Dame i gospodo narodni poslanici, saslušao sam ministra finansija o izlaganju po pitanju našeg razvoja, po pitanju naše vojne industrije ili namenske industrije, koja je u ranijem periodu bila zamrla. Voleo bih da je tu ministar odbrane, jer on bi to znao mnogo upečatljivije da nam se pohvali, da nam kaže, eto, kako sada naša namenska radi, a sve to zahvaljujući njemu i SDPR.
Međutim, 'ajde da malo budemo iskreni, da pogledamo šta je to SDPR. SDPR je jedan parazit naše namenske industrije. (Molio bih sumnjivo lice da mi više ne dobacuje, jer ovde nije reč o svastičinom butu ili receptu protiv zatvora, nego o kontragarancijama!)
Dakle, SDPR je parazit naše namenske industrije, koji se bavi prodajom tuđe pameti, tuđeg rada i tuđih proizvoda, a sve pod izgovorom da on olakšava prodaju proizvoda namenske industrije.
Međutim, SDPR ne samo da ne olakšava, nego, gde god se on ne nalazi – ometa. Javna je tajna da ko god hoće, bilo ko, da napravi bilo kakav aranžman sa bilo kojim ministarstvom odbrane u svetu bez SDPR doživeće strahovitu opstrukciju naših državnih organa, počev od uvoza i carinjenja repromaterijala za proizvodnju takvih proizvoda, pribavljanja saglasnosti naših državnih organa, da bi na kraju često i naš državni organ za ranije izdatu saglasnost napisao da je falsifikovana.
A, da li treba da kažem da ako je neko falsifikovao takvu dozvolu, zašto do dana današnjeg nije pokrenut ni jedan jedini krivični postupak protiv takvih lica? Da pogledamo malo kako to izgleda. Tvrdim da bi našoj namenskoj industriji bilo daleko lakše, daleko bolje, da SDPR smanji svoje apetite i pomaže im, ne u trgovini, nego u pribavljanju odgovarajuće dokumentacije za izvoz naših proizvoda naše namenske industrije.
Ovako, dešava se da naše domaće fabrike ulažu u proizvodnju, ulažu u kvalifikaciju radne snage, ulažu u znanje, u proizvod, a novac dobija SDPR – i ostaviće našoj namenskoj taman toliko da prime kojekakve platice i taman toliko da im ostane još nešto malo za razvoj. A šta će sa onim ekstraprofitom koji je ostvario SDPR? E, pa, tu će morati da se isplate plate direktorima, članovima upravnih odbora i ostalim zaposlenim, koji zahvaljujući monopolskom položaju, koji im daje Ministarstvo odbrane, imaju tolike plate.
Sada dolazimo do situacije da Republika Srbija treba da izda kontragaranciju. Da nije ovakvog ponašanja SDPR, garancije bi morali da traže od banaka proizvođači oružja, odnosno proizvođači u namenskoj industriji i ne bi bilo nikakvih problema da oni sami dobiju garancije od banaka.
Ovako, gospođo ministre, umanjujemo kreditni rejting države. Znate i sami da svaka garancija ulazi u kreditni rejting Republike Srbije, ali ono što je najveći problem jeste da svaki put kada pogledamo budžet Republike Srbije primetimo tamo jednu stavku koja kaže – izmirenja po osnovu dospelih garancija. Prema tome, iz budžeta Republike Srbije više puta smo trošili milijarde dinara da bismo isplatili odštete za garancije koje smo izdali određenim javnim preduzećima, koja te svoje obaveze nisu izmirila.
Gospođo ministre, nikada u budžetu Republike Srbije nisam mogao da saznam koja su to javna preduzeća i da li ćemo prema njima ponovo da izdvojimo te iste garancije, da se ona i dalje zadužuju, a da iz budžeta Republike Srbije isplaćujemo njihova zaduženja.
I, još jedno pitanje – hoće li ovako biti i sa SDPR? Problem ovde, očigledno, jeste u jednom konceptu razvoja naše namenske industrije. Dakle, mi samo u državi napravili neku agenciju, koja se zove Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza. Ne znam koliko je stranih ulaganja ona stvarno donela, nikako ne možemo da dobijemo izveštaj. Njena namena je bila da bar pomaže izvoznicima u plasmanu njihovih roba i usluga i naplatu njihovih roba i usluga. I zato je uzimala jednu određenu proviziju.
Ne treba da kažem da onaj koji je sposoban da izveze robu ne bi znao da uradi to sam. Ne vidim zašto tu agenciju plaćamo iz budžeta. Ali, SDPR je prevazišao jednu ovakvu agenciju. On nema nijedan proizvodni pogon. On ima samo kancelarije i monopol koji mu je dalo Ministarstvo odbrane da prodaje proizvode namenske industrije, i to ne za neku posebnu naknadu da je posredovalo između proizvođača oružja i kupca, nego se pojavljuje kao trgovinski partner. U tome i jeste čitav ovaj problem i mislim da je SDPR taj koji koči razvoj naše namenske industrije, koja umesto da zarađeni novac usmerava u otvaranje novih radnih mesta, usmerava u razvoj, usmerava taj novac u plate u SDPR-u.
Zbog svega ovoga, Poslanička grupa SNS neće glasati u danu za glasanje za ovaj predlog zakona o davanju garancije SDPR. (Aplauz)

Dame i gospodo narodni poslanici, jedan od poslednjih zakona koji smo usvojili prošle godine bio je Zakon o budžetu, a na sednici pre toga dali smo saglasnost da se država zaduži sa još 250 miliona evra, pa, evo, sada, na prvoj sednici u 2011. godini, imamo novo davanje garancije na nova zaduženja.
Ono što pomalo smeta jeste da se svrha ovog zaduživanja sastoji u tome što treba da se vrati stara devizna štednja, a to ne mogu da nazovem nikako drugačije nego jedan vid političkog opravdanja zašto se država i dalje zadužuje.
Problemi uopšte oko budžetskog deficita nisu odskora, oni postoje već duži vremenski period, i red bi bio da i ministar finansija i čitava Vlada već jednom priznaju da ovolika budžetska zaduženja imamo zbog jedne ogromne državne administracije koja guta sredstva, to je, s jedne strane, s druge strane, zbog niske produktivnosti, malog broja zaposlenih, pa je sasvim prirodno da u takvim okolnostima imamo situaciju da su davanja iz budžeta za penzione fondove i fondove zdravstvene zaštite jedna od najvećih u Evropi, procentualno u odnosu na prihode koje sami mogu da prikupe na osnovu zakona i po osnovu procentualno veličine budžeta.
Ne mogu da krivim ministra finansija za zatečeno stanje koje je bilo kada je ova vlada izglasana od strane ovog parlamenta, ali mogu da krivim ministra zašto se do sada nešta ozbiljnije nije preduzelo po ovom pitanju, da taj balast i sve ovo što se nama dešava, ako ne može da se smanjuje, barem da nam se iz godine u godinu neprestano ne povećava.
Problemi kreću još odranije, od onog famoznog uništavanja našeg domaćeg bankarskog sektora, zatvaranja domaćih banaka, upliva stranih banaka koje nisu imale želju da investiraju ovde u stanovništvo, u privredu, a barem su imale izbora kako će i na koji način da dođu do što većeg profita.
Možete da pogledate kredite koje je stanovništvo imalo do 2003. ili 2004. godine, kada je sve to još bilo u povoju ili kada se još nije znalo kako će i šta će da se dešava, kada smo koliko-toliko imali izbalansiran budžet najviše zbog privatizacije, koja nije prikupila sredstva u visini imovine koju je prodavala, ali dovoljno da izdržava državni aparat. Međutim, naglo pogoršanje na poziciji kredita kreće već od 2005. godine, kada se setio Mlađan Dinkić da napiše Zakon o državnim hartijama od vrednosti i tada kreće propast jednog čitavog sistema i više sistema koji su međusobno povezani. Zato me čudi zašto ova Vlada taj problem ne pokušava da reši.
Od 2005. godine referentna kamatna stopa Narodne banke je bila 18%. Emitovane su državne hartije od vrednosti sa kamatom od 24% i ne može niko da me ubedi da to nije bio jedan vid primarne emisije koji je davala Narodna banka, a profit su zgrtale banke.
Kao druga posledica pojavljuje se to da naglo poskupljuju krediti i za privredu i za stanovništvo, i tu sada dolazimo do onog problema niske produktivnosti i malog broja radnih mesta. Ne može nijedan privredni subjekat u ovakvom okruženju, pod ovakvim uslovima da uzme kredit za investicije sa kamatnom stopom 12, 14, 15, 16%, sa deviznom klauzulom i da stvori novu vrednost koja će mu biti nova investicija i novo radno mesto. Čitav prihod završiće u banci koja mu je dala kredit.
Onda nemojte da se čudimo zašto nemamo više radnih mesta, zašto nemamo veću proizvodnju, zašto nemamo veći izvoz. I, čini mi se da je sve što se dešavalo na tržištu išlo u dva smera: u postizanju određenih političkih ciljeva i, nažalost, jačanju bankarskog lobija u državi. Onog trenutka kada je država postala zavisna od bankarskih kredita, banke su te koje na određen način rukovode državom.
Na jednoj od sednica zatražio sam izveštaj koliko je banaka od septembra meseca 2008. godine do septembra meseca 2009. godine iznelo deviza iz zemlje bez doznaka za uvoz robe i usluga. Potpuno razumem da u normalnim okolnostima, kada je sve normalno i kada sve funkcioniše normalno, da država ne treba da se meša i administrativnim merama sprečava protok kapitala i roba. Za to se svi zalažemo, ali u vreme svetske ekonomske krize i sa privredom koja je godinama u krizi pre same svetske ekonomske krize neophodno je da država preduzme određene administrativne mere da zaštiti svoje finansijsko tržište. Jedina mera koja je bila tada, s jedne strane, jeste povećanje referentne kamatne stope i, sa druge strane, emitovanje deviznih rezervi na tržište novca, da bi te iste naše devizne rezerve bile iznošene iz zemlje bez doznaka za uvoz roba i usluga.
Sada imamo jednu takvu situaciju i jednu priliku, koju smo možda i mogli da iskoristimo, da nam svetska ekonomska kriza bude izgovor, i da, kažem, guverner Narodne banke, jer po tadašnjem Zakonu o Narodnoj banci i deviznom poslovanju Narodna banka i Vlada su ti organi koji mogu da spreče odliv deviza bez doznaka za uvoz roba i usluga. Imali smo tu priliku i propustili smo je.
Ako smo već izvršili toliku primarnu emisiju sa 24% kamate u nekoliko godina, koliko je to bilo, ako su banke došle do određenog kapitala, šta bi uradili ako devize ne mogu da iznesu bez doznaka za uvoz robe i usluga? Pa, ne bi ih više ni kupovali, to je prva stvar. Druga stvar, šta će sa dinarima? Pa, jedino mogu da ih plasiraju u kredite, u investicije. A, šta to znači? Jednostavno, niže cene kredita.
Sada idemo onim obrnutim redosledom, sa nižim cenama kredita, manje akumulacije dohotka koji pravna lica ili privreda izdvaja za kredite i veća njihova sopstvena sredstva za investicije. To nije vruća voda, to rade svi u svetu, ali mi moramo da robujemo bankarskom lobiju i strahu da u vremenu približavanja EU ne dobijemo zbog toga packe po rukama. Mislim da je morala da se sakupi određena hrabrost i da rešimo problem ovde. Ovako, sada imamo jednu situaciju da mi iz meseca u mesec, iz godine u godinu neprestano zadužujemo državu. U jednom trenutku doći ćemo do one mere kada ćemo imati veća dospeća za vraćanje kredita nego što možemo da uzimamo nove. To će već biti problem.
Gospođo ministre, ne sumnjam, ali ako bih vam postavio pitanje – a, ko će da vrati ove kredite, hoćete li vi tada biti ministar? Možda ćete da odgovorite – da, pokušaću da budem i dalje ministar, ali u svakom slučaju pravim preduslove svom kolegi da to može da radi ako ne budem, međutim, sumnjam da bi to bio vaš iskren odgovor, jer u jednom neprestanom zaduživanju države ne vidim izlaz. Lepo je to što država pokušava kroz subvencionisane kredite koje ona daje da podigne privrednu aktivnost, da podigne potrošnju, to je, s jedne strane, lepo, ali, s druge strane, ne može niko da me ubedi da je pametno davati firmama koje su poreklom iz inostranstva 10.000 evra po radnom mestu da bi otvorile pogon ovde. Zašto?
Da li su možda te firme izvozno orijentisane? Da li smo mi predvideli kada im dajemo novac da budu izvozno orijentisane? Nismo. U čemu je onda problem? Zašto ne stavimo da svako ko je izvozno orijentisan može da ima takva sredstva, bez obzira na poreklo, na sedište firme ili osnivač koji dolazi? Da ne pričam da to daje širok spektar zloupotreba. Pa, svako od vas ovde kolega ili svaki privrednik može da promeni mesto prebivališta bilo gde u inostranstvu, ili da pronađe nekog ko ima tamo da otvori preduzeće, za to im tamo treba petnaestak dana, i da se ovde pojavi sa nekim biznis planom – i, mi ćemo to da prihvatimo ''zdravo za gotovo''.
Dakle, ako hoćemo da napravimo jedno normalno društvo, prvo moramo da sredimo situaciju koja se nalazi na finansijskom tržištu. Moramo da sredimo iz razloga – šta je sa imovinom banaka koje su u stečaju, i u likvidaciji, to već traje desetak godina? Šta je sa njihovim potraživanjima? Kome pripadaju? Da li možemo makar deo ovog našeg deficita da pokrijemo kao osnivači kod tih banaka?
Ne sumnjam, ovo jeste jedan od povoljnijih kredita koje je ova Vlada uzela. Grešio bih ako bih rekao da je nepovoljan, ali u svakom slučaju stopa, negde, oko, 5% na godišnjem nivou. Stopu od 5% na godišnjem nivou može bilo koji zaposleni građanin Zapadne Evrope da podigne ako ima čvrstu garanciju. Prema tome, njihov bilo koji imovinski ili investicioni kredit toliko otprilike košta. Ne ljutim se na vas što nije povoljnije u smislu izbora, to je najbolje što ste mogli da dobijete, ali vam govorim koliko imaju poverenje u vas i gde nas svrstavaju kao državu, a to je zbog čitave ove priče – i oko državnih hartija od vrednosti i oko ponašanja Narodne banke i oko, u krajnjem slučaju, naših deviznih rezervi, odnosno rasta našeg bruto proizvoda.
U svakom slučaju Vlada treba da napravi jedan ozbiljan program šta ćemo da radimo sa nagomilanom državnom administracijom i, konačno, da napravi strategiju razvoja u privredi i industriji, da se konačno opredelimo šta je to naš nacionalni program za razvoj industrije – hoćemo li da budemo industrijska zemlja, hoćemo li da budemo poljoprivredna zemlja koja se bavi proizvodnjom hrane. Moraćemo to konačno jedanput da odlučimo. Ovako, svi ovi programi koje Vlada sada sprovodi meni izgledaju prilično haotično, trčkarate sa jednog kraja Srbije na drugi, bez ideje i, što je najgore, bez cilja šta stvarno treba uraditi. Dok, konačno, država ne zauzme stav, SNS u danu za glasanje za zaduživanje države neće glasati. Hvala. (Aplauz)

Mislim da je to sasvim dovoljno za ovih desetak godina, naučio sam da pišem amandmane, pa ukoliko je neko hteo da oslobodi, da ostane stopa od 8% na računare, trebalo je samo da napiše u članu 1. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dodatu vrednost stav 1. briše se i ništa više, gospodo.
Sada se nadam da ste konačno shvatili koliko je teško pisati amandmane, jer ni najjednostavnije niste znali da napišete. Nadam se da ćete prestati da podržavate Vladu koja nam stavlja 12, 13, 15, 17, zakona da uradimo i amandmane i da se pripremimo za sednicu, pa nam čak i stručne službe vraćaju amandmane, kad napišemo stav umesto st. Pa nam vrate amandman kada napišemo – u glavi, zašto nismo stavili gv.
Nadam se da ste konačno naučili da nije lako biti poslanik. To vam je prvi zadatak na kome ste pali.

Evo da objasnim tehniku pisanja amandmana. Znači član 1. u Zakonu o PDV u članu 23. stav 2. tačka 2. posle reči – voća, dodaju se reči – osim južnog voća. To je uvodna rečenica.
Druga tačka 7a i 11, brišu se. To se briše, toga nema.

Ja ću reći narodnu poslovicu – džabe je gluvom šaputati i ćoravom namigivati.

Dame i gospodo narodni poslanici, valjda je cilj svakog ko se bavi porezima, a na prvom mestu Ministarstva finansija, da napravi jedan pravedan poreski sistem, a ne da se onako, odokativno, na najlakši mogući način utvrde neke osnovice koje nisu pravedne. To je problem kod svih zakona koji se donose po pitanju poreskih opterećenja građana Srbije.
Mogu da kažem da je ovaj zakon o porezu na upotrebu, držanje i nošenje dobara jedan izmišljen porez, koji nigde u svetu ne postoji. Samo u Srbiji, da bih, eto, mogao da srećem nedeljom vladine automobile ispred hipermarketa, da bih mogao nedeljom da ih srećem na naplatnim rampama, kako prevoze žene i decu, da bi mogao Bajatović da kupi 30 novih "Škoda", a mi ćemo da dajemo subvencije iz budžeta, i dva "Audija". Znači, zato mi plaćamo toliki porez. Da ne pričam gde sve srećem državne automobile, pod sve kakvim okolnostima, na mestima i u vreme gde nikako ne bi trebali da budu. U tome je problem.
Znači, izmislićemo poreze. To se prvi setio onaj, od milošte nazvan u narodu "Boža Derikoža", Božidar Đelić da izmisli ovaj zakon. Sada taj zakon stalno menjamo, prilagođavamo, smanjujemo sredstva transferna lokalnim samoupravama, zato da bi rekli – nemamo toliko para da vam damo, moraju da putuju nedeljom žene i deca, ali ćemo zato građanima da povećamo porez na imovinu pa da se odatle finansiramo.

Dame i gospodo narodni poslanici, Vlada Republike Srbije će u danu za glasanje da poveća porez na objekte u kojima živimo i smanjiće poreske olakšice, jer ministar finansija reče da onaj ko ima više treba više i da plati. Sa tim se potpuno slažem, ali da vidimo i koliko ljudi to što neko ima više koristi. Nije isto kada pet ili šest osoba, lica, koriste 70 kvadrata i nije isto kada jedan građanin koristi 50. To je poznata stvar, ali smo zato znači zbog uvećanja tih poreza morali neke poreze da smanjimo, pa smo smanjili porez na jahte i to je velika poreska olakšica, veliko poresko otkriće, znači smanjuje se, sad ne znam ko to ima jahte.
Sad, ako idemo po tom principu, onda hajde da oslobodimo i avione poreza jer me vrlo interesuje koji će ministar i koji ministri bivši već od 5. oktobra na ovamo, koji su znači bili ministri, ko će od njih da ima avion i ko će njim da se vozi, odnosno da leti ovde nad nebom Srbije, da konačno znamo i da imamo jedinstven registar, a ne da po egzotičnim ostrvima gde su poreski rajevi registruje svoje vazduhoplove da ne bi nama plaćali porez.

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 29, na koji se odnosi amandman 3a, propisano je u stavu 1. da se osuđenik po pravilu smesti odvojeno od ostalih osuđenika, lice koje je osuđeno za organizovani kriminal.

Međutim, po svim međunarodnim konvencijama to je kršenje tih konvencija, kojih smo između ostalog i mi potpisnici, a to iz razloga zato što se smatra da odnos prema osuđenim licima treba da bude human.

Vlada je naravno, kao i sve naše amandmane, ovaj amandman odbila, a kakav je danas tretman prema osuđenim licima u najmanju ruku može da se kaže da nije u skladu sa međunarodnim propisima i konvencijama gde smo i mi potpisnici.

U Srbiji trenutno postoji samo jedan zatvor za izdržavanje kazne žena i to u Požarevcu. Upravnik tog zatvora je izvesna Anka Gogić-Mitić, koja se vrlo malo bavi tim poslom upravnika, nekako više voli da putuje, da se slika, da da poneku izjavu za novine, tako da ona u ovoj raspravi meni nije interesantna. Interesantan mi je zamenik upravnika, izvesni gospodin Vladica Božilović, inače bivši oficir Vojske, koji je iz Vojske oteran zato što je lečen od ozbiljnih bolesti zavisnosti. Takav zamenik upravnika osuđena lica ženskog pola u zatvoru u Požarevcu naziva: "lepotice, devojčice, lutkice, robijašice". Da li treba da vam kažem da su te osuđenice po pravilu mlađe i privlačnije? One koje su starije i one koje su manje privlačne, prema njima se ponaša kao narednik iz američkih filmova, koji im komanduje: "mirno, nalevo, nadesno, marš napred itd".

Međutim, ni ovo nije najgore što je taj gospodin mogao da uradi. Pre nekoliko meseci u tom ženskom zatvoru, u paviljonu gde spavaju osuđena lica izbio je požar. Upalio se elektrorazvodni orman. Osuđena lica o tome su obavestila stražare, a zamenik upravnika je naredio stražarima da nateraju osuđena lica da gase požar klase E, bez odgovarajuće opreme i bez odgovarajuće obuke. Kada je pretilo da osuđena lica zbog panike otrova koje udišu, počnu da se samopovređuju ili međusobno povređuju jedan od stražara je samoinicijativno otvorio vrata paviljona i sa odgovarajućom opremom do dolaska profesionalnih vatrogasaca ugasio požar. Vi to nazivate humanim odnosom prema osuđenim licima. Neću da ulazim u razloge zašto su one osuđena.

Po zakonu piše da osuđena lica gube jedna određena građanska prava koja im pripadaju po Ustavu, ali ovakvo ponižavanje, ovakvo maltretiranje i ovakvo nestručno vođenje jedne takve ustanove ne može više ovom gospodinu da se dozvoli.

Ako rešite da pošaljete inspekciju tamo, voleo bih da proverite i putne troškove vozila koje pripada upravniku zato što se troši preko milion i po dinara godišnje, prema saznanjima koja ja imam, a osuđena lica, žene nemaju ni za sredstva za ličnu higijenu. Još ih upravnik i zamenik upravnika prisiljavaju da se o tome same staraju i same nabavljaju. Takav je humani odnos u našim zatvorima i ne bi bilo loše da i taj gospodin potpadne pod sve ove mere koje predviđate za lica koja će da rade u specijalnim ustanovama za izdržavanje kazne. Po meni, on više nikada ne bi mogao da bude rukovodilac ni u jednom državnom organu, ni u jednom zatvoru. Jedino što bi mogao, mogao bi da dobije otkaz.

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 1. se vidi odnos Vlade Republike Srbije i javnih preduzeća prema novcu građana Republike Srbije. Osim smanjenja deficita koji je predviđen ovim amandmanom za nekih 34 ili 35 milijardi dinara, namerno smo jednu stavku izbrisali u članu 1, a to je otplata kamata po osnovu aktiviranja garancija.

Ako se pogleda sledeći član budžeta Republike Srbije, odnosno član 3. Republika Srbija izdaće garancije za 2.109.000.000 evra u 2011. godini.

Gospođo ministre, ja bih voleo da znam kome smo mi to izdali garancije, pa na osnovu aktiviranih garancija plaćamo kamatu, kojim to našim javnim preduzećima, ustanovama ili kome već? Zašto to kažem? Zato što oni imaju monopolski položaj na tržištu. Imaju zaštitu vlasti da obavljaju svoju delatnost i da ne može niko da im bude konkurencija, i u najmanju ruku. Neko je državu oštetio za 70 miliona evra i hoćemo da znamo ko je taj, hoćemo da odgovara za to, a ne kao kada je bio izveštaj revizora za 2008. godinu, za NIS, pa se priča da je zbog nesavesnog poslovanja potrošeno 80 miliona evra i na priči se sve završilo.

Znači, ni protiv jednog rukovodioca tog organa nije podneta krivična prijava i on nije zakonski procesuiran. Sada nas interesuje čijih je to sedam milijardi, da li se oni nalaze u novom paketu garancije i hoćemo li ponovo da im dozvolimo da se zaduže i ponovo da ne vraćaju iz svojih prihoda, nego da to vraćaju građani Srbiji. Nemojte da se iznenadite i vi, ako proverimo i kolike su plate direktorima tih javnih preduzeća i ustanova, u čije ime vraćamo sada garancije, odnosno njihove kredite isplaćujemo i njihove kamate.

Mislim da sa jednom ovakvom politikom treba da se prestane. Onaj zbog koga moramo da otplaćujemo i njegove kamate, njegove kredite na osnovu datih garancija, ne može više da dobije ni jednu jedinu garanciju Narodne skupštine Republike Srbije. Kada budete zauzeli taj stav, onda ćemo da vidimo kako će se onda ponašati prema novcu.

Dame i gospodo narodni poslanici, već ulazimo u tu raspravu o pojedinostima i problem jeste deficit, način na koji se troše naša javna sredstva. Prilično smeta veliki broj agencija, kancelarija, uprava. Gospođa ministar reče da sve to kada bismo i sakupili na jednom mestu i svega toga se odrekli, ne bi to bila neka velika stavka u budžetu na ime ušteda. Međutim, ako to sastavimo sve zajedno, evo, ovo je već treći budžet, ja mislim da bismo 30 ili 40% našeg deficita pokrili, odnosno smanjili, da nemamo tu suvišnu, veliku, glomaznu državnu administraciju.

Sada su ovde i garancije Republike Srbije i jedna obaveza Narodne skupštine, kad izglasa ovaj zakon, da u budućnosti potvrdi da će raznim javnim preduzećima da izda sredstva u iznosu od 311 milijardi 898 miliona dinara na ime garancija za zaduživanje kod poslovnih banaka.

Mada smo ovaj budžet dobili pred samu sednicu, ja pokušavam, preturam, okrećem, čitam i našao sam da ćemo mi 7 milijardi i 200 miliona da platimo kamate po osnovu dospelih i aktiviranih garancija, ali nigde nisam našao na prihodnoj strani budžeta da je bilo ko kome smo mi izdali garanciju, platili njegov kredit, vratio sredstva u budžet. Postavljam pitanje – ima li takvih u ovoj knjižurini?

Kad počne da se lista taj član 3. kome ćemo sve da izdamo novac, odnosno garancije, a dugove ćemo verovatno dobrim delom i budžet odnosno građani da vraćaju, evo, jedna od prvih stavki je "Fijat". "Fijat" je najčešće pominjana stavka u budžetu Republike Srbije. Ima ga na još dva mesta. Ima ga u Ministarstvu finansija i u Ministarstvu ekonomije. A evo ga i ovde, izdaćemo mu i garanciju u vrednosti od 135 miliona evra. Ja bih voleo da mi neko objasni ekonomsku opravdanost svega ovoga što se dešava sa našim projektima od javnog značaja, sa "Fijatom" itd. Jedino što smo mi dobili od "Fijata" jeste, pod jednim političkim pritiskom koji je ovde napravljen, 200 miliona evra. Koliko smo uložili – ja mislim da to više niko živi ne zna.

Svi koji se hvale da učestvuju u tom projektu, moram da im postavim još jedno pitanje, a to je – da li je to jedini izlaz države Srbije iz teške ekonomske situacije u kojoj se nalazi? Ili je to samo neko deklarativno zalaganje da ćemo mi da budemo, sačuvaj bože, veliki automobilski gigant kao država? Svi ovi koji troše novac u ovu infrastrukturu, treba da se dobro zapitaju zašto to rade i koliko štete prave državi, zato što "Fijat" ima daleko više sredstava nego čitava država Srbija.

Postavio sam još neko pitanje, a to je - zašto u neke ozbiljne projekte ne uđemo kada je u pitanju poljoprivreda? Jer, Srbija je ipak poljoprivredno-agrarna zemlja. Proizvodi hranu. Ta industrija nije toliko skupa. Ali se zato za mnogo manje sredstava pokreće čitav lanac proizvodnih delatnosti. Neće biti u pitanju dve, tri ili četiri hiljade radnika. Da smo ovoliko novca uložili u poljoprivrednu industriju, mi bi danas imali otprilike 200 do 300 hiljada ljudi manje bez posla. Ovako, imamo jednu demagogiju, nekih 200 hiljada automobila koje ćemo da proizvedemo, koji samo što nisu stigli. I tako iz godine u godinu.

Što je najgore, svi oni koji se zalažu za ovaj projekat "Fijat" i koji ga sprovode, neće biti ti koji će da vraćaju te kredite. Neće biti ti koji će da vraćaju ta sredstva. Izgleda mi, neće ni da trpe posledice svojih loših poteza. U tome jeste problem. Zato smo i podneli ovaj amandman.

Ne bih ulazio u priču oko "JAT ervajza" – 140 miliona evra, itd. Ima ovde i infrastrukturnih projekata koji zavređuju mnogo više pažnje nego što je to "Fijat" i mnogo su važniji nego što je "Fijat", ali su njihove stavke po dva, tri ili četiri puta manje nego "Fijat".

Znači, ako saberemo garanciju, 135 miliona evra, par stotina miliona evra iz Ministarstva finansija, 150 miliona evra iz Ministarstva ekonomije, mi dođosmo do polovine našeg deficita. Eto toliko košta "Fijat".

Ja bi samo da kažem, tražim pravo na repliku, jer gospodin Senić je pričao i o mom izlaganju o "Zastavi" i "Fijatu" u Kragujevcu. Mislim da je pogrešno protumačio ono što sam izlagao. Mogu li. Gospodine Seniću, prvo da raščistimo da niko ovde nije protiv "Fijata". "Fijat" je dobro došao u Srbiju, ali onda kada bude počeo da ispunjava svoje ugovorne obaveze. Za sada je samo Srbija ta koja investira u zajednički projekat. U tome jeste problem. Jedino što je od "Fijata" stiglo to je 200 miliona evra. Kažete na jedan naš dinar dva njihova.

Mi samo u ovoj godini daćemo blizu 250 miliona evra iz budžeta. Znači, Fijat bi trebao da investira negde oko 500 miliona evra. Koliko je bilo ove godine? Ovo je za iduću. Koliko je bilo ove godine? Ne sećam se da je bilo šta stiglo iz Fijata u vezi toga. Znači, mi pravimo Fijatu kompletnu infrastrukturu i plašim se da u članu 3. o kome sam pričao razdeo da izdajemo garanciju projekat Fijat Srbija od 135 miliona evra ne bude baš ta dokapitalizacija od strane Fijata za kredit za koji mi dajemo garanciju i ako ga oni ne vrate, mi ćemo opet da ga platimo.

Čini mi se da tu postoji puno, puno nepoznavanja. Kažete da je sve transparentno i jasno. Neka nam neko kaže konačno, koliko je u projekat Fijat stvarno država Srbija dala novca, u tome je problem. Koliko je Fijat do sad učestvovao u tome. Ako nastavimo samo da pričamo – očekuje nas svetla budućnost, odnosno očekuju nas projekti, očekuju nas automobili..

(Predsednik: Vreme)

..aman ljudi manite se više toga..

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što započnem svoje izlaganje, morao bih da dam jedno izvinjenje građanima Srbije, zato što u današnjem svom izlaganju neću moći da govorim o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu, Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezima na imovinu, Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezima na upotrebu, držanje i nošenje dobara, Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dodatu vrednost i Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o akcizama.

Razlog je ne taj da su zakoni dobri ili da nemam šta o njima da kažem, naprotiv, imao bih itekako o svakom zakonu štošta da kažem, ali iz razloga što je objedinjena rasprava ovih zakona sa Zakonom o budžetu za 2011. godinu, na predlog narodnog poslanika koji sada predsedava ovom sednicom, pa zbog toga moram da se izvinim građanima Srbije.

Kada je u pitanju budžet, gospođo ministre, neću kao po običaju da ulazim u detalje i cifre, toliko je toga rečeno o tome da bih samo ponavljao neke diskusije. Jeste da budžet ima 1.200 strana, ali nije ništa novo, barem ne ništa bitno novo. Znači, odmah čim se otvori pogleda se i vidi se da postoji određena progresija kada je u pitanju zaduživanje. Odmah čim se otvori vidi se da postoji progresija kada je u pitanju državna uprava. Znači, neću sad da spominjem imena nekih kancelarija, vladinih ureda, državnih agencija itd. Vama o tome ne vredi govoriti.

Samo ću jednu jedinu da uzmem kao primer, a to je Kancelarija za saradnju sa civilnim društvom. Evo neke nove epohe Vlade Republike Srbije. Nije bitno što će ona da potroši samo četiri miliona dinara, nije bitno što je jedan ili dva mangupa koji rade u toj kancelariji da otmu četiri miliona dinara građana Srbije i ovo nije jedna sramota, nego četiri miliona puta sramota kako raspolažete sa državnim novcem.

Ne vredi pričati ni o PIO fondu, ni o tome da li je on realan ili nije, da li treba da se finansira iz budžeta ili ne treba. Ovakav kakav je budžet, kakva nam je privreda, kakvi su nam prilivi u taj fond, to je očigledno da mora. Međutim, ono što je prilično smešno i jadno što neke moje kolege poslanici pričaju da je razlog za finansiranje penzionog fonda taj što oni imaju nekakve dugove iz prošlosti, pa moraju dugove iz prošlosti da plaćaju i ne može budžet da funkcioniše bez deficita.

Gospodo, deceniju ste na vlasti, deset godina, nemate vi više terete prošlosti, vi sada ubirate rezultate svoga rada kroz razne mutacije DOS, ništa drugo. Jer da je tako kako ste dolazili na vlas, danas bi u Srbiji trebalo da teku i med i mleko. Naša situacija je sasvim drugačija, prilično surova i prilično realna, da mi sa ovakvom privredom ne možemo da finansiramo ni budžet, ni razne kancelarije, ni razne uprave, ni razne projekte.

Kad je već reč o projektima, neko spomenu "Fijat", epohalno otkriće koje je koštalo državu stotine milijarda evra. Navodno, proizvodiće 200 hiljada automobila. Pitam kada?

Kad je već reč o projektima, neko spomenu "Fijat". Epohalno otkriće. Koštalo je državu stotine milijardi evra. Navodno, proizvodiće 200 hiljada automobila. Kad? Kada će da stigne tih dve milijarde evra koje "Fijat" treba da da? Kad ćemo da počnemo da proizvodimo tih 200 hiljada automobila, pod uslovom da država opet ne subvencioniše automobile koje proizvede "Fijat"?

Znači, problemi Srbije nisu samo uzrokovani ekonomskom krizom, dugovima prošlosti, već jednom čitavom situacijom koja vlada i u privredi i u društvu. Zašto sam spomenuo "Fijat"? Zato što država nema strategiju kako će da razvija svoju privredu. Mi nemamo ni strategiju koju oblast treba da razvijamo.

Sada se hvalite nekakvim povećanjem izvoza. Voleo bih da znam koja je to grana privrede povećala izvoz? Da nije možda poljoprivreda? Ili da nije možda "Fijat"? I da postavim pitanje – da li biste zaposlili više ljudi sa 450 ili 500 miliona evra, koliko ste do sada uložili u "Fijat", da ste ulagali u neku drugu granu? Ja tvrdim da bi. Kad pomognete da se otvori neki poljoprivredno-prehrambeni pogon, ne zapošljavate samo radnike koji rade u tom pogonu, nego i ratare i stočare i povrtare. Čitav jedan lanac pokrećete. A sa "Fijatom" samo 2.000 ljudi. I što je najgore – zarada i profit tog "Fijata" neće ostati državi. Repromaterijal? Pitanje je koliko će ovde da se proizvodi.

Kad konačno ova država utvrdi strategiju, kad počnete ljude da zapošljavate, ali ne u uprave i ne u izmišljene kancelarije za saradnju sa civilnim društvom, možemo da pričamo o tome kako ćemo da smanjujemo davanja u PIO fondove zato što im neće biti potrebna. Onda možemo da pričamo da nemamo više 30% radno sposobnog stanovništva koje je u radnom odnosu. Ali, deset godina taj procenat radno sposobnog stanovništva koje radi se smanjuje. Broj nezaposlenih se povećava. Broj penzionera se povećava. Dugovi države se povećavaju.

Još jedno pitanje bih postavio - Ko će te dugove da vrati? Imamo li mi snage da vratimo te dugove? Sad se zadužujemo kod MMF, kod evropskih banaka itd. Doći će jednom dan kad će morati da se vrate ti krediti. Nemojte da se zaklanjate iza toga da je naš deficit samo 4,1% bruto dohotka. On se neprestano uvećava. Pogledajte samo koliko ćemo da damo garancija i kontragarancija u 2011. godini na osnovu vašeg plana i programa, na osnovu vaših izveštaja.

Gospođo ministre, voleo bih da mi posle skoro dva meseca odgovorite na poslaničko pitanje kada je u pitanju iznošenje novca iz države bez doznaka za uvoz robe i usluga. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, u našoj želji da malo popravimo Predlog zakona podnelismo jedan amandman u ime poslaničke grupe Napred Srbijo SNS. Međutim, ono što u čitavom jednom ovakvom predlogu zakona i diskusiji jeste da preovladava jedan određeni strah, a o tome smo i pričali, da može da dođe do određenih zloupotreba u funkcionisanju Zakona o državnoj upravi.
Ministar je čak u nekoliko navrata govori o tome, kako je on kao ministar koji je nadležan za državnu upravu i lokalnu samoupravu taj koji se pridržava slova zakona i da iz njegovog ministarstva, odnosno njegove uprave, nije do sada izašao ni jedan jedini nezakoniti akt, da nikada nije zloupotrebio svoj položaj ministra i da svoj posao radi u skladu sa zakonom.
Voleo bih da je gospodin ministar tu, jer u rukama držim nekoliko dokumenata koji govore nešto sasvim drugačije. Znate, obično kada je u pitanju samo neki upravni postupak, pa hajde ako to radi tamo neko ko je promenio sve vlasti, ali ne zahvaljujući tome što se dodvoravao vlastima, nego je naučio i izučio posao, onda je to postupak koji će verovatno biti završen u skladu sa zakonom.
Ali, ako to radi državni sekretar i u to se uplete politika, onda od zakona nema ni "z". Samo se neko poziva na zakon, ali akta, i to ona upravna koje donosi, nisu u skladu sa zakonom.
Reč je o aktima koji su nastali krajem jula i početkom avgusta ove godine. Reč je o aktima koji se odnose na jednu od najmanjih, najnerazvijenijih i najsiromašnijih opština na teritoriji Republike Srbije, a svakako najmanja i najsiromašnija opština na teritoriji Braničevskog okruga.
DS, na čelu sa svojim ministrom, donosi upravna akta da suprotno Zakonu o lokalnoj samoupravi, suprotno Zakonu o ministarstvima, dovede DS na vlast. Ne bira se način, ne bira se ništa. Bitno je da DS bude na vlast.
U tom dopisu SO Golubac, koji je potpisao ministar Milan Marković, od 29. jula 2010. godine, kaže se da tamo postoje nekakve dve skupštinske većine i ministar se upušta u to koja je skupštinska većina prava. Po njemu je ona prava koja je izabrala izvesnog Zorana Pajkića za predsednika opštine. Kaže – 16-ti odbornik je izvesna Ana Radomirović, kojoj je mandat prestao odlukom Skupštine, tada primenom neustavnog člana 47. Zakona o lokalnim izborima. Taj isti, tada Okružni sud, poništava tu odluku.
Međutim, nigde ne piše u ovom aktu da je jedinica lokalne samouprave izvršila odluku Okružnog suda, odnosno Višeg suda u Požarevcu, ali da je tada Ani Radomirović mandat prestao primenom člana 46. Zakona o lokalnoj samoupravi, stav 1. tačka 6. U stavu 1. tačka 6. Zakona o lokalnoj samoupravi se kaže da mandat odborniku prestaje pre vremena na koje je izabran, ukoliko promeni …
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, molim vas o temi dnevnog reda. Zakon o lokalnoj samoupravi nije predmet našeg rada. Predmet našeg rada su izmene i dopune Zakona o državnoj upravi.)
Samo navodim primere kako naša državna uprava funkcioniše. Primer je kako su se ponašali prema opštini i jednoj jedinici lokalne samouprave, gde je ministar izašao iz svojih ovlašćenja. Ništa više.
Po članu 46. odborniku prestaje mandat kada napusti teritoriju opštine sa koje je izabran.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, to ne može biti tolerisano kao poštovanje člana 106. stav 1. Molim vas, o temi dnevnog reda.)
Tada prestaje mandat, ne voljom skupštine i ne voljom odbornika, nego po sili zakona. Ministarstvo se dalje upušta u to.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, mene Poslovnik obavezuje da upozorim narodnog poslanika na kršenje člana 106. stav 1, da ga podsetim na to i onda me obavezuje član koji podrazumeva izricanje mera, ako poslanik insistira da krši odredbu člana 106. stav 1. Molim vas, o dnevnom redu.)
Molim vas, ovde je reč o upravnom aktu koji je izdao državni organ. Radi se o Zakonu o državnoj upravi. Ministarstvo je deo državne uprave i izdaje upravna akta, da ne pričam o tome kako su ovlastili lica da izrade pečat, iako nije doneta…
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, ovde se radi o tome da imate na raspolaganju vreme poslaničke grupe, koje niko ne može da vam oduzeti, a da je trenutno pretres u pojedinostima na amandman koji je podnela vaša poslanička grupa koji je prihvaćen i postao sastavni deo Predloga zakona, o tome se ovde radi. Molim vas, da predmet vaše diskusije bude ono što je tema našeg dnevnog reda, odnosno ono o čemu se ovde radi, a to je Predlog izmena i dopuna Zakona o državnoj upravi.)
Gospođo predsedavajuća, potpuno vas razumem, priča se o DS, priča se o ministru koji je vaš stranački kolega.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, vi mene uopšte ne razumete. Da vi mene razumete, vi bi razumeli da vam govorim o članu 106, o vašoj obavezi da govorite o dnevnom redu, jer ja vas razumem. Pet minuta slušam pažljivo šta govorite, očekujući da vašu diskusiju dovedete u vezu sa temom dnevnog reda. Pošto imate na raspolaganju 15 minuta, kao poslanička grupa, u petom minutu vas podsetim na odredbu člana 106. stav 1. da govorite o dnevnom redu. Dakle, nažalost, nerazumevanje postoji, ali ne sa moje strane. Molim vas, o dnevnom redu.)
Znate šta, gospođo predsedavajuća, očigledno je da je vaša želja da vi nas naučite kako mi hoćemo da razgovaramo i kakve primere da iznosimo, kako funkcioniše lokalna samouprava, kako funkcioniše državna uprava itd. Ovde je reč o samom predlogu zakona, u odnosu između državne uprave i jedinica lokalnih samouprava koje vode određeni registar. Još samo hteo da navedem nekoliko primera.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, ovde je reč o izmeni i dopuni Zakona, molim vas, obavezuje vas Poslovnik da me saslušate. Trenutno raspravljamo pretresu u pojedinostima amandmanu na član 2. koji je podnela vaša poslanička grupa, koji je postao sastavni deo Predloga zakona, to je tema dnevnog reda. Molim vas, sve vrste kreativnog pristupa i širine, ali uz temu dnevnog reda.)
Očigledno je da vi i ja nemamo isti pristup oko načina izjašnjavanja na sednicama Skupštine, diskutovanja, navođenja primera zloupotreba ministara. Odustajem od dalje rasprave, a smatram da niste baš nešto pomogli ni gospodinu ministru koji sada nije tu da se odbrani, ali nisam ja za to kriv, a ni tom samozvanom predsedniku opštine Golubac Zoranu Pajkiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada se pogleda ovaj budžet i kada se čuje obrazloženje ministra finansija, prvo što se zaključi jeste da je novac već potrošen. To je jedna praksa koja postoji unazad već nekoliko godina, da se pred Skupštinu da Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu, a sve to iz razloga da neko ne ide u zatvor zato što je novac trošio nenamenski.
Ono što zbunjuje u samom obrazloženju ministra, koji nam predviđa lepu budućnost sa pričom oko većeg porasta proizvodnje, većeg bruto proizvoda itd. i da imamo čak i veće prihode u budžetu od očekivanih za nekih tri milijarde dinara, stiče se neki zaključak da u nekom narednom vremenu izlazimo iz ove krize.
Međutim, gospođo ministre, ne delim vaše mišljenje, jer statistika je statistika, metoda je metoda, a budžet je budžet i nešto što ste vi pričali, sa ovim što se nalazi u predlogu, nešto se ne slaže. Sami ste rekli da moramo da izvršimo određeno povećanje sredstava za Fond penzijskog i invalidskog osiguranja, jednim delom zbog jednokratne pomoći penzionerima a drugim delom zato što se smanjuje broj zaposlenih u državi. Ako imamo rast proizvodnje, ako imamo rast bruto proizvoda, onda ne ide da se smanjuje broj zaposlenih. To je nemoguće. Nešto se tu ne uklapa.
Ako pogledamo razlike koje ste ostvarili, one još više zabrinjavaju. Jedini porast prihoda budžeta koji ste imali i koji je iz realnih izvora, jeste porez na dobit preduzeća, ali gospođo ministre imate porez na dodatu vrednost u zemlji koji je manji za 22 milijarde dinara. Imate porez na dodatu vrednost iz uvoza, što posebno zabrinjava, veći od projektovanog za 18 milijardi dinara. Ne znam šta vi računate više u rast naše proizvodnje, da li rast proizvodnje smatrate kada ulazi u Srbiju? Da imamo rast proizvodnje i BDP bilo bi obrnuto, bilo bi više poreza naplaćenog u zemlji, a manje poreza iz uvoza. Tu leži čitav problem ove države.
Mi ne živimo od našeg novca, mi ne živimo od zarađenog, mi prodajemo, rasprodajemo, zadužujemo se.
Gospođo ministre, voleo bih da bilo koja vlada dok je na vlasti, da im budžet ne služi da opstanu još godinu dana na vlasti, nego da bude nešto što će da napravi jednu politiku u državi koja će da se nastavi i kada ta vlada prestane, odnosno kada prestane njen mandat i da to bude nešto dobro za građane. Ovde imamo situaciju da imamo budžet od godine do godine da bi neko opstao na vlasti.
Najavljujete za 2011. godinu budžetski deficit od 140 milijardi dinara, samo ne znam hoće li to biti iz kredita ili od prodaje Telekoma, a njega prodajete da biste mogli da finansirate izbornu kampanju 2011. ili 2012. godine. Nema realnih osnova za takve stvari.
Kada je u pitanju potrošnja iz budžeta, naravno da ne spominjemo "Zastavu", naravno da je proizvedeno samo 30-ak hiljada automobila, naravno, jedini koji investira u to jeste država Srbija i dovodite bilo koju buduću vlast u situaciju zbog ogromnog novca koji je investiran u "Zastavu", odnosno u "Fijat", da nastavi da finansira ono što je već investirano da ne propadne.
Nije država toliko moćna da može jednom "Fijatu" da finansira proizvodnju. Njegov dohodak je veći nego čitav dohodak našeg budžeta. Postavite malo te relacije da vidimo te iste evre koji stižu iz Italije, a ne samo automobile koji se sklapaju ovde i prodaju nama opet za te iste evre.
O isplatama zarada, ne bih posebno ni da pričam, rekli ste da je tu bilo povećanja zbog povećanja plata u zdravstvu, prosveti, a stavka – plate i dodaci zaposlenih, skoro da se ne menja. Ono što je u porastu, jesu ostali rashodi, dve milijarde dinara, a ostali rashodi su određeni bonusi koji se daju zaposlenima u organima državne uprave. Za neke zakon važi, a za neke ne važi.
Koliko je licemerno sve ovo što se dešava i što radite u poslednjih nekoliko meseci u Srbiji, dovoljno je da pogledate razdeo Uprave za agrarna plaćanja, i po rebalansu budžeta isti iznos predviđen, kao i u Zakonu o budžetu 15 milijardi 474 miliona i 700 hiljada dinara.
Ima jedan problem, smanjili ste subvencije u poljoprivredi za 400 miliona dinara. Povećali ste stalne troškove u toj istoj upravi za 25 miliona dinara.
Usluge po ugovoru, baš bih voleo da vidim kakve oni to usluge po ugovoru imaju, jer samo treba da usmere sredstva iz subvencija, povećane za 120 miliona dinara.
Nematerijalna imovina povećana za 245 miliona dinara.
Onda mi neko priča kako mislite o poljoprivrednicima, a ovo je novac koji je pokraden od poljoprivrednih proizvođača da bi se održavala državna administracija i kroz ugovore uzimao novac iz budžeta i neko ostvarivao fiktivne zarade.
Bez obzira da li je urađeno po zakonu ili nije, tako jeste. Pokrali ste poljoprivredne proizvođače.
Konačno, ovaj deficit od 13 milijardi dinara planirate da nadoknadite iz kredita.
Gospođo ministre, morate da shvatite jedno da dokle god u ovom iznosu država podiže kredit i emituje hartije od vrednosti, a taj iznos je skoro 65 posto likvidnosti bankarskog sistem i sektora, privreda ne može da se razvija zato što nema, prvo, svoje obrtna sredstva, a kredite koje podiže zato što se takmiči sa državom su skupi i jedini profit ostvaruju banke.
Ako bi konačno privreda u Srbiji imala pravu vrednost kredita sa pravim kamatama, ne zelenaškim onda možemo da pričamo o razvoju, možemo da pričamo o novim fabrikama, možemo da pričamo o novim radnim mestima, možemo da pričamo o tome da će da rastu penzije, da će da se povećavaju zarade u organima državne uprave i da će da se smanjuju dotacije penzijsko-invalidskom fondu, do tada grcaćemo, prodavaćemo, dok se to ne desi.
Nadam se da će jedna ovakva politika konačno da se prekine na prvim narednim izborima da se pokažu neki drugi da znaju i oni da vode državu samo na mnogo bolji način nego što ste vi dosad, i potpuno sam uveren da je SNS tome dorasla.

Dame i gospodo narodni poslanici, svaki put kada ova većina donosi neki zakon koji može da utiče na budućnost ove zemlje, na životni standard građana, na jačinu i razvoj privrede, mogu da kažem da me uhvati neka zebnja, neki određen strah kako će to sve da izgleda i kako će sve to da ispadne sa jednom nesposobnom Vladom, nesposobnim ministrom, a često i poslanicima koji glasaju za odluke u koje uopšte ne ulaze, nadajući se da će večito da budu narodni poslanici koji učestvuju u vlasti.
Članom 9. predlagač zakona predviđa da program implementacije, a valjda smo mogli da nađemo i neku lepšu reč od ove strane, tu su nam u naše zakonodavstvo uveli gospodin Vlahović, dok je bio ministar za privatizaciju, Božidar Đelić, dok je bio ministar finansija. Čini mi se da tih stranih reči ne možemo da se odreknemo, ali ni to sada nije važno. Znači, u roku od godinu dana. To je već pod velikim znakom pitanja, koji ministar i koja će vlada da krene implementaciju ovog prostornog plana Republike Srbije.
Zašto to kažem? Zato što se plašim kako ste napravili taj prostorni plan. Ima razloga i za to, za taj strah. Ovo je Poslovnik koji smo skoro usvojili, pre nekoliko meseci. Tu se reguliše postupak za donošenje prostornog plana Republike Srbije, članom 183. Poslovnika, pa se u tom članu kaže: ''Pre pretresa na sednici Narodne skupštine, Predlog prostornog plana razmatraju odbori Narodne skupštine i svoje izveštaje, sa obrazloženim predlozima, dostavljaju Odboru za saobraćaj, infrastrukturu i telekomunikacije.'' Sada moram da kažem da takav odbor ovde u Skupštini nemamo.
Sada će verovatno sekretar da kaže predsedniku Narodne skupštine – da, ali u prelaznim i završnim odredbama stariji odbori nastavljaju da rade po onim nadležnostima koje su imale kada je konstituisan ovaj saziv Narodne skupštine. To može u nekom širokom tumačenju Poslovnika da bude u primeni.
Gospodine sekretaru, ima jedan drugi problem, a to je da taj odbor koji razmatra i izveštava Skupštinu u vezi sa prostornim planom ne postoji u Poslovniku u članu 46, tako da ovaj prostorni plan, ovakav kakav se donese, može da se menja samo dok je ovaj saziv Skupštine, ne može više nikako da se promeni. Taj odbor ne postoji. Ne postoji skupštinsko radno telo koje će da da preporuku Skupštini kako da glasa.
Da stvar bude još gora, članom 182. plan razvoja Republike Srbije razmatra Odbor za privredu, regionalni razvoj, privatizaciju, ekonomske odnose sa inostranstvom. Ista priča, ako donesemo plan razvoja, ne možemo da ga promenimo, jer kada se raspusti ova skupština ni ovaj odbor, po članu 46, ne postoji, nema nadležnosti, izmišljeno je.
Neko sada može da kaže da nema nikakve veze sa temom dnevnog reda. Ima, zato što je taj poslovnik napisao gospodin ministar Dulić, dok je bio predsednik Narodne skupštine i uputio Skupštini na usvajanje. Boško Ristić je samo resavska škola, prepisao to što mu je dao Dulić i pod izgovorom neke radne grupe dao nam Poslovnik koji ne možemo da primenjujemo.
U tome i jeste problem, jer nam je takav i prostorni plan. Hoće li on moći da se primenjuje? Sumnjam, jer dokle god ovako nešto radimo, sekretar će da izađe i da kaže – Narodna skupština je uštedela novac. Jeste, ali sa razdela narodnih poslanika je ušteđeno, a ne sa stručnih službi koje su zbog apetita nekih probijale plafone.
Dame i gospodo narodni poslanici, dobro razmislite hoćemo li ovakav kakav je taj naš prostorni plan da usvajamo, jer očigledno je da kad ga jednom usvojimo, valjda je želja bila DS, pošto ona iznad svega stoji, da više ništa u državi ne može da se promeni, ni predsednik Republike, ni Vlada ni poslanici. Valjda je to želja DS, samo na svu sreću nije i želja građana. U to ćete se vrlo brzo ubediti na narednim izborima.