Dame i gospodo narodni poslanici, meni su u neku ruku pomalo, da ne budem bezobrazan, ali ipak ću reći, smešna obrazloženja ministra zašto ne prihvata određene amandmane.
Prvo, lepo je rekao podnosilac ovog amandmana Sulejman Spaho, koji je podneo amandman na član 48. u ime Srpske radikalne stranke, ponašamo se, ministar se ponaša kao da će sutra ili prekosutra da bude primljen u zemlje EU. U tome izgleda i jeste problem. Pričali smo o tome juče. Proći će bar još 15 godina dok ne steknemo te potrebne uslove. Tek smo na početku tog postupka i kao da ne može da prihvati činjenicu da postoje određene različitosti između tih 148 zemalja, kako ste vi to rekli, i Srbije.
Koliko je meni poznato, nijedna od tih 148 zemalja nije bila 10-tak godina pod određenim vidom ekonomskih sankcija, da li su to bile one nevidljive sankcije, koje još uvek postoje, ili one koje su postavile UN. Zbog te i takve situacije desili su se određeni poremećaji na tržištu, naše tržište i proizvodnja su određeno vreme bili zatvoreni. Nisu u stanju da se tehnološki nose sa konkurencijom, nisu u stanju ni kvalitetom, kada je određena vrsta proizvoda u pitanju, ni produktivnošću, ni cenama.
Sve ovo što vi uporno odbijate – nije u duhu, nije u skladu itd., u redu, napišite jedan zakon koji, u suštini, može biti neki prelazni zakon dok se te već nastale posledice ne otklone. Vi uporno istrajavate, kao da je naša privreda u stanju da se potpuno ravnopravno nosi sa svetskom. Nije.
To se vidi i kod ovih rokova koje vi stalno uspostavljate, pa se kaže: "Vlada, na predlog Ministarstva, ako utvrdi da postoji kršenje preuzete obaveze povećanja cene, može da uvede privremene mere. Vlada može da uvede privremene mere po isteku roka od 60 dana od dana pokretanja postupka ispitivanja, ako: utvrdi da je verovatno postojanje dampinga, odnosno subvencije i prouzrokovane štete; utvrdi da zbog odlaganja primene antidampinških, odnosno kompenzatornih dažbina mogu nastupiti teško otklonjive štetne posledice".
Zašto ste onda istrajavali na onom roku od 30 dana? Pre nekih pola sata smo o tome pričali i niste prihvatili amandman koji je te rokove skraćivao. Znači, svesni ste toga da mogu da nastanu neke štetne posledice.
Dalje, kao što sam rekao, ne postoji samo šteta kada se baca neki proizvod; postoji, pogotovo u poljoprivrednoj proizvodnji, više šteta. Neke se duže otklanjaju. Svesni smo da ni naša poljoprivreda, takva kakva jeste, po kvalitetu ne zaostaje, ali po ceni zaostaje.
Prvo, mi imamo zdraviju hranu, zdravije meso nego što može da nam se ponudi sa zapada. Cena njihovog mesa je manja zato što se koriste određene hemijske supstance, hormonske supstance itd. da se povećaju prinosi itd, pa se dešavaju čuda, da devojčicama od dve-tri godine teče mleko iz grudi itd. Takvo meso i takvi proizvodi su po pravilu jeftiniji.
Neki su možda u skladu sa zdravstvenim propisima itd, nisu još ti problemi toliko izraženi, ali takvo meso može po nekoj nižoj ceni da se pojavi na tržištu.
Šta se dešava, recimo, sa domaćim farmama? Koje su posledice koje će oni imati? Ako neko reši da uvozi takvu robu, prva posledica koja će da bude jeste da domaći farmeri, da li su to društvena preduzeća, poljoprivredna gazdinstva ili individualni poljoprivredni proizvođači, neće moći da plasiraju svoju robu. Ovde ima poljoprivrednih proizvođača, pa neka kažu koliko jedna svinja košta dnevno, da se nalazi na farmi. Koliki će njen prinos biti za 60 dana i koliko će ona da košta samo na ime hrane za 60 dana? Da ne pričamo da će u roku od 60 dana, pošto se to radi u turnusima, da izgubi kategoriju, hoće li to biti po prvoj kategoriji od 90 do 100 kilograma, druga, treća i van kategorije, gde je svaka sledeća kategorija niža cena.
Koja je druga posledica? Znači, gubitak na hrani, gubitak na proizvodu i uništavanje stočnog fonda, jer nije više siguran u državu i neće da ulaže u takvu proizvodnju, a vi istrajavate na tim dugim rokovima. Znači, imamo više šteta koje može jedna ovakva pojava dampinga da izazove.
Onda kažete da duh ovog zakona nije da kažnjava. Nema ovde prave kazne. Prava kazna za ovako nešto može da bude i zatvor. Nećemo represiju državnog organa, ali hoćemo da onaj ko je napravio štetu štetu i otkloni. Nema tu prave kazne.
Onda će da se zamisli da li će sledeći put ponovo da uđe u neki posao koji može da izazove ovakve posledice. Znači, nije cilj prava kazna, nego da otkloni štetu svima u nizu, koliko je god to moguće. Normalno je da će on da pretrpi štetu zbog svog ponašanja, ali to je već njegov problem, što se uhvatio u to kolo.

Dame i gospodo poslanici, ovaj amandman koji je podneo gospodin Milan Škrbić u ime Srpske radikalne stranke Narodna skupština bi trebalo da prihvati, jer on u principu određuje rokove po kojima će da reaguje ministarstvo nadležno za sprovođenje ovog zakona.
Znači, reč je o tome da može da se desi u praksi da postoje lica koja nisu obuhvaćena nekim postupkom ispitivanja, koja uvoze robu koja može da bude predmet ispitivanja i da zahtevaju od Ministarstva uvođenje posebne kompenzatorne dažbine na robu koja se uvozi, odnosno izvozi.
Zamisao predlagača u članu 50. jeste takva. Međutim, postavlja se jedno drugo pitanje kada se radi o članu 50, a to je da li je moguće, čim je on ostavio jednu ovakvu mogućnost, da neko u postupku ispitivanja bude i povlašćen, tj. da se jedna grupa lica koja uvoze određenu robu stavi pod ispitivanje, odnosno njihovo poslovanje, i da se utvrđuje da li je došlo do dampinga cena ili ne, a druga lica koja uvoze istu robu, možda čak iz iste zemlje porekla, da ne budu obuhvaćena ovakvim postupkom ispitivanja i primenom kompenzatorne dažbine.
Ukoliko stvarno postoji opravdana želja predlagača da se neke pojave na tržištu eliminišu, onda bi samo Ministarstvo moralo da poštuje neke određene rokove kada su u pitanju određena rešenja. Znači, može da se desi, namerno ili slučajno; da bi se isključila mogućnost namere da se nešto desi potrebno je utvrditi rokove.
Ministarstvo na ovaj način može sasvim fino da "opere ruke" od izuzeća nekog lica zašto protiv njega nije vođen postupak. Znači, to lice podnese zahtev Ministarstvu i Ministarstvo jednostavno ne postupa po njegovom zahtevu. Zašto? Nema zakonsku odredbu, ne postupa po tom zahtevu i on i dalje obavlja delatnost bez kompenzatorne dažbine, bez postupka ispitivanja.
Ovim predloženim amandmanom kaže se: "Ministarstvo je dužno da odluku po zahtevu iz stava 1. i 2. donese u roku od 15 dana od dana podnošenja zahteva". Znači, ne menja se suština zakona, ne menja se duh vašeg zakona, samo se na određeni način prisiljava Ministarstvo da radi svoj posao u nekim rokovima koji su kraći i koji su određeni. Kada su u pitanju neodređeni rokovi, postavlja se pitanje zašto su neodređeni, jer se tako stvara mogućnost zloupotrebe.
Jednostavno, sa jedne strane vodite postupak protiv određenih lica, koji može da traje i 30 dana, a s druge strane, neko je podneo zahtev i vi po tom zahtevu ne rešavate sledećih pet meseci. Taj protiv koga se ne vodi postupak i za koga nije izdato rešenje imaće povlašćen položaj na tržištu. Otkloniće konkurenciju koju ima sa svojim kolegama uvoznicima.

Dame i gospodo narodni poslanici, sada imamo određenu nedoslednost i nelogičnost samog predlagača povodom zakona koji je napisan. U jednom od članova kaže se – privremene mere mogu da ostanu na snazi šest meseci. Znači, privremene mere koje može da izrekne Vlada, na predlog nadležnog ministarstva (znači, uvođenje kompenzatornih ili antidampinških marži, u stvari - dažbina), mogu da traju najviše šest meseci, gospodine ministre. Tako ste napisali u zakonu.
Po članu 51. postupak ispitivanja pojave dampinga može da traje do 12 meseci. Hoćete li, gospodine ministre, dva puta da donosite jednu te istu privremenu meru? Jednim amandmanom, koji su podneli poslanici Srpske radikalne stranke, traženo je da privremena mera bude na snazi 12 meseci. Znači, isto koliko traje postupak ispitivanja, po vašem predlogu, a da se postupak ispitivanja smanji na tri meseca. Znači, mogli ste da prihvatite jedan od ova dva amandmana i da sam zakon bude dosledan od člana do člana.
Sada imamo situaciju da privremena mera, kojom ćete da otklonite određenu posledicu, može da se primenjuje šest meseci, ali donosite odluku da li posledica postoji ili ne postoji 12 meseci. Šta će da se desi, kada istekne prvih šest meseci, sa uvođenjem privremene mere? Da li je predlagač ostavio mogućnost da je još produžava ili ne? Kako će to sada da funkcioniše i da li će biti vakuuma u ovom postupku, koji će da omogući da se nesmetano, po prestanku privremenih mera, a do okončanja postupka, jedna loša posledica na tržištu nastavi. Znači, da se vrati u prvobitno stanje i da se nastavi.
Da li će biti utvrđena, na kraju, kompenzatorna dažbina, da li će u postupku ispitivanja da se utvrdi da li je došlo do te pojave ili ne, to je neka druga priča.
Ali, postavlja se logično pitanje šta će biti u tom periodu od isteka privremene mere do isteka rokova za okončanje postupka ispitivanja.
Narodni poslanik Dragoljub Simonović je podneo amandman u ime Srpske radikalne stranke da se taj rok od 12 meseci zameni rokom od tri meseca. To je sasvim dovoljno. U celom postupku ispitivanja nije potrebno pribaviti mnogo dokumentacije, pogotovo kada zakon uđe u primenu, već ćete za razne vrste robe da imate određene parametre o ranijim postupcima itd. i moći ćete, na osnovu ranijih postupaka, da utvrdite da li postoji neka štetna pojava na tržištu ili ne.
Rok od 12 meseci – to je jedna fina prepiska između lica protiv kojih se vodi postupak i Ministarstva. Vi, recimo, na rešenje poreske uprave – zašto da ne, znači, kada je država u pitanju i kada su njeni prihodi u pitanju rešenje se izdaje – primera radi, imate pravo žalbe u roku od sedam dana, ali žalba ne odlaže izvršenje tog rešenja.
Postavlja se pitanje zašto toliki rokovi uopšte za prikupljanje dokumentacije lica protiv kojih se vodi postupak. Vrlo je lako utvrditi da li je to prisutno na tržištu ili ne: na osnovu carinskog računa, carinske deklaracije, raznih drugih dokumenata koje može lice protiv koga se vodi postupak da dostavi. Vi imate sve moguće parametre da utvrdite da li postoji jedna štetna posledica na tržištu ili ne.
Ovako, sa produženjem ovih rokova, stvara se osećaj da predlagač, barem privremeno, kao noj zabija glavu u pesak izbegavajući da postupi po jednom ovakvom zakonu; znači odlaže. Posledice koje mogu da nastanu ovim odlaganjem, više puta smo pričali o njima – neke i mogu da se otklone u nekom vremenskom periodu, a za neke je potrebno više desetina godina.

Dame i gospodo narodni poslanici, članom 58. regulišu se mere za zaštitu od prekomernog uvoza robe. Svi smo svesni posledica koje je do sada prekomerni uvoz robe imao kod nas na tržištu.
Bilo je više slučajeva prekomernog uvoza, najčešće je to roba osetljivog porekla, najčešće je bila prehrambena roba; a da ne pričamo o ostaloj robi široke potrošnje, konkretno kod dobara koja imaju karakter trajnih dobara sa ograničenim rokom trajanja, znači desetak godina, tako da sada u državi više nemamo neke grane privrede.
Juče je u raspravi istaknuto da više nemamo industriju bele tehnike, elektronsku industriju.
Znači, svi oni koji su se pojavili na tržištu Republike Srbije istisnuli su domaću proizvodnju, upropastili je i tako upropašćenu smo je stavili u postupak privatizacije, sa nadom da će neko upropašćenu privredu da kupuje. To su posledice prekomernog uvoza, kada je u pitanju industrijska proizvodnja.
Kada je u pitanju prehrambena proizvodnja, koja još uvek i te kako učestvuje u bruto nacionalnom dohotku... Pa čak kada Vlada Republike Srbije voli da se hvali svojim uspesima, iznosi statističke podatke, pa kaže – rast cena na malo, umanjen zbog toga i toga, ili je manji u odnosu na prošlu godinu, to je u najvećem broju slučajeva zbog smanjenja cena osnovnih poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda. Razlog za smanjenje tih cena najčešće leži u samom zakonu ponude i potražnje na tržištu, tako da, sa te strane, Vlada ne može da kaže da je uspešna.
Više puta, ponoviću to i sada, dešavale su se štetne posledice za državu, da li zbog prekomernog uvoza ili izvoza. Naveo sam primer za 1997. godinu, kada je cena osnovnih životnih namirnica, konkretno mesa, bila niska na tržištu, kada se zbog nekog socijalnog mira jedan finansijski lobi rešio da tu nisku socijalnu cenu iskoristi, ne da bi veću zaradu imali oni koji proizvode tu robu, već da bi sebi omogućio ekstraprofit.
Znači, najčešće su izvozili meso, a dosta često i živu stoku, gde je šteta još veća, iz Republike Srbije u republike u okruženju, pa čak i nešto malo dalje. Izazvali su takve poremećaje na tržištu da su, maltene, doveli do kolapsa čitave privrede. Čitav privredni i finansijski sistem je bio ugrožen ovakvim ponašanjem, pa smo imali situaciju da je marka od jula ili avgusta skočila do kraja godine sa tri na šest dinara.
Ta pojava jeste nastala tada, u tom periodu, što samo pokazuje koliko ozbiljne posledice mogu da budu za državu, vezano za prekomerni uvoz ili izvoz.
Sa druge strane, imali smo u toku 2001. i 2003. godine liberalizaciju uvoza, uz sve moguće dozvole za uvoz određenih proizvoda.
Ono što se u tom trenutku najviše uvozilo na teritoriju Republike jeste baš ono što smo imali na svom tržištu, a to su bili prehrambeni proizvodi. Konkretno, uvezeno je meso, a da bude šteta još veća, uvezeno je mašinski očišćeno meso; na Zapadu se često zabranjuje za ljudsku ishranu, ali svejedno, pojavilo se na tržištu i poremetilo odnose.
Na tržištu se dešavalo da se uvozi mleko, mlečni proizvodi i tako dalje, tako da je u suštini došlo do pojave pada cene žive stoke ispod ekonomske cene, ispod cene koštanja samog proizvođača, što je za rezultat imalo da se proizvođači rešavaju da se tom delatnošću više ne bave.
Sada već imate iz godine u godinu te probleme, pogotovu kada je velika sezonska potrošnja poljoprivrednih proizvoda, da ih nema dovoljno na tržištu. Da ne pričam o tome kako su sami proizvođači, najviše seljaci, upropašćeni jednom ovakovom politikom, gospodine ministre, za koju ste skočili ovde juče i rekli da je Srbija progledala 5. oktobra, da je počelo sve da bude bolje.
Čak je i Odbor za poljoprivredu razmatrao te štetne posledice koje su bile 2002. i 2003. godine i mogu da vam kažem, gospodine ministre, vama to možda jeste smešno, ali dokumentacija koja je data članovima Odbora za poljoprivredu i svim opozicionim poslanicima je bila pokupljena, nisu imali pravo da je iznesu, iako nisu imali oznaku - službena tajna ili državna tajna.
Postavite pitanje ko je mogao da ima toliku moć kada je u pitanju rad jednog skupštinskog tela da se dokumentacija koju su imali članovi Odbora za poljoprivredu na jedan način otme; čak nisu ni gledali šta se kralo iz tašne, uzimali su druge papire koji nemaju veze sa Skupštinom Srbije. Ko je to mogao da uradi? Verovatno neko, a zašto – verovatno zato što je neko ko je učestvovao u tim poslovima bio ili iz Vlade ili blizak Vladi Republike Srbije. Znači, to su te posledice. Neko je svojom željom za ekstraprofitom upropašćavao domaću privredu, a učestvovao je u izvršnoj vlasti.
Ovde je reč o privremenim merama. Kao što se vidi u čitavom zakonu, rokovi za preispitivanje nekih stvari jesu godinu dana. Dakle, u članu 58. se kaže: "Vlada, na predlog Ministarstva, u hitnim slučajevima može da uvede privremenu meru uvođenja dodatne uvozne dažbine, u trajanju od najduže 200 dana, ako je u postupku ispitivanja utvrđeno: 1) da je povećani uvoz prouzrokovao ili preti da prouzrokuje ozbiljnu štetu."
Ovde može u ovoj tački samo da piše – da je povećani uvoz prouzrokovao, jer ne može on da preti. Čim je nešto više uvezeno, šteta postoji, samo je pitanje kada će da nastupi, zbog same distribucije robe i tako dalje.
Dalje: " 2) ako bi odlaganje prouzrokovalo nastupanje teško otklonjivih štetnih posledica." Mi smo pričali o tim posledicama, gospodine ministre. Domaći poljoprivrednici, bez obzira da li su kombinati, pravna lica, preduzetnici ili individualni poljoprivredni proizvođači, još uvek trpe štete iz 2001, 2002. i 2003. godine.
Dalje – privremena mera iz stava 1. ovog člana stupa na snagu najranije osam dana od dana objavljivanja. Ako se u postupku ispitivanja utvrdi da povećan uvoz nije izazvao niti preti da izazove ozbiljnu štetu domaćim proizvođačima, iznos naplaćen na osnovu stava 1... Ništa sporno, ali narodni poslanik Ivan Radić, koji je podneo ovaj amandman u ime Srpske radikalne stranke, tražio je da se rok uvođenja privremenih mera sa 200 dana poveća na godinu dana, jer su svi rokovi za ispitivanje koje Ministarstvo vodi godinu dana.
Manite se više uporednog prava sa zemljama Evropske unije. Oni imaju izuzetno jaku finansijsku moć, njihova privreda je mnogo vitalnija nego naša. Čak i ako nastupe neke štetne posledice po njih, one će biti samo finansijske prirode, teško da će da izazovu bankrot jednog jedinog privrednog subjekta.
Imaju razvijen bankarski sistem i carinski sistem, imaju mogućnosti da se zaštite. Oni sebi mogu da dozvole luksuz velikih rokova, ali Srbija ne može.
Jedan naizgled mali beznačajni poremećaj na tržištu može u lancu da izazove čitav niz propadanja privrednih subjekata, jer se takvim jednim poremećajem kidaju proizvodni, tržišni lanci i u tome jeste problem.
Meni izgleda da predlagač možda jeste imao dobru želju sa jednim ovakvim zakonom, ali tek ukoliko se zakon dotera do tog nivoa da nikakva zloupotreba ne bude moguća, onda će ta dobra želja i lepa namera da bude ostvariva. Ovako, sa nekim rokovima koji su za one koji mogu da naprave štetu, a preveliki su za državu koja bi trebalo da reaguje, nisu ograničeni, jednostavno sam ovaj zakon gubi smisao.
Gospodine ministre, ja bih vam nešto preporučio: ukoliko niste spremni ovde, zarad javnosti ili politike koju vodite, da prihvatite amandmane Srpske radikalne stranke, uzmite i pregledajte te amandmane, uzmite stenograme narodnih poslanika Srpske radikalne stranke koji su obrazlagali amandmane, proučite to, uradite izmene i dopune ovog zakona i nemojte zbog toga da se stidite.
Pre vas su to radili Aleksandar Vlahović, Božidar Đelić, radi to sada Mlađan Dinkić, znači, kroz izmene i dopune u stvari prepisuju amandmane Srpske radikalne stranke.

Ja sam lepo rekao da je to bilo prema poslanicima opozicije; gospodine, vi ste nekako uvek bili u vlasti, pa vama izgleda nije jasno šta znači opozicioni poslanik. Srpska radikalna stranka tada nije imala članove odbora, a samo po jedan član odbora je bio iz SPS-a, pa proverite kod njih da li se to desilo ili nije.
Zarad istine mogu da vam kažem da su se i u ovom sazivu dešavale štetne posledice na samim odborima i stvari koje ne treba da budu na odborima. Recimo, kada je raspravljano o postupcima Narodne banke Srbije u vezi sa zatvaranjem određenih osiguravajućih društava neko se usudio da stavi na tu dokumentaciju oznaku "službena tajna", "državna tajna" ili "strogo poverljivo", ne sećam se ni ja više. Dokumentacija je bila dostupna samo članovima Odbora. U redu, članovi su Odbora, ali ko je taj koji je mogao da zabrani ostalim narodnim poslanicima da učestvuju u radu tog odbora?
Sednica je bila zatvorena za javnost, što znači za novinare, a ne za narodne poslanike. Proverite taj podatak. Za taj sam siguran da je tačan. I ovaj drugi je tačan, odnosno prvi.

U amandmanu na član 59, koji je podneo narodni poslanik Stevica Deđanski u ime SRS, traži se da se ne uzima trogodišnji prosek, nego petogodišnji. Da bi bilo jasnije, pročitaću čitav član – ako se kao zaštitna mera uvede količinsko ograničenje, uvoz ne može da se ograniči na količinu manju od prosečne količine uvoza u trogodišnjem periodu koji prethodi periodu prekomernog uvoza.
Statistički gledano, podatak koji bi trebalo da uzme ministarstvo, odnosno Vlada Republike Srbije, trebalo bi da se odnosi na tri godine.
Međutim, sam prekomerni uvoz često sam po sebi ne kreće u nekom periodu od godinu, dve, pa čak i tri. Znači, ukoliko bi predloženo rešenje ostalo, samim tim količine koje bi bile obuhvaćene ovim prekomernim uvozom, odnosno količina robe koja bi mogla da se uveze bi u svakom slučaju bila veća.
Neki rok od pet godine je mnogo precizniji za Vladu, mnogo više podatka Vlada može da ima kada određuje količine koje će moći da se uvezu do tog ograničenja. Ne vidim zašto Vlada, odnosno ovlašćeni predstavnik Vlade izbegava na jedan određen način da zaštiti domaću privredu u nekom periodu od pet godina.
Sam postupak, tehnički gledano, prvo je potrebno, sa početkom tog uvoza, obezbediti tržište za tu robu, steći naviku kod potrošača. Otprilike, ona traje tri godine. Ako u prethodne dve godine nije bilo potrebe za tom robom na tržištu, jer je domaća roba već egzistirala i bila prisutna, samim tim u nekom periodu od pet godina uzećemo u obzir i kada te robe nije bilo na tržištu, ili je bilo mnogo manje nego u tri unazad.
Ako je domaća privreda bila u stanju da plasira i bez uvoza i da proda robu na tržištu, ne vidim zašto bi se onda uzimao trogodišnji prosek i on služio kao neki parametar. Realnije bi bilo da to bude pet godina unazad. Verovatno bi te količine koje bi bile obuhvaćene bile manje.
S jedne strane, država će imati štetu kada je u pitanju carina, a s druge strane će imati koristi, jer će domaća privreda više svoje robe da plasira na tržište, pa će na određen način da se izvrši kompenzacija kroz isplate zarada radnika, odnosno poreza na doprinose koje oni plaćaju prilikom primanja ličnog dohotka, a da ne pričam kada se plata isplaćuje da se ona u krajnjem slučaju troši za kupovinu robe, pa se opet kroz određena fiskalna davanja novac vraća državi.

Dame i gospodo poslanici, sada dolazi do određenih nelogičnosti u ponašanju vladajuće većine. Kada su u pitanju funkcije, plate u državnim organima, pet, šest, kada bi mogli i deset godina bi napisali, a kada je u pitanju sprovođenje neke zaštitne mere tu se već rokovi skraćuju.
Imali smo pre ovog zakona zakon o vrhovnoj državnoj revizorskoj instituciji, pa vrhovni državni revizor ima mandat šest godina, članovi saveta šest godina, sekretar saveta šest godina itd. Znači, kada su u pitanju plate, tu se rokovi povećavaju, a kada je u pitanju zaštita domaće privrede i građana tu su već rokovi kraći.
Znači, u članu 61. kaže se: "Mera zaštite ostaje na snazi koliko je potrebno da se otkloni šteta, a najduže četiri godine od njenog uvođenja, uključujući i period primene privremene mere zaštite." Znači, i privremena mera zaštite, koja može da traje 200 dana, ulazi u taj rok koliko može mera zaštite da traje.
Predlagač ovog amandmana narodni poslanik Radiša Ilić, koji je podneo amandman u ime Srpske radikalne stranke, tražio je da se ovaj rok poveća na pet godina.
U najmanju ruku čudi zašto Ministarstvo, odnosno ovlašćeni predstavnik Vlade Republike Srbije ne prihvata ovaj amandman, jer već u sledećem stavu se vidi nešto drugo: "Izuzetno od odredbe stava 1. ovog člana Vlada, na predlog Ministarstva, može da produži period primene mere zaštite ako utvrdi da je primena mere zaštite i dalje neophodna za sprečavanje ili otklanjanje posledica ozbiljne štete" itd.
Ta primena mera može da se poveća čak i na osam godina, ali na predlog nadležnog ministarstva, znači da ne bude regulisano samim zakonom, tako da se postavlja pitanje zašto ovlašćeni predstavnik predlagača jednostavno ne prihvata amandman koji je predložio narodni poslanik Radiša Ilić.
Već više puta je rečeno sa ove govornice da većina privremenih mera i mera zaštite, koje država treba da sprovede, jesu u jednom jedinom ozbiljnijem cilju, a to je da se omogući što brži i stabilniji oporavak srpske privrede. Ja na ovaj zakon gledam kao na pokušaj toga, znači da se omogući da naša privreda, ovakva kakva jeste, sa onim granama koje su naše tradicionalne, može ravnopravno da učestvuje i na domaćem tržištu, a kasnije i na svetskom. Da bi mogla da bude prisutna na svetskom ili tržištu zemalja EU prvo mora da bude sposobna da se nosi sa konkurencijom na domaćem tržištu.
Nije to priča da mi nećemo u Evropu, nego jednostavno, ovakvi kakvi smo trenutno nismo sposobni da igramo po njihovim pravilima i to je svakome jasno. Zašto zabijate glavu u pesak i to ne priznate?
Država mora određenim administrativnim merama da omogući to privredi, ali to ne može tako što će moći da uvozi u Srbiju ko šta stigne i kako god hoće. Moramo da napravimo ozbiljnu nacionalnu strategiju kako to uraditi, a ne samo slušati njihove diktate, neki kompromis napraviti. Ovako jednostavno gledajući njihova uporedna prava, njihova privreda je u svakom slučaju sposobnija i vitalnija od naše.
Šta u suštini može da se plasira na tržište zemalja EU? Može ono čega oni nemaju. To je najčešće prljava tehnologija i to dozvoljavaju. Ono što bi trovalo njihove građane neće se praviti u njihovoj zemlji, nego će da se pravi u manjim zemljama u okruženju koje finansijski nisu u stanju da ništa drugo plasiraju na njihovo tržište.
Zašto od toga bežite? Oni nas jednostavno gledaju kao tržište, sa jedne strane, sa druge strane kao sirovinsku bazu za neke njihove grane privrede; i na trećoj strani gledaju da svoju industriju, prljavu tehnologiju koja zagađuje životnu okolinu izmeste iz svoje zemlje i stave, recimo, na teritoriju Srbije. Mi stalno treba da igramo po njihovim pravilima i njihovim diktatima.
Po meni, ovaj amandman koji je podneo narodni poslanik Radiša Ilić daje predlagaču, Vladi Republike Srbije, ipak neka veća ovlašćenja zakonom precizirana, a ne nekim podzakonskim i drugim uredbama koje svaka vlada može da menja kad god joj padne na pamet.

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 62. reguliše se kako se smanjuju mere koje izrekne Vlada Republike Srbije, a koje izriče na osnovu ovog zakona. Kaže se da one mogu trajati četiri godine itd, a u 1. stavu se kaže: "Vlada, u redovnim vremenskim periodima, postepeno smanjuje stepen mere zaštite koja se primenjuju duže od jedne godine".
Razumeo bih predlagača da odbije amandman Srpske radikalne stranke zato što su napisali – jednom u tri meseca ili jednom u šest meseci, pa je to razlika nekog koncepta, pravila, ideologije, konceptualna itd, ali u članu 62. stav 1. nigde se ne kaže koji su to vremenski periodi kada će Vlada postepeno da smanjuje mere zaštite na određenu robu iz uvoza. Nigde se to ne kaže u samom Predlogu zakona.
Znači, Vlada u redovnim vremenskim periodima to može da radi. To bukvalno znači i svakog dana, samo ne vidim koje će parametre moći da uzima svakog dana, da bi smanjivala mere zaštite. Možda će joj pasti na pamet da to radi jednom u deset dana, jednom u mesec dana, dva meseca.
Da li to znači da će Vlada, u zavisnosti od toga ko je uvoznik i na koga se mere odnose, da to radi od slučaja do slučaja? Znači, za neke će biti pet ili deset dana, za one za koje treba smanjivati mere zaštite, a za one koji nisu bliski Vladi Republike Srbije to može da bude jednom u dve godine. Znači, neko u dve godine neće imati pravo da se možda smanje određene mere zaštite koje će Vlada Republike Srbije da uspostavi.
Ovim amandmanom koji je podneo narodni poslanik Jovan Daja, u ime Srpske radikalne stranke, traženo je da taj period bude godinu dana. Zašto? Prvo se pošlo od pretpostavke da je neka najmanja mera zaštite godinu dana. Znači, nešto mora da traje godinu dana da bi se utvrdili rezultati te mere, da li stvarno ima smisla održavati jednu meru zaštite ili ne. To se može videti kroz kretanje robe na tržištu itd. Može se videti i kroz interesovanje uvoznika za tu vrstu roba, možda traženje određenih dozvola.
Znači, taj rok od godinu dana bio bi sasvim prihvatljiv. Vladu bi malo rasteretio po tom pitanju. Štetu bi možda imali samo uvoznici.
U svakom slučaju, štetu ne bi mogli da imaju ni građani Republike Srbije, ni privreda Republike Srbije; znači, samo oni koji hoće da zarađuju novac na određeni način, ugrožavajući interes države, bili bi na šteti.
Ne vidim zašto ovlašćeni predstavnik predlagača ne želi da prihvati ovaj amandman. Moram da istaknem da on u suštini ne menja duh zakona.
Jednostavno, Vladi stvara jednu obavezu, s jedne strane, a s druge strane ograničava u jednom delu njen rad da ne može biti povlašćena prilikom sprovođenja neke zaštitne mere. Znači, godinu dana važi za sve. Znači, mera je uvedena i ona se primenjuje za sve, a ne od slučaja do slučaja.
To znači da već duže vremena na tržištu u raznim finansijskim i drugim špekulacijama, u trgovini strujom, naftom, naftnim derivatima egzistira jedna grupa ljudi. Toliko je finansijski moćna da, evo, Vlada Republike Srbije još uvek mora da drži na snazi Uredbu o uvozu nafte i naftnih derivata.
Znači, nije slobodan, liberalizovan uvoz nafte i naftnih derivata. Zbog toga ne dobijate "packe" iz Evropske unije. Malo su se ovi iz Makedonije pobunili, ali to je kratko trajalo. Znači, niste imali nikakve posledice u vezi sa tim.
Vlada je, znači, rešila da bar jedan deo privrede zaštiti, zato što je možda u većinskom državnom kapitalu, pa gledaju da kroz privatizaciju tih javnih preduzeća zarade neku kintu, da malo umanje njihovu vrednost prilikom prodaje, ali prilikom isplate da to budu možda deljivi akreditivi sa nekim računima na nekim ostrvima u nekom okeanu ili moru.
Znači, tada Vlada Republike Srbije primenjuje mere koje su suprotne politici i EU i STO i nikom ništa. Sada se postavlja još jedno pitanje – zašto to držite na snazi? Nemate poverenja čak ni u svoje državne organe, organe u koje ste direktno uključeni, možete da se mešate, kadrovišete, niste ni u njih sigurni da će da sprovode zakone o carinskom postupku itd. Znači, niste sigurni u sprovođenje zakona od strane državnih organa, a sada tražite na jedan pomalo smešan način, deklarativno ističete da se zalažete za politiku EU i STO.
Mislim da bi prihvatanjem ovog amandmana određena lica koja učestvuju u spoljnotrgovinskom poslovanju bila sprečena da imaju povlašćen položaj u odnosu na druga.

Dame i gospodo poslanici, postavilo se pitanje još od početka rasprave otkud to da je ovlašćeni predstavnik predlagača za zakon o duvanu ministar finansija u Vladi Republike Srbije gospodin Mlađan Dinkić. U principu, ima dodirnih tačaka, dva su dobra razloga zašto. Jedan je da se jednoj grupi ljudi obezbedi monopol na proizvodnju i preradu duvana.
To se vidi već u članu 9, gde se ograničava ko sve može da se bavi proizvodnjom duvana. Razlog za tako nešto jeste, na prvom mestu, da proizvođač duvana mora da ima ugovorenu prodaju, odnosno zaključen ugovor sa preradom i prerađivačima duvana, što je opet vezano, izuzetno blisko, sa članom 29, gde se tvrdi da godišnje mora da bude prerađeno 2.000 tona domaćeg duvana, a inače da pogon može da preradi dve i po milijarde cigareta u jednoj godini, što znači otprilike da će 95% prerade biti domaćeg duvana.
Nije to džabe tako napisano i nije to slučajno. Znači, preradom duvana moći će da se bavi samo neko ko bude imao zaključene ugovore sa proizvođačima i zato ne može najobičniji poljoprivredni proizvođač, ili kako mi to kažemo poljoprivrednik, sam da proizvodi duvan i to mu se pravo ograničava.
Ima još jedan razlog zašto – jer ovde može tim poslom da se bavi i preduzetnik.
Znači, poljoprivredno domaćinstvo se na jedan određeni način nateruje da se registruje kao preduzetnik da bi se povećala njegova poreska davanja državi. Sa druge strane, ne samo kada se stvorio taj uslov da poljoprivredni proizvođač može da bira hoće li biti preduzetnik ili će nastaviti da to obavlja kao fizičko lice, zašto mu se nije ostavila mogućnost kao fizičkom licu da bira hoće li uplaćivati, hoće li biti poreski obveznik za penzijsko osiguranje ili neće. To je nemoral ove vlade.
Inače, običan poljoprivredni proizvođač, običan seljak, da tako kažem, nema pravo na refakciju poreza na dodatu vrednost, a prvi put od kada postoji poljoprivreda uveden je porez na poljoprivredni repromaterijal i čitava ona priča koja se ovde pričala oko usitnjavanja, ukrupnjavanja možda ima nekog smisla, ali ciljna grupa jeste bila da se poveća broj poreskih obveznika.
Sada već u sledećem članu 32. piše da proizvođač duvanskih proizvoda uplaćuje naknadu u visni od 10 miliona dinara, a sredstva ostvarena od te naknade prihod su budžeta Republike. Znači, ponovo se postavlja, kroz jedan vid poreskog davanja, ograničenje ko sve može da se bavi preradom duvana, odnosno da bude proizvođač duvana.
Znači, već od samog početka, od njive do prerade, kasnije ćemo da vidimo kako se to rešava u velikoprodaji i maloprodaji, uslovi su do te mere pooštreni, tako da su upisani za dva čoveka koja to mogu da ispune u celoj državi: sa jedne strane Stanko Subotić, zvani Cane Žabac, a sa druge strane Peconi. Znači, samo dva čoveka će moći da ispune uslove u Srbiji da bi mogli da se bave proizvodnjom, preradom i distribucijom duvana.
Sada se postavlja pitanje da li je ovaj zakon stvarno pisan da reguliše jednu oblast, kako vi to volite da kažete da je to neki sistemski zakon koji nas približava zakonodavstvu Evrope i Evropskoj uniji, ili je zakon pisan za dva mafijaša.
U ovom slučaju, ovaj zakon je pisan za dva mafijaša, za Stanka Subotića zvanog Cane Žabac i za Peconija. Taj koji je pisao je u vrlo bliskim poslovnim odnosima sa njima, odnosno ovlašćeni predstavnik predlagača, pa verovatno ima razloga zašto se amandmani Srpske radikalne stranke tako olako odbijaju, jer oni u suštini omogućavaju da se poveća broj ljudi, odnosno lica koja će da se bave prometom, proizvodnjom i preradom duvana.
Cilj ovog zakona nije da se država obezbedi od sive ekonomije, jer kao što se videlo na primeru uredbe Vlade Republike Srbije o nafti i naftnim derivatima, država nema poverenja u svoje carinske službe; tu su poreska davanja mnogo manja, nego poreska davanja na cigarete, ali uvoz cigareta nije pod kontrolom države.
Znači, cigarete može da uvozi ko kako hoće, ali je pod kontrolom određenih sivih eminencija, a zna se koji su to ljudi koji mogu da uvoze cigarete, da ih distribuiraju, koji mogu da zarade ogroman novac, pa čak, ako je potrebno, da izbegnu plaćanje državi.
Pošto je to u suštini jedna određena klackalica koja zavisi od vlade u Republici Srbiji, a vide da je i ovoj vladi koja je bliska sa njima kraj blizu i vide da će SRS uskoro moći sama na prvim izborima da formira vladu, nastao je strah kako će da nastave da zarađuju ogroman novac.
Jedan od načina jeste da novac koji su prikupili u sivoj trgovini legalizuju i da nastave svoj posao i da sve bude u skladu sa zakonom. Način legalizacije tog novca vidi se u ovom predlogu zakona i on je u stvari napisan za dva gospodina – Stanka Subotića zvanog Cane Žabac i Peconija.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo kako to izgleda. Vidim ja da se ovde pokušava da se u stvari prikaže kako je zakon realan. Koje su to odredbe Predloga zakona za koje se ovim amandmanom traži da se brišu? Stavovi 9, 10. i 14. Reč je o upisu u registar trgovaca na veliko duvanskim proizvodima.
Mora u svakom slučaju da plaća naknadu u visini od pet miliona dinara; kada moraju proizvođači, prerađivači, trgovine na malo, zašto to ne bi uradila velikoprodaja.
Međutim, ovde su tri stava koja su pod znakom pitanja da li su uopšte u skladu sa nekim drugim zakonskim propisima.
U stavu 9. člana 40. kaže se da postoji garancija kao sredstvo obezbeđenja plaćanja obaveza po osnovu javnih prihoda i sporednih poreskih davanja.
U stavu 10: "Iznos garancije iz stava 8. tačka 2) ovog člana imalac dozvole za trgovinu na veliko duvanskim proizvodima može da dostavlja tako da svake godine priloži garanciju propisanu ovim zakonom, u visini od 80.000 evra, i to najkasnije pet dana pre isteka roka važenja prethodne garancije."
Znači, za svaku godinu poslovanja jedna velikoprodaja će morati da priloži 80.000 evra državi. U stavu 14. kaže se: "Ministar nadležan za poslove finansija bliže propisuje postupak aktiviranja garancije, kao i način korišćenja sredstava garancije iz stava 8. tačka 2) ovog člana."
Ja postavljam jedno pitanje, ovde u zakonu to ne piše – da li će stvarno 80.000 evra da priloži kao garanciju ili u dinarskoj protivvrednosti?
Ako istrajavate na tome da priloži kao garanciju u dinarskoj protivvrednosti, šta će biti kada izvrši svoje poreske obaveze i traži da mu se sredstva uplaćena na ime garancije vrate?
Evro je prošle godine u ovo vreme bio oko 84,50 dinara, a sada je već 87,00. Hoće li mu biti vraćen onaj isti dinarski iznos koji je bio u trenutku polaganja te garancije?
Ako tražite da položi 80.000 evra, da li je to u skladu sa Zakonom o deviznom poslovanju? Trgovca na veliko duvanskim proizvodima terate da krši zakon; da bi postupio po odredbama jednog zakona, moraće da prekrši drugi zakon.
Sada se postavlja pitanje – je li trgovac na veliko najveći poreski obveznik u lancu od proizvodnje duvanskih proizvoda do krajnjeg potrošača, do korisnika duvanskih proizvoda? Svakako da nije.
Na prvom mestu najveći poreski obveznici su prerađivači duvanskih proizvoda, zato što je tu ulazna cena sirovine, odnosno vrednost poreza na dodatu vrednost najmanja do one maloprodajne cene, odnosno do cene, najveća je razlika od proizvođačke cene do cene izlaska. Tu je i obračun poreza na dodatu vrednost najveći.
Zašto proizvođači, odnosno prerađivači duvanskih proizvoda ne polažu depozit? Oni mogu da oštete mnogo više državu nego sve velikoprodaje.
Jedan prerađivač duvanskih proizvoda može više da ošteti državu, nego sve velikoprodaje u državi.
Koja je garancija? Njegov pogon? To i nije neka garancija da može da iznajmi pogon. Dok vi utvrdite može da ga iseli iz države. Zgrada? Šta je?
U čemu je problem ovde? Reč je o milijardama dinara. Ko će njih da zaustavi da ne naprave takve zloupotrebe? Onda tražite od velikoprodaje 80 hiljada evra kao garanciju. Smešno.
Šta je sa uvoznicima? Roba koja ulazi u državu nema obračunat PDV. PDV koji se obračunava jeste: nabavna cena proizvoda plus carina jednako je PDV.
Kolika je razlika između izlazne cene? Opet je mnogo veća nego kada je u pitanju velikoprodaja.
Velikoprodaja radi sa dva-tri posto u ceni duvanskog proizvoda, maksimalno pet, a ovde su količine akumuliranog kapitala kod prerađivača i kod uvoznika preko 100% i njima ne treba garancija. Najviše mogu da zarade, najveću utaju mogu da naprave. U tome je problem.
Ako ste to već hteli, onda je trebalo gospodinu Stanku Subotiću Canetu - Žapcu da kažete da je depozit, garancija 10 miliona evra, Peconiju 10 miliona evra, pa onda puštajte trgovce na veliko 80 hiljada evra. Uzmite i od STR-a i od SZR-a, uzmite i od trafikanata po 1.000 evra.
Postavlja se pitanje zašto samo od jednog i kako ćete to da izvedete? Da li će morati da se krši Zakon o deviznom poslovanju, a ako uplati u dinarima, koliko će mu biti vraćeno, da li isti iznos u dinarima ili će ponovo država da se odrekne jednog dinarskog dela i da mu vrati kolika bude bila vrednost evra u tom trenutku?
To su problemi i manjkavosti ovog zakona. Ma koliko to vama izgledalo smešno, videćete kakve ste sve još kasnije propuste pokazali u pisanju ovog zakona. U principu, verujem da ste u teoriji mnogo dobri, ali u praksi, a ovo sa praksom nema nikakve veze, mnogo loši.

Ja sam tvrdio još od početka da onaj ko je pisao ovaj zakon, bar što se tiče nekih tehničkih detalja, nema pojma. Kaže se u članu 45 – privredni subjekt iz stava 1. ovog člana može da obavlja delatnost u prostoru koji ispunjava uslove u pogledu tehničke opremljenosti, zaštite na radu i zaštite i unapređenja životne sredine. Ne znam kako će trafika da unapređuje životnu sredinu, jedino da drže saksije oko trafike.
Da ispunjava sanitarno-higijenske uslove – da kažemo da je teoretski to izvodljivo, samo se postavlja pitanje na šta će da liče naše ulice. Zamislite da neka lokalna samouprava da saglasnost da se na nekom trgu ili na nekoj raskrsnici postavi određena trafika.
Dali su tu saglasnost, došlo je vreme da se registruje delatnost, dođe nadležni republički organ koji treba da izda dozvolu i kaže – ne može, nemate određene sanitarno-higijenske uslove. Taj organ lokalne samouprave koji je izdao tu dozvolu moraće da postupi tako da obezbedi uslove, što znači da ćemo gde god hoćemo da postavimo trafiku morati da cepamo asfalt, da cepamo trotoare, da provlačimo cevi, kako za vodovod, tako i za kanalizaciju. Postavlja se pitanje samog mesta u trafici i na šta će to da liči, pogotovo što su one često sa četiri ili pet kvadratnih metara.
Ili ćete one kioske koje je Mlađan Dinkić prilikom dolaska na vlast posle 5. oktobra, one menjačnice koje su stajale po čitavoj Srbiji; mislim da je i tu neko zaradio dobre pare pošto su morale da budu tipske. Sada ćete morati verovatno da se oslobodite njih, jer to su već počele da rade poslovne banke, više nema potrebe za tim trafikama, pa ćete verovatno tipsku trafiku kakva je bila pre četiri godine da uvedete ponovo u upotrebu, samo više neće da menja devize nego će da prodaje cigarete.
To je čisto znanje i iskustvo predlagača i još se kaže: "Privredni subjekt iz stava 1. ovog člana može da vrši prevoz duvanskih proizvoda sopstvenim vozilom koje je vidno označeno da se radi o prevozu duvanskih proizvoda i koje ispunjava sanitarno-higijenske uslove, kao i druge propisane uslove." Znači, čisto jedno neznanje.
Pre nego što ste počeli da pišete ovaj zakon, pre nego što ste počeli da pišete ovakve sulude odredbe jednog zakona i zakonskih propisa, najbolje bi bilo prvo da ste obišli da vidite kako izgleda u poljoprivrednoj proizvodnji duvanska proizvodnja, da obiđete preradu, velikoprodaje, maloprodaje i onda ovakve gluposti ne biste pisali u jednom zakonu. Ovako, ono što prepisujete, ne znam ni odakle, nalazimo sada u ovakvim zakonima i još tvrdite da ste eksperti. To stvarno nema smisla.

Ja sam se svega i svačega naslušao i nagledao u ovoj skupštini, pa još i da Mlađan Dinkić uređuje zemlju.
Bankarski sistem pogotovo je uredio. Ono malo državnih banaka što je ostalo i dalje uređuje, tako što je, recimo, u jednoj državnoj banci zaposlio izvesnu gospođu, sa obrazloženjem da je ona samohrana majka. Kada pogledate, pa u redu je, samo ima jedan problem, ona ima 65 godina, može da ide u penziju. Takve ljude zapošljavate, još da rukovode bankama i sa sumnjivom biografijom?
Dalje, to što pričate šta može trafika da prodaje, to smo čuli. Ne znam da li ste videli neki put neko rešenje kojim se dozvoljava rad jednog maloprodajnog objekta, pa se u tom rešenju kaže šta sve može da prodaje. Za trafiku se kaže da može da prodaje dnevnu štampu, nedeljnu štampu, mesečnu, može da prodaje pribor za pušenje, a to može da bude upaljač, šibica itd, prodaje cigarete, cigarilose i cigare, prodaje žvake. Kada dođe do toga da prodaje žvake, onda doda čokolade, bombone, biskvite, konditorske proizvode itd.
Ali, to nije problem ovog zakona. To je problem republičkog organa koji daje saglasnost za otvaranje nekog maloprodajnog objekta i određuje mu delatnost šta sve može da prodaje. Ovde zakon određuje kako se prodaje duvanski proizvod i koji su to sanitarno-higijenski uslovi.
Te priče oko tih ploča, nagledali smo se toga po Beogradu i sve novine o tome zvrje, kako se te ploče postave, pa za godinu dana to mnogi ljudi lome.
Da nećete još da predvidite nekim novim zakonskim propisom da se uvodi menza u trafiku? Dalje, postavlja se pitanje svrhe svega toga. Ako radi i sa nekim prehrambenim delom, on je fizički razdvojen od njega, znači nije u kontaktu sa hranom, ali mislim da onaj ko je ovo pisao nije znao kako će to u praksi da izgleda.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, vi sada kršite Poslovnik o radu Narodne skupštine Republike Srbije zato što čitate samo amandmane koje je podneo Odbor za finansije, bez nekog reda i redosleda kako su amandmani podnošeni, odnosno ne čitate po redosledu u odnosu na članove Predloga zakona. Na taj način kršite Poslovnik o tome kako se vodi rasprava u pojedinostima za pojedine zakone.
Mislim da je to nedopustivo, pogotovo što se sada postavlja pitanje da li je SRS podnela neke amandmane na Predlog zakona. Sada vidim da je čak desetak dana Odbor za finansije podneo istovetne amandmane koje su podneli poslanici SRS. Postavlja se pitanje čije to amandmane prihvatate, a čije ne prihvatate, pogotovo što su amandmani u tekstu potpuno isti. Da li je razlog što se ti amandmani ne prihvataju zato što su ih podneli poslanici SRS, ili je nešto drugo u pitanju?

Dame i gospodo narodni poslanici, evo o čemu se radi, kakve su to sada pomalo igre. Taj član, amandman koji je gospodin predsedavajući branio – tezu da treba da se odnosi na član 33, takav isti amandman je podneo i Dragan Čolić, narodni poslanik SRS, gde se u naslovu člana 33. reč "eksterni" zamenjuje rečju "spoljni".
Zašto se ne vodi rasprava o amandmanima po redosledu članova zakona, kako su podnošeni? Znači, ne ovako. Sada treba da se obrazlažu, recimo, članovi 30, 40. ili 50, pa ćemo onda da se vraćamo na član 6. Koji je to redosled? Da li uopšte neki zakon ima neku analogiju šta se reguliše članom 1, šta je cilj predlagača – poslednji član. Valjda postoji neki redosled.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što je počela rasprava u pojedinostima o Predlogu ovog zakona i ponašanju predsedavajućeg, koji vodi ovu sednicu Skupštine, vidi se da je ovaj amandman koji je podneo Božidar Koprivica, ispred SRS, sasvim opravdan.
Današnje zasedanje, odnosno nastavak zasedanja, otpočeli smo kršenjem Poslovnika o radu Skupštine Srbije. Znači, vladajućoj većini nije strano kršenje jednog podzakonskog akta koji se zove – Poslovnik o radu.
U članu 6. je predviđeno da institucija ima Poslovnik kojim, u skladu sa ovim zakonom, bliže uređuje način i postupak po kome institucija vrši svoju nadležnost revizije, način obezbeđivanja javnosti rada institucije, odlučivanje i druga pitanja utvrđena zakonom koja su od značaja za rad institucije.
Znači, pretpostavka je da, ako već vladajuća većina krši Poslovnik o radu Skupštine Srbije, formira članove Saveta vrhovne državne revizorske institucije, daje saglasnost za novi poslovnik te institucije, prati neku analogiju, videćemo da to pravo kršenja Poslovnika postoji.
Ne samo da uvodite pravilo kršenja Poslovnika nego sada menjate čak i praksu u kršenju Poslovnika, jer se ovo prvi put, od kada postoji Narodna skupština, desilo da se bez ikakvog reda čitaju amandmani koje je prihvatio ovlašćeni predstavnik predlagača, odnosno predlagač, gospodin Radojko Obradović, koji nažalost iz nekih razloga nije u ovoj sali. On je verovatno izvestilac i Odbora za finansije, koji je prihvatio, kao nadležni odbor, ove amandmane, kao potpredsednik Odbora. Znači, nemamo kome da se obratimo kada je u pitanju ovaj zakon, odnosno kada su u pitanju ovi amandmani.
Šta je cilj? Cilj je da se i na sva druga akta da saglasnost Skupštine Srbije. Ako se daje saglasnost na Poslovnik o radu, zašto ne i na druga akta.
Da li ta druga akta mogu biti Statut? Mogu. Statut je ipak viši podzakonski akt od Poslovnika o radu jedne institucije. Znači, za niži akt kakav je Poslovnik daćemo saglasnost, a Statut će doneti Savet i jednostavno Skupština Srbije neće imati mogućnosti da utiče na njega, da ga prihvati ili da ga odbaci. Tu jeste problem kada su u pitanju ovakvi zakonski predlozi.
Da na sva ostala akta treba da se da saglasnost Skupštine Srbije, vidi se već u članu 10. Predloga zakona, u kome se kaže da su predmet revizije, u skladu sa ovim zakonom: javna primanja i izdaci u skladu sa propisima o budžetskom sistemu i propisima o javnim prihodima i javnim rashodima, finansijske analize, finansijske transakcije, finansijski izveštaji i druge evidencije, informacije subjekta revizije. Pravilnost poslovanja subjekta revizije je u skladu sa zakonom, drugim propisima i datim ovlašćenjima. Kaže se i da je svrsishodnost raspolaganja javnim sredstvima u celosti ili u određenom delu.
U članu 11. se još kaže da su subjekti revizije, u skladu sa ovim zakonom: direktni i indirektni korisnici budžetskih sredstava Republike, teritorijalnih autonomija i lokalnih vlasti, u skladu sa propisima kojima se uređuje budžetski sistem i sistem javnih prihoda i rashoda.
Gospodo poslanici, to znači da predmet revizije može da bude i rad određenog ministarstva.
Zašto bi se onda Skupština Srbije odrekla prava da kontroliše ministarstva preko nekog nezavisnog tela? Zato je potrebno da Skupština Srbije daje saglasnost i na sva druga akta, a ne samo na Poslovnik, koji je u suštini jedan niži podzakonski akt.
Da li u tom statutu ili u nekom drugom aktu može da se napiše da predmet revizije, uzeo sam Statut samo kao primer, ne može biti rad određenog ministarstva? Može. Može da se napiše i da o tome Skupština Srbije uopšte nema pojma, da jednostavno nemamo uvid u rad jedne nezavisne državne institucije, koja po rečima predlagača ima izuzetno veliki značaj za funkcionisanje budžetskog sistema, javnih prihoda i javnih rashoda na teritoriji Republike, pogotovo ako se uzme u obzir da se predlagač, barem deklarativno izjasnio da se ovaj zakon najviše donosi zbog toga da bi se jednostavno oni koji raspolažu javnim sredstvima, prema tim sredstvima odnosili u duhu dobrog domaćina.
Postavlja se pitanje zašto predlagač odjednom ima želju da se Skupština Srbije u jednom delu kontrole rada nezavisne institucije odriče prava da vrši tu kontrolu u potpunosti. Da li to znači da Skupština treba da raspravlja samo o izveštajima?
Drugo, da postavimo pitanje zašto niste kontrolisali to i to ministarstvo, tu i tu republičku direkciju?
Jednostavno, u obrazloženju može da bude, znate mi imamo Statut, on to reguliše, žao mi je što za Statut ne moramo da vam tražimo saglasnost, ali vi ste tako izglasali zakon u Skupštini Srbije.