska i slobodna država, a ne država koja želi da bude član EU, a radi sve suprotno od načela koji su temelji EU.

(Predsedavajući: Zahvaljujem, kolega Linta.)

Na kraju, želim još jednom da uputim snažnu podršku svim poslanicima Demokratskog fronta, imam informacije da je njih 14 pušteno jutros, da je njih troje, na čelu sa Andrijom Mandićem, Milanom Kneževićem su zadržani u pritvoru, nadam se da će biti pušteni i oni u toku dana. Puna podrška Srpskoj pravoslavnoj crkvi u Crnoj Gori, na čelu sa mitropolitom Amfilohijem, puna podrška i solidarnost sa srpskim narodom u Crnoj Gori, sa željom da se završi ovaj mučni period od 13 godina i da srpski narod konačno bude svoj na svome u svojoj državi Crnoj Gori. Hvala.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministri, ja se slažem sa generalnom ocenom većine mojih koleginica i kolega da je predlog budžeta za 2020. godinu realan, dobro planiran i razvojnog karaktera.

Budžet ima dva glavna cilja. Prvi je povećanje životnog standarda, koji se najbolje vidi kroz projektovana povećanja plata i penzija. Drugo, cilj ovog budžeta jeste ubrzanje privrednog rasta, što se najbolje vidi kroz povećana sredstva za javne investicije sa 220 na 260 milijardi dinara.

Pored toga, budžetom je posebna pažnja posvećena i modernizaciji obrazovanja, unapređenju zdravstvene zaštite, jačanju politike nataliteta, brizi o najsiromašnijim, najugroženijim kategorijama stanovništva, dodatnim sredstvima za kulturu, itd.

Ja bih posebnu pažnju posvetio jednom važnom segmentu politike Vlade Republike Srbije, a tiče se jačanja ekonomske saobraćajne i svake druge saradnje u regionu.

Jedan od najboljih primera jeste i izgradnja autoputa Beograd-Sarajevo. Nedavno su počeli radovi na izgradnji jednog pravca autoputa Beograd-Sarajevo od Kuzmina do Sremske Rače, u dužini od 18 kilometara. Tu je predviđena i izgradnja mosta preko Save u dužini od 1,3 kilometra, takođe kod Sremske Rače. Drugi pravac autoputa Beograd-Sarajevo se gradi od Požege do Kotromana, dakle, na granici sa BiH, u dužini od 60 kilometara.

Takođe, posebnu pažnju Vlada posvećuje jačanju sveobuhvatnih veza sa Republikom Srpskom u skladu sa Sporazumom o specijalnim paralelnim odnosima između Republike Srbije i Republike Srpske.

Važno je naglasiti da i zvanični Beograd i zvanična Banja Luka kao jedan od svojih prioriteta smatraju izgradnju autoputa Beograd-Banja Luka. Znamo da je Vlada Republike Srpske izgradila autoput „9. januar“, od Banja Luke do Doboja i da su pre nekoliko meseci počeli radovi na izgradnji autoputa od Doboja, odnosno od opštine Vukosavlje u Republici Srpskoj, do Sremske Rače, u dužini od 70 kilometara, sa ciljem da se poveže Republika Srpska autoputem do granice sa Srbijom. Predviđeno je da će Vlada Republike Srpske taj autoput završiti u narednih šest godina, a ovaj deo autoputa koji radi Srbija, od Kuzmina do Sremske Rače, biće gotov u naredne dve i po godine.

Dakle, 2025. godine imaćemo jednu istorijsku stvar da ćemo imati autoput od Beograda do Banja Luke i time će biti povezana Srbija i Republika Srpska sa jednom važnom saobraćajnicom.

Posebno želim da naglasim činjenicu da predsednik Vučić i Vlada Republike Srbije posebnu pažnju poklanjaju i realizaciji konkretnih projekata sa ciljem pomoći srpskom narodu van Srbije, ne samo u Republici Srpskoj, nego i u Federaciji BiH, Hrvatskoj, Crnoj Gori i drugim državama regiona. Ja ću samo pomenuti nekoliko stvari.

Vlada Republike Srbije je izdvojila preko 32 miliona evra za niz konkretnih projekata koji će se realizovati u svakoj od 63 opštine, koliko ih ima u Republici Srpskoj. Koji su to konkretni projekti? Radi se o izgradnji vrtića, bolnica, škola, objekata za mesne zajednice, đačkih i studentskih domova, posebnih domova za decu ometenu u razvoju, zatim, u pitanju su rekonstrukcije ulica. Zaista moram da kažem da su reakcije građana Republike Srpske najpozitivnije i da mi sada imamo po prvi put činjenicu da se Sporazum o specijalnim i paralelnim odnosima između Srbije i Republike Srpske, koji je potpisan 2001. godine, kada je bila SRJ, a 2006. godine između Republike Srbije i Republike Srpske, realizuje sa konkretnim projektima zahvaljujući predsedniku Vučiću i Vladi Republike Srbije.

Važno je naglasiti da Vlada Republike Srbije nije zaboravila ni, kao što sam rekao, Srbe u Federaciji BiH. Dakle, 13. septembra ove godine, predsednik Vučić je bio u istorijskoj poseti Drvaru, povodom obeležavanja Dana sećanja na sve stradale Srbe. Tom prilikom Vlada Republike Srbije je uplatila milion evra u budžet opštine Drvar. To su bila veoma važna sredstva da opština Drvar može da plati zaostale obaveze prema svojim građanima i da ta sredstva koristi za određene konkretne projekte u interesu građana Drvara.

Podsećam da je opština Drvar opština u kojoj srpski narod živi u većini. Pored toga, Vlada Republike Srbije pomaže i ostale opštine u zapadnoj Krajini gde su Srbi većina. U pitanju su Glamoč, Grahovo i Bosanski Petrovac, i to u dva navrata. To je onaj konkretan primer kako država Srbija brine na konkretan način o delu svog naroda koji živi van Republike Srbije.

Takođe, Vlada Republike Srbije je sa nekoliko projekata pomogla i Srbe u Hrvatskoj. Vlada je izdvojila dva miliona evra za obnovu Srpskog doma u Vukovaru, koji je veoma važan kao mesto gde će se okupljati i gde će moći da rade srpske organizacije koje su osnovali Srbi sa područja istočne Slavonije, Baranje, zapadnog Srema, pre svega srpske organizacije sa sedištem u Vukovaru. Takođe, izdvojena su sredstva za izgradnju Srpske kuće, odnosno Srpskog centra u Kninu.

Prilikom posete predsednika Vučića Kordunu, odnosno opštini Vrginmost dogovoreno je da se pomogne izgradnja pravoslavne crkve u Vrginmostu. Vlada je obezbedila sredstva, sredstva su prebačena. Izgradnja pravoslavne crkve u Vrginmostu je počela pre nekoliko meseci i očekuje se da će biti završena do kraja ove godine, što je zaista naišlo na veoma pozitivan odjek Srba koji su se vratili tamo, nažalost manjina, ali velikog broja Srba koji su proterani ili su rodom i poreklom sa tog područja.

Vlada je takođe pomogla i Srbe u Crnoj Gori. Podsećam da je izdvojeno preko tri miliona evra za osnivanje Srpske kuće u centru Podgorice. To je sada postalo mesto okupljanja, odnosno sedište gotovo svih srpskih organizacija koje deluju u Podgorici. Srpska kuća je, podsećam, otvorena od strane generalnog sekretara predsednika Republike, gospodina Selakovića, početkom ove godine.

Zašto su važna ova ulaganja, odnosno realizacija konkretnih projekata, ne samo u Republici Srpskoj, nego pre svega u Federaciji BiH, u Hrvatskoj, u Crnoj Gori i drugim državama regiona? Kantonalne vlasti u Federaciji BiH, s jedne strane, federalna vlast, s druge strane, vode jednu otvorenu politiku diskriminacije Srba u Federaciji BiH. Podsećam da je pre početka oružanih sukoba u BiH, na području Federacije BiH, živelo oko 600 hiljada Srba. Prema popisu iz 2013. godine ima ih svega 56 hiljada, mada realne procene govore da ih u realnosti nema više od 40 hiljada. Dakle, preko pola miliona Srba je proterano sa područja Federacije BiH.

Ta politika diskriminacije od strane kantonalnih vlasti i federalne vlasti ima pogubne posledice, zato je veoma važno pre svega pomoći opstanak Srba u četiri zapadnokrajiške opštine gde su oni većina. Podsećam, to su Drvar, Glamoč, Grahovo, Bosanski Petrovac. Ali, veoma je važno da vidimo u narednom periodu da Vlada Republike Srbije, takođe sa konkretnim projektima, pomogne i srpske povratnike u drugim zapadno-krajiškim opštinama, i u Savskom Mostu, i u Bihaću i u Jajcu, Bosanskoj Krupi, itd, ali i na području zapadne Hercegovine, posebno na području Mostara. Tu moram da kažem, takođe, da su, zahvaljujući predsedniku Vučiću, realizovani konkretni projekti pomoći srpskim povratnicima koji su se vratili u Mostar.

Tragična situacija je i sa Srbima u Hrvatskoj. Za vreme rata, iz Hrvatske je proterano preko pola miliona Srba, pre svega zbog politike ustaškog režima Franje Tuđmana, čiji cilj je bio stvaranje velike, etnički čiste, hrvatske države i zato je tu važno da Vlada Republike Srbije nastavi sa konkretnim projektima pomoći srpskim povratnicima, pre svega na krajiškom području, dakle na području istočne Slavonije, Baranje, zapadnog Srema, na području Banije, Korduna, Like, severne Dalmacije, ali i na području zapadne Slavonije, odakle je proterano samo 1991. godine preko 70 hiljada Srba u tri hrvatske zločinačke akcije „Otkos“, „Orkan“ i „Papuk“ 1991. godine.

Dakle, Vlada Republike Srbije poklanja posebnu pažnju, ponavljam, Srbima u regionu, gde živi u osam država regiona blizu dva miliona Srba i samo na ovaj način, konkretnim projektima, konkretnim akcijama se šalje poruka i pomaže se da deo našeg naroda opstane na svojim vekovnim područjima, da se pomogne našem narodu da slobodno može da koristi srpski jezik, da koristi srpsko pismo, ćirilicu i da sačuva svoj nacionalni i kulturni identitet.

Jedan od ciljeva jeste jačanje nacionalnog i kulturnog identiteta srpskog naroda, bez obzira na postojeće državne granice. Dakle, to uključuje i čuvanje srpskog jezika i ćirilice, ali to znači i negovanje kulture sećanja na naše stradale sunarodnike, čuvanje naše krsne slave, čuvanje naših običaja i tradicije. Dakle, sve ono što čini identitet jednog naroda.

Na kraju, želim još jednom da se zahvalim i predsedniku Vučiću i Vladi Republike Srbije što pored brojnih izazova i brojnih problema sa kojima se suočava Republika Srbija, koji se uspešno rešavaju, nije zaboravila deo svog naroda koji živi u regionu i dijaspori. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslaničko pitanje bih uputio ministru Đorđeviću.

Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja pripremilo je nacrt Zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica. Javna rasprava je završena u junu ove godine. Međutim, oko 50 hiljada krajiških boraca je nezadovoljno sa postojećim nacrtom zato što nije prihvaćena moja inicijativa da se u nacrt zakona stavi odredba po kojoj će svim pripadnicima vojske Republike Srpske Krajine biti priznat ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. Krajiški borci su ogorčeni i smatraju da su se časno i pošteno borili za svoju državu Srbiju, za Jugoslaviju, za svoj narod i traže da se ta nepravda u novom zakonu ispravi.

Ima nekoliko argumenata u prilog ove moje teze. Prvo, postavlja se pitanje – s kim su oficiri, podoficiri vojske Republike Srpske Krajine komandovali ako je njima priznat ratni staž u dvostrukom trajanju za čitavo vreme rata, a njihovim borcima nije? Takođe, Hrvatska je bez ikakvih okolišanja u potpunosti izjednačila prava pripadnika hrvatskog veća odbrane i susedne BiH sa pravima pripadnika hrvatske vojske, a 1993. godine donela je skandalozne izmene Zakona o penzionom osiguranju po kome je preživelim ustašama i domobranima priznala ratni staž za vreme genocidne NDH kada je izvršen genocid nad srpskim narodom.

Dakle, pitanje je – da li će ministar Đorđević i nadležno ministarstvo prihvatiti ovu moju molbu, odnosno moj zahtev da se krajiškim borcima, ponavljam, prizna ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju u novom zakonu?

Drugo pitanje bih postavio ministru spoljnih poslova Ivici Dačiću. Naime, Hrvatska punih 15 godina sistematski krši Bečki sporazum o sukcesiji, posebno Aneks G tog sporazuma – privatna svojina i stečena prava u kome se jasno kaže da svim građanima i svim pravnim subjektima moraju biti vraćena, odnosno zaštićena i priznata prava koja su imali na dan 31.12.1990. godine, a svi ugovori sklopljeni za vreme rata pod pritiscima i pretnjama moraju biti proglašeni ništavnim. Hrvatska, ponavljam, sistematski krši ovaj Aneks i na taj način odbija da vrati 40 hiljada otetih stanarskih prava oteranim Srbima, da isplati zaostale neisplaćene penzije za 50 hiljada krajiških penzionera, da vrati preko 800 hiljada katastarskih parcela otetog i uzurpiranog poljoprivrednog i šumskog zemljišta.

Odbija da isplati naknadu štete za preko 10.000 srušenih kuća po hrvatskim gradovima u klasičnim terorističkim akcijama. Posebno tokom 1991. i 1992. godine odbija da desetinama proteranih Srba prizna ratni staž, ne samo za vreme rata, nego čak dobrim delom njih i pre rata. Dakle, Hrvatska sistematski krši imovinska, stečena, statusna prava Srba.

Postavljam pitanje ministru Dačiću - kada će Ministarstvo spoljnih poslova da uradi jedan sveobuhvatni izveštaj o kršenju ljudskih prava, pola miliona proteranih Srba iz Hrvatske i velikog broja drugih oštećenih građana i da taj izveštaj prevede na strane jezike i pošalje svim relevantnim međunarodnim organizacijama i Komitetu u UN za ljudska prava, Evropskom parlamentu, Evropskoj komisiji, Savetu Evrope, vodećim državama sveta i da insistira na poštovanju temeljnih evropskih vrednosti, a među njima su, dakle, ljudska prava i vladavina prava na prvom mestu?

Još jedno pitanje ministru Dačiću, vezano je za nameru vlasti Unsko-sanskog kantona i grada Bihaća, da zatvori kampove za migrante i da preko 5.000 migranata sa područja Bihaća, Cazina, Velike Kladuše, preseli odnosno formira nove migrantske centre u srpskim naseljima Lipa, Medeno Polje, opštine Bosanski Petrovac i drugim srpskim selima? Proterani Srbi, odnosno malobrojne srpske porodice, veoma su ogorčene i traže pomoć da se spreči naseljavanje migranata iz Avganistana, Pakistana, Iraka i drugih država s tog područja.

U ovom pogledu postavljam pitanje ministru Dačiću – kada će poslati jedan dopis nadležnim institucijama BiH i jasno reći da je neprihvatljivo da se migranti sele u srpska naselja na području opštine Bosanski Petrovac, srpskim selima u okolini Bihaća, ali postoji opasnost i namera pojedinih centara moći u Sarajevu, da se migranti seli i u srpske opštine gde su Srbi većina?

Poštovane koleginice i kolege, danas je svetski dan izbeglica, odnosno dan da se po ko zna koji put podsetimo tragične činjenice da je srpski narod doživeo brutalno etničko čišćenje, sistematsko uništavanje, otimanje i pljačkanje svoje pokretne i nepokretne imovine, otimanje stečenih statusnih prava, brojne i nezapamćene zločina na prostoru bivše Jugoslavije krajem 1990. godina, XX veka.

Sa prostora bivše Jugoslavije proterano je preko milion i 200.000 Srba i drugih građana, od toga 500.000 sa prostora Hrvatske, preko 500.000 sa prostora Federacije BiH i preko 220.000 Srba i drugih Albanaca sa prostora KiM.

Iz tih razloga, naša organizacija Savez Srba iz regiona je uradila jednu evidenciju otete, uništene i druge imovine proteranih Srba i drugih očišćenih građana sa područja današnje Hrvatske, BiH i Slovenije. Ukupno je obrazac za evidenciju popunilo 10.322 porodice, odnosno preko 30.000 oštećenih građana.

Obzirom da je sa prostora današnje Hrvatske i BiH proterano je preko milion Srba. Ovaj podatak se može smatrati jedno veoma reprezentativnom anketom. Nakon popunjenog obrasca urađen je jedan izveštaj sa veoma preciznim podacima o sistematskom uništavanju i otimanju pokretne i nepokretne imovine, otimanju stečenih prava kao što su neisplaćene penzije, dinarska devizna štednja, ne priznati radni staž, hartije od vrednosti, pitanje neadekvatno obnovljene prodane imovine.

Savez Srba iz regiona planira uskoro da ovaj izveštaj pošalje na sve relevantne međunarodne organizacije - UN, EU, Konferenciji za evropsku bezbednost i saradnju, Savet Evrope i vodeće države sveta. Posebno naglasak dajemo na EU, odnosno evropske institucije, Evropski parlament, Savet ministara spoljnih poslova, Evropski savet i Evropsku komisiju.

Pokušaćemo sve što je u našoj moći da kroz ovaj izveštaj i slanje ovog izveštaja tražimo da evropske institucije otvore suštinski dijalog sa Zagrebom, Sarajevom i Ljubljanom o pronalaženju pravičnog i trajnog rešenja brojnih imovinskih, stečajnih i drugih problema našeg naroda.

Smatram da nije moguće govoriti o trajnom miru i stabilnosti, da nije moguće govoriti o međusobnom poštovanju i uvažavanju ako imamo stotine hiljada građana koji ne mogu da ostvare svoja osnovna ljudska prava kao temeljnu vrednost EU.

Drugo važno pitanje jeste pitanje rešavanja stambenih pitanja desetina hiljada proteranih Srba koji žive u Srbiji.

Poznato je da naša država, odnosno Komesarijat za izbeglice i migracije realizuje regionalni stambeni program. Više puta sam govorio u javnosti, želim i sada da ponovim, smatram da Komesarijat za izbeglice i migracije i druge nadležne institucije moraju daleko brže, efikasnije i kvalitetnije da sprovode taj program, odnosno da proterani Srbi reše ključno pitanje integracije, pitanje stanovanja, da li kroz stanove, montažne kuće, dodelu građevinskog materijala ili kupovinom seoskih imanja, sasvim je svejedno.

Ono što je veoma važno i na čemu insistiram jeste da posle završetka ovog regionalnog stambenog programa ne sme ostati nijedan izbeglička porodica, nijedan proterani Srbin koji nije rešio svoje stambeno pitanje. Zato je važno i postavljam pitanje Komesarijatu za izbeglice i migracije da učini sve da u što kraćem vremenskom roku se reše stambena pitanja svih izbegličkih porodica. To su ljudi koji preko 25 godina žive kao podstanari i zaslužili su da reše ovo ključno pitanje.

Takođe, postavljam, odnosno apelujem na Ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije da pomogne oko distribucije ovog izveštaja vezano za evidentiranje otete, uništene imovine, proteranih Srba i drugih oštećenih građana na sve relevantne međunarodne adrese i organizacije. Hvala.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ja bih postavio nekoliko pitanja Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, a vezano za skoro donošenje Zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica.

Naime, kao što je poznato našoj javnosti, u Srbiji ima više stotina hiljada građana koji su se tokom 90-ih godina borili sa ciljem zaštite suvereniteta, teritorijalnog integriteta države Srbije, Savezne Republike Jugoslavije i Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Od tog broja ima oko 50 hiljada pripadnika Vojske Republike Srpske Krajine koji su se od 1991. godine časno i pošteno borili za svoj narod i za svoju državu.

Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja je pripremilo nacrt pomenutog zakona. Nažalost, u tom nacrtu nije prihvatilo naš zahtev da se svim pripadnicima Vojske Republike Srpske Krajine prizna ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. Dakle, od 1990. do 1995. godine.

Lično smatram da ovaj nacrt zakona koji ne predviđa ovo rešenje nije korektan, nije pošten i da diskriminiše 50 hiljada pripadnika Vojske Republike Srpske Krajine.

Navešću nekoliko činjenica koje govore u prilog mojoj tezi da bi trebalo u ovaj nacrt, a pogotovo budući zakon o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica, da se unese ova odredba.

Naime, prvi razlog - država je priznala svim oficirima, podoficirima i civilnim licima koji su bili u službi JNA ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. Postavlja se pitanje - sa kim su ti oficiri i podoficiri krajiške vojske komandovali, ako je njima priznat ratni staž za čitavo vreme rata, a njihovim borcima nije?

Drugo, Republika Hrvatska je svojim zakonom u potpunosti izjednačila prava pripadnika Hrvatskog vijeća odbrane iz BiH sa pravima pripadnika hrvatske vojske. Dakle, Hrvatska sve pripadnike Hrvatskog vijeća odbrane i hrvatske vojske smatra da su deo jedne te iste vojske.

Treće, podsećam da je Hrvatska još 1993. godine izmenama i dopunama Zakona o penzionom osiguranju donela odluku da se svim pripadnicima oružanih snaga NDH, koji su tada još uvek bili živi, da im se isplaćuju penzije i da im se prizna u dvostrukom trajanju učešće u ustaškim i domobranskim jedinicama za period 1941 - 15. maj 1945. godine, a od 16. maja, ako su bili u zarobljeništvu, da im se takođe to prizna u radni staž u dvostrukom trajanju.

Dakle, pripadnici ustaških domobranskih formacija dobili su najmanje osam godina radnog staža za učešće, gde su aktivno radili na genocidu protiv srpskog naroda tokom Drugog svetskog rata.

Hrvatska, po podacima iz 2013. godine izdvaja na godišnjem nivou 45 miliona evra da bi isplatila penzije preživelim ustašama, domobranima i članovima njihovih porodica.

Konačno, Nemačka je 1951. godine donela zakon po kojem je nacistima i njihovim saradnicima iz drugih država takođe isplatila penzije. Danas imamo činjenicu da preživeli nacisti iz Češke, Poljske, Slovačke, Francuske, Belgije, Hrvatske, Slovenije, primaju penziju od nemačke države.

Ovo su sve razlozi koji govore u prilog da bi, ponavljam, Ministarstvo rada trebalo da tokom javne rasprave uključi u ovaj zakon i sve pripadnike Vojske Republike Srpske Krajine, odnosno da im se prizna ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju i da se ispravi velika nepravda prema njima. Hvala.

Jedno od važnijih pitanja u Srbiji koje još uvek nije rešeno na sistemski i sveobuhvatan način jeste pitanje više stotina hiljada boraca koji su učestvovali u oružanim sukobima na prostoru bivše Jugoslavije devedesetih godina dvadesetog veka.

Unutar boračke populacije posebno želim da istaknem preko 50.000 krajiških boraca, odnosno pripadnika vojske Republike Srpske Krajine, kojima 23 godine od završetka rata još uvek nije priznat ratni staž za čitavo vreme rata o dvostrukom trajanju. Krajiški borci smatraju da je u pitanju diskriminacija, osećaju se ogorčeno, nezadovoljni su jer smatraju, i tu su potpuno u pravu, da su se časno i pošteno borili da sačuvaju Jugoslaviju, da odbrane svoj narod, da odbrane državu Srbiju. Poznato je da je krajiškim borcima ratni staž, odnosno učešće u ratu priznato samo do 15, odnosno do 27. aprila 1992. godine do dana stvaranja Savezne Republike Jugoslavije, odnosno 19. maja, kada se JNA povukla sa područja današnje Hrvatske i Bosne i Hercegovine.

Ono što posebno boli krajiške borce jeste činjenica da je ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju priznat krajiškim oficirima, podoficirima i građanskim licima koja su bila u JNA, a kasnije u vojsci Republike Srpske Krajine. Ja pozivam ministra Đorđevića da u okviru priprema novog zakona o pravima boraca i boračkoj invalidskoj zaštiti stavi jednu odredbu da se svim krajiškim borcima prizna ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju… (Isključen mikrofon.)

Više puta sam u Skupštini govorio o najvećim žrtvama ratova na prostoru bivše Jugoslavije. To su izbegla i interno raseljena lica. Ovaj put ću govoriti o više hiljada izbegličkih porodica čiji su stanovi izgrađeni sredstvima međunarodnih organizacija u najvećem delu i manjim delom sredstvima Vlade Srbije.

Nažalost, većina tih stanova u preko sto izbegličkih naselja izgrađeni su na nekvalitetan način. Loše su urađeni temelji, hidroizolacija, termoizolacija, što dovodi do pucanja zidova, prokišnjavanje krovova, pojave vlage itd. Ključno pitanje tih nekoliko hiljada izbegličkih porodica jeste da konačno postanu vlasnici tih stanova.

Zakonom o izbeglicama iz 2010. godine omogućeno je pravo otkupa tih stambenih jedinica. Međutim, u većini slučajeva to pitanje još uvek nije rešeno, jer lokalne samouprave, u saradnji sa opštinskim filijalama poreske uprave, određuju veoma visoke početne cene otkupa. Imamo, na primer, slučaj Požege, gde imamo 68 izbegličkih porodica. Tu mi se obratio i kolega Despotović, narodni poslanik, vezano za rešavanje tog problema. Početna cena po kvadratnom metru za otkup tih stanova jeste negde oko 550 evra, dok u centru Požege, novoizgrađeni stanovi, koji su urađeni veoma kvalitetno, početna cena jeste 450 evra. To je jedna diskriminacija, a uzimajući u obzir da su ti stanovi izgrađeni na podzemnim vodama.

Znači, pokušavamo da vidimo saradnju sa lokalnim samoupravama u desetinama opština i gradova i u saradnji sa Komesarijatom da se te cene maksimalno spuste. Moje lično mišljenje jeste da bi ti stanovi trebali biti dati izbegličkim porodicama besplatno ili uz simboličnu nadoknadu.

Ja sam već više puta u Skupštini govorio o jednom problemu koji muči 530 izbegličkih i drugih porodica, čiji su stanovi izgrađeni sredstvima Italijanske vlade.

Poznato je da u Srbiji ima više hiljada stambenih jedinica koje su izgrađene sredstvima međunarodnih organizacija, ali na žalost samo ovih 530 porodica nema pravo otkupa svojih stanova. To je bilo predviđeno memorandumom Vlade Srbije i Vlade Italije iz 2003. godine. Međutim, za vreme ministra Velimira Ilića 2006. godine opcija otkupa je ukinuta i ovih 530 porodica su diskriminisani punih 10 godina. Dakle, radi se o 530 porodica u sedam lokalnih samouprava. U pitanju su Niš, Valjevo, Kraljevo, Čačak, Kragujevac, Pančevo i Stara Pazova.

Već više godina pokušavam da pomognem tim porodicama da se reši to pitanje, da se ispravi nepravda prema njima. Imali smo više sastanaka u nadležnim ministarstvima. Imao sam sastanak i sa premijerkom Anom Brnabić i njenim savetnikom. Apelujem još jednom i na kabinet premijerke, na nadležno Ministarstvo za građevinarstvo, saobraćaj i infrastrukturu da to pitanje stavimo na dnevni red, da konačno tim porodicama se omogući pravo otkupa svojih stambenih jedinica.

Neprihvatljivo je da među više hiljada izbegličkih porodica ima jedna kategorija koja nema to pravo. Nadam se da ćemo konačno to pitanje rešiti u narednom periodu i da sve izbegličke porodice čiji su stanovi i druge stambene jedinice izgrađene sredstvima međunarodnih organizacija budu izjednačeni u svojim pravima. Hvala.

Hvala.

Ja bih hteo na početku da kažem da predloženi budžet je dobar, dobro izbalansiran i da on s jedne strane jeste razvojni, jer predviđa velika izdvajanja za kapitalne investicije čiji je cilj rast BDP. S druge strane, on je i socijalni jer vodi brigu o socijalnim kategorijama, socijalno osetljivim grupama, predviđa porast plata i penzija. S treće strane predviđena su i značajna izdvajanja za zdravstvene objekte, za modernizaciju škola, za poboljšanja u kulturi, za socijalnu zaštitu, kao što sam rekao i posebno za subvencije u poljoprivredi.

Ono što nije dobro, jeste da je budžetom predviđeno određeno smanjivanje sredstava za boračko-invalidsku zaštitu. Dobro znamo da u Srbiji živi preko 400.000 građana koji su učestvovali u oružanim sukobima 90-tih godina prošloga veka. Imamo značajan broj ranih vojnih invalida, civilnih invalida rata i da se predviđa usvajanje novog zakona o pravima boraca i boračko-invalidskoj zaštiti. Očekujemo da do kraja ove godine, u skladu sa dogovorom u kabinetu predsednika Vučića i predsednikom Vučićem lično, navedeni zakon o pravima boraca i boračko-invalidskoj zaštiti bude usvojen i da se predvide i sredstva za njegovo sprovođenje.

Ono što nam je bitno vezano za taj budući zakon jeste da se konačno ispravi istorijska nepravda prema preko 50.000 krajiških boraca koji do sada nisu priznati, odnosno priznato im je pravo na ratni staž do 27. aprila 1992. godine do dana stvaranja Savezne Republike Jugoslavije, odnosno do 19. maja do dana povlačenja JNA sa područja današnje Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Ono što očekujemo da u novom zakonu o pravima boraca i boračko-invalidskoj zaštiti stoji ključna odredba da svim krajiškim borcima bude priznat ratni staž u dvostrukom trajanju za čitavo vreme rata, kao što je priznat i krajiškim oficirima, podoficirima i građanskim licima koja su bila u JNA.

Posebno bih hteo da istaknem pitanje položaja Srba u regionu. Takođe imamo određeno smanjenje sredstava za upravu za dijasporu i Srbe u regionu. Mislim da se svi slažemo da pitanje skoro dva miliona Srba u regionu treba da bude jedno od pitanja državnog i nacionalnog značaja. Položaj Srba u regionu je u većini država težak, možemo da kažemo da je taj položaj jedino dobar i zadovoljavajući u Mađarskoj i Rumuniji, gde je zvanična Budimpešta i zvanični Bukurešt izdvajaju značajna sredstva i pomažu da se neguje i očuva srpski nacionalni i kulturni identitet. Međutim, u ostalim državama taj položaj, kao što sam rekao, veoma težak.

Najteži je i najtragičniji je u Hrvatskoj i Federaciji BiH, odakle je proterano preko milion Srba. Srbi u Hrvatskoj, Srbi u Federaciji BiH, ono što ih je ostalo, su građani ne drugoga, nego građani petoga reda. NJihova imovinska i statusna prava se svakodnevno krše. Imaju probleme, takođe, vezano za očuvanje svog nacionalnog i kulturnog identiteta.

Posebno težak položaj jeste položaj Srba u Crnoj Gori. Aktuelna vlast u Crnoj Gori sprovodi politiku diskriminacije prema gotovo trećini svoga stanovništva. Srbi u Crnoj Gori imaju probleme vezano za zapošljavanje u javnom sektoru, probleme vezano za upotrebu srpskog jezika i ćirilice. Evo, juče i danas imamo dve sramne, dve skandalozne odluke. Sinoć je Skupština Crne Gore donela sramnu odluku kojom se poništavaju odluke podgoričke Skupštine iz 1918. godine, ujedinjenju Srbije i Crne Gore. Nažalost, u Crnoj Gori, već dugi niz godina, na delu je potpuno falsifikovanje istorije čiji cilj je dalje udaljavanje i dalje produbljivanje podela između srpskog i crnogorskog naroda.

Ovom skandaloznom odlukom Skupštine Crne Gore od sinoć, Srbija je zvanično proglašena za okupatora, koja je tobože izvršila aneksiju Crne Gore 1918. godine, a srpska vojska koja je oslobodila Crnu Goru i koja je imala ključnu ulogu da spreči aneksiju Boke Kotorske od strane Italijana, kojima je ta teritorija bila data Londonskim ugovorom iz 1915. godine, se takođe proglašava okupatorskom vojskom. To je ono što je veoma loše i to je ono što ne može doprineti razvoju dobrosudskih odnosa između Srbije i Crne Gore.

Takođe, imamo i danas sramnu odluku vlasti u Crnoj Gori, da se uhapsi jedan od lidera opozicionog Demokratskog fronta, Nebojša Medojević, i da se izda nalog za hapšenje drugog lidera Demokratskog fronta, Milana Kneževića. Ove odluke apsolutno su štetne, izazivaju dodatni rast tenzija u Crnoj Gori i na ovaj način vlast u Crnoj Gori šalje jednu lošu poruku. S jedne strane želi da bude član EU, a sa druge strane krši temelje evropske vrednosti, poštovanja opozicije, toleranciju, poštovanje civilnog sektora, dijalog, itd.

Položaj Srba u Makedoniji takođe je veoma loš, imaju mnogo problema vezano za slobodnu upotrebu ćirilice, srpskog jezika za informisanje na srpskom jeziku. U Albaniji, takođe, ono malo Srba što je ostalo, imaju velike probleme da očuvaju svoj nacionalni i verski identitet. Srbi u Sloveniji su najveća etnička grupa, posle većinskog slovenačkog naroda, međutim i dalje nemaju status nacionalne manjine.

Dakle, generalno govoreći, položaj Srba u regionu, ponavljam, je veoma težak i složen. Ono što je najbolje u svemu tome jeste što je konačno zapadno od Drine stvorena druga srpska država, naša Republika Srpska koja razvija najbolje ekonomske, političke, kulturne, sportske i sve druge odnose sa Srbijom. U skladu sa Dejtonskim sporazumom i u skladu sa Sporazumom o specijalnim paralelnim odnosima između dve države. Konačno je Drina postala reka spajanja, a ne razdvajanja.

Očekujem u narednom periodu da će Srbija, kao što je do sada radila, na čelu sa predsednikom Vučićem, pomoći opstanak Srba u regionu, pomoći očuvanje njihovog kulturnog i nacionalnog identiteta, da svi Srbi u regionu, ponavljam, njih blizu dva miliona, zaista znaju da Srbija, kao njihova majka, svaki dan stoji iza njih i da brine o njima. Hvala.

Hvala. O mom amandmanu ću govoriti u kontekstu tragedije, odnosno katastrofe koju je doživeo srpski narod 90-ih godina na prostoru bivše Jugoslavije.

Opšte je poznato da je sa područja današnje Hrvatske 90-ih godina prošlog veka proterano preko pola miliona Srba. Sa područja današnje Federacije BiH takođe je proterano pola miliona Srba, a sa područja Kosova i Metohije preko 200.000 Srba i drugih nealbanaca. Dakle, bilans ratova koji su vođeni na prostoru bivše Jugoslavije 90-ih godina prošlog veka je tragičan srpski narod, preko 1,2 miliona Srba je doživelo tragediju i bilo prinuđeno da napusti svoje stanove i kuće.

Šta su bili uzroci tih ratova? Mi danas imamo na sceni u delu pojedinih zapadnih centara moći, delu zapadnog javnog mnjenja, kao i u Zagrebu, Sarajevu i u Prištini, priču o jednoj potpuno lažnoj, besmislenoj i apsurdnoj tezi da je glavni krivac za ratove 90-ih godina bila Srbija i srpski narod, a da su Albanci, Hrvati, Bošnjaci tobože bili žrtve koji su vodili oslobodilačke ratove.

Istorijske činjenice pokazuju potpuno suprotno. Glavni krivac za rat na području današnje Hrvatske bila je proustaška politika Franje Tuđmana, čiji cilj je bio stvaranje Hrvatske države bez ili sa što manje Srba. Hrvatska je vodila osvajački i agresivni rat prema srpskom narodu u Hrvatskoj, prema JNA i prema Jugoslaviji. Mi danas imamo kao mantru priču u Hrvatskoj kako je tobože tzv. Domovinski rat bio oslobodilački rat, to je čak definisano Deklaracijom o Domovinskom ratu iz 2000. godine i Zakonom o pravima branitelja, koji je usvojen u Hrvatskom saboru krajem prošle godine.

Mi moramo stalno da reagujemo na tu lažnu i bespravnu tezu hrvatskih političara i hrvatske javnosti da su Srbija, odnosno Jugoslavija, JNA i krajiški Srbi izvršili agresiju na Hrvatsku. Kako je moguće da su Srbi u Hrvatskoj izvršili agresiju na sami sebe, kad tamo žive vekovima? Kako je moguće da sam ja izvršio agresiju na moju opštinu Vrginmost? Kako je moguće da je kolega Atlagić izvršio agresiju na severnu Dalmaciju? Kako je moguće da su stotine hiljada Srba, a živelo ih je oko 700.000 zajedno sa Jugoslovenima, izvršili agresiju sami na sebe? Tu tezu demantuje jedan veoma važan dokument iz maja 1993. godine koji su sačinile Ujedinjene nacije. Prema tome dokumentu, do maja 1993. godine, dakle, prve dve godine rata, sa područja koje je bilo pod kontrolom hrvatskih snaga i hrvatske vlasti proterana je 251.000 Srba i još preko 250.000 je proterano u zločinačkim akcijama „Oluja“, „Bljesak“ i „Medački džep“.

Drugi problem koji imamo u Hrvatskoj jeste da punih 28 godina, od dolaska Franje Tuđmana na vlast, imamo državni projekat rehabilitacije ustaštva i ustaške ideologije koji je ušao u svoju završnu fazu. Tako da imamo i skandaloznu odluku tzv. Vijeća, odnosno Saveta za suočavanje s prošlošću u Zagrebu, da se ustaški pozdrav „Za dom spremni“, pod kojim je pobijeno stotine hiljada Srba u ozloglašenoj NDH, prema mišljenju toga saveta, može koristiti ponekad, u specijalnim prilikama. Da li je moguće da nekakav savet za suočavanje sa prošlošću u Berlinu bi doneo zaključak da se „Zig hajl“, nacistički pozdrav, može koristiti u pojedinim prilikama. Naravno da to nije moguće.

Glavni problem jeste što u Hrvatskoj nije izvršen proces denacifikacije i zato sada imamo tragičnu činjenicu da je ustaštvo temelj današnje Hrvatske, da imamo sistematsko kršenje ljudskih nacionalnih prava Srba u Hrvatskoj, da imamo stotine hiljada proteranih Srba koji ne mogu da ostvare svoja osnovna imovinska, stečena, statusna i druga prava, koji ne mogu da vrate stanarska prava, zaostale neisplaćene penzije, preko 10.000 srpskih kuća i poslovnih objekata je srušeno u klasičnim terorističkim akcijama tokom 1991, 1992, 1993. godine po hrvatskim gradovima.

U Srbiji se često, daću samo jedan primer, tragedija Srba iz Zapadne Slavonije svodi na „Bljesak“, kada je proterano oko 20-ak hiljada Srba. Većina, preko 70.000 Srba sa područja Zapadne Slavonije je proterano tokom leta i jeseni 1991. godine u zločinačkim akcijama „Otkos“, „Orkan“ i „Papuk“.

Slična situacija je nažalost i na području Federacije BiH. Rekao sam, i sa tog područja je proterano preko pola miliona Srba. Srbi su tamo građani drugog reda. Prema poslednjem popisu iz 2013. godine, od blizu 600.000 Srba, koliko ih je živelo uoči rata na području Federacije BiH, sada ih živi svega 56.000.

Danas sam, sticajem okolnosti, u Skupštini Srbije u svojstvu predsednika Odbora za dijasporu Srba u regionu primio Vladiku Bihaćko-petrovačkoga Sergija i predstavnike 12 zavičajnih udruženja, koja deluju u Srbiji, a čiji su predstavnici i članovi rodom i poreklom sa područja Federacije BiH. Danas smo konstatovali dosta sumorne činjenice. Imamo problem da i dalje obnova Federacije BiH, obnova porušenih kuća ide veoma sporo, da se ne obnavlja komunalna struktura, da imamo sistemsku diskriminaciju Srba koji ne mogu da se zaposle na nivou 10 kantona Federacije BiH u prosveti, u zdravstvu, policiji, u javnim preduzećima. Kao posledicu toga imamo iseljavanje, sve veća iseljavanja srpskih povratnika koji su se vratili početkom 2000-ih godina, svojim kućama i na svoja ognjišta.

Imamo problem vezano za učenje srpskog jezika. Naime, imamo četiri srpske opštine gde su Srbi većina. To su Glamoč, Grahovo, Drvar i Bosanski Petrovac. Na primer, u Drvaru uči se nacionalna grupa predmeta po nastavnom planu iz Republike Srpske samo za tri predmeta - istorija, geografija, književnost ali svi ostali predmeti se uče na hrvatskom jeziku i po hrvatskom nastavnom planu. U Glamoču je potpuno tragična situacija. Srbi su tamo većina. Nema apsolutno ni nacionalne grupe predmeta, ni mogućnosti da srpska deca na području opštine Glamoč uče na srpskom jeziku, makar nacionalnu grupu predmeta. Dakle, problemi su veoma brojni i ono što je važno jeste još aktivnija uloga naše države.

Poseban problem koji želim da istaknem, pošto je ovde i ministarka pravde, gospođa Nela Kuburović, jeste pitanje ratnih zločina. Mi imamo etnički motivisano pravosuđe u Sarajevu, imamo etnički motivisano pravosuđe u Zagrebu, imamo montirane sudske procese, imamo hapšenja Srba na osnovu poternica, imamo problem da svaki pripadnik Vojske Republike Srpske Krajine i policije Republike Srpske Krajine strahuje da putuju izvan države Srbije, jer preti opasnost da je Hrvatska pokrenula nekakvu istragu i da će biti uhapšen, da će biti zatvoren, pa će onda dokazivati svoju nevinost u zatvoru.

Ja apelujem na gospođu Kuburović, da napravimo jedan sastanak, da vidimo da se pri Ministarstvu pravde napravi jedna kancelarija za ratne zločine, da se angažuje nekoliko vrhunskih advokata iz te oblasti, da naši ljudi koji su bili na ratištu i na području BiH, na području Hrvatske, mogu da dođu da se obrate da dobiju savet i da osete da država Srbija stoji iza njih.

Ogromna većina Srba su se časno borili u Vojsci Republike Srpske, u Vojsci Republike Srpske Krajine i žele da speru ljagu sa svoga imena, ne žele da nose stigmu ratnih zločinaca. Zato je važno da država Srbija pomogne da insistira u razgovorima sa Zagrebom i Sarajevom, da se tim ljudima omogući pošteno suđenje, da Zagreb i Sarajevo, koji imaju dokaze da je Linta Miodrag, ili bilo ko drugi učinio bilo kakav ratni zločin, protiv ratnih zarobljenika ili protiv celog stanovništva, da se taj predmet dostavi i u Beograd, da se sudi ovde u Višem sudu u Beogradu, da Hrvatska monitoriše taj postupak, odnosno sudski proces, da to radi i BiH, ali da se spreči da se naši ljudi hapse i da se onda u montiranim procesima usuđuju u Sarajevu i Zagrebu.

S druge strane, mislim da je važno da naše tužilaštvo za ratne zločine, daleko aktivnije pokreće istrage za brojne zločine protiv srpskih civila i ratnih zarobljenika koji su se desili devedesetih godina na području Hrvatske, na području BiH i KiM. Ja sam imao više sastanaka i sa bivšim tužiocem za ratne zločine Vukčevićem i sa sadašnjim tužiocem gospođom Stanojković. Mislim da tu moramo biti daleko aktivniji, da moramo da jačamo službu za ratne zločine i da moramo da aktivno radimo na procesuiranju ratnih zločina protiv Srba.

Inače, u suprotnom preti opasnost da će Hrvatska, takođe i BiH, odnosno zvanično Sarajevo, nizom lažnih presuda, nizom optužnica, novim istragama, da verifikuju lažnu i besmislenu tezu, koju sam već pominjao, a ona glasi – ni u Sarajevu, ni u Zagrebu, ni Bošnjaci, mi Hrvati smo bili žrtve, mi smo bili oslobodioci a vi ste Srbi i Srbija kompletno i srpski narod, vi ste agresori i zločinci. To ne smemo dozvoliti. Znači, moramo se zalagati za politiku istih standarda, ko god je učinio zločin bio Srbin, Hrvat, Bošnjak, Albanac, on mora da odgovara. Sada to nije slučaj. Sada je na delu politika dvostrukih standarda.

Dakle, još jednom apel gospođi Kuburović, da napravimo jedan sastanak kod vas, da vidimo da pomognemo našim ljudima. Upravo su me i danas zvali naši zemljaci vezano za generala Borislava Đukića, koji je bio častan oficir u Vojsci Republike Srpske Krajine, koji već više godina čami u zatvoru Bilice u Splitu. Ja sam pre dve godine lično, poseti i generala Đukića i kapetana Dragana i molili su i apelovali su da država Srbija pomogne njihovu odbranu. Porodica generala Đukića je na ivici opstanka, iscrpeli su sva finansijska sredstva. Taj proces i dalje traje i bilo bi veoma značajno, gospođo Kuburović da vidimo da se obezbede sredstva i da se pomogne porodici generala Đukića, jednog časnog oficira, da se odbrani u sudskom postupku, u jednom montiranom sudskom postupku koji i dalje traje u Hrvatskoj. Zahvaljujem se.

Hvala.

Javnosti je dobro poznato da se u Srbiji sprovodi regionalni stambeni program, čiji cilj je rešavanje stambenih potreba desetine hiljada izbeglih i prognanih Srba, koji još uvek nisu rešili ključno pitanje integracije, a to je pitanje stanovanja.

Takođe, poznato je da su dve institucije nadležne za realizaciju tog programa. To su Komesarijat za izbeglice i Jedinica za upravljanje projektima.

Ono što ja želim posebno da istaknem jeste činjenica da te dve institucije treba daleko profesionalnije, efikasnije i brže da rade na realizaciji toga programa. Program se sprovodi veoma sporo, sprovodi se nekvalitetno. Imamo primere loše gradnje stanova, imamo primere loše gradnje montažnih kuća, imamo niz primera da se donose odluke za izbegličke porodice da su na papiru dobile ili montažne kuće ili stanove ili seoska imanja ili građevinski materijal, a onda čekaju godinu, dve, tri, da se to realizuje u praksi. LJudi su ogorčeni, jer često vide na televiziji kako su im dodeljene te odluke o rešavanju stambenog pitanja, a u praksi to sporo ide.

Znači, moj apel, odnosno zahtev i Komesarijatu za izbeglice i Jedinici za upravljanje projektima, ponavljam, da poštuju rokove. U pitanju su najveće žrtve ratova na prostoru bivše Jugoslavije i nedopustivo je da i pored tih formalnih odluka o rešavanju stambenog pitanja, moraju da čekaju, kao što sam rekao, godinu, dve, tri, da bi se to realizovalo u praksi. Hvala.

Kao što je poznato u Srbiji živi oko pola miliona proteranih Srba sa područja današnje Hrvatske, Federacije BiH i preko 200 hiljada interno raseljenih lica, sa Kosova i Metohije, to je gotovo 10% građana Republike Srbije.

Ta se populacija suočava sa velikim brojem problema, pre svega sa problemima povratka oduzetih imovinskih, stečenih, statusnih i drugih prava u mestima i područjima odakle su proterani, a sa druge strane suočava se velikim problemom rešavanja ključnih pitanja integracije.

Jedno od najvažnijih pitanja integracija jeste pitanje stanovanja. U Srbiji je u prethodnom periodu izgrađeno nekoliko hiljada stambenih jedinica za izbegla, interno raseljena lica.

Međutim, imamo jedan problem o kome sam ja više puta govorio sa gospođom Mihajlović, imali smo i sastanke, naime, imamo 530 porodica koji žive u sedam gradova u Srbiji, to su Niš, Kragujevac, Valjevo, Kraljevo, Pančevo, Stara Pazova. Šta je problem? Tih 530 porodica je jedina kategorija iz ove ranjive populacije koja nema prava otkupa svojih stambenih jedinica. Memorandumom Vlade Srbije i Italije dobili su to pravo. Nažalost, za vreme ministra za kapitalne investicije, Velimira Ilića, to im je pravo oduzeto.

Ja još jednom apelujem, na gospođu Mihajlović, da organizujemo sastanke i sa Kabinetom premijerke, da vidimo da taj problem rešimo i da tim ljudima omogućimo da dobiju pravo…(Isključen mikrofon)