MIODRAG LINTA

Nestranačka licnost

Rođen je 1969. godine u Karlovcu. Živi u Beogradu.

Osnovne i postdiplomske studije završio na Filozofskom fakultetu u Beogradu, odsek istorija. Predavao je istoriju u vise beogradskih osnovnih i srednjih škola.

Predsednik je upravnog odbora Srpskog demokratskog foruma, nevladine organizacije koja okuplja Srbe iz Hrvatske. Obavlja funkciju i predsednika Koalicije Udruženja izbjeglica u Srbiji.

Na izborima 2012. godine, izabran je za narodnog poslanika, a mandat mu je potvrđen i nakon izbora 2014. i 2016. godine.

Oženjen, otac dvoje dece.

Na redovnim parlamentarnim izborima održanim 21. juna 2020. godine ponovo mu je potvrđen poslanički mandat. Izabran je sa izborne liste “Aleksandar Vučić - za našu decu”.
Poslednji put ažurirano: 15.10.2020, 14:06

Osnovne informacije

Statistika

  • 81
  • 2
  • 10 postavljeno / 0 odgovoreno

Pitanja građana

Poziv poslanicima i poslanicama da podrže amandmane organizacije CRTA

čeka se odgovor 2 godine i 2 dana i 10 sati

Poštovani gospodine Linta, U proceduri Narodne skupštine Republike Srbije nalaze se dva predloga zakona od velikog značaja za izborni proces - Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o sprečavanju korupcije

Pitanje na odgovor

čeka se odgovor 2 godine i 1 mesec i 15 dana

Poštovani, Trenutno se ne nalazim u zemlji pa Vam šaljem mamin broj, moje je pitanje bilo u vezi uništenih stvari u Hrvatskoj, popis smo pravili izmedju pet i sedam godina a odgovor nikad nije stigao. Anđelka Hvala Vam na brzom odgovoru. S poštovanjem, Vanja

Uništene stvari u ratu u Hrvatskoj

odgovoreno za 1 dan i 18 sati

Poštovani, Moji roditelji su izmedju pet i sedam godina,(ne secaju se tacno), uglavnom moglo se poslati spisak unistenih stvari u Hrvatskoj, zanima ih da li će biti nesto od toga ili ne, nikad nisu dobili nikakav odgovor, samo da je zaprimljeno putem E mail,-a, puno hvala na brzom odgovoru.

VIDI SVE POSTAVI PITANJE

Sedma sednica Drugog redovnog zasedanja , 23.11.2021.

Hvala, poštovani predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, četvrti put predlažem da se dnevni red sednice dopuni mojim Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica.

Ključni predlog u mome zakonu jeste činjenica da sadašnjim zakonom nisu priznati pripadnici vojske i policije Republike Srpske Krajine. Odredbama zakona krajiškom borcu priznato je samo do 27. aprila 1992. godine. Tražim da se svim pripadnicima vojske i policije Republike Srpske Krajine prizna ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju.

Moram da kažem da me je mnogo krajiških boraca kontaktiralo, kontaktira, zove, traži sastanke. Krajiški borci su ogorčeni i nezadovoljni zbog toga što još uvek nije priznata njihova pravedna i časna borba protiv ustaškog režima Franje Tuđmana čiji je strateški cilj bio stvaranje etnički čiste hrvatske države. Krajiški borci nisu vodili nikakav privatan rat, oni su se časno, hrabro i pošteno borili za očuvanje Jugoslavije i borili da sačuvaju svoj narod od masovnih zločina i od etničkog čišćenja.

Takođe, u mom predlogu zakona tražim još nekoliko izmena i dopuna. Jedna od njih tiče se ratnih vojnih invalida. Naime, predlažem da se mojim predlogom zakona svim borcima koji su bili ranjeni ili koji su bili bolesni tokom rata da im se omogući da mogu podneti zahtev za priznanje statusa ratnog vojnog invalida u roku od godinu dana od stupanja na snagu ovog zakona. Krajiški borci koji boluju od posttraumatskog stresnog poremećaja, da im se omogući ovim zakonom da mogu podneti zahtev za priznavanje statusa ratnog vojnog invalida bez vremenskog ograničenja. Takođe, imamo jedan broj civilnih lica sa područja Republike Srpske Krajine koji su bili ranjeni u zločinačkoj akciji „Oluja“. Oni su dobili status civilnog invalida rata, primali su ličnu invalidninu od 2000. do 2013. godine. Tada je ukinuta savezna uredba i sada imamo najmanje 12 civilnih invalida rata iz Republike Srpske Krajine koji ne primaju ličnu invalidninu. Mislim da je u pitanju jedna velika nepravda i da treba doneti izmene i dopune zakona, da i ti civilni invalidi rata primaju ličnu invalidninu. Ovim predlogom zakona tražim i izmene u kategorizaciji boraca.

Na kraju još jednom apelujem da se današnji dnevni red sednice dopuni mojim Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica.

Sedma sednica Drugog redovnog zasedanja , 23.11.2021.

Hvala.

Sedmi put predlažem da se dnevni red sednice dopuni mojim Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama.

Naime, 2012. godine Srbija je počela da realizuje tzv. regionalni stambeni program čiji je cilj bio da se reši ključno pitanje integracije, odnosno da se reši stambeno pitanje prognanih lica sa područja današnje Hrvatske i Federacije BiH. Tada je ukupno evidentirano oko 17.000 porodica koje nemaju rešeno stambeno pitanje i još nekoliko hiljada koje nisu popunile tada anketu.

Dakle, radilo se 2012. godine, na početku sprovođenja regionalnog stambenog programa, oko 20 hiljada progonjenih porodica, koji su bili u statusu podstanara ili su živeli u nezavršenim kućama ili starim trošnim kućama itd.

Cilj toga programa je bio da u narednih pet godina, dakle do 2017. godine, se reši to ključno pitanje integracije. Nažalost, program se sprovodio i sprovodi se veoma sporo. Komesarijat za izbeglice i migracije, izašao je sa podatkom da će do kraja 2022. godine, biti rešeno svega nešto više od sedam hiljada prognanih porodica iz Hrvatske, Federacije BiH. Na osnovu saopštenja, Komesarijata za izbeglice i migracije, ostaje 12 hiljada prognanih porodica koji će biti stambeno nerešene.

Zbog toga ovim Predlogom zakona tražim da Vlada Republike Srbije nastavi realizaciju ovog programa, da se obrati EU, odnosno Evropskoj komisiji i apeluje da donatorska sredstva koja su bila predviđena 2012. godine se i dalje koriste dok se ne reši ovo ključno pitanje integracije.

Pored toga imamo još niz drugih problema u procesu integracije, navešću samo nekoliko od njih. Recimo, imamo slučajeve nekoliko opština, gde je najdrastičnije primer sporog sprovođenja ovoga programa. Naime, nadležne opštinske komisije su objavile liste lica koji su dobili, na primer stanove, 2015. godine to se desilo u Šapcu, Šidu i Boru i od 2015. godine, evo do danas, to je šest godina, još uvek nisu završene zgrade, u kojim treba da se usele ti ljudi. Ljudi su ogorčeni i pitaju se da li je moguće da se jedna zgrada, od 10, 15, 20, 25 stanova gradi šest godina i da oni šest godina plaćaju kiriju, umesto da su se u te svoje stanove uselili, već naredne 2016. godine.

Imamo i primer grada Subotice, gde već dve i po godine je objavljena lista, dosta ljudi me je zvalo, očekuju i nadaju se da će konačno biti rešene te tehničke stvari i da se mogu useliti u svoje stanove, da ne plaćaju kiriju, više od dve i po godine, a faktički zgrada je gotova.

Imamo jedan deo porodica, koji su se uselili u svoje stanove, pre 20 i više godina, na primer naselje „Sava“ u Obrenovcu, 80 prognanih porodica, evo prošlo je, oni su se uselili u svoje stanove 1999. godine, prošle su 22 godine, oni još uvek nisu dobili pravo otkupa tih stanova. Jedno drugo naselje u Obrenovcu, gde su se 23 porodice uselile 2007. godine. Onda imamo nekoliko kategorija porodica kojima nije omogućeno, još uvek, da dobiju otkup svojih stanova.

Dakle, problema ima zaista mnogo, ja apelujem na premijerku Brnabić, da primi našu delegaciju na sastanak, već sam joj poslao četiri pisma i da kroz razgovor se odrede vremenski rokovi, da se odrede institucije koje će u veoma kratkom vremenskom roku, konačno rešiti ove brojne probleme, u procesu integracija, pogotovo je velika šteta što se ovde radi o regionalnom stambenom programu i to želim da kažem zbog građana Srbije.

Dakle, ovo nisu sredstava iz budžeta Republike Srbije, ovo su sredstava međunarodnih donatora, EU, niza država i zaista ponavljam bilo bi jako loše da ovaj program ne bude završen u punoj celosti, a imamo dobre namere EU, da pomogne proces rešavanja ključnog pitanja u Srbiji, što se tiče prognanih lica iz Hrvatske, Federacije BiH, a to je stambeno pitanje.

Apelujem na Skupštinu da se današnji dnevni red, dopuni mojim predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama. Hvala vam.

Šesta sednica Drugog redovnog zasedanja , 09.11.2021.

Poštovani predsedavajući, poštovana ministarka sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, treći put tražim da se dnevni red sednice dopuni mojim predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica. Glavni razlog zbog čega tražim ovu dopunu jeste činjenica da u postojećem zakonu je učinjena jedna velika nepravda.

Naime, postojećim zakonom su krajiški borci priznati samo do 27. aprila 1992. godine, dakle, do dana kada je postojala SFRJ i nastala Savezna Republika Jugoslavija. Mislim da je u pitanju velika nepravda. Krajiški borci su ogorčeni, nezadovoljni, zato što smatraju, i apsolutno ih podržavam, da su se časno, hrabro i pošteno borili za svoj narod i državu i da nisu vodili nikakav privatan rat.

Ja ovim predlogom zakona tražim da se svim pripadnicima vojske i policije Republike Srpske Krajine prizna ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. Navodim četiri razloga. Prvo, oficirima i podoficirima Vojske Republike Srpske Krajine je priznat ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. Postavlja se pitanje - a s kim su krajiški oficiri, podoficiri komandovali, ako je njima priznat ratni staž, a njihovim borcima nije?

Takođe, podsećam da je Hrvatska donela svoj zakon o pravima hrvatskih veterana, kojim je sve pripadnike hrvatskog veća odbrane iz susedne BiH u potpunosti izjednačila sa pravima pripadnika hrvatske vojske. Takođe, podsećam da je ta ista Hrvatska 1993. godine, dakle, za vreme rata, u izmenama i dopunama Zakona o penzijskom osiguranju Hrvatske, svim preživelim pripadnicima oružanih snaga genocidne NDH priznala ratni staž u dvostrukom trajanju za period 1941-1945. godina, dakle, priznala ratni staž ustašama koji su počinili genocid nad našim narodom. Konačno, 1951. godine nova demokratska Nemačka, dakle, svega šest godina posle završetka rata, priznala je ratni staž svim pripadnicima nemačkog Vermahta sa obrazloženjem da su ti ljudi bili prisilno mobilisani od strane Hitlerovog nacističkog režima, ali da im se priznaje ratni staž jer su ratovali bez obzira što je bila pogrešna strana.

Hoću da verujem da krajiški borci nisu gori od nacista i ustaša. I nadam se i uveren sam da će Narodna skupština Republike Srbije ispraviti ovu veliku nepravdu i, ponavljam, svim pripadnicima vojske i policije Republike Srpske Krajine priznati ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju i takođe, među pismenim dokazima priznati vojnu knjižicu i sve druge dokumente SAO Krajine, SAO Zapadna Slavonija, SAO Istočna Slavonija, Baranja, Zapadni Srem i Republike Srpske Krajine, gde to nije moguće, da će omogućiti institut dva kvalifikovana svedoka, gde će dva pripadnika određene jedinice vojske i policije Republike Srpske Krajine garantovati pod materijalnom i krivičnom odgovornošću da je određeni čovek krajiški borac član te jedinice i da se borio za interese svog naroda i države. Hvala.

Trinaesta sednica Prvog redovnog zasedanja , 25.05.2021.

Hvala, gospodine predsedniče.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, želim da uputim nekoliko pitanja Vladi Republike Srbije.

Prvo pitanje tiče se rešavanja stambenog pitanja proteranih Srba iz Hrvatske i Federacije BiH. Naime, u Srbiji živi više od 12 hiljada prognaničkih porodica iz Hrvatske i Federacije BiH koji još uvek nisu rešili svoje stambeno pitanje. Takođe, živi više od hiljadu prognaničkih porodica kojima Komesarijat za izbeglice i migracije ne omogućava da konkurišu za rešavanje svog stambenog pitanja, jer se formalno nisu prijavili kao izbegla lica na popisu 1996. godine. Takođe, ima značajan broj prognaničkih porodica kojima se onemogućava pravo otkupa svojih stanova koji su izgrađeni sredstvima međunarodnih donacija i EU.

Postavljam pitanje Vladi - da li će Vlada Republike Srbije da nastavi regionalni stambeni program u saradnji sa EU i da konačno reši stambeno pitanje svih prognaničkih porodica i sva ostala nerešena pitanja u procesu integracije?

Drugo pitanje tiče se otete i uzurpirane imovine i stečenih prava stotina hiljada proteranih Srba sa područja Hrvatske i Federacije BiH. Naime, tokom rata i posle rata proteranim Srbima u Hrvatskoj i Federaciji BiH uzurpirana je ili oteta imovina, poljoprivredno i šumsko zemljište, zaostale neisplaćene penzije, stanarska prava, nepriznat deo radnog staža, nije omogućena naknada štete za uništenu i oštećenu imovinu u klasičnim terorističkim akcija širom hrvatskih gradova i gradova u Federaciji BiH i niz drugih pitanja.

Postavljam pitanje Vladi - da li će Vlada Republike Srbije da pokrene suštinski dijalog sa zvaničnim Zagrebom i Sarajevom o pronalaženju pravičnog i trajnog rešenja otete i uzurpirane imovine i stečenih prava proteranih Srba iz Hrvatske i Federacije BiH? Temelj tog dijaloga mora da bude jedan veoma važan međudržavni sporazum, Bečki sporazum o sukcesiji, odnosno Aneks Sedam toga sporazuma koji se zove Privatna svojina i stečena prava i u njemu se jasno kaže da svim građanima moraju biti zaštićena i vraćena prava koja su imali na dan 31.12.1990. godine, a svi ugovori sklopljeni pod pritiscima i pretnjama moraju biti proglašeni ništavnim. Taj Bečki sporazum o sukcesiji ima jaču pravnu snagu od zakona u BiH i Hrvatskoj zato što je taj sporazum ratifikovan i u Skupštini BiH i u Saboru Republike Hrvatske.

Treće pitanje odnosi se na progon, sudski progon pripadnika bivše JNA, pripadnika Vojske Republike Srpske i pripadnika Vojske Republike Srpske Krajine za ratne zločine. Naime, u prethodnih 26 godina etnički motivisano pravosuđe u Zagrebu i Sarajevu vršu progon časnih srpskih boraca koji su se borili za svoj narod i državu, koji su se borili za očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Jugoslavije. Šta je cilj etnički motivisanog pravosuđa u Sarajevu i Zagrebu? Cilj je da se donese što više lažnih presuda na osnovu lažnih dokaza, na osnovu lažnih iskaza svedoka saradnika da bi se opravdala besmislena i potpuna laž i izmišljotina bošnjačkih i hrvatskih političara da je Srbija i Srbi tobože izvršili agresiju na BiH i Hrvatsku, a da su Bošnjaci i Hrvati tobože bile nevine žrtve veliko-srpske agresije.

Postavljam pitanje Vladi – da li će Vlada Republike Srbije da osnuje kancelariju za pomoć optuženim, osumnjičenim i osuđenim Srbima za ratne zločine, da im pruži punu pravnu, finansijsku, stručnu pomoć da se brane od montiranih sudskih postupaka pravosuđa u Zagrebu i Sarajevu?

Konačno, postavljam pitanje Tužilaštvu za ratne zločine – da li će Tužilaštvo za ratne zločine konačno da počne da pokreće istrage i podiže optužnice za brojne brutalne, masovne i svirepe zločine koje su počinili pripadnici tzv. armije BiH, hrvatske vojske, raznih bošnjačkih i hrvatskih paravojnih formacija?

U prethodnom periodu Tužilaštvo za ratne zločine, dakle, od svog osnivanja 2003. godine do kraja prošle godine na osnovu informacije koja im je dostavljena podiglo je 217 optužnica. Nacionalna struktura tih optužnica je sramna i skandalozna. Od tih 217 optužnica 190 je podignuto protiv Srba, 21 protiv Albanaca od kojih je 17 iz dinarske grupe oslobođeno ekspresno iako su postojali brojni dokazi za zločine protiv našeg naroda na području Metohije, četiri optužnice protiv Bošnjaka i svega dve optužnice protiv Hrvata. To je apsolutno skandalozni i sramni rad Tužilaštva za ratne zločine.

Dakle, postavljam pitanje, još jednom – kada će Tužilaštvo za ratne zločine da procesuira sve odgovorne za brojne brutalne i masovne zločine nad srpskim civilima i srpskim ratnim zarobljenicima tokom građanskog rata u Hrvatskoj i BiH?

Hvala.

Dvadeset peto vanredno zasedanje , 20.02.2020.

Uvažena predsednice, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, ja bih postavio poslaničko pitanje Ministarstvu za rad i zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.

Kao što je dobro poznato u Srbiji živi više stotina hiljada građana koji su učestvovali u ratovima 90-tih godina prošlog veka na prostorima bivše Jugoslavije. Radi se o više stotina hiljada boraca i svi oni očekuju da konačno njihovo pitanje bude rešeno na jedan sistemski način donošenjem novog zakona o borcima, o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i porodica palih boraca.

Proces pripreme donošenja zakona traje već više godina i svi očekujemo da on uskoro uđe u Skupštinsku proceduru. Među ključnim pitanjima koje borci očekuju da budu rešena jeste između ostalog i pitanje boračkog dodatka, zatim pitanje regulisanja postraumatskog stresa, pitanje boračke penzije i niz drugih pitanja.

Opet ću kao što sam to radio više puta u Skupštini istaći jedan poseban problem, a tiče se preko 50 hiljada pripadnika vojske Republike Srpske Krajine, čije statusno pitanje obim Predlogom zakona nije obuhvaćeno.

Naime, ovim Predlogom zakona krajiškim borcima priznaje se ratni staž samo do 27. aprila 1992. godine, do dana stvaranja Savezne Republike Jugoslavije. Ovim Predlogom zakona ne priznaje se period posle 27. aprila 1992. godine i zbog te činjenice 50 hiljada krajiških boraca se oseća ogorčeno jer smatraju da nisu vodili nikakav privatni rat nego da su se časno i pošteno borili za interese svog naroda, za Srbiju i Jugoslaviju.

Želim samo navesti nekoliko primera zbog čega smatram da krajiškim borcima treba priznati ratni staž. Prvo, već u prethodnom periodu svim krajiškim oficirima i podoficirima priznat je ratni staž u dvostrukom trajanju za čitavo vreme rata. Postavlja se pitanje – sa kim su krajiški oficiri i podoficiri komandovali ako se njima priznaje ratni staž, a njihovim borcima ne?

Takođe podsećam i o tome sam govorio više puta da je Hrvatska svojim zakonom o pravima hrvatskih veterana pre nekoliko godina u potpunosti izjednačila prava pripadnika Hrvatskog veća odbrane i susedne BiH sa pravima pripadnika hrvatske vojske i u tom smislu nije pravila nikakvu razliku. Dakle, moje mišljenje je da ovaj Predlog zakona mora da bude dopunjen sa ovom odredbom, da se svim pripadnicima vojske i policije Republike Srpske Krajine prizna ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. Mislim da bi na taj način bila ispravljena istorijska nepravda i da bi na taj način Srbija poslala jasnu poruku da priznaje krajiške borce i da priznaje njihovu časnu i poštenu borbu. U suprotnom ispašće tačna lažna teza hrvatske strane da su Srbi, odnosno Krajišnici izvršili agresiju na Hrvatsku, što je apsolutna laž.

Takođe bih postavio pitanje Ministarstvu pravde – da li će konačno biti obezbeđena sredstva da se pomogne optuženim Srbima za ratne zločine u njihovoj odbrani? Velika većina boraca živi u veoma teškoj situaciji i jedva sastavlja kraj sa krajem, a sada se suočava sa velikim brojem optužnica koje podiže hrvatsko tužilaštvo, tužilaštvo BiH, a najveći broj tih optužnica zasnovan je na lažnim činjenicama. Dakle, očekujem i tražim da Ministarstvo pravde pomogne krajiškim borcima, odnosno svim borcima da u njihovoj odbrani za istinu i pravdu. Inače, u suprotnom ispašće tačna teza Sarajeva i Zagreba da su Srbi tobože bili agresori i zločinci, a da su Hrvati i Bošnjaci tobože bili žrtve koji su vodili oslobodilačke ratove. To je apsolutno neprihvatljivo i zbog toga je veoma važno da Srbija pomogne odbranu boraca vezano za ratne zločine.

Dvadeseto vanredno zasedanje , 28.01.2020.

Hvala.

Poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, postavio bih nekoliko pitanja Tužilaštvu za ratne zločine. Dobro je poznato da je tokom devedesetih godina u oružanim sukobima na prostoru bivše Jugoslavije srpski narod doživeo ogromna i brutalna stradanja.

Podsećam da je sa područja današnje Hrvatske proterano preko pola miliona Srba, da je sa područja današnje Federacije BiH proterano takođe preko pola miliona Srba, a da je sa područja Kosova i Metohije proterano preko 200.000 Srba i drugih nealbanaca. Tokom devedesetih godina prošlog veka na prostoru bivše Jugoslavije desili su se i brutalni zločini nad srpskim civilima, ratnim zarobljenicima. Pomenuće neke od tih činjenica.

Na području današnje Hrvatske, srpski narod je doživeo brojne zločine tokom i posle hrvatskih vojnih i policijskih zločinačkih akcija. Podsećam da je na području zapadne Slavonije tokom jeseni i zime 1991. godine proterano preko 70.000 Srba i ubijeno preko 2.000 Srba. U pitanju su zločinačke akcije „Otkos“, „Orkan“ i „Papuk 91“. Takođe Srbi su doživeli brojna stradanja tokom ostalih hrvatskih vojnih i policijskih zločinačkih akcija „Maslenica“, „Miljevački plato“, „Medački džep“, „Bljesak“ i kao završni čin etničkog čišćenja Srba sa područja zapadne Slavonije i posebno po zlu poznata akcija „Oluja“ koja predstavlja najveće etničko čišćenje na području posleratne Evrope, odnosno posle završetka Drugog svetskog rata.

Takođe, brojni zločini su se desili nad Srbima i u nizu hrvatskih gradova, od Dubrovnika, preko Zadra, Šibenika, Splita, Gospića, Siska, Karlovca do Bjelovara, Darovara, Osijeka, Vukovara i mnogih drugih mesta.

Nažalost, gotovo niko od počinilaca, organizatora i nalogodavaca tih zločina nije kažnjen. Brojni zločini nad Srbima su se desili i na području BiH. Pomenuću samo velike zločine, brutalna ubistva Srba na području Sarajeva, zatim, na području srednjeg Podrinja u regiji Birač, u opštinama Zvornik, Vlasenica, Milići, Šekovići, Bratunac, zatim na području Bosanske posavine, u opštinama Brod, Orašje, Derventa, Brčko i ostali. Podsećam da na području Bosanske posavine, krajem marta 1992. godine se desio prvi veliki masovni zločin u čitavoj BiH nad srpskim narodom.

Veliki zločini su se takođe desili na području zapadno krajiških opština, od strane pripadnika ne samo tzv. Armije BiH, nego i pripadnika hrvatske vojske, Hrvatskog vijeća odbrane. Podsećam na te zločine, od Mrkonjić grada gde je pronađena grobnica od 181 Srbija koji je brutalno ubijen na tom području, zatim zločini u opštinama Bosanski petrovac, Glamoč, Grahovo, Drvar, Sanski most, Bihać, Bosanska krupa, Ključ, Jajce. Takođe, brojni zločini na području zapadne Hercegovine. Da ne pominjem zločine koji su se dešavali nad Srbima na KiM, od Prištine, Podujeva, Orahovice, Peći, Gnjilana, sela Klečka, Starogradsko, Goraždevac i mnogi drugi.

Postavio bih nekoliko pitanja Tužilaštvu za ratne zločine. Prvo pitanje – koliko optužnica za ratne zločine je Tužilaštvo za ratne zločine podiglo od svog osnivanja od 2003. godine do danas?

Drugo pitanje – koja je tačna struktura optužnica prema nacionalnoj pripadnosti? Prema mojim informacijama, Tužilaštvo za ratne zločine od svog osnivanja do danas, dakle, od 2003. godine je podiglo 180 optužnica, a od toga 161 protiv Srba, 15-ak protiv Albanaca, dve protiv Bošnjaka, muslimana i dve protiv Hrvata. Zanima me da li je to tačna informacija?

Treće pitanje – da li Tužilaštvo za ratne zločine planira da ubrza proces prikupljanja dokaza za ratne zločine protiv Srpskog naroda?

Da li Tužilaštvo za ratne zločine planira u narednom periodu da organizuje suđenja zajedno sa Odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, da li planira da organizuje suđenja u odsustvu, pošto je očigledno da pravosuđa Zagrebu, Sarajevu i Prištini nemaju političku volju da to čine. To nisu nezavisna i profesionalna pravosuđa. U pitanju su etnički motivisana pravosuđa. Hvala.

Imovinska karta

(Beograd, 05.07.2016.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 80000.00 RSD 16.04.2014 - 03.06.2016.
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 80000.00 RSD 03.06.2016 -