Dame i gospodo narodni poslanici, da ponovim, razumem želju predlagača da ubrza parnični postupak, ali koliko stvarno ide u tom pravcu u da li će to u praksi stvarno tako da bude, iskreno sumnjam. Predviđeno je da sud može rešenjem da odluči da se izvede dokaz čitanjem pisane izjave svedoka u kojoj se navode saznanja o bitnim i spornim činjenicama, odakle su one poznate i u kakvom je odnosu sa strankama u postupku. Posle ide u tom famoznom stavu 2. – način pisanja, izjave i itd.       
U sledećem stavu 3. kaže se – slučaj iz stava 2. sud može rešenjem da odluči, po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka da se svedok sasluša putem konferencijske veze, korišćenjem uređaja za tonsko ili optičko snimanje. Sud donosi rešenje i u stavu 2. i u stavu 3. i protiv tog rešenja nije dozvoljena posebna žalba.
Ako se neko od strana usprotivi i traži da ispita svedoka, sud može ali ne mora to da prihvati ili prihvati, pa smo imali jedno ročište za čitanje izjave, a drugo ročište za saslušanje svedoka.
Jel to ubrzalo postupak? Nije. Ili odbije. Ako kroz to odbijanje, to bude jedan od jačih aduta u samoj žalbi jedne od stranaka, pa viši drugostepeni sud poništi presudu i vrati prvostepenom sudu na odlučivanje. Jesmo li ubrzali postupak? Nismo.
Razumem da često postoje izuzeci, a to je da je lice zdravstveno nesposobno da svedoči, fizički ne može da bude prisutno u sudu i onda razumem da bude i pisana izjava, pa čak i video link i audio link itd. Ali vi od izuzetaka pravite pravila, tako da bi najbolje bilo da ukinemo i sudije, da postavimo kamere, merače pritiska, merače koliko su dlanovi znojavi, koliko ima otkucaja srca u minuti i da na osnovu toga računar izriče presudu.
Dozvolite konačno da se parnica vodi na jedan efikasniji način nego što je to bilo do sada, ali na način, gde će sam način utvrđivanja činjenice imaterijalnih dokaza da odgovara i toj presudi, a ne kako je to sada predviđeno, da jednostavno ko bude bio brži, ko bude bio spretniji dobije parnicu, bez obzira što sama presuda ne odgovara činjenicama o kojima treba da odlučuje sud.

Dame i gospodo narodni poslanici, zamolio bih još jednom ovlašćenog predstavnika predlagača da razmisli o ovom amandmanu. Nije ovde reč o nekom konceptu gde je sukob, nego o jednoj praktičnoj stvari.
U članu 280. predviđeno je ko može da zastupa pravno lice pred sudom. I to kada su, recimo, mala ili srednja pravna lica nije problem. Nastaje problem sa pravnim licima koji imaju organizacione jedinice po čitavoj Republici. Sada je predviđeno da nekim opštim aktom, a to je najčešće statut, bude predviđeno koje lice zastupa to pravno lice pred sudom. Statutom je to najčešće direktor tog pravnog lica, ako je privatno preduzeće onda i vlasnik ili direktor itd.
Međutim, da uzmemo za primer "Telekom". Slažemo se da on na čitavoj teritoriji Republike ima svoje organizacione jedinice koje u skladu sa opštim aktom regulišu neki svoj rad na terenu. Dešava se često ili naprave neku štetu ili dođe do povreda radne dužnosti, pa neko lice dobije otkaz ili neko tuži za naknadu štete koju je u svom radu ta organizaciona jedinica napravila. Sada da bi tu organizacionu jedinicu neko zastupao pred sudom, po opštem aktu je to direktor preduzeća. Slažete se da je to nemoguće jer ne može da pročita, verovatno sve službe zašta se jedno takvo preduzeće tuži, ni kad su u pitanju radni sporovi, ni kad je u pitanju naknada štete koje je pretrpelo neko drugo lice. Možda bi i moglo statutom da se predvidi, da rukovodioci organizacionih jedinica za sporove koji se tiču njihove organizacione jedinice vode postupak pred sudom. Ali ako ga vode, dobro to nije problem, ali ako ga vode loše, direktor ne može da ospori jer je to predviđeno statutom, opštim aktom tog pravnog lica.
Mi smo ovim amandmanom tražili da lice, to je najčešće direktor prenese svoja ovlašćenja koja može u svakom trenutku da povuče lice koje je naravno u radnom odnosu i koje naravno ispunjava uslove da bude biran i za sudiju i za tužioca i da polaže ispit pred advokatskom komorom. Zato ne vidim ni jedan razlog zašto bi jedan ovakav amandman bio odbijen, znači, doći će sve stranke u postupku kada su u pitanju ovakva pravna lica da sad recimo čak i pravni zastupnik, advokat iz Crne Trave treba da sedne u auto, da zakaže sastanak sa direktorom "Telekoma Srbije" da bi mu ovaj potpisao samo jedno najobičnije punomoćje, i naravno taj trošak će da naplati. Ali ako se to radi kroz prenos ovlašćenja prema zaposlenima u pravnom licu onda to svakako ne može da napravi štetu u smislu da može doći do zloupotreba, zato onaj što je dao ovlašćenje u svakom trenutku može i da ga povuče i na taj način zaštiti interes pravnog lica kojim rukovodi.

Dame i gospodo narodni poslanici, taj član 7. je vrlo sporan u samom zakonu i nije mi jasna želja predlagača. Dolazimo do sledeće činjenice da sudovi mogu da razmatraju samo one dokaze i da izvode samo one dokaze koje predlože stranke koje vode parnični postupak. Da li to znači da ona stranka koja je finansijski moćnija, koja će moći osim zakonskog zastupnika, punomoćnika ili kako već zovete da angažuje i druga prava i fizička lica koja će da prikupljaju dokaze za tu stranku i da na osnovu toga dobije parnicu, a ne na osnovu materijalnog stanja odnosno činjeničnog stanja po pitanju te parnice. Mi smo zato i podneli ovaj amandman, tražili smo da se stav 2. člana 7. zakona briše i u svom obrazloženju Vlada ne prihvata amandman što bi se iz razloga brisanja ovog stava stvorila pravna praznina po pitanju obima ovlašćenja suda.
Kada je u pitanju izvođenje dokaza, ne vidim koja to ovlašćenja sud ne može da ima i koje dokaze sud ne bi trebao da izvodi ako je činjenica da presuda treba da bude zasnovana na dokazima koji su verodostojni i potkrepljeni materijalnim činjenicama. Na ovaj način, stranke, izvodiće svaka za sebe svoje dokaze, sud će samo da utvrđuje čiji su dokazi jači. Malo je smešna ova formulacija da sud može ukoliko stranke ne zatraže da izvodi neke druge dokaze, međutim to su dokazi po pitanju, da stranka ne može da dođe do poseda tih dokaza zato što su vezani za državnu tajnu, vojnu tajnu itd. Tako da je to samo navodno neko proširenje ovlašćenja suda, ali činjenica jeste da presude neće da se zasnivaju na materijalnim dokazima, na činjeničnom stanju, već na onome koja je strana sposobnija, ima više sredstava da prikupi više dokaza u samom postupku.

Ne mogu baš da se složim u potpunosti sa vama. Znači, bio je problem da su sudovi zatrpani parnicama zato što građani vole da se sude. Sada ispada u odnosu na prvi deo vašeg izlaganja, da je problem sudova taj što sudije ne sude dobro, hoću reći da izvode dokaze koje nisu stranke zatražile u samom postupku pa zato svi postupci traju neograničeno dugo. Mislim da taj problem ne biste smeli da iznosite jer ste izvršili reformu pravosudnog sistema, izabrali ste najbolje od najboljih sudija, bar tako vi tvrdite. Sad ne vidim u čemu je problem sa parnicom. Ne možete da tvrdite da je stari zakon, odnosno važeći zakon bio strožiji jer je i sud mogao da izvodi dokaze na osnovu svojih saznanja i potreba, a ovako može da izvodi samo dokaze koje predlože parnične stranke. Tako da ne vidim, ako ste izvršili reformu, ako ste izabrali najbolje sudije koji je onda razlog da sudije budu problem u parničnom postupku, zato što hoće, apsolutno sve da raščiste pre nego što donesu presudu. Ili te sudije koje su sada trenutno nisu trenutno dorasle tome, ali onda ne bi trebali da menjamo zakon nego sudije.

Ja bih zamolio bar kolege poslanike da ipak se malo uzdrže. Znači, nije ovde u pitanju ni ideologija ni jednopartijski sistem, u pitanju je Ustav, a Ustav svakom građaninu Republike Srbije garantuju ravnopravnost pred sudom i pred zakonom.
Ne možemo da stavljamo situaciju da ako neko voli da se tuži, da je on u stanju sam da izvodi dokaze. Šta ako vas neko neosnovano tuži, a ima više novca i može da vodi sudski parnični postupak na osnovu svojih dokaza, a druga stana materijalno ne može da pribavi te dokaze, ili da izvedete te dokaze.
U tome jeste problem. Nije samo problem u tužiocima, jer u parnici postoje dve i više strana. Zato se manite te priče oko ideologije, društvene svojine. Pročitajte Ustav i videćete, to su prava koja su garantovana i Ustavom i raznim međunarodnim poveljama i ugovorima koje je potpisala tadašnja SFRJ, a mi prihvatamo kao naslednici kontinuiteta.

Dame i gospodo narodni poslanici, bez neke želje da se baš previše upuštam u taj deo da li u običnoj parnici treba da sudi veće ili sudija pojedinac, međutim, u stavu 3, to je posebna jedna situacija, i ja bih molio predstavnika Vlade da još jednom razmisli pre nego što odluči sudbinu ovog amandmana. Ovde nije reč o novcu, kućama, njivama i šumama, ovde je reč o ljudima i njihovim sudbinama. Ako uopšte pokrenemo neki postupak koji je vezan za porodično pravo, a to je najčešće kada je u pitanju poveravanje dece, učestvuju dva organa, jedan je centar za socijalni rad, koji daje određena mišljenja i sugestije sudu, a na sudu je da na osnovu svoje slobodne procene i na osnovu tog mišljenja donese nekakvu presudu.
Znači, taj centar za socijalni rad je, barem po samom njegovom smislu, osposobljen za takve poslove, a lica koja rade u tom organu, kome su poverena javna ovlašćenja, su stručna lica. E sad, gospođo ministre, pre samo nekoliko meseci novine su bile pune napisa o tome kako pojedini centri za socijalni rad prodaju decu koju treba da štite. U tome jeste problem i razlog zašto smo podneli amandman ispred SNS da sudi veće. Ako su radnici jednog državnog organa, kome su poverena javna ovlašćenja, korumpirani, onda je to svakako jedan veliki državni problem. Ako je rukovodilac, znači, direktor centra za socijalni rad korumpiran, onda se postavlja pitanje šta nam rade sudovi? Ne možete da me ubedite da i sudija ne može da bude korumpiran, zato što se nijedan tužilac nije oglasio po tom pitanju i nijedna presuda nije doneta.
Ne trebaju meni samo natpisi iz novina, već imam stranku koja se žali da joj je dete oteto iz hraniteljske porodice i usvojeno suprotno Zakonu o porodičnim odnosima, pa ćemo kod nadležnog ministarstva da proverimo o čemu se tu radi, ali postoji osnovanost da je u pitanju korupcija. To je taj razlog zašto tražimo da sudi veće. Nemojte da se uvek okrećete nestručnim sudijama, porotnicima, kada su u pitanju porodični odnosi i Zakon o porodičnim odnosima. Ako je predviđeno za sudiju, zašto ne bi i za porotnika, barem kada je ova materija u pitanju.
Kao što rekoh, ovde je reč o sudbinama ljudi, o njihovim životima. Razlika je velika, od presude tih sudova zavisi hoće li isti čovek biti sutra doktor nauka, ministar, predsednik Republike Srbije ili organizator u organizovanom kriminalu. Od takvih presuda zavisi. Morate da se složite da je mnogo veća šansa kada postupak vodi jedna strana i jedan čovek da bude korumpiran. Ako postoje porotnici, postoji i ta zadrška da ipak mora da vodi postupak onako kako treba i postoji veća verovatnoća da će doneti presudu koja je u skladu sa zakonom i interesima lica koje sud treba da štiti zajedno sa centrom za socijalni rad.
Zato smo podneli ovaj amandman i ja vas molim da još jednom razmislite o sudbini, nije ovo tako skupo za državu, ne treba i ne sme da bude skupo, i da prihvatite ovaj amandman.

Dame i gospodo narodni poslanici, ako je predlagač želeo samo da ubrza same parnične postupke pred sudom nije uopšte jasna ova formulacija člana 85. Predloga zakona zašto je u jednom samo manjem obimu prihvaćena jednim od amandmana našeg kolege. Inače ovde se po meni radi o jednoj klasičnoj zloupotrebi ljudi koji rade u ministarstvu. U to više niko ne može da me ubedi da nije tako.
Imamo čak i Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, zakon koji bi trebalo da spreči sukob interesa i čak u Ustavu imamo rešavanje sukoba interesa itd. Ali mislim da zakon treba da se dopuni, a to je da je u Ministarstvu pravde ne mogu da rade vlasnici i advokatske kancelarije ili advokati. Možda bi mogli da budu ministri u nekom drugom ministarstvu ali ne mogu da rade da budu funkcioneri, pa čak i ministri u Ministarstvu pravde jer ostvaruju sukob interesa. I to se vidi u članu 85. Član 85. kaže da svako, da "stranke mogu da preduzimaju radnju u postupku lične ili preko punomoćnika koji mora da bude advokat". Zašto mora da bude advokat? Zato što usklađujete sa članom 67. Ustava Republike Srbije i ja ću još jednom da ga pročitam. "Svakome se pod uslovima određenim Zakonom jemči pravo na pravnu pomoć, garantuje pravo na pravnu pomoć", ali advokatska usluga nije pravna pomoć nego usluga koja se naplaćuje. I to treba da raščistimo već jednom.
Koliko ste o tome bili spremni daleko da idete. Dozvoljavate jednoj stranci da sama sebe zastupa, čak i jedan amandman prihvaćen da pravna lica koja imaju zaposleno lice sa položenim pravosudnim ispitom mogu da zastupaju to pravno lice pred sudom u parničnom postupku. Ali se niste odrekli stava dva, a to je da žalbu može da napiše isključivo advokat. I ta odredba je ostala u zakonu.
E sad, tamo će neki pravnik da vodi čitav postupak pred sudom i onda će sve spise da odnese kolegi advokatu koji će da napiše žalbu. E neće biti tako, napisaće je on, a advokat će da stavi pečat i potpis. Ili govorili smo o tome šta ako je stranka u postupku doktor pravnih nauka i profesor na univerzitetu, pa pred njim je taj advokat možda polagao pravosudni ispit i ne može on da napiše žalbu, nego će morati opet advokat da stavi pečat i potpis i da uzme novac.
Mada kada bi bu doktor pravnih nauka napisao žalbu trebao bi advokat da plati jer je verovatno naučio nekakvu lekciju. E zato, smo proti toga i zato smo i podneli jedan ovakav amandman. Znači, čisti je besmisao da lice koje nema sredstva da plati advokata ne može da uloži žalbu u postupku, to je besmisao, izgubiće spor, proći će mu rokovi, a vi se uporno držite toga.
Hajde da razumem kada je u pitanju revizija postupka, treba neko i pravosudno iskustvo iz te oblasti. Razumem da tada mora da bude advokat, ali iz redovnih postupaka kada su u pitanju redovni pravni lekovi, hoćete li kao predlagači da dozvolite da neko izgubi parnicu zato što nije tužio, zato što je tužen i zato što nema novac, da bi se obezbedio posao advokatima. Ne vidim,ništa drugo, nijedna stranka, nijedan advokat, ne može više da vodi računa o stranci koliko stranka može sam o sebi. I u tome jeste problem, ovako sa ovim rešenjem mislim da to neće biti dobro za sam zakon.
Mislim da to neće biti dobro za sam parnični postupak. Mislim da ćemo imati mnogo presuda koje će da budu pravosnažne pa kasnije, sa ko zna kakvim sudbinama vraćene u prvobitno stanje, ako to neko uspe i da uradi, samo zato što stranke nisu mogle da plate pravnog zastupnika, odnosno advokata. Zato budite sigurni da Srpska napredna stranka u danu za glasanje, zbog tri ili četiri ovakve odredbe neće podržati zakon u celini.

Dame i gospodo narodni poslanici, bio bih nepravedan ako bi rekao da u pisanju ovog zakona nije uložen jedan veliki trud, ali čini mi se da su smernice kojima je sam zakon pisan, često bile loše.
Bio bih takođe nepravedan, da bar nije bio jedan pokušaj da se taj sudski postupak, odnosno parnični postupak ubrza, ali mnogo je rešenja koja su predložena ovim zakonom, ne mogu da ih nazovem da su baš najsrećnija za one koji će eto milom, ili silom, da uđu u neki parnični postupak.
Često se spominje, kad god se neki zakon donosi, njegov ustavni osnov, a već na samom početku zakona vidi se da ono što je Ustavom garantovano, a to je da su svi pred zakonom i pred sudovima potpuno jednaki, već se krši među prvim članovima Predloga zakona. To se već vidi u članu 7. Predloga zakona i o tom delu koje je ministar čak i obrazlagao, pa se kaže – sud će da razmotri i utvrdi samo činjenice koje su stranke iznele i da izvede samo dokaze koje su stranke predložile, ako zakonom nije drugačije propisano. Znači, postavlja se pitanje – kakva će presuda da bude? Da li je u interesu Vlade, odnosno Ministarstva pravde da presude koje će sudovi da donose odgovaraju činjeničnom i materijalnom stanju ili samo na osnovu onih dokaza koji izvedu stranke u postupku, a koji često ne odgovaraju činjeničnom i materijalnom stanju, zato što jedna od strana koja vodi parnični postupak nema dovoljno sredstava da angažuje svog, recimo, veštaka koji će da da kontraveštačenje u odnosu na veštačenje druge strane?
Sud nema obavezu da angažuje svog veštaka koji bi pomirio ta dva veštačenja i dao neku verodostojnu istinu. Hoće li pri tom izvođenju dokaza da bude u povoljnijem stanju ona strana koja ima više novca da angažuje razne privatne agencije itd, da te dokaze pribavlja za nju i da krije dokaze, naravno, koje joj ne odgovaraju, zato što ona druga strane nema takvo materijalno stanje i nema sredstava da ona na određen način reaguje.
Ipak treba ostaviti sudovima da oni utvrđuju i na osnovu dokaza koje želi sudija da izvede, a ne samo na osnovu dokaza koje predlože stranke, da bi se došlo do one prave presude koja je verodostojna materijalnom stanju. To navodno radi ubrzavanja postupka, smanjenja troškova sudova, međutim, gospođo ministre, kada kažem da nismo svi jednaki pred zakonom, to se vidi i kada građani tuže za nešto državu. Ti sporovi traju po 10-ak i više godina, samo zato što taj koji je tužen, često ga predstavlja visoki funkcioner neke političke stranke ili visoki funkcioner Vlade Republike Srbije, pa sudija ne sme čak ni da preduzme bilo kakvu radnju, kada je u pitanju odgovornost državnih organa.
Često imam primedbe i žalbe od izvesne Blagojević Dragice, iz opštine Golubac, koja već 10-ak godina tuži Ministarstvo odbrane, da sazna od koje bolesti joj je umrlo zdravo dete i ne može nikako da se zakaže ročište na kome će da se vodi rasprava.
Ako će to ovaj zakon da popravi, onda to ima smisla, a da ne pričam o parnicama koji građani vode protiv naših javnih preduzeća, gde su bukvalno ulazili u posed, pa se čeka na prvo ročište po par godina. O čemu mi onda pričamo da smo svi pred zakonom i Ustavom jednaki? Ako će ovaj predlog zakona to da reši, a ja sumnjam da hoće, onda imate našu podršku.
Međutim, ovaj zakon su pisale određene strukture koje su se nalazile u Vladi Republike Srbije, koje bi trebalo da predstavljaju isključivo Vladu, odnosno vaše ministarstvo, a ne da zastupaju interese određenih stranaka za koje će da se, koje će da učestvuju u nekakvom postupku. To se vidi već u članu 85. Predloga zakona, gde se kaže da – stranke mogu da preduzimaju radnje u postupku ličnog ili punomoćnika koji mora da bude advokat.
Vi ste rekli da je to usklađivanje sa Ustavom. Hajde da pogledamo šta se kaže u Ustavu. U članu 37. Ustava Republike Srbije piše da svako lice ima pravnu sposobnost. Znači, ono je to koje donosi odluke šta će da radi u nekom postupku.
U članu 67. svakome se pod uslovima određenim zakonom jamči pravo na pravnu pomoć. U sledećem stavu se kaže – pravnu pomoć pruža advokatura, kao samostalna nezavisna služba i službe pravne pomoći koje se osnivaju u jedinicama lokalne samouprave, ali to nije ni važno.
Kada advokat zastupa stranku u parničnom postupku, može li se to nazvati pravnom pomoći? Ne može nikako. U parničnom postupku, to nije pravna pomoć, to je usluga koja se naplaćuje. Pravna pomoć je u krivičnom postupku, za lice koje ne može da obezbedi advokata, da ga zastupa besplatno advokat koga odredi sud. Ovo je pružanje usluge, ovo se naplaćuje i iza ovoga stoji advokatski lobi koji se nalazi u vašem ministarstvu, a koji je upravo izašao iz ove kancelarije.
U tome jeste problem, da je u pitanju advokatski lobi, videćemo već u sledećem stavu. U sledećem stavu se kaže, stranku mora da zastupa advokat u postupku po pravnim lekovima, izuzev ako je samo advokat.
Hoćete da kažete da stranka koja nema para da plati advokata, koja je sposobna da sama napiše bilo kakvu žalbu, neće moći da napiše žalbu i da uputi sudu, samo zato što nema para da plati advokata, izgubiće spor i imovinu.
Hoćete da kažete da prof. dr prava treba da angažuje advokata koji je kod njega polagao stručni ispit, da mu napiše žalbu. Neće on napisati, napisaće taj prof. dr prava, a ovaj će samo da naplati 100 ili 200 eura, kako vi kažete, odnosno 100 ili 200 kako se stvarno govori.
Šta ćemo sa pravnicima koji rade po javnim preduzećima i privatnim preduzećima? Jednostavno, bilo je jeftinije vlasnicima pravnih lica da zaposle pravnika sa položenim sudijskim ispitom, da ih zastupa pred sudom, nego da plaćaju ogromne svote advokatima.
Hoćete li i njih da ostavite bez posla? Znači, u tome se i ogleda besmisao ovoga što ovde piše u članu 85. i ne verujem da će baš nešto mnogo biti efikasan, zato što nije problem u strankama kada je izvođenje dokaza u parničnom postupku. Stranke formulišu svoj zahtev pred sudom na ovaj ili onaj način i sudski postupak započnu. Najveći problem je što se odugovlači sa sudskim postupcima, često jesu sami punomoćnici, odnosno advokati, zato što oni ne naplaćuju najčešće srazmerno uspehu u sporu, nego po izlasku na ročište, pa to toliko je ako se ročište održi, a pola od toga ako se ne održi, pa ćemo stalno da pišemo neke podneske, pa ćemo stalno da predlažemo ovo, pa ćemo ono, dok na kraju sama vrednost spora izgubi onu vrednost koja je već plaćena advokatu. Tako to izgleda u praksi.
Ovaj član 85. svakako nije u skladu sa Ustavom. Nije u skladu sa Ustavom, jer je garantovano ljudsko pravo da stranka može da odluči ko će, kada će i da li će da je zastupa pred sudom, osim kada je u pitanju krivični zakon. Budite sigurni da će to biti predmet rada Ustavnog suda, bar ovaj stav 2. Predloga zakona. Ako hoćete da kažete da stranke moraju da zastupaju advokati, hajde da napravimo zakon o besplatnoj advokatskoj pomoći, jer ćete onda stvarno da uskladite član 85. sa članom 67. Zakona, Ustava Republike Srbije.
Klimate glavom da će biti napisan, a ja bih voleo da bude na snazi pre nego što ovaj zakon bude na snazi, ali onda smo išli obrnutim redosledom. Nema veze.
Kažete da je veliki problem dostava u samom parničnom postupku? Slažem se. Veliki problem je bilo i samo izvršenje sudskih presuda, pa eto, rešili ste da zakonom dozvolite da to rade čak i neke agencije, da se one snalaze kako znaju i umeju, da izvrše neko sudsko rešenje, da naplate neko potržavinje koje je preko suda ostvareno pravosnažnom sudskom presudom, ali ovo što ste napisali u članu 140, barem u jednom delu, su stvarno neke stvari, blago rečeno, da se ne izrazim, mislim da su nemoguće.
Evo ovako, ako se lice kome se pismena dostavljaju, ne zatekne u svom stanu, dostavljanje se vrši predajom pismena nekom od njegovih odraslih članova domaćinstva koje je dužan da primi pismeno.
Znate šta, ovde su često u pitanju rokovi u parničnom postupku izjašnjavanja, nisu u pitanju krivice. Da je krivica, pa ajde da ima neko smisla, ali ovde je u pitanju parnica.
Znači, da pođemo hipotetički. Ako je član porodice ili domaćinstva tašta. Može da se desi da možda ne voli zeta. Možda. Hoće li da primi to? Možda i hoće, ali neće da mu pokaže. Šta ćemo onda?
Ili, ako se dostavljanje vrši na radnom mestu. Lica kome se pismeno dostavlja, to lice se ne zatekne, dostavljanje će se izvršiti licu koje je na istom mestu radi ako ono pristane da primi. Znam kakvi su međuljudski odnosi u mnogim preduzećima, pogotovo u javnim preduzećima, a ovi ovde zato što se svako od svakoga plaši, zaposleni u državnoj upravi spremni su na sve i svašta samo da toga sklone od sebe. Da ne pričam koji su i kakvi su sve to pobude koje mogu da budu među njima. Ko garantuje da će taj zaposleni koji prihvati da primi neki poziv ili neki podnesak o kome druga strana treba da se izjasni da stvarno da onome kome je to namenjeno? Niko.
Sledeći stav kaže: "Ako se dostavljanje nije moglo izvršiti po odredbama stava 1. i 2. ovog člana, dostavljanje će se izvršiti pribijanjem pismena na vratima stana ili prostorija pravnog lica i time se smatra da je dostavljanje izvršeno".
Gospođo ministre, dolazim iz Braničevskog okruga. Braničevski okrug ima tu negde oko 200 hiljada punoletnih građana i od tih 200 hiljada punoletnih građana, oko 60 hiljada je van zemlje. Pošto naš narod voli da se sudi, voli da se parniči, a nigde u ovom zakonu ne piše da mora da se dostavi adresa na kojoj se lice nalazi u inostranstvu, već adresa koja se nalazi kod državnog organa nadležnog za vođenje evidencije, ko će za 30 dana da dolazi, recimo, iz Nemačke, Austrije, Italije, Švajcarske, da obilazi svoja vrata da li mu je neko zakucao poziv na suđenje ili ostavio rok da se izjasni po nekom podnesku? Teško da je to ostvarivo.
Čini mi se da se samo išlo jednom željom da se napravi neki predlog zakona koji će eto bar naizgled da nešto omogući, a u stvari ono što najviše omogućava jesu zloupotrebe i od strane pravnih zastupnika i od strana koje će da vode postupak, pa čak i od strane predlagača da sudovi ne utvrđuju materijalno i činjenično stanje, nego nekakve druge proceduralne okolnosti po kojima će presude da budu donošene.
Ako ste već bili spremni da dozvolite agencijama da izvršavaju sudske presude, ako to ne može javni poštanski operater, pa onda stavite u zakon da ima agencija i za to, pa neka oni vrše dostave ili neka ostane po sadašnjem rešenju. Ovako, ovo je najgore. Sudovi će možda da rade efikasnije, ali presude koje budu izricane neće odgovarati materijalno i činjeničnom stanju. Ne odgovaraju istini. To je problem ovog zakona. Zato SNS u danu za glasanje neće glasati za ovaj predlog zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, eto koliko rasprave oko 30 potpisa po odborniku, kandidata za odbornika. Često je spominjan i Ustavni sud, a ja mogu da kažem da su mnogi predsednici skupština jedinica lokalnih samouprava ukinuli Ustavni sud. Mnoge skupštine su ukinule Ustavni sud jer su uzele sebi i dale za pravo da one budu te koje će da odlučuju hoće li da izvrše odluku Ustavnog suda ili neće. Da bi na kraju naše čuveno reformisano pravosuđe takođe ukinulo Ustavni sud, odnosno, Upravni sud je ukinuo Ustavni sud, a kako vreme ide, čini mi se da i Ustavni sud ukida polako sam sebe, tako da polako idemo ka bespravnom i besudnom državnom uređenju, zato što niko za sva ova ukidanja ili kršenja zakona nije odgovarao. Kad to budemo raščistili, možda možemo i da krenemo ka pravom uređenju države. Ali, o tome ću kad bude bio amandman na član 9. Predloga izmena i dopuna Zakona o lokalnoj samoupravi.
Gospodine ministre, amandman koji je podnela SNS, odnosno 21 narodni poslanik, bio je prilika da ispunite ono obećanje koje ste dali Narodnoj skupštini kada je donošen zakon o političkim strankama. Sada odjednom, zbog grešaka u samom načinu donošenja zakona ili određivanja vrednosti koliko je to potpisa potrebno da bi jedna politička stranka bila registrovana, osuđujete sve lokalne političke organizacije da prikupljaju potpise.
Da bih pokazao kako to izgleda, mogu da vam kažem da su neke političke stranke registrovane sa manje potpisa nego što će, recimo, jedna politička stranka u opštini Veliko Gradište, sa 20.350 birača da sakupi overenih potpisa za podnošenje lokalne liste. Ako ste već nešto hteli da petljate po ovome, mislim da ste te kriterijume za registraciju političkih stranaka trebali da postavite da budu mnogo strožiji nego što su sada. Jer, uvek će neko, zbog nečega, nekog svog ličnog interesa, da barata sa određenom vrstom, nazivom ili pozitivnom diskriminacijom, da bi osnovao političku stranku. Hajde, kažite – neka bude 100 hiljada potpisa, overenih, i da završimo tu priču.
Zašto ovo pričam? Zato što kad je sam jedan deo zakona loš u izbornom sistemu održava se na kraju i kroz sam rezultat na izborima. Nije problem SNS da sakupi u svim opštinama dovoljan broj potpisa. Trenutno je takva politika situacija da nam je to lako. I ne pričamo možda zbog vremena kad će to posle ko zna koliko godina da nam bude teško, nego svako ko je iole učestvovao u lokalnoj izbornoj kampa-nji, u predizbornim radnjama kada je u pitanju kandidovanje, prikupljanje dokumenta-cije i na kraju proglašenje liste, zna sa kakvim se sve nepravilnostima, nezakonitos-tima i raznim zloupotrebama sukobljavao da bi mogao da ostvari to svoje pravo.
Da li neko stvarno može da poveruje u sledeću priču, da samo nekoliko sati od kad počinju da teku izborne radnje neko donese dve hiljade ili 2.500 overenih potpisa od jednog overivača, a pri tom ima obrazac koji je potpuno ispravan i koji je dobio pre nekoliko sati? Mislite da je to moguće? Nije. Apsolutno nije. Ko mu je omo-gućio? Ko je to uradio? Najčešće stranke koje sačinjavaju vlast na tom lokalnom nivou. Već su se dogovorile kako će da izgleda obrazac, već su podelile svojim aktivistima na terenu. Već su overivače kojima su oni šefovi preko načelnika opštinske uprave naredili da overavaju sa datumom od kad počinju da teku izborne radnje.
Hoćemo o drugim stvarima da pričamo? Obezbeđivanje overivača za overu potpisa. Onog dana prvo nećete moći da predate zahtev za dobijanje overivača dok ne počnu da teku izborne radnje. Da ste prvi tog jutra na pisarnici, da čekate Peru ložača da vam on otvori vrata, da predate zahtev za dodelu overivača i prvi da ga predate, posle nekoliko sati dobićete odgovor da tek za četiri, pet ili šest dana mogu da vam dodele overivača, jer su drugi, bože moj, bili pre vas, samo ne znam kako. Treba li opet da kažem da to rade stranke koje su na vlasti?
Čemu sve ovo? Pa, iz jednog prostog razloga –b itan je redni broj na glasačkom listiću, da oni koji su na vlasti, prvo ona najjača stranka, bude na broju jedan, slabiji kolektivni partner na broju dva, još slabiji na broju tri, a opoziciji šta preostane. Pa i to neki put bude malo.
Kada bih vam pričao kako su vraćali potpise građana koji su potpuno ispravni zato što je opštinska izborna komisija našla za shodno da potpis građanina nije ispravan zato što mu je tačno ime i prezime, zato što mu je tačna adresa prebivališta, zato što mu u biračkom spisku nije tačan matični broj za jedno mesto zato što je došlo do permutacije, ali ono što je Ustavom garantovano je da svaki građanin ima pravo da bira, da podrži i da bude biran. Kada postavimo pitanje da izađe na biračko mesto i da glasa da li bi mu dali pravo da glasa, kaže – da, ali ne može da podrži. E, zato, gospodine ministre, morate da rešite, vi ili neki drugi vaš kolega, konačno da se zloupotrebama lokalnih vlasti stane na put kada je u pitanju kandidovanje.
Prikupljanje dokumentacije, dodela potrebnih obrazaca, pa to se dešava po čitavoj Srbiji i nemojte da se neko pravi lud da to o tome ne zna, samo je bilo pitanje malo dobre volje da se taj problem reši.
Znači, ili prihvatite da one političke stranke koje su registrovane u skladu sa Zakonom o političkim strankama ne moraju da sakupljaju potpise, a ako smatrate da ima 72, 73, 74 stranke, onda podignite, dajte da skupimo još 90.000 potpisa, da se konačno registrujemo i da ne moramo da budemo žrtve lokalnih vlasti kada podnosimo izborne liste, da bi oni bili na prvom, drugom ili trećem rednom broju, kada je lista u pitanju.
Koliko je uopšte teško učestvovati na lokalu? Evo, spomenuo sam jednu opštinu, Veliko Gradište, 20.300 upisanih birača. Znači, ne ide sa 200 overenih potpisa kako je to opština do 20.000 birača, nego 30 po kandidatu. Lokalna skupština, čini mi se, ima 37 odbornika. Znači, preko 1.100 potpisa za jednu jedinu listu. U tome jeste problem.
Znači, one velike i jake organizovane političke stranke, sakupiće. Da li će imati kompletno ili neće, ali sakupiće, ali svako drugi ko želi da učestvuje i hoće da sakupi potpise neće to moći.
Osim toga, i po novom Zakonu o finansiranju političkih aktivnosti predviđeni su i depoziti koji će morati neko da isplati ukoliko ne pređe određen broj glasova na nekim izborima. Mislim da je to sasvim dovoljan zaštitni mehanizam da se neko ne bi kandidovao, da bi dobio pare od opštinske izborne komisije i ta sva sredstva zloupotrebio.
Kao što rekoh, gospodine ministre, sa ovim amandmanom imate priliku da ispunite ono obećanje koje ste dali Narodnoj skupštini i građanima Srbije kada je bila rasprava o Zakonu o političkim strankama.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, mislim da smo po postizanju onog džentlimenskog dogovora da napravimo komisiju pravnika koji će da razreše taj gordijev čvor u opštini Golubac, mislio sam da smo sa tom pričom završili.
Neću da ulazim više u presude sudova. Sud je taj koji sudi, da li po zakonu ili na osnovu nekog svog interesa, voleo bih da je na osnovu zakona, ali sudi. Kako tumači zakon Ministarstvo, vrlo je čudno da Skupština utvrđuje prestanak mandata kada odbornik podnese ostavku na sednici Skupštine, a odlučuje o prestanku mandata, tako piše u Zakonu, član 46, a odlučuje ako ostavku podnese između dve sednice Skupštine.
Ukoliko mandat prestaje, pod tačkama 2. do 8. Skupština opet utvrđuje – ne odlučuje. Sada smo se uhvatili zbog terminologije u jedan vakum itd. Da je to isto, isto bi pisalo, jer koliko je meni poznato, možda grešim, nisam bio nikad ministar, nemam ni tu ambiciju, ali ne radi ministar zakone, rade neke radne grupe, koje su možda pod nadzorom ministra, prema uputstvima itd, koje su iz Ministarstva i stručnjaci iz određenih oblasti, itd, i nije to slučajno bilo napisano. Sada je druga priča zašto se tumače, ali ni to nije važno.
Reč je o sledećem – znači odborniku je prestao mandat odlukom skupštine jedinice lokalne samouprave. Posle toga, ulože se žalba i održava se pre odluke Upravnog suda sednica skupštine, na kojoj se nalazi taj odbornik kome je skupština već odredila prestanak mandata. Tu skupštinu, vaše Ministarstvo prihvata, koja je održana pre odluke Upravnog suda, kojom je Upravni sud poništio odluku o prestanku mandata.
Možemo da uđemo u neku polemiku, da li je to ovako, on je imao to pravo, nezakonito uzeto, itd, itd. Ali, da pođemo od sledeće pretpostavke, da je Ministarstvo ipak državni organ, da su po Ustavu i Zakonu o Ustavnom sudu odluke Ustavnog suda, opšte, konačne i obavezujuće, da svi državni i drugi organi, društvene organizacije, verske zajednice, političke stranke, kojima su poverena javna ovlašćenja imaju obavezu da poštuju i izvršavaju odluke Ustavnog suda.
Da zamolim svog stranačkog kolegu dr Branislava Blažića da sa odbornicima kojima je prestao mandat primenom člana 47. Zakona o lokalnim izborima, u Kikindi u nekom hotelu održi sednicu skupštine, jer oni su nezakonito su pristali da budu odbornici, iako im ni Upravni sud skupštine nisu vratili te mandate, da održe sednicu skupštine, da vam dostave zapisnik sa te sednice skupštine, vi onda predsedniku opštine i predsedniku Skupštine Kikinda stavite pečate van snage i uvedete doktora Blažića sa njegovom većinom u Skupštini.
Onda prihvatam. Ako to uradite, po meni je to identičan slučaj, ako to uradite imate moju ostavku na funkciju narodnog poslanika.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsedavajuća, vaš protokol za vođenje sednice se malo razlikuje od mišljenja Vlade na koje se mi oslanjamo po redosledu amandmanu pa bih ja pričao o svom amandmanu na članu 8. od vremena poslaničke grupe, ne treba meni dva minuta, kao podnosioca.
Znači, članom 8. reguliše se, kako se dodeljuje mandat odborniku, ukoliko nekom odborniku prestane mandat pre vremena na koje je izabran i uvodi se jedna novina, ne samo po pitanju zatvorenih lista, nego i o tome da određena lica kojima
(Predsednik: Gospodine Arsiću, izvinite, ali prosto javnosti radi, a i radi istine, vi niste bili u vreme kada sam pročitala vaš amandman. Znači, možete govoriti. Ne, ne, niste bili u sali. Možete naravno govoriti po amandmanu gospodina Munjića. To jeste na član 8. Znači, još uvek smo na tom amandmanu, ali vaš amandman kada sam čitala, niste bili tu. Izvolite. Nastavite.)
Nije problem uporediti vaš protokol sa mišljenjem Vlade. Malo se razlikuje
(Predsednik: Molim vas, na strani 9. na član 8. amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo i to je bio prvi amandman na član 8. koji sam pročitala.)
U mišljenju Vlade 3. i 4. zato sam bio malo iznenađen. Ništa više. Nije ni važno.
Znači, članom 8. reguliše se način kada se ponovo dodeljuje mandat odborniku, a na osnovu prestanka mandata odbornika kome je mandat prestao pre vremena na koje je izabran i osim te zatvorene liste, odnosno dodeljivanja mandata novim odbornicima uvodi se jedna novina, a to je da u Predlogu zakona određene kategorije a to su gradonačelnik, odnosno predsednik opštine i njihovi zamenici mogu ponovo da budu birani za odbornike u jedinicama lokalnih samouprava, pod uslovom da nekom drugom odborniku sa njihove liste prestao mandat i pod uslovom da podnesu zahtev opštinskoj izbornoj komisiji.
Međutim, sad imamo i malo se razlikuje republička vlast od lokalne, dosta se razlikuje i lokalna vlast od velikih sredina i velikih gradova, do onih opština koje su u većini i koje su manje i koje su često slabo razvijene i nemaju nikakvu privredu, pa imaju strahovit odliv kadrova ka većim centrima da bi možda tamo ostvarili neki svoj boljitak. Sve političke stranke, bez izuzetaka gledaju da svoje najbolje i najsposobnije ljude kandiduju na izborima. Međutim, ako mislite da po unutrašnjosti Srbije ima stranaka koje mogu da naprave izvršnu vlast i kvalitetnu listu kandidata za odbornike, da to ne budu isti ljudi, grdno se varate. To je skoro nemoguće. Imate opština gde ima samo jedan pravnik koji hoće da bude načelnik opštinske uprave, koja god vlast da dođe ona ga bira. Često i obavlja posao sekretara skupštine, jer nemaju koga drugog da postave. Slična je situacija i sa javnim preduzećima i da ne nabrajam, itd.
Cilj ovog amandmana je bio da kad neka politička grupacija napravi određenu većinu, naravno je da će ljudi koji se tad nalaze kao odbornici, jedan deo njih da prelazi u izvršnu vlast odlukama te iste jedinice lokalne samouprave. Svrha mandata je bila ne samo da ponovo može mandat da bude dodeljen gradonačelniku, odnosno predsedniku opštine i njihovim zamenicima, već svim licima kojima je mandat prestao preuzimanjem funkcije koja je nespojiva sa funkcijom odbornika u jedinici lokalne samouprave, a na osnovu odluke jedinice lokalne samouprave da je na tu funkciju postavlja.
Znate, kad se promeni vlast, nažalost, imamo jednu praksu, da svi direktori budu smenjeni, svi zamenici budu smenjeni. Postavlja svaka stranka najčešće postavlja svoje kadrove u javnim preduzećima i ustanovama. Sad imamo jednu situaciju da baš zbog toga sad već nova opozicija ima slabiji kvalitet za svoju političku borbu u okviru lokalnog parlamenta zato što su najbolji i najsposobniji preuzeli neke druge funkcije i ne mogu da se vrate da budu ponovo odbornici.
Smatram lično, a i mi iz SNS, da nijedna vlast ne može da bude dobra ukoliko nema kvalitetnu opoziciju. Tad se vlast malo i uljuljka i ubedi sebe da je najbolja, ubedi sebe da niko ne može da je pobedi i da je komotno skupštine jedinice lokalne samouprava, gde se donose odluke bez nekog ozbiljnog, ne bez neke ozbiljne
debate i predlažu se često neozbiljne odluke bez straha da će postojati bilo kakve političke posledice, zato što nema ko da se suprotstavi.
Takođe smo svedoci ovde u Narodnoj skupštini da je određenom broju narodnih poslanika prestao mandat narodnog poslanika a da nisu bili ministri u Vladi i da im je opet na nekoj od narednih sednica taj isti mandat ponovo dodeljen. Ako se već usaglašavamo sa Zakonom o izboru narodnih poslanika, utvrđujemo rokove i prilagođavamo sa Zakonom o izboru narodnih poslanika, zašto ne bismo, makar u jednom ograničenom delu, prihvatili da odborniku kome je prestao mandat preuzimanjem dužnosti koja je nespojiva sa dužnošću odbornika, kada ta dužnost prestane, da se njemu mandat vrati, a ne samo gradonačelnicima, predsednicima opština i njihovim zamenicima?
Mislim da neprihvatanje ovog amandmana će najveću štetu da nanese razvoju višestranačja i kvalitetu u radu jedinica lokalnih samouprava kada dođe do tih promena vlasti, zato što, kao što rekoh, oni po manjim opštinama su već bili u izvršnoj vlasti, ne mogu nazad a ostaju odbornici koji možda neće biti u stanju da se suprotstave novoj koalicionoj većini u nekoj drugoj političkoj opciji.

Dame i gospodo, ovim amandmanom SNS je želela da konačno odredi rokove po kojima bi Upravni sud postupao. Svi ste bili svedoci jedne polemike između mene i ministra, da su ovi rokovi bili određeni, možda se ovakva situacija u pojedinim opštinama ne bi ni razvijala.
Činjenica jeste i to mnogi od vas znaju da Upravni sud često po nekoliko meseci zadržava predmet i ne odlučuje o tome da li je nekom odborniku prestao mandat u skladu sa zakonom ili nije, pa se to reši tek kada neka nova većina uspe da navuče još dva, tri odbornika i da na taj način više im taj mandat jednostavno nije ni bitan.
Prihvatanjem tih rokova, odnosno određivanje rokova zakonom, ja sam mislio i mi iz SNS, da možemo nešto da uredimo. Međutim, kad malo pogledam kroz neku našu praksu, vidim da je to izuzetno teško u jednom ovakvom političkom okruženju i jednom ovakvom političkom sistemu. Verovatno će sudsko veće da donese odluku u roku od 30 dana da se nekom odborniku vraća ili oduzima mandat, ali, koliko će dugo da stoji to rešenje u pisarnici Upravnog suda? Koliko će da mu treba vremena da prođe razne komisije i da kaže – e, to je to što smo trebali da napišemo, to tako treba da bude i možete slobodno da pustite u pravni promet.
I taj Ustavni sud koji treba da izvrši svoju odluku, jer smo došli dotle da nijedan drugi državni organ neće da izvrši, i Ustavni sud sabotira izvršenje svoje odluke. Znači, baš onako kao što smo tvrdili. Polako, ova zemlja postaje besudan i bespravan sistem, zato što gospodin predsednik Ustavnog suda, džabe mu je da se on hvali kako je Ustavni sud efikasan, kako radi, kako je povećao broj odluka koje donosi, kako brže rešava po opštim aktima, pojedinačnim aktima, itd, kad imamo situaciju da za svaku odluku koju donese Ustavni sud moramo da čekamo tri, četiri, pet ili šest meseci da je utvrdi redakciona komisija. I šta je to drugo nego sabotiranje odluka organa koji sam donosi svoje odluke?
Meni ne može da bude shvatljivo da sudije izvestioci, sudije Ustavnog suda, njihovi stručni saradnici koji moraju da se udube u suštinu problema, utvrde koliko je neki akt u skladu sa zakonom, sa uporednim pravom, sa uporednim pravom iz zemalja u okruženju sa kojima smo potpisali razne međunarodne sporazume, da njima treba manje vremena nego nekom stručnom saradniku koji treba da napiše gde će da stoji zarez a gde tačka u rešenju i obrazloženju neke odluke koju donese Ustavni sud. Onda možemo mi da određujemo rokove ovde u Skupštini, ali dok ne izvršimo jedan temeljni, potpuno reformisani sistem, od Ustavnog suda do najnižih sudova opšte nadležnosti, mislim da mi ovde možemo samo da pokušavamo na jedan bled i neuspešan način da rešimo ovaj problem. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, svaki ministar izgleda da se trudi da dok je ministar da uradi nešto po čemu će građani da ga pamte. Sada je često to, možda nešto rađeno iz najbolje namera, ali upamte ga po lošem.

U diskusiji koja je bila i čestim izlaganjima i samog ministra i pojedinih poslanika, kako iz vladajućih stranaka tako i iz opozicije, stalno se spominje promena izbornog sistema, pa sada ne mogu da objasnim za ovih nekoliko godina šta se to promenilo u glavama ljudi, pa stalno menjaju izborni sistem.

Mi smo većinski izborni sistem imali na lokalnom nivou. Čini mi se da je izglasan 2000. godine, pa je onda dat predlog da se na lokalnom nivou radi po proporcionalnom sistemu. Gospodin ministar, tada kao narodni poslanik, glasao je da se uvede proporcionalni sistem za lokalne izbore. Onda su uočeni određeni nedostaci, pogotovo kada je bila u pitanju podela vlasti na izvršnu i zakonodavnu, pa je taj sistem malo reformisan i sada imamo sadašnji Zakon o lokalnim izborima čije izmene i dopune radimo.

Večito će da postoji polemika da li treba većinskom ili proporcionalnom sistemu da se oslanja država kroz takozvano uvođenje izbornih jedinica, ali mislim da u celoj toj priči da jedan i drugi izborni sistem imaju svoje nedostatke i svoje mane. Treba malo da popričamo i o osnovnim nedostacima većinskog izbornog sistema koji se ovde stalno predlaže i propagira.

To je moglo da funkcioniše u većinskom jednokružnom izbornom ciklusu pod uslovom da je ostao stari Ustav. Međutim, sada je Ustav promenjen, nosilac zakonodavne vlasti ne može da učestvuje u izvršnoj vlasti, tako da postavljam jedno prosto pitanje. Svaka stranka na lokalnom nivou kandiduje, barem se nadam da će većina tako da radi, kandidovaće svoje najbolji ljudi, najuglednije, najškolovanije, najsposobnije, da bi moglo da ostvari što je god moguće bolji rezultat na samim izborima. Činjenica jeste da su ti ljudi koji će da se kandiduju i oni koji su najpogodniji za izvršnu vlast, gde ćemo prihvatanjem većinskog jednokružnog sistema po lokalnim samoupravama samo da napravimo haos, ništa više zato što kada pređe u izvršnu vlast moraće da se pomeri izbori na tim izbornim jedinicama odakle su oni izabrani, pa ćemo za dve nedelje da imamo neku drugu većinu, pa se opet promeni vlast, pa se opet promeni vlast, pa za dve tri nedelje, neku treću većinu i tako u krug.

Suština izbornog zakona i Zakona o lokalnoj samoupravi jeste da lokalna samouprava može da radi nesmetano, a sve radi ostvarivanja ciljeva koji poboljšavaju kvalitet života građana koji žive na teritoriji lokalne samouprave. Ako se igramo izbornim zakonima, budite sigurni da kvalitetne lokalne samouprave neće biti. Prekinimo konačno tu praktičnu priču jer je izuzetno teško organizovati izbore na ovakav način i izvršiti vlast u lokalnim samoupravama. Ona druga jeste da će svaka stranka koja je na vlasti morati da moli boga da njenom odborniku, koji je podržava, ne padne cigla ili saksija na glavu, pa ne daj bože da ne bude više sposoban da obavlja dužnost odbornika zato što će tada morati ponovo da se raspišu izbori, pa sve zavisi ko je na vlasti u tom trenutku i u lokalnoj samoupravi i u Republici, pa će krenuti mašine za asfaltiranje, pa će krenuti gomile da poklanjaju deterdžent, ulje, prašak itd.

Gospodine ministre, u takvom vremenu živimo, pa vas zbog toga molim da prekinete tu priču oko većinskog izbornog sistema.

Ima još jedan tu problem, a to je ono osnovno demokratsko pravilo – jedan čovek, jedan glas, jer će u tim jedinicama lokalnih samouprava da glasaju odbornici.

Povredili ste suverenitet građana, gde je njih hiljadu dalo poverenje jednom kandidatu, jer njegov glas vredi u tom slučaju kao i odbornik koji je dobio samo 100 ili 200 glasova. U tome je problem.

Problem je i u tome što u većinskom izbornom sistemu volja građana nije pretočena u sastav skupštine jedinice lokalne samouprave.

Nemojte više da se trudite da ostanete upamćeni po tome, nego pokušajte sada ovaj zakon koji je postojeći da dovedete bar do onog tehničkog nivoa da može da funkcioniše. Koliko god da vam to izgleda smešno, u suštini ovaj zakon nije ništa drugo nego usaglašavanje sa odlukama Ustavnog suda, sve ostalo su samo puka druga usaglašavanja sa nekim određenim zakonodavstvima.

U članu 4. Predloga zakona ponovo je ostala ona čuvena opcija da svakog kandidata na listi mora da podrži najmanje 30 građana koji to garantuju svojim potpisom.

Verujte, gospodine ministre, SNS nema problema sa građanima koji će da podržavaju njene liste, ali mislim da je ovo suvišno da ostane u zakonu, pogotovo što ste vi kao predstavnik Vlade i resorni ministar ovde nama, narodnim poslanicima, govorili, kada se usvoji novi zakon o političkim strankama da tih potpisa više neće biti u zakonima o lokalnim i republičkim izborima.

Sada kažete da se mnogo političkih stranaka registrovalo – 72 ili 73, neću da ulazim u tu priču i da treba još jedno pročišćavanje zakona o političkim strankama da doživi da bi to moglo da postoji.

Na ovaj član smo podneli amandman i pre nego što odlučite o tom amandmanu pročitajte Zakon o finansiranju političkih subjekata, možda će vam tada to izgledati verovatnije, da je ovo moguće zato što podnosioci izbornih lista koji ne pređu određeni broj glasova stavljaju depozit i ako ne prođu taj depozit postaje prihod budžeta jedinica lokalne samouprave.

Ne verujem da će tek tako neko da skuplja kandidate za odbornike samo da bi učestvovao u lokalnoj utakmici, da bi prikupio neka sredstva iz budžeta jedinica lokalne samouprave, a da pri tome, ne ostvari bilo kakav rezultat.

U članu 43, stoje puko usaglašavanje sa odlukom Ustavnog suda, jer Ustavni sud je oglasio član 43. neustavnim. Taj član 43. u suštini je predviđao da političke stranke određuju ko će biti odbornik posle izbora na osnovu broja dobijenih mandata.

Član 47. – ponovo ostavke. S tim, da ovde odbornik sam odlučuje i podnosi predsedniku Skupštine ostavku overenu u sudu, a da overa ne može biti starija od tri dana. To je jedno rešenje da se konačno izbrišu blanko ostavke.

Međutim, u članu 8. koji se već tiče člana 48, čije će odredbe da važe posle prvih održanih lokalnih izbora. Gospodine ministre, koliko je meni poznato, član 43, kao što sam rekao, stavljen je van snage odluke Ustavnog suda. Član 48, mislim da je Ustavni sud već pokrenuo postupak, samostalno za ocenu njegove ustavnosti i ne znam da li je završeno ili nije. Ako nije, uskoro će. Znači, vi odlažete izvršavanje odluke Ustavnog suda, ako u prelaznim i završnim odredbama ostane ovo da se primenjuje tek posle prvih narednih izbora.

Gospodine ministre, još nešto da kažem. Ovde ste predvideli u izmenama i dopunama, da samo gradonačelnik, odnosno predsednik opštine, odnosno njihovi zamenici ponovo mogu da budu odbornici, ukoliko im prestane mandat gradonačelnika ili zamenika, odnosno, ako ima upražnjeno mesto u toj odborničkoj grupi.

Mislim da ste trebali da obuhvatite ovim izmenama i dopunama, ne samo već i sve one kojima je funkcija odbornika prestala zato što je nespojiva sa novom funkcijom na koju su imenovani, postavljani i izabrani odlukom jedinice lokalne samouprave, da bi taj zakon konačno izjednačio sve one kojima mandat prestaje na osnovu nespojivosti funkcija, a na osnovu odluka iz te jedinice lokalne samouprave.

Kada je u pitanju član 11. i član 9, kao i drugi članovi koji se tiču nadležnosti suda koji će da odlučuje o prigovorima koji su vezani i za lokalne izbore i za prestanak mandata odbornika, mislim da ste gospodine ministre trebali da odredite i rok po kome će Upravni sud da postupi kada je ovo u pitanju. Imamo situacija da Upravni sud po prigovorima, danas ne postupa po nekoliko meseci – dva, tri, četiri ili pet, a da je već Ustavni sud, izvršavajući svoju odluku, u istoj ovoj materiji i po istom Zakonu o lokalnim izborima, već odredio rokove. Konačno, te rokove biste trebali da upišete i u zakon, da konačno niko ne može više da vrši pritisak na te sudije – da li će nekome da prestane mandat, kada će da se donosi odluka o tome i da li će nekome da se vrati mandat.

O tome ste, gospodine ministre, sami rekli da mišljenje vašeg Ministarstva nisu obavezujuća i da su lokalne samouprave u sprovođenju zakona pravile čitav jedan cirkus. Međutim, gospodine ministre, to nije moglo da se uradi bez vas i vaših potpisa, vaših mišljenja, vaših nepridržavanja zakona.

Spomenuću samo situaciju u jednoj maloj opštini u Braničevskom okrugu. Reč je o Golupcu, kako je ministar tretirao odluku Upravnog suda i kako je izvršio kroz mišljenje, na nezakonit način, svoje mišljenje. Tamo je neka navodna skupštinska većina donela odluku ko će biti predsednik Skupštine, ko će biti predsednik opštine. Pre toga je doneta odluka, da nekim određenim odbornicima prestaje mandat u jedinci lokalne samouprave. Sa tim odbornicima su u jednom hotelu u Golupcu održali sednicu Skupštine. Dva ili tri meseca posle te sednice Skupštine, Upravni sud je poništio odluku o prestanku mandata odbornicima i vratio da jedinice lokalne samouprave ponovo o tome odlučuju.

Gospodin ministar nije ni dao priliku jedinici lokalne samouprave da o tome sama odlučuje, već je sam prihvatio i sam dao mišljenje, da je Skupština koja je održana u hotelu ispravna, iako u tom trenutku niste imali odluku Upravnog suda kojim se poništava odluka Skupštine jedinice lokalne samouprave.

Zašto? Cilj je bio da se na vlast dovede DS. Vama je ovo dosadno, gospodine ministre, očigledno, ali je to zloupotreba službenog položaja i za to postoji dokumentacija od državnih organa. Pošto ste samo dali mišljenje, niste znali kako da izvršite svoje mišljenje, pa ste doneli drugi nezakonit akt. To je, da ste pečate opštine Golubac proglasili nevažećim i vašem samozvanom predsedniku opštine ste dali ovlašćenje da uradi nove pečate, iako je po Zakonu o pečatu, koji ste vi gospodine ministre takođe ovde obrazlagali u Skupštini Srbije, pred narodnim poslanicima – pečat jedinice lokalne samouprave može da se proglasi nevažećim samo ako je oštećen ili, ako je ta lokalna samouprava prestala da postoji na osnovu Zakona o teritorijalnoj podeli između opština i gradova. Ili, možda tada niste bili tu, pa ste ostavili onom "Veselku", koji voli da maže pasošima Nede Arnerić, faksimil, pa je čovek lupao i lupao. O tome vi vodite računa kome dajete svoje pečate. Činjenica je da ste naneli štetu i opštini Golubac i njenim odbornicima. Napravili ste veštačku skupštinsku većinu.

Sada, gospodine ministre, kako da vam bilo ko veruje o vašoj iskrenosti kada pričate o zakonima, kada se samih zakona koje ste vi pisali, vaše Ministarstvo, ovde branili i obrazlagali pred narodnim poslanicima, tih istih zakona se ne pridržavate. Možete vi da napišete kakav god hoćete zakon. zakon može da bude dobar ili loš. Često je važnije, ne kakav je zakon, nego ko ga sprovodi. Ovde mi izgleda kada je ova vlada, to je u pitanju. Poslanička grupa SNS u Danu za glasanje neće glasati za ovaj predlog izmena i dopuna zakona.

Gospodine ministre, nisam ja spominjao izborne jedinice, nego ste vi govorili da ste hteli da ih uvedete. Izborne jedinice se uvode radi većinskog izbornog sistema. To je s jedne strane. Rekli ste kada je u pitanju Vojvodina tamo imaju mešovit, pa to ne liči ni na šta. U svakom slučaju reč je o zakonu.
Što se tiče opštine Golubac, ne trebate vi da mi dostavljate dokumentaciju, imam je. Još nešto, gospodine ministre, kada je u pitanju ta opština. Upravni sud je doneo presudu dva meseca posle fantomske skupštine na kojoj su vraćeni mandati pojedinim odbornicima. Dok upravni sud ne donese presudu sastav skupštine ostaje onakav kakav je skupština ustanovila. Vi ste gospodine ministre
tada uzeli i priznali sednicu skupštine koja je bila održana dva meseca pre odluke upravnog suda. Hoćete da kažete da to nije tačno?
Da biste uveli svoju stranku u vlast, niste znali kako da izvršite svoje mišljenje, poništili ste pečate. Valjda nadležni sud je taj koji treba da izvrši svoju odluku, a ne ministarstvo. Zašto niste išli preko suda. Osim toga, šta da je lokalna samouprava donela odluku – donećemo nove pečate, nov izgled pečata i šta onda. Ne, bilo je bitno samo da se istera od svih osam opština koliko postoji u Braničevskom okrugu. Samo u jednoj niste na vlasti. Po svaku cenu ste hteli da budete u svakoj čak i u toj jednoj. To nije dobro ni za vašu stranku, ni za lokalne samouprave.

Imam još malo od ovlašćenog predstavnika. Minut, dva.