Dame i gospodo poslanici, mogao bi čovek i da razume da način refakcije propisuje ministarstvo, ipak je to organ, ali ne i da to uređuje ministar, jedan činovnik u Vladi Republike Srbije, koji se kroz ovakve predloge izmena i dopuna zakona, jednostavno, u sve moguće meša.
Navodno, kako je on to tvrdio u svom jutrošnjem ekspozeu, neko je nekada koristio razređivače kao motorna goriva, pa je tu bilo značajnih pronevera akciza i poreza na dodatu vrednost, pa ćemo sada da uvodimo akcize na to, proizvođač i uvoznik će da plaćaju akcize na to, a onda će taj koji to koristi u industrijske svrhe da ispostavi zahtev ministru da mu se vrati višak uplaćenih akciza, odnosno refakcija akciza, pa će još i ministar da određuje koja je lista tih proizvoda, odnosno naftnih derivata na koje će da se plaća akciza, propisuje način na koji se vraća, odnosno vrši refakcija akcize. Sada samo još ostaje da nam propiše i gde te proizvode na koje se vraća akciza možemo da upotrebimo, u koju namenu i za koje proizvode. Znači da kompletno ministar finansija kontroliše koliko ćemo puta vazduh da udahnemo, 14 ili 16 puta u minuti.
Još smešnije što sam čuo od ministra jeste da će sada biti moguće da se izvrši refakcija akcize za naftu i naftne derivate koji se prodaju na teritoriji AP Kosovo i Metohija. Koliko je meni poznato, nafta i naftni derivati na koje se plaća akciza oslobođeni su akcize samo ako se ti naftni derivati prodaju van teritorije Republike Srbije. Čini se da gospodin ministar u Vladi Republike Srbije već unapred otpisuje Kosovo, kao, značajno mu je to tržište, jer nemamo gde da plasiramo viškove naftnih derivata, pa ćemo to da uradimo na Kosovu.
Možda je u pitanju, osim te političke štete koju već pravi jednim takvim svojim postupkom, druga namera, jer do sada su najveći šverc i najveće zloupotrebe koje su postojale ovde bile vezane za trgovinu sa Kosovom, gde su nestajali čitavi šleperi cigareta, gde su nestajale čitave cisterne motornih goriva. Sada dajemo tu mogućnost, jer navodno imamo poverenja i u carinike i u druge pogranične organe, a nemamo poverenja ukoliko ta nafta i naftni derivati dolaze iz drugih zemalja, da li će naše pogranične službe to da urade kako treba.
Zato sada postoji monopol ko može da uveze sirovu naftu, ko može da uveze naftu i naftne derivate, pod obrazloženjem da bi se sprečio šverc, jer se nema poverenja u državne organe, i to se nema poverenja od strane onoga koji treba da kontroliše taj državni organ, a dozvoljava se druga zloupotreba preko Kosova i Metohije, gde će opet da nestaju čitavi šleperi cigareta, čitave cisterne motornih goriva.

Dame i gospodo poslanici, član 43. zakona na koji se odnosi ovaj amandman jeste samo jedan član koji reguliše neke posebne obaveze po pitanju kaznenih odredaba za nepostupanje po ovom zakonu. Već ranije je bilo takvih grešaka u Zakonu o poreskom postupku i poreskoj administraciji, a vidim da je u takvim greškama ovo ministarstvo istrajalo.
Znači, u članu 41. ovog zakona u stavu 1. kaže se: ″Novčanom kaznom od 10.000 do milion dinara kazniće se za prekršaj pravno lice ako″, pa kaže u tački 9) ″prodaje cigarete po maloprodajnim cenama koje su različite od onih koje je odredio proizvođač, odnosno uvoznik″; i tačka 10) – maloprodajne cene cigareta nisu prijavljene Agenciji za duvan, kao i da nisu istaknute u, odnosno na objektu trgovine na malo tako da su jasno vidljive.
U članu 43. kaže se – novčanom kaznom od 5.000 do 500.000 dinara kazniće se za prekršaj fizičko lice - preduzetnik, pa tačka 8. kaže – ako maloprodajne cene cigareta nisu prijavljene Agenciji za duvan, kao i ako nisu istaknute u, odnosno na objektu trgovine na malo tako da su jasno vidljive.
Pitam i Vladu Republike Srbije i poslanike koji podržavaju tu vladu – koja je razlika između pravnog lica i preduzetnika ukoliko oni obavljaju istu delatnost i ukoliko isti prekršaj naprave? Zar posao ove vlade nije da obezbedi potpuno ravnopravne uslove svim učesnicima u privrednom životu, bez obzira da li je to DOO, STR, SZR, SUR itd. Koja je razlika između delatnosti koju obavlja pravno lice i fizičko lice? U načinu vođenja knjiga samo i ni u čemu više; i postavlja se pitanje da li neko vodi složeno ili prosto knjigovodstvo, da li vodi analitičko ili sintetičko knjigovodstvo. U čemu još? U finansijskoj moći pravnih i fizičkih lica. Verujte da je više nema. U praksi je nema.
Imate čitave samostalne zanatske radnje ili samostalne trgovinske radnje koje su po broju radnika, objekata, kapitalu mnogo jače nego veliki deo pravnih lica, odnosno preduzeća.
Sada će samo zbog nekih predrasuda vlasnik, odnosno preduzetnik plaćati manju kaznu za isti prekršaj koji napravi u odnosu na pravno lice. Stvarno mi nije jasno šta hoće predlagač ovog zakona i ova vlada sa ovim.
Znači, nisu izjednačeni svi u toj utakmici koja se zove trka za profitom. Neko sebi može da dozvoli ekonomski da plati tu kaznu od 500.000 dinara, jer će zahvaljujući većem broju objekata, većem broju radnika da zaradi više. Nije merilo da li je to pravno lice ili fizičko lice, nego kapital kojim raspolaže. To treba da se prihvati i da uslovi kaznene politike budu potpuno isti za sve koji učestvuju u privrednom životu.

Dame i gospodo narodni poslanici, sa ovim članom 12. Predloga izmena i dopuna Zakona stvarno prevazilazite sami sebe. Ovde stvarno neko treba da bude dosta talentovan da ovako nešto napiše, barem javno da prizna.
Zahvaljujući sopstvenoj tvrdoglavosti, da ne kažem čemu još, istrajavali ste na jednoj još izuzetno visokoj fiskalnoj politici, sa visokim fiskalnim i poreskim davanjima. Zbog raznih činilaca koji su bili u okruženju, a koje niste mogli da kontrolišete, ali ste bili na vreme upozoravani od strane Srpske radikalne stranke na njih, upleli ste se u jedno vrzino kolo.
Znači, već je bilo problema sa usklađivanjem akciza još u novembru i decembru prošle godine. Niste smeli da ispoštujete zakon koji ste sami doneli, koji je ova vlada predložila Narodnoj skupštini i koji ste vi, gospodo drage kolege iz vladajuće većine, izglasali. Sada ta ista vlada traži od vas da joj oprostite što vas je ponizila da ne postupi po zakonu koji ste izglasali. Ništa drugo nije u pitanju.
Razlog zašto to Vlada nije uradila jeste kukavičluk; kukavičluk – zato što su procenili da će biti politički izuzetno loše da poštuju zakon koji su sami napisali. Nije to bila briga za građane Srbije, najmanje ovu vladu brinu građani Srbije, nego isključivo politička šteta koju će da dožive ukoliko nastave sa ovakvom primenom zakona koje ste, ponavljam, napisali i doneli vi koji podržavate ovu vladajuću većinu.
Jedini razlog je taj zašto je ovaj član 12. uopšte ubačen u izmene i dopune Zakona o akcizama. Šta sada? Sada se traži da niko ne odgovara, pa makar i moralno, što nije postupio po zakonu koji ste vi, gospodo iz vladajuće većine, izglasali.

Dame i gospodo poslanici, vidim da se i predsedavajućem isto žuri, kao i ministru i ovoj vladi, pa kažu – zakon stupa na snagu narednog dana od dana objavljivanja. Samo mi nije jasno čemu tolika žurba, jer ste ovaj predlog Narodnoj skupštini uputili 21. marta, a sada je 1. jun.
Znači, mogli ste da čekate, ovaj papir je čekao do sada u fiokama, pa ste ga izvadili i sada se odjednom žuri, i to navodno ministar, evo, zveči već nekoliko dana da će kada ovaj zakon stupi na snagu da ostanu cene nafte i naftnih derivata iste.
Šta kažu u obrazloženju na ovaj poslednji član, koji reguliše datum stupanja na snagu ovog zakona – naročito opravdan razlog za stupanje zakona na snagu ranije od osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku", u smislu odredbe člana 120. Ustava Republike Srbije, sadržan je u neophodnosti da što pre stupe na snagu odredbe ovog zakona koje se odnose na početak obračuna akcize na duvanske prerađevine primenom koncepta minimalne akcize, što će imati efekat većeg priliva prihoda od akciza.
Sada se sasvim lepo vidi ono što sam rekao kada sam obrazlagao prethodni amandman – baš briga ovu vladu za građane Srbije, bitno je samo daj pare od građana, daj pare, daj što pre i što više da im uzmemo da što pre osiromaše, da ih hranimo na kašičicu, da ne bi mislili svojom glavom. Nema ovde u vašem obrazloženju ni reči o nafti i naftnim derivatima, a hvalite se već danima.

Dame i gospodo poslanici, gospodin ministar u svom obrazlaganju pred ovom skupštinom spominje neke silne milijarde evra, da su to investicije, ali sa ovom dokumentacijom koju imamo i koju je radila Republička direkcija za puteve, dolazim do zaključka da će biti milijardi evra ali "pokradenih" i to putem davanja ove koncesije.
Naime, kako to tvrdi Republička direkcija za puteve, te deonice, tri koje se daju pod koncesiju i njihovo privođenje da to bude autoput koštaju oko 769 miliona evra, a ne kako ministar tvrdi dve milijarde evra.
Sada se postavlja pitanje zašto su te tri koncesije spojene u jednu? Navodno, obrazloženje je da deo tog autoputa od Beograda do Požege nije interesantan za koncesionare, pa neće da prihvate tu koncesiju, osim ako im ne damo neku drugu kao isplativiju, što svakako nije tačno. Na osnovu iste dokumentacije koju je radila ista Direkcija, mislim na Republičku, period od kada bi taj put počeo da vraća uloženi novac, odnosno da ostvaruje prihod je, 16 godina. Mogućnost davanja koncesije je na 20 godina, s tim, pošto zakon predviđa 30 godina, može naknadnim ugovorom da se produži na 30 godina.
Znači, da je ta deonica od Beograda do Požege za svakog koncesionara veoma interesantna, ali je problem u tome što taj naš strateški partner ne misli to da radi sa svojim parama ili da se možda zaduži kod neke strane banke, nego to misli da radi od prihoda koje već ostvaruje autoput koji je u izgradnji i to, deonica od Horgoš do Novog Sada i od Novog Sada do Beograda, koja sada u ovom trenutku ostvaruje godišnje neto prihod u iznosu od 20 miliona evra.
Ministar se pohvali sa cenama naplate putarine i da moramo da ih uskladimo sa Evropskom unijom. Trenutni odnos cena je 1:3. Težnja jeste još u ovoj godini da cena naknade za putarinu bude 2/3 od evropske cene, što je svakako dranje kože budućeg koncesionara, odnosno građana Srbije za budućeg koncesionara.
Ovaj prihod od 20 miliona evra koji godišnje ostvaruju ove dve deonice, gospodine ministre, jeste po sadašnjim važećim cenama.
Sada se postavlja pitanje koliko će da bude taj prihod kada se podignu cene i kada počnete to usklađivanje sa cenama u zemljama Evropske unije. Sada je ovo još uvek poluotvoren autoput. Znači, postoje dve naplatne rampe. Izgradnjom autoputa sasvim je sigurno da više neće biti poluotvoren, nego će biti zatvorenog tipa, što znači da će svaki ulaz i svaki izlaz imati svoju naplatnu rampu.
Time će se prihodi višestruko uvećavati. Sada se na osnovu istih podataka koje izdaje Republička direkcija za puteve dolazi do podatka da će neko, ni manje ni više, za koncesioni period za koji predviđate da date ove tri deonice, da zaradi neto dve milijarde evra. Jeste, gospodine ministre, uzmite digitron, pa vidite, jer će samo na deonici autoput državna granica Subotica-Novi Sad da zaradi 896 miliona evra ili na deonici autoput Beograd-Požega, 958,4 miliona evra.
Gospodine ministre, to šta sam ja imao iz matematike, nema veze, umem da čitam brojeve, uzmite i vi čitajte ili ste očigledno nepismeni.
Sada bih ja još jedno pitanje postavio ministru, a to je, od ove dve milijarde koliko će gospodin ministar da strpa, odnosno kolika mu je provizija?!

U najmanju ruku me čudi da neko ko se ovde zalaže za istinu, izađe za ovu govornicu i kaže laž, jer nikada se nisam obratio gospodinu ministru Velji Iliću. Nikada ništa nisam tražio od njega, niti imam nameru. Neću ja da ga učim njegovom poslu, valjda on sam treba da zna da treba da radi u interesu građana Srbije, a ne u svom ličnom interesu!
Ove cifre koje sam čitao su podaci Republičke direkcije za puteve, gospodine Slavoljube Matiću, daću vam ih. Nemojte vi da se sekirate za građane Srbije, zato i postoji SRS. Dokle god je SRS, pokušaćemo bar da kažemo građanima na kakve ste lopovluke spremni, ne vi lično, ali vaši koalicioni partneri, pa ćete na sledećim izborima da se zamislite dobro sa kim ćete da pravite koalicije, ako uopšte i prođete cenzus takvi kakvi ste!

Po Poslovniku, jer kada je jedna tačka na dnevnom redu, nadležni odbori treba da se izjasne po njoj. Gospodin ministar je ovde održao neki govor, i pobeže napolje. Očigledno se pravi da ne zna da nadležni Odbor za finansije nije uspeo ni jedan jedini put da se sakupi zato što poslanici vladajuće većine nisu hteli da odluku o koncesijama raspravljaju na tom odboru. Odbor za finansije nikada o ovome nije raspravljao, a gospodinu "neandertalcu" koji odavde dobacuje o temi i pričam, to treba da mu bude jasno, gospodinu ministru. Oko toga kako ide naplata putarine i kako to izgleda i kako hoće da prikaže da mi ne znamo šta je to putarina i da tu postoje rashodi. Obavestite gospodina ministra da sam član Odbora za finansije i da i te kako dobro znam da čitam izveštaje.
Ovde stoji da je ukupan prihod na deonici autoputa Beograd-Požega 1.543 miliona evra za koncesioni period; da je tekuće održavanje 63 miliona 300 hiljada evra, investiciono održavanje 30 miliona, troškovi sistema naplate 56 miliona, koncesiona naknada što ide državi 146 miliona, amortizacija 192 miliona, ukupno troškovi 488 miliona. Bruto dobit koju će da iskaže je, milijardu 64 miliona i 900 hiljada evra, i kada se na to plati porez na dobit od 106 miliona i 500 hiljada evra, ostaje koncesionaru 958 miliona evra za jedan deo deonice, a čitava deonica košta 769 miliona evra. Ko je sada ovde nepismen i ko se pravi nepismen? Gde je sada deonica od Horgoša do Novog Sada i od Novog Sada do Beograda, gde su tu ti prihodi? Oni su barem još dva puta tolki.
(Dragan Šormaz sa mesta: Tolki ili toliki?)
Gospodine Šormaz, čuli smo kako i vi znate da diskutujete, pogotovo kada su u pitanju ove dve deonice: od Novog Sada do Horgoša i od Novog Sada do Beograda. Autoput je skoro napravljen, infrastruktura je potpuno završena, a zemljište tamo na onom delu gde još poneki kilometar treba da se napravi već je otkupljeno.
Zato se država zadužila, kredite već vraća, obrazloženje gospodina ministra je da onaj deo kredita koji je preostao vratiće koncesionar, a šta je sa onim što smo napravili? Kome to ide? Ko će to da vrati? Građani Srbije.

Koristim svoje poslovničko pravo zato što sam prozvan direktno, od strane jednog svog kolege, po imenu i prezimenu. Ne znam šta bi tom mom dragom kolegi na koga se, verujte, uopšte ne ljutim, da me nazove "autolimarem". Ne bih se ljutio ni da to jesam, jer je to jedno pošteno zanimanje. Neko i to mora da radi, ali je gospodin zaboravio, u pokušaju da uvredi mene i da me ponizi, da je u  stvari ponižavao sve zanatlije u Republici Srbiji. Toliko o tome koliko vodite računa o građanima.
Što se tiče miliona i milijardi, to je najobičniji lapsus i to se događa svakome ko hoće nešto da obrazloži, a za to ima samo tri minuta.
Što se tiče provizije, nisam rekao ministru da je uzeo proviziju, ali, ruku na srce, ako nekome date da za jedan period zaradi 2,8 milijardi evra, a uloži 769 i pri tome mu još date deo infrastrukture koja je skupo plaćena, osnovano sumnjam da je ministar uzeo proviziju. Samo sam ga pitao da li je uzeo i kolika mu je provizija, ništa više! Možda čovek u nastupu iskrenosti, ako je stvarno uzeo proviziju, to nama i kaže. Doduše, kasnije će zbog toga morati da odgovara, ali od Velje Ilića sve možete da očekujete, pa čak i to.

Dame i gospodo poslanici, kako ova rasprava o pojedinostima sve više i više odmiče, predlagač ili vladajuća većina sve više i više prevazilazi sama sebe.
Najsporniji deo u ovom članu 12. Predloga zakona jeste stav 3: "Član Vlade može zahtevati da Vlada odluči da li je predsednik Vlade prekoračio svoja ovlašćenja." Da li je ovo napisano da se predsednik Vlade uopšte ne bi mešao u svoj posao i da ministri mogu u toj vladi da rade bukvalno šta god hoće? Čini mi se da je to težnja predlagača, te vlade, znači da može bukvalno da ne odgovara nikome, a da predsednik Vlade odgovara Narodnoj skupštini. Znači, ministri mogu da rade šta im je volja, ali zato će ispaštati predsednik Vlade.
Kada se vlada bira, odnosno kada se uspostavi ta skupštinska većina na osnovu koje će da se izabere vlada, postoji mandatar, budući predsednik vlade, koji pred ovom skupštinom izlaže program vlade i predstavlja Narodnoj skupštini ministre, to je lepa reč, ali prava i bukvalna jeste – činovnike, koji rade u Vladi Republike Srbije. Tu nema ničeg drugog.
Ako predsednik Vlade prekorači svoja ovlašćenja, kome odgovara? Ne može ministrima, nisu oni njega birali, nego je Narodna skupština birala predsednika Vlade i on odgovara Narodnoj skupštini. Ukoliko predsednik Vlade ne može svoj predlog ili neki svoj stav ili neko svoje uputstvo da sprovede u Vladi, ostaje mu da traži od ministra ostavku, a ukoliko ovaj neće da da, da predloži Narodnoj skupštini da ga razreši; a ukoliko je stav te većine u samoj vladi da predsednik Vlade ne može da radi svoj posao, a čini mi se da ovaj ne želi da radi svoj posao, onda da podnese ostavku i da se pokuša da se napravi neka nova koalicija, neka nova skupštinska većina ili neka nova vlada sa starim koalicionim partnerima.
Ovako bukvalno pojedini ministri iz Vlade Republike Srbije mogu da rade šta god hoće i uvek će moći određen lobi u Vladi Republike Srbije da radi mimo predsednika Vlade i mimo volje skupštinske većine, uopšte mimo volje Skupštine Srbije. Ko će odgovarati? Isključivo predsednik Vlade.
Čini mi se da je ovde prisutna težnja jednog finansijskog lobija koji postoji u Vladi Republike Srbije i da ovaj član 12. odnosno stav 3. Predloga zakona odgovara isključivo njima, jer se već vidi da pojedini članovi Vlade uopšte ne slušaju ni predsednika Vlade i rade bukvalno šta god im je volja i šta god hoće.

Kartica je bila na mestu, ali elektronski sistem nije u redu.
(Predsednik: Izvinite, moram da poštujem elektronski sistem.)
Dame i gospodo narodni poslanici, član 19. stav 1. je sasvim u redu. Svaka vlada, pa i vlade u Republici Srbiji imaju pravo da zatraže od Narodne skupštine, koja bira te vlade, poverenje za onu politiku koju su vodile u periodu od konstituisanja vlade do dana podnošenja predloga da se Skupština izjasni o poverenju vladi.
Međutim, već u stavu 2. se vidi jedan kontinuitet, gde predlagač, odnosno Vlada Republike Srbije zadire u posao Narodne skupštine, gde se opet ograničava vreme u kome može da se vodi rasprava o poverenju Vladi.
To ni najmanje ne čudi kada vidim iz koje je stranke ministar i kada se setim Poslovnika o radu Narodne skupštine Republike Srbije, kada su nam dali, Dragan Maršićanin, Demokratska stranka Srbije i ostatak DOS-a, da narodni poslanik u Skupštini Republike Srbije može da raspravlja minut i 27 sekundi.
U drugoj polovini 2003. godine je bila jedna rasprava o poverenju ili nepoverenju Vladi, nazovite to kako god hoćete, koju je tražila Srpska radikalna stranka. U ime predlagača ovlašćena je Gordana Pop-Lazić, koja je iznela razloge zbog kojih ta vlada Zorana Živkovića i DOS-a treba da padne, a onda se rasprava vodila 20 i više dana, tako što su ove klupe zauzeli ministri i menjali se jedan za drugim za ovom govornicom po više puta.
Ukoliko ovo ostane, ministri mogu 15 dana da pričaju o politici, da nijedan narodni poslanik nema pravo da kritikuje vlast, odnosno tu vladu i politiku koju ona vodi, niti ijedan poslanik da brani tu politiku koju vlada vodi. Zato je to potpuno nelogično. Jedno takvo ograničenje i zloupotreba od strane vladajuće većine je kontinuitet i ukidanje demokratije baš od onih koji se, navodno, zalažu za tu demokratiju.
U stavu 3: "Vladi je izglasano poverenje većinom glasova od ukupnog broja narodnih poslanika." Sasvim razumljivo, za Vladu Republike Srbije od 250 najmanje glasa 126 narodnih poslanika. Vlada Republike Srbije koja hoće da ostane to što jeste u svakom trenutku, gospodine ministre, mora iza sebe da ima 126 poslanika.
Ovaj stav 4. Predloga zakona kaže: "Vlada kojoj nije izglasano poverenje može podneti ostavku." Ako nije izglasano poverenje, šta je izglasano, gospodine ministre? Koji je rezultat? Šta se važi, onda je nepoverenje, onda je 0:0, onda bismo to tako mogli da prevedemo.
Znači, ukoliko nema poverenja, onda je Skupština izglasala nepoverenje i onda ta vlada mora da podnese ostavku ili, po automatizmu i po ovom zakonu i po Ustavu Republike Srbije, smatra se razrešenom.
Gospodine ministre, ovo je jedan od najlošijih zakona o kojima raspravlja Narodna skupština Republike Srbije. Po meni, imate dva prava izlaza: jedan je da odmah povučete ovaj zakon i pokušate da napravite novi; drugi izlaz je da Skupština nastavi sa ovom raspravom, a kada se rasprava završi da povučete zakon, da uzmete stenograme sa ove sednice Narodne skupštine, da dobro proučite diskusije poslanika Srpske radikalne stranke i da napišete, na osnovu tih diskusija, novi zakon, koji će sigurno biti mnogo bolji od ovog vašeg.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 20. bi trebalo da reguliše kako predsednik Vlade podnosi ostavku. Već u stavu 1, kod treće reči, vidi se nestručnost onoga ko je pisao ovaj zakon. Taj stav 1. kaže – predsednik Vlade može podneti ostavku predsedniku Narodne skupštine. Kome ne može? To je takođe trebalo da napišete ovde. Čak i predsedniku nekog mesnog odbora neke političke stranke je jasno da se ostavka podnosi. Kome? Predsednik Vlade podnosi ostavku predsedniku Narodne skupštine, a ne – predsednik Vlade može podneti ostavku, koju šalje predsedniku Narodne skupštine. Tu se vidi koliko uopšte nema struke, ni prava u ovome kako ste pisali ovaj zakon.
Može da se koristi – predsedniku Republike Srbije, ali postavlja se pitanje zašto. Hoće li predsednik Republike Srbije da nastavi posao predsednika Vlade, pa je potrebno njega da obavestimo? On nema Ustavom ta ovlašćenja data, tako da je taj deo što se tiče predsednika Republike Srbije potpuno suvišan.
Nestručnost se vidi i u stavu 2, koji kaže da Narodna skupština na prvoj sednici, koja se održava u roku od sedam dana od dana prijema ostavke, bez rasprave prima k znanju. Narodna skupština, kada je u pitanju ostavka Vlade, ne prima ništa k znanju, nego konstatuje ostavku predsednika Vlade. To je jedini način kako to može da se uradi.
Kada je u pitanju to da predsednik Vlade može obrazložiti ostavku Narodnoj skupštini, zašto onda ukidamo pravo narodnim poslanicima da oni raspravljaju o toj njegovoj ostavci?
Gospodine ministre, ja sam vama pre otprilike nešto manje od sat vremena rekao koji su vam izlazi – ili da odmah povučete ovaj zakon ili da dobro proučite diskusije narodnih poslanika SRS-a, da povučete zakon kasnije i da napišete novi.

Dame i gospodo poslanici, i u ovom članu se vidi na koji način neprincipijelno postupa ova vlada u jednom delu, da postoji jedna stalna težnja da se ponizi Narodna skupština. Član 22. reguliše kako možemo da razrešimo ministre. Znači, postoje dva načina: jedan je da to pokrenu narodni poslanici, najmanje 20 poslanika, i drugi način je da inicijativu pokrene predsednik Vlade.
Međutim, sada postoje i dva načina kako će da funkcioniše Vlada, koja su sasvim suprotna. Znači, ako to urade narodni poslanici, najmanje 20, a može i 250, bez obzira na broj narodnih poslanika, taj ministar će da nastavi da obavlja svoj posao dokle god ne bude doneta odluka o njegovom razrešenju. Ukoliko to uradi predsednik Vlade, on će odmah maltene biti udaljen sa dužnosti ministra i biće postavljen neko od strane predsednika Vlade ko će da obavlja taj posao.
Postavlja se pitanje ko je stariji, Narodna skupština ili predsednik Vlade i ko kome odgovara za ono što radi? Narodna skupština odgovara građanima koji su je birali, a predsednik Vlade i Vlada narodnim poslanicima, tako da je ovaj stav sporan, na određen način ponižava Narodnu skupštinu.
Problem nastaje, šta ako predsednik Vlade podnese inicijativu za razrešenje ministra, postupi se u skladu sa ovim članom, stavom 3. ovog člana, uđe se u raspravu i Narodna skupština ne donese odluku o razrešenju tog ministra. Po nekoj logici stvari, kako ko uživa poverenje, tog trenutka bi predsednik Vlade trebalo da podnese ostavku, jer je hteo da razreši člana svog kabineta, Narodna skupština to nije prihvatila i samim tim nema više poverenje u predsednika Vlade i on odmah treba da podnese ostavku.

Dame i gospodo narodni poslanici, opet je ovde prisutna želja predlagača da izveštaj o radu i završni račun budžeta stave u jednu tačku dnevnog reda.
Čisto da poslanike podsetim da rasprava o jednoj tački dnevnog reda, ukoliko Skupština drugačije ne odluči, traje pet sati. Imaćemo dve tačke dnevnog reda spojene u jednu sa jednom raspravom od pet sati. Kada se donosi budžet, odnosno zakon o budžetu, a to je najvažniji zakon koji jedna skupština donosi, poslanici imaju pravo da utiču na taj budžet kroz podnošenje amandmana i da raspravom u pojedinostima ubeđuju Vladu Republike Srbije kako treba novac u nekom narednom periodu da se troši.
Međutim, predlog završnog računa, gospodine ministre, kako ste vi to napisali u obrazloženju u kome odbijate ovaj amandman, ne postoji. Završni račun se usvaja ili ne usvaja, to nije predlog. Novac je potrošen, kako ste ga trošili, da li ste ga trošili sa Zakonom o budžetu ili ne, to može da bude predmet rasprave.
Možda bi bilo još bolje da završni račun objedinite sa raspravom o budžetu za narednu godinu, a tada ćemo imati kompletan uvid kako ste trošili novac u toku protekle godine i kako ćete da ga trošite u narednoj godini.
Ako postoji želja predlagača da rad Vlade Republike Srbije bude javan, zašto onda u ovom predlogu zakona niste predvideli koji će to da bude krajnji rok do kada Vlada Republike Srbije mora da podnese izveštaj o svom radu odvojeno od izveštaja o završnom računu budžeta za proteklu godinu.
Evo, sada je maj i još uvek ne znamo kako je ova vlada onaj budžet koji je donet u martu, a kasnije njegov rebalans u junu ili julu, tj. kako je taj novac trošen. A vi tražite da vam objedinimo raspravu o izveštaju o radu Vlade i završnom računu za neku godinu. Pomalo čudno za stranku koju vi predstavljate, gospodine ministre, koja se stalno zalaže, bar javno, da rad Vlade bude pod pažnjom parlamenta i javnosti, odnosno građana Republike Srbije.
Kada budem video završni račun za 2004. godinu, onda ću možda da vam poverujem, a do tada, sve ovo što pišete po ovim zakonima i što pričate na televizijama je jedna najobičnija šarena laža.

Dame i gospodo poslanici, u najmanju ruku čudi stav predlagača da ne prihvati ovaj amandman, jer kod većine građana Republike Srbije još uvek postoji taj osećaj od poslednjeg vanrednog stanja, koje je bilo zavedeno po atentatu na tadašnjeg predsednika Vlade Zorana Đinđića.
Baš zato što neke stvari nisu dorečene, vanredno stanje je uvedeno na celoj teritoriji Republike Srbije i odnosilo sa na sve građane Republike Srbije. Da ne pričamo, Odbor za bezbednost će kad-tad morati da podnese onaj pravi izveštaj i ovoj Narodnoj skupštini i građanima Srbije, šta je sve rađeno za vreme vanrednog stanja.
Naime, ovaj amandman predviđa da Vlada Republike Srbije može da predloži predsedniku Republike Srbije uvođenje vanrednog stanja, ali na delu teritorije, jer ako je ugrožena bezbednost čitave teritorije Republike Srbije, onda se ne uvodi vanredno stanje, onda sa punim pravom možete da predložite i ratno stanje. Ako je u pitanju deo teritorije, možete da koristite to vanredno stanje.
U najmanju ruku čudi, baš zbog ovog teškog iskustva za vreme "Sablje", da se podrazumeva da je to na delu teritorije. Ništa se ne podrazumeva. Podrazumeva se samo ono što je napisano u zakonu i toga mora da se pridržava i Vlada Republike Srbije i predsednik Republike Srbije.

Dame i gospodo poslanici, kada se pažljiviji pročita član 6. Predloga zakona stiče se utisak da Vlada Republike Srbije svakim novim zakonskim predlogom jednostavno prevazilazi samu sebe, po načinu kako izvrgava ruglu i vodi tu državu.
Postavlja se pitanje kada se pročita ovaj član 6. zašto, jednostavno, gospodine ministre, niste predložili novi zakon o lokalnoj samoupravi, da ukinemo skupštine opština, da ukinemo predsednike opština, jer SRS se zalagala i za to, i mi nemamo ništa protiv. Ali, imamo protiv toga da kroz jedan zakon o Vladi, koji direktno ne dotiče tu materiju, od organa lokalne samouprave pravite državnu upravu. A šta će nam onda samouprava, šta će nam skupština, šta će nam opštinsko veće?
Možda je to vaša želja da kontrolišete pojedine lokalne samouprave zbog nekakve političke situacije ili dnevno-političkih događaja, ali kada pogledam ko sve treba da sprovodi ovaj zakon, a da je Vlada ta koja može da poništi privremeno jedan opšti akt, a znam i ko sedi u toj vladi, onda nemam poverenja u vas nimalo kada čitam jedan ovakav član.
Znači, član govori o tome da u roku od 15 dana imate obavezu da pokrenete pred Ustavnim sudom zahtev za ocenu ustavnosti ili zakonitosti nekog opšteg akta koji je donela neka jedinica lokalne samouprave. Ukoliko ne, vaša odluka Vlade prestaje da važi. Ukoliko pokrenete, sada bih postavio pitanje za koje vreme će Ustavni sud da to oceni, može to da traje godinu, dve, tri ili četiri, možda jednog dana i sasvim izgubi smisao ta odluka koja je možda bila u korist građana te jedinice lokalne samouprave, smisao svog postojanja.
Ovo ne treba rešavati ovakvim načinom. Vi predstavljate ovde jednu skupštinsku većinu koja je formirala ovu vladu. Ta skupštinska većina može da traži od Ustavnog suda da brže radi, ali tada imate jedan drugi problem, da bi taj sud brže radio, morate da smenite predsednika suda, a predsednik suda je iz G17, vašeg koalicionog partnera.
Zato sa punim pravom svi poslanici SRS Ustavni sud zovu političkim sudom, a o tome ste, gospodine ministre, morali da razmišljate, i vi i vaš predsednik stranke, u decembru 2003. godine, u januaru 2004. godine, da znate sa kim se u kolo hvatate. Sada ovako morate jednostavno ovakve gluposti da predlažete Narodnoj skupštini, sa još glupljim obrazloženjima koja Vlada daje.