Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7949">Veroljub Arsić</a>

Veroljub Arsić

Srpska napredna stranka

Govori

Dame i gospodo poslanici, ne bi bilo ništa sporno oko člana 7. Predloga zakona. Kaže se - ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije".
Znači, u danu za glasanje, pošto je ovo predlog Vlade Republike Srbije, verujem da će skupštinska većina, koja je u službi Vlade Republike Srbije, da izglasa ovaj predlog zakona i da taj predlog postane zakon. Posledica je da će građani Republike Srbije morati da vrate 50 miliona evra na ime nekog zaduženja.
Postavio bih vam jedno pitanje, znamo ko je ovde korisnik. Kaže se – Aerodrom Beograd, Javno preduzeće, i Republička direkcija za puteve.
Ovo obrazloženje koje je dato sa ustavnim osnovama, razlozima za donošenje, objašnjenje osnovnih pravnih instituta i pojedinih rešenja, analiza efekata zakona, razlozi za donošenje zakona po hitnom postupku, zašto jednostavno ne postavite pitanje, vi koji podržavate tu vladajuću većinu, gde je novac potrošen?
Prošle su četiri godine od kada je novac potrošen, neko ga je potrošio. Za šta je potrošio taj novac? Što to pitanje ne postavite?
Mislim da imate pravo vi to da znate, glasaćete da građani Srbije to vrate, imate pravo da znate, jer ćete sutra da izađete na ulicu i pitaće vas neko od onih koji su glasali za vas, zašto ste ga zadužili sa 50 miliona evra?
Hoće da zna gde je taj novac utrošen, hoće da zna ko ga je trošio, ko je ostvario profit, da li je stvarno namenski ili je u pitanju klasična zloupotreba?
To su pitanja koja treba da postavite Vladi Republike Srbije.
Ako Vlada Republike Srbije to ne zna, a ne verujem da ne zna i siguran sam da je novac potrošen nenamenski, ili da svaka usluga i svaka roba nije ovim novcem plaćena u skladu sa zakonom plaćanja, samo bih da vas podsetim onda, da u trenutku zaduženja i trošenja ovog novca nismo imali ni Zakon o javnim nabavkama.
Stvarno se postavlja pitanje zašto je neko toliko žurio da u jednom izuzetno kratkom vremenskom periodu, a to je bilo tri ili četiri meseca, zaduži Republiku Srbiju sa nekoliko stotina milijardi evra, koji je efekat tog zaduženja. Efekta nema. Slažem se da je infrastruktura bitna za funkcionisanje u privredi, društva u celini, ali uzeli ste neko zaduženje, da u nekoj fabrici koja će biti privatizovana izvršite reorganizaciju, restrukturiranje, osvajanje novih programa, pronalaženje tržišta, da li ste koristili privredne delegacije kada ste trčkarali po svetu i molili za neki cent ili dolar donacija, a dobijali samo ugovore po kojima treba da postupate.
Postavljam pitanje, šta je sa deviznim i zlatnim rezervama SFRJ i mirazom Kraljevine Srbije 1919. godine? Šta je sa tim rezervama, gde su one potrošene, kome su one date, kako ste secesiju pretvorili u sukcesiju, kako ste nastavili da zadužujete Srbiju brže i više nego što je to radio diktator Broz.
Mislili smo da je on najgori po pitanju zaduženja. Vidimo da je Vlada pokojnog premijera bila gora, a da ova vlada ne zaostaje puno, jer ona samo treba da završi započet posao prethodne vlade i mislim da bi predsednik Republike Srbije, kada izglasate ove garancije, trebalo da da izvinjenje građanima Srbije, jer su ga oni birali.
Dame i gospodo narodni poslanici, ponovo se vidi kontinuitet Vlade i DOS-a i ove nove vlade novog DOS-a. Znači, dajemo kontragarancije, korisnik je Republika Srbija, izvođač radova je Republička direkcija za puteve; vrednost zaduženja - 120 miliona evra.
Možda ovo ne bi bilo nešto čudno da se tih 120 miliona evra neće utrošiti na radove u Republici Srbiji na putnom pravcu E-75 Beograd-Novi Sad. Republika Srbija se obavezuje da će svake godine obezbeđivati, po osnovu ugovora o finansiranju, koji je ratifikovan Zakonom o ratifikaciji ugovora o finansiranju itd. i kaže: sredstva će se upotrebiti za obnovu postojeće kolovozne trake i postojećeg mosta preko Dunava kod Beške i izgradnju druge kolovozne trake i drugog mosta kod Beške, koje treba da izvede Republička direkcija za puteve.
Pitam poslanike, koji će da glasaju za Predlog zakona, zar niste pre mesec dana glasali za koncesiju da se taj putni pravac da u koncesiju, baš taj? Nijedan drugi, nego baš deo puta Beograd-Novi Sad.
Išlo je to u nekom paketu, tri deonice su bile u pitanju. Jedna od te tri deonice je ovaj deo puta, iako smo sa ove govornice upozoravali da je to čista pljačka, da je to čista prevara građana Srbije, da je kredit uzet, da ga Republika Srbija vraća, da su radovi poodmakli, da je zemljište na kome će da se nalazi druga kolovozna traka već otkupljeno, da su već urađeni određeni zemljani radovi, da je sve to u završnici, postavljali pitanje zašto ćemo nekome dati izgrađen autoput u koncesiju?
Onda smo vam pokazivali tabele, koje je radila baš Republička direkcija za puteve. Znači, republički organ, nismo ih mi pisali, nismo ih mi izmišljali, jer se kaže da ova deonica obezbeđuje čist neto prihod Republičkoj direkciji, koja gazduje tim putem, 20 miliona evra godišnje. Znači, vrednost kredita sam put će da otplati za pet godina.
Vi ste to dali u koncesiju. Ko će sada da vraća koncesiju? Ko će sada da vraća kredit? Da li Republička direkcija, da li korisnik koncesije, da li Republika Srbija? Kada kažem - Republička direkcija i Republika Srbija, ne vidim neku razliku, jer je osnivač i vlasnik Republičke direkcije za puteve Republika Srbija. Ako ona to plaća iz svojih izvornih prihoda, onda ćemo mi iz budžeta morati da nadoknadimo neke druge investicije koje će imati Republička direkcija za puteve, ako uopšte u ovoj državi bude bilo kakvih investicija.
Pričali ste, i ministar za kapitalne investicije, da su koncesije dobre. Slažem se da koncesije mogu da budu dobre, ali u ovom slučaju samo za korisnika koncesija. Za Republiku Srbiju i za njene građane - ne. Jer, koncesija ima neki smisao, neku svrhu, ukoliko korisnik koncesije donese svoj kapital u državu, sa svojim novcem ili kreditima koje će on da podiže, izgrađuje putnu infrastrukturu.
Nemam ništa protiv da eksploatiše takvu koju je on napravio, ali mi smo gospodinu korisniku koncesije napravili sve, i autoput i mostove. Ako nismo, zadužili smo se za to. Napraviće neko, jer taj dug mora da se negde realizuje. Rekli smo - e, sada kad smo ti sve napravili, sad ti budi pametan, pa zarađuj pare. Ne treba mnogo da budeš pametan.
Treba da se postavi pitanje zašto je ta deonica morala da u koncesije, zašto smo se odrekli tih prihoda 20 miliona evra godišnje koje taj putni pravac donosi Republici Srbiji. Zato kada sam spomenuo ovde sa ove govornice i zapitao se kolika je provizija za davanje tih koncesija, neko je skočio. Izvinite, molim vas, sada kada vidim ovaj predlog zakona o kontragarancijama, onda vidim da sam bio u pravu što sam pitao kolika je provizija ministra ili nekog drugog koji je učestvovao u ovome ili su to zajedno radili. Bilo kako bilo.
Znači, samo jednu stvar, treba ovde ovlašćeni predstavnik predlagača da nam objasni ko će da vraća ovaj kredit, jer u obrazloženju Predloga o koncesijama pisalo je da ono što je Republika Srbija do sada vratila, to se više ne računa, a ostatak duga vratiće korisnik koncesije. Što mi onda dajemo kontragarancije? Kome dajemo kontragarancije? Šta ako korisnik koncesije ne vrati? Onda će morati Republička direkcija. Ukoliko ona ne vrati, onda će morati to da se vrati iz budžeta Republike Srbije. Zašto mi sada raspravljamo o tome? Taj autoput više nije naš. Nekome ste ga dali. Kome ste ga dali? To ćemo tek da vidimo.
Već je bilo priče za one ranije kontragarancije. Čini mi se da će novac za koncesije biti iz tih ranijih kontragarancija, iz septembra, decembra 2001. i aprila 2002. godine, kada je Difens zauzeo autoput Beograd-Niš i kada je olakšao budžet, odnosno zadužio građane Srbije za nekih par stotina, ako ne i čitavih 300 miliona evra. Izgleda da će sa tim novcem da bude plaćena koncesija, ali i taj novac moraće da vrate opet građani Srbije. I ovih 120 miliona opet će morati da vrate građani Srbije.
Nemojte da izlazite za ovu govornicu i da optužujete SRS kako je ona protiv razvoja infrastrukture u Republici Srbiji. Mi smo protiv načina na koji to radite. Zadužujete Republiku, zadužujete građane, a onda date posao nekom drugom ko će samo da upisuje recke koliko će stotina miliona evra da zaradi. Te koncesije koje ste dali nekome će da obezbede profit od milijardu evra za narednih 20 godina. To je rezultat vaše vlasti i protiv toga se bori SRS, ne protiv infrastrukture, nego načina kako dolazimo do nje, ko eksploatiše, a ko plaća.
Hvala lepo, gospodine predsedavajući. Pitam se hoćete li vi da obrazlažete moj amandman, odnosno da objasnite poslanicima o čemu se radi ili ćete to da ostavite meni?
Osvrnuo sam se na član 2. kako ste komentarisali, pa zbog toga.
Dame i gospodo narodni poslanici, do sada smo imali priliku da se neka država, koju ste nekim sporazumima ubili, zadužuje, pa dajemo kontragarancije takvoj državi, pa smo onda napravili neku novu, koja nikada nije zaživela, ali je zadužila Republiku Srbiju - državna zajednica, pa smo onda davali kontragarancije javnim preduzećima, kao što je Republička direkcija za puteve, pa Aerodrom "Beograd", Elektroprivreda, Naftna industrija Srbije.
Sada je došlo na red da dajemo kontragarancije opštinama. U principu, SRS nema ništa protiv toga da se opštine snalaze na tržištu i da konkurišu kod određenih evropskih institucija, da obezbede sredstva za razvoj lokalne infrastrukture.
Međutim, problem je u tome što postoje opštine koje mogu to da urade, koje imaju novca, sredstava i opštine koje, nažalost, nemaju ni osnovne tekovine civilizacije, a nisu male. Osnovne tekovine civilizacije su valjda vodovod i kanalizacija, još od rimskog doba to postoji u nekim gradovima, a imate gradova u Srbiji gde toga uopšte nema ili ga ima vrlo malo.
Postavlja se pitanje: šta Vlada Republike Srbije radi po tom pitanju? Šta radi nadležno Ministarstvo za lokalnu samoupravu? Da li ono ima neki ozbiljan plan i program ili strategiju kako da pomogne tim opštinama? Ili ćemo prepustiti opštinama da se same snalaze i da obezbeđuju sredstva, a mi ćemo, kao Skupština, da samo dajemo kontragarancije.
Nisu u pitanju samo vodovod i kanalizacija. Mislim da u Srbiji u tri ili četiri opštine postoji rešeno pitanje deponija, koje odgovaraju standardima i propisima Evropske unije, a u pitanju je zaštita životne sredine. Kako Vlada Republike Srbije reaguje na taj problem i koliko je spremna da učestvuje u rešavanju tog problema, kao i nadležno ministarstvo.
Kakva je u stvari državna strategija za razvoj lokalne infrastrukture? Mislim da čak u budžetu Republike Srbije imamo agenciju za razvoj lokalne infrastrukture. Da li je ta agencija možda ovo predložila Vladi Republike Srbije da Vlada Republike Srbije sa jednim ovakvim predlogom izađe pred narodne poslanike u Skupštini Srbije?
Da li ovo što ste napisali kao Predlog zakona u praksi može da se ostvari. Tako se u članu 3. kaže: "Sredstva za otplatu zajma iz člana 1. ovog zakona (reč je o devet miliona evra) obezbediće opština Subotica (u daljem tekstu: zajmoprimac)".
U stavu 2: "Zajmoprimac je dužan da sredstva za otplatu zajma obezbeđuje prema planu otplate za sva povučena sredstva, u iznosu koji uključuje dospelu glavnicu, obračunatu kamatu na povučena sredstva, troškove za nepovučena sredstva i ostale troškove".
U stavu 3: "Zajmoprimac će obezbeđivati sredstva za otplatu zajma iz sopstvenih prihoda, uplatom dospelih obaveza na račun otvoren isključivo za namenu otplate zajma kod Narodne banke Srbije". Ovo je bila tehnika kako je zamišljeno da se sredstva vraćaju.
Međutim, mi ovde kod zajmoprimca ne znamo koje je on garancije dao Vladi Republike Srbije da bismo mi njemu dali kontragaranciju. Iz kojih se izvora finansira lokalna samouprava?
Finansira se iz poreza na dohodak građana - 40%, ima svoje lokalne takse, ima izvorne prihode, kao što su: naknade za korišćenje gradskog građevinskog zemljišta, naknade za parking, naknade za komunalne usluge, znači, za vodovod, kanalizaciju, odnošenje smeća, itd.
Sve to može da se okarakteriše kao vid javnog prihoda i kao takav može da se nađe ili u budžetu lokalne samouprave ili u finansijskom planu javnog preduzeća koje posluje u okviru te lokalne samouprave.
U stavu 4. se kaže: "Ako po osnovu izdate kontragarancije Republika Srbija izvrši obavezu umesto zajmoprimca, ima pravo na povraćaj glavnice, kamate i pratećih troškova koji nastanu zbog neizvršenja, odnosno neblagovremenog izvršenja obaveze, do visine iznosa izmirene obaveze, kao i pravo da od zajmoprimca naplati obračunatu zakonsku kamatu".
Tu smo sada već u jednom problemu. Taj problem se tiče samog budžeta jedne lokalne samouprave. Ako Republika Srbija aktivira neke garancije, koje za sada ne znamo da li postoje, ali u stavu 5. Predloga zakona kaže se: "Pravo na povraćaj sredstava iz stava 4. ovog člana Republika Srbija ostvariće tako što će zajmoprimcu obustaviti pravo učešća u porezima koje mu ustupa Republika, odnosno transferima utvrđenim posebnim zakonom, ili tako što će inicirati naplatu sa računa zajmoprimca, na osnovu ovlašćenja dobijenog od zajmoprimca ili drugih instrumenata obezbeđenja, u skladu sa propisima kojima se uređuje platni promet".
Tu sada nastaje problem. Kada pokušate ovo da naplatite, dame i gospodo narodni poslanici, naići ćete na političke probleme. Naići ćete na ozbiljne političke probleme, jer će neko da vas optuži da blokirate račun SO Subotica na međunacionalnoj osnovi. Spremni su na sve. Pokazali su nam Kasa i klika koja stoji iza njega, podržana od strane Demokratske stranke, da su spremni na sve.
Dalje, čak i ako vam to uspe, ko će najviše time da bude oštećen? Pa, građani Subotice. Da li će moći ta lokalna vlast da funkcioniše? Neće. Hoće li moći da izvršava one osnovne obaveze koje ima ili ćemo uskoro da imamo ovde neki predlog zakona kako ćemo da otplatimo dug, pa ćemo onda da finansirao SO Subotica u sledećih deset godina. Nemam ništa protiv da se to desi, ali ne iz drugog puta.
Uzmite mogućnost da skupština opštine neće moći da izmiri te obaveze i kako ćete, da to ne osete građani, da naplatite to iz budžeta Republike Srbije, za budžet Republike Srbije.
Ovde se kaže da su sredstva predviđena u budžetu Republike Srbije za 2005. godinu i obezbeđivaće se do kraja otplate zajma. Znači li to da će Republika Srbija već unapred da otplaćuje tih devet miliona evra.
Ako Republika Srbija na računu svog budžeta drži novac koji je preko potreban za funkcionisanje drugih republičkih organa, samo zbog toga što je dala garanciju, sada se postavlja pitanje šta ima od toga Republika Srbija. Da li ima neku kamatu, da li ima neku korist? Nema ništa.
Jednostavno, dali smo garanciju i devet miliona evra stoji u budžetu Republike Srbije možda pet ili deset godina, dok se ovaj dug ne otplati. Verovatno u budžetskoj rezervi ili na neki drugi budžetski konto.
Imaćemo novac koji ne možemo da upotrebimo. Ili ćemo stalno da vršimo rebalans, da usklađujemo, da peglamo, da presipamo iz šupljeg u prazno, samo zato što Vlada Republike Srbije nema ozbiljan program i ozbiljnu strategiju kako će da reguliše i pomogne lokalnim samoupravama da one osnovne civilizacijske tekovine imaju u svojim opštinama. To su vodovod i kanalizacija. Bilo je toga još i u vreme starog Rima.
Dame i gospodo poslanici, sada smo došli do starih dugova i red bi bio da priznate da od donacija i otpisa dugova, ukoliko DOS pobedi na izborima u 2000. godini, a pobedio je, nema ništa.
Otpisan je neki dug, to je činjenica, ali zašto je otpisan taj dug, ima više razloga. Jedan deo duga je otpisan zato što i nema pravni osnov da bude naplaćivan, jer se odnosi na period dok je SRJ bila u stanju embarga. Čak i da je htela i da je mogla da servisira svoje obaveze prema svojim poveriocima, nije bila u mogućnosti zbog tih ekonomskih sankcija koje su tada bile uvedene.
Drugi deo duga je bio otpisan zato što su ipak postojala neka devizna sredstva kod raznih međunarodnih institucija, zlatne rezerve kod raznih međunarodnih institucija, i jednostavno je moralo da se traži ili prebijanje tih dugova ili da svaka strana istraje u svojim zahtevima, pa gde se pronađu.
Međutim, sada se postavlja drugo pitanje. Odmah po 5. oktobru i dolasku DOS-a na vlast, nešto što se radilo godinama, gde su najbolji finansijski stručnjaci, mogu da kažem i svetski, učestvovali u tome, a to je raspodela imovine Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, raspodela zlatnih i deviznih rezervi te iste Jugoslavije, koja se raspala početkom devedesetih godina, i u tome nisu uspeli da pronađu pravi model i ključ kako će to da urade.
Pojavila se jedna ekspertska ekipa, na čelu sa Miroljubom Labusom i Mlađanom Dinkićem, i podelila imovinu SFRJ. Podelila je tako što je umesto secesije, koja u međunarodnom pravu postoji kao vid nasilnog otcepljenja ka državnosti, stvorila sukcesiju. Znači da su te države, odnosno republike članice imale pravo da se nasilnim putem otcepe i stvore svoje nezavisne države.
Mi sada imamo, osim ovog problema ovde, pritužbe za ratnu odštetu tih istih republika. Tolika je valjda želja bila da se dočepa neko tih zlatnih rezervi, pa čak i vajni stručnjak i ekspert Miroljub Labus je rekao, nemamo mi zlatnih rezervi koje je Kraljevina Srbija unela, jer nigde ne možemo da pronađemo poluge sa tim zlatnim žigom Kraljevine Srbije.
Nikada nisu ni postojale te poluge sa takvim žigom. Postojao je kvalitet zlata, koliko je karata, koliko je teško, takvi žigovi postoje i to bi vajni ekspert, vajni potpredsednik Vlade Republike Srbije, trebalo da zna.
Bilo kako bilo, zbog njegove podele i načina podele zlatnih rezervi, i deviznih, sada imamo tužbe za ratnu odštetu i sada moramo mi da se pravdamo. Toliko ste žurili u Evropsku uniju, toliko ste žurili da steknete neka prava koja i dan-danas tražimo, a jedino pravo koje ste dobili je da budete tuženi za ratnu štetu. Da je neko ozbiljnije i dugoročnije mislio, da smo istrajali na tome da je to bila secesija, ne bi imali pravni osnov.
Sada treba da emitujemo obveznice Republike Srbije u vrednosti od milijardu i 80 miliona dinara. Dakle, da bismo tako čvrstu ekonomsku politiku, tako sigurno priznate reforme bankarskog sistema, evo čitav dan raspravljamo o kontragarancijama koje dajemo nekome za nečiji račun, zadužujemo građane Srbije, a sada umesto kontragarancija, sada ćemo i hartije od vrednosti da emitujemo na to tržište, da bismo platili dugove.
Dakle, dugove koje možda zbog ratne štete koje je pretrpela Srbija i SRJ 1999. godine niste ni morali da platite. Sada ste sve to potpisali, priznali, više nazad nema i sada se samo suočavate pred građanima Srbije sa političkom odgovornošću za ono što ste radili u proteklih pet godina. To je početak suočavanja, jer kraj će biti na izborima, dame i gospodo narodni poslanici.
Ono što najviše iznenađuje jesu kamate koje se daju, pa se kaže da je kamata na godišnjem nivou, reč je o kamati u stranoj valuti, znači, čvrstoj valuti, dakle, 3,75% do 1. novembra 2009. godine. Koliku vaše poslovne banke, tipa Nacionalne štedionice, Komercijalne banke ili Delta banke, daju kamatu na oročene depozite? Dakle, to je 1 - 2% i normalno je da im se isplati da kupuju ove hartije od vrednosti, jer biće dobri 2%.
Budžeti novih lokalnih samouprava su baš u tim bankama, jer imaju takvu razgranatu mrežu koju su nasledili od banaka, onih 29 koje su ubijene u reformisanju bankarskog sektora. Znači, opet ćemo mi našim novcem za nečiji račun da plaćamo obveznice, znači, građani Srbije.
Kako vreme odmiče, kaže se, 6,75% od 1. novembra 2009. godine do konačnog dospeća obveznica, skoro 7%. Baš bih voleo da vidim banku na Zapadu koja će da plasira kredit koji je pet ili više godina po ovoj kamatnoj stopi. Do pet godina, to vam je 5,65% preračunata stopa, dakle, negde oko 7% na godišnjem nivou. Na 20 godina je mnogo niža.
Ko će opet da kupi te obveznice? Opet Nacionalna štedionica, opet Komercijalna banka, opet Delta banka, sve će oni da kupe.
Kada ne budete mogli ili ne bude neko mogao da vraća dugove koje ste sada napravili, kupiće ih Srbija, a čijim novcem - novcem građana Srbije.
To radite, dame i gospodo poslanici, i takav je slučaj kada Narodna skupština Republike Srbije radi u interesu Vlade, i odgovara Vladi i podređena je Vladi, umesto da bude obrnuto.
Dame i gospodo narodni poslanici, Predlog ovog zakona stvara osećaj da ova vlada, na čelu sa ministrom finansija, jednostavno Srbiju želi da uvuče u dužničko ropstvo ili dužničku krizu.
Po Predlogu ovog zakona, maltene, svako će moći da se u ime Republike zaduži. Moći će to da čine lokalne samouprave, javna preduzeća koja su u vlasništvu lokalne samouprave, javna preduzeća koja su u državnoj svojini i sama Republika Srbija.
Članom 6. predviđa se kako će u slučaju kada dođe do kratkoročne nelikvidnosti budžeta Republike Srbije moći da se kroz razne kredite taj budžetski deficit popuni. Kaže se da je zaduživanje za finansiranje deficita tekuće likvidnosti uzimanje kredita, odnosno emitovanje državnih hartija od vrednosti, radi finansiranja neusklađenih kretanja u prihodima i rashodima budžeta u toku budžetske godine.
U članu 5. definiše se ko je ovlašćen da uzima te kredite ili da emituje hartije od vrednosti. U četvrtom stavu se kaže da ministar nadležan za poslove finansija odlučuje o uzimanju kratkoročnih kredita za finansiranje budžetskog deficita, deficita tekuće likvidnosti i za refinansiranje javnog duga, kao i o emitovanju kratkoročnih državnih hartija od vrednosti.
Postavlja se jedno pitanje – da li to stvarno može ministar da uradi? Da li je moralno da jedan pojedinac, jedan činovnik u Vladi Republike Srbije ima tolika ovlašćenja? Srpska radikalna stranka je protiv toga da bilo ko u ovoj državi može da ima tolika ovlašćenja, a tek da to bude ministar finansija Mlađan Dinkić.
Znači, on će moći da odlučuje o uzimanju kratkoročnih kredita bez saglasnosti Vlade i predsednika Vlade, da emituje kratkoročne hartije od vrednosti u ime države. Znači, on će da bude taj koji se zove država, u njeno ime.
Postavlja se pitanje sada šta će nam i Vlada Republike Srbije? Šta će nam i predsednik Vlade Republike Srbije? Gospodo, kolege iz DSS-a, šta radite vi ako ćete da glasate za ovaj zakon? Da li postavljate to pitanje?
Ovde piše da je predlagač Vlada Republike Srbije. Koja vlada? Ko je potpisao predlog zakona u ime Vlade? Potpisao je Vojislav Koštunica. Da li je on pregledao zakon? Da li se složio sa tim? Da li se stvarno slaže da kompletnu vlast da ministru finansija? On sada postaje država. Kada izglasate zakon u ovakvom tekstu, ministar finansija postaje država.
Dalje, ministar finansija, dakle ne više ministar nadležan za poslove finansija, ili ministar finansija koji je država ovlašćen je da u ime Vlade i za račun Republike ugovara zaduživanje i zaključuje ugovore o kreditu, odnosno emituje državne hartije od vrednosti.
Kod koga će to ministar finansija, odnosno država da uzima kredite? Hoće li da uzima kredite od onih banaka gde se nalaze depoziti budžeta Republike Srbije? Hoće li neko državu Srbiju da zadužuje njenim sopstvenim parama? Dosadašnja iskustva sa Mlađanom Dinkićem, sa Vukom Hamovićem, Vojinom Lazarevićem govore da je to moguće. Ljudi su čitavu imperiju stvorili državnim parama, tako što je država svoje sopstvene pare uzimala kao kredit, budžetski depozit. Tako je to do sada radio Dinkić.
Kako će tek od sada? Kratkoročni krediti su krediti sa najmanje jedan posto mesečne kamate, sa preoročavanjem svakog meseca, a kamata na depozit se kreće 2,5 posto maksimalno na godišnjem nivou, čista zarada je 10 posto. Koliki je budžet Republike Srbije? U predlogu je negde oko 480 milijardi. Izračunajte koliko je to 10 posto od 480 milijardi, pa ćete da vidite da samo za godinu dana 100 porodica može komotno da izdržava i deseto koleno unapred. Hoće li tako ministar finansija, odnosno država, odnosno Mlađan Dinkić da zadužuje državu?
Sada se još kaže u tom članu, koji je neposredno vezan za član 6: "Izuzetno od stava 5. ovog člana, za zaključivanje ugovora o kreditu, odnosno za emisiju državnih hartija od vrednosti, ministar finansija može rešenjem ovlastiti postavljeno lice u ministarstvu nadležnom za poslove finansija".
Ljudi moji, znači, neki činovnik u Ministarstvu, više ne i ministar, biće jači od predsednika Vlade, biće jači od Vlade! Ko će to da bude? To će obično da bude žrtveno jagnje koje treba da nastrada ukoliko se neka pronevera ili zloupotreba otkrije, a biće razapet na stub srama, a ministar finansija će da kaže – uradio je, prekoračio je ovlašćenja koja je dobio i ja tu ništa ne mogu, smenio sam ga. Nikakve zakonske odgovornosti za pravog krivca nema. U tome jeste problem kod ovakvih zakona.
Znači, kada se pažljivo pročita zakon stiče se utisak da će neko Srbiju da uvuče u dužničko ropstvo i da pri tome još pomalo zaradi. To pomalo može da bude i 50 milijardi na godišnjem nivou.
Dame i gospodo poslanici, hteo bih, ipak, prvo da vam pročitam članove 6. i 7. koji prethode ovom članu 8, na koji sam podneo amandman. Pošto vidim da poslanici vladajuće većine slabo čitaju zakone, ne verujem da će da me saslušaju, ali zarad građana Srbije, da znaju oni kakav je zakonski predlog.
U članu 6. kaže se: "Zaduživanje za finansiranje deficita tekuće likvidnosti jeste uzimanje kredita, odnosno emitovanje državnih hartija od vrednosti radi finansiranja neusklađenih kretanja u prihodima i rashodima budžeta u toku budžetske godine. Ukupan dug po osnovu zaduživanja iz stava 1. ovog člana mora se vratiti do 31. decembra tekuće budžetske godine".
U poslednjem stavu se kaže: "U toku budžetske godine zaduživanje za finansiranje deficita tekuće likvidnosti ne sme preći 5 posto ukupno ostvarenih prihoda u prethodnoj budžetskoj godini". Znači, jedno ograničenje je postavljeno koliko se može zadužiti po pitanju kratkoročnih kredita i emitovanja hartija od vrednosti sa kratkim rokom dospeća.
U članu 7. se kaže: "Zaduživanje za finansiranje budžetskog deficita jeste uzimanje kredita, odnosno emitovanje državnih hartija od vrednosti, kod kojeg se dug prenosi u naredne budžetske godine. Iznos zaduženja za finansiranje budžetskog deficita ne sme biti veći od ograničenja utvrđenog u zakonu kojim se uređuje budžet Republike za tu godinu.
Ograničenje za zaduživanje predstavlja neto iznos duga koji može da ostane neizmiren na kraju budžetske godine, pri čemu se utvrđuju posebna ograničenja za zaduživanja u domaćoj, odnosno stranoj valuti. U slučaju da su državne hartije od vrednosti emitovane uz diskont, ograničenje se obračunava na osnovu nominalne vrednosti koja je važila u vreme emitovanja tih hartija".
Znači, u članu 7. je sada drugo ograničenje koliko se može zadužiti država.
Šta se kaže u članu 8. Predloga zakona: "U slučaju da se dostigne ograničenje za zaduživanje finansiranja deficita tekuće likvidnosti i za finansiranje budžetskog deficita, propisano ovim zakonom, za zaduživanje za refinansiranje može se uzeti kredit, odnosno emitovati državne hartije od vrednosti, pod uslovom da se sredstva od tog zaduživanja koriste isključivo za plaćanje neizmirenog iznosa duga ili plaćanja po osnovu izdatih garancija".
Znači, iako u članovima 6. i 7, dame i gospodo poslanici, imate ograničenja, član 8. potpuno briše ta ograničenja. Znači, dozvoljava da neko uzme novi kredit da bi otplaćivao stari. Od koga? Verovatno od one iste banke od koje je uzeo i prethodni kredit. Zašto? Zato što se to reguliše članom 5. Predloga zakona, koji kaže: "Ministar nadležan za poslove finansija odlučuje o uzimanju kratkoročnih kredita za finansiranje budžetskog deficita, deficita tekuće likvidnosti i za refinansiranje javnog duga, kao i o emitovanju kratkoročnih državnih hartija od vrednosti". To se kaže u stavu 4.
U stavu 5: ″Ministar finansija″, odnosno država, ″je jedini ovlašćen da u ime vlade i za račun Republike ugovara zaduživanje i zaključuje ugovore o kreditu, odnosno emituje državne hartije od vrednosti.″
U stavu 6. člana 5: "Izuzetno od stava 5. ovog člana, za zaključivanje ugovora o kreditu, odnosno za emisiju državnih hartija od vrednosti, ministar finansija može rešenjem ovlastiti postavljeno lice u ministarstvu nadležnom za poslove finansija".
Kada se povežu članovi 5, 6, 7. i 8. na koji se odnosi moj amandman, koji sam podneo u ime SRS, može se doći do zaključka da ministar finansija, koji je samo činovnik u Vladi Republike Srbije, može emitovati hartije od vrednosti, može da sklopi ugovor o zaduženju u ime države, može da uzme kredit u ime države.
Članovima 6. i 7. sebi postavlja neka ograničenja, pošto je on ovlašćeni predstavnik predlagača, ali u članu 8. dozvoljava sebi da ta ograničenja iz člana 6. i člana 7. za njega jednostavno ne važe, već ponovo može da uzme novi kredit da bi vraćao stari, da emituje nove hartije od vrednosti da bi plaćao stare. Tako ste napisali zakon. Vidim da neki pomalo iznenađeno gledaju.
Pročitajte to za šta ćete da glasate. Pročitajte to kako ćete da zadužujete građane Srbije da nečije nebuloze ovde plaćaju.
Bilo je primedbi kako SRS podnosi amandmane. Pročitaću vam obrazloženje svog amandmana. "Skupština Srbije je u funkciji Vlade Republike Srbije", sada mogu slobodno da kažem ministra finansija Mlađana Dinkića, jer on je i Vlada i predsednik Vlade i Narodna skupština, sve je gospodin Dinkić, ″pa se zato sednice zakazuju tri dana pre održavanja da bi se narodnim poslanicima onemogućilo da podnose amandmane i da bi se poturili nebulozni predlozi poput ovoga.″ I vama su poturili jedan nebulozni predlog za koji ćete da glasate. Tako ova vlada, tako ministar finansija pokušava i ovu skupštinu da zloupotrebi.
Postavlja se pitanje od koga ćemo da uzimamo te kredite. Tvrdim vam, ukoliko budete izglasali ovaj zakon i kada bude počeo da se primenjuje, videćete da ćemo kredite uzimati od onih banaka gde je država sredstva iz budžeta stavila pod depozit, videćete da ćemo uzimati kredite koji potiču od naših sopstvenih para, odnosno od budžeta, odnosno od građana Srbije. Zašto? Da bi ih još duže zadužili. Zašto? Da bi neko zaradio pare.
U sve to je upleten ministar finansija, koji je sada i predsednik Vlade, maltene. On ne mora više nikoga ništa da pita. Kompletan sistem državne uprave je urušen. Državna uprava ne postoji. Kada ovaj zakon izglasate, Dinkić slobodno može da kaže – država, to sam ja, monarh, iznad zakona, iznad svega, a vi ćete to pravo da mu date.
Dobro se zamislite, pre dana za glasanje i pre nego što neki veselko ovde izađe i kaže – reforme. Zamislite se kako ćete da glasate, kako ćete sutra, kada nekima od vas prestane mandat narodnog poslanika, da izađete među građane. Kako ćete da pričate sa njima? Kako će da razgovaraju sa vama i šta će sve da vam kažu? Verujem, ništa lepo.
Ta priča o zaduženju države – pa, zadužili ste prošle godine državu više nego u proteklih 15 godina zajedno. Zadužena je preko pet milijardi evra trgovinskog deficita. Potpuno je uništena domaća privreda. Više nemate šta da proizvedete da biste nekome prodali. Poljoprivrede više nema.
Sada pričate o reformama. O kojim reformama? Da dođe neko sutra da nas kupi za male pare i da radimo kao robovi u sopstvenoj državi. To su vaše reforme. Ništa drugo ne vidim u tome. To je ona politika koja se vodi od 5. oktobra. Neko je, čini mi se, 5. oktobra bio naivan da jednog čoveka dovede na vlast. Sada je ova vlada, ova skupštinska većina, najveća stranka u toj vladi opet dovela jednog monarha na vlast. Ovim zakonom on stvarno postaje monarh. Ne trebaju vam više ni Karađorđevići, niti princ, niti bilo ko, imate Mlađana Dinkića.
Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 25. stoji: "Republika daje kontragarancije državnoj zajednici Srbija i Crna Gora, pod uslovima i na način utvrđen zakonom kojim je propisano davanje kontragarancije."
Postavlja se pitanje, ako dajemo kontragaranciju državnoj zajednici, koji su prihodi državne zajednice? Da li ona ima svoje izvorne prihode? Nema, od kada su tadašnji predsednik Vlade Republike Srbije Zoran Đinđić, potpredsednik Savezne vlade, zadužen za finansije, Miroljub Labus i tadašnji predsednik Savezne Republike Jugoslavije Vojislav Koštunica zajedno sa Solanom potpisali Beogradski sporazum, ubili ste državu.
Državna zajednica sada stvarno nema nikakve izvorne prihode iz kojih bi mogla eventualno i da vraća neke kredite. Oni prihodi koji su pripadali zajedničkoj državi sada pripadaju državama članicama, znači Republici Srbiji i Republici Crnoj Gori. Republika Srbija učestvuje jednim delom u finansiranju državne zajednice, i to u odnosu sa 95, a možda i 96 posto od ukupnih prihoda državne zajednice. Sa nekih 4 posto učestvuje Republika Crna Gora.
Postavlja se jedno logično pitanje – ako Republika Srbija toliko učestvuje u finansiranju državne zajednice, da li ima toliko prava i da odlučuje? Nema. Čak se može reći da je u daleko nepovoljnijem položaju nego što je to, recimo, Crna Gora. Da se odmah razumemo, SRS jeste za zajedničku državu dva srpska naroda, ali se ovde postavlja pitanje ko će i u kom procentu da koristi te kredite i ko će i u kom procentu da ih vraća.
Ako dajemo državnoj zajednici kontragarancije, gde će novac da bude usmeren, ako je u pitanju, recimo, infrastruktura? Hoće li države članice ravnopravno da učestvuju u raspodeli tog novca ili će jedna strana da se zadužuje, a druga strana da vraća dugove?
Ko će da bude oštećen? Verovatno ona strana koja više puni budžet. Verovatno oni, a ja ne vidim svrhu uopšte da se državna zajednica u nečije ime zadužuje.
Znači, republike članice same se zadužuju radi svoje infrastrukture. Imamo sada na dnevnom redu određene kontragarancije koje su baš po pitanju infrastrukture, za puteve, za železnicu, za vazdušni saobraćaj. Znači, jeste zajednički interes i jedne i druge članice, ali se svaka zadužuje za sebe, srazmerno svojim mogućnostima.
Za šta će da se zadužuje državna zajednica, da neće možda da pravi nove ambasade po svetu, diplomatski da se zadužuje? Hajde da pogledamo odnos ambasadora državne zajednice u odnosu koliko njih ima iz Srbije, a koliko iz druge članice. Da li je to samo 5% koliko učestvuju u finansiranju budžeta? Ili, koga sadašnji predsednik državne zajednice predstavlja, da li predstavlja državnu zajednicu ili predstavlja svog šefa, predsednika Vlade Crne Gore Mila Đukanovića, koga on predstavlja?
Šta ste to stvorili kada ste pravili Beogradski sporazum, kakvog ste to Frankenštajna od države napravili? Oduzeli ste im izvore finansiranja, uništili ste kompletnu infrastrukturu, diplomatiju. Ako dođe do razdvajanja te dve republike, čije će ambasade da budu tamo gde se zatekao ambasador Srbin iz Crne Gore, baš tako ću da kažem, jer ne priznajem Crnogorce kao narod i kome će da ostane ambasada gde se zatekao Srbin iz Srbije?
Na šta će to da liči, za šta će da se koriste krediti za koje će Republika Srbija da daje kontragarancije? Razmislite malo o ovome u danu za glasanje, pre nego što po direktivi svojih šefova pritisnete dugme da se jedan ovakav zakonski predlog usvoji.
Dame i gospodo poslanici, razumem želju predlagača ovog zakona da određen posao koji treba on da radi prebaci na nekog drugog. Krenulo se od 5. oktobra naovamo u otvaranje novih agencija.
Sada se osniva neka agencija koja treba mnogo da pomogne privredi i građanima, da obezbedi izvoz, siguran plasman domaće robe na stranom tržištu, sigurnu naplatu te domaće robe, da olakša kontakte između izvoznika i eventualno nekog stranog partnera koji bi tu robu kupovao i za to su potrebna određena sredstva iz budžeta. Ta sredstva će uglavnom da se troše na plate zaposlenih.
Sada se postavlja pitanje – s obzirom da već imamo jednu sličnu agenciju, zašto sada otvaramo agenciju za osiguranje i finansiranje izvoza Republike Srbije? U članu 1, na koji se odnosi ovaj amandman, kaže se: ″Radi podsticanja i unapređenja izvoza i razvoja ekonomskih odnosa Republike Srbije sa inostranstvom, osniva se Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza Republike Srbije.″
Da kažem da je to tako kao što ste napisali. Čemu onda služi Agencija za promociju izvoza? Šta je ona uradila do sada? Da li je ona pomogla domaćim proizvođačima koji žele da plasiraju robu na svetskom tržištu? Da li je ona trošila novac iz budžeta Republike Srbije za to? Jeste. Koji je rezultat? Najveći deficit od kada Srbija postoji, devet milijardi dolara uvoza u 2004. godini.
Godina 2005. nešto je malo slabija, a to je više zbog uvođenja PDV-a i nemanja tržišta, odnosno dovoljnog kapitala na tržištu da se sva roba koja se uveze proda. Znači, Agencija za promociju izvoza nije imala nikakvu ulogu i nikakvog efekta i još uvek je na budžetu Republike Srbije, još uvek troši novac.
Sada osnivamo novu agenciju koja će da radi isti taj posao. Šta ako te dve agencije ne rade zajedno, ako jedna vuče jedne poteze, a druga druge? Šta će nama dve takve agencije koje će da troše novac, a rezultat trošenja novca što se tiče prve agencije je nikakav, poražavajući, izvoz bukvalno ne postoji, onaj pravi izvoz. To što se izvozi sirovina ili poluproizvod nije izvoz. Izvoz je kada se izveze gotov proizvod. Pošto nema više vremena, javiću se kasnije po drugim amandmanima.
Dame i gospodo poslanici, znam ja da su nekima snovi, ali pusti snovi, puste želje da je Srpskoj radikalnoj stranci vreme isteklo. Vreme Srpske radikalne stranke tek dolazi i toga ste svi svesni pomalo, a neki i uplašeni, verovatno oni kojima savest nije čista.
Otvorili smo diskusiju u vezi sa ovom agencijom. Član 4. se odnosi na to koji su to nekomercijalni rizici i kako će u tom slučaju izvoznik da naplati eventualna potraživanja od stranog partnera.
Kaže se da su nekomercijalni rizici: neplaćanje duga u roku od šest meseci od ugovorenog roka dospelosti, ako je dužnik država odnosno neka državna organizacija zemlje uvoznika; politički događaji u zemlji dužnika ili ratno stanje; opšti moratorijum plaćanja, nemogućnost konverzije valute zemlje dužnika u konvertibilne valute ili zabrane transfera.
Dalje se kaže: zabrana uvoza robe ili usluga od države ili državne organizacije kao kupca ili korisnika usluga, pa se u tački 5) kaže: "jednostranog raskida ugovora od države ili državne organizacije kao kupca ili korisnika usluga", pa se u tački 6) kaže: "zaplene, oštećenja zabrane raspolaganja ili uništenje robe, u tački 7) ″elementarnih nepogoda" itd. Znači, predviđeno je koji su to nekomercijalni rizici.
Evo kako agencija pokušava da reši naplatu eventualno nekomercijalnih rizika, pa se kaže – osiguranje domaćih banaka i drugih finansijskih institucija od nekomercijalnih rizika itd. Znači, neka domaća banka. Ne verujem da će to biti Komercijalna banka, jer ona radi samo komercijalne poslove. Ne verujem da će biti Nacionalna štedionica. Verovatno će pokušati neku od preostalih banaka sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom da prisile, preko upravnih odbora koje imenuje Vlada Republike Srbije kao većinski vlasnik, da izda nekakve ovakve garancije.
Verovatno će roba samo da prođe kroz neku firmicu koja postoji eventualno u takvoj nekoj zemlji i da završi na nekom pravom komercijalnom tržištu, a domaća banka sa većinskim državnim i društvenim kapitalom moraće da plati izvozniku robu koja je na neki način nestala.
Opet se postavlja jedno pitanje, a to je kako stvarno može da se obezbedi taj izvoznik od nekomercijalnih rizika. Koji su instrumenti? Ima više načina. Jedan je da onaj ko želi da kupi našu robu ima bankarsku garanciju. Koje banke, to je sada manje važno, jer je on obezbeđuje, on je plaća i najbolje je da to bude neka svetska banka koja će da garantuje za tog stranog partnera. Ukoliko on izmiri svoje obaveze, aktivira se garancija banke i mi sa tim nemamo ništa, nikakvih troškova, nama novac dolazi.
Može da bude plaćanje akreditivom, znači opet jedan vid bankarske garancije. Može opet da bira koja će banka biti. Može da bude i neka domaća. Najbolje bi bilo da bude neka strana. Akreditiv je otvoren dok roba ne stigne na tržište. Ili se neko zanosi da će neki domaći proizvođač, jer po ovom predlogu se stiče taj utisak, imati dovoljno vremena, dovoljno novca, dovoljno obrtnih sredstava da nekome izveze robu i da čeka pet, šest meseci ili godinu dana da ta roba dospe za plaćanje.
Ko će od toga imati koristi? Eventualno neka od ovih povlašćenih banaka koja će tom našem izvozniku da da kredit da bi mogao da nastavi dalji ciklus proizvodnje, jer sigurno neće moći sam godinu dana da finansira proizvodnju bez podrške neke od banaka. Ako je to cilj postojanja ove agencije, onda je sasvim pogrešan za domaće izvoznike.
Dalje, u proteklih desetak, pa i više godina na finansijskom tržištu postoji jedan izuzetno jak lobi kod koga se akumulirala neverovatna količina kapitala.
Kako i na koji način, da li je bilo zakonito ili protivzakonito, teško je dokazati. Bitno je da su oni imali monopol na neku robu koja se uvozila, koja je imala određeno tržište. I, taj kapital se sada meri već desetinama milijardi dolara.
Da li je neko uopšte pokušao da taj kapital usmeri u domaću privredu ili ste ih pustili da i dalje divljaju po tržištu uvozeći robu i uništavajući domaću privredu uvozom robe široke potrošnje. Ne uništavaju samo privredne grane, uništavaju i poljoprivredu.
Postavite pitanje koji to lobi, iz kakvih to zemalja, uvozi banane, narandže, kojima je preplavljeno domaće tržište. Ko je od toga imao štete? Domaći poljoprivredni proizvođači su imali direktne štete i prerađivačka industrija koja se bavila tim. Da li je tako - jeste. Ko je zaradio pare, to vi znate bolje od nas.
Što ne bi oni mogli da budu garancija domaćim firmama koje izvoze? Davanjem tih garancija domaćim firmama koje izvoze, znači, i dalje mu se omogućava da uvozi. Zašto da ne? Zašto njih ne angažujete da promovišu izvoz, a ne mi da ovde odvajamo 25 miliona evra za nešto što stvarno teško može da funkcioniše i da postoji, i još kao neko akcionarsko društvo. Ko će biti u tom akcionarskom društvu?
Zašto ti ljudi, koji već 15 i više godina po celom belom svetu nalaze šta mogu da uvezu u Srbiju po niskoj ceni, niskog kvaliteta, da bi uništili domaću privredu, ne promovišu naš izvoz? Imaju poslovne veze. Da li imaju? Činjenica je da imaju, čim postižu da pronađu takvu robu.
Da li imaju kapital? Ogroman su akumulirali, desetine milijardi dolara. Da li uništavaju domaću privredu? Uništavaju. Da li ostvaruju i dalje profit na tome? Ostvaruju. Zašto malo ne pomognu te radnike koji kupuju njihovu robu? Da li ne može da se kontroliše uvoz?
Stisnite jednom petlju prema Evropskoj uniji, čak i oni u svojoj međusobnoj trgovinskoj razmeni vode računa o tome da se trgovinska razmena radi na bazi reciprociteta. Sve što iskoči iz principa reciprociteta carini se i ne gubi svake povlastice koje daje Evropska unija. Zašto mi to ne pokušamo? Hajde, nećemo jedan na jedan, nemamo dovoljno proizvoda, nemamo dovoljno fabrika koje mogu da pokrenu proizvodnju na uspešan način da bi to moglo da funkcioniše. Zašto ne bude jedan prema tri u korist uvoza, ali da taj lobi finansira konačno domaću privredu, jer od nje je i stekao kapital. Zašto da ne?
To je pokušano krajem 80-ih godina, dalo je određene rezultate. Zašto jednom ne stisnete petlju i kažete ovima iz Evropske unije – nećemo od vas sve i svašta da kupujemo, moramo nešto i vama da prodamo. Da vidimo šta će da bude. Da li će to da budu voćarski, povrtarski proizvodi.
Sećam se privrede iz kasnijih 80-ih godina, dobar deo novca i sredstava su zarađivali na lon aranžmanima; ima mnogo stvari koje ne može mašina da uradi, mora ruka. Da li ste pokrenuli neku od takvih fabrika? Pokretanje jedne od takvih fabrika je neverovatno jeftino. Potrebno je vrlo malo opreme, malo sredstava. Treba samo pronaći nekoga ko bi to finansirao. Lon aranžmani znače da je strani partner nabavljao sirovinu, ambalažu, sve, samo je to neko trebalo da spakuje i ništa više. Ništa nas nije koštalo, dobro se zarađivalo na tome. Da li postoji neka takva fabrika sada? Koliko je meni poznato, ne.
O čemu vi onda pričate? O tome da ćete sa 25 miliona evra da rešite ovaj problem. Teško, na ovaj način, na ovom principu koji ste zamislili.
Postavlja se pitanje ko će biti akcionari u toj agenciji? Postavlja se pitanje je li to stvarno državni organ, produžena ruka ministarstva, Vlade ili nekog drugog dela državnog organa? Tako ste do sada pričali, za ovom govornicom, svi vi koji ste branili agencije – to je da država sebi lakše omogući funkcionisanje, svi u svetu otvaraju agencije.
Sada imamo jednu agenciju koja treba da se bavi nekim poslom i koja, zato što je akcionarsko društvo, treba da postoji kao profitabilna organizacija. Na kome će da zarađuje? Na izvoznicima? Sramota. Sramota je da onome ko danas uspe da nešto napravi, da pronađe tržište, da plasira na tržište, da mu za to uzmete proviziju. Treba da ga nagradite. Treba da odvojite sredstva u budžetu za stimulacije. Znači, kada izveze nešto – izvezao si, omogućio si državi devize, prodaj državi devize, nemoj ništa da uvezeš, prodaj nam devize, daćemo ti još dva centa po dolaru ili po evru. Zašto ne uradite tako?
Šta radite sada ovde, obezbeđujete kredite? Hoće li banke biti akcionari u toj agenciji? Verujem da hoće. Verujem da će verovatno biti baš ove banke o kojima je stalno reč – Nacionalna štedionica, Komercijalna banka i Delta banka, zašto da ne. Saznaće ko ima želje da nešto izvozi, da ima tržište, na jedan prost način plasiraće svoj kredit, u jednom klasičnom sukobu interesa plasiraće svoj kredit tom izvozniku. Da li je to cilj postojanja ovoga? Izgleda mi da jeste. Ali, sasvim je pogrešan cilj.
Nemojte da pričate građanima da se ovde radi o izvozu. Radi se o profitu koji treba da ostvari nekolicina ljudi. Do sada je to bilo uništavanjem i otimanjem imovine banaka koje su zatvorene, planirate to kroz osiguravajuća društva, kroz agenciju za osiguranje depozita, a sada nastavak priče ide kroz agenciju za osiguranje i finansiranje izvoza Republike Srbije. Već imate paralelnu Agenciju za promociju izvoza. Kako će te dve agencije da rade, baš se pitam.
Dame i gospodo narodni poslanici, mada predlagač tvrdi da ima obezbeđena sredstva u budžetu, već iz člana 7. se vidi da toga nema. Nema, jer se samo 50% uplaćuje pre osnivanja, a ostatak od 12,5 miliona evra najkasnije u roku od godinu dana. Imajući u vidu da je sada rebalans budžeta, kako to najavljuje vladajuća većina, za neki dan, sigurno je da u tom rebalansu neće biti ovih 12,5 miliona evra.
Ono što najviše buni, što se postavlja kao pitanje jeste da li ova agencija stvarno treba da se bavi izvozom i da pomogne privredi, kako to predlagač tvrdi, ili je neki drugi cilj? Pošto već posluje i osniva se kao akcionarsko društvo, u analizi efekata ovog zakona, koju smo dobili uz predlog, kaže se: "Usmeravajuća uloga Agencije bi trebalo u početnom periodu da omogući visok koeficijent obrta kapitala Agencije". Znači, ova agencija je napravljena, smišljena da zarađuje novac. Za koga? Verovatno za neke akcionare. Od koga će da zarađuje? Od izvoznika.
Razumem državu koja hoće da zarađuje od uvoza. Znači, kada neko uvozi u državu neka dobra, neku robu, proizvod, država uvodi carinu, iz dva razloga: prvi je da zaštiti domaću privredu i industriju, da zaštiti svoje tržište, na određen način; drugi razlog je da napuni budžet. Sasvim je razumljivo da država ima želju da kroz uvoz zarađuje novac i sa tim sredstvima obezbedi budžet i budžetske korisnike itd.
Ali, sada, prvi put, valjda smo jedini u svetu koji hoće da neko, čak ne ni država, zaradi na štetu izvoznika. Koji obrt kapitala će imati Agencija? Znači, ona će poslovati kao profitna organizacija. Svaku svoju uslugu će da naplaćuje. Znači, ona će za nekoga obezbeđivati profit.
Ko će imati štetu? Na prvom mestu izvoznici. Na drugom mestu, posredno može i država, jer se u članu 5. kaže: "Agencija posluje kao zatvoreno akcionarsko društvo koje akcije izdaje svom osnivaču, odnosno ograničenom broju drugih lica, u skladu sa zakonom kojim se uređuje pravni položaj privrednih društava. Akcije Agencije su obične sa pravom glasa."
U članu 6, koji razobličava čitavu ovu pozadinu, kaže se: "Za obaveze preuzete u pravnom prometu sa trećim licima Agencija odgovara celokupnom svojom imovinom. Republika Srbija odgovara za obaveze Agencije po osnovu osiguranja izvoza od nekomercijalnih rizika do iznosa koji se utvrđuje zakonom kojim se uređuje godišnji budžet Republike Srbije".
Znači, po članu 7. država će da obezbedi inicijalni ulog u iznosu od 25 miliona evra. Sa tim inicijalnim ulogom neko će želeti da bude akcionar, kupiće akcije, kroz te akcije steći će pravo glasa, pravo odlučivanja, pravo na dobit.
Ukoliko Agencija napravi neku lošu poslovnu procenu u svom delokrugu rada, Republika Srbija će iz budžeta da isplaćuje ta sredstva. Koja je svrha ovoga? Svrha je da neko, ne država, ne izvoznici, zaradi novac.
Ko će biti akcionari? Više puta smo o tome pričali, najverovatnije banke. Jer, pazite, ne izdaju se bankarske garancije samo kada vi treba da platite robu; kada se sklapaju dugoročni ugovori o poslovnoj saradnji sa stranim partnerom itd. razmenjuju se garancije. Onaj koji je izvoznik traži garanciju stranog partnera da u slučaju da on ne plati robu to neka banka uradi umesto njega.
Strani partner traži garanciju da će dobiti neku robu ili uslugu, onog kvaliteta i u onim rokovima kako je nekim poslovnim ugovorom predviđeno. Ko će izdavati te garancije? Te banke koje su akcionari u ovoj agenciji. Ukoliko neko napravi loš poslovan potez, odnosno ne dođe do naplate ili izvršenja nekog posla, banka će aktivirati svoju garanciju. Može i ta domaća koja je akcionar, na štetu Agencije. Ukoliko sredstva kojima raspolaže Agencija nisu dovoljna, moraće da se plati iz budžeta Republike Srbije.
Šta će nam onda taj akcionar? Akcionar tu jednostavno hoće da postoji, da bude u centru zbivanja, da zna šta se dešava i da zna kako će novac, odnosno garancije prema kome i koliko da usmeri. Ko će to da plaća? Plaćaće, u ovom slučaju, izvoznik. Mislim da je sada cena jedne bankarske garancije oko 2-2,5%. Ako je istina, a tvrdi se da jeste, da je do sada bilo izvoza negde u vrednosti oko 2-2,5 milijarde dolara, izračunajte koliko je to 2%.
(Predsedavajući: 2,8, ali vreme, gospodine Arsiću.)
Završavam. Taj koji bude bio akcionar ne treba više ništa da radi. Država stoji i garantuje mu za svaki dinar koji nije uložio, ali će da zaradi.
Dame i gospodo poslanici, moram da kažem sada svom kolegi gospodinu Vlahoviću: dobar mu je amandman, doduše, šteta što nije imao ovu pamet i dok je bio ministar, ali dobro.
Znači, sredstva za rad agencije, odakle se obezbeđuje, a tiče se člana 8, tražimo da se tačka 2) briše. U tački 2) se navodi da agencija može da se finansira od donacija domaćih i stranih pravnih ili fizičkih lica. Postavlja se pitanje koja bi to domaća ili strana pravna lica finansirala rad jedne ovakve agencije. Koja domaća lica?
Uopšte, postavlja se pitanje zašto. Da li će ta lica koja budu finansirala rad agencije biti u privilegovanom položaju kada traže neku garanciju same agencije, kada traže informacije koje su poslovna tajna i koje razmenjuju izvoznici i sama agencija? Samim tim, mogu da budu upoznati sa postupcima svoje konkurencije i da znaju koji su im kupci, po kojoj se ceni pruža ili usluga ili prodaja robe i na taj način da jednim nekorektnim i nezakonitim vidom poslovanja onemoguće konkurentsku firmu da posluje.
Koji su to strani partneri, odnosno strana pravna lica koja bi jednu agenciju koja je u većinskom vlasništvu države sponzorisala? Koji bi razlozi bili? Da ne bi možda razlozi bili iz člana 6. Predloga zakona stav 2. gde se kaže da Republika Srbija odgovara za obaveze agencije po osnovu osiguranja izvoza od nekomercijalnih rizika do iznosa koji se utvrđuje zakonom kojim se uređuje godišnji budžet.
Znači, da neko neće da zatraži možda da agencija garantuje za neku robu ili neku usluge koja će biti pružena, kao nekomercijalni rizik predviđen iz člana 4, a to može da bude npr. neplaćeni dugovi u roku od šest meseci od ugovorenog roka dospelosti, neće biti u obavezi da, recimo, kamatu na zakašnjenje plati strani korisnik robe i usluga, nego će to morati da uradi agencija. Zar taj strani korisnik ne bi mogao možda malo finansijski da pomogne i agenciju, a i ove članove akcionarskog društva koji nisu osnivači od strane Vlade Republike Srbije, odnosno Republike Srbije.
Politički događaji u zemlji dužnika ili ratno stanje – tu je već jedan fin način da se napravi određena zloupotreba. Zašto ne sklopiti neki povoljan poslovni aranžman sa nekom zemljom u kojoj već dolazi do političkih previranja? Zašto ne da roba i stvarno ode tamo, samo proputuje i nestane? Ko će platiti tu robu? Opet agencija.
Ko od toga može da ima koristi? Može da ima sponzor agencije, zašto da ne? Zbog nekog malog sponzorstva, neke provizije koju će akcionari, ako i nisu u vlasništvu države, da ostvare, jednostavno, zašto da ne?
Agencija garantuje svojom imovinom koja je državna, ima osnivački ulog od države koji iznosi 25 miliona evra, ima budžet Republike Srbije, koji će kroz razne finansijske gimnastike upravnog odbora i ostalih članova te agencije da pegla. Zašto da ne? Ko će na kraju da ima štete? Jedino Republika Srbija. Odakle će šteta da se namiri? Iz budžeta. Ko plaća budžet? Građani Srbije. O tome se radi.
Ne verujemo uopšte u dobre namere predlagača, već isključivo smatramo da je ova agencija koja se otvara jedna profitabilna organizacija u kojoj je jedan uzani krug ljudi, jer u članu 5. stav 2. se kaže – agencija posluje kao zatvoreno akcionarsko društvo koje akcije izdaje svom osnivaču, odnosno ograničenom broju drugih lica, u skladu sa zakonom kojim se uređuje itd.
Znači, ograničeni broj ljudi, odnosno pravnih ili fizičkih lica će moći da bude akcionar. Opet se postavlja pitanje po čijem izboru će da budu ti akcionari. Ko će da bira akcionare? Hoće li biti tender za akcionare? Hajde da vidimo to, da li ste razmišljali možda o tom pitanju. Niste.
Dame i gospodo poslanici, mnogo je bilo primedbi zašto na ovakav predlog zakona SRS podnosi amandmane sa ovakvim tekstom. Razlog je sasvim jednostavan: ovakav zakonski predlog ne može da se ispravi, zato što je koncepcija na kojoj je zasnovan zakon sasvim pogrešna.
Agencija je osmišljena tako da posluje kao profitna organizacija, da naplaćuje svoju uslugu izvoznicima, kao da neko žmuri ili jednostavno ne želi da vidi ili zabija glavu u pesak, da naša privreda, ovakva kakva jeste, da naša industrija, ovakva kakva jeste, da tehnološki zaostatak naše industrije u odnosu na zemlje u okruženju, takav kakav jeste, ne mogu bez ozbiljne pomoći države ozbiljnije da plasiraju domaću robu i usluge van zemlje.
Sada se postavlja pitanje kako bi to uopšte bilo moguće. Već je u ranijim raspravama bilo reči da jedan od razloga upropašćavanja domaće privrede, domaće industrije, domaće poljoprivrede jeste uvoznički lobi.
Činjenica jeste da je taj uvoznički lobi akumulirao ogromna sredstava, nekoliko desetina milijardi dolara ili evra, svejedno, i da se taj novac čak ne ulaže ni u privatizaciju. Jednostavno, toliko dobro zarađuju na uvozu robe u Srbiju da nemaju potrebe da se bave ničim drugim nego samo tim. Radiće to tako do poslednje pare, dok poslednji dinar ne izvuku od građana Srbije, dok se zemlja ne bude toliko zadužila, dok oni zarađuju sa tim zaduživanjima, da više nema nigde da podigne kredit.
Prava koncepcija kako rešiti problem izvoza domaće robe i usluga, kako smanjiti deficit izvoza u odnosu na uvoz jeste taj da mora da se uvede reciprocitet prilikom uvoza robe. Šta je tu problem?
Problem je taj što je dolaskom DOS-a na vlast, maltene, izvršena liberalizacija uvoza. Znači, mogao je svako, ko god je hteo, kako god je hteo, pod uslovima kakve je on postavljao, da uvozi robu u Srbiju.
Još veći haos je nastao kada je došlo do potpisivanja Beogradskog sporazuma, do izglasavanja Ustavne povelje, do usklađivanja carinskih stopa sa Crnom Gorom. Dolazi do toga da sada, praktično, na našem tržištu imamo dve carinske stope koje ometaju domaću privredu uopšte u bilo kakvom poslovanju, a kamoli da ozbiljnije mogu da se bave izvozom.
Znači, jedini način jeste reciprocitet. Međutim, tu nam ograničenja, navodno, postavlja Evropska unija. Ona traži slobodno tržište. Za šta traži Evropska unija slobodno tržište – za investicije? Ne. Vrlo malo oni nešto organizovano i ozbiljno finansiraju u Srbiju.
To što neko priča o investicijama, to su uglavnom investicije iz privatizacije, kada je neko kupio neku firmu koja kako-tako posluje, pa sada sa tim sredstvima investira u tu istu firmu; ili investicije tako što se koristi novac koji su strane banke prikupile prilikom razmene evropskih valuta u evro, pa sada je to strana investicija.
Znači, našim novcem nas neko ubeđuje da investira u našu državu, i to samo one grane koje nemaju nikakve veze sa proizvodnjom, već sa nekim pružanjem usluga, gde vrlo mali broj ljudi ima korist od toga i gde je uopšte potreban mali broj radnika, građana koji žive i rade u Srbiji. To je taj problem.
Uvođenjem reciprociteta naterali biste uvoznički lobi da investira u domaću privredu i industriju. Nije tačno da mi baš nemamo šta da ponudimo svetu.
Problem je u tome da i ona preduzeća koja imaju tehnologiju, koja su kako-tako sačuvala tržište u inostranstvu, jednostavno ne mogu u neki ozbiljniji posao da krenu bez ozbiljnih novčanih sredstava.
Jedan od načina da se to uradi je iz budžeta Republike Srbije. Međutim, koliko vidim, čak i prilikom projekcija budžeta za 2005. godinu izuzetno skromna sredstva su bila uložena kao stimulacija za izvoz domaćih proizvoda.
Znači, ostaje da se ipak administrativnim merama natera uvoznički lobi da investira, tako što bi morao, barem u odnosu 1:3, da nešto izveze iz države. Verujte, imaju dobre poslovne veze u inostranstvu, našli bi šta mogu da proizvedu ovde, našli bi šta mogu da prodaju tamo, rastrčali bi se po čitavoj Srbiji da pronađu ko bi tu robu mogao da proizvede za njih. Ulagali bi u proizvodnju te robe, vraćali bi, u stvari, novac koji su opljačkali iz privrede, ulagali bi u proizvodnju.
Ono što je još važnije, ko bi proizvodio tu robu – pa, naša domaća radna snaga. Ko bi primao platu – naša domaća radna snaga. Ko bi punio fondove i čije – penzijske, za naše penzionere. Gde bi ti radnici trošili taj novac?
Trošili bi tu, ne bi imali gde na strani, poboljšavali bi boljim platama kvalitet života. Ko bi onda ubirao porez na dodatu vrednost? Opet ova vlada. Znači, novac bi se vratio u one legalne tokove, ne bi izlazio samo napolje.
U tome i jeste problem, što, čini mi se, ovu vladajuću većinu kontroliše taj uvoznički lobi i da Vlada nema snage ni hrabrosti da se odupre uvoznicima. To je jedan ozbiljan problem. Postavlja se pitanje zašto? Da li su neki od njih bili sponzori vama u izbornim kampanjama, da li su istaknuti članovi vaših stranaka? U čemu je tu problem? Da možda nešto ne radite sa njima? Još crnje i gore.
S druge strane, nemate hrabrosti da kažete Briselu – izvinite, ali mi ne možemo pod ovim uslovima koje vi propisujete još neko vreme, moraćemo da zaštitimo privredu, moraćemo da zaštitimo građane, moraćemo da počnemo malo i da izvozimo, a ne samo da nam plasirate ovde direktive koje nemaju nikakvog smisla.
Jer, čak i ako ih stavite u zakonski predlog, čak i ako budu izglasane onakve kako očekuju od vas, jednostavno ne mogu da zažive, nema ih na tržištu, nema ih u državi. Dok ih nema u državi, Evropska unija je za nas samo san.
Dame i gospodo narodni poslanici, evo sada smo na 10. tački – agencija za osiguranje depozita. Članom 3, na koji sam podneo amandman u ime SRS, definišu se poslovi koje obavlja ova agencija. Između ostalog, obavlja i funkciju stečajnog ili likvidacionog upravnika u bankama i društvima za osiguranje, učestvuje u upravljanju bankama čiji je akcionar Republika Srbija, organizuje i sprovodi postupak prodaje akcija tih banaka, organizuje i sprovodi postupak privatizacije društvenog, odnosno državnog kapitala u društvima za osiguranje i obavlja druge poslove utvrđene zakonom.
Prilično su velike nadležnosti za agenciju koja je do sada imala sasvim drugi naziv. Do sada se ova agencija zvala Agencija za osiguranje depozita, sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka. Svi smo svesni i upoznati sa činjenicom da je rezultat rada ove agencije do sada bio da je zatvoreno 29 domaćih banaka, na vrlo sumnjiv način, da je neko iskoristio to zatvaranje banaka kao dobar poslovni potez, da je došao do izuzetnog poslovnog prostora za mali novac i da je, zahvaljujući tom poslovnom prostoru, počeo da zarađuje veliki novac za sebe.
Dalje, šta je još ostalo što nije pod kontrolom šifrovane političke stranke? Već smo pre nekoliko meseci imali da je NBS oduzela dozvolu za rad pojedinim osiguravajućim društvima. Štaviše, u javnosti se o tome mnogo pričalo, ali uglavnom se ta priča usmeravala ka tome šta će građani koji su imali neko osiguranje kod tih osiguravajućih društava, kakva su njihova prava i da li ta osiguranja važe ili ne važe.
Odbor za finansije, kao nadležan za ovu materiju, raspravljao je dva puta. Dobili smo određen materijal iz NBS, koji nije bio potpun, i tražili smo da nam NBS i guverner dostave kompletan materijal da Narodna skupština Srbije i Odbor za finansije imaju uvid u to šta radi NBS. Dobili smo novi materijal, sa oznakom "strogo poverljivo", "državna tajna".
Zakazana je nova sednica Odbora za finansije. Poslanici SRS i članovi Odbora za finansije došli su na tu sednicu i neko je, tumačeći Poslovnik o radu Narodne skupštine, proglasio sednicu zatvorenom za javnost. To i mogu da razumem. Znači, novinari su bili isključeni iz rada Odbora za finansije, ali ne mogu da razumem da je traženo i da narodni poslanici Skupštine Republike Srbije koji nisu članovi Odbora za finansije napuste tu sednicu.
U tome poslanici Srpske radikalne stranke nisu hteli da učestvuju, pa smo izašli i mi. Zašto je pravo narodnim poslanicima da prisustvuju sednicama odbora uskraćeno, šta se to krije od narodnih poslanika koji nisu članovi Odbora za finansije?
Hoće li sada i ova agencija na sličan način da postupa sa Odborom za finansije i narodnim poslanicima koji nisu članovi tog odbora, šta se to toliko u tom materijalu strašno krije i šta se to dešava?
Ja sam pregledao materijal, ništa nisam našao toliko bitno da bude zatvoreno i nedostupno ostalim narodnim poslanicima. Toliko o transparentnosti ove vlasti, dakle, pa i o tome šta se radi, pa čak i da se narodni poslanici ne obaveštavaju u određenim situacijama o određenim pitanjima, pa čak im se ne dozvoljava ni da znaju.
Šta je sada ovde u pitanju? Ostala su još samo osiguravajuća društva, dakle, njih ne kontroliše ili manje kontroliše NBS i sada ćemo da stavimo i osiguravajuća društva pod patronat agencije za osiguranje depozita.
Čudi me da i od osiguravajućih društava niste tražili da oni neki depozit uplaćuju agenciji, da u slučaju da to društvo ne može da isplati premiju osiguranja to uradi agencija, ali je agencija nadležna za rad i kontrolu rada osiguravajućih društava, tako ste to predvideli.
Kako već reguliše Zakon o osiguranju, koji je stupio na snagu, razdvojili ste auto-osiguranje, životno osiguranje i druge vrste osiguranja i sada mora da se formira više osiguravajućih društava iz jednog, a zašto? Da biste ih lakše i jeftinije prodali, jer u članu 3. Predloga zakona se kaže da agencija za osiguranje depozita sprovodi postupak privatizacije društvenog, odnosno državnog kapitala u društvima za osiguranje, pa se postavlja pitanje šta će nama Agencija za privatizaciju.
Hajde lepo za svaku oblast koja postoji u privredi, ekonomiji, za svaku oblast koja treba da se privatizuje, da osnujemo po jednu agenciju. Dakle, da zaposlimo vas šifrovane u tim agencijama i da što pre to rasprodate, provizije potrpate u džepove i da završite posao.
Postavlja se pitanje koji je cilj predlagača? Novac je još jedino ostao kod osiguravajućih društava, izuzetno zanimljiv način sticanja profita.
Dakle, zbog nekih starih pogodnosti iz ranijih sistema, čak i pre prelaska na višepartijski sistem, pojedina osiguravajuća društva su imala monopol na tržištu, a sada je cilj da se kroz postupak privatizacije taj monopol prebaci kod nekoga ko je blizak ovoj vlasti i da se pri tome strpa još koja parica u džep.