Dame i gospodo narodni poslanici, ovakve situacije, kakvu sada imamo u Narodnoj skupštini, dešavale su se i u prošlom sazivu. Bilo je i tamo odluka o produženju radnog vremena, bilo je odluka i o skraćivanju rasprave o amandmanima. To je radio jedan poslanik. Kada sam ga jednom za ovom govornicom kritikovao zašto nam ograničava vreme za amandmane kada sam nikada nije podneo amandman, iako je bilo vanredno stanje i nije bilo TV prenosa, podneo je jedan jedini amandman, tada i više nikada. Neću njegovo ime da spominjem.
Zamolio bih i vas, kao kolege, ako ste već doneli odluku da radimo dok ne završimo, da i onaj ko je predložio tu odluku i ko je glasao za tu odluku sedi u ovoj skupštini, jer nije sada vanredno stanje, imate TV prenos, ako vam je uopšte stalo do toga kada je u pitanju javnost rada ove skupštine.
Ovim amandmanom koji je podneo narodni poslanik Zoran Krasić u ime poslaničke grupe SRS se principijelno zalaže protiv uvođenja agencija. Poslanici vladajuće većine u proteklih nekoliko meseci često su za ovom govornicom pričali kako je Vlada Republike Srbije ukinula devet agencija koje su bile osnovane uredbom, da su agencije skupe, da ne mogu da se osnivaju podzakonskim aktima.
` Od tada do dana današnjeg osnovali ste sedam agencija, sa ovim predlogom zakona devet, koliko ste i ukinuli. Stvar je u tome što ste i jednu od ovih agencija ukinuli, baš agenciju za energetsku efikasnost. Znači da onaj način rada koji je prethodna vlada imala u vođenju politike ostaje i sada. Znači, opet ćemo imati zloupotrebe.
Ovde su priče da je ovaj zakon u interesu građana Republike Srbije iz dva razloga. Jedan je da su agencije u skladu sa politikom koju sprovodi EU i radi priključenja zemljama EU, a drugi je da ćete da obezbedite jeftinije energente i stabilnije tržište. Međutim, kako mislite da se opravdate pred građanima Srbije (bez obzira na tvrdnje ministra da plaćaju jednu od najnižih cena struje u odnosu na zemlje u okruženju) i da im objasnite kako to plaćaju električnu energiju u proseku sedam centi za isporučeni kilovat, a izvozite električnu energiju po 2,2 centa za jedan kilovat čas.
Ko se bavi tom politikom? Odgovor je poznat: to su Vuk Hamović, Vojin Lazarević, EFT. Ovaj zakon je pisala njihova agencija za energetsku efikasnost, koju ste ukinuli uredbom Vlade Republike Srbije, a sada je ovim zakonom ponovo osnivate. Verovatno je ta struja, koja je izvožena kasnije, uvožena po sedam centi i naplaćivana po sedam centi građanima Srbije da bi se neko za nečiji račun bogatio. I ta razlika u ceni od domaće električne energije koja je bila prodavana građanima jeste i bila da se pripremi infrastruktura u dalekovodnoj i niskonaponskoj mreži.
Znači, kada stupi na snagu ovaj zakon, kada agencije počnu da rade, jednostavno, gospoda imaju kompletnu infrastrukturu koju ste obnovili sa parama građana Srbije tako što ste im drali kožu sa leđa cenama struje koje nisu mogli da plate. Usput, jedan deo novca je išao špekulantima i EFT-u, da bi imali početni kapital da kupe dozvolu od ove iste agencije, a novac je, normalno, od građana Srbije, koji su sa ovakvim špekulacijama stekli. Stav SRS je da sa ovakvim, sada već zakonom uobličenim kriminalom treba da se prekine.

Dame i gospodo, mogu da kažem da sam se začudio na izlaganje gospodina ministra kada je pričao o agencijama - one će same da se finansiraju, rasteretiće budžet Republike Srbije.
A sa osnivanjem ovakvih agencija, ova vlada nastavlja kontinuitet stare Vlade, doduše, oni su to radili uredbama; sadašnja Vlada je donela jednu uredbu, ukinula devet agencija pre par meseci; do sad ste uveli sedam na osnovu nekog zakona, tako da moja tvrdnja da ćete do septembra da imate i više agencija ide u tom pravcu, da je to tačno.
Mogu da kažem da ni gospodin ministar, za razliku od svojih kolega, drugih ministara u Vladi Srbije, koji su osnivali agencije, nije dobro prepisao zakon, jer ovde piše, između ostalog, da, "predsednika i članove upravnog odbora i nadzornog odbora, kao i direktora, odnosno zamenika direktora imenuje i razrešava Vlada Republike Srbije".
Gospodine ministre, na čiji predlog? Da li na vaš predlog, na predlog neke komore, na predlog nekog građanskog udruženja? Na čiji predlog gospodine ministre? To dokazuje samo da ne vodite računa o tome kako pišete zakon.
Što se tiče budžeta, gospodine ministre, tvrdite da će biti manje donacija vašem Ministarstvu na kontu toga što će agencija sama da se finansira, ima neki organ državne uprave, za čiji rad biste vi odgovarali, a agencijom želite da izbegnete odgovornost - jer, kažete da nenamenski ne trošite novac iz budžeta. Nije tačno!!
Kao što reče moj kolega dr Blažić, do sada su se dozvole plaćale - svejedno da li se plaća na račun Ministarstva, na račun Trezora, na račun Vlade Republike Srbije ili nekoj agenciji. Zaboravili ste drugu stvar, da je u svaku cenu leka uračunata i cena dozvole. To ne može niko da porekne. Trebalo je da se konsultujete sa svojim kolegom iz stranke, iz Vlade Republike Srbije, ministrom finansija Mlađanom Dinkićem, jer vam je uveo porez na dodatnu vrednost od 8% na lekove koji su sa pozitivne liste, a oni sa neke negativne liste - porez na dodatu vrednost se plaća sa 18%.
Jadna je ta Vlada Republike Srbije i ta ekspertska grupa, koji su, navodno reformisti, koji će na tuđoj nesreći i nevolji da pune budžet Republike Srbije.
A što se tiče agencije, vidi se (Glava 2.) da direktora agencije, članove upravnog odbora i nadzornog odbora imenuje Vlada. Gospodin ministar želi samo da izbegne odgovornost za eventualne zloupotrebe, čak i za zloupotrebe koje je on naredio kao ministar i ako se tako nešto otkrije, ne može da snosi nikakvu posledicu, jer je direktora postavila Vlada Republike Srbije, on će onda da kaže – to je bio dogovor između stranačkih i koalicionih partnera; smeniće direktora i postaviće nekog novog koji će dalje da radi za istu proviziju, možda pod pritiskom ministra, jedan isti posao.
To je problem kod agencija. Najbolje bi bilo da ste prihvatili koncept SRS, najbolje za narod.
Za vas ne verujem da bi bilo dobro, jer biste onda i za svaku lošu odluku koju taj odbor donese ili organ državne uprave, morali i vi lično da odgovarate. Ovako će sve da se svodi kao i sada kada je u pitanju direktor Agencije za privatizaciju; stala je privatizacija, menjajmo direktora i niko nije kriv osim direktora. Tako će biti i sa direktorima ove agencije.

Dame i gospodo poslanici, amandmanom koji je podnela Gordana Pop-Lazić, u ime poslaničke grupe Srpske radikalne stranke, tražila je da se član 9. Predloga zakona briše, odnosno da ostanu u članu 15. tačke 6) i 9).
Kada se pogleda koje su to tačke u osnovnom zakonu, predlagač traži da se briše deo teksta koji glasi: "Članarine i prilozi dati političkim organizacijama ne priznaju se kao rashod u poreskom bilansu".
U članu 7. dali ste mogućnost da pokloni i prilozi dati političkim organizacijama ne mogu da se prikažu kao trošak, a sada to u ovom članu 15. osnovnog zakona tražite da se briše.
Da kažemo teoretski, da ostane da se prilozi i pokloni dati političkim strankama ne priznaju kao rashod u poreskom bilansu, ali se postavlja pitanje članarine. Kako i na koji način će neko, koji je aktivista neke političke stranke, osnivač nekog pravnog lica, da plati svoju članarinu i da to ima mogućnost da prikaže u poreskom bilansu, a pojedini statuti političkih stranaka su tako široki da ta članarina može da bude za neke članove pet dinara ako nema para, a za neke članove milion ili više.
Smatramo da deklarativno predlagač ovog zakona hoće da se zalaže za to da pravna lica ne finansiraju političke stranke, ali ovim Predlogom zakona, kada se uđe malo u suštinu, vidi se da ima mogućnost da neko na određeni način finansira određenu političku stranku i da to svoje finansiranje prikaže kao trošak u završnom računu.
Drugi stav, koji tražite da se briše u osnovnom zakonu, glasi: "Ako se propaganda obavlja putem davanja poklona za koje nije dokumentovan primalac ili čiji je primalac povezano lice u smislu člana 59. ovog zakona, ti rashodi ne priznaju se u poreskom bilansu".
Ovaj deo teksta "ili čiji je primalac povezano lice u smislu člana 59. ovog zakona" možda ima nekog osnova, ali sada postavljam pitanje - šta ako se propaganda obavlja direktno na licu mesta, u neposrednom kontaktu proizvođač - potrošač određene robe široke potrošnje.
A svi smo svedoci da u skoro svim megamarketima svakodnevno ima dve, tri ili više prezentacija određenih proizvoda, gde proizvođač svojim budućim potrošačima poklanja svoje proizvode da bi kasnije, ako se uvere u kvalitet tog proizvoda, počeli taj proizvod da koriste.
Sama ova činjenica je u suprotnosti i sa onim zakonom koji je maločas bio u raspravi, a to je porez na dodatu vrednost, jer ti su proizvodi već oslobođeni poreza na dodatu vrednost. Doduše, ministar je uzeo za pravo da određuje koliko to može da bude, što je problem uopšte svih zakona koje donosite, koji se tiču određenih odredbi u samim zakonima, znači da izvršna vlast može da radi u nekom postupku i van kontrole zakonodavne vlasti.
Ali, kako sada neko može da pokloni neki proizvod i da bude oslobođen poreza na dodatu vrednost za poklon tog proizvoda, ali taj isti poklon mora u završnom računu da prikaže kao prihod i na njega da plati porez.
Problem je što vi sami, kada pišete ove zakone, ne vodite računa o tome šta ćete u sledećem zakonu da napišete i dolazite u ovakve situacije.

Dame i gospodo narodni poslanici, još kada smo raspravljali o Zakonu o budžetu za 2004. godinu pitao sam gospodina ministra – kuda ide novac u iznosu od 8,5 milijardi pod stavkom specijalizovane usluge. Dobio sam odgovor od ministra da taj novac iz budžeta Republike Srbije ide za zdravstvene, obrazovne, naučne, humanitarne, verske, zaštitu čovekove sredine i sportske namene itd.
Ovim amandmanom, imajući u vidu šta je gospodin ministar rekao tada, kolega Mirović je u ime SRS tražio, ako već država mora da izdvaja toliko novca, da je bolje da se taj procenat od 3,5%, koliko se priznaje kao rashod, dozvoli pravnim subjektima i da im prizna rashod od 5%. Mislim da bismo na taj način bar malo rasteretili budžet jedne izuzetno sumnjive stavke u potrošnji, pogotovo ako se ne zna tačno za šta se taj novac konkretno i troši.
Samo se kaže – to je za to. Ko ga koristi za specijalizovane usluge, odnosno ko je krajnji korisnik koji dobija taj novac, još uvek to ne znamo. A, da bismo izbacili tu stavku iz budžeta, dozvolimo pravnim licima da ona uplaćuju veći procenat. Verovatno će onda oni sami i da kontrolišu te ustanove koje troše taj novac i na taj način mogućnosti zloupotreba tih ustanova biće mnogo manja.
Sada sam siguran da taj novac ide na nekakve uzaludne analize, na neke proračune – šta bi bilo kad bi bilo, za neke projekte koji će možda da počnu da se ostvaruju za 50 ili 100 godina, šta će da se desi kad nestane nafta u svetu.
E, to su ti projekti gde se troši tih 8,5 milijardi dinara, pa smatramo da država ne treba da brine o tome, ali da ne bi ostali bez izvora sredstava i finansiranja, da dozvolimo pravnim subjektima da ih finansiraju 5%, ako to oni žele.
Sledeći stav, za koji je traženo da se briše, jeste stav – izdaci za ulaganja u oblasti kulture priznaju se kao rashod u iznosu najviše do 1,5% od ukupnog prihoda. Svi smo svesni u kakvoj su situaciji maltene sve ustanove kulture u zemlji.
A, ima još jedna specifičnost, da se ta stavka – specijalizovane usluge, ne provlači samo u budžetu Republike Srbije već i kroz budžete lokalnih samouprava tj. skupština opština, i da jedan deo tog novca baš ide za oblast kulture, pa je ovim amandmanom traženo da taj iznos bude umesto 1,5 do 3%.
Računamo da će kontrola onih koji uplaćuju taj novac, da bi ga ponovo uplatili, biti kvalitetnija i da će taj novac stvarno da se koristi u te svrhe, a ne pod nekim sumnjivim okolnostima da se uplaćuje određenim korisnicima za nekakve usluge od kojih niko nema u skorijoj budućnosti nikakve koristi.

Dame i gospodo narodni poslanici, očekivali smo da će ovaj stav da se briše, što je tražili amandmanom moja koleginica Nataša Jovanović u ime SRS, ali hajde da pročitamo koja su to ovlašćenja koja ovaj stav daje pojedinim ministrima.
Znači, bliže propise o tome šta se u smislu ovog zakona smatra ulaganjem u oblasti kulture donosi ministar nadležan za poslove kulture, ali tek po pribavljenom mišljenju ministra finansija i ekonomije.
Mogu da kažem da je gospodin Dinkić, ako želi da zadrži ovu odredbu zakona, univerzalni ekspert, čovek se razume u sve.
Kada se pogleda porez na dodatu vrednost, on je taj koji će da odluči šta su to proteze, šta su to pomagala, šta se to ugrađuje hirurškim putem u organizam, i to će da bude na listi od 8% poreza na dodatu vrednost, a sve ono drugo iz oblasti medicine biće oporezovano po 18% poreza na dodatu vrednost. Sada je ministar taj koji određuje šta je u oblasti kulture donacija određenog pravnog lica, tako da je pravo čudo kako taj čovek sve to postiže da sazna, da uradi.
Ili je u pitanju najobičnije šarlatanstvo, jer da je pogledao malo zakon, video bi da taj stav za koji smo tražili da se briše, kaže da je nadležan ministar finansija i ekonomije. Mogli ste bar ovu zadnju reč da usaglasite sa Zakonom o ministarstvima, jer u samom predlogu zakona piše da je Dinkić ministar finansija, a o ekonomiji on nema pojma. On izgleda da hoće samo narodu da odere kožu sa leđa.
Još izađe juče za ovu govornicu i kaže, šta hoćete, na lek ima da se plaća porez 8%, za one koji su na pozitivnoj listi, a za one koji nisu plaćaće se 18%. I, kao vrhunac, u sledećoj tački dnevnog reda kaže, maltene likuje pred poslanicima, šta hoćete, ako ovaj zakon usvojimo, doktori neće morati da uvode fiskalne kase.
Znači, pacijenti će morati da plaćaju porez na lekove, a doktori koji se bave privatnom praksom odlučivaće po svojoj slobodnoj volji, pošto naplate uslugu, da li će to da prijave kao prihod ili neće.
To je ono što ministar odlučuje i uređuje.

Dame i gospodo poslanici, amandman koji je u ime SRS podneo narodni poslanik Branislav Rankić predlagač, odnosno ovlašćeni predstavnik Vlade, gospodin Dinkić je odbio, pa ga samim tim nije prihvatio ni Odbor za finansije. To dokazuje onu priču da ova vlada brine samo o tome kako će da napuni budžet, bez obzira kakvu štetu će od toga da imaju i građani Republike Srbije i svi pravni subjekti u Republici Srbiji.
Ovim amandmanom je traženo da se u novom članu 16. stav 1. tačka 3) briše, u kojoj piše da ukoliko poreski obveznik želi nešto da otpiše kao nenaplativo potraživanje, mora da pruži dokaze o neuspeloj naplati tih potraživanja sudskim putem.
Samo bih da upozorim poslanike, pre nego što glasaju o ovom amandmanu, da pre nego što bilo ko reši da ostvari bilo koje svoje pravo putem trgovinskog suda, jer ovde je reč o pravnim licima, najčešći sud jeste trgovinski, moraće prvo dobro da se maši za džep da plati sudske takse, koje ste za pet i više puta povećali od 5. oktobra naovamo.
Obećanje mnogih političkih stranaka koje sada sačinjavaju Vladu Republike Srbije jeste bilo da sudske i republičke takse treba smanjiti. Od tog obećanja nema ništa. Takse su ostale. Da biste pokrenuli bilo kakav spor, prvo treba da uplatite taksu, treba da platite naknadu za rad i advokatu, da podnesete određen broj podnesaka, da tražite sudska veštačenja, koja su i te kako skupa, da biste na kraju dobili presudu, na koju će vrlo verovatno druga strana da uloži žalbu, pa ćete morati da pišete odgovor na žalbu, što se takođe taksira, dok neki viši sud konačno ne donese odluku da je taj koji je tražio zaštitu od suda imao puno pravo.
Pa onda ide postupak izvršenja, izvršnom odeljenju mora da se podnese zahtev za sprovođenje pravosnažne sudske presude, pa onda da izađe na lice mesta sudski izvršitelj, pa kasnije, ako lice kome treba to da se naplati pruža otpor, treba da se plati asistencija policije, koju opet plaća onaj koji traži da se zaštiti od strane suda itd.
Čovek koji se jednom upusti u sve to, postavlja pitanje uopšte svrhe - da li će nekog da tuži ili ne, ili jednostavno da oprosti taj novac. Sada ga još država na određen način i primorava da se odrekne prema nepoštenim partnerima, tako što će jedino uz sudski dokaz o neuspeloj naplati moći da prikaže neko potraživanje, odnosno da ga otpiše kao nenaplativog i da ga prikaže u završnom računu kao trošak i da bude oslobođeno poreza na dobit korporacije.
To je taj problem. Izgleda mi da ova vlada, kao i prethodna, jedini cilj ima da puni budžet, da bi mogli da kupuju najnovije automobile audi A8, da bi mogli da idu po belom svetu, da bi mogla sredstva da se obezbede da neko letuje na Azurnoj obali, na Kanarskim ostrvima, da možda da ide da podigne novac sa Devičanskih ostrva.
Eto, to je razlog zašto se budžet puni, a ne u interesu građana Republike Srbije, kako vi to uporno tvrdite. Kada biste bili malo više pažljivi prema novcu koji trošite, mnogo bi više ostalo građanima Republike Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ovom članu 17. vidi se želja predlagača, odnosno namera, za koga on radi. Naime,  sva pravna lica moraju da se odreknu troškova u vezi poslovanja sa rizikom, osim banaka. Doduše, to je ministar stidljivo uradio kada je brisao član 26e. Predloga zakona, gde se kaže: "Na teret rashoda u poreskom bilansu priznaje se uvećanje posebne rezerve za obezbeđenje od potencijalnih  gubitaka, utvrđene u skladu sa propisima NBJ, kao razlika iznosa ove rezerve na kraju i početku poreske godine, odnosno u periodu izrade poreskog bilansa".
To je posebna rezerva. Međutim, postoji jedna rezerva koju banke, da bi uopšte mogle da rade, moraju da deponuju u NBS. Deponuju je i tu rezervu mogu da prikažu kao trošak u svom završnom računu. U skladu sa tim kako su vodili poslovnu godinu ili kako nameravaju da je vode, dužni su da ispoštuju samo minimum, a može i više da se uplati kao rezerva u NBS nego što je to propisima predviđeno.
Evo kako se to najčešće radi. Ako neka banka želi da za jeftin novac kupi preduzeće, istovremeno da izbegne plaćanje poreza, davaće preduzeću, koje ide u privatizaciju ali je u teškoj finansijskoj situaciji, određene kredite. Da li su oni kratkoročni ili dugoročni, sve zavisi od poslovne politike banke i procene kada će preduzeće ući u privatizaciju ili u stečaj. Može i pod jednim i pod drugim uslovom.
Na kraju banka kupuje to preduzeće, deo novca koji je dala kao kredit služi za nabavku kupovine preduzeća, a onda ga u svojim računovodstvenim knjigama evidentira kao nenaplativo ili neposredno pred privatizacijom, i taj iznos rezerve koju je imao u NBS povlači, odnosno stavlja u efektivu, znači da može da raspolaže sa njim po svojoj volji i knjiži kao trošak.
E, to je ta razlika, gde su druga pravna lica stavljena u nepovoljan položaj sa bankarima. Jedino što ćete ovim zakonom da uspete da uradite, sa ovim smanjenjem od 10%, jeste da privučete strane banke u Srbiju.
Strane banke, jer ste zbog njih napravili vakuum uništavanjem domaćeg bankarstva. Strane banke, koje u svojim zemljama plasiraju kredite po 4, 5 ili 6%, a u Srbiji plasiraju od 12%, sa fiksnom stopom, do 17%, sa preračunatom stopom, navodno zbog nekih rizika, zbog inflacije, gubitka itd.
Činjenica je još i da se jednom mesečno vrši revalorizacija osnovnog duga. Vezuju ga za evro, a ne daju kredit u stranoj valuti već u dinarima. Vrednost jednog kredita godišnje košta oko 30 do 35%, a strane investitore po pitanju pravljenja novih pogona ili proširenja pravnih lica koja su u privatizaciji možete slobodno da zaboravite.
Jer kako očekujete da neko investira u našu privredu i zapošljava građane Srbije, taj neko iz Evropske unije, kada ste im prevarom izvezli 190.000 tona šećera, prodali 600 kilograma droge, opljačkali nemačke banke prilikom privatizacije Sartida. Kako mislite da privučete strane investitore?
Jedino ko će imati od ovoga koristi jesu strane banke, privatne banke, koje misle da mešetare u privatizaciji i stečajima, što je bio slučaj između "Delta banke" i "Pekabete", koja je preko kredita privatizovala "Pekabetu", na osnovu mnogih akcija i deonica koje su štampane, bez ikakvog tendera, suprotno Zakonu o privatizaciji. Jednostavno je samo sutra osvanulo u novinama da Mišković kaže – ja sam od sada vlasnik "Pekabete".
E, ovakvim zakonom u stvari pospešujete takve mutne radnje u privredi.

Dame i gospodo poslanici, pročitaću tekst koji je predlagač tražio da se briše, a onda novi tekst. U prvom se kaže: "Novoosnovano pravno lice dužno je da podnese poresku prijavu najdocnije u roku od 15 dana od dana upisa u registar, u kojoj će dati procenu prihoda i rashoda do kraja prve poslovne godine". Taj deo teksta se briše i stavljen je novi koji glasi: "Obveznik poreza koji u toku godine otpočne sa obavljanjem delatnosti dužan je da podnese poresku prijavu u roku od 15 dana od dana upisa u registar nadležnog organa. U poreskoj prijavi iz stava 1. ovog člana obveznik daje procenu prihoda, rashoda i dobiti za tu godinu".
Ovo bi naš narod rekao – nije šija nego vrat, ali dobro. To su te reforme i razlika, suštinska razlika između prethodne i ove vlade. Međutim, da kažem da ovaj prvi stav i ima smisla, ali drugi stav Predloga zakona apsolutno nema smisla. Traži se od novoosnovanog pravnog lica koje počinje sa svojom delatnošću da podnese procenu prihoda i rashoda u roku od 15 dana od upisa u registar, da bi poreska uprava mogla, na osnovu prihoda i rashoda koji će da budu procenjeni, da čoveku odredi akontaciju za plaćanje poreza na dobit preduzeća.
Poreski obveznik, koji je u suštini još uvek u troškovima, otpočinje svoju delatnost, počinje da nabavlja opremu, materijal, sirovine, robu, još uvek sva njegova ulaganja nisu počela da se oplođuju, da se vraćaju, ali vi već tražite da on vama da procenu svojih prihoda i rashoda, da biste mogli što pre da ga oporezujete i to je jedini razlog zbog kojeg je ovaj stav 2. napisan.
Očigledno da niko od ovih ko je pisao ove zakone nikada nije išao logikom nekog privrednika, kako jedan ovakav pokušaj može da se učini besmislenim, pa da li možete da pokrenete protiv nekoga bilo kakvu odgovornost, dakle bilo kakvu odgovornost, ako je napisao da će imati promet od 10 dinara, da će ostvarena razlika u ceni biti jedan dinar, da će troškovi biti 90 para i dobit jedan dinar. I zato ćete mu pisati rešenja da plaća 12 mesečnih akontacija na iskazanu dobit od 10 para.
Baš bih voleo da vidim ko će da napiše to rešenje. Dakle, da se onaj ko piše ove zakone imalo služi glavom i mozgom, mogao je da predvidi da prva poreska prijava ide na osnovu prihoda i rashoda koje je neko pravno lice imalo, da li u prvih šest meseci u toku godine kada je otpočeo da obavlja delatnost, da li možda u drugih šest meseci.
Da li će to da bude kvartalno na tri meseca, da se neko služi glavom on bi tako napisao, a ne kao neki koji izađu za ovu govornicu, tzv. eksperti, i onda počinju da pričaju sve i svašta u vezi zakona, a kada krene primena tih zakona, tek onda vidite posledice tih zakona, a tek onda vidite da su poslanici SRS bili u pravu.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je očigledno želja ministra da se pokaže kao strog, da vodi računa o tome kako funkcioniše njegova poreska uprava, ili možda želi da određene poslove koje treba da rade zaposleni u poreskim upravama prenese da to rade poreski obveznici.
Znači, podnosilac amandmana Igor Bečić, a amandman je podnet u ime SRS, vezao ga je prvo za stav 2. člana 66. koji kaže: "Ako je obveznik poreza u vidu akontacije platio manje poreza nego što je bio dužan da plati po obavezi obračunatoj u poreskoj prijavi, dužan je da razliku uplati najkasnije do podnošenja poreske prijave.
U stavu 3, za koji smo tražili da se briše, stoji: "Uz poresku prijavu, poreski obveznik je dužan da podnese dokaz o uplati razlike poreza iz stava 2. ovog člana."
Ima veze i sa onim prethodnim amandmanom i bila je diskusija, tiče se manje uplaćenog poreza na osnovu akontacije koju je republička poreska uprava odredila nekom pravnom licu, a treba da plaća za neku dobit koju će da iskaže na kraju obračunske godine.
1 Ono što ovde iznenađuje jeste da predlagač zakona traži da se ta razlika koja je uplaćena dokumentuje, da se pruži dokaz o tome da je neko izvršio tu svoju poresku obavezu.
Ako bismo ovakvom praksom krenuli, onda bismo morali sve moguće poreske uplate da priložimo, a ima ih više, jer sada ćemo imati i porez na dodatu vrednost po osnovu dve stope, znači 8% i 18%.
Do sad smo imali porez na finansijske transakcije. Ostaće na snazi do kraja ove godine. Imamo porez, koji je predmet ovog zakona, na dobit preduzeća i ministar traži da mu se pruži dokaz o uplati samo za razliku koju je neko na osnovu neke svoje pogrešne procene ili boljeg poslovanja u toj godini nego u prošloj trebalo da uplati.
Onda bi bilo logično da se sve uplate podnose poreskoj upravi. Ne samo to, onda predvidite zakonom da se i primerak računa kojim neko nabavlja robu šalje poreskoj upravi, i kalkulacije proizvođačke, uslužne, maloprodajne, šalju poreskoj upravi, da ljudi nešto rade tamo.
Jer, očigledno da ako je neko ovako nešto napisao ne zna da su se i ranije koristile u poreskoj upravi, tadašnjoj Republičkoj upravi javnih prihoda, šifre po kojima je poreski obveznik bio označen i sve uplate su išle su preko modela koji se zove poziv na broj, i tačno se znalo koju vrstu poreza plaća na osnovu partije na koju je taj iznos uplaćen, za koji mesec i za koju se godinu uplaćuje.
Sada ste išli malo dalje, pa ste uveli poreski identifikacioni broj. Da biste mogli bilo gde da kontrolišete uplate, bez obzira na to koja je podorganizacija poreske uprave u pitanju, bilo gde da se nalazi, preko PIB-a možete da kontrolišete poreskog obveznika, sve njegove uplate poreza po bilo kom osnovu, pa onda i razliku koju treba da doplati na osnovu poreza koji je uplatio kao akontaciju do stvarnog poreza koji je ostvario u toku jedne poslovne godine.
Tako da je predlagač ovaj amandman svakako trebalo da prihvati, jer ako ništa drugo, ako ste rešili da poreskim obveznicima oderete kožu s leđa, raznim poreskim zakonima, bar im smanjite troškove administriranja.

Dame i gospodo poslanici, stav SRS je da ako neko učini bilo kakav poreski prekršaj, to treba biti regulisano jednim zakonom i da se samo po osnovu tog zakona to lice koje je učinilo poreski prekršaj kažnjava. Ovaj amandman je u skladu sa tim stavom SRS i tražili smo da se kaznene odredbe predviđene u članu 112. ovog zakona brišu.
Ovde će, prema Predlogu zakona, obveznik da plati kaznu od 100-600.000 dinara ako ne obračuna i uplati porez, ako poreskom organu ne dostavi bilans, ako u propisanom roku ne podnese poreski bilans ili ako u propisanom roku ne izvrši uplatu razlike poreza itd.
Ako sad pogledamo član 177. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, videćemo da će se lice poreskog obveznika koje ne podnese poresku prijavu propisanu poreskim zakonom kazniti za prekršaj novčanom kaznom u visini od dvostrukog do dvadesetostrukog iznosa poreza utvrđenog u poreskoj kontroli.
Pa onda - novčanom kaznom iz stava 1. kazniće se poreski obveznik koji ne podnese poresku prijavu; pa - poreski obveznik koji ne podnese poresku prijavu po isteku roka propisanog poreskim zakonom; pa onda - novčanom kaznom kazniće se poreski obveznik koji po isteku roka ne podnese poresku prijavu u slučajevima kada je zakonom propisano da se ne sme vršiti samooporezivanje itd.
Znači, već ste u Zakonu o poreskom postupku predvideli kaznene odredbe, maltene za sve poreske prekršaje.
Ako nešto hoćete, uradite izmene i dopune zakona, a ne da u tom zakonu ponovo uvodite tako da će neko lice u jednom prekršajnom postupku, za jedno isto prekršajno delo, da plati dve kazne, jednu na osnovu Zakona o porezu na dobit preduzeća i drugu kaznu na osnovu Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji.
Juče smo čitali odredbe ovog zakona, kako se troškovi sprovođenja ovog postupka sprovode, a sprovode se tako što se poreska obaveza uvećava za posebnu jednokratnu taksu za prinudnu naplatu poreza u visini od 5% od iznosa dospelih a neplaćenih poreza koji se obračunaju i pripisuju glavnom dugu na dan početka postupka prinudne naplate. Ako poreski obveznik plati poresku obavezu u postupku prinudne naplate, ne oslobađa se plaćanja jednokratne takse itd.
Imate sada i troškove postupka i troškove prinudne naplate, i kazne po jednom osnovu za jedno isto delo, i kazne po drugom osnovu za jedno isto delo. Znači, najbolje bi bilo, a smatram da čak i ne treba nekih velikih izmena u Zakonu o poreskom postupku i poreskoj administraciji, sve to rešiti jednim zakonom i ljude za jedan isti prekršaj kažnjavati jednom, a ne više puta.
Ili, birati koji je zakon rigorozniji i odrediti mu veće kazne, a može i sudija za prekršaje, koji je u ovom slučaju i radnik poreske uprave, a on je taj koji određuje kazne, može prema nekom da odredi za jedan isti prekršaj zakon po kome će da ga kažnjava i da to bude tamo gde su kazne veće, a ako mu je prijatelj, da odredi neki drugi zakon koji reguliše istu ovu materiju, gde su kazne manje.
U svakom slučaju, ovo treba brisati i regulisati Zakonom o poreskom postupku i poreskoj administraciji.

 Pre nego što se obratim poslanicima, hteo bih da pitam gospodina ministra da li je prihvatio amandman koji je podneo narodni poslanik Igor Mirović. Ako to niste prihvatili, da pričam o sledećem.
(Ministar finansija je negirao da je prihvaćen.)
Kada je u pitanju amandman narodnog poslanika Srete Perića, koji je podneo u ime poslaničke grupe SRS, opet je u pitanju član 112, gde su kaznene odredbe Zakona o porezu na dobit preduzeća. Predlagač je tražio da se iznos od 2.000 dinara zameni iznosom od 100.000 dinara, maksimalni iznos po do sada važećem zakonu je bio 200.000 dinara, a predlagač ovog zakona traži da taj iznos bude 600.000 dinara.
Imajući u vidu inflaciju koja je nastupila od trenutka donošenja ovog zakona, koji je sada na snazi, do dana današnjeg, poslanik SRS Sreto Perić je tražio određeno povećanje, ali samo za inflatornu stopu, koja je bila prisutna od trenutka izglasavanja ovog zakona do dana današnjeg, a to znači da je tražio da se učinjeni prekršaj iz ovog zakona kazni od 5.000 do 300.000 dinara, a ne kako je to predlagač ovim zakonom hteo od 100.000 do 600.000 dinara.
Recimo da je taj iznos poreza koji nije obračunat i uplaćen u skladu sa ovim zakonom reda veličine hiljadu ili dve hiljade dinara, neko će morati da plati kaznu 100.000 dinara, a neko ko je možda pogrešno obračunao porez u iznosu od milion dinara, platiće kaznu 600.000 dinara.
Ministar i ova vlada svesni su da najviše kazni mogu da naplate od sitnih privrednika, malih i srednjih preduzeća, koja uglavnom plaćaju i male poreze na dobit preduzeća, pa će njima da se određuju kazne od 100.000 do 600.000, a oni koji stvarno vrše krivična dela utaje poreza, koji zloupotrebljavaju svoju vezu sa Vladom Republike Srbije, iza kojih stoje razni finansijski i mafijaški lobiji, jednostavno neće ni biti predmet kaznenih odredbi ovog zakona.
Prema tome, ministar verovatno planira da od onih sitnih, malih preduzeća, malih privrednih subjekata, najčešće siromašnih, ali oni su ti koji grade socijalnu sigurnost građana Republike Srbije, napuni budžet Republike Srbije, da bi mogao za sebe da kupi novi "audi A8".

Dame i gospodo narodni poslanici, kada pročitam ovaj član, da ovo nije Skupština pomislio bih da živim u vreme
neke komunističke diktature. U članu 51. se kaže "Vlada Republike Srbije urediće način utvrđivanja i plaćanja mesečnih akontacija poreza na dobit za 2004. godinu posle stupanja na snagu ovog zakona".
Vlada Republike Srbije će odrediti poreskim obveznicima kada će u 2004. godini da plaćaju akontaciju poreza na dobit preduzeća. To samo znači da ministar izgleda očekuje talase nekakvih štrajkova, socijalnih i građanskih nemira, pa će možda kada se negde pojavi problem samo da izda nalog poreskim upravama – štampajte rešenja, prosleđujte to poreskim obveznicima, da u što kraćem roku to uplate.
Ako slučajno ne uplate kaznićemo ih od 100.000 do 600.000 dinara, a onda imamo zakon o poreskom postupku i administraciji, tamo ćemo ih kazniti od dva do 10 puta više nego što nisu platili, ali ćemo tako da namirimo sve građane koji su ili koji će ostati bez posla.
Jedino na ovaj način mogu ovo da tumačim. Moglo je to da se reši jednostavnim članom –obračunata i uplaćena akontacija do dana stupanja na snagu važi, a nove akontacije će dobiti poreski obveznici, i tu je priča završena. Ovako, ministar može po stupanju na snagu ovog zakona da donese poresko rešenje i da da nalog da svi uplate taj porez u jednom danu, iako je predviđeno da se akontacija plaća čitavu jednu godinu.

Reklamiram odredbu Poslovnika koja se tiče prava na repliku narodnih poslanika, jer u tim odredbama piše – ukoliko neko pogrešno protumači izlaganje, a ministar je ovde pričao o mom amandmanu na član 51, da taj član ne razumem, i onda je on pogrešno tumačio moj amandman.
O tome je reč, dame i gospodo narodni poslanici, jer problem koji nastaje u članu 51. Predloga zakona tiče se razlike poreza između 14%, i na to su već poreski obveznici dobili rešenja i uplatili za prvih šest meseci sa današnjim danom, i ostatka poreza koji treba da se namiri.
Ministar, odnosno Vlada sebi daje za pravo da ona odredi dinamiku, što može da kaže, u redu, to ste uplatili do sada, ali zato što su vam smanjili porez, već sledećeg meseca možete, odnosno moraćete da uplatite sve akontacije do kraja 2004. godine po odredbama novog zakona.
To je taj problem, ili će jednostavno Vlada, odnosno ministar da daje nalog kada mu zatreba novac da ubrza tu dinamiku, odnosno da menja poreska rešenja koja su već poreski obveznici dobili u skladu sa zakonom.
Nije tačno da je Vlada neke izmene pravila u vezi člana koji se tiče donacija za nauku i kulturu, već je bilo o tome priče da se te odredbe ne menjaju, ostaju iste, nikakvog prethodnog rešenja nema koje se menja, već jednostavno amandmanom su poslanici SRS tražili da se veći procenat prizna pravnim licima koja izvrše donaciju po tim oblastima, pogotovo ako se ima u vidu da Vlada Republike Srbije izdvaja donacije u vrednosti od oko 8,5 milijardi dinara, pod stavkom specijalizovane usluge.
Naime, reč je o novcu za koji je teško utvrditi kako se troši i da li je potrebno da se troši, pa je bolje da oni koji vrše donaciju kontrolišu kako se njihov novac troši.
Istovremeno bih hteo da reklamiram povredu Poslovnika koja se odnosi na kvorum za rad Narodne skupštine i da shodno toj reklamaciji utvrdite kvorum za dalji rad Narodne skupštine.

Dame i gospodo poslanici, kao što ste već čuli od poslanika SRS ovaj amandman treba prihvatiti, zato što poljoprivrednicima, ipak, treba da ostavimo princip dobrovoljnosti u tome da li će da se penziono osiguraju ili neće. To je njihov izbor.
Svi smo svesni u kakvoj situaciji nam je poljoprivreda i sela uopšte, koja postepeno odumiru. Jedan od razloga da pokušamo da zadržimo mlade na selu, da se bave tom poljoprivredom, jeste i taj da će morati da brinu o svojim roditeljima. Ovako kako se uvodi, da to bude obavezno, a mnoge stranke su predlagale u izbornoj kampanji, i nemojte da pomislite da narod lako zaboravlja predizborna obećanja, i da kazna ne stiže na prvim izborima, pa čak i ove stranke koje sada sačinjavaju Vladu zalagale su se da poljoprivredno penziono osiguranje bude dobrovoljno.
E, a sada, kada ste na vlasti, ova vlada brine samo o sebi i samo o budžetu – kako da dođe do para. Uopšte joj nije bitno kako živi, u ovom slučaju, taj naš agrar, ta naša poljoprivreda. To – koliko brinete o poljoprivredi, i da ste mogli ovaj amandman da prihvatite.
I ne priča istinu gospodin Dinkić odakle da isplaćuje sredstva za penzije poljoprivrednim proizvođačima. Jer, gospodin Dinkić je uveo porez koji do sada nije postojao na semensku robu, veštačko đubrivo, sredstva za prehranjivanje, priplodnu stoku, poljoprivredne mašine, poljoprivredne proizvode iz primarne poljoprivredne proizvodnje, e na to ste sve uveli porez.
I, onda, pričate u nekoj priči, tj. gospodin Dinkić, da će da oslobodi, da bude refundiran neki iznos poreza koji seljaci budu ulagali, za onih 5% do 18% kolika je razlika i pri tom kaže - da bi to seljak ostvario mora da se registruje kao preduzetnik. E, to je sada ta priča o dobrovoljnosti. Ima tu privilegiju da se registruje kao preduzetnik ili da bude običan seljak poljoprivrednik. Zašto to niste u zakonu naveli?
Ko hoće da bude preduzetnik, neka plaća porez. Ko neće, neka bira hoće ili neće. Ovako, rekli ste – moraju svi, a para imate. Imate para, novih budžetskih prihoda od semenske pšenice, veštačkog đubriva, sredstva za prehranjivanje, od poljoprivrednih mašina i opreme. To su vam nova sredstva u budžetu.
Bar jednom neka izađe ovaj ministar za govornicu i neka kaže istinu, a ne samo ovde da priča – nema para, nema para, nema para. Pa, nema para, zato što ih on previše troši. Ko zna za šta i za koju namenu.

Dame i gospodo poslanici, SRS se potpuno slaže da ova materija mora da bude regulisana zakonom, i to u dva pravca. Prvi je da oni koji priređuju igre na sreću nekim predlogom zakona budu sprečeni da ne izvršavaju svoje obaveze prema državi, a drugi je da kocka kao društveno zlo ipak mora da se prihvati, da ona postoji i ne treba je terati u ilegalu, već pustiti da se to radi na mestima gde je to zakonom predviđeno, urediti zakonom tu oblast, za one koji se reše da krenu tim putem, da onaj ko priređuje te igre na sreću ili kocku, kako god hoćete, ne može da prevari učesnike.
To je vrlo teško, ali bar da jedan deo sigurnosti učesnika, odnosno kockara postoji u priređivanju igara na sreću.
Međutim, Vlada Srbije, kao i do sada, bavi se sama sobom i svojim sopstvenim interesima. Jedino joj je cilj da obezbedi prihode samo za sebe, pa ako je moguće da još neko, ko je blizak Vladi, u tome ostvari određeni ćar.
To se vidi već u članu 6. Predloga zakona koji kaže: „Priređivanje igara na sreću predstavlja delatnost od opšteg interesa za Republiku“. Čudi me. Ovo je prvi zakonski predlog ove vlade gde je neka oblast privređivanja od opšteg interesa za Republiku Srbiju, i to još da bude kocka. Kao da je Srbija Monako ili Las Vegas.
Kao da će dolaziti neko sa strane da se ovde kocka. Kao da ste stvorili uslove za tako nešto ili – jednom se pogledajte u ogledalu i kažite da će najviše da se kockaju građani Srbije, koje često zbog pada životnog standarda ta slatka obećanja o igrama na sreću još više privlače. Ljudi jednostavno u svim tim ponudama gube pamet i odlučuju se na tako nešto.
U stavu 2. istog člana se kaže: „Priređivanje igara na sreću je pravo Republike, ako ovim zakonom nije drukčije predviđeno“. Tu smo već kod onog dela o kome smo pričali da je ćar. Treći stav kaže: „Republika ne garantuje za dobitke..." E, ovamo je monopol, ali nema nikakve garancije ako neko ostvari nekakav dobitak.
U članu 7. se kaže: „Republika može, u skladu sa ovim zakonom, preneti pravo priređivanja igara na sreću." E, to je znači taj prvi deo, gde se već nagoveštava kako treba taj zakon da bude uređen.
Dalje, da će tu neko imati monopol i da će neko biti privilegovan vidi se već u članu 10. Predloga zakona, u poslednjem stavu koji kaže: „Zabranjeno je koristiti reči: lutrija, loto, bingo...u nazivu...osim Državne lutrije Srbije". E, pa neka Državna lutrija Srbije taj svoj naziv reguliše patentom, zaštitom i ne treba to nikako da bude pravo koje će direktno da ostvari preko poslanika Skupštine Srbije. Osim toga, ne vidim zašto bi državna lutrija u svemu ovome bila privilegovana.
U članu 11. ste već postali malo originalni. Evo, prvi put, verovatno zbog kritika koje su do sada postojale na račun prethodne, a i ove vlade, u članu 11. se kaže: „Obrazuje se Uprava za igre na sreću...". Samo još da ste stavili – agencija, i tačno da potpišete ovaj zakon kao zakon prethodne, a i ove vlade. Vama je očigledno cilj da uvek obrazujete neke organe koji će teško biti pod kontrolom Narodne skupštine, a u članu 6. stav 1. rekli ste da priređivanje igara na sreću predstavlja delatnost od opšteg interesa za Republiku, a Uprava za igre na sreću biće odgovorna samo ministru.
Toliko o vašoj iskrenosti, mada se nigde u Predlogu zakona ne može naslutiti ko obrazuje tu upravu, kakva je njena organizaciona struktura. Da li ona ima neki odbor? Da li ima neki savet?
Da li uopšte postoje neki organi te uprave i ko kontroliše njen rad? Ali, zato ste dobro napisali koje su nadležnosti uprave. I tu je sve sporno.
Jer, u članu 12. tačka 3) se kaže da Uprava obavlja i poslove oko izdavanja i oduzimanja dozvola. Već kod izdavanja dozvole dovodi se u pitanje iskrenost onih ljudi koji će da rade u toj upravi, na koji će način i po kojim kriterijumima te dozvole da izdaju.
U članu 19, da biste ostali dosledni sebi i čitavom ovom predlogu zakona, u stavu 2. kaže se: „Državna lutrija Srbije može, uz prethodnu saglasnost Vlade, da za priređivanje klasičnih igara na sreću angažuje pravna lica-operatere". To znači da će organizacijom nekakvih igara na sreću, zbog predloga ovog zakona, zbog uprave, moći da se bavi jedan uži krug pravnih lica.
U čijoj svojini će biti ta pravna lica – to već zakonom nije definisano, ali verujem da će jedan dobar deo pravnih lica da bude u privatnoj svojini, pa se postavlja pitanje kako će, na koji način će oni dobijati dozvole, po kakvim kriterijumima i uz koje provizije. Provizije koje će da se plaćaju upravi.
U članu 37, koji je izuzetno sporan, gde se opet dolazi do toga da je čitav zakon možda i napisan zbog jednog uskog kruga ljudi, kaže se u stavu 1. - Vlada može dati najviše 10 dozvola za priređivanje igara na sreću u igračnicama.
Onda se u sledećem članu navode kriterijumi, kao što je milion evra depozita, koji mora da se usklađuje, jer u poslednjem stavu se kaže - pravno lice koje je dobilo dozvolu dužno je da u periodu važenja dozvole održava osnovni kapital u visini stava 1. ovog člana, što znači da već gospodin ministar strahuje od inflacije, odnosno od skoka evra, pa želi da se obezbedi zakonom. Kako evro skače, tako oni koji učestvuju u ovim igrama doplaćuju tu razliku kao depozit.
U članu 40, da biste sami sebe nadmašili, stoji u stavu 2. da se uz prijavu na javni poziv za dozvolu za priređivanje posebnih igara na sreću u igračnicama dostavljaju, pa se nabraja i pod tačkom 6) predlog visine iznosa naknade za dozvolu. Znači, ako neko hoće da učestvuje u igrama na sreću, Vladi Republike Srbije, odnosno Upravi za organizaciju igara na sreću dostavlja predlog koliko će da plati tu dozvolu. To dostavlja Vladi, ali zato postavljam pitanje koliko će da dostavlja eventualnom direktoru te uprave ili možda nekom pomoćniku, ili ne daj bože ministru koji je tada na vlasti.
Smatram da ovaj zakon treba da se povuče iz ove procedure, da se napiše novi zakon, koji će se baviti samo problematikom organizacije igara na sreću, da budu fer uslovi, i zaštitom javnih prihoda Republike Srbije, odnosno naplatom poreza, jer gospodin Dinkić je dokazao da ume da naplati porez od seljaka. U protivnom nemojte, gospodo iz G17 plus, da se čudite što vam taj plus u narodu polako prerasta u procenat.