Dame i gospodo narodni poslanici, stvarno ne može da se objasni ovolika istrajnost predlagača, kada su u pitanju podobnost i pouzdanost, pa se u članu 13. kaže: "Komisija daje saglasnost na izbor predloženih članova uprave i direktora društva za upravljanje.
Komisija donosi rešenje o davanju saglasnosti na izbor predloženih članova uprave i direktora društva za upravljanje na osnovu dokaza da su ispunjeni uslovi utvrđeni u članu 12. ovog zakona". Protiv ovog dela teksta podnosilac amandmana, narodni poslanik Milovan Radovanović, nema ništa.
Onaj deo koji je predložio da se briše glasi - "i kada proceni da su predloženi članovi uprave i direktor podobni i pouzdani". Još jednom ću, zarad javnosti, da pročitam šta je sve članom 12. predviđeno i koji su to uslovi.
"Za direktora i člana uprave društva za upravljanje može biti izabrano lice koje nije pravosnažno osuđivano za krivična dela protiv radnih odnosa, privrede, imovine, pravosuđa, javnog reda i pravnog saobraćaja, službene dužnosti, mita i korupcije, kao ni za krivična dela i privredne prestupe utvrđene zakonima kojima se uređuje tržište hartija od vrednosti, privatizacija, delatnost osiguranja, banaka i drugih finansijskih organizacija".
Dalje kaže: "Direktor i član uprave društva za upravljanje ne može biti lice koje je:
Još se kaže: "Direktor i članovi uprave društva za upravljanje moraju imati visoku školsku spremu, s tim da direktor i najmanje jedna polovina članova uprave moraju imati najmanje tri godine radnog iskustva stečenog u obavljanju poslova u vezi sa hartijama od vrednosti", pa se nabraja koji su sve to poslovi, da ne čitam ceo član 12. To su oni uslovi koji bi trebalo da budu sasvim dovoljni da neko dobije saglasnost od strane Komisije.
Dalje, opet reč – "proceni" da su predloženi članovi uprave i direktor uprave podobni i pouzdani, Komisiji se sad daje za pravo da donese podzakonski akt i onda da procenjuje, a ne da utvrđuje, znači na osnovu svoje slobodne procene da utvrđuje da li je neko lice podobno i pouzdano za obavljanje jednog posla.
Čak i u sledećem stavu se spominje kako može da se vrši ta procena, ali to ćemo kada bude bio na redu amandman narodnog poslanika Gordane Pop-Lazić. Znači, u ovom slučaju Komisija preuzima dve vrste vlasti koje su Ustavom regulisane. Samom izradom podzakonskog akta preuzima nadležnosti iz zakonodavne vlasti, a to je Skupština Srbije, tako što će da izrađuje podzakonski akt, da izvršava ono što joj već po zakonu pripada, ali preuzima još jednu nadležnost – nadležnost sudske vlasti. Samo sud može, na osnovu procene, da donosi odluke, a procena je često kom svedoku će više da veruje. To mora da obrazloži u nekoj eventualnoj proceni.
Šta će da procenjuje Komisija, to niko ne zna, jer podzakonskog akta nema, a zakonom je regulisano, čak i u članu 12, i to prilično strogo, da više ne znam šta u tom podzakonskom aktu može još da se nalazi, koje odredbe koje će još više da povećaju kriterijume da li neko može da obavlja taj posao ili ne.
Obrazloženje je isto kao i na prethodni amandman, a ono otprilike glasi – da je u skladu sa Direktivama EU, podobnost i pouzdanost se rešavaju podzakonskim aktima Komisije za hartije od vrednosti.
Prvo, ne verujem da EU ima baš takve direktive. Drugo, ne verujem da bi imali bilo šta protiv da mi naše standarde povećavamo, da budu stroži od samih direktiva EU, jer bismo time dokazali da smo u nekim stvarima ozbiljniji od njih, da smo dalje otišli od njih.
Možda će oni sutra, na osnovu naših iskustava, da promene svoje direktive, jer ni njihove nisu Sveto pismo, oni to menjaju i prilagođavaju u zavisnosti od njihovih potreba i onoga što žele da ostvare.
Jedini razlog neprihvatanja jeste nekakva Direktiva za koju, iskreno rečeno, ne verujem da postoji, a i ako postoji, takva kakva jeste, ne verujem da bi EU imala bilo šta protiv da neke stvari ne rešavamo podzakonskim aktima, nego samim zakonima.
Ako se vratimo opet na član 11, da Komisija treba i da pribavlja informacije da li je neko lice pouzdano ili ne, dobijamo još jedan oblik koji joj dajemo, dali smo joj zakonodavnu vlast, sudsku vlast, sada joj dajemo i deo izvršne vlasti koji je regulisan drugim zakonima – Zakonom o Ministarstvu unutrašnjih poslova, zakonima koji regulišu obaveštajne službe itd.
Znači, sve to dajemo Komisiji koja, u suštini, samo treba da sprovodi tri ili četiri zakona: Zakon o hartijama od vrednosti, o investicionim fondovima, preuzimanju akcionarskih društava i Zakon upravnom postupku. Možda sam neki zakon i zaboravio, ali to su u principu zakoni koji su bitni za funkcionisanje jedne države, ali ne toliko da bi Komisija imala ulogu i zakonodavne i sudske i izvršne vlasti.

Dame i gospodo poslanici, obećao sam, znači dolazimo do amandmana narodnog poslanika Gordane Pop-Lazić, koji je podnela u ime SRS. Odnosi se na član 13. stav 3. Predloga zakona.
Pročitaću još jednom taj stav i obrazloženje Vlade: "Kada odlučuje o davanju saglasnosti iz stava 1. ovog člana, Komisija može, ukoliko je to neophodno, zatražiti od predloženih članova uprave i direktora da lično dođu na intervju".
Obrazloženje Vlade, zašto se ovaj amandman odbija kaže: "U postupku davanja saglasnosti na izbor predloženih članova uprave i direktora društva za upravljanje neophodno je da Komisija za hartije od vrednosti adekvatno proceni predložene članove uprave i direktora. Nije reč o slobodnoj – diskrecionoj proceni Komisije, već o potrebi da se zbog značaja društava za upravljanje ostavi mogućnost Komisiji da prikupi dodatne informacije i putem direktnog razgovora sa predloženim članovima, a koje se odnose na poslovnu reputaciju, profesionalno znanje i iskustvo".
E sad, dame i gospodo narodni poslanici, u svom prethodnom izlaganju naveo sam da smo dali Komisiji nadležnost zakonodavne vlasti, što znači da će izrađivati podzakonske akte koji imaju snagu zakona, kada su u primeni. Rekao sam da Komisija može da obavlja čak i posao koji je u nadležnosti Ministarstva unutrašnjih poslova, ovo je informativni razgovor sa jedne strane, a sa druge strane Komisija, kako to piše u ovom obrazloženju, može da se ponaša i kao sudska vlast.
Meni sve ovo liči, moram to da kažem, na period jednopartijskog sistema, samo tada nije bila Komisija nego je bio Komitet, pa je on vršio procenu da li neko može da obavlja određenu delatnost ili ne. A koji su njegovi kriterijumi bili?
Ne znam, verovatno kolege koje su moje godište i oni koji su stariji od mene to znaju, a ovi mlađi neka pročitaju malo knjige, posebno predsednika SRS, prof. dr Vojislava Šešelja, pa će videti koje su sve to kriterijume podrazumevali.
E sad, Komisija vrši pribavljanje informacija i to – "putem direktnog razgovora", znači tu je već mešanje i u posao organa Ministarstva unutrašnjih poslova i u posao pravosudnih organa, "sa predloženim članovima, a koje se odnose na poslovnu reputaciju, profesionalno znanje i iskustvo".
Znate šta, kad već nešto ovako napišete onda morate i da stanete iza toga, ako ste već pisali a niste razmislili.
U tom direktnom razgovoru hoćete li kandidate da stavljate na detektor laži, poligraf ili kako se to već zove? On može da vam kaže šta god hoće, može da donese dokumentaciju – radio sam u toj i toj firmi u inostranstvu, ona se bavi poslovima brokera.
Na kom mestu, nije ni važno, doneo je potvrdu, može da vam kaže šta god hoće. Radio je u nekom vremenskom periodu. Dalje, poslovnu reputaciju, pa hoće li neki kriminalac ili lopov da vam kaže da je lopov i kriminalac? Neće.
"Profesionalno znanje i iskustvo". Pa profesionalno znanje i iskustvo se ne vidi iz razgovora, nego na osnovu priložene dokumentacije koju kandidat daje.
Meni sve ovo liči, predlagač ovog zakona bi se možda i zamislio kada bi, recimo, u Zakonu o ministarstvima i Zakonu o Vladi Republike Srbije bilo regulisano da, pre nego što Narodna skupština da saglasnost na izbor predsednika Vlade, odnosno Skupštine Srbije, moraju svi kandidati sa predsednikom Vlade u kolonu jedan po jedan, pa kod Slobodana Vučetića u Ustavni sud da on proceni jesu li oni pouzdani i podobni da obavljaju posao ministara, predsednika Vlade itd.
Ako vam je materija toliko bitna i toliko ulazite u sitnice, onda dajte da napišemo to i u Zakonu o Vladi.
Hajde da stavimo i to, neka idu u Ustavni sud da dokažu da su sposobni, pouzdani, da su podobni da obavljaju posao predsednika Vlade i ministara u toj vladi, samo teško, računajući na to kakav vam je predsednik Ustavnog suda, kakav vam je Ustavni sud, da li tu bilo šta može da se proceni i uradi na osnovu Ustava Republike Srbije, zakona, morala itd, jer ova vlada još uvek nosi boljke petooktobarske revolucije.
Još uvek vam neki kadrovi iz vremena Vlade Zorana Đinđića, Zorana Živkovića, vladaju ovom zemljom. Iz vremena kada Srbija nije imala čak ni Ustavni sud, kad niste mogli da tražite da li je Ustavna povelja u skladu sa Saveznim ili Republičkim ustavom, da li Republička skupština prekoračuje svoja ovlašćenja dajući saglasnost na Ustavnu povelju.
Evo, za par dana imamo referendum u Crnoj Gori. Siguran sam da će mafijaš i kriminalac Milo Đukanović posle ovog referenduma da beži glavom bez obzira iz Crne Gore, a ne znam kako ćete vi da se ponašate kad ova vlada padne, pogotovo ne znam kako će da se ponašaju ti vaši kadrovi koji su na značajnim državnim funkcijama. Doduše, pokušavate da im produžite vek trajanja tako što u razne organe državne uprave imenujete ljude, odnosno predlažete zakone da će mandat trajati pet godina.
Samo predsedniku Republike mandat traje pet godina. Sasvim je normalno da organi uprave imaju rok koliko ima onaj organ koji ih je postavljao ili predlagao.
Narodnoj skupštini mandat je četiri godine, Vladi Republike Srbije u najboljem slučaju četiri godine i tu je kraj priče.
Ovim i sličnim zakonima na određen način samo hoćete da, i kada padnete sa vlasti, još uvek preko određenih organa uprave sprovodite vlast.
Nemojte se nadati da će vam to uspeti ukoliko SRS osvoji 126 i više poslanika, a kako vladate nama je sve lakše i lakše da na izborima dobijemo i više od 126 poslanika.

Dame i gospodo poslanici, isto kao što se Komisiji daju široka ovlašćenja prilikom davanja saglasnosti za izbor direktora i članova uprave za društvo za upravljanje, tako joj se i u članu 14. daju široki uslovi i široka ovlašćenja da povuče tu svoju saglasnost, pa se kaže u članu 14 – "Komisija povlači saglasnost za izbor direktora, odnosno člana uprave društva za upravljanje kada utvrdi da je:
1) odluka doneta na osnovu neistinitih i netačnih podataka; (Neko je falsifikovao određenu dokumentaciju, dobio je saglasnost na osnovu lažno prikazanog stanja, na osnovu toga nemamo ništa protiv da izgubi saglasnost, odnosno dozvolu za rad.)
2) u međuvremenu prestao da ispunjava uslove iz člana 12. ovog zakona".
(Uslovi su da nije pravosnažno osuđivan za krivična dela protiv radnih odnosa, privrede, imovine, pravosuđa, javnog reda, pravnog saobraćaja, službene dužnosti, mita i korupcije, kao ni za krivična dela i privredne prestupe utvrđene zakonima kojima se uređuju tržišta i hartije od vrednosti, privatizacija, osiguranje banaka i drugih finansijskih organizacija. To je sasvim dovoljno.)
3) izvršio težu povredu odredaba ovog zakona (a to već piše u članu 12. i u prethodnoj tački), pravila poslovnog morala, savesnog poslovanja i pravila o upravljanju rizikom ili na drugi način teže ugrozio interese članova, odnosno akcionara investicionog fonda kojim upravlja to društvo".
Sada, negde je napisan zakon o poslovnom moralu? Da li ga negde ima? Da li je objavljen u nekom "Službenom glasniku"? Da li je napisana uredba o poslovnom moralu? Da li ima nje u nekom "Službenom glasniku"?
To vam liči na onu odluku koju donose lokalne samouprave na osnovu konferencije stalnih gradova o tome kako funkcioneri lokalnih samouprava treba da se ponašaju. Takve gluposti. Osnovni moral ima mehanizama kako se od toga štiti i kako se insistira na tom poslovnom moralu. Vratićemo se kasnije.
"Savesnog poslovanja"; a kakvo je to savesno poslovanje? Dolazi svaki dan na posao? Ne kasni na posao? Da ne odlazi ranije sa posla? Da radi prekovremeno? I "pravila o upravljanju rizikom"; a kojih pravila? Rizik u svakom poslu postoji. U svakom sklapanju ugovora, gde i jedna i druga strana imaju želju da ostvare dobit, pod određenim uslovima.
A koji su to uslovi, da zaradi i jedna i druga strana. Pod određenim uslovima, kada dođe do poremećaja na tržištu i koja ne mogu da se očekuju i predvide, često nijedna strana ne zaradi i obe su na gubitku, ili zaradi jedna, a druga ne, itd.
Koji je to poslovni rizik? Da li smatrate da je poslovni rizik ukoliko mediji stalno vrše pritisak na Narodnu banku Srbije da treba da se izvrši denominacija dinara, da treba dinar da se uskladi sa cenom u EU, da treba da se poveća vrednost evra.
Guverner Narodne banke, ministar finansija izlaze u javnost i kažu: ne, od toga nema ništa, neće biti vršena denominacija, neće dinar da padne.
Na osnovu toga čovek donosi odluku i svestan je poslovnog rizika, na osnovu saopštenja zvaničnih predstavnika vlasti. Ulazi u posao, zarad neke mutljavine, kako je ova vlada spremna da radi, a pogotovo kada je u pitanju skok i pad dinara, jednostavno dinar padne i izgube na tržištu.
Hoće li taj direktor zbog toga da bude sankcionisan? Verujem da će Komisija da kaže: nije trebalo da slušaš ministra, ni guvernera, ti si čovek koji je stručan za to i moraš da predvidiš da će dinar da padne. Da li je to taj rizik koji bi trebalo direktor i član uprave da preuzmu na sebe?
Dalje, "ili na drugi način teže ugrozio interese članova, odnosno akcionare investicionog fonda kojim upravlja to društvo za upravljanje". Sada, kako to se rešava? To je materija koja se rešava sama od sebe.
Društvo za upravljanje živi od provizije i na osnovu vođenja određenih investicionih fondova, na osnovu toga živi. Ako je nepodobno, nepouzdano, nestručno, nekvalifikovano, zar mislite da će stvarno neko njima da da svoj novac i poveri im da upravljaju njime i da zarađuju? Neće niko.
Hoće li vlasnici društva za upravljanje da drže nesposobnog direktora koji će da upravlja na određen način i njihovim novcem, odnosno da zarađuje za njih? Neće, oni će prvi da krenu na njega kroz mehanizme koji postoje i koji su regulisani zakonom o privrednim društvima.
Vi samo dajete saglasnost na izbor direktora, a njihova međusobna odluka akcionara jeste hoće li direktora da postavljaju na skupštini ili će to da uradi upravni odbor, tj. da li će skupština da razrešava direktora ili neće.
Vlasnici društva za upravljanje će svakako da intervenišu, jer oni su najviše na gubitku. Gube poslovnu reputaciju, gube zaradu. Tako je to na tržištu.
Tržište na osnovu konkurencije reguliše ko je dobar, a ko nije. Ko je sposoban, a ko nije. Ko je poslovno moralan, a ko ne. Samo sebe reguliše. Na svakom tržištu, na tržištu hartija od vrednosti je borba za opstanak, borba je svakog dana.
Sigurno je da niko neće da trpi nesposobne, moralno nepodobne, koji ne poštuju pravila poslovnog morala, savesnog poslovanja i pravilo upravljanja rizikom. Neće, sami vlasnici će to da raščiste sa njim. Neće mu ni dati priliku, neće stići do Komisije da to ona procenjuje. Rešiće to začas, za dva-tri minuta, i ne treba im više.

Dame i gospodo poslanici, jedan deo u članu 17. reguliše pravilo poslovanja društva za upravljanje i šta se time uređuje.
U stavu 2, opet se vraćamo, kaže se: "Bližu sadržinu pravila poslovanja uređuje Komisija". Taj deo teksta, stav 2, narodni poslanik Vojislav Milajić tražio je da se briše. Vlada, kao i sve ostale amandmane SRS, i prethodne, i ove o kojima će tek biti rasprave, odbija.
Obrazloženje kaže: "Zakonom se propisuju osnovni kriterijumi koje treba da ispunjavaju pravila poslovanja, dok bližu sadržinu navedenih pravila propisuje Komisija. Pravila poslovanja društva za upravljanje predstavljaju osnovni dokument na kojima se bazira buduće poslovanje društava za upravljanje, pa stoga njihova detaljna sadržina mora biti predmet regulisanja podzakonskog akta Komisije".
Ako stvarno smatrate da je to tako, ako to predstavlja osnovni dokument, kako kažete, onda je to ipak trebalo da bude regulisano zakonom, jer ako su to osnovna dokumenta, a zakoni jesu, osnovni zakon je Ustav i iz tog zakona proizilaze svi drugi zakoni, ne možete da očekujete da će neki osnovni dokument da proizađe iz podzakonskog akta.
Dobar razlog postoji za to, podzakonski akt nije teško promeniti, a reč je o osnovnoj materiji kojom se nešto reguliše, bar ste vi to tako propisali.
Da li to znači da će Komisija za hartije od vrednosti, od slučaja do slučaja, od potrebe do potrebe, da menja ta zakonska akta, pa čak i kako kažete – osnovna dokumenta na kojima se bazira buduće poslovanje društva za upravljanje.
Da se vratimo na član 17. i pročitamo šta su to pravila poslovanja društva za upravljanje. "Pravilima poslovanja društva za upravljanje uređuju se:
1) poslovi koje obavlja društvo za upravljanje, uslovi i način njihovog obavljanja;
(To je ono što je materija koja ulazi u interni propis samog društva za upravljanje i to može da se definiše u osnivačkom aktu, u unutrašnjim pravilima, a može i Statutom ukoliko je to nekome potrebno, ukoliko vlasnici društva za upravljanje smatraju da im je potreban Statut. Hoće li sada Komisija za hartije od vrednosti da određuje šta sve tamo mora da piše? Mislim da su to ipak unutrašnja prava samog vlasnika.)
2) međusobni odnosi društva za upravljanje i članova, odnosno akcionara investicionog fonda;
(To bi već moglo da se nazove da je mešanje i u sam način sklapanja posla, jer je ovde ipak reč o jednom poslu. Društvo za upravljanje upravlja investicionim fondom ili nekim drugim fondom. Hoće li Komisija da ulazi u detalje njihovog međusobnog dogovora koji moraju da regulišu pismenim ugovorom? Mislim da Komisija ne bi trebalo da ima ta ovlašćenja da ulazi u pismene ugovore dva učesnika na tržištu hartija od vrednosti, fondova itd.
Da li to znači da će Ministarstvo finansija, odnosno Poreska uprava svaki put da ulazi u bilo koji dužničko-poverilački odnos kada se sklapa ugovor o nekoj saradnji? Naravno da neće. Ostavite taj deo posla, to je posao iz interesa. I jedna i druga strana sasvim sigurno znaju i te kako dobro da se štite, pogotovo da štite svoje interese.)
3) način i uslovi pod kojima članovi uprave i zaposleni u društvu za upravljanje mogu ulagati svoja sredstva u investicione fondove kojima upravlja društvo za upravljanje;
(Tu je već problematično i ova odredba ne bi trebalo da stoji u zakonu, jer je moguće ostvariti sukob interesa. Naravno da članovi uprave i zaposleni u društvu za upravljanje znaju kako koji investicioni fond kojim upravljaju stoji i naravno da znaju koliko mogu da zarade u tom poslu van osnovne delatnosti, a njihova osnovna delatnost jeste da upravljaju investicionim fondovima, a ne da ulažu u njih.)
4) administrativne i računovodstvene procedure;
(Već imamo od istog predlagača Zakon o računovodstvu i reviziji. Komisija se već nalazi u Zakonu o računovodstvu i reviziji. To se reguliše tim zakonom. Potpuno je nejasno šta hoćete sa tim.
Znači, da Komisija bliže određuje šta su to administrativne i računovodstvene procedure. To se reguliše Zakonom o računovodstvu i reviziji. Hoće li da se prepisuje Zakon ili će to bliže da urede Zakonom o računovodstvu i reviziji, bez obzira da li je ovaj izglasan ili ostaje stari na snazi i pretrpi neke izmene.)
5) kontrolne i sigurnosne mere za obradu podataka i njihovo čuvanje". Verujte da, kada su u pitanju poslovne banke, niste još odredili kakve su kontrolne i sigurnosne mere da štite novac ili hartije od vrednosti koje imaju u svom trezoru;
(Pošto sada imamo elektronsko plaćanje preko interneta, opet to nije nekim podzakonskim aktom regulisano, naravno da banke same sebe štite, a ovde će društva za upravljanje sama sebe da štite bolje nego Komisija. Budite u to uvereni. To je jedan od uslova opstanka u tom poslu kojim se bave.)
6) sistem interne kontrole".
Šta se tu podrazumeva? Interna kontrola jeste ona kontrola koju nadležno pravno ili fizičko lice, koji ima vlasnički ili upravljački deo, naredi zaposlenima kada će da se radi interna kontrola. Ako to već određuje Komisija za hartije od vrednosti, kao i uslove kako se to radi, onda to više nikako ne može da se nazove unutrašnja kontrola, već spoljna kontrola, jer je nameće jedan državni organ.
Sada je samo pitanje, hoće li državni organ da poveruje toj kontroli radnika i samog lica koje se kontroliše, odnosno izveštaju, ili će da pošalje nekog nadležnog iz svog resora koji će da izvrši tu kontrolu.
U svakom slučaju, ko god da vrši tu kontrolu, bilo nadležna inspekcija, zaposleni u tom pravnom licu, ako je naredio državni organ, nikako više ne može da bude unutrašnja kontrola.

Dame i gospodo poslanici, u članu 21. stav 1, kaže se: "Vođenje poslovnih knjiga i sastavljanje finansijskih izveštaja društva za upravljanje i investicionog fonda vrši se u skladu sa zakonom kojim se uređuje računovodstvo i revizija".
Znači, jedan zakon je u proceduri, obavljena je rasprava u načelu. Ali, u Predlogu zakona postoji taj osnovni Zakon o računovodstvu i reviziji koji je trenutno na snazi, tako da se postavlja pitanje šta je sa ovim tekstom koji je u ovom amandmanu, a koji je podneo narodni poslanik Zoran Antić, i traži se da se briše "i podzakonskim aktima Komisije".
U samom Predlogu zakona, znači već se podrazumeva da će taj zakon biti usvojen, Komisija za hartije od vrednosti ima svoje određene nadležnosti i po Zakonu o računovodstvu i reviziji ona uređuje određenu materiju koja nije regulisana samim Zakonom o računovodstvu i reviziji. To je više onaj tehnički deo koji se tiče plana, radi usklađivanja našeg plana sa međunarodnim računovodstvenim standardima i slično. To je zbog toga.
Međutim, Komisija u samom Predlogu zakona ne zadire u način obračuna i sastavljanja finansijskih izveštaja i u tome jeste problem. Znači, hoće li taj podzakonski akt biti u skladu sa zakonom kojim se uređuje računovodstvo i revizija ili neće.
Da predlagač ima želju da ova oblast bude uređena u skladu sa Zakonom o računovodstvu i reviziji, to bi pisalo u samom Predlogu zakona. Ali, obaveza u pravljenju podzakonskih akata Komisije podrazumeva da će da bude u primeni Zakon o računovodstvu i reviziji ili da će možda podzakonski akti za vođenje posebnih knjiga društva za upravljanje biti u skladu sa Zakonom o računovodstvu i reviziji i da li će njihov način obračuna i sastavljanje finansijskih izveštaja biti i za ostala pravna lica koja sastavljaju finansijski izveštaj.
Čak i Narodna banka samo u jednom delu traži da se sastavljaju finansijski izveštaji, a to su za banke i osiguravajuća društva, zbog specifičnosti njihovog vida poslovanja, najviše zbog toga što su rezerve, deponovana sredstva itd, prihodi koje ostvaruju.
Međutim, ovde je reč o prihodima koji su isključivo iz uslužne delatnosti, a to je pružanje usluga, odnosno vođenje investicionih fondova.
Ne vidim razlog zašto bi društva za upravljanje imala poseban način sastavljanja računovodstvenih i finansijskih izveštaja i zašto bi i to morala da određuje Komisija za hartije od vrednosti, pogotovo iz razloga što već imamo važeći Zakon o računovodstvu i reviziji, s jedne strane, a sa druge strane imamo zakon koji je u proceduri, za koji se skupštinska većina nada da će biti usvojen onako kako je predložen, uz one amandmane koje je predlagač zakona prihvatio.
Komisiji ne treba ostaviti mogućnost da radi posao Narodne skupštine, a članovi Komisije da rade posao narodnih poslanika. Verujem da postoji volja kod narodnih poslanika da zadrže svoj integritet i da svoja ovlašćenja ne prenose na organe državne uprave, pogotovo i u ovakvim oblastima kao što je trgovina hartijama od vrednosti, jer na taj način i Skupština i poslanici gube svoj integritet, u stvari, čitav ovaj posao koji radimo polako počinje da gubi smisao.

Dame i gospodo narodni poslanici, već duže vreme imamo jedan naziv u našem zakonodavstvu, a to je počelo sa usvajanjem Zakona o vrhovnoj državnoj revizorskoj instituciji i tu se prvi put spominje reč "eksterna kontrola", u ovom slučaju "eksterna revizija finansijskih izveštaja", tako da bi predlagači zakona, pogotovo kada je to Vlada Republike Srbije, trebalo da obrate pažnju. To možemo da oprostimo nekom narodnom poslaniku ili grupi narodnih poslanika, ali Vladi Republike Srbije ne. Znači, koristimo domaće reči u odgovarajućem padežu.
Reč "eksterna" je reč stranog porekla, nije za sada zaživela u srpskom jeziku, kao što su mnoge druge reči.
Ne treba u zakonima koje predlaže Vlada Republike Srbije da koristimo strane reči, pogotovo ne one koje još uvek nisu uspele da pronađu svoje mesto u našem jeziku.
Ovim amandmanom, koji je podneo narodni poslanik Mita Avramov, traženo je da se reč "eksterna" zameni u odgovarajućem padežu rečju "spoljna", što u prevodu to i znači. Ne postoje pravi razlozi zašto predlagač zakona ovaj amandman nije prihvatio, jer bi se u nekom kasnijem zakonodavstvu i u drugim zakonodavnim aktivnostima na ovo obratila pažnja, čak i u onim zakonima koji su doneti sa ovakvim stranim rečima i stranim izrazima, došlo bi do kasnijih ispravki, da se u odgovarajućem padežu stavi odgovarajuća reč koja je našeg porekla, znači iz srpskog jezika.

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 25. Predloga zakona je traženo da se u tačkama 1), 2), 3) i 5) reč "nacrt" zameni rečju "predlog".
Obrazloženje Vlade je sledeće: "Amandman se ne prihvata. Radi se o neprihvatljivoj pravnotehničkoj redakciji. Termin "nacrt", koji se koristi u Predlogu zakona se uobičajeno koristi u praksi izrade akata pravnih lica i sasvim je adekvatan ovoj oblasti".
Slažem se u jednom delu. Akt je u izradi dok ga radi pravno lice. Ako se akt dostavlja Komisiji, onda to više nije nacrt, onda je to predlog. Vlada Republike Srbije, odnosno ministarstvo ima nacrt zakona.
Može da ga stavi na javnu raspravu, ali ga nije još uvek nikome predložila. Onog časa kada uđe u proceduru za dobijanje saglasnosti, onda postaje predlog.
Ne vidim razlog da se ovakav amandman ne prihvati, jer u samom obrazloženju lepo piše: "Radi se o neprihvatljivoj pravnotehničkoj redakciji. Termin "nacrt", koji se koristi u Predlogu zakona...".
Znači, zakon je u proceduri, postao je predlog. Nacrt prospekta osnivačkog akta, ugovor koji se podnosi Komisiji više nije nacrt, on je tamo radi dobijanja saglasnosti. Postaje predlog.
Znači, nije uobičajeno da neki organ daje saglasnost na nacrt, zašto bi mu uopšte bila potrebna saglasnost, to je nacrt, nešto što će možda da trpi izmene neke procedure, znači nešto što nije konačno. Isključiva volja od onoga koji radi taj nacrt jeste da li će da prihvati neke sugestije ili ne.
Ali, ako se traži dobijanje saglasnosti, a ovde još piše – "zahtev za izdavanje dozvole za organizovanje otvorenog, odnosno osnivanje zatvorenog fonda.
Komisija donosi rešenje po zahtevu iz stava 1. ovog člana u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva".
Uz zahtev za izdavanje dozvole iz stava 1. ne ide nacrt, jer se ne može na osnovu nacrta izdati dozvola, nego na osnovu predloga. Predlog može da bude odbijen ili prihvaćen, a nacrt je nešto što neko radi u svojoj kancelariji za sebe, dok ne iznese i ne uputi zvaničnom organu. Onog časa kada završi kod zvaničnog organa, to je predlog.

Dame i gospodo poslanici, član 26. je, na određen način, opet u suprotnosti sa samim zakonom. Čak da stvar bude još malo tragičnija, u suprotnosti je i sa članom 25. Predloga zakona o investicionim fondovima.
Članom 26. – "Komisija izdaje dozvolu iz člana 25. ovog zakona kada, uzimajući u obzir predložene investicione ciljeve, veličinu i druge bitne karakteristike investicionog fonda, proceni..." Opet reč: "proceni".
Malopre smo pričali o tome da direktor društva za upravljanje može da odgovara ukoliko nije dobro procenio rizik u koji nekom svojom aktivnošću može da stavi određeni investicioni fond. Znači, i Komisija, kada procenjuje, prihvata deo tog rizika na sebe. Veoma zanimljivo.
Znači, Komisija kao organ uprave, nezavisan, koji se stara o sprovođenju jednog zakona, ne može da procenjuje nešto što nije tema zakona. Komisija može samo da utvrdi da li su uslovi iz člana 25. Zakona ispunjeni i na osnovu ispunjenosti uslova da izda dozvolu za rad, odnosno da odbije zahtev.
Tako da u članu 26. treba samo da piše – Komisija izdaje dozvolu iz člana 25. ovog zakona kada utvrdi da su ispunjeni uslovi iz člana 25, a ne kada proceni da visina osnovnog kapitala društva za upravljanje omogućava održavanje upravljanja investicionim fondovima.
Na osnovu kojih kriterijuma? Tu ne možete da koristite kriterijume koji važe u zemljama EU ili u zemljama koje već duže vreme imaju razvijeno tržište hartija od vrednosti. Te procene su nerealne, naši fondovi još uvek nisu toliko razvijeni, čak i ovi državni fondovi nisu toliko razvijeni. Pa evo, čak i Fond zdravstvene zaštite mora da se dopunjuje iz budžeta Republike Srbije.
Onda očekujete da će Komisija, na osnovu nekih iskustava koja važe u zemljama u okruženju i zemljama koje imaju i razvijeno tržište hartija od vrednosti, pravilno da procenjuje. Nemojte da stavljate Komisiju u neprijatan položaj. Komisija može, znači, ako joj se ostavi mogućnost da procenjuje, da donosi pogrešne procene, a onda neko ima pravo i da postavi pitanje odgovornosti za rad te komisije. Jednostavno, njihov odgovor može da bude – nismo bili u mogućnosti da donesemo pravilnu procenu.
Isto, ukoliko neko pretrpi štetu odbijanjem dozvole, kriva je Komisija, a ukoliko nije mogao da osnuje fond, nije mogao da napravi određen prihod i on trpi štetu. To je deo rizika svih onih koji žele da učestvuju na tržištu hartijama od vrednosti, da investiraju u fondove, toga moramo da budemo svesni.
Jedino što posao Komisije treba da bude jeste da zaštiti tržište hartija od vrednosti i fondove od zloupotreba i špekulacija. To je posao Komisije, da se stara da svi učesnici imaju ravnopravan tretman pred zakonom i na samom tržištu. Ovako stavljamo Komisiju da ona bude ta koja će "da vedri i da oblači", ali ne na osnovu zakona, već na osnovu njihovih diskrecionih prava. E pa, Komisija nema prava na ta diskreciona ovlašćenja.
Ona se stara o sprovođenju zakona, stara se da svi učesnici budu potpuno ravnopravni, da neko ne zloupotrebi zakon, svoje ovlašćenje ili položaj. O tome se stara Komisija. Znači, ispunjavanjem uslova iz člana 25. dobija se saglasnost Komisije, a ne na osnovu njihovih slobodnih procena.
Ljudi, gde će to da nas odvede? Može da se desi da Komisija danas jedan zahtev odbije, sutradan ili posle nekoliko dana potpuno identičan zahtev prihvati. Onda ona strana koja ujedno ima pravo da se žali, ali to pravo niste ostavili u zakonu, u Predlogu zakona upravna akta koja donosi Komisija su konačna, eventualno ako može da se pokrene upravni spor pred nadležnim sudom, ali to već samim tim demotiviše eventualne akcionare da uopšte pristupe takvom fondu.
Zato, smatram da ovaj član 26. treba izbrisati, a nadležni skupštinski odbor može začas da izvrši preformulaciju da ovim amandmanom Komisija izdaje dozvolu kada se utvrde odredbe člana 25. ovog zakona.

Dame i gospodo poslanici, čini se da je želja predlagača bila, barem u obrazloženju se pričalo, da se usvajanjem ovih zakona stvaraju uslovi da građani koji imaju slobodna finansijska sredstva mogu da investiraju, umesto da danas drže na štednji novac kod banaka uz određen poslovni rizik, ali i uz mogućnost da zaradi više nego što bi to dobio od kamate koje im daju te iste poslovne banke. Da kažemo da je to, barem naizgled, lepa želja.
Međutim, s druge strane, taj novac koji već imaju naši građani ipak treba da se uloži u domaću infrastrukturu privrede. Znam želje predlagača, a to je da se ispune direktive EU, ali naša privreda je još uvek daleko od toga da ispunjava njihove standarde.
Samim donošenjem zakona, kojim se reguliše trgovina hartijama od vrednosti, ne rešava se problem pristupanja EU. Naša privreda, barem u nekom manjem delu, mora da bude kompatibilna sa njihovom. To ne može bez kapitala. Ili će naša pravna lica da se zadužuju kod domaćih banaka pod izuzetno nepovoljnim uslovima, ili će to raditi sa stranim bankama koje nemaju svoja sedišta ili će država to morati da radi umesto njih.
Prihvatanjem ovog amandmana obezbedilo bi se da i jedna i druga strana i one koje imaju novca i žele da ulažu da bi zaradili nešto i druga strana koju predstavlja privreda, koja takođe ima hroničan nedostatak obrtnih sredstava, sredstava za investicije, za osavremenjivanje, za nabavku novih proizvodnih pogona za proširenje svoje delatnosti.
Znači, to je ono što našoj domaćoj privredi nedostaje. Kada bi se ovaj novac uložio isključivo u domaću privredu, mogućnost za brži razvoj privrede bi bila daleko veća. Ne samo mogućnost, nego bi to i u narednih par godina dalo određene rezultate i ne bi samo privreda kao privreda u tome imala uspeha. Sa proširenjem pogona proizvodnje, proizvodnog programa, uvek se otvaraju nova radna mesta, gde se zapošljava nova radna snaga.
Što više radnika radi, što je novostvorena vrednost veća, država od toga ima koristi, prvo u onom delu koji se odnosi na fondove zdravstvene zaštite, PIO, itd, manje će biti učešće budžeta Republike Srbije. Sam budžet će bolje da se puni, gde ostavlja državi prostora za njene investicije, jer će više radnika da radi i više ljudi da prima platu i da troši da bi živelo. Ne treba taj kapital od tri ili četiri milijarde evra, koliko se procenjuje da imamo, da ulažemo u strane firme. One su već dovoljno bogate.
Neće puno ljudi imati od toga neku veliku korist, a mislim na građane i na ove male akcionare. Sigurno će im biti veća korist ako ulažu u domaću privredu, pa neko od njihovih članova porodice nađe posao u toj istoj domaćoj privredi i prima platu. Jedino na takav način, a u početku nismo i moramo da budemo svesni, ne možemo da ispunimo sve uslove koje EU stavi pred nas.
Ako ne možemo, onda hajde bar da to radimo korak po korak i da ne pravimo štetu svojoj domaćoj privredi, jer jedino sa njom, pod uslovom da bude razvijena da može da se nosi sa konkurencijom stranog porekla, bar na domaćem tržištu, možemo uopšte da maštamo o EU.
Ako našu privredu guramo u prvi plan, čak i samo članstvo u EU, ništa nam to ne znači, nećemo imati fabrike i nećemo imati pogone. Imaćemo samo firme koje će da eksploatišu naša prirodna rudna bogatstva i kome se posreći da radi tu, a neće to biti veliki broj verujte, jedino će oni da obezbede sredstva za život, a čak ni oni neće moći da primaju enormno velike plate. Setite se u "Sartidu", kažu da su plate redovne, radi se puno, ali su još uvek male.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandmanom koji je Dragan Živkov podneo u ime SRS, traženo je da se u članu 40. stav 3. briše. Reč je o oglašavanju upoređivanjem, jer je dozvoljeno samo ukoliko je konkretno, objektivno, istinito i potpuno.
U obrazloženju Vlade na član 40. kaže se: "Oglašavanje investicionog fonda je precizno regulisano i kontrolisano, tako da potencijalnim ulagačima obezbeđuje objektivne podatke o fondu.
Takođe je od velikog značaja da postupak oglašavanja fondova bude pod monitoringom Komisije, a radi sprečavanja mogućih manipulacija i širenja neistinitih informacija".
Da li ima nešto što sprečava Komisiju da u stavu 3. obavlja svoj posao?
Traženo je da se briše oglašavanje upoređivanjem. Da li znate kako to izgleda? Kao kada bi banke upoređivale jedna drugu, koja ima povoljnije uslove za davanje kredita ili koja banka ima povoljnije uslove da se oroči novac na štednju kod nje. To je upoređivanje. U kom investicionom fondu ćete više novca da zaradite? Da li je to objektivno?
Teško da jeste, čak i Komisija koja se stara o tome, teško da može da zadrži objektivnost, jer tu počinje da dolazi do posledica koje ne mogu da se kontrolišu, ili ćete taj fond morati da zatvorite ili ćete morati da zažmurite. Pogotovo građani imaju loše iskustvo sa takvim vrstama oglašavanja.
Znači, kada se ide u oglašavanje, neka ono bude i neka priča o svojim prednostima. Naravno, na istinit i objektivan način, a ne da se upoređuje sa drugim fondovima, drugim načinima ulaganja, jer samim tim to može da bude kratkoročno i da su u pravu na neke duge staze.
Pitanje je jesu li u pravu i ima više načina da se odredbe u ovom zakonu i pored toga što Komisija treba da se stara i 'ajde da pretpostavimo da će taj posao da radi savesno, doći će do posledica koje će da se otimaju kontroli.
Vidite i sami da danas onaj ko ima novca može ne samo da propagira jednu politiku, nego može čak da utiče i na to kako nam izgleda kultura, samo zbog toga što je u stanju da plati određenu TV emisiju, bilbord ili da otkupi pravo na uređivanje neke emisije. Kontrolišu nam kulturu, ne samo da je kontrolišu nego počinju i da je kvare, samo zato što imaju novca. Ta gospoda koja imaju novca, barem bi u jednom delu bila onemogućena da stiču još više novca na vrlo neprincipijelan i nemoralan način.

Dame i gospodo poslanici, u članu 56. reguliše se koliko se čuva imovina otvorenog fonda od njegovog raspuštanja.
U Predlogu zakona stoji da Kastodi banka najmanje pet godina od raspuštanja otvorenog fonda čuva poslovne knjige i dokumentaciju otvorenog fonda, u skladu sa propisima kojima se uređuje arhivska građa.
Vlada, kao predlagač, ovaj amandman je odbila uz obrazloženje: "Predloženi rok za čuvanje poslovnih knjiga i dokumentacije otvorenog fonda je dovoljan s obzirom na poslove koje obavlja Kastodi banka".
Pretpostavljam da je u izradi ovog zakona učestvovalo Ministarstvo finansija, kao i u izradi Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji.
U Zakonu o poreskom postupku i poreskoj administraciji piše da se poslovna dokumentacija čuva najmanje deset godina. To je ministarstvo odredilo za pravna lica. Znači, preduzeće koje posluje mora svoju dokumentaciju da čuva najmanje 10 godina. Zašto takvi uslovi ne važe i za fondove? I tu se stiče određen profit i na taj profit se plaća porez.
Međutim, banka koja vodi fond nije dužna da čuva tu dokumentaciju. Na osnovu čega će, ako se u nekom kasnijem periodu utvrdi da je došlo do nepravilnosti u poslovanju fonda, u obračunu poreza itd, a imamo i zakon koji to reguliše, nadležan poreski organ da izvrši kontrolu, odnosno gde? U istorijskom arhivu?
Predlagač, odnosno Vlada, barem bi trebalo da paze da one zakonske predloge koje sami daju, da se staraju o tome da budu kompatibilni jedan sa drugim.
U članu 56. imamo odredbe koliko se dokumentacija mora čuvati. U Zakonu o investicionim fondovima i u Zakonu o poreskom postupku i poreskoj administraciji stoji koliko se dokumentacija vremenski mora čuvati.
Koji će zakon da bude u primeni? Kada je u pitanju Komisija za hartije od vrednosti, onda će verovatno da bude Zakon o investicionim fondovima, a kada je u pitanju poreska policija, onda će da bude Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji.
Zar sve to nije moglo da bude u skladu sa jednim zakonom ili dva zakona da budu potpuno kompatibilna? Da kažem da se napravila greška prilikom pisanja zakona, dešava se. Ko ne radi taj ne greši, ali ako vam već narodni poslanici ukazuju na mesto gde ste pogrešili, zašto se onda tvrdoglavo držite svog rešenja, iako vidite da niste u pravu. Ili možda odgovor treba potražiti u tome da je podnosilac ovog amandmana narodni poslanik SRS, pa je iz tih razloga ovaj amandman odbijen.
Imajući u vidu iskustvo da smo često podnosili amandmane na vaše osnovne zakone, da ste te amandmane odbijali, a onda smo posle nekoliko meseci imali izmene i dopune tih zakona, gde su baš bili sadržani amandmani narodnih poslanika SRS, s tom razlikom da su bile izmene i dopune zakona i da je predlagač bila Vlada Republike Srbije.
Verujem da ćemo, kada budemo radili izmene i dopune Zakona o investicionim fondovima, da nađemo u tim izmenama i dopunama i ovaj amandman koji je u ime SRS podneo narodni poslanik Miljko Četrović.

Dame i gospodo poslanici, mislim da su ovaj član 68. i naredni amandman na član 69. izuzetno važni, kada je u pitanju Zakon o investicionim fondovima. Dakle, tiče se raskida ugovora između ...

Radi se o raskidanju ugovora između zatvorenog fonda i društva za upravljanje.
Znači, postoji situacija da zatvoreni fond jednostavno nije zadovoljan uslugama koje mu daje društvo za upravljanje, kao i načinom kako fond raspolaže sredstvima i traži sporazumni raskid ugovora.
Ukoliko dođe do samog sporazumnog raskida ugovora, u stavu 2. se kaže: "Sporazumni raskid ugovora iz stava 1. ovog člana proizvodi pravno dejstvo od dana kada Komisija odobri ugovor o upravljanju sa novim društvom za upravljanje".
Postavlja se pitanje, verujući da je ipak potreban određeni vremenski period da Komisija odobri novi ugovor, šta se dešava sa fondom u tom vremenskom periodu? U samom zakonu je predviđeno da posao, odnosno one neodložne poslove i dalje vodi ono staro društvo za upravljanje.
U amandmanu koji sam podneo, tražio sam da se stav 2. predloga zakona izbriše. "U slučaju iz stava 1. ovog člana kastodi banka sa kojom društvo ima zaključen ugovor, do zaključenja ugovora sa novim društvom za upravljanje i po dobijanju saglasnosti od strane Komisije, a najduže tri meseca, obavlja samo neodložne poslove u vezi sa upravljanjem zatvorenim investicionim fondom".
Dodajem novi stav 3. koji glasi: "Pod neodložnim poslovima iz ovog člana podrazumevaju se poslovi koji treba da se obave da ne bi nastupila šteta".
Znači, banka koja isto tako vodi na određeni način sredstva fonda, u svakom slučaju je i kadrovski i organizovano i tehnički opremljena da može da obavlja te neodložne poslove. U obrazloženju Vlade se kaže da se amandman ne prihvata, jer Predlogom zakona uređena procedura obezbeđuje kontinuitet u upravljanju fondom, pri čemu su jasno precizirane nadležnosti Komisije u ovom postupku, što omogućava očuvanje imovine fonda.
"Odredbe predviđene amandmanom su suvišne iz razloga što sporazumni raskid ugovora društva za upravljanje i zatvorenog fonda proizvodi pravno dejstvo tek nakon odobrenja ugovora o upravljanju sa novim društvom, od strane Komisije". U tome jeste problem. Koji fond će da menja društvo za upravljanje, ako ono odgovara njegovim zahtevima i radi posao onako kako se to očekuje, raskida ugovor kada nije zadovoljan. Znate onu narodnu – tim koji pobeđuje se ne menja.
Dakle, ovde dolazi do toga da sam fond nije zadovoljan kako se raspolaže njegovim sredstvima, nije zadovoljan načinom vođenja društva za upravljanje i traži raskid ugovora. Sada imamo situaciju da društvo za upravljanje može zato što gubi posao, već je sasvim izvesno da će se potražiti drugo društvo, da će se sklopiti ugovor sa njim, a ono takvo kakvo jeste nastavlja da obavlja posao vođenja tog fonda. Hoće li mu biti u interesu u tom trenutku da taj fond vodi na neki bolji način, kako nije do sada? Neće, vodiće ga verovatno na gori način.
Zato, prihvatanjem ovog amandmana onemogućava se zloupotreba od strane društva za upravljanje, jednostavno, zato što je došlo do sporazumnog raskida ugovora, i onom periodu koji predstavlja vakuum do pronalaženja novog društva za upravljanje i nove saglasnosti Komisije, odnosno da odobri ugovor koji je sklopljen između društva za upravljanje i Investicionog fonda. Znači, u tom periodu je sprečena eventualna zloupotreba starog društva za upravljanje koje je izgubilo ugovor za vođenje fonda.
Sasvim me čudi da se ovde insistira na nekom kontinuitetu. Da je on bio dobar za fond, ne bi došlo do raskidanja ugovora. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, onda je trebalo da sačekamo, što se tiče rasprave o pojedinostima, da narodnim poslanicima bude dostavljeno mišljenje Vlade o amandmanima.

Mišljenje je mišljenje, ja imam pravo da kritikujem i mišljenje Vlade. Znači, sada je to meni poslaničko pravo ukinuto na određen način.
Što se tiče člana 3. Predloga zakona, narodni poslanik Zoran Krasić je tražio da se taj član 3. menja. Tekst koji je predviđen amandmanom je: "Komisija vrši nadzor nad primenom ovog zakona i obavlja druge poslove u skladu sa ovim zakonom".
Sada da pogledamo kakav je predlog predlagača, odnosno Vlade Republike Srbije: "Komisija vrši nadzor nad primenom ovog zakona i obavlja druge poslove u skladu sa tim zakonom, zakonom kojim se uređuju investicioni fondovi, zakonom kojim se uređuje preuzimanje akcionarskih društava i drugim zakonom kojim se uređuje poslovanje sa hartijama od vrednosti kojima se trguje na organizovanom tržištu".
E, sada dame i gospodo narodni poslanici, osim u početku člana 3. sve ovo ostalo je vazduh, apsolutno vazduh, jer ne postoji zakon kojim se uređuju investicioni fondovi, ne postoji zakon kojim se uređuje preuzimanje akcionarskih društava i ne postoje nikakvi drugi zakoni, ako ovaj zakon bude usvojen, kojima se uređuje tržište hartija od vrednosti. To je problem predlagača ili narodnih poslanika koji podržavaju ovu skupštinsku većinu. Znači, mi sebi neprihvatanjem ovog amandmana unapred stavljamo obavezu da moramo da izglasamo te zakone.
U samom Predlogu zakona o investicionim fondovima je naznačeno da se komisija stara o sprovođenju tog zakona, u Predlogu zakona o preuzimanju akcionarskih društava stoji da se opet komisija stara o sprovođenju zakona, zakona o akcionarskim društvima i zakona o investicionom fondu.
Sada ovde imamo zakon o hartijama od vrednosti, gde se spominju predlozi zakona; pa mogli ste bar da napišete – i drugim zakonima. Kada će oni biti doneti? Ne znamo. Da li će biti doneti? Ne znamo, ali ostavljate za neku budućnost neka rešenja.
Znači, ovaj deo koji je narodni poslanik Zoran Krasić tražio da se briše i ovaj amandman predlagač, odnosno Vlada bi trebalo da prihvati. Ne vidim razloge zašto. U suštini, ne menja vam koncept samog zakona. U ova druga dva predloga ta ovlašćenja koja ima Komisija za hartije od vrednosti ostaju, ukoliko ti zakoni, kao i ovaj, budu prihvaćeni od strane skupštinske većine.
Međutim, već duži vremenski period je praksa ove vlade, pa čak i one dve prethodne, od 5. oktobra naovamo, da se na određen način ponižava Narodna skupština Republike Srbije. Ponižava se, jer zakonodavac unapred određuje izglasavanje nekog zakonskog predloga. Razumeo bih da ste ovo stavili u proceduru, da postoji neki normalniji Poslovnik koji bi glasio da se zakon po raspravi u načelu usvaja, pa se onda ide u raspravu o pojedinostima, da se ono usvoji, pa se zakon usvoji u celini, pa onda neki predlog koji je posle tog zakona, a da vezan je za ovaj zakon, može da stoji – biće regulisano, jer je samo formalnost objaviti nešto u "Službenom glasniku" i formalnost je kada će da stupi na snagu.
Međutim, vi unapred terate da Narodna skupština prihvati neke formalnosti koje su njeno isključivo pravo. U tome jeste problem. Na takav način Skupština postaje instrument izvršne vlasti. U ovom slučaju Vlada Republike Srbije i ovlašćenog predstavnika predlagača Mlađana Dinkića.
Samim odbijanjem ovog amandmana... Ja sam tražio mišljenje Vlade, predsedavajući je rekao da prvih 10 amandmana u mišljenju Vlade nisu prihvaćeni. Znači, Vlada ponovo na određen način ponižava narodne poslanike, tako što im oduzima to pravo. To su problemi i ove skupštinske većine koja podržava ovakvu vladu. Treba staviti jednom do znanja onima koje podržavate da ste vi iznad njih, da ste vi ti koji možete da promenite zakon, da su narodni poslanici ti koji u suštini donose zakone, da je Narodna skupština iznad izvršne vlasti. Ili čisto smatrate kao svoju ulogu u tom delu da ćete samo pritiskati dugmad kada bude bio dan za glasanje.
Kada su u pitanju ove poslovničke mogućnosti, odnosno taj poslovnik koji bi omogućio neku normalniju raspravu kada su zakoni u pitanju, tu je opet Skupština Srbije samu sebe ponizila od 5. oktobra naovamo, kada ste prvo počeli da ograničavate ko može da raspravlja o pojedinim zakonima, ograničavali ste vreme, smanjivali ste kvorum na jednu trećinu, a sada ste došli do toga da je dovoljno da sedi predsedavajući, jedan narodni poslanik u sali, zato što vam je izuzetno teško da sedite u sali, da slušate svoje kolege narodne poslanike. Zato što ste dozvolili da vas na taj način ponižavaju, zato vam upućuju ovakve zakonske predloge.