Zahvaljujem se, gospođo Pop-Lazić. Dame i gospodo narodni poslanici, dobro je što se donosi zakon koji će koliko-toliko regulisati sve ono što se smatra informacijom od javnog značaja, ali skoro je indikativno da u svakoj diskusiji ove prodemokratske, blokovske snage, kad izađu za ovu govornicu, za svaki predlog zakona kažu – ovo nas vodi u Evropu.
Pa, gospodo, svi smo ovde manje-više poslanici u istom položaju i istoj situaciji i svesni smo činjenice da od 2000. godine ne postoji u ovoj skupštini institucija poslaničkog pitanja.
Od 2000. godine nijedno poslaničko pitanje nije moglo da bude postavljeno sa ove govornice, mada, istine radi, jesu postavljana, ali u pisanoj formi.
Pogledajte samo, to vam je statistika, vi ste inače prepoznatljivi po statističkim podacima i po avionskim kartama, pogledajte koliko je odgovora dobijeno u proteklom sazivu. Pogledajte statistički koliko je poslaničkih pitanja postavljeno u ovom sazivu, pa ćete videti da ste sami sebi uveli cenzuru kada je u pitanju informacija od javnog značaja. Kako možemo da idemo u Evropu, a sami sebe nismo promenili? Ja to tumačim dobronamerno, kao nedostatak adekvatnog sredstva, a to se zove ogledalo.
Ono što je činjenica, to je da u ovom zakonu pokušava da se definiše šta je javna, a šta je posebna informacija. Po tom nekom opštem značenju posebna informacija bi trebalo da bude neka državna tajna.
Gospodo, ne gubite iz vida, od 2000. godine nema više nijedne informacije koja bi se mogla nazvati tajna. Postoje, doduše, dokumenta koja nisu dostupna, a imaju tretman "poverljivo" ili "tajno". Ta dokumenta nisu dostupna onima koji su kao izvozni artikal kidnapovani, odvedeni u Haški tribunal, ali su dostupna onima koji vode do sada neviđeni sudski postupak protiv tih lica. Na kraju krajeva, mi smo svedoci da je u ovu zgradu, Skupštinu Srbije, ulazio američki ambasador, kako se zove onaj, ne znam... Žena mu je jako pametna, ona nas je proglasila da smo na nivou Cigana.
(Predsednik: Gospodin se zove Montgomeri, a gospođa Lin.)
Bolje da vi njega znate, nego ja.
(Predsednik: Znam šta vi ne znate. Izvolite, gospodine Mirčiću.)
I to je napredak, a čovek je svestan šta ne zna, kao što nije vaša prednost što znate to. Nije to baš za hvalu. Ali dobro.
Svedoci smo da su, uz prisustvo gospodina ambasadora, da ne ponavljam, to je ipak autorsko delo predsednika, iznosili dokumenta iz ove skupštine, dokumenta koja se odnose na rad i funkcionisanje parlamenta, od kojih su neka bila označena ili šifrovana kao "tajna", "poverljiva".
U Vladi Srbije, to mnogi znaju, situacija je bila mnogo gora. Zašto? Zato što se iz Vlade Srbije iznosilo sve. Onda se krenulo na vojsku, pa na policiju, pa na bezbednosne agencije i tako je to krenulo.
Sad mi donosimo jedan zakon koji je, u suštini, u osnovi dobar, zato što ovakvi zakoni postoje kao pravne norme u svim evropskim državama i on je neki okvir koji obavezuje, ograničava, ako ništa drugo, onda državne organe ili pojedince. Ograničava ih u njihovim nezakonskim radnjama.
Šta bi se moglo kao primedba navesti? U obrazloženju od strane predlagača čuli smo da su ovde privilegovani, a do sada nisu bili, novinari. Uvek kada vam zafali čvrstih argumenata, nešto što je utemeljeno u zakonskom predlogu ili u realnosti, odmah se pozivate na to da ste vi dobronamerni prema novinarima.
Nisu novinari, gospodo, roba koja bi služila vama za potkusurivanje. Osetili ste trenutak kako biste preko ovog zakonskog predloga mogli da pridobijete blagonaklonost novinara, da vam malo oni sutra kroz medije promovišu ovaj zakon, da promovišu veliki napredak i veliki uspeh i udarničke zasluge predlagača ovog zakona. Znaju novinari da u ovom zakonu, dobro su pročitali, kao i mi poslanici, postoji jedno veliko ograničenje.
To veliko ograničenje zove se poverenik. Zašto? Zato što uvodite instituciju koja nije utemeljena u zakonu, u Ustavu, a kad nešto nije utemeljeno u zakonu, kad nešto nije utemeljeno u Ustavu, onda je to uvek predmet manipulacije. To iskustvo smo imali iz prethodnog perioda, iz novodemokratskih lekcija koje smo mi iz Srpske radikalne stranke slušali pažljivo i strpljivo tri godine; vi ste slušali isto kao i radikali tri godine, a sada pričate priču. Videli ste da ta priča ne pije vodu.
Umesto poverenika u prethodnom periodu bio je Biro za informisanje ili komunikacije. Naizgled, sve je bila harmonija, sve je bilo predivno, demokratija sa vanrednim stanjem, a onda se pojavljuje pojedinac koji u okviru jedne institucije, a zvala se Vlada Srbije, uzima apsolutnu vlast u svoje ruke, sva ovlašćenja su u njegovim rukama, ima apsolutnu moć nad medijima, nad novinarima. I onda je u to vreme osmislio, ne on kao pojedinac, on je samo produkt jedne politike, jedne političke snage ili partije koja deluje na ovim prostorima, da bi spasio novinare svih muka, on je uveo već čuvene tzv.brifinge.
(Vjerica Radeta, sa mesta: Da nije Beba?)
Ne znam, narastao je već. Nije baš lepo reći za čoveka koji je punoletan da se tako zove. Dobro, nebitno je sad tu ime, koliko je bitna činjenica da smo imali primer da ako se daju ovlašćenja i određene mogućnosti instituciji ili pojedincu, onda je velika verovatnoća da dođe do zloupotrebe tih ovlašćenja.
Šta mi sad radimo? Umesto da kao parlament, kao zakonodavno telo dodatnu obavezu prenosimo na Vladu Srbije, da od Vlade tražimo odgovornost, mi sad formiramo jednu protivzakonsku, protivustavnu instituciju. Na kraju krajeva, bićemo suočeni sa činjenicom da je ne možete kontrolisati, jer ona zakonski nije utemeljena.
U svakom slučaju, mi radikali imamo neograničeno poverenje u vas demokrate kad kažete da će ta institucija, taj pojedinac biti nestranačka ličnost. Kad vi to kažete, mi vam verujemo.
Nas ne morate ubeđivati, ubedite novinare da će biti nestranačka. Od 2000. godine naovamo uvek je nestranačka ličnost ili ekspert, u lošijem slučaju.
Kad dođe do zloupotrebe, onda morate da izađete i da kažete - gospodo novinari, javni radnici, napravili smo grešku. Ali, ta greška više neće da se prašta i da se kvalifikuje kao vaše usmeno ili pismeno priznanje. Gospodo, svedoci smo situacije da će ova država, htela ne htela, odnosno njena vlast tražiti odgovornost pojedinaca. Greške koje se ovako prave izazivaju određene posledice, a ljudi koji trpe te posledice traže nadoknadu štete, ne od vas pojedinačno, niti od ove vlade, nego od države, a kad država plaća ona mora da traži odgovornost pojedinca. Ta igra je završena.
Moramo biti obazrivi. Zašto ovo govorimo mi, srpski radikali? Pre rasprave o amandmanima imamo još vremena da amandmanski ispravimo, doteramo ovaj zakon, koji je uglavnom dobar zakon, idejno dobro zasnovan, ali dajte da budemo toliko razumni da prihvatanjem određenih amandmana poboljšamo ovo zakonsko rešenje.
Ova institucija može da bude uokvirena i u postojeće zakonske odredbe, utemeljena u Ustavu; ako ta institucija funkcioniše nebitno je kakav je naziv u okviru Vlade Srbije, ako od te institucije ili tog pojedinca tražimo, ne samo mi kao parlament, nego i Vlada, odgovornost i informacije. Nemojte na samom startu da pravimo kardinalnu grešku.
Doduše, neki se u postojećoj koalicionoj vlasti kunu da nikad više u Srbiji neće biti vanredno stanje. Ja ne bih bio toliko siguran. Ne znamo, na kraju krajeva, šta život nosi, pogotovo jer smo svedoci situacije da je očito na pomolu nova koalicija koja će održati taj čuveni demokratski kontinuitet kada je 11.000 ljudi, a među njima veliki broj novinara, bilo zatvarano po tim demokratskim principima samo zato što se nisu slagali sa mišljenjem jednog čoveka ili što nisu bili po kriterijumima i ukusima jedne partije. Nekada su to bili jedan čovek i jedna žena, a sada jedan čovek i jedna partija. Nema razlike.