Dame i gospodo poslanici, kako ova rasprava o pojedinostima sve više i više odmiče, predlagač ili vladajuća većina sve više i više prevazilazi sama sebe.
Najsporniji deo u ovom članu 12. Predloga zakona jeste stav 3: "Član Vlade može zahtevati da Vlada odluči da li je predsednik Vlade prekoračio svoja ovlašćenja." Da li je ovo napisano da se predsednik Vlade uopšte ne bi mešao u svoj posao i da ministri mogu u toj vladi da rade bukvalno šta god hoće? Čini mi se da je to težnja predlagača, te vlade, znači da može bukvalno da ne odgovara nikome, a da predsednik Vlade odgovara Narodnoj skupštini. Znači, ministri mogu da rade šta im je volja, ali zato će ispaštati predsednik Vlade.
Kada se vlada bira, odnosno kada se uspostavi ta skupštinska većina na osnovu koje će da se izabere vlada, postoji mandatar, budući predsednik vlade, koji pred ovom skupštinom izlaže program vlade i predstavlja Narodnoj skupštini ministre, to je lepa reč, ali prava i bukvalna jeste – činovnike, koji rade u Vladi Republike Srbije. Tu nema ničeg drugog.
Ako predsednik Vlade prekorači svoja ovlašćenja, kome odgovara? Ne može ministrima, nisu oni njega birali, nego je Narodna skupština birala predsednika Vlade i on odgovara Narodnoj skupštini. Ukoliko predsednik Vlade ne može svoj predlog ili neki svoj stav ili neko svoje uputstvo da sprovede u Vladi, ostaje mu da traži od ministra ostavku, a ukoliko ovaj neće da da, da predloži Narodnoj skupštini da ga razreši; a ukoliko je stav te većine u samoj vladi da predsednik Vlade ne može da radi svoj posao, a čini mi se da ovaj ne želi da radi svoj posao, onda da podnese ostavku i da se pokuša da se napravi neka nova koalicija, neka nova skupštinska većina ili neka nova vlada sa starim koalicionim partnerima.
Ovako bukvalno pojedini ministri iz Vlade Republike Srbije mogu da rade šta god hoće i uvek će moći određen lobi u Vladi Republike Srbije da radi mimo predsednika Vlade i mimo volje skupštinske većine, uopšte mimo volje Skupštine Srbije. Ko će odgovarati? Isključivo predsednik Vlade.
Čini mi se da je ovde prisutna težnja jednog finansijskog lobija koji postoji u Vladi Republike Srbije i da ovaj član 12. odnosno stav 3. Predloga zakona odgovara isključivo njima, jer se već vidi da pojedini članovi Vlade uopšte ne slušaju ni predsednika Vlade i rade bukvalno šta god im je volja i šta god hoće.

Kartica je bila na mestu, ali elektronski sistem nije u redu.
(Predsednik: Izvinite, moram da poštujem elektronski sistem.)
Dame i gospodo narodni poslanici, član 19. stav 1. je sasvim u redu. Svaka vlada, pa i vlade u Republici Srbiji imaju pravo da zatraže od Narodne skupštine, koja bira te vlade, poverenje za onu politiku koju su vodile u periodu od konstituisanja vlade do dana podnošenja predloga da se Skupština izjasni o poverenju vladi.
Međutim, već u stavu 2. se vidi jedan kontinuitet, gde predlagač, odnosno Vlada Republike Srbije zadire u posao Narodne skupštine, gde se opet ograničava vreme u kome može da se vodi rasprava o poverenju Vladi.
To ni najmanje ne čudi kada vidim iz koje je stranke ministar i kada se setim Poslovnika o radu Narodne skupštine Republike Srbije, kada su nam dali, Dragan Maršićanin, Demokratska stranka Srbije i ostatak DOS-a, da narodni poslanik u Skupštini Republike Srbije može da raspravlja minut i 27 sekundi.
U drugoj polovini 2003. godine je bila jedna rasprava o poverenju ili nepoverenju Vladi, nazovite to kako god hoćete, koju je tražila Srpska radikalna stranka. U ime predlagača ovlašćena je Gordana Pop-Lazić, koja je iznela razloge zbog kojih ta vlada Zorana Živkovića i DOS-a treba da padne, a onda se rasprava vodila 20 i više dana, tako što su ove klupe zauzeli ministri i menjali se jedan za drugim za ovom govornicom po više puta.
Ukoliko ovo ostane, ministri mogu 15 dana da pričaju o politici, da nijedan narodni poslanik nema pravo da kritikuje vlast, odnosno tu vladu i politiku koju ona vodi, niti ijedan poslanik da brani tu politiku koju vlada vodi. Zato je to potpuno nelogično. Jedno takvo ograničenje i zloupotreba od strane vladajuće većine je kontinuitet i ukidanje demokratije baš od onih koji se, navodno, zalažu za tu demokratiju.
U stavu 3: "Vladi je izglasano poverenje većinom glasova od ukupnog broja narodnih poslanika." Sasvim razumljivo, za Vladu Republike Srbije od 250 najmanje glasa 126 narodnih poslanika. Vlada Republike Srbije koja hoće da ostane to što jeste u svakom trenutku, gospodine ministre, mora iza sebe da ima 126 poslanika.
Ovaj stav 4. Predloga zakona kaže: "Vlada kojoj nije izglasano poverenje može podneti ostavku." Ako nije izglasano poverenje, šta je izglasano, gospodine ministre? Koji je rezultat? Šta se važi, onda je nepoverenje, onda je 0:0, onda bismo to tako mogli da prevedemo.
Znači, ukoliko nema poverenja, onda je Skupština izglasala nepoverenje i onda ta vlada mora da podnese ostavku ili, po automatizmu i po ovom zakonu i po Ustavu Republike Srbije, smatra se razrešenom.
Gospodine ministre, ovo je jedan od najlošijih zakona o kojima raspravlja Narodna skupština Republike Srbije. Po meni, imate dva prava izlaza: jedan je da odmah povučete ovaj zakon i pokušate da napravite novi; drugi izlaz je da Skupština nastavi sa ovom raspravom, a kada se rasprava završi da povučete zakon, da uzmete stenograme sa ove sednice Narodne skupštine, da dobro proučite diskusije poslanika Srpske radikalne stranke i da napišete, na osnovu tih diskusija, novi zakon, koji će sigurno biti mnogo bolji od ovog vašeg.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 20. bi trebalo da reguliše kako predsednik Vlade podnosi ostavku. Već u stavu 1, kod treće reči, vidi se nestručnost onoga ko je pisao ovaj zakon. Taj stav 1. kaže – predsednik Vlade može podneti ostavku predsedniku Narodne skupštine. Kome ne može? To je takođe trebalo da napišete ovde. Čak i predsedniku nekog mesnog odbora neke političke stranke je jasno da se ostavka podnosi. Kome? Predsednik Vlade podnosi ostavku predsedniku Narodne skupštine, a ne – predsednik Vlade može podneti ostavku, koju šalje predsedniku Narodne skupštine. Tu se vidi koliko uopšte nema struke, ni prava u ovome kako ste pisali ovaj zakon.
Može da se koristi – predsedniku Republike Srbije, ali postavlja se pitanje zašto. Hoće li predsednik Republike Srbije da nastavi posao predsednika Vlade, pa je potrebno njega da obavestimo? On nema Ustavom ta ovlašćenja data, tako da je taj deo što se tiče predsednika Republike Srbije potpuno suvišan.
Nestručnost se vidi i u stavu 2, koji kaže da Narodna skupština na prvoj sednici, koja se održava u roku od sedam dana od dana prijema ostavke, bez rasprave prima k znanju. Narodna skupština, kada je u pitanju ostavka Vlade, ne prima ništa k znanju, nego konstatuje ostavku predsednika Vlade. To je jedini način kako to može da se uradi.
Kada je u pitanju to da predsednik Vlade može obrazložiti ostavku Narodnoj skupštini, zašto onda ukidamo pravo narodnim poslanicima da oni raspravljaju o toj njegovoj ostavci?
Gospodine ministre, ja sam vama pre otprilike nešto manje od sat vremena rekao koji su vam izlazi – ili da odmah povučete ovaj zakon ili da dobro proučite diskusije narodnih poslanika SRS-a, da povučete zakon kasnije i da napišete novi.

Dame i gospodo poslanici, i u ovom članu se vidi na koji način neprincipijelno postupa ova vlada u jednom delu, da postoji jedna stalna težnja da se ponizi Narodna skupština. Član 22. reguliše kako možemo da razrešimo ministre. Znači, postoje dva načina: jedan je da to pokrenu narodni poslanici, najmanje 20 poslanika, i drugi način je da inicijativu pokrene predsednik Vlade.
Međutim, sada postoje i dva načina kako će da funkcioniše Vlada, koja su sasvim suprotna. Znači, ako to urade narodni poslanici, najmanje 20, a može i 250, bez obzira na broj narodnih poslanika, taj ministar će da nastavi da obavlja svoj posao dokle god ne bude doneta odluka o njegovom razrešenju. Ukoliko to uradi predsednik Vlade, on će odmah maltene biti udaljen sa dužnosti ministra i biće postavljen neko od strane predsednika Vlade ko će da obavlja taj posao.
Postavlja se pitanje ko je stariji, Narodna skupština ili predsednik Vlade i ko kome odgovara za ono što radi? Narodna skupština odgovara građanima koji su je birali, a predsednik Vlade i Vlada narodnim poslanicima, tako da je ovaj stav sporan, na određen način ponižava Narodnu skupštinu.
Problem nastaje, šta ako predsednik Vlade podnese inicijativu za razrešenje ministra, postupi se u skladu sa ovim članom, stavom 3. ovog člana, uđe se u raspravu i Narodna skupština ne donese odluku o razrešenju tog ministra. Po nekoj logici stvari, kako ko uživa poverenje, tog trenutka bi predsednik Vlade trebalo da podnese ostavku, jer je hteo da razreši člana svog kabineta, Narodna skupština to nije prihvatila i samim tim nema više poverenje u predsednika Vlade i on odmah treba da podnese ostavku.

Dame i gospodo narodni poslanici, opet je ovde prisutna želja predlagača da izveštaj o radu i završni račun budžeta stave u jednu tačku dnevnog reda.
Čisto da poslanike podsetim da rasprava o jednoj tački dnevnog reda, ukoliko Skupština drugačije ne odluči, traje pet sati. Imaćemo dve tačke dnevnog reda spojene u jednu sa jednom raspravom od pet sati. Kada se donosi budžet, odnosno zakon o budžetu, a to je najvažniji zakon koji jedna skupština donosi, poslanici imaju pravo da utiču na taj budžet kroz podnošenje amandmana i da raspravom u pojedinostima ubeđuju Vladu Republike Srbije kako treba novac u nekom narednom periodu da se troši.
Međutim, predlog završnog računa, gospodine ministre, kako ste vi to napisali u obrazloženju u kome odbijate ovaj amandman, ne postoji. Završni račun se usvaja ili ne usvaja, to nije predlog. Novac je potrošen, kako ste ga trošili, da li ste ga trošili sa Zakonom o budžetu ili ne, to može da bude predmet rasprave.
Možda bi bilo još bolje da završni račun objedinite sa raspravom o budžetu za narednu godinu, a tada ćemo imati kompletan uvid kako ste trošili novac u toku protekle godine i kako ćete da ga trošite u narednoj godini.
Ako postoji želja predlagača da rad Vlade Republike Srbije bude javan, zašto onda u ovom predlogu zakona niste predvideli koji će to da bude krajnji rok do kada Vlada Republike Srbije mora da podnese izveštaj o svom radu odvojeno od izveštaja o završnom računu budžeta za proteklu godinu.
Evo, sada je maj i još uvek ne znamo kako je ova vlada onaj budžet koji je donet u martu, a kasnije njegov rebalans u junu ili julu, tj. kako je taj novac trošen. A vi tražite da vam objedinimo raspravu o izveštaju o radu Vlade i završnom računu za neku godinu. Pomalo čudno za stranku koju vi predstavljate, gospodine ministre, koja se stalno zalaže, bar javno, da rad Vlade bude pod pažnjom parlamenta i javnosti, odnosno građana Republike Srbije.
Kada budem video završni račun za 2004. godinu, onda ću možda da vam poverujem, a do tada, sve ovo što pišete po ovim zakonima i što pričate na televizijama je jedna najobičnija šarena laža.

Dame i gospodo poslanici, u najmanju ruku čudi stav predlagača da ne prihvati ovaj amandman, jer kod većine građana Republike Srbije još uvek postoji taj osećaj od poslednjeg vanrednog stanja, koje je bilo zavedeno po atentatu na tadašnjeg predsednika Vlade Zorana Đinđića.
Baš zato što neke stvari nisu dorečene, vanredno stanje je uvedeno na celoj teritoriji Republike Srbije i odnosilo sa na sve građane Republike Srbije. Da ne pričamo, Odbor za bezbednost će kad-tad morati da podnese onaj pravi izveštaj i ovoj Narodnoj skupštini i građanima Srbije, šta je sve rađeno za vreme vanrednog stanja.
Naime, ovaj amandman predviđa da Vlada Republike Srbije može da predloži predsedniku Republike Srbije uvođenje vanrednog stanja, ali na delu teritorije, jer ako je ugrožena bezbednost čitave teritorije Republike Srbije, onda se ne uvodi vanredno stanje, onda sa punim pravom možete da predložite i ratno stanje. Ako je u pitanju deo teritorije, možete da koristite to vanredno stanje.
U najmanju ruku čudi, baš zbog ovog teškog iskustva za vreme "Sablje", da se podrazumeva da je to na delu teritorije. Ništa se ne podrazumeva. Podrazumeva se samo ono što je napisano u zakonu i toga mora da se pridržava i Vlada Republike Srbije i predsednik Republike Srbije.

Dame i gospodo poslanici, kada se pažljiviji pročita član 6. Predloga zakona stiče se utisak da Vlada Republike Srbije svakim novim zakonskim predlogom jednostavno prevazilazi samu sebe, po načinu kako izvrgava ruglu i vodi tu državu.
Postavlja se pitanje kada se pročita ovaj član 6. zašto, jednostavno, gospodine ministre, niste predložili novi zakon o lokalnoj samoupravi, da ukinemo skupštine opština, da ukinemo predsednike opština, jer SRS se zalagala i za to, i mi nemamo ništa protiv. Ali, imamo protiv toga da kroz jedan zakon o Vladi, koji direktno ne dotiče tu materiju, od organa lokalne samouprave pravite državnu upravu. A šta će nam onda samouprava, šta će nam skupština, šta će nam opštinsko veće?
Možda je to vaša želja da kontrolišete pojedine lokalne samouprave zbog nekakve političke situacije ili dnevno-političkih događaja, ali kada pogledam ko sve treba da sprovodi ovaj zakon, a da je Vlada ta koja može da poništi privremeno jedan opšti akt, a znam i ko sedi u toj vladi, onda nemam poverenja u vas nimalo kada čitam jedan ovakav član.
Znači, član govori o tome da u roku od 15 dana imate obavezu da pokrenete pred Ustavnim sudom zahtev za ocenu ustavnosti ili zakonitosti nekog opšteg akta koji je donela neka jedinica lokalne samouprave. Ukoliko ne, vaša odluka Vlade prestaje da važi. Ukoliko pokrenete, sada bih postavio pitanje za koje vreme će Ustavni sud da to oceni, može to da traje godinu, dve, tri ili četiri, možda jednog dana i sasvim izgubi smisao ta odluka koja je možda bila u korist građana te jedinice lokalne samouprave, smisao svog postojanja.
Ovo ne treba rešavati ovakvim načinom. Vi predstavljate ovde jednu skupštinsku većinu koja je formirala ovu vladu. Ta skupštinska većina može da traži od Ustavnog suda da brže radi, ali tada imate jedan drugi problem, da bi taj sud brže radio, morate da smenite predsednika suda, a predsednik suda je iz G17, vašeg koalicionog partnera.
Zato sa punim pravom svi poslanici SRS Ustavni sud zovu političkim sudom, a o tome ste, gospodine ministre, morali da razmišljate, i vi i vaš predsednik stranke, u decembru 2003. godine, u januaru 2004. godine, da znate sa kim se u kolo hvatate. Sada ovako morate jednostavno ovakve gluposti da predlažete Narodnoj skupštini, sa još glupljim obrazloženjima koja Vlada daje.

Dame i gospodo poslanici, amandman se odnosi na član 35. stav 2. Hteo bih da pročitam i stav 1, čisto da poslanici koji pomalo prate raspravu budu upoznati o čemu se radi. Znači: "Turistički potencijali, kao i sadržaji turističke ponude, obeležavaju se odgovarajućim simbolima i znacima (u daljem tekstu: turistička signalizacija).″ Stav 2: ″Ministar propisuje sadržinu i način isticanja turističke signalizacije."
Svojim amandmanom, koji sam podneo u ime Srpske radikalne stranke, tražio sam da ministarstvo, umesto ministra, propisuje sadržinu i način isticanja turističke signalizacije.
Već duže vreme SRS podnosi ovakve i slične amandmane na različite i slične predloge zakona. Do sada je ovlašćeni predlagač, odnosno Vlada davala razna objašnjenja zašto se takvi amandmani ne prihvataju. Međutim, sada mogu da kažem da je u ovom slučaju Vlada Republike Srbije prevazišla sebe. Nije mi jasno kako je to moguće, bar se nadam da one stručne službe koje ste zadržali u Vladi znaju o čemu se radi.
Naime, u obrazloženju stoji: "Amandman se ne prihvata, jer je odredbom člana 71. stav 1. Zakona o državnoj upravi ("Službeni glasnik RS", br. 20/92, 48/93, 48/94 i 49/99) propisano da pravilnike, naredbe i uputstva donosi funkcioner koji rukovodi organom državne uprave." To je tačno, ali taj koji je to napisao zaboravio je da se to odnosi na ministarstvo, jer je ministar šef svim zamenicima, pomoćnicima, sekretaricama, čistačicama.
Ti propisi, odnosno uredbe, pravilnici i odluke odnose se na unutrašnji rad organa: kada će čistačica da čisti, ko će da kuva kafe, ko će da pere zavese, gospodine ministre, a ne odnosi se na propis koji izlazi iz delokruga organa, propis koji će neko da sprovodi, a ne organ kojim vi rukovodite. Onaj ko iole poznaje državnu upravu trebalo je da zna da ovakvo glupo objašnjenje ne treba da stavi.
Da stvar bude još gora, odgovore Vlade Republike Srbije u ime predlagača potpisuje potpredsednik Vlade Miroljub Labus. Kakva su obrazloženja, takav vam je i potpredsednik Vlade.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada god čujem nekog svog kolegu narodnog poslanika kada prilično promuklim glasom počne da viče i svaka druga rečenica mu je SRS, mogu da zaključim samo dve stvari: ili je kriminalac, ili je bolestan.
A konkretan predlog koji je tražio, po meni je za početak, da ide da se leči, a tužilac neka se pobrine za one druge konkretne predloge. Taj isti poslanik reče da je ovaj amandman koji je podneo poslanik SRS besmislen. Kada pročitam zakon vidim da je amandman odličan, glasi - briše se.
Takav vam je zakon, nešto što ne može da se primeni, nešto što ste izmislili da lažete ljude, neka predizborna obećanja koja ne možete da ostvarite, pokušavate kroz jedan ovakav zakon da zamažete narodu oči i to je cilj ovog zakona. Sa tim galamite već godinu dana od kada ste na vlasti.
Mnogi su počeli da špartaju i da mere tu svoju staru imovinu, pa sada delimo Srbiju ponovo na dva dela, na one koji traže nekakvu imovinu i na one koji su sada već uplašeni i koji imaju tu imovinu u ovoj državi, a nisu ni krivi ni dužni što je imaju, jer su je dobili u takvom vremenu, jer su ostali bez svoje zemlje, neki su ostali bez roditelja, bez porodica. Sada je nekome palo na pamet da navuče 10, 20 ili 30 hiljada glasova da bi imao jedan ili dva poslanika više i da laže narod po Srbiji, i to je cilj ovog zakona.
Samo bih da vas podsetim šta ste sve obećavali. Obećavali ste, baš ta stranka za koju mogu slobodno da kažem da je privatno preduzeće, smanjenje nekakvih taksi; da li ste ih smanjili – niste. Obećavali ste smanjenje poreza, a jeste li ga smanjili. Ne samo da niste smanjili, nego ste uveli porez na hleb, na meso, na mleko, na brašno, na vodu, na semensku robu, jeste i na jaja, a to ste verovatno želeli da se osvetite svom starom sponzoru Miodragu Kostiću, odnosno mislim na "Krmivo produkt".
Pa je neko pomenuo ovde i hleb i mleko, pa kaže - u vreme kada je bila SRS bili su redovi. Možda su i bili, sada ih nema, ali se zato manje hleba proizvodi, manje se proizvodi mleka. A zašto? Ne prodaje se, nema ko da kupi. Tada je mogla sirotinja da kupi hleb da se prehrani, a sada ste joj i to pravo oduzeli. Sada hleb može da kupi samo onaj ko ima puno para, jer je koštao četiri dinara pre 5. oktobra, a sada je 25 ili 30 dinara. A da li su plate 800 posto veće nego tada – nisu.
Ko želi da polemiše neka izađe za govornicu, a ko se plaši neka dovikuje iz klupe.
Da li su to rezultati vaše vlasti? Znači, sirotinja je mogla da kupuje. Da li ste svesni da sada sirotinje ima mnogo više i kako vreme odmiče i kako vi vladate biće je sve više i više, tako da je ovaj zakon koji ste predložili samo najobičnije zamazivanje očiju kod izgladnelog i iscrpenog naroda.

Gospodine Anđelkoviću, zar ne vidite da vam elektronski sistem nije ispravan i ovde se vidi da sede dva poslanika pola sata već, pa ne postavljate to pitanje, kartica je uredno ubačena, a što nema identifikacije, to je druga priča.
Dame i gospodo narodni poslanici, baš u ovom članu se vidi da je čitav ovaj zakon u principu besmislen i da je predlagač, odnosno Vlada Republike Srbije, trebalo bar u tehničkom smislu da povedu računa kako će i kojim redosledom da stavljaju članove ovog zakona u sam Predlog zakona.
Naime, članom 3. je predviđeno ko može da prijavi tu otetu i oduzetu imovinu, a već u članu 10. se napominje da se crkva i verske zajednice izuzimaju iz ovog zakona i da će predmet njihove imovine biti neki poseban novi zakon.
Sada se postavlja pitanje ko to uopšte ima pravo, a ko nema, jer možete da delite nešto na građanska lica, fizička lica i pravna lica, a u kom se statusu nalaze crkve i verske organizacije, koji je njihov status i da li je uopšte bilo potrebno upisivati jedan ovakav član u ovaj predlog zakona.
Razlog za donošenje jednog ovakvog zakona su svakako predizborna obećanja koja su stranke u novom DOS-u davala kao obećanja u svojim kampanjama.
Najlepše je dati obećanje u predizbornoj kampanji, ali kada osvojite zahvaljujući tim obećanjima koja su lažna, određeni broj mandata, onda napravite neku koaliciju koja je sačinjena od 15 stranaka, pa počnete da vladate, vidite da osim možda dobre volje dok ste lagali da nešto ispunite ne možete više ništa da uradite. Ta vaša laž se vidi baš u ovom predlogu zakona.
Ovaj predlog zakona u stvari je možda i početak neke nove predizborne kampanje, jer ćete, pošto će vanredni parlamentarni izbori biti vrlo brzo, vaše novo predizborno obećanje biti: evo, ovim zakonom smo napravili prvi korak da vratimo oduzetu imovinu, a ako osvojimo dovoljan broj glasova, ako vas opet dovoljno prevarimo i slažemo u izbornoj kampanji, napravićemo taj drugi korak da vratimo vašu oduzetu imovinu.
Postavlja se pitanje zašto ovaj zakon dolazi pre tog posebnog zakona, kada ćete vraćati imovinu crkvama i verskim organizacijama, jer je svakako da je njima mnogo manje imovine oduzeto, pa ste mogli taj zakon već da donesete u ovoj skupštini, da probate da ga primenite, da vidite da li je to moguće ili ne, pa tek onda jednu ovakvu glupost da predložite Narodnoj skupštini.

Svaki poslanik ima pravo da reklamira Poslovnik ukoliko dođe do njegovog kršenja, a kršene su odredbe Poslovnika koje su odnose na to da narodni poslanik kada izađe za ovu govornicu treba da govori istinu. Ovde je očigledno bilo spominjanje nekog plena u lokalnoj samoupravi i neko želi da to predstavi tako da se u SO Požarevac postavljaju ljudi na osnovu političke pripadnosti. To nije tačno i onaj ko je to rekao za ovom govornicom treba dobro da razmisli, jer iz njegove stranke, znači iz Demokratske stranke Srbije, trenutno su tri direktora javnih preduzeća ili javnih ustanova.
Stav Srpske radikalne stranke po pitanju kadrovske politike jeste da ukoliko nemamo bolje kadrove ili kadrove koji će davati isti rezultat ne idemo po stranačkoj liniji nego po onoj stručnoj. Ne razumem zašto to neko u ovoj skupštini hoće da prikaže kao nešto negativno. Valjda svi težimo da sva javna preduzeća rade najbolje što mogu, kako u lokalnoj samoupravi tako i u Republici Srbiji. A što se tiče opštine Požarevac, žao mi je što je DSS izgubio vlast u opštini Požarevac svojom krivicom.

Pitam se po kom osnovu je dobio pravo na repliku. Nije mi jasno o čemu gospodin priča. Prvo je koalicija koja je nastala bila između SPS-a, DSS-a i SRS-a, što od 68 odbornika čini 35. Ne bih pričao o tuđim mandatima, kada za čoveka koji je kandidat za predsednika Skupštine opštine ne glasa odbornik iz njegove odborničke grupe.

Dame i gospodo poslanici, ova priča oko domaćih banaka započela je negde krajem 2001, početkom 2002. godine. Ona se u stvari razvijala u dva pravca. Prvi je pranje novca, odnosno sklanjanje novca koji nije mogao, zbog spoljnog zida sankcija, zbog NATO agresije, zbog ekonomskih sankcija UN, da bude u legalnim tokovima. Najveći deo tog poslovanja obavljala je Beobanka.
Dolaskom DOS-a na vlast i nasilničkim preuzimanjem Narodne banke nekome je palo na pamet, a taj neko se zove Mlađan Dinkić, da taj novac sliva u privatne džepove, svoje i svojih poslovnih partnera. Čitava ova priča, prvi deo priče oko naših banaka koje su u stečaju, likvidaciji, bio je isključivo zbog toga.
Drugi deo priče je u stvari nastavak pljačke državnih ili društvenih banaka, nazovite ih kako god hoćete, a pljačka se odvijala na sledeći način. Ostalo je na hiljade kvadratnih metara poslovnog prostora u najekskluzivnijim delovima gradova. Gde god su te banke imale svoje ekspoziture i filijale, one su se nalazile u centru grada. Poslovni prostor je koštao preko hiljadu i po, dve, tri, a u Beogradu verovatno i više hiljada evra.
Taj poslovni prostor preuzimaju nove banke, koje su bliske tadašnjem guverneru, a sadašnjem ministru finansija. Da zlo bude veće i da ima stvari koje im idu i na ruku jeste odluka zemalja EU da sa nacionalnih valuta pređu na jednu jedinstvenu valutu, na evro. Poklapa se otprilike i vreme gašenja domaćih banaka, državnih banaka, sa tim prelaskom nacionalnih valuta u evro, tako da su neke banke, koje su se odjednom pojavile na našem tržištu, akumulirale kapital od preko osam milijardi maraka.
Prvobitne procene Mlađana Dinkića, i svih ostalih koji su bili u toj igri, jeste bilo da je u pitanju četiri milijarde, sada se ispostavilo da je osam milijardi. Taj novac uopšte više ne može da kontroliše Narodna banka, ne može više da kontroliše država, dobrim delom je već iznet ili se ono malo što je ostalo koristi kao pokriće za davanje kamate.
Novac po viđenju, devizna sredstva po viđenju ili oročena kod banaka imaju kamatu 1,5 do 2%, i to možete da proverite, i baš su u pitanju ove banke koje je Aleksandar Vučić nabrojao. A plasman tog novca našim građanima nije po evropskim kamatama, koje se kreću od pet do 5,5% na godišnjem nivou, nego u najmanju ruku 16 do 18%.
I te iste banke, da im ne bi bilo malo, taj isti dinarski kredit koji daju sa deviznim pokrićem vezuju za evro, pa mu zaračunavaju plus skok evra koji, morate da priznate, postoji, pa vezuju još i za rast cena na malo, za razne kamate, bankarske, zatezne itd.
Tako da tim istim novcem, koji su na određen način nepošteno stekle, pljačkaju građane Srbije. Postavlja se pitanje da li bi to uopšte i bilo moguće da nije jedne takve paklene mašine koja je u stanju da smisli jednu takvu prevaru, oličene u jednoj šifriranoj stranci kao što je G17.

Dame i gospodo narodni poslanici, možemo slobodno da kažemo da od 6. oktobra do sada imamo dva načina privatizacije. Jedan način je išao preko Agencije za privatizaciju i drugi način je išao iz stečajnog postupka. Navodno, u stečajnom postupku je bilo dosta zloupotreba od strane trgovinskih sudova, od strane stečajnih upravnika, pa je ova nova DOS-ova većina napisala nov Zakon o stečajnom postupku, gde je uvela institut stečajnog upravnika koji treba da ima licencu, Agenciju za licenciranje stečajnih upravnika, a sada ovde imamo situaciju da je i Agencija za privatizaciju stečajni upravnik.
Kao da se želi da svi načini privatizacije budu objedinjeni u jednom delu, pogotovo u onom delu postupka gde nije bila nadležna izvršna vlast, nego sudska. Novim zakonom i stečajno veće. Sada se sva ta prava dobrim delom oduzimaju i taj posao treba da radi Agencija.
Najveći problem nisu sami zakoni, ni Zakon o privatizaciji, koji može da se popravi, ni Zakon o stečajnom postupku, ali je problem u onome ko sprovodi te zakone. Najveći problem u privatizaciji baš je pravila Agencija za privatizaciju.
Čini mi se da više pažnje treba da obratite na samu Agenciju, nego na načine privatizacije, i na to šta je ta agencija radila pre nego što ste došli na vlast, odnosno kada ste izašli, jedno kratko vreme, iz vlasti, i sada kada ste nastavili, kako se privatizacija sprovodi. Ne postoji ni jedna jedina privatizacija na teritoriji Republike Srbije koja je čista.
Zar nikome u Agenciji nije palo na pamet zašto se za neko preduzeće koje posluje izuzetno dobro, koje ima velika osnovna sredstva, gde je početna cena mala, niko ne javlja na te tendere dok se ne ispuni uslov da je dovoljan jedan učesnik na tenderu? Zašto o tome ne brinete? Zašto zakonski ne kažete – ne može manje od tri ili ne može manje od pet i ne može jedan. To je problem u privatizaciji.
Sada imate situaciju... evo, ja ću da navedem primer jednog ugostiteljskog preduzeća koje je prodato za nekih 200.000 - 250.000 evra, velikog preduzeća. Jedan lokal, bilo koji, a možete i to da proverite, košta toliko, sa svim obavezama koje to preduzeće ima, znači, sa kreditima, sa neisplaćenim ličnim dohocima itd. i sa tom cenom koliko je plaćeno.
Tu je problem u privatizaciji, a ne u licenciranju stečajnih upravnika, ne u tome da privatizaciju treba da vodi Agencija, koja ne stiže onaj svoj deo posla da sprovede kako treba. Zato smo protiv ovakvog novog koncepta privatizacije, koji će da sprovodi Agencija kroz stečajni postupak.

Dame i gospodo poslanici, amandman je dobar zato što sprečava mogućnost zloupotrebe u postupku privatizacije. Oni koji su ga odbili uopšte nisu razmišljali koji su sve mogući načini zloupotrebe u samom postupku privatizacije, zato što, čini mi se, u nekom ozbiljnom poslu nikada nisu ni bili.
Postoji više načina poslovanja sa određenim pravnim licima, fizičkim licima itd. Postoji više načina davanja robe, zavisno od dužine poslovanja između pravnih lica, subjekata, od količina koje se uzimaju, daju se neki rabati, pa sve do rokova plaćanja. Dovoljno je da se direktor i onaj ko želi da kupi ovo preduzeće dogovore na koji rok će biti plaćanje određene robe. Može da bude i godinu dana, niko ne brani, nigde zakonom nije zabranjeno, može i duže.
Šta se dešava dalje? Kada se preuzme roba, prodaje se za kraće rokove, jer kod privatnika nema milosti po pitanju rokova i rabata, isključivo interese gleda. Kada nastupi privatizacija, roba je prodata, naplaćena, novac stoji i čeka. Kada otpočne postupak privatizacije sa istim tim novcem koji dužnik ima kupuje preduzeće, predmet privatizacije i kada postane vlasnik više nikakvu obavezu nema ni prema kome, a pogotovo ne prema svom preduzeću da te obaveze izmiri. Zato je amandmanom predviđeno da dužnik po bilo kom osnovu, dok ne izmiri obaveze prema subjektu privatizacije, ne može da učestvuje u postupku privatizacije.