Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Miodrag Linta

Govori

Hvala, predsedavajući.

Poštovani gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, ja bih na početku svog govora još jednom istakao nespornu i tačnu činjenicu da su predsednik Vučić i Vlada pokazali punu ozbiljnost i odgovornost za vreme pandemije. Preduzeto je niz drastičnih mera, čiji cilj je bio sprečavanje masovnog širenja koronavirusa i zaštita zdravlja i života građana. To je zaista jedan veliki uspeh naše Vlade.

Nažalost, imali smo za vreme vanrednog stanja pojedine političke stranke, razne grupe, medije, pojedince, koji su se ponašali na neodgovoran način. Oni su ove nužne i neophodne mere tumačili kao prekoračenje nadležnosti, ili čak gušenje demokratije. Obe tvrdnje su apsolutno netačne.

Ako vidimo kakva je bila situacija sa pandemijom na globalnom nivou, videćemo da je niz evropskih zemalja i niz drugih zemalja, na drugim kontinentima, su doneli gotovo identične ili slične mere. Dakle, apsolutno nikome nije palo napamet da prekoračuje nadležnosti, da guši demokratiju, nego da učini sve da se u Srbiji ne ponovi scenario Italije, Španije, Francuske, odnosno da ne bude masovnog i nekontrolisanog širenja koronavirusa.

U ovoj borbi protiv ovog globalnog zla, Vlada je ne samo u najvećoj meri zaštitila zdravlje građana i javni interes, nego je preduzela i niz konkretnih ekonomskih mera, čiji cilj je pre svega zaštita građana, odnosno poboljšanje njihovog materijalnog položaja, s jedne strane, pomoć malim preduzećima i odlaganje plaćanja poreza. Jedna od tih dobrih mera je bila i isplata jednokratne novčane pomoći u visini od 4.000 dinara za oko 1,7 miliona penzionera u Srbiji. Naravno da je cilj te mere bio da se penzioneri osećaju sigurno, koliko god je to bilo moguće, i da lakše prebrode ovaj težak period borbe protiv koronavirusa.

Međutim, ja želim da kažem da je izostavljena jedna važna grupa građana Srbije. Naime, u Srbiji pored 1,7 miliona penzionera koji su na spisku Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje postoji i oko 240.000 penzionera koji su svoje penzije ostvarili van Srbije i koji nisu korisnici Fonda PIO Srbije. Od tih 240.000 penzionera koji su ostvarili radni staž u evropskim zemljama ili bilo gde širom sveta nalazi gotovo 50% ili oko 118.500 penzionera sa prostora bivše Jugoslavije, od tog broja 56.000 penzionera iz Hrvatske, 39.000 penzionera iz Bosne i Hercegovine, odnosno Federacije BiH i Republike Srpske, 11.500 penzionera iz Slovenije, 5.800 penzionera iz Crne Gore i isto 5.800 penzionera iz Makedonije.

Ovde imam podatke, ovo su podaci Zavoda za socijalno osiguranje Srbije iz 2018. godine i ako pogledamo prosečne penzije penzionera koji su, ponavljam, ostvarili svoje penzije u sada državama koje su nastale na prostoru bivše Jugoslavije, podaci su sledeći. Prosečna penzija 56.000 penzionera iz Hrvatske jeste 153 evra, sa područja Bosne i Hercegovine 101 evro, iz Slovenije najviši prosek je 170 evra, Makedonija ima 105 evra prosečnu penziju i Crna Gora prosek je 98 evra.

Dakle, iz ovih podataka vidimo da dobar deo, odnosno većina penzionera iz Hrvatske, BiH i drugih država regiona ima veoma male penzije i da jedva sastavlja kraj sa krajem. Zbog toga sam ja uputio dva dopisa predsednici Vlade, Ani Brnabić, sa apelom i molbom da se svim penzionerima, dakle, koji nisu korisnici Fonda PIO Srbije, koji su ostvarili svoje penzije u državama nastalim na prostor bivše Jugoslavije, a imaju penzije manje od 30.000 dinara da im se isplati ova jednokratna novčana pomoć u visini 4.000 dinara.

Moram da kažem da me je dosta penzionera iz Hrvatske i BiH pozvalo u prethodnom periodu i izražavali su svoje ogorčenje, osećaju se napušteno, povređeno, razočarano. Kažu – mi ispunjavamo sve svoje obaveze, živimo u ovoj državi i očekivali smo da u ovom teškom vremenu i nama penzionerima iz tih država bivše Jugoslavije takođe se isplate 4.000 dinara.

Nadam se i očekujem da će Vlada Republike Srbije naći način i mehanizam da se naknadno, dakle, većini penzionera iz Hrvatske, BiH i drugih država regiona isplati ovih 4.000 dinara, da se ispravi nepravda prema njima. Mi imamo, recimo, penzionere iz Hrvatske koji imaju poljoprivredne penzije u visini od 30 evra.

Dakle, imate sad neku baku u Majoru kod Šapca ili bilo kog drugog dedu i baku koji imaju penzije 30, 40, 50 evra ili 100 evra i oni nisu dobili jednokratnu novčanu pomoć. Njihov komšija ili komšinica koji imaju penziju 50.000 dinara, 60.000 dinara dobio je tu jednokratnu novčanu pomoć od 4.000 dinara. Možete zamisliti ogorčenje i razočaranje tih naših građana koji su ovde u dobrom delu proterani, a imamo, naravno, i značajan broj onih koji su došli ranije, pre ovih ratnih dešavanja devedesetih godina.

Dakle, apel, još jednom, Vladi da nađe način da se isplate ove 4.000 dinara za sve penzionere čije su penzije manje od 30.000 dinara, a ostvarili su, dakle, te penzije, odnosno radni staž u Hrvatskoj, BiH i drugim državama regiona.

Naravno, to se isto odnosi i na penzionere koji imaju penzije manje od 30.000 dinara, a ostvarili su penzije u evropskim državama, Nemačkoj, Francuskoj, Švajcarskoj, Austriji, iako je to mali broj. Svi znamo da su penzije tih građana, tih penzionera koji su radili u ovim razvijenim evropskim državama daleko i značajno veće od 30.000 dinara.

Druga važna stvar koju želim takođe da kažem jeste da je Vlada dala preporuku lokalnim samoupravama da svim penzionerima koji su na spisku Fonda PIO Srbije, a imaju penzije manje od 30.000 dinara da im se dodele paketi hrane i sanitarnog materijala, odnosno higijenske potrepštine.

Takođe, i u ovom slučaju lokalne samouprave širom Srbije su uzimale spiskove penzionera iz Fonda PIO Srbije i opet su, i u ovom slučaju, penzioneri iz Hrvatske, BiH i drugih država regiona bili diskriminisani i bili su uskraćeni za taj paket.

Takođe, i u ovom slučaju me je zvao veliki broj građana iz tih krajeva koji su bili razočarani i govorili su nam – nije nam toliko stalo za sam taj paket, koliko se osećamo povređeno, da smo izostavljeni i da nismo jednaki sa ostalim penzionerima u Srbiji.

Takođe, i u tu molim Vladu da da preporuku lokalnim samoupravama da gde god je to moguće da se ispravi ova nepravda i da lokalne samouprave daju pakete hrane i higijenskih potrepština i penzionerima koji nisu korisnici fona PIO Srbije, ostvarili svoje penzije u Hrvatskoj, BiH, Crnog Gori, Makedoniji, Sloveniji i drugim državama.

Treća stvar koju želim posebno da istaknem jeste ova jedna dobra najava da će Vlada posle 15. maja da isplati novčanu pomoć u visini sto evra u dinarskoj protivvrednosti. Ovde će dakle pravo na dobiju tih 12.000 dinara imati svi građani koji imaju državljanstvo, koji imaju prebivalište u Srbiji. Dakle, automatski će tih sto evra dobiti penzioneri koji su korisnici Fonda PIO Srbije, korisnici socijalne pomoći, dakle, u ovom slučaju će penzioneri iz Hrvatske, BiH i drugih država regiona i naravno svi ostali penzioneri moći jednim pozivom da ostvare penziju.

Međutim imamo sada još 26 hiljada građana koji imaju izbeglički status od toga 18.000 iz Hrvatske i osam hiljada iz Federacije BiH. Zašto imamo još 26.000 izbeglih odnosno proteranih Srba iz Hrvatske i BiH koji još uvek nisu uzeli prebivalište? Velika većina njih ima državljanstvo Srbije ali nisu uzeli prebivalište, odnosno ličnu kartu Srbije jer ostvaruju svoja prava u Hrvatskoj i Federaciji BiH, imovinska, stečena i svaka druga.

Sada ja apelujem takođe na Vladu i ovde prisutnog ministra Ružića kao prethodna dva slučaja da ovde Vlada dopuni svoju odluku i da kaže da pravo na tih sto evra imaju i građani koji imaju boravište, a ne samo prebivalište u ličnoj karti. Znači, da imaju boravište, odnosno da imaju izbegličku kartu koja se isto izdaje po istoj proceduri u MUP kao što se izdaje i lična karta. Dakle, sa ove tri ispravke, odnosno dopune, veliki broj građana Srbije, koji vole ovu državu, koju ostvaruju sva prava u ovoj državi, ispunjavaju sve svoje obaveze i koji će ta sredstva koja dobiju isključivo trošiti u Srbiji.

Dakle, nadam se da će ovaj moj apel biti usvojen i da će biti ispunjena nepravda, ponavljam, prema svim penzionerima koji su ostvarili penzije u Hrvatskoj, BiH, drugim državama regiona, znači u sva tri ova slučaja, a posebno vezano za isplatu 100 evra da će biti uključena izbegla lica koja imaju boravište, odnosno izbegličku kartu.

Na kraju bih takođe želeo da sa svoje strane osudim događaje koji su se sinoć dešavali ispred Predsedništva Srbije, koje su izazvali predstavnici opozicije, dakle, incidente i nasilje. Takođe, posebno želim da osudim i današnje incidente i nasilje koje su izvršavali ispred Doma Narodne skupštine.

Mislim da je to potpuno pogrešan način političkog delovanja opozicije. Opozicija treba da pokaže ozbiljnost i odgovornost i da prihvati da se vlast menja na izborima, odnosno da izađe na izbore i da vidi kakav ima rejting kod građana.

Zahvaljujem.
Zahvaljujem.

Podneo sam amandman na član 22. koji reguliše pitanje civilnih invalida rata i civilnih žrtava rata. Naime, ovim amandmanom nije obuhvaćeno 12 civilnih žrtava rata sa područja Krajine. Tražio sam da se član 22. dopuni tačkom 4) koja glasi da se kao civilni invalidi rata definišu i žrtve ratova koje su ranjene, povređene i ozleđene na teritorijama bivših republika SFRJ od 1. januara 1991. godine do 31. decembra 1995. godine.

Moj amandman je Vlada odbila, citiram: „Iz razloga što nije moguće da Republika Srbija pruža pravnu zaštitu civilnim invalidima rata i civilnim žrtvama rata, licima koja su zadobila telesno oštećenje ili poginula van teritorije Republike Srbije, nije moguće proceniti obim potrebnih finansijskih sredstava neophodnih za sprovođenje zakona i obezbeđivanje njihove pravne zaštite“.

Ne slažem se sa ovim obrazloženjem Vlade, iz dva razloga. Prvo, ovim zakonom je na veoma korektan način rešeno pitanje vojnih invalida i porodica palih boraca sa prostora bivše Jugoslavije, dakle, i sa područja Republike Srpske Krajine. U tom smislu, mogu samo da pozdravim ovaj Predlog zakona što je regulisao tu oblast na jedan pravedan način. Drugo je pitanje o kome sam govorio, neću da se ponavljam, to je pitanje boraca.

Takođe, ne slažem se sa drugim obrazloženjem Vlade, da nije moguće proceniti obim potrebnih sredstava. Gospodine Đorđeviću, mi znamo tačno da ima 12 civilnih invalida rata sa područja Krajine koji nisu obuhvaćeni, odnosno kojima je ukinuta lična invalidnina 2013. godine, kada je stavljena van snage savezna uredba. Naime, preko hiljadu civilnih invalida rata je dobilo lične invalidnine saveznom uredbom iz 2000. godini. Oni su svi primali 12 godina ličnu invalidninu, međutim, ukidanjem ove savezne uredbe njih preko hiljadu ličnih invalidnina invalida je prevedeno na republički nivo, samo 12 civilnih invalida rata sa područja Krajine su ostali bez lične invalidnine.

Evo ja ću navesti, čak od tih 12 civilnih invalida rata nekoliko primera, među njima je, već sam pominjao u načelnoj raspravi, Jelena Vukovojac iz Vrhovina, rođena 1983. godine, imala je 22 godine, kada je stradala u zločinačkoj akciji „Oluja“, tačnije u Ličkom Ljeskovcu, više od 24 časa nije dobila medicinsku pomoć, sve dok nije došla u Banja Luku. Invalid je 80%, odnosno invalid četvrte kategoruije.

Drugi slučaj jeste, Gorana Trivić, koja je rođena 1982. godine u Kninu, ranjena je 1995. godine, takođe u zločinačkoj akciji „Oluja“, imala je svega 13 godina, ona je potpuno slepa i 100% je invalid, odnosno invalid prve kategorije. Takođe, je primala 12 godina ličnu invalidninu i od 2013. godine ona tu invalidninu više ne prima.

Treći slučaj je Milka Nešić, koja je 1954. godište, ranjena je 1991. godine u Vukovaru. Zatim, Nikola Medaković 1979. godište, ranjen u Vukovaru 1992. godine. Gordana Duduković, ranjena 1991. godine u Lipiku. Milan Petrović 1982. godište, ranjen 1995. godine u Okučanima, za vreme zločinačke akcije „Bljesak“. Nada Vukosavljević, rođena 1958. godine, ranjena 1991. godine u Tenju. Smilja Vučenović, dakle nabrojao sam osam imenom i prezimenom civilnih invalida rata, sa područja Krajine, ima ih još četiri civilna invalida rata, nisam još uvek dobio njihova imena.

Tako da gospodine Đorđeviću, gospodine Neriću, ja bih vas zamolio da vidimo danas, odnosno pre glasanja, da se usvoji ovaj moj amandman i da i ovih 12 Krajišnika, civilnih invalida rata bude obuhvaćeno ovim zakonom i da oni nakon sedam godina, od ukidanja lične invalidnine, konačno dobiju to pravo i nastave je primati. Mislim da bi time bila ispravljena nepravda prema ovih 12 civilnih invalida rata. Hvala.
Hvala predsedavajući.

Ja bih rekao o jednom problemu koji se tiče desetak lica. Naime, imamo desetak supruga poginulih boraca sa područja Krajine, koje su primale porodičnu invalidninu, ali ona im je u međuvremenu ukinuta zbog stupanja u vanbračnu zajednicu.

Daću primer gospođe Ankice Nikolić Banić, čiji muž je poginuo na ratištu u Krajini, ona je dobila porodičnu invalidninu, primala je tu invalidninu dok su joj deca bila maloletna, a u međuvremenu, dok su joj deca bila maloletna iz prvog braka, stupila je u vanbračnu zajednicu i dobila još jedno dete. Kada su deca iz prvog braka poginulog muža postala punoletna, njoj je ukinuta porodična invalidnina.

Ja sam podneo amandman u članu 27. gde sam tražio da se briše stav 1, a stav 1. član 27 Predloga zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica, stav 1. glasi – pravo po ovom zakonu ne može ostvariti supružnik ili vanbračni partner ukoliko je sklopio novi brak odnosno zasnovao vanbračnu zajednicu, a ukoliko ih je ostvario prestaje mu danom zasnivanja novog braka odnosno vanbračne zajednice.

Mislim da bi trebalo o ovome razmisliti i mislim da je ovo nepravedno rešenje. Smatram zakon dozvoljava rađanje dece i da bi trebalo naći zakonski osnov brisanjem ovog stava 1. u članu 127. Predloga zakona, tako da supružnik ili vanbračni partner ukoliko je sklopio novi brak odnosno zasnovao vanbračnu zajednicu treba da zadrži pravo na ličnu i porodičnu invalidninu.

Takvih slučajeva prema informacijama kojima raspolažem ima svega desetak i mislim da bi, gospodine ministre Đorđeviću, gospodine državni sekretaru Neriću, trebali da vidimo mogućnost kako to da regulišemo.

Meni se dosta predstavnika udruženja obraćalo u prethodnom periodu, među njima je i gospodin Milan Popić koji je član udruženja teških vojnih invalida i porodica palih boraca, svih ratova Srbije. On mi je rekao da je početkom 2018. godine, dakle januara 2018. godine dostavio 12 predmeta ministru Đorđeviću koje se tiču tri grupe problema.

Prva grupa se tiče 12 civilnih invalida rata o čemu sam govorio u prethodnom delu zasedanja. Druga grupa se tiče ovih desetak slučajeva vezano za vanbračnu zajednicu i treća grupa, u pitanju je sedam, osam lica kojima je ukinuta lična ili porodična invalidnina, njihovim odlaskom u inostranstvo. O tome ću govoriti malo šire kada dođe na red sledeći amandman.

Takođe, gospodin Popić mi je rekao i zamolio da to kažem, da je juna 2018. godine održan sastanak kod predsednika Vučića i da je predsednik Vučić rekao da ove tri grupe problema trebaju da se reše i zakonski regulišu u ovom novom zakonu o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica. Dakle, zamolio bih gospodina Đorđevića i gospodina Nerića da vidimo i prvu grupu problema, dakle, 12 civilnih invalida rata, ponavljam i ovu drugu grupu problema, desetak slučajeva vezano za vanbračnu zajednicu i treću grupu problema o kojoj ću govoriti, vezano za ovih sedam, osam lica koja su otišla u inostranstvo, da pokušamo da rešimo. Time bi po mom mišljenju bila ispravljena jedna velika nepravda prema ovih blizu trideset lica ili porodica. Hvala.
Zahvaljujem.

Ja bih sada govorio o ovoj trećoj grupi problema koju sam nedavno pomenuo.

Znači, radi se o sedam, osam lica krajišnika, koji su ostvarili pravo na ličnu i porodičnu invalidninu, ali su istu izgubili odlaskom u inostranstvo, bilo da su se vratili u Hrvatsku ili su otišli u Australiju, evropske zemlje, Ameriku, itd.

Ja ću navesti dva primera. Gospođa Jelena Strižak, čiji je muž poginuo 1991. godine u Petrinji, vratila se u Republiku Hrvatsku, zbog teške ekonomske situacije, njenim povratkom u Hrvatsku njoj je ukinuta porodična invalidnina.

Imamo slučaj, gospođe Danice Radić, čiji je muž poginuo u zločinačkoj akciji „Miljevački plato“, juna 1993. godine, njoj je takođe ukinuta porodična invalidnina, povratkom u Hrvatsku.

Mislim da je ukidanje ličnih porodičnih invalidnina za ovih sedam, osam slučajeva Krajišnika, nezakonito i nepravedno. Ja bih zamolio ministra Đorđevića i državnog sekretara Nerića, da i u ovome slučaju vidimo mogućnost da im se omogući da podnesu zahtev za porodičnu ličnu invalidninu i da ponovo primaju porodičnu ličnu invalidninu.

Dakle, na kraju da rezimiram još jednom, imamo tri grupe problema, na koje sam ja podneo tri amandmana. Podsećam, 12 civilnih invalida rata, kojima je ukinuta lična invalidnina 2013. godine. Apelujem da se nađe način da tih 12 civilnih invalida rata sa područja Krajine ponovo počne primati ličnu invalidninu, koju su primali punih 12 godina.

Druga grupa problema o kojoj sam malo pre govorio, tiče se desetak lica koja su primali ličnu ili porodičnu invalidninu, i koji su u međuvremenu zasnovali vanbračnu zajednicu. Mislim da je i to nepravedno i da tu treba da se nađe rešenje da im se omogući da podnesu zahtev i ponovo primaju porodičnu invalidninu.

Konačno ova treća grupa, koju sam malo pre spominjao, radi se o sedam, osam lica, koji su primali lične porodične invalidnine, ali su odlaskom u inostranstvo, ukinuto im je pravo na ličnu porodičnu invalidninu. Takođe mislim da je to nezakonito, nepravedno i da se nađe rešenje kako i oni mogu podneti zahtev da ponovo primaju ličnu i porodičnu invalidninu.

Dakle, radi se o svega tridesetak lica sa područja Krajine, koji su u ovome trenutku diskriminisani, ne ostvaruju prava koja im pripadaju. Na kraju, još jednom apelujem i na ministra Đorđevića i državnog sekretara Nerića, da zajednički probamo naći rešenje za ovih tridesetak lica iz ove tri grupe problema o kojima sam govorio. Zahvaljujem.
Uvaženi gospodine ministre Đorđeviću, dame i gospodo narodni poslanici, ja želim da izrazim svoje žaljenje i nezadovoljstvo što je Vlada na predlog ministra Đorđevića odbila moj amandman, kojim sam tražio da se dopuni član 5. Predloga zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica.

U tom članu 5. definisano je sedam kategorija boraca, ali nije uključena osma kategorija boraca. Naime, ja sam svojim amandmanom tražio da se svim pripadnicima Vojske Republike Srpske Krajine prizna ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju.

Zašto sam to tražio? Smatram da se preko 50.000 krajiških boraca časno i ponosno borilo za interese svoga naroda, da su se borili i vodili odbrambeni rat pre svega zbog namere ustaškog režima Franje Tuđmana, da stvori etički čistu Hrvatsku državu bez Srba.

Dakle, Krajišnici nikako nisu želeli taj rat. Krajišnici su hteli sporazum sa hrvatskim narodom. Krajišnici su bili spremni da prihvate multietničku demokratsku hrvatsku državu, ali nažalost, sa druge strane, imali smo ustašku politiku čiji cilj, ponavljam, bio je proterivanje krajiških Srba na ustaškim načelima i na načelima Nezavisne Države Hrvatske.

Ja ću navesti nekoliko razloga zbog čega smatram da bi ovim Zakonom o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica trebalo da se prizna preko 50.000 pripadnika Vojske Republike Srpske Krajine.

Podsećam da je država Srbija priznala krajiške oficire i podoficire i njima je priznat ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. Postavlja se pitanje, i o tome sam često govorio u Skupštini, a sa kim su ti krajiški oficiri i podoficiri komandovali, ako je njima država priznala ratni staž, a njihovim borcima nije? Da li je moguće da se prizna samo 5% ili 10% boračkog sastava Vojske Republike Srpske Krajine, a da se ostalih 90%, 95% boraca ne prizna? Krajiški borci su ogorčeni i nezadovoljni, jer smatraju da nisu vodili privatni rat.

Drugi razlog. Podsećam ministra Đorđevića da je Hrvatska svojim zakonom o pravima hrvatskih veterana krajem 2017. godine, priznala pripadnike hrvatskog veća odbrane iz komšijske BiH. Dakle, Hrvatska je sve pripadnike hrvatskog veća odbrane iz druge države u potpunosti izjednačila sa pravima pripadnika hrvatske vojske i pri tome se nije obazirala šta će reći Sarajevo, šta će reći zvanični Beograd i šta će reći međunarodna zajednica. Ona je smatrala da su pripadnici hrvatskog veća odbrane iz BiH se borili za hrvatske državne nacionalne interese i Hrvatska je to svojim zakonom uvažila.

Treći argument u prilog moje teze zašto smatram da bi ovim zakonom trebalo da se priznaju krajiški borci, odnosno njihova borba tokom čitavog rata u dvostrukom trajanju.

Naime, Hrvatska je 1993. godine, izmenama i dopunama Zakona o penziono-invalidskom osiguranju, priznala preživele pripadnike oružanih snaga genocidne Nezavisne države Hrvatske. Znači, priznala je preživele ustaše i domobrane i rekla im – mi priznajemo vašu borbu za hrvatske državne interese, priznajemo da ste izvršili genocid nad srpskim narodom, nad Jevrejima i Romima, priznajemo da ste sistematski klali i ubijali Srbe i zato period od 15. aprila 1941. godine do 15. maja 1945. godine će vam biti priznat kao ratni staž u dvostrukom trajanju i vi ćete za klanje Srba dobiti osam godina ratnog staža. Ako ste posle toga, posle 15. maja, bili zarobljeni i bili u zatvoru tri, četiri, pet godina, i za to ćemo vam priznati radni staž u dvostrukom trajanju. Dakle, osam godina vam priznajemo, ustaše i domobrani, za period kada ste počinili genocid nad srpskim narodom, Romima i Jevrejima i još četiri, pet, šest, sedam, osam godina za period dok ste bili u zatvoru.

Da bi to ostvarili, preživele ustaše i domobrani, trebala su im dokazna sredstva, obično država traži pismene dokaze. Pošto preživele ustaše i domobrani 1993. godine nisu imali pismene dokaze, onda je država rekla ovako – imaju dva proustaška udruženja koji će vama izdavati potvrde i uverenja da ste bili u oružanim formacijama Nezavisne države Hrvatske. Odete u ta dva udruženja, društvo „Hrvatski domobran“, „Društvo regularne hrvatske vojske“, dobićete potvrdu ili uverenje. Sa tom ćete potvrdom ili uverenjem otići u hrvatski penzioni fond ili zavod i na osnovu toga ćete dobiti penziju. I od 1993. godine preživele ustaše i domobrani primaju penziju. Prema informacijama zagrebačkog „Jutarnjeg lista“ iz 2013. godine, tada 13.000 preživelih ustaša i domobrana ili njihovi naslednici su primali penzije u proseku od 300, 400, 500, 600 evra i više, a Hrvatska godišnje iz budžeta izdvaja blizu 50 miliona evra da isplaćuje penzije ustašama i dobranima.

Za izmene i dopune Zakona o penzionom i invalidskom osiguranju da da penzije hrvatskim nacistima i koljačima Hrvatska nije pitala nikoga, nije pitala ni Beograd, nije pitala ni međunarodnu zajednicu, rekla je – ustaše su se borile za hrvatske državne nacionalne interese. Tim zakonom, hrvatske oružane snage su, po predlogu ratnog zločinca Franje Tuđmana, nazvane „domovinska vojska“. I sada vi lepo vidite, znači, imamo prvi domovinski rat, to je genocid nad srpskim narodom NDH i prvu domovinsku vojsku, imamo drugi domovinski rat koji je vodio Franja Tuđman, kao naslednik Ante Pavelića, i imamo domovinsku vojsku. Znači, prvu domovinsku vojsku, drugu domovinsku vojsku, prvi domovinski rat, drugi domovinski rat.

Četvrti argument zašto smatram da bi ovim zakonom trebalo da se pripadnicima vojske Republike Srpske Krajine prizna ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. Svi dobro znamo da je nacistička Hitlerova Nemačka izazvala Drugi svetski rat, da je brutalno poražena i kažnjen nemački narod, izvršena denacifikacija, iz razloga što je Hitlerova Nemačka počinila strahovit genocid, Holokaust, izvršila agresiju, bila krivac za taj rat.

Šta je uradila posleratna Nemačka? Svega šest godina posle rata, 1951. godine, ta Nemačka koja se distancirala od Hitlerove, od Trećeg rajha, od Hitlerove Nemačke, donela je zakon gde je rekla – svim pripadnicima nemačkog Vermahta, svim pripadnicima SS formacija od 1951. godine isplaćujemo penziju, jer su se oni borili za nemačke interese, osim onih za koje se utvrdi da su počinili ratne zločine, zločine protiv čovečnosti.

Prema podacima iz februara prošle godine, nemačke penzije primaju i pripadnici nemačkog Vermahta i SS formacija koji nisu Nemci, koji su pripadnici drugih naroda. Prema tim podacima, preko 2.000 lica sa područja evropskih država, Amerike i drugih delova sveta prima penzije iz nemačkog budžeta za ratovanja na istočnom frontu, na balkanskom ratištu, na drugim ratištima, u visini od 400, 500 evra do 1.300 evra. Dan-danas 71 Hrvat koji je bio pripadnik nemačkog Vermahta i SS divizija prima iz nemačkog budžeta penziju u visini 500, 600, 700, 800 evra. Ova Nemačka ceni borbu Hrvata u jedinicama nemačkog Vermahta.

Sada ispada da su krajiški borci gori od ustaša, sada ispada da su krajiški borci gori od nacista jer, ponavljam, Nemačka se nije libila šest godina posle rata da isplaćuje penzije pripadnicima nemačkog Vermahta i SS formacija i Hrvatska se nije libila da od 1993. godine isplaćuje penzije preživelim ustašama. Sad se Krajišnici pitaju – čekajte, čiji smo mi?

U obrazloženju Vlade kojim je odbijen moj amandman, a moj amandman glasi: "U članu 5. stav 1, posle tačke 5) dodaje se tačka 5a) koja glasi da se kao borac priznaje i pripadnik srpske vojske Krajine i Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srpske Krajine u zonama pod zaštitom Ujedinjenih nacija, koji je učestvovao u oružanim akcijama posle 27. aprila 1992. godine do 12. novembra 1997. godine na području pod zaštitom mirovnih snaga Ujedinjenih nacija, na osnovu Rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, broj 743 od 27. februara 1992. godine, Vensov plan, i Zakona o važenju pravnog sistema na delu teritorije SFRJ koja je bila pod posebnom zaštitom Ujedinjenih nacija, od 20. marta 1992. godine".

U obrazloženju za odbijanje mog amandmana stoji sledeće, citiram: "Postoji veliki rizik da zakonsko rešenje koje se odnosi na priznavanje statusa borca u Republici Srbiji koje bi obuhvatilo i druge kategorije pripadnika lokalnih oružanih snaga, dakle, u ovom slučaju pripadnika Srpske vojske Krajine i Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srpske Krajine, bi mogle da proizvedu negativan efekat ne samo u okruženju, već i u odnosima Republike Srbije i međunarodne zajednice.

Pa šta bi nama Hrvatska mogla reći da mi priznamo pripadnike Vojske Republike Srpske Krajine, odnosno njihovu pravednu borbu protiv ustaškog režima Franje Tuđmana za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju? Pa šta vi nama, gospodo Hrvati, možete da prebacujete, kada ste vi priznali pripadnike Hrvatskog veća odbrane iz komšijske Bosne i Hercegovine? Postojala je Republika Herceg-Bosna, ona je nestala, a vi ste priznali borce Republike Herceg-Bosne. Postojala je Republika Srpska Krajina, koja je nestala ne zbog vojne pobede hrvatske vojske, nego pre svega zbog politike dvostrukih standarda zapadnih centara moći i neodgovorne politike tadašnje vlasti u Srbiji.

Šta vi nama ima da zamerate ako smo mi priznali krajiške borce, kad ste vi priznali pripadnike hrvatskog veća odbrane? Drugo šta vi imate nama da zamerate da mi priznajemo krajiške borce, kad ste vi priznali ustaše, priznali ste domobrane. Priznali ste im osam godina, odnosno četiri godine za vreme NDH u dvostrukom trajanju zato što ste izvršili genocid nad našim narodom. Šta bi vi nama iz Zagreba zamerili? Mora da se pokrijete ušima i da ćutite. Šta bi nam zamerili iz Međunarodne zajednice? Šta bi nam zamerila Nemačka? Izvinjavam se gospodo u Berlinu, pa vi ste 1951. godine svojim zakonom dali penzije pripadnicima nemačkog Vermahta i ESS formacija, pa valjda i mi smemo da priznamo i krajiške borce koji su vodili, pravičnu, pravednu borbu protiv ustaškog režima Franje Tuđmana.

Dakle, ja smatram da ovo obrazloženje Vlade nije argumentovano, nije zasnovano na činjenicama, a ja sam dao sada četiri primera, četiri konkretna dokaza zašto smatram da bi moj amandman trebao da bude usvojen, da se ispravi istorijska nepravda preko 50 hiljada pripadnika Vojske Republike Srpske Krajine i da se time priznaju ne samo krajiški borci, nego svi Krajišnici.

Nadam se da će ovde prisutni ministar Đorđević, da uvaži ova moja četiri argumenta, i da još pre glasanja o Predlogu zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica, da razgovaramo, da se ovaj amandman usvoji i da postane sastavni deo novog zakona, koji je inače u celini veoma dobar. Ja sam to juče govorio, koji na jedinstven način, na jedan sistematičan način uređuju ovu veoma kompleksnu materiju.

Dobio sam prethodnih dana mnogo poruka od Krajišnika, mnogo poziva i mejlova, razgovora. Ministre Đorđeviću, verujte ako bi ovaj amandman bio usvojen Krajišnici ovo nikada ne bi zaboravili. Zaista bi rekli da je Srbija nakon 25 godina od završetka rata na području Hrvatske u potpunosti priznala Krajišnike i njihovu pravednu i pravičnu borbu protiv ustaškog režima Franje Tuđmana za interese svog naroda, za interese države Srbije i za interese Jugoslavije. Hvala.
Smatram da je ova tema o kojoj raspravljamo i danas, ima nacionalni i državni značaj i da ne bismo trebali da oko ovog pitanja politizujemo i jedni druge napadamo bez argumenata.

Što se tiče mene lično, tačno je da ja nisam bio borac vojske Republike Srpske Krajine. Ja sam završio osnovnu školu u jednom selu koje se zove Perna u opštini Vrginmost na Kordunu, jer sam živeo sa svojim bratom kod dede i babe. Nakon završene osnovne škole, završio sam gimnaziju u Karlovcu 1988. godine, a te iste godine u jesen otišao sam na služenje vojnog roka u Ljubljanu, Devetu armiska oblast. Nakon povratka iz vojske, iz JNA 1989. godine upisao sam Filozofski fakultet u Zagrebu, odsek – istorija, odnosno povjest kako oni kažu tamo. Završio sam kao jedan od najboljih studenata dve godina Filozofskog fakulteta u Zagrebu i u proleće 1991. godine se vratio svojoj kući u opštini Vrginmost.

Na osnovu odluke krajiških vlasti, na osnovu odluke pokojnog predsednika Opštine Vrginmost Mitra Obradovića, redovni studenti su dobili mogućnost da legalno nastave školovanje u Srbiji…

(Predsednik: Hvala. Vreme.)

… sa obrazloženjem da će Republici Srpskoj Krajini trebati školovani i obrazovni ljudi koji će raditi na njenom … (Isključen mikrofon).
Samo sam hteo veoma kratko da kažem i svoju biografiju i da kažem šta sam radio u tom periodu.

Dakle, na osnovu odluke krajiških vlasti, na osnovu odluke pokojnog predsednika Opštine Vrginmost, Mitra Obradovića, sam u jesen 1991. upisao treću godinu na Filozofskom fakultetu, u Beogradu, završio osnovne studije, upisao postdiplomske studije.

Godine 1991. na ratištu su bili moj pokojni otac i brat. Ja sam svake godine dolazio dva puta godišnje za vreme RSK i tokom zime i tokom leta svojoj kući u opštini Vrginmost i smatram da to što nisam bio borac RSK da mi to ne oduzima mogućnost da se iskreno borim da moji Krajišnici, krajiški borci budu priznati i da oni nisu vodili privatni rat.

Meni bi lakše bilo da kažem - ja nisam bio borac RSK, ja nisam bio na ratištu, šta mene briga za krajiške borce. Ja imam osećaj odgovornosti i ovo je jedna vrsta mog moralnog duga prema tim časnim ljudima koji su se borili, ponavljam, protiv ustaškog režima Franje Tuđmana za slobodu i moju i našeg naroda. Najmanje što mogu da učinim je da makar na ovaj način vratim deo duga prema tom narodu.

Hvala.
Poštovani predstavnici ministarstava, dame i gospodo narodni poslanici, želim na početku da pre svega kažem posebnu činjenicu da smo konačno dočekali da je Predlog zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica došao u skupštinsku proceduru, da ovaj Predlog zakona ima niz pozitivnih stvari, da se njim na jedan jedinstven, sistematski i sveobuhvatan način reguliše boračko-invalidska oblast, da ovaj zakon ne predviđa ukidanje nijednog prava koje je do sada stečeno i da se ovim Predlogom zakona uvodi niz novih prava, o čemu smo već čuli u današnjoj raspravi, i pravo na legitimaciju, pravo na boračku spomenicu, pravo na uniformu, zatim regulisanje pitanja posttraumatskog stresa, jedan aktivan pristup rešavanju stambenih pitanja boračke populacije.

Međutim, na moju žalost, ovim predlogom zakona nije obuhvaćena jedna kategorija boraca, radi se o preko 50.000 pripadnika Vojske Republike Srpske Krajine, koji nisu priznati od 27. aprila 1992. godine, pa sve do reintegracije istočne Slavonije, Baranje, zapadnog Srema, u državni okvir Hrvatske.

Govorio sam o tome u Skupštini Srbije osam ili devet puta u prethodnom periodu. Imao sam mnogo razgovora sa krajiškim borcima i moram da prenesem njihovo nezadovoljstvo i ogorčenje što u ovom predlogu zakona, pored sedam kategorija boraca, nisu i oni uvršteni kao osma kategorija.

Radi se o pripadnicima Vojske Republike Srpske Krajine koji su se časno i ponosno borili za svoj narod, koji su bili časni borci, koji su branili svoj narod i branili se za slobodu. Duboko su uvereni da nisu vodili nikakav privatni rat, nego da su to radili iz nacionalnih pobuda i borili se, pre svega, protiv ustaškog režima Franje Tuđmana čiji je cilj bio stvaranja etički čiste Hrvatske države, na načelima ustaškog pokreta i nezavisne države Hrvatske.

Krajiški borci nisu krivi što su Krajišnici doživeli katastrofu 1995. godine u zločinačkim akcijama „Bljesak“ i „Oluja“. Za to krivicu snose pre svega zapadni centri moći i njihova politika dvostrukih standarda s jedne strane, ali moram da kažem i nedovoljna briga i nedovoljno odgovoran odnos tadašnje vlasti u Srbiji. Navešću nekoliko razloga zbog kojih smatram da bi krajiški borci morali da budu priznati ovim zakonom.

Prvo, dobro je poznato da su svim krajiškim oficirima i podoficirima priznat ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju i sada se postavlja pitanje – s kim su ti krajiški oficiri i podoficiri komandovali, kad je njima priznat ratni staž čitavo vreme rata, a njihovim borcima samo do 27. aprila 1992. godine, dakle na dan stvaranja Savezne Republike Jugoslavije. Takođe, ratni staž je priznat za čitavo vreme rata i civilnim licima koji su služili Jugoslovenskoj narodnoj armiji.

Drugi razlog, poznato je da je Hrvatska svojim zakonom o pravima hrvatskih veterana i kako oni kažu branitelja, krajem 2018. godine, priznala pripadnike hrvatskog veća odbrane iz komšijske BiH, odnosno sve pripadnike hrvatskog veća odbrane iz zapadne Hercegovine, središnje Bosne i drugih delova BiH i u potpunosti izjednačila sa pravima pripadnika hrvatske vojske i pri tom nije nikoga pitala da li to treba da učini ili ne treba.

Treće, poznato je da je Hrvatska 1993. godine donela izmene i dopune Zakona o penzionom i invalidskom osiguranju, kojima je omogućila da pripadnici oružanih snaga nezavisne države Hrvatske, dakle ustaše i domobrani, budu priznati odnosno da im se prizna njihovo učešće u oružanim snaga NDH od 17. aprila 1941. godine do 15. maja 1945. godine u dvostrukom trajanju. Dakle, ustaše i domobrani su 1993. godine pomenutim izmenama Zakona o penzionom i invalidskom osiguranju, u potpunosti priznati. Dobili su penzije za ono što su činili. Šta su činili? Izvršili su brutalan nezapamćen genocid nad srpskim narodom, nad Jevrejima i Romima tokom Drugog svetskog rata.

Prema podacima koje je izneo „Jutarnji list“ iz 2013. godine, tada je oko 13.000 preživelih ustaša i domobrana i članova njihovih porodica primalo penzije a Hrvatske je te godine i narednih godina u svom budžetu izdvojila blizu 50 miliona evra.

Dakle, Hrvatska svake godine izdvaja blizu 50 miliona evra da isplaćuje penzije ustašama i domobranima, a pošto postoji mogućnost nakon njihove smrti da tu penziju naslede njihove supruge.

Takođe, priznato ustašama i domobranima je priznat kao dvostruke ratni staž, znači, period koji su proveli u zarobljeništvu posle 16. maja 1945. godine. Takođe, treba znati da bi ostvarili ova prava ustaše i domobrani nisu morali da imaju bilo kakve pisane dokaze. Znači, mogli su ili da donesu fotografiju gde su se slikali u svojim jedinicama ili prilikom klanje i ubijanja Srba ili što je bilo omogućeno da dva udruženja, a to su Društvo hrvatskih veterana hrvatski domobran i Društvo bivših vojnika regularne hrvatske vojske, su mogli, odnosno mogu da izdaju uverenja ili potvrde o učešću preživelih ustaša i domobrana u oružanim snagama NDH. Na osnovu tih potvrda i uverenja ta dva udruženja i potvrda i uverenja Hrvatskog državnog arhiva, hrvatski penzioni fond, odnosno zavod je donosio rešenja da oni mogu da ostvare penzije.

Četvrta stvar, odnosno četvrti argument u prilog mojoj tezi zašto smatram da bi svi krajiški borcima trebalo priznati ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. Takođe je poznato da je Nemačka svega šest godina posle završetka Drugog svetskog rata, dakle, 1951. godine svojim zakonom omogućila da svi bivši pripadnici nemačkog Vermarhta, nemačke vojske i bivši nacisti, za koje nije utvrđeno da su učinili ratne zločine, da su stekli pravo na penzije. Prema podacima iz februara prošle godine, van Nemačke ima dve hiljade i 33 osobe kojima Nemačka iz svog budžeta isplaćuje penzije jer su se borili u nemačkom Vermahtu u SS jedinicama, na istočnom frontu, na Balkanu i širom sveta. Od tih preko dve hiljade osoba koje primaju penzije iz nemačkog budžeta imamo i dan danas 71 lice iz Hrvatske. Te su penzije u rasponu od 500 do 1300 evra.

Dakle, Nemačka se nije libila, Nemačka koja je poražena, koja je izazvala Drugi svetski rat, čiji je režim uradio nezapamćeni Holokaust i genocid, jer svega šest godina posle završetka Drugog svetskog rata donela zakon kojim je svojim pripadnicima omogućila da primaju penzije do današnjeg dana. Dakle, neko ko je 1951. godine imao 30 ili 35 godina sada ima preko devedeset, on više od šest decenija prima penziju iz nemačkog budžeta.

Iz tih razloga, što smatram da je nepravda i diskriminacija, prema krajiškim borcima, da se oni priznaju samo do 27. aprila, 1992. godine, ja sam podneo amandman koji ću sada da pročitam.

Smatram da bi u članu 5. koji reguliše kategorije boraca stav 1. posle tačke 5. treba da se doda tačka 5a. koja bi glasila, - dakle, kao borac se priznaje pripadnik srpske vojske Krajine i Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srpske Krajine u zonama pod zaštitom Ujedinjenih nacija koji je učestvovao u oružanim akcijama posle 27. aprila 1992. godine do 12. novembra 1997. godine na području pod zaštitom mirovnih snaga Ujedinjenih nacija, na osnovu Rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija br. 743 od 27. februara 1992. godine, Vensov plan i Zakona o važenju pravnog sistema na delu teritorije SFRJ, koja je bila pod posebnom zaštitom Ujedinjenih nacija, službeni list SFRJ od 20. marta 1992. godine.

Upravo je donošenje ovoga zakona od 20. marta 1992. godine, u tadašnjoj Skupštini SFRJ o važenju pravnog sistema SFRJ na krajiško područje je bio jedan od uslova da je Skupština Republike Srpske Krajine donela odluku o prihvatanju Vensovog plana.

Mislim da bi sa ovim amandmanom mi ispravili ovu višedecenijsku nepravdu i poslali poruku krajiškim borcima i krajišnicima da su oni priznati zajedno sa svim ostalim kategorijama boraca koji se navode u zakonu.

Druga stvar, članom 7. reguliše se pitanje razvrstavanja boraca u tri kategorije. Kaže se, borac prve kategorije je borac sa angažovanjem preko 200 dana ovog zakona, a borac iz člana 5. tačka 7. misli se na agresiju NATO pakta na SRJ, borac koji je angažovan najmanje 60 dana na teritoriji AP Kosovo i Metohija i borac, kome je priznato svojstvo ratnog vojnog invalida, bez obzira na dužinu njegovog angažovanja.

Druga kategorija je borac sa angažovanjem od 46 do 200 dana. I treća kategorija je borac sa angažovanjem do 45 dana.

Moje mišljenje je da bi trebalo da se razmisli o ovoj kategorizaciji i da je ona na određeni način diskriminatorska i nepravedna. Zbog čega?

To sam čuo u razgovoru sa krajiškim borcima. Naime, po ovome, po ovoj kategorizaciji ispada da jedan dan ratovanja na KiM vredi nešto više od tri dana ratovanja u Krajini.

Takođe, imamo još jednu kategoriju boraca. Naime u leto, jesen 1991. godine, mobilisan je veliki broj građana Srbije, koji su se borili na području tadašnje Socijalističke republike Hrvatske protiv ustaškog režima Franje Tuđmana, i najveći broj tih boraca bio je angažovan u vremenskom periodu od 60 do 80 dana, do najduže 4,5 meseca. Dakle, najduže 135 dana.

Sada ispada da svi ti borci, a njih je bilo preko 140 hiljada, prema informacijama o kojima ja raspolažem, od toga preko 80 hiljada sa područja AP Vojvodina, su isključivo borci druge kategorije. Znači, oni ne mogu biti borci prve kategorije.

Mislim da je to dvostruka diskriminacija u ovoj kategorizaciji.

Moj je predlog da imamo dve kategorije, znači, prva kategorija su borci koji su bili angažovani najmanje 60 dana i više, i time ćemo izjednačiti i borce iz perioda Republike Srpske Krajine i time ćemo izjednačiti i borce koji su bili mobilisani u leto, jesen 1991. godine u Srbiji, a posebno na području AP Vojvodina i time ćemo poslati jasnu poruku da su svi borci, bez obzira da li su ratovali 1991,1992. i 1993. godine u Krajini, ili na KiM 1999. godine, potpuno jednaki.

Druga kategorija bi bili borci koji su bili angažovani manje od 60 dana.

Treća stvar o kojoj želim da govorim, posebno poglavlje je posvećeno u ovom Predlogu zakona, o dokazivanju statusa borca invalida. To obuhvata članove od 141. do 154. Kaže se u ovim članovima, da se dokaznim sredstvima smatraju samo dokumenti posebno vojni, policijski i pravosudni, i medicinska dokumentacija.

Dakle, traži se originalni pismeni dokazi iz vremena učešća u ratu. Za porodice palih boraca, traže se pismeni dokazi iz perioda kada je lice poginulo, umrlo ili nestalo. Za invalide, traže se pismeni dokazi iz vremena kada je lice zadobilo ranu, ozledu ili je doživelo neku bolest.

Ja sada želim da kažem kakva je bila realnost u Krajini. Treba znati da je dobar deo komandi dao nalog da se unište dokazi vezano za formacije, brojnost, imena i prezimena boraca, da ne bi ti dokazi i ta dokumentacija pala u ruke neprijatelju.

Takođe, treba imati u vidu činjenicu da je prilikom zločinačkih, hrvatskih, vojnih akcija, dakle od onih iz 1991. godine u Zapadnoj Slavoniji, „Orkan“, „Papuk 91“, „Otkos“, zatim "Miljevački plato", "Maslenica", "Medački džep", pa do "Bljeska" i "Oluje", da su krajiški borci ostavili dokumentaciju u svojim kućama ili su bili prinuđeni da tu dokumentaciju bace, uključujući vojne knjižice ili su prosto tokom tih borbi nestale.

Dobar deo krajiških boraca nema tu dokumentaciju. Sada kada bi se čak i desilo da se ovim zakonom priznaju krajiški borci, za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju, pojavio bi se taj problem dokaznih sredstava.

U tom smislu mislim da bi bilo dobro da se jednim članom ovog poglavlja od 141. do 154. posvećeno dokaznim sredstvima da se kaže da je jedan od dokaznih sredstava mogu da budu i dva kvalifikovana svedoka.

U članu 150. Predloga zakona se apsolutno ubacuje bilo kakva mogućnost da se izjave svedoka date u sudskim postupcima, smatraju dokaznim sredstvom. Mislim da bi na tome trebalo razmišljati.

Videli smo iz mog prethodnog izlaganja kako je Hrvatska omogućila penzije preživelim ustašama i domobranima, jer su čak dva pomenuta udruženja izdavala uverenje i potvrde o njihovom učešću u ustaškim i domobranskim jedinicama.

Tako da njih 2013. godine je preko 13 hiljada primalo penzije od Hrvatskog penzionog fonda.

Četvrta stvar o kojoj želim da govorim rekao sam i to ponovo želim da istaknem, da je veoma pozitivno da ovim Predlogom zakona na jedan celovit i sistematski i veoma dobar način, regulisano pitanje invalida i pitanje porodica palih boraca.

Ima jedna mala kategorija civilnih žrtava rata o kojima ću govoriti nešto malo kasnije, međutim šta ima u praksi. Pošto sam dosta na terenu razgovaram sa dosta ljudi imao jednu činjenicu da jedan, to nije veliki broj, jedan mali broj krajiških boraca koji su ranjeni na ratištima i porodica palih boraca nisu ostvarili pravo na ličnu i porodičnu invalidninu.

Zašto nisu? Propustili su zakonske rokove. LJudi su bili rasejani, živeli su u raznim mestima. Mnogi o tome nisu tada razmišljali.

Moj apel i molba jeste da li možemo, znači i ministru Đorđeviću i vama gospodine Neriću, da imamo jedan stav, jedan od članova ovog Predloga zakona, da se otvori rok, šest meseci do 12 meseci, da svi oni koji nisu svi oni krajiški borci, i svi drugi borci, koji nisu ostvarili pravo na ličnu i porodičnu invalidninu, da im se omogući da mogu podneti zahtev.

To ne znači automatski da će oni ostvariti pravo na ličnu porodičnu invalidninu, ali o tome će odlučiti nadležna lekarska komisija, da im se to pravo omogući da ne ostanu diskriminisani i da se kaže, vi više nemate pravo da to ostvarite do kraja života.

Peta stvar o kojoj želim da govorim jeste pitanje finansiranja odbrane optuženih lica za ratne zločine.

Želim da podsetim koleginice i kolege narodne poslanike i javnost da je Hrvatska svojim Zakonom o pravima hrvatskih veterana koji je usvojen krajem 2017. godine, jednim članom obezbedila da se iz budžeta finansira odbrana svih pripadnika hrvatske vojske i hrvatskog veća odbrane koji su optuženi za ratne zločine.

Želim da posetim, da recimo, Kanton Sarajevo u svom budžetu za prošlu godinu, dakle, za 2019. godinu je izdvojio 358.000 evra za finansiranje odbrane optuženih pripadnika tzv. Armije BiH za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti. Deo tih sredstava ide za plaćanje advokata, a deo sredstava ide za udruženja koja se bave pružanje besplatne pravne pomoći.

Dakle, svi smo svesni činjenice da se većina boraca nalazi u teškoj socijalnoj ekonomskoj situaciji i da nisu u stanju da sami finansiraju svoje odbrane.

S druge strane, takođe znamo da tužilaštvo Hrvatske, da tužilaštvo BiH, nisu nezavisna i ne pristrasna tužilaštva, da su to etnički motivisana tužilaštva koja pokreću istrage, koja podižu optužnice protiv Srba bez ikakvih dokaza samo da bi opravdali lažnu, besmislenu i apsurdnu tezu da su Srbija, JNA i srpski narodi izvršili tobože agresiju na Hrvatsku i na BiH.

Dakle, upravo im treba što više istraga, što više optužnica, što više presuda da bi jednog dana rekli 2030, 2040. i 2050. godine, pa šta hoćete vi Srbi? Pogledajte, protiv vas je hiljade presuda, vi ste zaista zločinački narod. Dakle, ovo je veoma važna stvar. Vidimo kako Zagreb i Sarajevo izdvajaju ogromna sredstva da finansiraju odbrane svojih boraca. Moramo da razmislimo da li ovim zakonom ili neki drugi način da pomognemo našim ljudima i krajiškim borcima i svim drugim borcima u finansiranju odbrane, pogotovo kad znamo ovu činjenicu, ponavljam, da su to etnički motivisana pravosuđa, etnički motivisana suđenja i da je cilj ne utvrđivanje istine, ne zadovoljenje pravde, nego verifikacija ove lažne i besmislene teze o srpskoj agresiji.

Još bih na kraju pomenuo nekoliko činjenica.

Pored ovoga prvog amandmana o kome sam govorio da se svim pripadnicima Vojske Republike Srpske Krajine prizna ratni staž za čitavo vreme rata o dvostrukom trajanju, podneo je još tri amandmana.

Drugi amandman se tiče civilnih žrtava rata. Znači, ovo pitanje, ponavljam je predlogom zakona jako dobro regulisano, ali imamo 12 civilnih žrtava rata Krajišnika, koji ovim predlogom zakona nisu obuhvaćeni.

O čemu se radi? Naime, uredbom bivše Savezne države 12 civilnih invalida rata iz Krajine, znači, koji su stradali za vreme zločinačke akcije „Oluja“ su od 2000. godine do 2012. godine primali ličnu invalidninu.

Ta odredba je ukinuta 2013. godine, ostalih preko 1.000 civilnih invalida rata je nastavilo po republičkom propisu da prima ličnu invalidninu, ali ovih 12 civilnih invalida rata iz Krajine, to pravo je osporeno i on je faktički od 2012. i 2013. godine ne primaju ličnu invalidninu.

Ja ću dati primer Jelene Vukovojac iz Vrhovina, koja je rođena 1973. godine, dakle, za vreme zločinačke akcije „Oluje“ imala je 22 godine. Znači, ona je stradala u Plitvičkom LJeskovcu, ranjena je u nogu i kuk i ona je invalid četvrte kategorije, 24 časa je putovala tako ranjena do Banjaluke kada je bila pružena medicinska pomoć.

Imamo čak među ovih 12 krajiških civilnih invalida rata i invalida prve kategorije, dakle, svi su invalidi od prve do četvrte kategorije. Znači, zamolio bih ministra Đorđevića i državnog sekretara Nerića da vidimo danas, sutra, kako da to pitanje rešimo da se i ovih 12 civilnih žrtava rata iz Krajine obuhvati da ne budu diskriminisani, evo, već to traje punih sedam, osam godina.

Treći amandman se odnosi na krajišnike koji su primali ličnu i porodičnu invalidninu, međutim, u međuvremenu su otišli u inostranstvo. Jednom delom tih lica je ukinuta lična ili porodična invalidnina.

Molim vas, gospodine Eriću, da vidimo način kako da se tim ljudima omogući da ponovo podnesu zahtev i da ostvare pravo na ličnu i porodičnu invalidninu. Znači, nije fer i nije pravedno samo iz razloga što su otišli u Australiju ili su se vratili u Hrvatsku ili neku evropsku zemlju, ili Ameriku, da im se ukine pravo na ličnu i porodičnu invalidninu.

Četvrti amandman se tiče jedne kategorije lica o kojima ću govoriti više kada bude rasprava u pojedinostima, a tiče se vanbračne zajednice.

Dakle, na kraju da rezimiram, pozdravljam ovaj veliki napor Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, da pripremi ovako sveobuhvatan i celovit Predlog zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica, samo apelujem i tražim da se ovih pet, šest stvari, o kojima sam vam govorio, a vezana su za krajišnike, za krajiške borce, za krajišku polaciju, da se dopune i korporiraju ovaj Predlog zakona i mislim da bi na taj način Srbija poslala jednu snažnu poruku da je u potpunosti priznala krajiške borce, njihovu pravednu borbu za slobodu protiv ustaškog režima Franje Tuđmana. Hvala.
Hvala, gospodine predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre sa saradnicima, takođe bih želeo još jednom da pozdravim najavu usvajanja zakona o Memorijalnom centru „Staro sajmište“.

Rekao sam to i u načelnoj raspravi, verujem da će ovo biti početak jednog sistematskog pristupa negovanja kulture sećanja i da ćemo u narednom periodu usvojiti deklaraciju o osudi geneocida nad Srbima, Romima i Jevrejima u Narodnoj skupštini, da ćemo osnovati Memorijalni centar srpskih žrtava genocida Nezavisne države Hrvatske po uzoru na jevrejski Memorijalni centar „Jad Vašen“ u Jerusalimu, da ćemo raditi na obeležavanju svih stratišta na području nezavisne države Hrvatske, dakle, za vreme Drugog svetskog rata, ali da ćemo insistirati na obeležavanju stratišta našeg naroda koji je stradao tokom devedesetih godina na prostoru bivše Jugoslavije.

Pored toga važno je da obratimo veću pažnju i imenovanju ulica, trgova, obala reke Save vezano za stradanje našeg naroda u NDH i devedesetih godina.

U tom kontekstu želim da pomenem da je Odbor za dijasporu i Srbe u regionu Narodne skupštine Republike Srbije danas održao svoju 18. sednicu i da smo imali kao glavnu tačku ove sednice pitanje nestalih lica devedesetih godina na prostoru bivše Jugoslavije.

Pitanje nestalih lica jeste, ne samo najvažnije humanitarno pitanje, nego i važno političko pitanje. Prema podacima Komisije za nestala lica Vlade Republike Srbije, na čelu sa gospodinom Odalovićem, i prema podacima Međunarodnog komiteta Crvenog krsta trenutno na prostoru bivše Jugoslavije vode se kao nestala 10.035 lica. Važno je naglasiti da od tog broja preko 2.300 nestalih lica su srpske nacionalnosti.

Zašto je ovo, ne samo važno humanitarno pitanje, pre svega zbog samih porodica žrtava, nego političko pitanje prvog reda? Iz razloga što vidimo da i u Zagrebu, Sarajevu, Prištini, ali i u nekim zapadnim centrima i dalje se ovo pitanje koristi u političkom kontekstu, u smislu da se prećutkuju, umanjuju, pa i negiraju srpske žrtve da bi se opravdala lažna, besmislena i apsurdna teza da su Srbija i srpski narod bili agresori, da su vodili tobože, osvajačke ratove devedesetih godina prošlog veka, da smo mi zločinačka strana, a da su navodno Albanci, Bošnjaci, Muslimani i Hrvati bili nevine žrtve koje su vodili nekakve oslobodilačke ratove.

To je jedna bezočna i brutalna laž i izmišljotina, i u tom kontekstu je važno da još snažnije i još sistematičnije radimo na identifikaciji žrtava srpske nacionalnosti. Vidimo da prethodnih nekoliko godina, možemo reći u prethodnih desetak godina, imamo jedan zastoj u pronalaženju, ekshumaciji i identifikaciji srpskih žrtava.

Od kako je 2008. godine osnovan Institut za nestala lica BiH sa sedištem u Sarajevu, faktički Institut je sve svoje aktivnosti posvetio bošnjačkim žrtvama. Srpske žrtve se potpuno marginalizuju i one nisu tema tog Instituta.

Potrebno je, i to je stav institucija Republike Srpske, ja ih snažno u tome podržavam, da se taj institut ili suštinski reformiše da podjednaku pažnju i aktivnosti ima prema svim žrtvama, bez obzira na nacionalnu i versku pripadnost ili da se taj institut ukine i da se pitanje nestalih lica vrati na entitetski nivo.

Gotovo ista situacija je u Hrvatskoj, gde nadležne institucije u Zagrebu u suštini potpuno marginalizuju srpske žrtve i vi čujete hrvatske zvaničnike da često u javnosti govore kako je jedno od ključnih pitanja u odnosu sa Srbijom pitanje nestalih lica. Ali, oni prećutkuju jednu očiglednu istinu, odnosno bave se manipulacijom. Ne kažu da je od 1.950, gotovo blizu 2.000 identifikovanih nestalih lica na području Hrvatske, od toga preko 1.000 su lica srpske nacionalnosti.

Mi moramo stalno da ponavljamo javnosti da je u najmanju ruku jednak interes, ali veći interes da mi insistiramo i govorimo da više od 50% nestalih lica koja se nalaze u zvaničnoj evidenciji sa područja Hrvatske jesu nestala lica srpske nacionalnosti.

Mi smo na kraju sednice današnjeg Odbora za dijasporu i Srbe u regionu usvojili 14 zaključaka koje ćemo proslediti svim relevantnim institucijama u našoj državi.

Među njima je jedan veoma važan zaključak koji je predložio kolega Vujadinović Milimir, a vezan je za jedan pokušaj manipulacije Instituta za nestala lica, odnosno najava da će 87 neidentifikovanih posmrtnih ostataka da sahrane u Memorijalnom centru „Potočari“.

Apsolutno je neprihvatljivo i nedopustivo da se sahranjuju neidentifikovana lica u bilo koji memorijalni centar ili bilo koju grobnicu, jer to je očigledni pokušaj manipulacije da se isključivo govori o bošnjačkim žrtvama.

Civilizacijska je stvar da se svako nestalo lice ekshumira, da se svako nestalo lice identifikuje u skladu sa procedurama Međunarodnog komiteta Crvenog krsta i da se posmrtni ostaci koji su identifikovani dostave porodicama žrtava.

Mi i dalje imamo u Hrvatskoj veliki broj poznatih grobnih mesta gde se nalaze posmrtni ostaci Srba, koji se dalje identifikuju. I dalje imamo u nizu mrtvačnica na prostoru bivše Jugoslavije i u Zagrebu, Osjeku, Sarajevu, Zenici, Tuzli, Banja Luci, Prištini, oko 4.000 posmrtnih ostataka. Ni nadležno Sarajevo, ni nadležni Zagreb gotovo ne rade ništa na njihovoj identifikaciji i predaju posmrtnih ostataka porodicama žrtava.

Dakle, pitanje nestalih lica u ovom kontekstu jeste najvažnije humanitarno pitanje, veoma važno političko pitanje bez čijeg pravičnog rešavanja nije moguće govoriti o punoj normalizaciji odnosa na prostoru bivše Jugoslavije, a pogotovo nije moguće govoriti o bilo kakvom pomirenju i uspostavi poverenja među narodima koji žive na ovom prostoru.

Hvala.
Uvažena predsednice, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, ja bih postavio poslaničko pitanje Ministarstvu za rad i zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.

Kao što je dobro poznato u Srbiji živi više stotina hiljada građana koji su učestvovali u ratovima 90-tih godina prošlog veka na prostorima bivše Jugoslavije. Radi se o više stotina hiljada boraca i svi oni očekuju da konačno njihovo pitanje bude rešeno na jedan sistemski način donošenjem novog zakona o borcima, o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i porodica palih boraca.

Proces pripreme donošenja zakona traje već više godina i svi očekujemo da on uskoro uđe u Skupštinsku proceduru. Među ključnim pitanjima koje borci očekuju da budu rešena jeste između ostalog i pitanje boračkog dodatka, zatim pitanje regulisanja postraumatskog stresa, pitanje boračke penzije i niz drugih pitanja.

Opet ću kao što sam to radio više puta u Skupštini istaći jedan poseban problem, a tiče se preko 50 hiljada pripadnika vojske Republike Srpske Krajine, čije statusno pitanje obim Predlogom zakona nije obuhvaćeno.

Naime, ovim Predlogom zakona krajiškim borcima priznaje se ratni staž samo do 27. aprila 1992. godine, do dana stvaranja Savezne Republike Jugoslavije. Ovim Predlogom zakona ne priznaje se period posle 27. aprila 1992. godine i zbog te činjenice 50 hiljada krajiških boraca se oseća ogorčeno jer smatraju da nisu vodili nikakav privatni rat nego da su se časno i pošteno borili za interese svog naroda, za Srbiju i Jugoslaviju.

Želim samo navesti nekoliko primera zbog čega smatram da krajiškim borcima treba priznati ratni staž. Prvo, već u prethodnom periodu svim krajiškim oficirima i podoficirima priznat je ratni staž u dvostrukom trajanju za čitavo vreme rata. Postavlja se pitanje – sa kim su krajiški oficiri i podoficiri komandovali ako se njima priznaje ratni staž, a njihovim borcima ne?

Takođe podsećam i o tome sam govorio više puta da je Hrvatska svojim zakonom o pravima hrvatskih veterana pre nekoliko godina u potpunosti izjednačila prava pripadnika Hrvatskog veća odbrane i susedne BiH sa pravima pripadnika hrvatske vojske i u tom smislu nije pravila nikakvu razliku. Dakle, moje mišljenje je da ovaj Predlog zakona mora da bude dopunjen sa ovom odredbom, da se svim pripadnicima vojske i policije Republike Srpske Krajine prizna ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. Mislim da bi na taj način bila ispravljena istorijska nepravda i da bi na taj način Srbija poslala jasnu poruku da priznaje krajiške borce i da priznaje njihovu časnu i poštenu borbu. U suprotnom ispašće tačna lažna teza hrvatske strane da su Srbi, odnosno Krajišnici izvršili agresiju na Hrvatsku, što je apsolutna laž.

Takođe bih postavio pitanje Ministarstvu pravde – da li će konačno biti obezbeđena sredstva da se pomogne optuženim Srbima za ratne zločine u njihovoj odbrani? Velika većina boraca živi u veoma teškoj situaciji i jedva sastavlja kraj sa krajem, a sada se suočava sa velikim brojem optužnica koje podiže hrvatsko tužilaštvo, tužilaštvo BiH, a najveći broj tih optužnica zasnovan je na lažnim činjenicama. Dakle, očekujem i tražim da Ministarstvo pravde pomogne krajiškim borcima, odnosno svim borcima da u njihovoj odbrani za istinu i pravdu. Inače, u suprotnom ispašće tačna teza Sarajeva i Zagreba da su Srbi tobože bili agresori i zločinci, a da su Hrvati i Bošnjaci tobože bili žrtve koji su vodili oslobodilačke ratove. To je apsolutno neprihvatljivo i zbog toga je veoma važno da Srbija pomogne odbranu boraca vezano za ratne zločine.
Poštovani gospodine ministre, sa saradnicima, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, želeo bih na početku da, pre svega, pohvalim napor i angažman i Grada Beograda i Ministarstva kulture i informisanja, na čelu sa ministrom Vukosavljevićem, da ovaj zakonski predlog, odnosno Predlog zakona o osnivanju Memorijalnog centra „Staro Sajmište“ dođe u Skupštinu i da nakon ove demokratske rasprave usvojimo ovaj veoma važan zakon koji će sigurno biti značajan korak ka negovanju kulture sećanja na stradale Srbe, Jevreje i Rome.

Sam koncentracioni logor Zemun je poznat po svom zlu. Imao je svoju predistoriju u logoru Topovske šume, odnosno sabirnom centru, koji je funkcionisao od avgusta do oktobra 1941. godine. Nakon osnivanja Jevrejskog logora Zemun oktobra 1941. godine u njega su prebačene žene, deca i starci, dok su muškarci već tada bili likvidirani.

U svojoj prvoj fazi, koncentracioni logor Zemun je funkcionisao sedam meseci, dakle, od oktobra 1941. godine, pa sve do proleća 1942. godine i u tom periodu je likvidirano blizu 7.000 Jevreja.

Međutim, moje mišljenje je da se nedovoljno govori o drugoj fazi koncentracionog logora Zemun koja počinje od maja 1942. godine i traje sve do leta 1944. godine. U tom periodu, u tom logoru, stradalo je najmanje 10.000 Srba, a prema nekim podacima gotovo 30.000 pripadnika srpskog naroda.

Nakon osnivanja logora, u logor se dovoze deca, žene, starci srpske nacionalnosti sa područja Kozare, sa područja Bosanske Krajine, Korduna, Banije, Like, ali i sa područja Srema, Banata i Bačke. Uslovi, iako je formalno bilo predviđeno da to bude prihvatni logor, odakle će logoraši biti prebacivani u druge logore, pre svega u Nemačku, u logoru je vladala izuzetna surovost prema zatočenicima. Posledica toga jeste veliki broj ubijenih i umrlih logoraša, pre svega od zaraznih bolesti, zime itd.

Ono što je važno naglasiti jeste da je taj logor specifičan po tri stvari. Prvo, često smo čuli i u javnosti da je to pre svega bio prihvatni logor i da osim ubijanja Jevreja nije bilo drugih egzekucija i nije bilo stradanja. Postoje podaci državne komisije iz 1946. godine da je samo tokom jula i avgusta 1942. godine u njemu stradalo 4.500 lica, mahom Srba. Ti su stradali Srbi odvoženi konjskim zapregama, kolima u Zemunsko groblje i tu su sahranjivani.

Decenijama se ćutalo na činjenicu da u Zemunskom groblju postoji jedna masovna grobnica od 6.500 Srba, mahom sa Kozare. Podsećam da je maja prošle godine prvi put održan molitveni skup kod te grobnice, kojem sam lično prisustvovao, i prvi put se o tome javno govorilo.

Ono što je važno takođe jeste da ne smemo da prihvatimo reviziju istorije i da nedovoljno ističemo da je logor Zemun, pored toga što je u njemu izvršen genocid nad Jevrejima, izvršen genocid nad srpskim narodom.

Takođe je veoma važno da odbijemo svaku mogućnost kada se govori da je to bio logor na teritoriji grada Beograda, da je bio deo okupirane Nedićeve Srbije. Jasno je da je to bio logor koji je bio sastavni deo genocidne i monstruozne Nezavisne Države Hrvatske.

Ponavljam, mislim da je ovo veoma pozitivna činjenica da ćemo u Narodnoj skupštini usvojiti ovako važan zakon i ja se nadam da je to jedan početak sistematskog pristupa negovanju kulture sećanja na stradale pre svega Srbe, ali i ostale, Rome i Jevreje.

Ono što je važno naglasiti, da mi u okruženju pristupamo jednoj sistematskoj rehabilitaciji zločinačke fašističke ideologije, odnosno ustaštva u nama susednoj republici Hrvatskoj. Od samog dolaska Hrvatske demokratske zajednice na vlast i Franje Tuđmana, u Hrvatskoj traje proces rehabilitacije NDH, proces rehabilitacije ustaškog pokreta koji dobija na zamaku ulaskom Hrvatske u EU, 2013. godine.

U Hrvatskoj dominira mržnja i netrpeljivost prema Srbima i svemu što je srpsko. Postoje brojne činjenice koje pokazuju da se u Hrvatskoj negira zločin genocida nad srpskim narodom i da temelj današnje Hrvatske nije antifašizam, kako to formalno piše u Ustavu Hrvatske, nego pre svega zloglasna NDH.

Takođe, brojne činjenice pokazuju da se u Hrvatskoj ustaše ne smatraju najvećim zlikovcima i zlotvorima i najvećom ljagom u istoriji hrvatskog naroda, nego pre svega borcima za hrvatsku slobodu. To su tragične činjenice. U Hrvatskoj imate skandaloznu činjenicu da je Hrvatski sabor doneo odluku da bude pokrovitelj komemoracije Ujedinjenim ustaškim zločincima u Blajburgu, jer tamo svake godine idu visoki hrvatski zvaničnici i predstavnici katoličke crkve i polažu vence i cveće na jednu tablu na kojoj piše – u čast i slavu poginule hrvatske vojske. Dakle, ne idu da polože cveće i vence stradalim civilima, nego ubijenim ustaškim zlikovcima.

Takođe, u Hrvatskoj se nesmetano održavaju mise Anti Paveliću i ubijenih 35 ustaških generala i pukovnika u organizaciji katoličke crkve. Hrvatska Vlada finansira udruženja, istaknute pojedince koji aktivno rade na reviziji, pre svega, onoga što se dešavalo u najvećoj fabrici smrti na Balkanu, Jasenovcu, tako da imamo npr. jednog režisera Jakova Sedlara koji je pre više godina snimio jedan radikalan film o Jasenovcu koji je pun falsifikata, koji je pun krivotvorenja i u kome se govori da je u suštini najveća fabrika smrti na Balkanu u Drugom svetskom ratu bio radni logor, a da je postao logor smrti tek posle Drugog svetskog rata.

Taj isti Jakov Sedlar je 19. aprila 2018. godine dobio nagradu grada Zagreba za film. Dakle, upravo na dan kada je 1945. godine počelo zatvaranje logora Jasenovac. Takođe, imate činjenicu da je u Sisku podignuta spomen ploča za 115 ubijenih ustaša, a molitvu za ubijene ustaše vodio je sisački biskup Vlado Košić. Svakog 10. aprila u Splitu imate postrojavanje proustaške tzv. Devete bojne, Rafael Boban koji vodi ustaša Marko Skejo. Tu se veliča ustaštvo, tu se viore ustaške zastave, tu se pozdravlja sa ustaškim pozdravom – za dom spremni i na tom skupu svakog 10. aprila u Splitu prisustvuju predstavnici hrvatskog Ministarstva veterana, predstavnici Splitsko-dalmatinske županije, predstavnici grada Splita itd.

Vi u Hrvatskoj u suštini imate četiri važne ličnosti koji su u suštini idoli u Hrvatskoj. To je poznati po zlu komandant crne legije Jure Francetić, jedinice koja je učinila brojne i nepojmljive zločine tokom Drugog svetskog rata za vreme NDH. Navešću samo primer Starog Broda kod Višegrada gde je poklano preko 6.000 Srba. Taj Jure Francetić se smatra herojem u Hrvatskoj. On je imao najviši ustaški čin krilnika. O njemu se pevaju pesme. Njemu se čak podižu i spomenici.

Drugi idol u Hrvatskoj jeste kardinal Alojzije Stepinac koga velika većina smatra svecem. Kada pogledate činjenice o Alojziju Stepincu onda vidite da je on u suštini jedan ratni zločinac koji je čitavu svoju aktivnost posvetio osnivanju i održavanju genocidne NDH. Već 16. aprila 1941. godine šest dana od osnivanja NDH on je posetio Antu Pavelića. Juna te iste 1941. godine Alojzije Stepinac je sazvao biskupsku konferenciju na kojoj su svi hrvatski biskupi i nadbiskupi pozvali sve katolike Hrvate da budu odani novostvorenoj tvorevini.

Taj isti Alojzije Stepinac je februara 1942. godine prilikom sazivanja hrvatskog sabora dočekao Ante Pavelić i sve hrvatske poslanike i blagoslovio ih u crkvi Svetog Marka. Takođe, bio je ustaški vikar, aktivno učestvovao u pokrštavanju preko 250.000 Srba, o čemu je pisao u pismu Papi Piju 12. Za svoj aktivni rad na očuvanju NDH dobio je od Ante Pavelića i visoki orden Velered sa zvezdom.

Na kraju marta 1945. godine, dakle dva meseca pre propasti NDH, Alojzije Stepinac na zahtev Ante Pavelića saziva ponovo biskupsku konferenciju na kojoj daju punu podršku očuvanju NDH. Dakle, taj hrvatski nadbiskup je idol, na žalost većine hrvatskog naroda.

Treći idol u Hrvatskoj jeste ratni zločinac Ante Gotovina, zbog poznatih događaja u zločinačkoj akciji „Oluja“ i akcija hrvatske vojske i policije u zapadno-krajiškim opštinama. Videli smo jasno da je u prvostepenoj presudi Haškog tribunala aprila 2011. godine su utvrđene činjenice šta su sve činile jedinice pod komandom Ante Gotovine.

Konačno, četvrti idol u Hrvatskoj i jedan od glavnih promotera ustaštva jeste ustaški pevač Marko Perković Tompson, na čije koncerte dolaze desetine hiljada Hrvata. Na tim koncertima se veliča ustaštvo, viore se ustaške zastave, ustaški grbovi. Svaki njegov koncert počinje sa čuvenom, po zlu pesmom „boj na čavoglave“ odnosno ustaškim pozdravom „za dom spremni“. Redovno je održavao koncerte u Čavoglavama. Sada svake godine 4. avgusta, prilikom obeležavanja proterivanja preko 250.000 Srba u zločinačkoj akciji „Oluja“ on održava koncerte. Recimo, 2017. godine održao je u Slunju, 2018. godine u Glini, 2019. godine u Splitu. Sve te koncerte finansira hrvatska Vlada.

I sada, zamislite na kraju odluku Visokog prekršajnog suda u Zagrebu koji je krajem prošle godine doneo odluku da upotreba ustaškog pozdrava od strane Marka Perković Tompsona ne predstavlja prekršaj i da on sa tim pozdravom ne širi mržnju i netrpeljivost. To bi otprilike bilo kao kada bi nemački sud doneo odluku da neki poznati nemački pevač koristeći pozdrav „zig hajl“ ne širi mržnju, ne širi netrpeljivost, ne veliča fašizam i nacizam, nego da je to sasvim normalna pojava.

Zamislite Visoki prekršajni sud, jer Marko Perković Tompson bio optužen za remećenje javnog reda i mira. Znači, on nije bio optužen da podstiče zločin iz mržnje, kao što imamo jedan član Krivičnog zakona Hrvatske, nego da remeti javni red i mir, kao kada se dva čoveka raspravljaju na ulici. Čak ni za to remećenje javnog reda i mira Visoki prekršajni sud ga nije osudio, čime je poslao jasnu poruku da je potpuno normalno da se koristi u Hrvatskoj ustaški pozdrav „za dom spremni“.

Sličnu skandaloznu odluku doneo je i Savet za suočavanje sa prošlošću, koji je formirala Vlada Hrvatske, u kojoj je jasno rečeno da je ustaški pozdrav „za dom spremni“ neprihvatljiv, ali da se može koristiti u izuzetnim prilikama. Šta to znači? Dakle, svako u Hrvatskoj može reći - evo ja sad ovaj pozdrav koristim prilikom komemoracije ubijenim hrvatskim vojnicima, prilikom komemoracije ubijenim civilima itd. Dakle, u Hrvatskoj se legalizuje jedan od simbola monstruozne tvorevine NDH, pozdrav „za dom spremni“.

Takođe, u Hrvatskoj se potpuno legalno koristi ustaška zastava, odnosno ustaški grb koji počinje sa prvim belim poljem. U Srbiji se nedovoljno ne zna ta činjenica, da su u hrvatskoj istoriji imali dva grba. Znači, sa 25 crveno belih polja ustaški grb, koji je sam odredio Ante Pavelić, počinje sa prvi belim poljem. Zvanični grb Republike Hrvatske počinje sa prvim crvenim poljem. Kad god vidite da Hrvati, hrvatske organizacije koriste zastavu sa šahovnicom na kojoj je prvo polje belo, znajte da je to jedna jasna poruka da ta organizacija, da ti Hrvati promovišu i veličaju ustaštvo i da smatraju zloglasnu NDH pravom državom hrvatskog naroda.

Ja bi želeo da podsetim kolege i koleginice narodne poslanike i javnost da je i naš Odbor za dijasporu i Srbe u regionu Narodne skupštine Republike Srbije raspravljao na ovu temu i da je održao 22. aprila prošle godine sednicu Odbora povodom obeležavanja proboja logoraša u Jasenovcu 22. aprila 1945. godine.

Mi smo na toj sednici usvojili više zaključaka koji smatram da su veoma važni i čije bi sprovođenje dodatno doprinelo jačanju, odnosno negovanju kulture sećanja. Mislim da je veoma važno u narednom periodu i da je to jedna nacionalna civilizacijska moralna obaveza, da Narodna skupština Republike Srbije sazove posebnu sednicu i da se na toj sednici donese deklaracija o osudi genocida NDH nad Srbima, Jevrejima i Romima.

Drugo, ja želim da pozdravim inicijativu, odnosno zajednički rad predsednika Vučića i predsednika, odnosno sad srpskog člana predsedništva Milorada Dodika, da zajedno Vlada Srbije i Vlada Republike Srpske osnuju Memorijalni centar „Donja Gradina“, gde bi se na jedan sistematski način negovalo sećanje na nastradale Srbe u najvećoj fabrici smrti na Balkanu u Drugom svetskom ratu, Jasenovcu.

Pošto nam je dobro poznato da u Hrvatskoj izložba u Jasenovcu apsolutno ne prikazuje šta se u suštini dešavalo u toj fabrici smrti, nego je pre svega u funkciji revizije istorije i slanja poruke da je to bio jedan u nizu radnih logora.

Mislim da je veoma važno, pošto ćemo imati taj Memorijalni centar „Donja Gradina“ koji će se baviti Jasenovcem, da se u Srbiji po uzoru na državu Izrael, osnuje memorijalni centar srpskih žrtava genocida NDH. Prema podacima nekih istoričara na području današnje Hrvatske i BiH, gde je delovala NDH, postoji preko hiljadu stratišta. Mi ne smemo da padnemo u zamku da genocid nad sprskim narodom u NDH svodimo samo na Jasenovac. Znači, moramo istovremeno da govorimo o svim drugim stratištima. Pomenuću samo nekoliko njih, kompleks logora „Gospić“, „Jadovno“, „Pag“ gde je prema podacima istoričara Đure Zatezalo, stradalo oko 40 hiljada lica, od toga preko 38 hiljada Srba. Zatim, imali ste brojne zločine na Kordunu, Baniji, Lici, Slavoniji i drugim delovima današnje Hrvatske.

Hoću samo da spomenem monstruozno nepojmljivo klanje preko 1.500 Srba u pravoslavnoj crkve Rođenje presvete Bogorodice krajem jula i početkom avgusta 1941. godine u Glini.

Pogledajte sad odnos Hrvatske prema tom događaju. Nakon 1945. godine, komunističke vlasti sprečavaju obnovu crkve koja je porušena za vreme rata, 1969. godine osniva se Spomen dom posvećen srpskim žrtvama u Glini, nakon proterivanja Srba u zločinačkoj akciji "Oluja" 1995. godine ukida se naziv Spomen dom, naziva se Hrvatski dom, gde se održavaju koncerti i druge priredbe i time se na najgrublji način vređaju srpske žrtve.

Dakle, memorijalni centar srpskih žrtava genocida bi bio mesto u Srbiji gde bi se na sistematski način bavilo genocidom nad srpskim narodom za vreme NDH, gde bi bio naučno-istraživački institut, arhiv sećanja, izložbeni prostor, podignuti spomenici, itd.

Sledeća stvar, mislim da je veoma važno da kao država insistiramo u narednom periodu da se sva ta stratišta, njih je preko hiljadu, od strane Srbije obeleže na dostojan način i da se time pošalje poruka da je negovanje kulture sećanja civilizacijska stvar i da ni jedna država, a pogotovo jedna članica EU, ne sme da spreči da se sva ta svratišta na dostojan način obeleže.

Mislim da je važno, a to je jedan od zaključaka našeg odbora, da vidimo gde postoji mogućnost u Hrvatskoj, na području BiH, da se ekshumiraju srpske žrtve NDH i da se gde je god moguće, ponavljam, sahrane u skladu sa hrišćanskim običajima.

Mislim da je posebno važna jedna činjenica. Mi u suštini mnogo pričamo o genocidu nad srpskim narodom u NDH, a mi, recimo, u Srbiji nemamo ulice, nemamo kejeve koji su nazvani po tom događaju. Mislim da bi bila jako dobra stvar da, recimo, deo obale Save nazovemo obalom ili kejom jasenovačkih žrtava, da imamo ulice koje se zovu - ulica srpskih žrtava genocida, ulica genocida žrtava u NDH. Dakle, mi nemamo ulice koje će, ponavljam, da nas podsećaju na taj tragični period srpske istorije, ni ulice, ni trgove, ni delove obale, recimo, reke Save.

Takođe, mislim da je važno da u okviru tog memorijalnog centra srpskih žrtava genocida podignemo spomenik stradaloj srpskoj deci u NDH. To je jedina tvorevina u svetu koja je imala niz logora za decu, od Jastrebarskog, Siska, u Jasenovcu, itd, da podignemo spomenik svim srpskim žrtvama NDH.

Mislim da trebamo daleko više pažnje da posvetimo genocidu nad srpskim narodom i u našim obrazovnim programima. Mislim da se o tome nedovoljno uči u osnovnim i srednjim školama i da po uzoru na državu Izrael moramo na jedan aktivniji način da tome pristupimo i da naši mladi naraštaji uče punu istinu šta se desilo njihovim sunarodnicima tokom Drugog svetskog rata u NDH.

Nažalost, prošlo je više od 70 godina od tih tragičnih događaja. Svima nam je poznata činjenica da je republička vlast vodila politiku zaborava u ime lažnog bratstva-jedinstva, da su srpske žrtve prećutkivane, umanjivane, negirane, ali mislim da je zaista došlo vreme i ovo je jedan ohrabrujući početni korak da država Srbija, zajedno sa Republikom Srpskom, pristupi, ponavljam, na jedan sveobuhvatan, sistematski način, negovanju kulture sećanja i da u tom pravcu što više učini, a to znači, ponavljam, i usvajanjem deklaracije i osnivanjem memorijalnog centra i niz ovih stvari o kojima sam pričao. Zahvaljujem.
Hvala.

Poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, postavio bih nekoliko pitanja Tužilaštvu za ratne zločine. Dobro je poznato da je tokom devedesetih godina u oružanim sukobima na prostoru bivše Jugoslavije srpski narod doživeo ogromna i brutalna stradanja.

Podsećam da je sa područja današnje Hrvatske proterano preko pola miliona Srba, da je sa područja današnje Federacije BiH proterano takođe preko pola miliona Srba, a da je sa područja Kosova i Metohije proterano preko 200.000 Srba i drugih nealbanaca. Tokom devedesetih godina prošlog veka na prostoru bivše Jugoslavije desili su se i brutalni zločini nad srpskim civilima, ratnim zarobljenicima. Pomenuće neke od tih činjenica.

Na području današnje Hrvatske, srpski narod je doživeo brojne zločine tokom i posle hrvatskih vojnih i policijskih zločinačkih akcija. Podsećam da je na području zapadne Slavonije tokom jeseni i zime 1991. godine proterano preko 70.000 Srba i ubijeno preko 2.000 Srba. U pitanju su zločinačke akcije „Otkos“, „Orkan“ i „Papuk 91“. Takođe Srbi su doživeli brojna stradanja tokom ostalih hrvatskih vojnih i policijskih zločinačkih akcija „Maslenica“, „Miljevački plato“, „Medački džep“, „Bljesak“ i kao završni čin etničkog čišćenja Srba sa područja zapadne Slavonije i posebno po zlu poznata akcija „Oluja“ koja predstavlja najveće etničko čišćenje na području posleratne Evrope, odnosno posle završetka Drugog svetskog rata.

Takođe, brojni zločini su se desili nad Srbima i u nizu hrvatskih gradova, od Dubrovnika, preko Zadra, Šibenika, Splita, Gospića, Siska, Karlovca do Bjelovara, Darovara, Osijeka, Vukovara i mnogih drugih mesta.

Nažalost, gotovo niko od počinilaca, organizatora i nalogodavaca tih zločina nije kažnjen. Brojni zločini nad Srbima su se desili i na području BiH. Pomenuću samo velike zločine, brutalna ubistva Srba na području Sarajeva, zatim, na području srednjeg Podrinja u regiji Birač, u opštinama Zvornik, Vlasenica, Milići, Šekovići, Bratunac, zatim na području Bosanske posavine, u opštinama Brod, Orašje, Derventa, Brčko i ostali. Podsećam da na području Bosanske posavine, krajem marta 1992. godine se desio prvi veliki masovni zločin u čitavoj BiH nad srpskim narodom.

Veliki zločini su se takođe desili na području zapadno krajiških opština, od strane pripadnika ne samo tzv. Armije BiH, nego i pripadnika hrvatske vojske, Hrvatskog vijeća odbrane. Podsećam na te zločine, od Mrkonjić grada gde je pronađena grobnica od 181 Srbija koji je brutalno ubijen na tom području, zatim zločini u opštinama Bosanski petrovac, Glamoč, Grahovo, Drvar, Sanski most, Bihać, Bosanska krupa, Ključ, Jajce. Takođe, brojni zločini na području zapadne Hercegovine. Da ne pominjem zločine koji su se dešavali nad Srbima na KiM, od Prištine, Podujeva, Orahovice, Peći, Gnjilana, sela Klečka, Starogradsko, Goraždevac i mnogi drugi.

Postavio bih nekoliko pitanja Tužilaštvu za ratne zločine. Prvo pitanje – koliko optužnica za ratne zločine je Tužilaštvo za ratne zločine podiglo od svog osnivanja od 2003. godine do danas?

Drugo pitanje – koja je tačna struktura optužnica prema nacionalnoj pripadnosti? Prema mojim informacijama, Tužilaštvo za ratne zločine od svog osnivanja do danas, dakle, od 2003. godine je podiglo 180 optužnica, a od toga 161 protiv Srba, 15-ak protiv Albanaca, dve protiv Bošnjaka, muslimana i dve protiv Hrvata. Zanima me da li je to tačna informacija?

Treće pitanje – da li Tužilaštvo za ratne zločine planira da ubrza proces prikupljanja dokaza za ratne zločine protiv Srpskog naroda?

Da li Tužilaštvo za ratne zločine planira u narednom periodu da organizuje suđenja zajedno sa Odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, da li planira da organizuje suđenja u odsustvu, pošto je očigledno da pravosuđa Zagrebu, Sarajevu i Prištini nemaju političku volju da to čine. To nisu nezavisna i profesionalna pravosuđa. U pitanju su etnički motivisana pravosuđa. Hvala.
Poštovani gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih na početku, pre svega, da najoštrije osudim skandalozno, protivustavno i protivzakonito hapšenje 17 poslanika Demokratskog fronta od strane antisrpskog režima Mila Đukanovića.

Svima nam je jasno da su poslanici opozicionog Demokratskog fronta, suprotno svim demokratskim načelima i pravilima, lišeni slobode samo iz jednog razloga – da bi poslanici vladajuće koalicije u gluvo doba noći, u dva, tri sata ujutru, mogli da izglasaju sramni i anti-civilizacijski Zakon o slobodi veroispovesti ili, tačnije rečeno, zakon o otimanju imovine Srpske pravoslavne crkve.

U Crnoj Gori se punih 13 godina, dakle, od osamostaljenja Crne Gore vrši sistematska diskriminacija srpskog naroda. U Crnoj Gori se u odnosu na srpski narod krše temelji evropske vrednosti - sloboda, jednakost, demokratija, ljudska prva, vladavina prava, verske slobode. U Crnoj Gori je napadnuto sve što je srpsko, i srpski jezik i ćirilica i kulturni radnici, intelektualci, umetnici, crkva, srpski lideri. U Crnoj Gori Srbi nemaju nikakav status, nemaju status … naroda, a ne žele da bude nacionalna manjina.

Srpski jezik i ćirilica su izbačeni iz osnovnih i srednjih škola. Srpski jezik nije službeni jezik u Ustavu Crne Gore, srpski jezik je jezik drugog reda. U javnosti i školama i nastavnim programima vrši se sramna revizija istorije. Srbija i srpski narod se proglašavaju agresorima, što je skandalozno i suprotno svim istorijskim činjenicama. Poznati srpski pisci se izbacuju iz udžbenika književnosti, i Petar Kočić i Matija Bećković i Dobrica Ćosić, Ivo Andrić, Oskar Davičo i mnogi drugi. Savremeni srpski pisci u Crnoj Gori su na potpunoj margini. Nemaju mogućnost, faktički, da objavljuju svoja dela na srpskom jeziku i ćirilici.

Srbi u Crnoj Gori ne mogu da se zaposle u državnim službama. Srba nema na mestima direktora vrtića, osnovnih i srednjih škola, u ministarstvima i na drugim značajnim mestima. Srbi su potpuno na margini, pod pritiscima, pretnjama punih 13 godina.

U Crnoj Gori se progone srpski lideri kroz montirane sudske procese. Vlast podiže stotine prekršajnih prijava protiv simpatizera, aktivista i članova Demokratskog fronta. Situacija je nepodnošljiva. Donošenje ovog skandaloznog i sramnog zakona o tzv. slobodi veroispovesti je samo vrh ledenog brega. Ja mislim da bi trebalo uraditi nekoliko stvari.

Prvo mislim da bi naše Ministarstvo unutrašnjih poslova, odnosno ministar Dačić trebalo da pozove na razgovor ambasadora Crne Gore u Beogradu, gospodina, čini mi se da se zove Tarzan Milošević, i da mu uputi oštar i odlučan protest zbog hapšenja 17 poslanika Demokratskog fronta, od kojih su većina Srbi. Poseban je skandal činjenica da je režim uhapsio poslanike kod kojih nije ni skinut imunitet, što je ustavna i zakonska kategorija.

Dakle, svaki dan režim može da dođe i kaže – hajde, sad ćemo vas dvoje poslanika da uhapsimo, vas troje ćemo posle podne hapsiti, vas ćemo u tri sata noću hapsiti, da mi uradimo ono što smo mi naumili. Gde su tu demokratska načela? Gde su tu evropske vrednosti?

Kada ovo pričamo, očekujem reakciju i zvanične Podgorice. Evo, ga opet velikosrbi, velikosrpski hegemonisti, napadaju Crnu Goru. Ma, niko ne napada Crnu Goru, Srbija snažno poštuje teritorijalni integritet i suverenitet Crne Gore, ali ne može mirno da gleda na ovu sistematsku diskriminaciju i ugnjetavanje srpskog naroda.

Ne može Crna Gora biti srećna država. Ne može Crna Gora biti stabilna država ako ne postoji istorijski dogovor crnogorskog i srpskog naroda. Ako srpski jezik i crnogorski jezik, šta god ja mislio o njemu, nisu službeni jezici i nisu ravnopravni. Ako ćirilica i latinica nisu ravnopravni i u službenoj upotrebi. Dakle, oba jezika i oba pisma.

Šta reći na činjenicu da je predlog ovog sramnog Zakona o slobodi veroispovesti donela Vlada Crne Gore koja ima dvadeset članova. Od tih dvadeset članova nema nijednog Srbina. Ta vlada je predložila zakon o regulisanju odnosa sa SPC. U toj vladi su većina nacionalni Crnogorci, odnosno bivši Srbi. Poštujem svakoga ko želi da bude nacionalni Crnogorac ili marsovac, ima slobodu izbora, da se nacionalno i verski opredeli kako god želi. U toj vladi imamo i nekoliko Hrvata, i Albanaca, i nekoliko Bošnjaka i Muslimana i sad je ta vlada bez ijednog Srbina donela Predlog zakona i uputila ga u skupštinsku proceduru da bi ga ovaj parlament, odnosno vladajuća većina u Podgorici donela u tri sata, jutros u tri sata većinom glasova, opet nacionalnih Crnogoraca, odnosno bivših Srba, Bošnjaka, Albanaca, Hrvata i drugih, dakle, opet ne Srba. Dakle, opet bez Srba.

Kakva je to poruka srpskom narodu? Gde su tu demokratska načela, gde su tu evropske vrednosti? Takođe pozivam Ministarstvo spoljnih poslova i ministra Dačića da pripremi jedno pismo, jedan izveštaj u kom bi bili navedeni svi primeri diskriminacije srpskog naroda u Crnoj Gori od njenog osamostaljenja 2006. godine, da se to pismo sa tim izveštajem pošalje na sve relevantne međunarodne adrese, UN, Savet bezbednosti, Komitetu za ljudska prava UN i Evropskom savetu i Evropskom parlamentu, ali ne samo čelnim ljudima Evropskog parlamenta, svim šefovima poslaničkih grupa Evropskog parlamenta, Evropskoj komisiji, ali ne samo šefici Evropske komisije, već svim članovima Evropske komisije, Savetu Evrope, OSCE-u i drugim relevantnim međunarodnim organizacijama, najuticajnijim državama današnjeg sveta, da apelujemo, da tražimo, da molimo da se prekine sa diskriminacijom srpskog naroda u Crnoj Gori, da se otvori suštinski dijalog i da se kroz taj dijalog uz podršku relevantnih međunarodnih faktora pronađe trajno, pravično i pravedno rešenje srpskog pitanja u Crnoj Gori.

Ponavljam, šta je pravedno rešenje? Da srpski narod dobije status konstitutivnog naroda. Dakle, da crnogorski i srpski narod nose Crnu Goru, da oni budu faktori mira i stabilnosti i napretka Crne Gore. Da oba jezika i da oba pisma budu ravnopravna i definisana kao službena u Ustavu Crne Gore. To je jedini ispravan put. Takva Crna Gora bi bila moderna, evropska i slobodna država, a ne država koja želi da bude član EU, a radi sve suprotno od načela koji su temelji EU.

(Predsedavajući: Zahvaljujem, kolega Linta.)

Na kraju, želim još jednom da uputim snažnu podršku svim poslanicima Demokratskog fronta, imam informacije da je njih 14 pušteno jutros, da je njih troje, na čelu sa Andrijom Mandićem, Milanom Kneževićem su zadržani u pritvoru, nadam se da će biti pušteni i oni u toku dana. Puna podrška Srpskoj pravoslavnoj crkvi u Crnoj Gori, na čelu sa mitropolitom Amfilohijem, puna podrška i solidarnost sa srpskim narodom u Crnoj Gori, sa željom da se završi ovaj mučni period od 13 godina i da srpski narod konačno bude svoj na svome u svojoj državi Crnoj Gori. Hvala.
Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministri, ja se slažem sa generalnom ocenom većine mojih koleginica i kolega da je predlog budžeta za 2020. godinu realan, dobro planiran i razvojnog karaktera.

Budžet ima dva glavna cilja. Prvi je povećanje životnog standarda, koji se najbolje vidi kroz projektovana povećanja plata i penzija. Drugo, cilj ovog budžeta jeste ubrzanje privrednog rasta, što se najbolje vidi kroz povećana sredstva za javne investicije sa 220 na 260 milijardi dinara.

Pored toga, budžetom je posebna pažnja posvećena i modernizaciji obrazovanja, unapređenju zdravstvene zaštite, jačanju politike nataliteta, brizi o najsiromašnijim, najugroženijim kategorijama stanovništva, dodatnim sredstvima za kulturu, itd.

Ja bih posebnu pažnju posvetio jednom važnom segmentu politike Vlade Republike Srbije, a tiče se jačanja ekonomske saobraćajne i svake druge saradnje u regionu.

Jedan od najboljih primera jeste i izgradnja autoputa Beograd-Sarajevo. Nedavno su počeli radovi na izgradnji jednog pravca autoputa Beograd-Sarajevo od Kuzmina do Sremske Rače, u dužini od 18 kilometara. Tu je predviđena i izgradnja mosta preko Save u dužini od 1,3 kilometra, takođe kod Sremske Rače. Drugi pravac autoputa Beograd-Sarajevo se gradi od Požege do Kotromana, dakle, na granici sa BiH, u dužini od 60 kilometara.

Takođe, posebnu pažnju Vlada posvećuje jačanju sveobuhvatnih veza sa Republikom Srpskom u skladu sa Sporazumom o specijalnim paralelnim odnosima između Republike Srbije i Republike Srpske.

Važno je naglasiti da i zvanični Beograd i zvanična Banja Luka kao jedan od svojih prioriteta smatraju izgradnju autoputa Beograd-Banja Luka. Znamo da je Vlada Republike Srpske izgradila autoput „9. januar“, od Banja Luke do Doboja i da su pre nekoliko meseci počeli radovi na izgradnji autoputa od Doboja, odnosno od opštine Vukosavlje u Republici Srpskoj, do Sremske Rače, u dužini od 70 kilometara, sa ciljem da se poveže Republika Srpska autoputem do granice sa Srbijom. Predviđeno je da će Vlada Republike Srpske taj autoput završiti u narednih šest godina, a ovaj deo autoputa koji radi Srbija, od Kuzmina do Sremske Rače, biće gotov u naredne dve i po godine.

Dakle, 2025. godine imaćemo jednu istorijsku stvar da ćemo imati autoput od Beograda do Banja Luke i time će biti povezana Srbija i Republika Srpska sa jednom važnom saobraćajnicom.

Posebno želim da naglasim činjenicu da predsednik Vučić i Vlada Republike Srbije posebnu pažnju poklanjaju i realizaciji konkretnih projekata sa ciljem pomoći srpskom narodu van Srbije, ne samo u Republici Srpskoj, nego i u Federaciji BiH, Hrvatskoj, Crnoj Gori i drugim državama regiona. Ja ću samo pomenuti nekoliko stvari.

Vlada Republike Srbije je izdvojila preko 32 miliona evra za niz konkretnih projekata koji će se realizovati u svakoj od 63 opštine, koliko ih ima u Republici Srpskoj. Koji su to konkretni projekti? Radi se o izgradnji vrtića, bolnica, škola, objekata za mesne zajednice, đačkih i studentskih domova, posebnih domova za decu ometenu u razvoju, zatim, u pitanju su rekonstrukcije ulica. Zaista moram da kažem da su reakcije građana Republike Srpske najpozitivnije i da mi sada imamo po prvi put činjenicu da se Sporazum o specijalnim i paralelnim odnosima između Srbije i Republike Srpske, koji je potpisan 2001. godine, kada je bila SRJ, a 2006. godine između Republike Srbije i Republike Srpske, realizuje sa konkretnim projektima zahvaljujući predsedniku Vučiću i Vladi Republike Srbije.

Važno je naglasiti da Vlada Republike Srbije nije zaboravila ni, kao što sam rekao, Srbe u Federaciji BiH. Dakle, 13. septembra ove godine, predsednik Vučić je bio u istorijskoj poseti Drvaru, povodom obeležavanja Dana sećanja na sve stradale Srbe. Tom prilikom Vlada Republike Srbije je uplatila milion evra u budžet opštine Drvar. To su bila veoma važna sredstva da opština Drvar može da plati zaostale obaveze prema svojim građanima i da ta sredstva koristi za određene konkretne projekte u interesu građana Drvara.

Podsećam da je opština Drvar opština u kojoj srpski narod živi u većini. Pored toga, Vlada Republike Srbije pomaže i ostale opštine u zapadnoj Krajini gde su Srbi većina. U pitanju su Glamoč, Grahovo i Bosanski Petrovac, i to u dva navrata. To je onaj konkretan primer kako država Srbija brine na konkretan način o delu svog naroda koji živi van Republike Srbije.

Takođe, Vlada Republike Srbije je sa nekoliko projekata pomogla i Srbe u Hrvatskoj. Vlada je izdvojila dva miliona evra za obnovu Srpskog doma u Vukovaru, koji je veoma važan kao mesto gde će se okupljati i gde će moći da rade srpske organizacije koje su osnovali Srbi sa područja istočne Slavonije, Baranje, zapadnog Srema, pre svega srpske organizacije sa sedištem u Vukovaru. Takođe, izdvojena su sredstva za izgradnju Srpske kuće, odnosno Srpskog centra u Kninu.

Prilikom posete predsednika Vučića Kordunu, odnosno opštini Vrginmost dogovoreno je da se pomogne izgradnja pravoslavne crkve u Vrginmostu. Vlada je obezbedila sredstva, sredstva su prebačena. Izgradnja pravoslavne crkve u Vrginmostu je počela pre nekoliko meseci i očekuje se da će biti završena do kraja ove godine, što je zaista naišlo na veoma pozitivan odjek Srba koji su se vratili tamo, nažalost manjina, ali velikog broja Srba koji su proterani ili su rodom i poreklom sa tog područja.

Vlada je takođe pomogla i Srbe u Crnoj Gori. Podsećam da je izdvojeno preko tri miliona evra za osnivanje Srpske kuće u centru Podgorice. To je sada postalo mesto okupljanja, odnosno sedište gotovo svih srpskih organizacija koje deluju u Podgorici. Srpska kuća je, podsećam, otvorena od strane generalnog sekretara predsednika Republike, gospodina Selakovića, početkom ove godine.

Zašto su važna ova ulaganja, odnosno realizacija konkretnih projekata, ne samo u Republici Srpskoj, nego pre svega u Federaciji BiH, u Hrvatskoj, u Crnoj Gori i drugim državama regiona? Kantonalne vlasti u Federaciji BiH, s jedne strane, federalna vlast, s druge strane, vode jednu otvorenu politiku diskriminacije Srba u Federaciji BiH. Podsećam da je pre početka oružanih sukoba u BiH, na području Federacije BiH, živelo oko 600 hiljada Srba. Prema popisu iz 2013. godine ima ih svega 56 hiljada, mada realne procene govore da ih u realnosti nema više od 40 hiljada. Dakle, preko pola miliona Srba je proterano sa područja Federacije BiH.

Ta politika diskriminacije od strane kantonalnih vlasti i federalne vlasti ima pogubne posledice, zato je veoma važno pre svega pomoći opstanak Srba u četiri zapadnokrajiške opštine gde su oni većina. Podsećam, to su Drvar, Glamoč, Grahovo, Bosanski Petrovac. Ali, veoma je važno da vidimo u narednom periodu da Vlada Republike Srbije, takođe sa konkretnim projektima, pomogne i srpske povratnike u drugim zapadno-krajiškim opštinama, i u Savskom Mostu, i u Bihaću i u Jajcu, Bosanskoj Krupi, itd, ali i na području zapadne Hercegovine, posebno na području Mostara. Tu moram da kažem, takođe, da su, zahvaljujući predsedniku Vučiću, realizovani konkretni projekti pomoći srpskim povratnicima koji su se vratili u Mostar.

Tragična situacija je i sa Srbima u Hrvatskoj. Za vreme rata, iz Hrvatske je proterano preko pola miliona Srba, pre svega zbog politike ustaškog režima Franje Tuđmana, čiji cilj je bio stvaranje velike, etnički čiste, hrvatske države i zato je tu važno da Vlada Republike Srbije nastavi sa konkretnim projektima pomoći srpskim povratnicima, pre svega na krajiškom području, dakle na području istočne Slavonije, Baranje, zapadnog Srema, na području Banije, Korduna, Like, severne Dalmacije, ali i na području zapadne Slavonije, odakle je proterano samo 1991. godine preko 70 hiljada Srba u tri hrvatske zločinačke akcije „Otkos“, „Orkan“ i „Papuk“ 1991. godine.

Dakle, Vlada Republike Srbije poklanja posebnu pažnju, ponavljam, Srbima u regionu, gde živi u osam država regiona blizu dva miliona Srba i samo na ovaj način, konkretnim projektima, konkretnim akcijama se šalje poruka i pomaže se da deo našeg naroda opstane na svojim vekovnim područjima, da se pomogne našem narodu da slobodno može da koristi srpski jezik, da koristi srpsko pismo, ćirilicu i da sačuva svoj nacionalni i kulturni identitet.

Jedan od ciljeva jeste jačanje nacionalnog i kulturnog identiteta srpskog naroda, bez obzira na postojeće državne granice. Dakle, to uključuje i čuvanje srpskog jezika i ćirilice, ali to znači i negovanje kulture sećanja na naše stradale sunarodnike, čuvanje naše krsne slave, čuvanje naših običaja i tradicije. Dakle, sve ono što čini identitet jednog naroda.

Na kraju, želim još jednom da se zahvalim i predsedniku Vučiću i Vladi Republike Srbije što pored brojnih izazova i brojnih problema sa kojima se suočava Republika Srbija, koji se uspešno rešavaju, nije zaboravila deo svog naroda koji živi u regionu i dijaspori. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, poslaničko pitanje bih uputio ministru Đorđeviću.

Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja pripremilo je nacrt Zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica. Javna rasprava je završena u junu ove godine. Međutim, oko 50 hiljada krajiških boraca je nezadovoljno sa postojećim nacrtom zato što nije prihvaćena moja inicijativa da se u nacrt zakona stavi odredba po kojoj će svim pripadnicima vojske Republike Srpske Krajine biti priznat ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. Krajiški borci su ogorčeni i smatraju da su se časno i pošteno borili za svoju državu Srbiju, za Jugoslaviju, za svoj narod i traže da se ta nepravda u novom zakonu ispravi.

Ima nekoliko argumenata u prilog ove moje teze. Prvo, postavlja se pitanje – s kim su oficiri, podoficiri vojske Republike Srpske Krajine komandovali ako je njima priznat ratni staž u dvostrukom trajanju za čitavo vreme rata, a njihovim borcima nije? Takođe, Hrvatska je bez ikakvih okolišanja u potpunosti izjednačila prava pripadnika hrvatskog veća odbrane i susedne BiH sa pravima pripadnika hrvatske vojske, a 1993. godine donela je skandalozne izmene Zakona o penzionom osiguranju po kome je preživelim ustašama i domobranima priznala ratni staž za vreme genocidne NDH kada je izvršen genocid nad srpskim narodom.

Dakle, pitanje je – da li će ministar Đorđević i nadležno ministarstvo prihvatiti ovu moju molbu, odnosno moj zahtev da se krajiškim borcima, ponavljam, prizna ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju u novom zakonu?

Drugo pitanje bih postavio ministru spoljnih poslova Ivici Dačiću. Naime, Hrvatska punih 15 godina sistematski krši Bečki sporazum o sukcesiji, posebno Aneks G tog sporazuma – privatna svojina i stečena prava u kome se jasno kaže da svim građanima i svim pravnim subjektima moraju biti vraćena, odnosno zaštićena i priznata prava koja su imali na dan 31.12.1990. godine, a svi ugovori sklopljeni za vreme rata pod pritiscima i pretnjama moraju biti proglašeni ništavnim. Hrvatska, ponavljam, sistematski krši ovaj Aneks i na taj način odbija da vrati 40 hiljada otetih stanarskih prava oteranim Srbima, da isplati zaostale neisplaćene penzije za 50 hiljada krajiških penzionera, da vrati preko 800 hiljada katastarskih parcela otetog i uzurpiranog poljoprivrednog i šumskog zemljišta.

Odbija da isplati naknadu štete za preko 10.000 srušenih kuća po hrvatskim gradovima u klasičnim terorističkim akcijama. Posebno tokom 1991. i 1992. godine odbija da desetinama proteranih Srba prizna ratni staž, ne samo za vreme rata, nego čak dobrim delom njih i pre rata. Dakle, Hrvatska sistematski krši imovinska, stečena, statusna prava Srba.

Postavljam pitanje ministru Dačiću - kada će Ministarstvo spoljnih poslova da uradi jedan sveobuhvatni izveštaj o kršenju ljudskih prava, pola miliona proteranih Srba iz Hrvatske i velikog broja drugih oštećenih građana i da taj izveštaj prevede na strane jezike i pošalje svim relevantnim međunarodnim organizacijama i Komitetu u UN za ljudska prava, Evropskom parlamentu, Evropskoj komisiji, Savetu Evrope, vodećim državama sveta i da insistira na poštovanju temeljnih evropskih vrednosti, a među njima su, dakle, ljudska prava i vladavina prava na prvom mestu?

Još jedno pitanje ministru Dačiću, vezano je za nameru vlasti Unsko-sanskog kantona i grada Bihaća, da zatvori kampove za migrante i da preko 5.000 migranata sa područja Bihaća, Cazina, Velike Kladuše, preseli odnosno formira nove migrantske centre u srpskim naseljima Lipa, Medeno Polje, opštine Bosanski Petrovac i drugim srpskim selima? Proterani Srbi, odnosno malobrojne srpske porodice, veoma su ogorčene i traže pomoć da se spreči naseljavanje migranata iz Avganistana, Pakistana, Iraka i drugih država s tog područja.

U ovom pogledu postavljam pitanje ministru Dačiću – kada će poslati jedan dopis nadležnim institucijama BiH i jasno reći da je neprihvatljivo da se migranti sele u srpska naselja na području opštine Bosanski Petrovac, srpskim selima u okolini Bihaća, ali postoji opasnost i namera pojedinih centara moći u Sarajevu, da se migranti seli i u srpske opštine gde su Srbi većina?