Pa, kolika je apsurdnost čitave ove rasprave, možda pokazuju i ovi predlozi u sklopu ovog zakona koji se odnose na kaznene odredbe.

Mi srpski radikali, da bi skrenuli pažnju javnosti i o čemu se radi, da bi to na neki način naglasili, mi smo predložili amandman koji smanjuje taj raspon između najniže i najviše novčane kazne koju treba da plati i pravno i fizičko lice. A, onda dobijemo odgovor od resornog ministarstva, odnosno od predlagača da se imalo u vidu platežna moć stanovništva.

Sada kada čovek gleda, prosto ne može da veruje da živi u ovoj Srbiji, gde je minimalna plata daleko ispod ove najniže visine kazne koju je Vlada odredila da je 50.000 dinara, od 50 do 150 hiljada.

Mi smo samo radi naglašavanja, ništa više, rekli - hajde već kad se časti, neka bude 100 hiljada. Primanja u Srbiji su da nemaju građani dovoljno sredstava da plate ni ovu minimalnu kaznu. I na stranu čitava ta priča, ta realnost u kojoj mi živimo je sasvim drugačija, nego kaznena politika koja se sprovodi po pitanju pandemije i kršenja uredbi.

Ali, ovde imamo jedan primer koji je itekako šokantan. Vi puštate ljude da se okupljaju, da prisustvuju javnim skupovima bez zaštitne opreme, sede na stepenicama, nikog ni da opomenete, a kamoli da mu napišete kaznu ili da ga privedete, kako to nalaže uredba, a ovde već unapred smišljate kako će obični građani ili ona pravna lica morati da plate ovako ne male kazne. Vi mislite da ćete na taj način uvesti dodatnu disciplinu ili postići taj željeni efekat. Nećete, gospodo, nego ćete podstaći još veću diskriminaciju. Zakon mora i pravila moraju da važe za sve jednako.

Kada su u pitanju kaznene odredbe, one moraju da budu u visini shodno primanjima i standardu građana Srbije, a ne tako što ste vi stavili umesto 30.000, stavili ste 50.000 ili stavili ste 70.000, a maksimalna je 500.000 za pravna lica, odnosno 150.000 za fizička lica. Vama ne mali broj stanovnika, pogotovo onih koji su po prirodi stvari najugroženiji, penzioneri, primaju da sastavljaju jedva kraj sa krajem, a ne da plaćaju ovako drakonske, visoke kazne, koje će biti stvar ili predmet procene pojedinca koji će sprovoditi ovu kaznenu politiku.

Ne može se tako voditi ni država, a pogotovo ne može se postupati kada je u pitanju borba protiv pandemije.

Zbog čega je SRS insistirala da se mnogo ranije razgovara o ovim pitanjima koja su sada predmet naše rasprave? Iz prostog razloga što smo znali da donošenjem zakona koji je predviđao minimum 10 hiljada sudski overenih potpisa omogućava političkim partijama, odnosno koalicijama učešće u republičkim izborima. To na neki način doprinosi da se napravi selekcija na političkoj sceni Srbije, selekcija u pozitivnom smislu reči, jer smo nošeni razmišljanjem ko može da skupi toliki broj potpisa, taj u svakom slučaju čini ozbiljan politički faktor u Srbiji.

Deset hiljada overenih potpisa smatram mogu skupiti političke partije ili koalicije koje imaju infrastrukturu, koje imaju mesne odbore, koje imaju opštinske odbore, okružne odbore i tako dalje. Zašto? Zato što iza svakog potpisa stoji ime i prezime čoveka ili građanina Srbije koji ima poverenje u političku partiju ili političku koaliciju kojoj je dao taj potpis. A, infrastruktura za svaku ozbiljniju političku opciju je bitna, jer u situaciji kada se dolazi na vlast i preuzima odgovornost vlasti, onda iz sopstvene infrastrukture morate da imate kadrove koji će preuzimati određene funkcije u vlasti. A, mi već od 2000. godine po ko zna koji put prisustvujemo improvizaciji.

Prvo, 2000. godine, 5. oktobra, podsećanja radi, došla je jedna bagra na vlast, buldožer revolucijom, uz podršku zapada, pre svega Amerike. Kada je trebalo imenovati ljude na određene funkcije, videli smo, imenovali su čoveka za energetiku koji se bavio prodajom voća i povrća u Americi. Zabavljao se sa nekom rođakom od Milana Panića, dosetio se promena vlasti u Srbiji, iskoristio tu povoljnost poznanstva sa Milanom Panićem i bio ministar za energetiku. Uzeo ogromne pare, digla se prašina, on se pokupio, niko više ne zna ni gde je, ni šta je. Ko odgovornost nosi? Niko. Ko ga je predložio? Nagađanje je da je to bila Demokratska stranka ili neka u okviru koalicije DOS-a koja je bukvalno pučem došla na vlast.

Mislili smo, hajde, krajnje je vreme da se razgovara o tome, da se ne samo malo, uslovno rečeno, pooštre kriterijumi kada su u pitanju lokalni nivoi, nego da se razgovara najozbiljnije oko statusa mandata koji je Ustavni sud nekim svojim tumačenjem prilagodio tadašnjoj političkoj volji ili raspoloženju vladajuće koalicije na čijem čelu je bila Demokratska stranka, a razlog je bio da se pokuša na svaki način uništiti SRS, ponavljam uništiti SRS i jedan od metoda je da se mandati dodele pojedincima, nema veze što Ustav jasno kaže da poslanik svoj mandat može da poveri političkoj partiji, koaliciji i listi na kojoj je izabran.

To je Ustavni sud jednostavno poništio. One ostavke koje su bile potpisane, te ostavke su na volšeban način nestale i, kako je to neko rekao, zaboravio gde je ostavio. I šta je to? Vraća se kao bumerang. I danas imamo posledice takvog načina razmišljanja i ponašanja, tako što pojedini poslanici koji su izabrani na određenim listama političkih partija i koalicija prisvojili su taj mandata. Sa tim mandatom bukvalno trguju, trguju ne iz razloga da bi ostvarili korist Srbiji ili političkoj partiji, nego ličnu korist kad treba neku političku opciju razbiti. Kad treba uništiti na političkoj sceni, onda se angažuju takvi poslanici koji su spremni da svoj mandat ponesu, da ga prodaju i napravi se bukvalno pijačarina od Narodne skupštine Republike Srbije.

Na početku ovog saziva mi srpski radikali smo vas upozoravali da je velika opasnost to što ste uveli koaliciju koju je promovisao američki ambasador Skot, u kojoj se nalazila DSS, u kojoj su se nalazili Dveri i različiti, uslovno rečeno, predstavnici nacionalnih manjina. Među njima su i oni koji vračaju, gledaju u kugle i na taj način prave analizu biračkog tela u Srbiji.

Vi ste to mislili jednog trenutka da ćete moći da iskoristite tako što ćete sa njima manipulisati ili Bog te pita kakva je bila ideja, ne vas koji ovde sedite, nego onih koji su daleko od Skupštine, ali rukovode određenim političkim partijama. I šta se desilo? Danas se desilo upravo na najgori mogući način da se to vratilo, to što se gledalo kroz prste Bošku Obradoviću, koji je ušao u parlament zahvaljujući Skotu, pa su se on i ostali zvali Skotovi, mislim poslanici, to danas je, nažalost, osetio kolega Marijan Rističević.

Kad mi srpski radikali danas kažemo ko je kriv za to, pre svega ministar unutrašnjih poslova, vi kao kiša oko Kragujevca, umesto da tražite i sami odgovornost ministra unutrašnjih poslova, vi krećete sa pričom – krivo je obezbeđenje. Ne, kriv je ministar unutrašnjih poslova. Ima i u drugim evropskim i svetskim zemljama protesti ispred parlamenta, ali tačno se zna na kom mestu, na kom odstojanju. Ne može niko da zabrani ulazak u parlament. Ne može niko da zabrani onome za koga je u proseku glasalo 17.000 građana Srbije da dođe na svoje radno mesto. To je zabrana tim građanima da vrše svoju funkciju, a ne pojedincu.

Marijan Rističević, kao i svi mi, nije ovde zato što je on Marijan Rističević, nego zato što se nalazio na listi i što je broj glasova koje je dobila ta lista otprilike 17.000 u proseku građana koji su dali poverenje. I umesto da policija reaguje, da rastera te koji su se skupili na stepeništu, vi ste to pre nekoliko dana napravili probu tako što ste pustili ljude koji su posle 18.00 časova sedeli na stepeništu ove Skupštine i hvalili se kako vi imate demokratsku širinu, kako nećete da intervenišete.

Zakon i uredba su bili na snazi, ali vi imate neke posebne principe. Imate, u stvari, selektivnu primenu zakona i uredbi. Takav način primene uvek se vraća, ali nažalost, vraća se u negativnom smislu.

Mi srpski radikali danas insistiramo na tome. U redu je, bila je vanredna situacija zbog pandemije, nije moguće više očekivati da će tako brzo da se overavaju potpisi kada su u pitanju notari, ali imaju tu i sudski overivači, kada su u pitanju republički izbori, ali vi ste to spustili jednostavno na nivo lokalne samouprave da bi u republičkim izborima mogli da učestvuju sada svi oni koji imaju naklonost vlasti, odnosno vladajuće koalicije, a mi koji smo po zakonu uz overu notara priložili 10.000 potpisa mi smo sad u nekom podređenom položaju. Sada ćemo imati dve vrste poslanika, odnosno učesnika u izbornoj kampanji.

Isto tako kandidovali smo pitanje da se razgovara, zbog pandemije zabranjena su javna okupljanja, da se razgovara o tome, da se promocije vrše, odnosno nastupi da budu na televizijama, na medijama, pogotovo na nacionalnoj televiziji, kako to kažu javni servis, i šta se dešava ovih dana, umesto da se krene polako uvođenjem u izbornu kampanju, da se spuste te tenzije, da se stvori normalna atmosfera, vi na Prvi program RTS dovedete analitičare.

Analitičari pričaju šta političari treba da rade, kako da razmišljaju i šta političke stranke treba da rade po njihovom mišljenju. Nisu izlazili nikad na izbore, nemaju blage veze sa izbornim procesima, ali iza njih stoje strane ambasade, oni su eksponenti stranih vlada. Uostalom, CESID je i dalje na spisku, samo da vas podsetim, stranih obaveštajnih službi u Ruskoj Federaciji i „Otpor“ i CESID, ali CESID je ovde sa svim mogućim ovlašćenjima. Oni unapred projektuju koliko će ko imati glasova, kako ko stoji kada je u pitanju rejting. Na taj način najdirektnije utiču na biračko telo. To vas ne interesuje.

Vas interesuje kako da što više političkih partija učestvuje i na lokalnim i na republičkom da bi se dodvorili EU i, umesto da odlučno osudite, da postupite, da preduzimate mere, da sprečavate vandalizam, vi počeli da plačete, da kukate, pozivate EU. Evropska unija je doprinela svemu ovome. Emisari EU utiču na ove koji bojkotuju izbore. Oni indirektno daju instrukcije. Videli ste, evropski parlamentarci, koji su već odavno u penziji, dolaze ovde da vam dele lekcije, vi svi ponosni utrkujete se ko će s njima da razgovara. Šta vas boli briga?

Pitanje izbora je unutrašnje pitanje svake države. Ne može niko suverenoj državi da se meša kada su u pitanju izbori, a mi ovde čekamo, poslednji, konačan rezultat objavljuje američka ambasada, gde to ima, ili engleska ambasada. Gde to ima? Nema nigde. Mi smo doživeli najveću sramotu. Nama je, predsedničkim izborima, EU, Evropski parlament u 17.00 časova čestitao izbor Tomislava Nikolića. Vi se ne ograđujete od toga. U 17.00 časova još ljudi idu na biračka mesta. Hoće i ovde da unapred čestitaju? Kako to reče jedan od kolega - oni će da proglase da su bili demokratski izbori. Kad samo, koje pitanje je vremena. Da li će to biti u 17.00 časova ili možda će sat vremena ranije u 16.00 časova. Jel vi shvatate da Srbija na taj način dolazi u poziciju da je pitanje da li će uopšte u narednom periodu biti izbora i ako ih budu kakvi će biti?

Kakva je priroda tih izbora? Šta je cilj tih izbora? Da dođe neki ambasador i da kaže – toliko će biti iz ove političke opcije, a ovi ne mogu uopšte. Da li je to politika koju vodi vladajuća koalicija? Da li je to cilj te politike? Ne verujem da većina u vladajućoj koaliciji misli na taj način, ali oduprite se tome, dajte jednom da se poštuje zakon.

Tolerantniji smo kada su u pitanju lokalni izbori zato što je mogućnost kontrole mnogo veća, ali kada su u pitanju republički, pravite nešto što će se i te kako negativno odraziti na politički život. Vi uvodite u politički život one ljude koji nemaju političku partiju, a kamoli da imaju infrastrukturu. Oni imaju na papiru i ništa više, ali vi po zadatku promovišete te da budu protivteža aktuelnoj vlasti. Vi promovišete Đilasa kako bi podelili Srbiju. Zar vi ne shvatate da ne možete jednu te istu podelu više puta da primenite građanima Srbije? Mnogo su politički pismeniji građani Srbije, nego što to vi iz vladajuće koalicije mislite. Nemojte zanemarivati stepen inteligencije običnog građanina Srbije, već je prolazio kroz takvu golgotu, već su mu 5. oktobra primenili takvu jednu prevaru, govoreći biće mnogo bolje, milijarde čekaju. Evo, čekaju preko 20 godina, nikad to bolje da dođe.

Na nama srpskim radikalima je da snosimo jedan deo političke odgovornosti, jer učestvujemo u parlamentarnom životu stranke i ne možemo da stojimo po strani, moramo da vam kažemo. Danas umesto da odmah postupite onako kako vam je SRS rekla, da tražite odgovornost ministra unutrašnjih poslova, vi to ne radite iz nama jasnih razloga, jer i dalje se politički kotira Nebojša Stefanović veoma dobro unutar političke partije. Kakve to veze ima sa premlaćenim poslanikom koji se zove Marijan Rističević? Baš njega boli briga kako se kotira ministar policije politički, da li dobro ili loše, unutar jedne političke opcije. Nije uradio svoj posao, mora da podnese ostavku.

Dame i gospodo, SRS i stavovi SRS od početka pandemije su bili potpuno jasni. Mi smo jasno saopštili da je Srbiji preko potrebna politička stabilnost.

U sprečavanju pandemije isto tako, decidirano smo rekli moraju stručni ljudi, ljudi koji su od autoriteta da učestvuju u čitavoj toj akciji sprečavanja posledica od svega onoga što je Korona virus nosio sa sobom. Znali smo mi da će pojedinci koji su na najvišim funkcijama u Vladi Srbije pokušati da iskoriste trenutak vanrednog stanja kako bi pokazali da bez obzira koliko su nestručni ipak medijskom manipulacijom mogu da podignu ili utvrde svoj rejting.

Među njima u početku je prednjačio ministar zdravlja. Nije to za nas srpske radikale bilo iznenađenje, jer smo i ranije upozoravali da je preko potrebna smena unutar Ministarstva zdravlja. Ne iz razloga što mi nešto lično imamo protiv Zlatibora Lončara, nego iz razloga što su vreme i događaji potvrdili da on nije sposoban da obavlja tu funkciju. Jeste da zloupotrebi, ali nije na pravi način u sklopu zakona da obavlja tu funkciju.

Desilo se to da je među prvima, kao najodgovorniji kada je u pitanju zdravlje stanovništva izašao sa jednom izjavom koja je kasnije i te kako unela nemir i nestabilnost u javnost Srbije. Sećate se konferencije na kojoj je najodgovorniji ministar za zdravlje rekao da građani Srbije ne treba da brinu, da mi imamo već tehnologiju za proizvodnju vakcine. Na pitanje prisutnog novinara, kako to da ne pomognemo i Kini i Kinezima koji se u to vreme uveliko suočavaju sa tim problemom, ministar odgovora, citiram – ako budu tražili, spremni smo da im isporučimo.

Čak je objašnjavao da su objekti kao što su kasarne već spremni za prihvatanje eventualno obolelih od Korone virusa i to je nešto što je u samom startu stvaralo veliku rezervu kada je u pitanju nastup i postupci svih koji su na najodgovornijim funkcijama. To je i te kako opterećivalo i nastupe u javnosti i predsednika države. Umesto da shvati da je ozbiljna situacija da nema više improvizacije, nema više poigravanja, ministar je nastavio dalje. Njemu je potpuno bilo svejedno da izrekne neku konstataciju, nema veze koliko će to da košta građane Srbije, koliko će to dodatno da poveća nervozu.

Mi srpski radikali nismo se osvrtali na to, nego smo rekli, ima vremena, biće vreme, ako Bog da, da samo sprečimo tu pošast koja je obuhvatila i Srbiju, pa ćemo onda da raspravljamo o svemu i svačemu što se dešavalo, a nije u skladu sa Ustavom i nije u skladu sa zakonom.

Sada, na ovom zasedanju jasno kažemo da nisu poštovane ustavne odredbe. Nije poštovana procedura, nije poštovan Zakon o radu Narodne skupštine, nije poštovan ni Poslovnik.

Ne govorimo to da bismo stekli, eventualno, neke političke poene u samoj izbornoj kampanji ili na pragu izborne kampanje, nego govorimo da bude za nauk za naredni period, jer ne znamo kad će ovo da prestane, da se spreči, jer najavljuju da postoji mogućnost ponovnog povratka virusa, odnosno ponovo možda i veći i jači talas pandemije nego što je bio do sada.

Ali, moramo da izvučemo neke pouke. Zašto je bitno da se poštovala procedura kada je u pitanju zakazivanje sednice i da je Skupština donosila ovakve odluke? Pa, upravo, zbog političke stabilnosti. Mi politički odgovorni srpski radikali ne želimo ništa drugo nego da u kritičnim trenucima, imajući iskustvo iz ranijeg perioda, postignemo tu preko potrebnu stabilnost. Ako nema političke stabilnosti, jako teško je rešavati bilo kakav problem, a pogotovo ovako veliki i krupan problem.

Mi smo svedoci da sve ovo vreme od kad je uvedeno vanredno stanje, više se bavite tim tviteraškim raspravama nego što posvećujete pažnju onim ključnim političkim problemima. Vidite da već počinje kampanja protiv aktuelnog režima u Srbiji. Počinju upravo oni koji su pomogli ovom trenutnom aktuelnom režimu i te kako pomogli da dođe na vlas. Ali, ide, jako teško ide sa ispunjavanjem obećanja, niz tu političkih faktora ima koji njih rukovode da vrše pritisak na aktuelnu vlast.

Nama, srpskim radikalima nije u interesu da se destabilizuje Srbija. Nama je u interesu da Srbija bude što stabilnija politički ulazeći u izbornu kampanju. Zato na neki način i potenciramo da se izbori održe što pre, kao što smo kroz amandman predložili da se ukine vanredno stanje 3. maja, imajući u vidu sve podatke, sve činjenice, stanje koje ste i ovde iznosili. Sam predsednik Vlade jasno je predočio da ide ka boljitku, da ide ka smirivanju, da pandemija jednostavno jenjava iz niza faktora i vremenskog razloga, a i onoga što preduzima Vlada. Zbog toga, zbog psihološkog stanja u javnosti među građanima, predlažemo da to bude 3. maja.

Nismo mi neko ko će da osudi nesnalaženje, početno nesnalaženje predstavnika vlasti. Pa, sama situacija je nalagala da se u pojedinim delovima delovanja izvršne vlasti ne snalazi baš onako kako bi to trebalo. Ali, vremenom, upozoravali smo da bi trebalo preduzimati prave korake, donositi prave mere, kako bi se ušlo u mirnije vode, uslovno rečeno u mirnije vode.

Svesni smo mi da ova Vlada u principu funkcioniše iz krajnosti u krajnost, iz ekstrema u ekstrem. Primera radi, na početku kada je počela pandemija u Srbiji, slušali smo kako to nema nikakve opasnosti za nas Srbe, jer mi smo Balkanci, mi smo otporni na to, to je problem koji se odnosi na neke druge zemlje, ali mi u Srbiji, mi smo po prirodi, genetski, kako su to neki „umni“ govorili – mi smo otporni na taj virus. Da bi nakon toga išli u drugu krajnost, gde se uvode toliko rigorozne mere, toliko bahato ponašanje pojedinaca koji su na visokim funkcijama, da prosto čovek ne može da poveruje. Nije bilo neke uravnotežene politike kada je u pitanju preduzimanje mera, pa da se kaže – dobro, primenićemo pa da vidimo kakve će rezultate dati.

Mi smo duboko ubeđeni da je velika stvar dolazak kinskih stručnjaka koji su koliko-toliko na osnovu iskustva, na osnovu znanja koje imaju ipak na neki način, ne na neki, nego na veliki, dali veliki doprinos da se situacija stabilizuje, jasno predočili kako i na koji način treba da se radi.

Ono što nije izvučeno kao pouka, odnosi se na nešto što, kako vi kažete, gledamo u sutra, u budućnost, a to je ekonomske mere za oporavak privrede i tu idemo u krajnost. Ne kažemo mi da treba sad da se hvalimo da smo mi najbolji, da nas ta ekonomska kriza neće pogoditi, ne kažemo ni da treba kukati, ali treba realno sagledati stvari. Te priče oko toga da ćemo mi za godinu dana, odnosno sledeće godine već biti drugi po uspešnosti mera koje preduzimamo, to u svakom slučaju treba optimizma u javnosti, ali preterani optimizam proizvodi kontra efekat.

Vi ovde imate potpuno jasnu činjenicu, kao što nismo znali o virusu koji se zove Korona, tako i ne znamo kakve će sve posledice biti od ove ekonomske krize, ne znaju ni mnogo razvijenije, mnogo bogatije zemlje, organizovanije, a mi već imamo neku projekciju da već sledeće godine bićemo drugi po BDP-u. To se potkrepljuje, ne tako što su to realne mogućnosti, ne što je to realno sagledavanje, nego zato što to predviđa MMF. Zar niste malo preterali?

Onda se iznose podaci kako nama u opšte ne treba novac, ne trebaju nama krediti, ne novac u bukvalnom smislu reči, nego novac koji je od kredita koji su iz međunarodnih fondova, odnosno Svetska banka i Evropska banka za razvoj, zato što su to skupi krediti. Šta smo vam mi srpski radikali govorili kada je u pitanju priprema za eventualnu ekonomsku krizu? Rekli smo da realnije to sagledavate, nemojte da gomilate te pare da bi se hvalili kako u deviznim rezervama imamo 15 milijardi evra, pritom imamo milijardu i po u zlatu. Pripremite se da možemo da dočekamo krizu koja je samo ubrzana pojavom pandemije, a ne da slušamo tu slavopojku, da kažemo – nema to nikakve veze, mi ćemo da pozajmimo 3,1 milijardu evra, pa ćemo na taj način da prevaziđemo ovu krizu. Kako da ih pozajmimo? Samo da štampamo hartije od vrednosti, da ih emitujemo tako što bi ih Narodna banka Srbije kupovala po kamati od 0% i to može da obezbedi dobrim delom bar koliko-toliko uspešan početak.

Dame i gospodo narodni poslanici, jasno je da ćemo svi izlazeći u susret onim građanima koji još nisu uradili ovaj posao oko promene oružanog lista glasati za produženje roka, ali suština nije u tome da ciklično ponavljamo jednu te istu operaciju, produžavamo rok za zamenu, odnosno promenu oružanog lista, nego je suština da se promeni sve ono što nije sadržano u zakonu, a suštinski je najvažnije kada je u pitanju procedura oko zamene ovog oružanog lista.

Naime, mi srpski radikali smo stavili u amandmanima- pomeramo rokove, pa nekome izgleda da licitiramo. Ne, nego kad pogledate šta bi trebalo čovek sve da ispuni, koje uslove po uputstvima za držanje i sigurnost oružja, onda bi tu trebalo mnogo veći rok, jer ovde kaže – oružje treba čuvati na adresi na kojoj se stanuje u prostoru koji je isključivo namenjen za to, a to su metalni ormari po određenim instrukcijama.

Metalni orman, čitajte da je to sef. Da bi čovek kupio taj sef, naravno, nije to ni malo jeftino, povećava ukupne troškove. Kada je u pitanju lovačko naoružanje, onda su tu rigorozniji uslovi kada je u pitanju držanje naoružanja. To se tretira kao službeno oružje lovačkog udruženja i to je, na kraju krajeva, ovde rečeno i od strane članova vladajuće stranke, SNS stranke. Rekao je čovek koji ima iskustva kao predsednik lovačkog udruženja.

Zato mi srpski radikali apelujemo da se uradi jedno uputstvo koje će biti jedinstveno kada su u pitanju sve ove uslovno pomoćne radnje. Znači, nema maltretiranja oko lekarskog pregleda, nema dodatnih troškova za putovanje, nema određivanja posebnih uslova od sekretarijata do sekretarijata, od stanice policije do stanice policije i to je suština rešenja ovog problema, a ne svake dve godine ili svake godine da se produžava rok.

Dame i gospodo, pre nego što nešto kažem o tački dnevno reda osećam da gospoda govore o radikalima i radikalizmu kao komunisti koji do sada nisu shvatili da se toga dosta promenilo ali prešli su u globaliste. Jedino što je utemeljeno, što ima koren u političkom životu ove Srbije radikali i radikalizam.

Iz 19. veka potiče radikalizam u Srbiji. Ima tu još jedna ideja, a to je ideja socijalista. Sve ovo je izvedeno, sve ovo je veštačko, kao što su i doktori lažni i oni koji su stvarni, tako i ove političke partije, njihovi stavovi, njihove ideje, one su potpuno lažne. Vreme je pokazalo da su to samo kopije od loših kopija. Ne vidim razloga, pogotovo neke kolege, ostrašćeno u svom nastupu govore o radikalizmu, naravno prigovarajući to kao nešto što je negativno.

Za nas srpske radikale postoji samo jedna politika, samo jedna ideja. Kao građanska partija mi smo otvoreni za pripadnike svih nacionalnosti, tako da ne pravimo mi kao građanska partija koja je to definisala u svom statutu. Ostavite ove koji se hvale da imaju građanske stavove, da imaju principe koji objedinjuju sve, ali nema im u statutu njihove partije, a nama srpskim radikalima to je jasno izdefinisano od samog početka funkcionisanja Srpske radikalne stranke, mi smo građanska partija. Svako može da bude član SRS, a pogotovu smo prepoznatljivi po zaštiti prava i poštovanju prava nacionalnih manjina i etničkih grupa.

Setite se samo, prvi u istoriji čovečanstva ministar koji je bio u jednoj vladi u svetu je član SRS Joja Damjanović, Rom. Bilo pripadnika mađarske nacionalne manjine koji su bili istaknuti funkcioneri i danas su istaknuti funkcioneri SRS, tako da pričati o tome sa srpskim radikalima očigledno da kucate na pogrešna vrata. Možemo mi da razgovaramo o razumevanju, o zajedničkim stavovima, ali da se kreće sa pozicija da mi srpski radikali isključujemo mogućnost i da bi trebalo posle 30 godina da menjamo, šta bi menjali kada smo takvi. Znači, menjali bi nešto što je suprotno od osnovnih principa SRS.

Ne vidim razloga što se ovde neke kolege ljute kada ih moj kolega Miljan Damjanović sa poštovanjem proizvodi u akademike, imajući u vidu kakvi su ovi kvaziakademici, to je i te kako lično priznanje. Šteta što pojedini nemaju stvarno tu titulu. Nema nikakvog razloga da zatežemo ili povećamo temperaturu kada je u pitanju ovakva vrsta rasprave.

Naime, mi ovde raspravljamo o konvenciji koja se odnosi na zaštitu lica i podataka o licima kada je u pitanju automatska obrada podataka o tim licima. Koliko konvencija međunarodnih, gospodo, ima do sada usvojenih, to niko ne može tačno da kaže broj, a koliko se njih poštuje, to se možda može izbrojati na prste jedne ruke. Samo ne zaboravite da je bezbroj konvencija koje obavezuju UN i Savet bezbednosti da striktno moraju poštovati međunarodna ljudska prava, prava o ličnostima. Videli smo mi u Srbiji kako se to poštuje. Poštuje se tako što po slobodnom izboru diskriminatorski metodama izaberete jedan narod koji ćete bez odluke bilo kog organa koji je vlasan da sprovodi i da poštuje konvenciju krenuti u bombardovanje tog naroda.

Osnivaju međunarodni sud Haški tribunal, gazeći sve konvencije, sve norme. Ovde govore o nekom poštovanju ličnosti lica i podataka. Pogledajte samo ako ste bili u prilici da pročitate šta je sve Vikiliks objavio. Pogledajte kako se poštuju i koliko se drži do tih konvencija i tih dogovora, međunarodnih normi. I mi ovde govorimo u Srbiji da konvenciju koja je u Strazburu usvojena 1981. godine, ako se ne varam, da treba da se dopuni da bi se još preciznije izdefinisalo šta je to poštovanje ličnosti i šta je to poštovanje ličnih podataka koji se odnose na ličnost.

Mi smo svedoci da u poslednje vreme i u ovom parlamentu bilo je situacija koje su potpuno suprotne ne ovo konvenciji nego i zakonu, zakonu koji strogo zabranjuje da se u javnosti od strane neovlašćenih lica iznose podaci o pojedincima. Nije to čudo. Peti oktobar je potpuno okrenuo situaciju kada je u pitanju tajnost i kada je u pitanju poštovanje dostojanstva ličnosti. Ne zaboravite, ja vas samo podsećam, tada su na čelu BIA i MUP bili ljudi koji su kompletno podatke nosili u američku i nemačku ambasadu. To se zna. Prodavali podatke o onome što je na nivou državne tajne.

Ono što bi trebalo da bude na neki način svetinja za svakog drugog činovnika, a pogotovo za ljude koji su na najodgovornijim funkcijama, kao što je u to vreme direktor BIA, kao što je ministar unutrašnjih poslova. Čak su se hvalili kako imaju dobre odnose sa američkim diplomatama. Imali ste tada, javno se znalo, imali ste metode po kojima su radile obaveštajne službe ove države. To se produžilo nažalost i u kasnijem periodu.

Imali ste metode tzv. meke i tvrde metode. Sad bi čovek mislio da je to neko veliko znanje ili velika tajna, ne, meke metode su bile prema zapadnim zemljama koje su trebale da budu primenjene od naših obaveštajnih institucija, a tvrde su bila za domaće stanovništvo. Šta podrazumevaju meke? Podrazumevaju kad pronađete ili otkrijete neku špijunsku aferu ili neku delatnost, odmah odete da javite u američku ambasadu, čekate odgovor, a onda sa tim odgovorom i eventualno sa tom informacijom idete u institut u sedište BIA. To je suština te metode.

Pričali smo više puta ovde, navodili primer da je čak i sudija Vrhovnog suda doneo odluku koja i dan danas stoji u kancelariji na centralnom mestu BIA, kada je otkriven obaveštajac radio za stranu obaveštajnu službu, otkriven je u izvršnom veću tadašnjem Vojvodine, priveden. Traženo od suda da se primene mere praćenja i prisluškivanje. Znate kako je predsednik suda odgovorio, ne mogu se primeniti mere zato što lice radi svoj posao. Gde to ima? Da li ste to negde sreli u svetu? Nigde. Lice koje je dokazano bavilo obaveštajnim, špijunskim poslom, jednostavno je zaštićeno od strane tadašnjeg suda.

Da vas podsetim da bi vam bilo jasno, to je onaj predsednik ili ona predsednik suda što je rekla da će naći retroaktivno mogućnost da se, uslovno rečeno, atentatorima na Zorana Đinđića izrekne smrtna kazna. Šta je tu čudno?

Kako je vreme prolazilo, samo se radilo na usavršavanju ovih metoda. Pa smo došli u situaciju da, recimo, podatke o licima, o privatnom životu, o dosta toga što se odnosi na ličnost, slušamo ovde na sednici Skupštine. Pa se kaže, recimo, primera radi - Dragan Đilas poseduje imovinu, pa se krene taksativno nabrajanje stanova. Mi pitamo - koja je adresa, kad već nabrajate, koji je sprat, koji ulaz - nismo dobili podatak. Sad, gledajte, to saopštavaju ljudi koji pripadaju vladajućoj koaliciji, ličnosti koje pripadaju vladajućoj koaliciji. To ima određenu težinu. Niko od kolega nije rekao - stvarno, ovo nema smisla. Nevezano o kome se radi.

Mi, srpski radikali, osuđujemo politiku kojom se izrečena ličnost bavi. Osuđivali smo mi i sve ono što je on radio u ranijem periodu. Ali, niko nije rekao - čekajte, to su poverljivi podaci, otkud ti podaci? Da se u političkoj borbi, u političkim raspravama, daju se podaci koji se odnose na ličnost - to stvarno nema smisla. I mi ovde razgovaramo, mi ćemo deklarativno da usvojimo izmene ove konvencije. Sami se sebi smejemo.

Ovde, u ovoj dopuni konvencije, ima jedna posebnost, specifičnost, a to je za potrebe policije, međunarodne, kako kažu, mogu podaci da budu na raspolaganju. Tako da ta specifičnost ostavlja sumnju kod nas, srpskih radikala.

Hvala vam, predsedavajući, što ste imali razumevanja i saslušali me pažljivo.

Hvala gospodinu Zukorliću za podrobnije objašnjenje šta je radikalizam. To je korenito. Radikali, u prevodu, to su koreniti. Ne zbog svojih delovanja, nego zbog načina kako razmišljaju o rešavanju nekih problema sa kojima se suočava ili suočavalo određeno društvo u određenom periodu.

Nama je drago da se gospodin Zukorlić pridružuje ideji Srpske radikalne stranke koja je od zanavljanja Srpske radikalne stranke, a to je pomirenje.

Još jedan dokaz koliko mi insistiramo na međunacionalnom pomirenju je i nova knjiga Vojislava Šešelja "U Srebrenici nije bilo genocida". To je jedini način da dođe do pomirenja, ako se i o tom događaju, kao što je Srebrenica, objavi prava istina. Bilo je zločina, ali genocida nije bilo. I svaki zločin je za osudu. Svako onaj ko je počinio zločin, mora da odgovara za taj zločin. Samo na tim osnovama, na osnovama istine i činjenica, može doći do pomirenja.

Sve ostalo je samo zamagljivanje, samo odlaganje, komplikovanje, nešto što će dovesti do još teže situacije u kojoj se nalazi. Mi, srpski radikali, nikad ne potenciramo ni jednu, ni drugu stranu, mi želimo da saznamo istinu. Tragom te istine možemo da dođemo do zajedničkog stava koji će i te kako da bude značajan u svim ovim iskušenjima kojima se izlaže Srbija. Jer, mi smo svesni da oni koji parčaju Srbiju su isti oni koji su i Jugoslaviju rasturili. Rasturili najvećim delom na bazi tog sukoba, međunacionalnog sukoba, međunacionalnog nerazumevanja.

Ako neko ima širinu i programski je opredeljen za to, onda su to srpski radikali. Naravno, uvek korenito.

Ono što je činjenica to je da i globalisti kao i ranije oni što su zastupali totalitarizam zastupaju tezu da nije bitno šta se desilo, bitno je šta oni misle o tome.

Kada se izmislio slučaj Srebrenica po pitanju genocida svi već znamo kako je to nastalo. Nastalo je u Holivudu, pežorativno u Holivudu tako što je jedan slučaj seksualne afere trebalo pokriti sa nečim što bi trebalo da optereti jedan narod, a taj Holivud radi i po već ustaljenim principima, bitno je žrtve stvoriti, uvećati broj tih žrtava.

Uostalom, nije samo u pitanju Srebrenica kada je u pitanju ovakav način filmskog prikazivanja, lažnog prikazivanja, imate mišljenje Karle del Ponte, Haškog tribunala, iste te kuhinje iz Amerike, Kosovo i Metohija unapred je pripremljen broj žrtava, pa su rekli ako je u Srebrenici buru izazvalo preko 5.000 žrtava, na Kosovu mora biti 100.000 žrtava.

Vidite, u dokumentaciji Haškog tribunala, Karla Del Ponte kada je videla da ne može ni približno da se nađe u grobnicama toliko žrtava, rekla je – nedostatak radne snage. Jer, samo 100.000 to je brojka koja bi uzbudila svet i koja bi Srbima dodatno stavila teret da su genocidan narod. U tome su svesrdno pomagali Nemci.

Mi sad govorimo u ime nekog zajedničkog otpora prema svima ovima. Ne vredi nam ako ne objavimo i ne znamo pravu istinu. Moramo znati pravu istinu, bez obzira, ti pojedinci koji su počinili kome pripadali i sa koje strane dolazili moraju da odgovaraju za to. Ne možemo da prećutimo.

Imali smo period, dugi niz godina oni koji su hteli da pokriju aferu Monike Levinski, oni su ovde u ovom parlamentu ovoj Srbiji žestoko navaljivali, optuživali srpski narod za nešto što se nije desilo u Srebrenici. Jeste zločin, ali nije genocid.

(Muamer Zukorlić: Javljam se za reč. Replika.)

Ja verujem u dobronamernost gospodina Zukorlića.

Argumentacija da je bio više puta u Srebrenici ide u prilog tome da je i Boris Tadić bio u Srebrenici, ali ne opovrgava činjenice koje su iznešene od strane holandskog korpusa koji je bio zadužen za Srebrenicu. Ne opovrgava činjenice koja se u poslednje vreme pojavljuju i ugledale su svetlost dana od strane Velike Britanije, odnosno engleske obaveštajne službe koja iznosi nove podatke u prilog ovome što je i Vojislav Šešelj objavio u svojoj knjizi.

To je samo zbir podataka, činjenice koje je Vojislav Šešelj stavio u jednu knjigu i nije pristrastan ni za jednu, ni za drugu stranu. Nije ogorčen ni na jednu, ni na drugu stranu, nego samo na bazi činjenica je prikazao ono što se desilo u Srebrenici.

Ako visoki oficiri holandskog korpusa tvrde da je tamo boravila i specijalna jedinica engleske obaveštajne službe, tzv. SAS, „sasovci“ onda ne sme se abolirati neko u ime toga što ćete uvećati ili uveličati eventualni zločin koji su počinili pripadnici jednog naroda. Erdemović nije srpske nacionalnosti, Erdemović je priznao, na bazi njegovog priznanja otvorena je čitava afera, da tako kažem, Srebrenice. On je po nacionalnosti Hrvat, ali to ne umanjuje njegov zločin.

Na bazi njegovog priznanja došlo se do određene brojke streljanih. On je oslobođen, može se reći oslobođen. Nekoliko godina i oslobođen.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde se radi o dva člana Predloga odluke da se jedan rok koji je bio na datum 5. mart 2020. godine, prolongira na 5. mart 2022. godine, i to se upravo odnosi na ovo što su kolege pre mene govorile, to je dozvola za posedovanje i nošenje oružja i oružani list.

Šta se desilo pre ove rasprave, a što je veoma bitno da javnost zna, to je da se ovaj proces odvijao u ranijem periodu tako da je do sada 150 hiljada građana registrovala, odnosno uradila ovaj posao koji je predviđen bio zakonom, odnosno novom odlukom, a to je da su regulisali dozvolu za posedovanje nošenja oružja i regulisali su oružani list. To ih je u proseku koštalo 10.000 dinara, jer tu je potrebno da se plate takse, tu je potrebno da se plate troškovi, potrebno je da se plati lekarski pregled i sve taksativno kako je ovde više puta rečeno, to je u proseku 10.000 dinara, to je milijarda i 500 miliona dinara do sada oprihodovano. Ostalo je razlika do 450 hiljada građana koji po evidenciji poseduju oružje i trebali bi ovo u narednom periodu da urade. Jedna trećina je uradila i ovde se nameće jedno jasno pitanje, osim prolongiranja ovog roka, kada to treba da se obavi u skladu sa zakonom, ovde se razmišlja kako i na koji način smanjiti ove troškove ili kako unficirati ovaj pravilnik o kome se ovde govori da bude jedinstven i jedinstveno tumačenje ovog pravilnika, a on podrazumeva upravo ovo što sam i rekao. To podrazumeva smanjenje troškova i gledajte kako je to apsurdna situacija.

Dakle, 150 hiljada građana je platilo na osnovu visine troškova i cene troškova koji su važili do sada, a sada ćemo da razmatramo u narednom periodu za ovih 300 hiljada građana da vidimo kako da se smanje ovi troškovi. Zar to nije malo previše? Šta će ovi ljudi da pomisle, ovih 150 hiljada koji su na vreme, blagovremeno u skladu sa zakonom sve uradili.

Ako se smanje troškovi onda su oni prevareni. Da ne bi bili prevareni država mora da nađe rešenje, ne, u načinu kako da se izvini preko Skupštine ili preko Vlade, nego da im se vrate određena sredstva koja su veća nego što će eventualno u budućem vremenu ovi plaćati o kojima sad raspravljamo, ovih 300 hiljada. To je gotovo nemoguće. Ne vraća se ni penzionerima, a što bi se ovima vraćalo. I kada država vraća, to bogami generacije i generacije mogu da ne dočekaju. Zašto je ovo nastalo? Zato što se u principu sprovode odluke zakona koji je sam po sebi nedorečen i neprecizan. Nedorečen upravo iz više razloga. Jedan od glavnih razloga što su velika ovlašćenja MUP-a. Ovde pokušava na primeru udruženja lovaca da se prikaže kakvi su sve problemi u Srbiji, ima oko 70.000 koliko znam, evo Šormaz je bio u dva mandata predsednik, oko 70.000 registrovanih lovaca.

(Dragan Šormaz: Oko 75.000.)

Evo, oko 75.000, da prihvatim ovo dobacivanje, ispravljanje cifre, ali ovde se radi o 450.000 ljudi. Samo jedan mali deo su lovci. Apsurd nad apsurdima je što svi oni koji regularno, računajući tu i lovce i ljude koji zbog službene ili iz drugih opravdanih razloga moraju da poseduju oružje. Kriminalci su najprivilegovaniji donošenjem ovakvih zakona. Zašto? Zato što je prepušteno tumačenjima onim pojedincima koji su zaposleni u MUP-u, a oni su napravili bukvalno jednu mrežu koja ima zadatak, ne samo da zarađuje novac i da taj novac dobrim delom preliva u privatne džepove, a kada su u pitanju privatni džepovi, to vam je potvrda da ste osposobljeni za rukovanje sa oružjem. To se dobija u streljanama.

U streljanama su verovali ili ne, najvećim brojem vlasnici streljana su bivši policajci. Kao što određuju bivši visoki policijski funkcioneri ko i na koji način će da dobije potvrdu da je obučen za pružanje usluga obezbeđenja, tako i ovde postoji jedan lobi. Zato je ovo slobodno tumačenje od sekretarijata, do sekretarijata unutar Srbije. Ali, ima nešto što je još čudnije, a to je, kada je u pitanju ova potvrda, odnosno lekarsko uverenje o sposobnosti lica i odgovornosti njegovog kada je u pitanju nošenje i držanje oružja.

Lekarski pregled se u početku mogao obaviti u svakoj ambulanti opšte prakse. Sad se neko dosetio i rekao da postoje određeni centri gde može samo lekarski pregled da se izvrši. Pa recimo, za Rašku je to Kraljevo, i zamisliste onog iz Novog Pazara koji treba da ode u Kraljevo da obavi lekarski pregled, to je 130 km, taj lekarski pregled da plati i onda te dodatne troškove koje ima zbog troškova puta, eventualno troškova boravka u Kraljevo, kada to uračunate, očigledno da je postojala namera u tumačenju i donošenju ovih pravilnika.

Neko je rekao da je predočeno tom Ministarstvu zdravlja da se ministar iznenadio šta je potpisao. To je prava slika, to je nešto što je realno u ovoj Srbiji. Ministar se iznenadio šta je potpisao. Kaže on, dnevno ili na mesečnom nivou potpisuje gomilu tih odluka i ovakvu jednu odluku sasvim je potpisao, nije ni gledao.

Ne može čovek da poveruje da neko može iz Ministarstva takvo objašnjenje ili obrazloženje da daje. Pa, valjda postoji tu služba koja treba to da radi. Pa, iako je ministar potpisao, ispostavilo se da je na neki način obmanut, da je naneo svesno ili nesvesno štetu građanima Srbije. Pa, taj ministar treba da pokrene disciplinski postupak protiv svojih saradnika. Sve to podrazumeva određenu proceduru i određene postupke.

Međutim, kada je u pitanju zarada, ovde je, da se razumemo 450.000 građana, po zvaničnim podacima, puta 10.000, to je 4,5 milijarde, to je 40 miliona evra. Četrdeset miliona evra je veliki kapital i količina novca i za na Zapadu razvijene zemlje, a ne za Srbiju. I kada vidite kakvi su tu interesi sve upleteni, onda će vam biti jasno. Mi imamo nešto što je neshvatljivo, nerazumljivo, sa većim brojem dugih cevi ili ljudi koji raspolažu dugim cevima, komanduje ili odlučuje bivši ambasador Montgomeri, nego što to je u situaciji ministar unutrašnjih poslova ili komandant Generalštaba ili sam vrhovni komandant.

To ne može niko da poveruje u to, ali Montgomeri i dalje drži monopol kada su u pitanju službe koje se bave obezbeđenjem lica i predmeta kako se to kaže i niko ne kaže dosta je bilo, sada ćemo to da preregistrujemo, sada ćemo na drugi način to da radimo, da ne govorimo o bivšim generalima, visokim oficirima policije koji se bave, bukvalno, trgovinom sa bivšim policajcima ili bivšim oficirima Vojske Srbije.

Tako da, to je niz problema koji se pojavljuju, ne samo vezano za ovu odluku, nego za kompletno funkcionisanje ovog sistema.

Dame i gospodo narodni poslanici, upravo su stigli pred nas poslanike, amandmani koje predlaže Vlada Srbije i da bi bila potpuna konfuzija, kada je u pitanju ova tema i kada je u pitanja ova oblast, Vlada je dala svoj maksimalni doprinos.

Vlada u konsultacijama sa nevladinim organizacijama donosi, odnosno predlaže amandmane da se formira komisija. Kada bi izbrojali koliko je to komisija formirano od strane parlamenta, Vlade, gotovo da je malo onih koji bi tačan broj rekli.

Mi smo vam ovde više puta naglasili, komisija koja je formirana, na čijem čelu je bila doktorka Živodarka Dacin je prikupila sve relevantne podatke. To je 2006. godine bilo. Ti podaci su bukvalno nestali iz javnosti, nadam se da još postoje neki tragovi. Svaki slučaj je obrađen.

To je žena koja je zajedno sa, nažalost preminulim dr Nedeljkovićem, radila studiozno na tome i mi smo vam ovde i u načelnoj raspravi rekli da treba da se formira komisija. Komisija koja će i stručno obraditi to, a i komisija koja će saslušati i obraditi svaki slučaj ako to može uopšte i ako je prikladno da se kaže da su ovo slučajevu. Ovu su sudbine. Ovo je nešto što se desilo u ranijem periodu i ne vidimo razloga zašto bi ovaj sastav Vlade ili ovaj sastav parlamenta bežao od toga da se studiozno radi na ovome, tako što će se formirati komisija.

Međutim, Vlada je, da bi premostila sve ove probleme koji su se u međuvremenu u javnosti pojavili, pogotovo ova nadoknada koja se predviđa za roditelje čija deca su nestala, ne može da se utvrdi, Vlada je našla jedno dežurno privremeno rešenje i to rešenje u suštini možda ne bi bilo loše, ali je sumnja nas radikala zato su umešane nevladine organizacije.

Kakva je ovo država? Kakva je ovo Vlada? Kakva je to izvršna vlast kad vam sve određuju nevladine organizacije? Vama NALET, nevladina organizacija, neko udruženje fantoma, predlaže zakone. Vama udruženja koja nemaju reprezentativnost predlažu amandmane.

Pa, ljudi da li ste vi svesni, da će proći mandati, proći će sve, ostaju tragovi, ostaju tragovi kao jedan deo sramote tereta koji ćete nositi. Niste svojom glavom razmišljali, što bi narod rekao, nego su vam nevladina organizacije servirale neka rešenja. Vi ste potpuno pod uticajem tih nevladinih organizacija i nekih foruma i sudova Evropske unije.

Na kraju krajeva ovaj zakon je proistekao, to ste i priznali, iz jedne presude Evropskog suda za ljudska prava. Zar je trebalo da se desi to da se donese presuda u tom sudu, pa da vi dođete na ideju da bi moglo to zakonom da se izdefiniše. Stvarno čovek ne može da poveruje i čemu ta tvrdoglavost kada su u pitanju predlozi SRS.

Ne radi se ovde o političkom nadgornjavanju, ovde se radi o pokušaju rešavanja problema i sudbina mnogih porodica. Veliki broj tih slučajeva je u psihi ljudi koji su u jednom trenutku imali bebu, nestala je ta beba, nije im objašnjeno kako i na koji način je nestala, da li je sahranjena, da li je mrtva ili je prodata, što postoje realne sumnje, a vi ste onda na vrat na nos, samo da donesete nešto kako vi bili uključeni u te evropske tokove ili kako bi bili dobri sa određenim nevladinim organizacijama.

Član 27. Gospodine Marinkoviću, vi ste do malopre kontrolisali rad Skupštine i trudite se da to uradite i u nastavku. Neprimereno je da na ovako ozbiljnoj temi spustimo nivo rasprave, kao što smo malopre čuli, na nešto što je vezano za automobilsku industriju. Nije nikakav, može i tu stručno da se razgovara. Može da se čak razgovara da li neko ovde ima tetku u Pakistanu koja ima farmu svinja. Može i o tome da se razgovara.

Ovakvu priliku koristi da bi se na neki način unela ta zla krv u ovoj raspravi, a veoma je važna, bitna tema, a to sve iz razloga što opozicija, SRS, podnosi amandmane, možda su oni dobri, možda nisu, možda su u skladu sa korekcijama ovog zakona koje treba izvršiti, ali nije to razlog da se po hiljaditi put ovde spočitava – podneli ste amandman – briše se član. To je od kada je parlamentarizma u Srbiji to kada neko hoće da da do znanja da nije validan zakon, da nije onakav kakav treba da bude, onda se kaže – briše se član i samim tim naglašava se to da je taj zakon dosta aljkav, da neće imati efekta itd. To u javnosti ljudi kada gledaju i slušaju misle da je to nešto strašno kada se u amandmanu navede da se briše neki član. Nije, kolege drage, a vas molim da ipak malo više koncentracije, približavamo se pauzi, pa da skrenete pažnju. Nije ovo, nije tema za to.

Stav 1. i stav 2. to su uslovno rečeno dva amandmana, a isti je član. Ako malo samo bude preko dva minuta, nećete zameriti.

Naime, mi srpski radikali smo uporni u tome da vam pokažemo da postoji kontinuitet kada je u pitanju želja i volja da se stane na put nečemu što se uslovno može reći oduzimanje deteta, ali to je po nama kidnapovanje. To je teško krivično delo koje nikad ne zastareva.

Videli smo iz dokumentacije koju je prezentovala ovde i predsednica Skupštine, Maja Gojković, da je to u jednom sazivu, u jednom od niza saziva bio predmet ne samo rasprave, nego i zakonskih odredbi. Ali, nažalost, završilo se sa tim sazivom.

Dugo vremena je bila pauza nakon koje smo konstatovali da čak i oni koji bi trebali da budu najodgovorniji u smislu da prisustvuju sastancima tih komisija, oni se nisu odazivali tim pozivima komisija.

Ovde imamo nešto što nam unapred daje veliku dozu rezerve, a to je da se morao umešati predstavnik Džordža Soroša ili Đerđa Soroša kako je to u originalu, da bi došli do spoznaje da ipak ovaj zakon sa ovim amandmanskim izmenama je veoma dobar, a ovde konkretno u ovome članu se radi o striktnom poštovanju zakonskih odredbi koji se odnosi na kažnjavanje svedoka i veštaka u slučaju da uskrate informaciju.

Ovde insistira predlagač na visini kazne, ali možda je to malo kontradiktorno onome što se dešavalo u predradnjama predlaganja ovoga zakona. Ovde vam je konsultant neko ko je posegao za tuđom imovinom za razliku od onih koji su predmet obrade, koji su posegli za tuđom decom, ovde je vaš konsultant neko ko je ukrao mandat. Nama je to najteže krivično delo. Ne može iz moralnih razloga ako ništa drugo, da bude konsultovan neko ko je posegao za tuđom imovinom, u ovom slučaju za mandatom, bez obzira šta ja mislio lično o tim osobama, koliko ih cenio, ali to je najteže krivično delo, to je protivzakonito, a vi insistirate da će se kazniti onaj ko uskrati eventualnu informaciju kao svedok i veštak, da će se kazniti novčanom kazno, a onaj ko krade mandate taj je dobrodošao, njegovi saveti su i te kako dobrodošli, ugrađuju se u amandmanima u ovaj zakon.

Ono na čemu insistira SRS, to je da se Zakonom preciziraju jasno sve što je vezano za ovu problematiku. Primera radi, ako niste upoznati sa procesom usvajanja deteta pogledajte kako je to zakonom jasno precizirano. Zašto ovo govorim kao primer?

U tom zakonu, u procesu usvajanja ne sme da se desi nijedna jedina greška, da li slučajna ili namerna, zato što zakon predviđa sankcionisanje svake eventualne greške. Da bi to uradili, takva je procedura da sve mora biti provereno.

Ovaj zakon bi trebao po nama svaku situaciju da jasno izdefiniše. Ovo što smo čuli malopre, to je dodatni argument da je ovo ustvari improvizacija. Kada se pravi improvizacija, ona je gora od lošeg zakona. Onda se uvek prebaci ili na građane, ili na narod ili na roditelje. Roditelji su tu da kontrolišu jednim delom, roditelji su tu da sarađuju, da daju podatke, a ovde se pribegava nešto što je čista jedna floskula, izbegavanje suštine.

Ovde trebaju državni organi da pristupe procesu istrage, da utvrde istinu na osnovu onoga što roditelji prijavljuju, a jednostavno, roditeljima se nudi nešto što je prividno, uslovno rečeno moć, a to je da njih ima više u organu koji će da sprovodi, i da se brine o ovom zakonu.

Šta to znači brojčano više? Nemaju oni moć, nemaju realne instrumente u rukama. Onaj ko ima instrumente to su predstavnici vlasti, u svakom sazivu, pa i u ovome. Tako da sada smo gotovo sigurni da sve ovo što je sinoć… (Isključen mikrofon.)

Mi raspravljamo o onima koji su bolji od nas, koji su zaslužniji od svih nas koji ovde sedimo. Mi ovim zakonom imamo za cilj da pomirimo žive, a mrtvima to ništa ne znači. Umesto to da uradimo, mi ponovo pravimo podelu ideološku, nacionalnu podelu u Srbiji i u ovom zakonu amandmanskom intervencijom ponovo se delimo na četnike i partizane. Ponovo imamo nosioce spomenica onih koji su antifašisti i onih koji to nisu, ali su spomeničari.

Ovo je bila prilika da konačno i kroz zakonske odredbe, bez ikakvih amandmana izvršimo nacionalno pomirenje. Mi srpski radikali vam govorimo sa punim pravom zato što osnivajući srpski četnički pokret je bio cilj da se nacionalno pomirenje desi u Srbiji. Ima još tih razlika u glavama pojedinaca koji ističu da je prednost to što su njihovi preci bili sa jedne ili sa druge strane uslovno, ali bili su borci protiv fašizma i jedni i drugi i slušali smo i u toku jučerašnjeg dana kako neki iznose svoju ličnu istoriju, misle da će nas fascinirati.

Samo u njihovim glavama i u glavi, mi smo bar tako tvrdili, Danice Drašković, postoji podela na četnike i partizane i mi nismo uspeli to da pomirimo, nego ostaje i dalje ta razlika. Znamo mi, gospodine ministre, da je teško izaći u susret svih zahtevima i svim potrebama onima koji su se borili za Srbiju, onima koji su se borili za slobodu i našu i njihovu. Srbija se, ministre, branila i u Kninu i u Vrginmostu i u Petrinji, svugde se Srbija branila. To nije velika finansijska potreba da se izdvoji iz budžeta i za one koji su se borili, jer počeli su da se bore kao pripadnici Jugoslovenske narodne armije, a ne kao pripadnici Vojske Republike Srpske Krajine. Tako je sve počelo i zakon kaže da oni koji su bili u sklopu regularnih jedinica imaju pravo na određene beneficije, imaju pravo na određene nadoknade, a mi ovde ponovo delimo na one koji su bili u Vojsci Republike Srpske Krajine i one koji to nisu. Delimo i one koji su branili Srbiju na Košarama, u odnosu na one koji su branili Srbiju na zapadnim granicama srpskih zemalja. Znamo mi da je pored MMF-a jako teško progurati kroz budžetska sredstva bilo šta što bi bilo nadoknada, bar delom nadoknada, za patriotizam onih koji su rizikovali svoje živote i porodicama onih koji su ostali bez svojih najmilijih.

To je od 2000. godine gotovo postalo pomodarstvo da onima koji su učestvovali u odbrani Srbije i očuvanju slobode, da se njima ukinu sva prava. Imali smo tu priliku. Sećate se, 2000. godine posle 5. oktobra svi oni koji su bili u sastavu Ministarstva unutrašnjih poslova, a bili angažovani u odbrani Srbije, suvereniteta i integriteta bili su otpušteni preko noći. Zar imate bolji primer nego primer jedinice za specijalne operacije, pod okriljem da su svi kriminalci, raspuštena takva jedna elitna jedinica. Zar imate bolji primer nego onih koji su u Ministarstvu unutrašnjih poslova ostali bez posla, pa zar imate bolji primer nego oni koji su se borili u Republici Srpskoj Krajini, sada su i dalje oficiri beskućnici. Zašto? Zato što to ne odgovara i dalje onome ko vuče sve konce, ne odgovara onima koji kontrolišu MMF i svaka stavka koja bi bila u smislu povećanja da se poboljša život ovim ljudima koji su zaslužili, to bi nailazilo na odbojnost MMF-a.

Naš stav je potpuno jasan. Ne treba tu puno sredstava da se tim ljudima izađe u susret, treba samo dobra volja i ništa više. A vama koji ste nas juče bombardovali sa tom ličnom porodičnom istorijom, nerazumljiva je jedna stvar za mene lično, kako to da su vam preci bili članovi Ravnogorskog pokreta, a nijedan vam se bližnji rođak nije iselio u Ameriku ili negde u dijasporu, nego su ostali ovde? Ne, nego vam služi da podržite to podgrevanje kako bi se Srbija delila.

Dok javnost gleda našu raspravu ovde, u tu javnost spadaju i ovi ljudi koji su već više dana, da ne kažem meseci u parku preko puta ove Skupštine. Oni očekuju da se suštinski reši njihov problem, pored silnih tih razgovora i sa predsednikom države i sa različitim ministrima.

Očigledno nisu do sada zadovoljni sa statusom, odnosno sa rešenjima koja su im ponuđena. Možda tu ne treba puno da se učini u smislu dobre volje da se pokaže. Nije njima, mogu slobodno da tvrdim, toliko do finansijskih problema da rešavaju, jer znaju oni u kakvoj se situaciji nalazi Srbija. Njima je do poštovanja toga što su oni mnogi radili i činili za našu državu.

Mi ovde vodimo raspravu, silnu raspravu oko termina. Terminološki ne možemo da se složimo da li je opravdano da postoji Partizanska spomenica 1941. i da li može da bivstvuje Ravnogorski pokret. To njih ne interesuje. Javnost, građane Srbije to savršeno ne interesuje jer većina njih shvata o čemu se radi. Radi se jednostavno o tome da je jedinstvo srpskog naroda i srpske nacije postignuto u ratovima devedesetih. U rovovima su se našli potomci i onih čiji su preci bili istaknuti partizani i onima čiji su preci bili četnici, a mi ovde oko termina.

Kada kažemo da bi to možda umesto spomenice moglo da bude branioci otadžbine 1990.-1999. ovde ministar brani to rovovski i kaže – ne dolazi u obzir. Karikiram, ali otprilike tako. Suštinski samo se precizira ovo što predlažu srpski radikali onaj period od 1990. do 1999. godine i ništa više. to je suština. Ista prava, iste privilegije, isti status ostaje, ali sam termin je problematičan.

Prosto čovek ne može da poveruje koliko ste uporni u ovome što je, po vama suština, a po nama nije suština rešenja problema ovih ljudi koji su prekoputa u parku.