Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Miodrag Linta

Govori

Poštovane koleginice i kolege, danas je svetski dan izbeglica, odnosno dan da se po ko zna koji put podsetimo tragične činjenice da je srpski narod doživeo brutalno etničko čišćenje, sistematsko uništavanje, otimanje i pljačkanje svoje pokretne i nepokretne imovine, otimanje stečenih statusnih prava, brojne i nezapamćene zločina na prostoru bivše Jugoslavije krajem 1990. godina, XX veka.

Sa prostora bivše Jugoslavije proterano je preko milion i 200.000 Srba i drugih građana, od toga 500.000 sa prostora Hrvatske, preko 500.000 sa prostora Federacije BiH i preko 220.000 Srba i drugih Albanaca sa prostora KiM.

Iz tih razloga, naša organizacija Savez Srba iz regiona je uradila jednu evidenciju otete, uništene i druge imovine proteranih Srba i drugih očišćenih građana sa područja današnje Hrvatske, BiH i Slovenije. Ukupno je obrazac za evidenciju popunilo 10.322 porodice, odnosno preko 30.000 oštećenih građana.

Obzirom da je sa prostora današnje Hrvatske i BiH proterano je preko milion Srba. Ovaj podatak se može smatrati jedno veoma reprezentativnom anketom. Nakon popunjenog obrasca urađen je jedan izveštaj sa veoma preciznim podacima o sistematskom uništavanju i otimanju pokretne i nepokretne imovine, otimanju stečenih prava kao što su neisplaćene penzije, dinarska devizna štednja, ne priznati radni staž, hartije od vrednosti, pitanje neadekvatno obnovljene prodane imovine.

Savez Srba iz regiona planira uskoro da ovaj izveštaj pošalje na sve relevantne međunarodne organizacije - UN, EU, Konferenciji za evropsku bezbednost i saradnju, Savet Evrope i vodeće države sveta. Posebno naglasak dajemo na EU, odnosno evropske institucije, Evropski parlament, Savet ministara spoljnih poslova, Evropski savet i Evropsku komisiju.

Pokušaćemo sve što je u našoj moći da kroz ovaj izveštaj i slanje ovog izveštaja tražimo da evropske institucije otvore suštinski dijalog sa Zagrebom, Sarajevom i Ljubljanom o pronalaženju pravičnog i trajnog rešenja brojnih imovinskih, stečajnih i drugih problema našeg naroda.

Smatram da nije moguće govoriti o trajnom miru i stabilnosti, da nije moguće govoriti o međusobnom poštovanju i uvažavanju ako imamo stotine hiljada građana koji ne mogu da ostvare svoja osnovna ljudska prava kao temeljnu vrednost EU.

Drugo važno pitanje jeste pitanje rešavanja stambenih pitanja desetina hiljada proteranih Srba koji žive u Srbiji.

Poznato je da naša država, odnosno Komesarijat za izbeglice i migracije realizuje regionalni stambeni program. Više puta sam govorio u javnosti, želim i sada da ponovim, smatram da Komesarijat za izbeglice i migracije i druge nadležne institucije moraju daleko brže, efikasnije i kvalitetnije da sprovode taj program, odnosno da proterani Srbi reše ključno pitanje integracije, pitanje stanovanja, da li kroz stanove, montažne kuće, dodelu građevinskog materijala ili kupovinom seoskih imanja, sasvim je svejedno.

Ono što je veoma važno i na čemu insistiram jeste da posle završetka ovog regionalnog stambenog programa ne sme ostati nijedan izbeglička porodica, nijedan proterani Srbin koji nije rešio svoje stambeno pitanje. Zato je važno i postavljam pitanje Komesarijatu za izbeglice i migracije da učini sve da u što kraćem vremenskom roku se reše stambena pitanja svih izbegličkih porodica. To su ljudi koji preko 25 godina žive kao podstanari i zaslužili su da reše ovo ključno pitanje.

Takođe, postavljam, odnosno apelujem na Ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije da pomogne oko distribucije ovog izveštaja vezano za evidentiranje otete, uništene imovine, proteranih Srba i drugih oštećenih građana na sve relevantne međunarodne adrese i organizacije. Hvala.
Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ja bih postavio nekoliko pitanja Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, a vezano za skoro donošenje Zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica.

Naime, kao što je poznato našoj javnosti, u Srbiji ima više stotina hiljada građana koji su se tokom 90-ih godina borili sa ciljem zaštite suvereniteta, teritorijalnog integriteta države Srbije, Savezne Republike Jugoslavije i Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Od tog broja ima oko 50 hiljada pripadnika Vojske Republike Srpske Krajine koji su se od 1991. godine časno i pošteno borili za svoj narod i za svoju državu.

Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja je pripremilo nacrt pomenutog zakona. Nažalost, u tom nacrtu nije prihvatilo naš zahtev da se svim pripadnicima Vojske Republike Srpske Krajine prizna ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. Dakle, od 1990. do 1995. godine.

Lično smatram da ovaj nacrt zakona koji ne predviđa ovo rešenje nije korektan, nije pošten i da diskriminiše 50 hiljada pripadnika Vojske Republike Srpske Krajine.

Navešću nekoliko činjenica koje govore u prilog mojoj tezi da bi trebalo u ovaj nacrt, a pogotovo budući zakon o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica, da se unese ova odredba.

Naime, prvi razlog - država je priznala svim oficirima, podoficirima i civilnim licima koji su bili u službi JNA ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. Postavlja se pitanje - sa kim su ti oficiri i podoficiri krajiške vojske komandovali, ako je njima priznat ratni staž za čitavo vreme rata, a njihovim borcima nije?

Drugo, Republika Hrvatska je svojim zakonom u potpunosti izjednačila prava pripadnika Hrvatskog vijeća odbrane iz BiH sa pravima pripadnika hrvatske vojske. Dakle, Hrvatska sve pripadnike Hrvatskog vijeća odbrane i hrvatske vojske smatra da su deo jedne te iste vojske.

Treće, podsećam da je Hrvatska još 1993. godine izmenama i dopunama Zakona o penzionom osiguranju donela odluku da se svim pripadnicima oružanih snaga NDH, koji su tada još uvek bili živi, da im se isplaćuju penzije i da im se prizna u dvostrukom trajanju učešće u ustaškim i domobranskim jedinicama za period 1941 - 15. maj 1945. godine, a od 16. maja, ako su bili u zarobljeništvu, da im se takođe to prizna u radni staž u dvostrukom trajanju.

Dakle, pripadnici ustaških domobranskih formacija dobili su najmanje osam godina radnog staža za učešće, gde su aktivno radili na genocidu protiv srpskog naroda tokom Drugog svetskog rata.

Hrvatska, po podacima iz 2013. godine izdvaja na godišnjem nivou 45 miliona evra da bi isplatila penzije preživelim ustašama, domobranima i članovima njihovih porodica.

Konačno, Nemačka je 1951. godine donela zakon po kojem je nacistima i njihovim saradnicima iz drugih država takođe isplatila penzije. Danas imamo činjenicu da preživeli nacisti iz Češke, Poljske, Slovačke, Francuske, Belgije, Hrvatske, Slovenije, primaju penziju od nemačke države.

Ovo su sve razlozi koji govore u prilog da bi, ponavljam, Ministarstvo rada trebalo da tokom javne rasprave uključi u ovaj zakon i sve pripadnike Vojske Republike Srpske Krajine, odnosno da im se prizna ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju i da se ispravi velika nepravda prema njima. Hvala.
Jedno od važnijih pitanja u Srbiji koje još uvek nije rešeno na sistemski i sveobuhvatan način jeste pitanje više stotina hiljada boraca koji su učestvovali u oružanim sukobima na prostoru bivše Jugoslavije devedesetih godina dvadesetog veka.

Unutar boračke populacije posebno želim da istaknem preko 50.000 krajiških boraca, odnosno pripadnika vojske Republike Srpske Krajine, kojima 23 godine od završetka rata još uvek nije priznat ratni staž za čitavo vreme rata o dvostrukom trajanju. Krajiški borci smatraju da je u pitanju diskriminacija, osećaju se ogorčeno, nezadovoljni su jer smatraju, i tu su potpuno u pravu, da su se časno i pošteno borili da sačuvaju Jugoslaviju, da odbrane svoj narod, da odbrane državu Srbiju. Poznato je da je krajiškim borcima ratni staž, odnosno učešće u ratu priznato samo do 15, odnosno do 27. aprila 1992. godine do dana stvaranja Savezne Republike Jugoslavije, odnosno 19. maja, kada se JNA povukla sa područja današnje Hrvatske i Bosne i Hercegovine.

Ono što posebno boli krajiške borce jeste činjenica da je ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju priznat krajiškim oficirima, podoficirima i građanskim licima koja su bila u JNA, a kasnije u vojsci Republike Srpske Krajine. Ja pozivam ministra Đorđevića da u okviru priprema novog zakona o pravima boraca i boračkoj invalidskoj zaštiti stavi jednu odredbu da se svim krajiškim borcima prizna ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju… (Isključen mikrofon.)
Više puta sam u Skupštini govorio o najvećim žrtvama ratova na prostoru bivše Jugoslavije. To su izbegla i interno raseljena lica. Ovaj put ću govoriti o više hiljada izbegličkih porodica čiji su stanovi izgrađeni sredstvima međunarodnih organizacija u najvećem delu i manjim delom sredstvima Vlade Srbije.

Nažalost, većina tih stanova u preko sto izbegličkih naselja izgrađeni su na nekvalitetan način. Loše su urađeni temelji, hidroizolacija, termoizolacija, što dovodi do pucanja zidova, prokišnjavanje krovova, pojave vlage itd. Ključno pitanje tih nekoliko hiljada izbegličkih porodica jeste da konačno postanu vlasnici tih stanova.

Zakonom o izbeglicama iz 2010. godine omogućeno je pravo otkupa tih stambenih jedinica. Međutim, u većini slučajeva to pitanje još uvek nije rešeno, jer lokalne samouprave, u saradnji sa opštinskim filijalama poreske uprave, određuju veoma visoke početne cene otkupa. Imamo, na primer, slučaj Požege, gde imamo 68 izbegličkih porodica. Tu mi se obratio i kolega Despotović, narodni poslanik, vezano za rešavanje tog problema. Početna cena po kvadratnom metru za otkup tih stanova jeste negde oko 550 evra, dok u centru Požege, novoizgrađeni stanovi, koji su urađeni veoma kvalitetno, početna cena jeste 450 evra. To je jedna diskriminacija, a uzimajući u obzir da su ti stanovi izgrađeni na podzemnim vodama.

Znači, pokušavamo da vidimo saradnju sa lokalnim samoupravama u desetinama opština i gradova i u saradnji sa Komesarijatom da se te cene maksimalno spuste. Moje lično mišljenje jeste da bi ti stanovi trebali biti dati izbegličkim porodicama besplatno ili uz simboličnu nadoknadu.
Ja sam već više puta u Skupštini govorio o jednom problemu koji muči 530 izbegličkih i drugih porodica, čiji su stanovi izgrađeni sredstvima Italijanske vlade.

Poznato je da u Srbiji ima više hiljada stambenih jedinica koje su izgrađene sredstvima međunarodnih organizacija, ali na žalost samo ovih 530 porodica nema pravo otkupa svojih stanova. To je bilo predviđeno memorandumom Vlade Srbije i Vlade Italije iz 2003. godine. Međutim, za vreme ministra Velimira Ilića 2006. godine opcija otkupa je ukinuta i ovih 530 porodica su diskriminisani punih 10 godina. Dakle, radi se o 530 porodica u sedam lokalnih samouprava. U pitanju su Niš, Valjevo, Kraljevo, Čačak, Kragujevac, Pančevo i Stara Pazova.

Već više godina pokušavam da pomognem tim porodicama da se reši to pitanje, da se ispravi nepravda prema njima. Imali smo više sastanaka u nadležnim ministarstvima. Imao sam sastanak i sa premijerkom Anom Brnabić i njenim savetnikom. Apelujem još jednom i na kabinet premijerke, na nadležno Ministarstvo za građevinarstvo, saobraćaj i infrastrukturu da to pitanje stavimo na dnevni red, da konačno tim porodicama se omogući pravo otkupa svojih stambenih jedinica.

Neprihvatljivo je da među više hiljada izbegličkih porodica ima jedna kategorija koja nema to pravo. Nadam se da ćemo konačno to pitanje rešiti u narednom periodu i da sve izbegličke porodice čiji su stanovi i druge stambene jedinice izgrađene sredstvima međunarodnih organizacija budu izjednačeni u svojim pravima. Hvala.
Hvala.

Ja bih hteo na početku da kažem da predloženi budžet je dobar, dobro izbalansiran i da on s jedne strane jeste razvojni, jer predviđa velika izdvajanja za kapitalne investicije čiji je cilj rast BDP. S druge strane, on je i socijalni jer vodi brigu o socijalnim kategorijama, socijalno osetljivim grupama, predviđa porast plata i penzija. S treće strane predviđena su i značajna izdvajanja za zdravstvene objekte, za modernizaciju škola, za poboljšanja u kulturi, za socijalnu zaštitu, kao što sam rekao i posebno za subvencije u poljoprivredi.

Ono što nije dobro, jeste da je budžetom predviđeno određeno smanjivanje sredstava za boračko-invalidsku zaštitu. Dobro znamo da u Srbiji živi preko 400.000 građana koji su učestvovali u oružanim sukobima 90-tih godina prošloga veka. Imamo značajan broj ranih vojnih invalida, civilnih invalida rata i da se predviđa usvajanje novog zakona o pravima boraca i boračko-invalidskoj zaštiti. Očekujemo da do kraja ove godine, u skladu sa dogovorom u kabinetu predsednika Vučića i predsednikom Vučićem lično, navedeni zakon o pravima boraca i boračko-invalidskoj zaštiti bude usvojen i da se predvide i sredstva za njegovo sprovođenje.

Ono što nam je bitno vezano za taj budući zakon jeste da se konačno ispravi istorijska nepravda prema preko 50.000 krajiških boraca koji do sada nisu priznati, odnosno priznato im je pravo na ratni staž do 27. aprila 1992. godine do dana stvaranja Savezne Republike Jugoslavije, odnosno do 19. maja do dana povlačenja JNA sa područja današnje Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Ono što očekujemo da u novom zakonu o pravima boraca i boračko-invalidskoj zaštiti stoji ključna odredba da svim krajiškim borcima bude priznat ratni staž u dvostrukom trajanju za čitavo vreme rata, kao što je priznat i krajiškim oficirima, podoficirima i građanskim licima koja su bila u JNA.

Posebno bih hteo da istaknem pitanje položaja Srba u regionu. Takođe imamo određeno smanjenje sredstava za upravu za dijasporu i Srbe u regionu. Mislim da se svi slažemo da pitanje skoro dva miliona Srba u regionu treba da bude jedno od pitanja državnog i nacionalnog značaja. Položaj Srba u regionu je u većini država težak, možemo da kažemo da je taj položaj jedino dobar i zadovoljavajući u Mađarskoj i Rumuniji, gde je zvanična Budimpešta i zvanični Bukurešt izdvajaju značajna sredstva i pomažu da se neguje i očuva srpski nacionalni i kulturni identitet. Međutim, u ostalim državama taj položaj, kao što sam rekao, veoma težak.

Najteži je i najtragičniji je u Hrvatskoj i Federaciji BiH, odakle je proterano preko milion Srba. Srbi u Hrvatskoj, Srbi u Federaciji BiH, ono što ih je ostalo, su građani ne drugoga, nego građani petoga reda. NJihova imovinska i statusna prava se svakodnevno krše. Imaju probleme, takođe, vezano za očuvanje svog nacionalnog i kulturnog identiteta.

Posebno težak položaj jeste položaj Srba u Crnoj Gori. Aktuelna vlast u Crnoj Gori sprovodi politiku diskriminacije prema gotovo trećini svoga stanovništva. Srbi u Crnoj Gori imaju probleme vezano za zapošljavanje u javnom sektoru, probleme vezano za upotrebu srpskog jezika i ćirilice. Evo, juče i danas imamo dve sramne, dve skandalozne odluke. Sinoć je Skupština Crne Gore donela sramnu odluku kojom se poništavaju odluke podgoričke Skupštine iz 1918. godine, ujedinjenju Srbije i Crne Gore. Nažalost, u Crnoj Gori, već dugi niz godina, na delu je potpuno falsifikovanje istorije čiji cilj je dalje udaljavanje i dalje produbljivanje podela između srpskog i crnogorskog naroda.

Ovom skandaloznom odlukom Skupštine Crne Gore od sinoć, Srbija je zvanično proglašena za okupatora, koja je tobože izvršila aneksiju Crne Gore 1918. godine, a srpska vojska koja je oslobodila Crnu Goru i koja je imala ključnu ulogu da spreči aneksiju Boke Kotorske od strane Italijana, kojima je ta teritorija bila data Londonskim ugovorom iz 1915. godine, se takođe proglašava okupatorskom vojskom. To je ono što je veoma loše i to je ono što ne može doprineti razvoju dobrosudskih odnosa između Srbije i Crne Gore.

Takođe, imamo i danas sramnu odluku vlasti u Crnoj Gori, da se uhapsi jedan od lidera opozicionog Demokratskog fronta, Nebojša Medojević, i da se izda nalog za hapšenje drugog lidera Demokratskog fronta, Milana Kneževića. Ove odluke apsolutno su štetne, izazivaju dodatni rast tenzija u Crnoj Gori i na ovaj način vlast u Crnoj Gori šalje jednu lošu poruku. S jedne strane želi da bude član EU, a sa druge strane krši temelje evropske vrednosti, poštovanja opozicije, toleranciju, poštovanje civilnog sektora, dijalog, itd.

Položaj Srba u Makedoniji takođe je veoma loš, imaju mnogo problema vezano za slobodnu upotrebu ćirilice, srpskog jezika za informisanje na srpskom jeziku. U Albaniji, takođe, ono malo Srba što je ostalo, imaju velike probleme da očuvaju svoj nacionalni i verski identitet. Srbi u Sloveniji su najveća etnička grupa, posle većinskog slovenačkog naroda, međutim i dalje nemaju status nacionalne manjine.

Dakle, generalno govoreći, položaj Srba u regionu, ponavljam, je veoma težak i složen. Ono što je najbolje u svemu tome jeste što je konačno zapadno od Drine stvorena druga srpska država, naša Republika Srpska koja razvija najbolje ekonomske, političke, kulturne, sportske i sve druge odnose sa Srbijom. U skladu sa Dejtonskim sporazumom i u skladu sa Sporazumom o specijalnim paralelnim odnosima između dve države. Konačno je Drina postala reka spajanja, a ne razdvajanja.

Očekujem u narednom periodu da će Srbija, kao što je do sada radila, na čelu sa predsednikom Vučićem, pomoći opstanak Srba u regionu, pomoći očuvanje njihovog kulturnog i nacionalnog identiteta, da svi Srbi u regionu, ponavljam, njih blizu dva miliona, zaista znaju da Srbija, kao njihova majka, svaki dan stoji iza njih i da brine o njima. Hvala.
Hvala. O mom amandmanu ću govoriti u kontekstu tragedije, odnosno katastrofe koju je doživeo srpski narod 90-ih godina na prostoru bivše Jugoslavije.

Opšte je poznato da je sa područja današnje Hrvatske 90-ih godina prošlog veka proterano preko pola miliona Srba. Sa područja današnje Federacije BiH takođe je proterano pola miliona Srba, a sa područja Kosova i Metohije preko 200.000 Srba i drugih nealbanaca. Dakle, bilans ratova koji su vođeni na prostoru bivše Jugoslavije 90-ih godina prošlog veka je tragičan srpski narod, preko 1,2 miliona Srba je doživelo tragediju i bilo prinuđeno da napusti svoje stanove i kuće.

Šta su bili uzroci tih ratova? Mi danas imamo na sceni u delu pojedinih zapadnih centara moći, delu zapadnog javnog mnjenja, kao i u Zagrebu, Sarajevu i u Prištini, priču o jednoj potpuno lažnoj, besmislenoj i apsurdnoj tezi da je glavni krivac za ratove 90-ih godina bila Srbija i srpski narod, a da su Albanci, Hrvati, Bošnjaci tobože bili žrtve koji su vodili oslobodilačke ratove.

Istorijske činjenice pokazuju potpuno suprotno. Glavni krivac za rat na području današnje Hrvatske bila je proustaška politika Franje Tuđmana, čiji cilj je bio stvaranje Hrvatske države bez ili sa što manje Srba. Hrvatska je vodila osvajački i agresivni rat prema srpskom narodu u Hrvatskoj, prema JNA i prema Jugoslaviji. Mi danas imamo kao mantru priču u Hrvatskoj kako je tobože tzv. Domovinski rat bio oslobodilački rat, to je čak definisano Deklaracijom o Domovinskom ratu iz 2000. godine i Zakonom o pravima branitelja, koji je usvojen u Hrvatskom saboru krajem prošle godine.

Mi moramo stalno da reagujemo na tu lažnu i bespravnu tezu hrvatskih političara i hrvatske javnosti da su Srbija, odnosno Jugoslavija, JNA i krajiški Srbi izvršili agresiju na Hrvatsku. Kako je moguće da su Srbi u Hrvatskoj izvršili agresiju na sami sebe, kad tamo žive vekovima? Kako je moguće da sam ja izvršio agresiju na moju opštinu Vrginmost? Kako je moguće da je kolega Atlagić izvršio agresiju na severnu Dalmaciju? Kako je moguće da su stotine hiljada Srba, a živelo ih je oko 700.000 zajedno sa Jugoslovenima, izvršili agresiju sami na sebe? Tu tezu demantuje jedan veoma važan dokument iz maja 1993. godine koji su sačinile Ujedinjene nacije. Prema tome dokumentu, do maja 1993. godine, dakle, prve dve godine rata, sa područja koje je bilo pod kontrolom hrvatskih snaga i hrvatske vlasti proterana je 251.000 Srba i još preko 250.000 je proterano u zločinačkim akcijama „Oluja“, „Bljesak“ i „Medački džep“.

Drugi problem koji imamo u Hrvatskoj jeste da punih 28 godina, od dolaska Franje Tuđmana na vlast, imamo državni projekat rehabilitacije ustaštva i ustaške ideologije koji je ušao u svoju završnu fazu. Tako da imamo i skandaloznu odluku tzv. Vijeća, odnosno Saveta za suočavanje s prošlošću u Zagrebu, da se ustaški pozdrav „Za dom spremni“, pod kojim je pobijeno stotine hiljada Srba u ozloglašenoj NDH, prema mišljenju toga saveta, može koristiti ponekad, u specijalnim prilikama. Da li je moguće da nekakav savet za suočavanje sa prošlošću u Berlinu bi doneo zaključak da se „Zig hajl“, nacistički pozdrav, može koristiti u pojedinim prilikama. Naravno da to nije moguće.

Glavni problem jeste što u Hrvatskoj nije izvršen proces denacifikacije i zato sada imamo tragičnu činjenicu da je ustaštvo temelj današnje Hrvatske, da imamo sistematsko kršenje ljudskih nacionalnih prava Srba u Hrvatskoj, da imamo stotine hiljada proteranih Srba koji ne mogu da ostvare svoja osnovna imovinska, stečena, statusna i druga prava, koji ne mogu da vrate stanarska prava, zaostale neisplaćene penzije, preko 10.000 srpskih kuća i poslovnih objekata je srušeno u klasičnim terorističkim akcijama tokom 1991, 1992, 1993. godine po hrvatskim gradovima.

U Srbiji se često, daću samo jedan primer, tragedija Srba iz Zapadne Slavonije svodi na „Bljesak“, kada je proterano oko 20-ak hiljada Srba. Većina, preko 70.000 Srba sa područja Zapadne Slavonije je proterano tokom leta i jeseni 1991. godine u zločinačkim akcijama „Otkos“, „Orkan“ i „Papuk“.

Slična situacija je nažalost i na području Federacije BiH. Rekao sam, i sa tog područja je proterano preko pola miliona Srba. Srbi su tamo građani drugog reda. Prema poslednjem popisu iz 2013. godine, od blizu 600.000 Srba, koliko ih je živelo uoči rata na području Federacije BiH, sada ih živi svega 56.000.

Danas sam, sticajem okolnosti, u Skupštini Srbije u svojstvu predsednika Odbora za dijasporu Srba u regionu primio Vladiku Bihaćko-petrovačkoga Sergija i predstavnike 12 zavičajnih udruženja, koja deluju u Srbiji, a čiji su predstavnici i članovi rodom i poreklom sa područja Federacije BiH. Danas smo konstatovali dosta sumorne činjenice. Imamo problem da i dalje obnova Federacije BiH, obnova porušenih kuća ide veoma sporo, da se ne obnavlja komunalna struktura, da imamo sistemsku diskriminaciju Srba koji ne mogu da se zaposle na nivou 10 kantona Federacije BiH u prosveti, u zdravstvu, policiji, u javnim preduzećima. Kao posledicu toga imamo iseljavanje, sve veća iseljavanja srpskih povratnika koji su se vratili početkom 2000-ih godina, svojim kućama i na svoja ognjišta.

Imamo problem vezano za učenje srpskog jezika. Naime, imamo četiri srpske opštine gde su Srbi većina. To su Glamoč, Grahovo, Drvar i Bosanski Petrovac. Na primer, u Drvaru uči se nacionalna grupa predmeta po nastavnom planu iz Republike Srpske samo za tri predmeta - istorija, geografija, književnost ali svi ostali predmeti se uče na hrvatskom jeziku i po hrvatskom nastavnom planu. U Glamoču je potpuno tragična situacija. Srbi su tamo većina. Nema apsolutno ni nacionalne grupe predmeta, ni mogućnosti da srpska deca na području opštine Glamoč uče na srpskom jeziku, makar nacionalnu grupu predmeta. Dakle, problemi su veoma brojni i ono što je važno jeste još aktivnija uloga naše države.

Poseban problem koji želim da istaknem, pošto je ovde i ministarka pravde, gospođa Nela Kuburović, jeste pitanje ratnih zločina. Mi imamo etnički motivisano pravosuđe u Sarajevu, imamo etnički motivisano pravosuđe u Zagrebu, imamo montirane sudske procese, imamo hapšenja Srba na osnovu poternica, imamo problem da svaki pripadnik Vojske Republike Srpske Krajine i policije Republike Srpske Krajine strahuje da putuju izvan države Srbije, jer preti opasnost da je Hrvatska pokrenula nekakvu istragu i da će biti uhapšen, da će biti zatvoren, pa će onda dokazivati svoju nevinost u zatvoru.

Ja apelujem na gospođu Kuburović, da napravimo jedan sastanak, da vidimo da se pri Ministarstvu pravde napravi jedna kancelarija za ratne zločine, da se angažuje nekoliko vrhunskih advokata iz te oblasti, da naši ljudi koji su bili na ratištu i na području BiH, na području Hrvatske, mogu da dođu da se obrate da dobiju savet i da osete da država Srbija stoji iza njih.

Ogromna većina Srba su se časno borili u Vojsci Republike Srpske, u Vojsci Republike Srpske Krajine i žele da speru ljagu sa svoga imena, ne žele da nose stigmu ratnih zločinaca. Zato je važno da država Srbija pomogne da insistira u razgovorima sa Zagrebom i Sarajevom, da se tim ljudima omogući pošteno suđenje, da Zagreb i Sarajevo, koji imaju dokaze da je Linta Miodrag, ili bilo ko drugi učinio bilo kakav ratni zločin, protiv ratnih zarobljenika ili protiv celog stanovništva, da se taj predmet dostavi i u Beograd, da se sudi ovde u Višem sudu u Beogradu, da Hrvatska monitoriše taj postupak, odnosno sudski proces, da to radi i BiH, ali da se spreči da se naši ljudi hapse i da se onda u montiranim procesima usuđuju u Sarajevu i Zagrebu.

S druge strane, mislim da je važno da naše tužilaštvo za ratne zločine, daleko aktivnije pokreće istrage za brojne zločine protiv srpskih civila i ratnih zarobljenika koji su se desili devedesetih godina na području Hrvatske, na području BiH i KiM. Ja sam imao više sastanaka i sa bivšim tužiocem za ratne zločine Vukčevićem i sa sadašnjim tužiocem gospođom Stanojković. Mislim da tu moramo biti daleko aktivniji, da moramo da jačamo službu za ratne zločine i da moramo da aktivno radimo na procesuiranju ratnih zločina protiv Srba.

Inače, u suprotnom preti opasnost da će Hrvatska, takođe i BiH, odnosno zvanično Sarajevo, nizom lažnih presuda, nizom optužnica, novim istragama, da verifikuju lažnu i besmislenu tezu, koju sam već pominjao, a ona glasi – ni u Sarajevu, ni u Zagrebu, ni Bošnjaci, mi Hrvati smo bili žrtve, mi smo bili oslobodioci a vi ste Srbi i Srbija kompletno i srpski narod, vi ste agresori i zločinci. To ne smemo dozvoliti. Znači, moramo se zalagati za politiku istih standarda, ko god je učinio zločin bio Srbin, Hrvat, Bošnjak, Albanac, on mora da odgovara. Sada to nije slučaj. Sada je na delu politika dvostrukih standarda.

Dakle, još jednom apel gospođi Kuburović, da napravimo jedan sastanak kod vas, da vidimo da pomognemo našim ljudima. Upravo su me i danas zvali naši zemljaci vezano za generala Borislava Đukića, koji je bio častan oficir u Vojsci Republike Srpske Krajine, koji već više godina čami u zatvoru Bilice u Splitu. Ja sam pre dve godine lično, poseti i generala Đukića i kapetana Dragana i molili su i apelovali su da država Srbija pomogne njihovu odbranu. Porodica generala Đukića je na ivici opstanka, iscrpeli su sva finansijska sredstva. Taj proces i dalje traje i bilo bi veoma značajno, gospođo Kuburović da vidimo da se obezbede sredstva i da se pomogne porodici generala Đukića, jednog časnog oficira, da se odbrani u sudskom postupku, u jednom montiranom sudskom postupku koji i dalje traje u Hrvatskoj. Zahvaljujem se.
Hvala.

Javnosti je dobro poznato da se u Srbiji sprovodi regionalni stambeni program, čiji cilj je rešavanje stambenih potreba desetine hiljada izbeglih i prognanih Srba, koji još uvek nisu rešili ključno pitanje integracije, a to je pitanje stanovanja.

Takođe, poznato je da su dve institucije nadležne za realizaciju tog programa. To su Komesarijat za izbeglice i Jedinica za upravljanje projektima.

Ono što ja želim posebno da istaknem jeste činjenica da te dve institucije treba daleko profesionalnije, efikasnije i brže da rade na realizaciji toga programa. Program se sprovodi veoma sporo, sprovodi se nekvalitetno. Imamo primere loše gradnje stanova, imamo primere loše gradnje montažnih kuća, imamo niz primera da se donose odluke za izbegličke porodice da su na papiru dobile ili montažne kuće ili stanove ili seoska imanja ili građevinski materijal, a onda čekaju godinu, dve, tri, da se to realizuje u praksi. LJudi su ogorčeni, jer često vide na televiziji kako su im dodeljene te odluke o rešavanju stambenog pitanja, a u praksi to sporo ide.

Znači, moj apel, odnosno zahtev i Komesarijatu za izbeglice i Jedinici za upravljanje projektima, ponavljam, da poštuju rokove. U pitanju su najveće žrtve ratova na prostoru bivše Jugoslavije i nedopustivo je da i pored tih formalnih odluka o rešavanju stambenog pitanja, moraju da čekaju, kao što sam rekao, godinu, dve, tri, da bi se to realizovalo u praksi. Hvala.
Kao što je poznato u Srbiji živi oko pola miliona proteranih Srba sa područja današnje Hrvatske, Federacije BiH i preko 200 hiljada interno raseljenih lica, sa Kosova i Metohije, to je gotovo 10% građana Republike Srbije.

Ta se populacija suočava sa velikim brojem problema, pre svega sa problemima povratka oduzetih imovinskih, stečenih, statusnih i drugih prava u mestima i područjima odakle su proterani, a sa druge strane suočava se velikim problemom rešavanja ključnih pitanja integracije.

Jedno od najvažnijih pitanja integracija jeste pitanje stanovanja. U Srbiji je u prethodnom periodu izgrađeno nekoliko hiljada stambenih jedinica za izbegla, interno raseljena lica.

Međutim, imamo jedan problem o kome sam ja više puta govorio sa gospođom Mihajlović, imali smo i sastanke, naime, imamo 530 porodica koji žive u sedam gradova u Srbiji, to su Niš, Kragujevac, Valjevo, Kraljevo, Pančevo, Stara Pazova. Šta je problem? Tih 530 porodica je jedina kategorija iz ove ranjive populacije koja nema prava otkupa svojih stambenih jedinica. Memorandumom Vlade Srbije i Italije dobili su to pravo. Nažalost, za vreme ministra za kapitalne investicije, Velimira Ilića, to im je pravo oduzeto.

Ja još jednom apelujem, na gospođu Mihajlović, da organizujemo sastanke i sa Kabinetom premijerke, da vidimo da taj problem rešimo i da tim ljudima omogućimo da dobiju pravo…(Isključen mikrofon)
U Srbiji živi preko pola miliona proteranih Srba iz Hrvatske i Federacije BiH, jednim delom iz Slovenije i preko 200 hiljada proteranih Srba i drugih nealbanaca sa područja KiM. Od toga broja preko 20 hiljada izbegličkih porodica još uvek nije rešilo jedno od ključnih pitanja u procesu integracije, a to je pitanje stanovanja.

Dobro je poznato javnosti Srbije da se već više godina sprovodi tzv. regionalni stambeni program koji sprovode dve državne institucije – Komesarijat za izbeglice i migracije i Jedinica za upravljanje projektima ili JUP uz podršku brojnih međunarodnih donatora.

Nažalost, u prethodnih nekoliko godina praksa je pokazala da se taj regionalni stambeni program sprovodi veoma sporo, a u jednom delu i veoma nekvalitetno uz brojne primedbe samih korisnika. Glavni cilj toga programa jeste da njegovim završetkom ne sme da ostane ni jedna izbeglička porodica u podstanarskom statusu ili porodica koja živi u neljudskim uslovima i da se svim tim izbegličkim porodicama pomogne rešavanje njihovog stambenog pitanja kroz četiri vida: izgradnja stanova; izgradnja montažnih kuća za ona lica koja imaju svoje placeve; kupovina seoskih imanja i dodela paketa građevinskog materijala za one porodice koje su počele same da grade svoje kuće, ali nažalost ne mogu sami finansijski da ih završe.

Dakle, moj apel Vladi Republike Srbije je da pošalje jasnu poruku ovim dvema državnim institucijama, dakle, Komesarijatu za izbeglice i migracije i Jedinice za upravljanje projektima, da u narednom periodu maksimalno, profesionalno, odgovorno rešavaju probleme izbegličkih porodica i da konačno izbegličke porodice, nakon 23, 25, 28 godina, mogu da kažu da su svoj na svome i da su rešili ključno pitanje integracije, a to je pitanje stanovanja. Hvala.
Hvala.

U Srbiji je u prethodnom periodu izrađeno više hiljada stanova za izbegličke porodice. Nažalost, u većini slučajeva kvalitet gradnje tih zgrada, tih stanova je bio veoma loš.

Navešću neke od primera. U pitanju je loša termoizolacija, hidroizolacija i temelja i podruma i podova i zidova i krovova, to dovodi da krovovi prokišnjavaju, dolazi do pucanja zidova zbog loše urađenih temelja, do iskrivljavanja tih zidova. Imamo loše urađene keramičarske radove, dolazi do pucanja tih pločica, loša stolarija, loše sanitarije, i ljudi su zaista ogorčeni zbog takvog načina gradnje, a znaju da je Međunarodna zajednica, da su međunarodni donatori, dali sredstva da se za najveće žrtve rata na prostoru bivše Jugoslavije, urade stanovi na jedan kvalitetan način i da konačno reše ključno pitanje integracije, a to je pitanje stanovanja.

Evo, imamo poslednji slučaj gradnje 235 stanova u naselju Ovča, gde ima više zgrada, već pucaju zidovi. Imaju problema sa odvodom vode. Na dve zgrade, čini mi se, uopšte nema krova, tako da stanari imaju velike probleme sa vlagom kada pada kiša, kada pada sneg. Ja želim da apelujem na gospođu Mihajlović i na Vladu Srbije da obrate pažnju na ovaj problem.

Poznato je da se u Srbiji realizuje tzv. regionalni stambeni program i da u narednih godina treba da bude izgrađeno još bar desetak hiljada stanova i montažnih kuća.

Nadležna državna institucija koja vodi taj proces izgradnje izbegličkih zgrada i stanova jeste jedinica za pravljenje proje…ili tzv. JUP, znači osnovan od strane Vlade. Apelujem na gospođu Mihajlović da se pošalje jasna poruka JUP-u da se traži od investitora koji su izabrani na tenderima, da u narednom periodu zgrade i stanove za izbegličke porodice rade na jedan kvalitetan način u skladu sa urbanističkom, tehničkom dokumentacijom, jer neprihvatljivo je u 21. veku da ti ljudi dobiju stanove koji su građeni kao pre 200 godina.

Dakle, apelujem na vas gospođo Mihajlović da se tu angažujete i da zaista u narednom periodu ne bude tih problema i oko gradnje stanova i oko gradnje montažnih kuća.

Zašto je ovo važno pitanje, pogotovo za ovih nekoliko hiljada porodica? Sada po Zakonu o izbeglicama ti ljudi imaju pravo da otkupe te stanove. Međutim, preti opasnost, već ima situacija gde Komesarijat za izbeglice želi da naplati visoke otkupne cene tih stanova i tih zgrada, koje su ponavljam urađene na loš način i ovde je bitan jedan razgovor sa Komesarijatom za izbeglice da vidimo da ta otkupa cena tih stanova bude zaista simbolična ili čak da ljudi ne plate ništa uzimajući u obzir da su 20, 25 godina bili podstanari i uzimajući u obzir da su, ponavljam ti stanovi urađeni na loš i nekvalitetan način. Hvala.
Pošto je poznato u Srbiji se već pet godina realizuje tzv. regionalni stambeni program čiji cilj je rešavanje stambenih potreba najvećih žrtava rata, proteranih Srba kroz četiri vida, kroz izgradnju stanova, kroz dodelu montažnih kuća, kroz kupovinu seoskih imanja i kroz dodelu paketa građevinskog materijala za završetak kuća.

Nažalost taj program u velikoj meri sprovodi se veoma sporo u dobrom delu i nekvalitetno i imao zbog toga jedno veliko nezadovoljstvo i ogorčenje izbegličkih porodica zbog te činjenice. Navešću samo jedan primer, imamo 302 izbegličke porodice u Beogradu koje godinama čekaju da im se isporuči građevinski materijal da završe svoje kuće, to se još uvek nije desilo. Skupština donatora u Parizu je još decembra 2013. godine donela odluku da se stambeno reši 715 porodica u Beogradu od toga pomenute 302 izbegličke porodice umesto da su dobili materijal još 2015. godine, da, ponavljam završe svoje kuće, evo prolazi 2018. godine i još uvek taj materijal nisu dobile. Pokušavam u razgovorima sa nadležnim institucijom, a to je jedinica za upravljanje projekata -JUP i Komeserijatom za izbeglice da to rešimo. Nažalost, ni JUP ni Komeserijat za izbeglice do sada nisu rešile te probleme i sada je ostala jedina adresa, to je predsednik Vučić i pokušaćemo narednih dana da iz kabineta predsednika Vučića rešimo taj problem i da konačno 302 izbegličke porodice dobiju pakete građevniskog materijala da završe svoje kuće. Ponavljam, pet godina od kada je Skupština donatora dobila sredstava za njih. Hvala.
Kao što sam već rekao, u Srbiji se pet godina sprovodi tzv. regionalni stambeni program čiji je cilj rešavanje blizu 17.000 izbegličkih porodica. Nažalost, u jednoj značajnoj meri ovaj program se izvodi veoma sporo, a radovi vezano za izgradnju stanova i montažnih kuća se izvode veoma loše i nekvalitetno i to je ono što nije dobro.

Ja ću dati jedan negativan primer, lošeg izvođenja radova i probijanja rokova. Ove godine, 29. marta 49 izbegličkih porodica od Skupštine grada Beograda je dobilo ugovore za dodelu montažnih kuća. Rok za primopredaju tih kuća je bio kraj decembra prošle godine. Evo, sada je kraj septembra 2018. godine, izvršena je primopredaja svega pet kuća od ukupno 49. Od tih pet objekata, tri objekta još uvek nemaju priključke za vodu, struju i kanalizaciju, devet porodica odbija da se izvrši primopredaja, jer investitor nije završio svoj deo obaveze da priključi vodu, struju i kanalizaciju na njihove montažne kuće. Ostalih 18 objekata i dalje teku radovi, a rekao sam, loše, nekvalitetno, ljudi su nezadovoljni, ljudi su ogorčeni i tražim od nadležne institucije, jedinice za upravljanje projektima ili popularno nazvane Jup komesarijata za izbeglice, da preuzmu punu odgovornost da se jasno pošalje poruka investitorima da je ovakvo ponašanje neprihvatljivo i da je potrebno da investitori poštuju rokove, da radove izvode kvalitetno u datim rokovima, a ne da se šalje ovakva poruka. Poruka je loša, da država Srbija nije ….
Govoriću o jednom problemu sa kojim se suočava 200 izbegličkih porodica u naselju Ovča na području grada Beograda.

Naime, izbegličke porodice su se uselile u stanove u naselje Ovča 5. marta nadalje. Međutim, Infostan im je prethodnih nekoliko meseci poslao račune za zajedničku električnu energiju u velikim iznosima odnosno traži od njih da plate zajedničku električnu energiju za period prije 5. marta, a te troškove treba da snosi investitor.

LJudi su ogorčeni. LJudi smatraju da to nije pravedno, da nije fer i da Komesarijat za izbeglice u saradnji sa gradskom upravom, Infostanom, investitorom, reši to pitanje. Daću samo nekoliko primera. Na primer, Vukašin Pišma je dobio da plati zajedničku električnu energiju, a to se odnosi za energiju za liftove, podstanice za grejanje, stubičnu rasvetu itd.

Dobio je da plati 3.313 dinara, a njegov mesečni iznos za zajedničku električnu energiju jeste 136 dinara. Zdravko Venović je dobio da plati 7.022 dinara, a mesečni iznos je 977 dinara. Goran Vodogaz je dobio da plati 11.868 dinara, a njegov mesečni iznos je 350 dinara.

Ovde se postavlja nekoliko pitanja. Prvo, zašto utrošak električne energije do tog datuma, dakle do 5. marta, kada su porodice počele da se useljavaju u svoje stanove, nije naplaćivan od investitora „Zlatiborgradnje“, nego su nenaplaćeni računi štampani u duplikatu i ovaj ime stanara.

Ko je dao nalog „Elektrodistribuciji“ da izvrši naplatu zajedničke električne energije koja je utrošena do 5. marta ove godine? Zašto je infostan prihvatio da napravi ovakve račune i time dodatno traumira već napaćene stanare.

Apelujem, odnosno tražim od Komesarijata za izbeglice da u saradnji sa gradskom upravom, u saradnji sa investitorom reši ova pitanja. Neprihvatljivo je da izbegličke porodice plaćaju zajedničku električnu energiju…
Gospodine ministre Lončar sa saradnicima, poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poznato je da je zakonskim propisima data mogućnost Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje, da razne kategorije socijalno ugroženog stanovništva u Srbiji, oslobodi od plaćanja participacije za niz zdravstvenih usluga – pregledi kod izabranog lekara ili specijaliste, rehabilitacija, lekovi, gde imamo fiksnu participaciju u visini od 50 dinara, laboratorijske analize itd.

Naravno, uslov je da bi neko bio oslobođen od plaćanja participacije na ove zdravstvene usluge, da su ukupni prihodi po članu porodice manji od minimalne neto zarade u mesecu podnošenja zahteva za oslobađanje participacije.

Mislim da je sada negde minimalna neto zarada utvrđena u iznosu oko 24.000 dinara. Moje mišljenje je da jedna kategorija građana Srbije diskriminisana postojećim propisima.

Naime, radi se o proteranim Srbima iz Hrvatske koji primaju veoma male penzije ih Hrvatske ovde u Srbiji. Daću primer jedne žene, Zore Katić koja prima penziju iz Hrvatske u visini od 4.500 dinara i kada je htela da podnese zahtev da bude oslobođenja plaćanja participacije na ove zdravstvene usluge, njoj se u filijali RFZO u Sremskoj Mitrovici, gde živi, rečeno da nema pravo da bude oslobođenja participacije, jer je ona inostrani penzioner, iako, ponavljam, njena penzija iznosi 4.500 dinara. Radi se o ženi koja je težak bolesnik mesečno pije sedam, osam lekova, ide na više pregleda i kod izabranog lekara i kod specijalista, ima više puta vađenja krvi i drugih analiza i njeni troškovi zdravstvenih usluga, odnosno plaćanja participacije iznose preko 1.000 dinara, a ponavljam, njena penzija je preko 4.500 dinara.

Moja molba ministru Lončaru jeste da vidimo mogućnost da se ne uzima kruto, mehanički da je u pitanju inostrani penzioner, jer sada neki građanin Srbije koji ima penziju ili prihod 22.000, 23.000 dinara ne plaća participaciju, jer je iznos ispod minimalne neto zarade od 24.000, a Zora Katić i hiljade takvih penzionera iz Hrvatske nažalost plaćaju.

Voleo bih da vidimo mogućnost kako da se izvede taj propis, da imamo jedan sastanak kod vas i kod direktora RFZO i da ispravimo ovu nepravu, pogotovo uzimajući u obzir činjenicu da se radi o ljudima koje diskriminiše sama Hrvatska. Naime, za vreme Vlade Vojislava Koštunice potpisan je jedan nepovoljni sporazum o socijalnom osiguranju sa Hrvatskom, po kome ako srpski penzioneri prebace penziju iz Hrvatske u Srbiju gube tzv. zaštitni dodatak. Dakle, da nema te nepovoljne odredbe, ona bi sa zaštitnim dodatkom imala penziju 160 evra, a pošto je morala da prebaci penziju iz Hrvatske u Srbiju, ona dobiju tu osnovu, to je ta poljoprivredna penzija od svega 4.500 dinara, nešto manje od 40 evra.

Dakle, još jednom vas molim da vidimo mogućnost da li možemo izmeniti taj zakonski propis da hiljade građana Srbije, proteranih Srba koji imaju minimalne penzije, ispod cenzusa, dakle, minimalne zarade u Srbiji, da budu oslobođeni participacije na ove zdravstvene usluge i na preglede kod izabranog lekara i na laboratorijske analize, vezano za rehabilitaciju i vezano za plaćanje participacije za lekove u visini od 50 dinara. Hvala.