Dame i gospodo narodni poslanici, argument koji je izneo moj prethodnik tek se ne može prihvatiti i baš upravo zbog toga ne treba da se koristi ova kazna. On je rekao da je svrha kažnjavanja da učinioci ubuduće ne vrše krivična dela. Ako je neko dobio deset godina zatvora i tri godine zabrane upravljanja motornim vozilom, ako na njega nije moglo da utiče da ne vrši krivična dela to što je ležao deset godina zatvora, onda sigurno oduzimanje vozačke dozvole neće uticati, jer ako želi da izvrši krivično delo njemu vozačka dozvola nizašta ne treba.
Prema tome, svrha kažnjavanja upravo se ne može ostvariti ovakvom vrstom kazne, već samo se mera bezbednosti može primenjivati za one koji ne poštuju propise iz oblasti saobraćaja.

Na član 60. tačka 3) uložili smo amandman. Tačka 3) glasi  – ako su za sva krivična dela u sticaju propisane kazne zatvora do tri godine, jedinstvena kazna ne može biti veća od 10 godina zatvora. U amandmanu je stavljeno – jedinstvena kazna ne može dostići zbir utvrđenih kazni niti biti veća od 10 godina zatvora.
Ovaj amandman je nužan da se usvoji, jer može se desiti situacija da se izreknu dve kazne po dve godine zatvora i da se nekome izrekne kazna od šest godina zatvora kao jedinstvena kazna ako kazna ne može preći zbir utvrđenih kazni.
Žao mi je što ministar nije ovde, jer ovo je logično, a mislim da vi treba da mu sugerišete da se ovaj amandman usvoji, jer bismo dolazili do određenih apsurdnih situacija. Znam da vi zbog prakse podrazumevate da ne može preći zbir kazni, ali ako imamo tri puta po dve godine i damo devet godina zatvora itd. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneli smo amandman na član 81, gde je predviđeno da učiniocu krivičnog dela, koji je učinio krivično delo u stanju bitno smanjene uračunljivosti, sud može izreći obavezno psihijatrijsko lečenje i čuvanje u odgovarajućoj zdravstvenoj ustanovi, ako, s obzirom na učinjeno krivično delo i stanje duševne poremećenosti, utvrdi da postoji ozbiljna opasnost da učinilac učini i teže krivično delo.
Naš amandman sastoji se u tome da se može postupiti u slučaju da postoji opasnost da učinilac učini novo krivično delo. Kakva je razlika između Predloga zakona i našeg amandmana?
Amandman podrazumeva i situaciju da se učiniocu krivičnog dela, koji je učinio krivično delo u stanju bitno smanjene uračunljivosti, može izreći kazna obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi u slučaju i da postoji opasnost da izvrši i blaže krivično delo. Ne mora to blaže krivično delo biti tako blago i da sadrži tako nizak stepen društvene opasnosti, da ne bi trebalo na ovaj način postupiti prema učiniocu krivičnog dela.
Mislim da ne treba da postoji slučaj primene ovog člana samo za teže krivično delo, a obrazloženje da sud može to da zloupotrebi nikako se ne može prihvatiti, jer sud nema pravo i ne sme da zloupotrebljava zakon.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman na član 163. je istovetan po svojoj suštini sa amandmanom koji smo podneli i na sledeći član 164. pa ću zato istovremeno govoriti o oba amandmana. Naime, ovim članovima predviđeno je da će onaj ko se svesno ne pridržava zakona ili drugih propisa, kolektivnih ugovora biti kažnjen novčanom kaznom itd. Suština je u tome u pojmu "svesno". Mi smo predvideli da se pojam "svesno" zameni – ko se umišljajno ne pridržava zakona ili drugih propisa itd.
Pojam "svesno" je element uračunljivosti, ulazi u pojam definicije uračunljivosti, a ovde se radi o obliku vinosti. Na ovaj način, kako je u Predlogu zakona regulisano, doći će do zabune, jer neće se moći sa sigurnošću i preciznošću znati na šta se odnosi ovaj pojam "svesno", da li je u pitanju samo umišljaj ili svesni nehat, a recimo, nesvesni nehat ne dolazi u obzir za odgovornost.
S obzirom na vrstu ovih krivičnih dela mi smatramo da se ona mogu izvršiti samo sa umišljajem. To bi bilo da mogu i sa direktnim i eventualnim umišljajem, iako bi prirodno bilo za ova krivična dela da se vrše sa namerom, odnosno sa direktnim umišljajem. Mislim da je celishodno i logično da se ovaj amandman usvoji na oba člana. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandmanom na član 170. je predviđeno da se briše krivično delo uvrede iz krivičnog zakonika Republike Srbije. Razlozi za ovo su u prvom redu što je krivično delo uvrede veoma niskog stepena društvene opasnosti. Smatramo da ono može biti predviđeno i regulisano kao prekršaj i da se novčana kazna može izricati u prekršajnom postupku.
Za ovo krivično delo predviđeno je da se postupak pokreće po privatnoj tužbi i predviđena je novčana kazna. Oštećeni bi svoju satisfakciju mnogo brže i lakše doživeli u prekršajnom postupku i po stepenu društvene opasnosti ovo delo bi trebalo da se predvidi kao prekršaj, jer bi se brže rešavalo, a krivični sudovi bi se rasteretili ovakvih predmeta i mogli bi da sude u onoj materiji u kojoj je neophodno da rešavaju predmete, a ne da se dešavaju slučajevi da po tri-četiri godine ne može da se izrekne prvostepena presuda.
Govorio sam u načelnoj raspravi o ovome, rekao sam da u slučaju da u parničnom postupku sudovi dosuđuju pravičnu naknadu u slučajevima postojanja ovog krivičnog dela, satisfakcija za oštećenog bi se ostvarila u dovoljnoj meri u parničnom postupku.
To bi bila jedna vrsta kazne za onoga ko je izvršio krivično delo. Moglo bi da dođe do dekriminalizacije ovog krivičnog dela. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman je podnet na član 178, a u istom smislu potpuno identičan podnet je i na članove 179, 180. i 181. pa se neću javljati kasnije po ovim amandmanima, već ću sada sve što imam u vezi sa tim reći.
Naime, krivično delo silovanja, po Predlogu zakona, definisano je – ko prinudi drugog na obljubu ili sa njom izjednačen čin upotrebom sile ili pretnjom da će neposredno napasti na život ili telo kazniće se zatvorom od dve do 10 godina zatvora.
Mi smo stavili amandman koji glasi da se reči "sa njom izjednačen čin" zamenjuju "izvrši drugi prinudan polni čin". Naime, ova pravna norma sadrži jedan potpuno neodređen i neprecizan element i takva nepreciznost ne može ulaziti u pojam, predstavljati bitan element jednog krivičnog dela. "Sa obljubom izjednačen čin" – zaista se ne zna šta znači i šta predstavlja. Ja bih voleo da predlagač objasni, a ako se stvarno zna na šta se to odnosi, onda ga je trebalo decidno odrediti i navesti. Mislim da će ovakva odredba izazvati velike nedoumice i nije moguće da ovako neprecizno opstane. Mislim da je naš predlog logičniji i da obuhvata i neki drugi polni čin koji se prinudom izvrši.

Dame i gospodo narodni poslanici, tačno je da je predlog seta krivičnih zakona, o kojima raspravljamo u objedinjenoj raspravi, izazvao veliko interesovanje šire i stručne javnosti. Mogu reći da to vidim po izlaganju mojih prethodnika koji su, mogu reći, kao i ja, dosta pročitali i u velikom delu saglasni sa komentarom profesora Stojanovića, koji je učestvovao u sačinjavanju ovog zakona, a koji je dao jedan dobar komentar u "Braniču", časopisu Advokatske komore Srbije.
Postoji opšta saglasnost da je donošenje ovog zakona bilo nužno, u prvom redu što je zakonodavna nadležnost u ovoj oblasti bila podeljena tako što je Srbija imala deo nadležnosti, a deo nadležnosti pripadao je, na saveznom nivou, SFRJ i SRJ, tako da je stvorena situacija da imamo dva krivična zakona. Bilo je nužno da se ova materija objedini u jednom krivičnom zakonu. Republike, države članice eks Jugoslavije, sve su već donele svoje krivične zakone. Dakle, samo po sebi je bilo potrebno doneti ovaj zakon i dobro je što će ovaj zakon biti donet.
Sadašnje krivično zakonodavstvo trpelo je velike izmene. One su dovele do toga da se naruši jedinstvo sistema i do toga da imamo situacije da se veoma teško primenjuje krivični zakon. To je situacija koju smo skoro imali, da stručna javnost, a i sudije koje primenjuju zakon u situaciji za najteža krivična dela su podeljeni oko toga da li se za krivična dela, npr. u slučaju "Ibarske magistrale", ubistva Stambolića, može izreći kao maksimalna kazna zatvora od 15 godina ili 40 godina zatvora. Ne bih hteo da iznosim svoje mišljenje u vezi s tim, samo sam to naveo kao primer i razlog da je neophodno donošenje novog zakona koji će na celovit način rešavati ovu materiju, a mislim da Vrhovni sud o ovom pitanju treba da zauzme svoj stav.
Takođe, čuli smo da su neophodni razlozi za donošenje ovog zakona i usaglašavanje sa međunarodnim aktima koje je ratifikovala naša zemlja. Mislim da je to dobro urađeno u većem delu ovog zakona, jer je izvršeno usklađivanje i prilagođavanje našem zakonu.
Takođe, nužnost donošenja zakona je i potreba da se smanji broj krivičnih dela koja su regulisana tzv. sporednim krivičnim zakonodavstvom. Učinjeno je to u dobroj meri i u ovom zakonu. Na primer, sada je vraćeno krivično delo utaje, a brisana su krivična dela iz poreskog postupka i poreske administracije, što je onima koji znaju i primenjuju zakon jasno da je sasvim dobro urađeno i da je bilo neophodno da se učini.
Ono što može da se primeti za ovaj zakon, ne znam koliko liči na zakon koji su radikali doneli, ali dosta liči na Krivični zakonik koji je donela Republika Crna Gora. Deluje da je zakon ipak donet malo na brzinu. Jeste da je postojala preka potreba za ovim zakonom. Mogle su pojedine stvari da se preciznije i bolje reše.
O brzini govori i činjenica da je na ovaj zakon uloženo mnogo amandmana i da je Vlada prihvatila oko 200 amandmana, koji su u velikoj meri precizirali i popravili ovaj zakon. Naravno, pohvalno je što je to učinjeno. U raspravi o pojedinostima videće se da je trebalo prihvatiti još neke amandmane.
Ono što je negativna karakteristika ovog zakona, po mom mišljenju, jeste da je represivniji od prethodnog zakona. Težnja svakog demokratskog društva, pa i našeg, trebalo je da bude ka dekriminalizaciji i ka uvažavanju kazni koje su predviđene krivičnim zakonom. Možda je postojala potreba da se za neka krivična dela donesu strože kazne.
Karakteristika ovog zakona je da su povećani minimumi kazni mnogih krivičnih dela, što pokazuje tendenciju za jednom strožom kaznenom politikom, odnosno za donošenjem strožih kazni u vezi sa nekim krivičnim delima kod kojih je takođe i ranije postojao veliki raspon kazni, a povećan je i opšti maksimum. On je u Predlogu zakona 20 godina, ali vidim da su usvojeni amandmani i čini mi se da će biti usvojeno da opšti maksimum kazne bude 30 godina. O tome ću govoriti nešto kasnije.
Međutim, to što je zakon represivniji govori da država nije sposobna da se na drugi način suprotstavi narastanju kriminaliteta. Ne mislim da krivični zakon svojom represivnošću može doprineti da se kriminal u zemlji smanji. Smatram da, sa stanovišta generalne prevencije, ovaj zakon neće mnogo doprineti.
Ipak je najvažnije da se učinioci krivičnih dela otkrivaju i da se primenjuje zakon prema njima, da se efikasnije sprovodi sudski postupak i da sudovi rade efikasnije. Vidimo samo iz ovih zadnjih afera u Vrhovnom sudu i tužilaštvu da su bile odgovarajuće smetnje i na tom nivou. Dakle, imali smo mi dovoljno dobro krivično zakonodavstvo da učinioci krivičnih dela budu kažnjeni. Pitanje primene zakona i privođenja pravdi učinilaca krivičnih dela je dosta značajnije nego represivan krivični zakon.
Karakteristika ovog zakona je, može se reći, da je dominantno mesto dato novčanoj kazni u odnosu na druge kazne, a posebno na uslovnu osudu, što je svakako dobra tendencija, ali će se teško ostvariti. O tome ću govoriti nešto kasnije. Svaku dobru tendenciju treba pozdraviti.
Ipak, mora se konstatovati, pored toga što je samo po sebi donošenje ovog zakona bilo nužno, da ovaj zakon predstavlja korak napred u ovoj oblasti.
Zbog razloga koje sam već naveo, a i zbog toga što zakon tretira neke nove institute, obrađuje već stare institute na mnogo bolji, savremeniji i moderniji način, prihvatajući novu pravnu teoriju, i iz razloga što je prihvaćen veliki broj amandmana poslaničke grupe DS-Boris Tadić, poslanička grupa će glasati za ovaj zakon.
Analizirao bih neke institute opšteg i posebnog dela ovog krivičnog zakona. Zadržana je definicija pojma krivičnog dela, ali je iz pojma krivičnog dela izostavljen institut društvene opasnosti kao sastavni element krivičnog dela, što je dobro jer se radi o jednom reliktu komunističkog krivičnog prava, gde se stvarala mogućnost da se putem neznatne društvene opasnosti izvrda načelo zakonitosti i dođe do oslobađanja od nekih krivičnih dela.
Sada je zbog toga došao u pitanje institut neznatne društvene opasnosti, koji je u nekoj meri zamenjen delom manjeg značaja, ali ovo delo se može primenjivati samo u slučajevima kod krivičnih dela do tri godine, što je takođe dobro jer se protiv teških krivičnih dela ne može koristiti.
Takođe, u oblasti saučesništva dobro je što su izostavljene odredbe o organizaciji zločinačkih udruženja, jer i to je relikt prošlosti, jedne nepotrebne odredbe koje su se mogle putem podstrekavanja i saizvršilaštva rešiti, a postoje adekvatne inkriminacije u posebnom delu krivičnog zakona kojima je pokriven organizovani kriminal i pripadanje organizacijama te vrste.
Što se tiče krivičnih sankcija, može se reći da je zadržana kazna od 40 godina zatvora, a po Predlogu zakona maksimum kazne je 20 godina zatvora. Bilo je nelogično da ostane ovako veliki raspon između opšteg maksimuma i najstrože kazne i dobro je što su prihvaćeni amandmani da bude 30 godina opšti maksimum, jer zašto bi se nekome ko treba da dobije između 25 i 27 godina zatvora izricalo 40 godina.
Može se postaviti pitanje kako se i zašto došlo do kazne od 40 godina zatvora i zašto se možda kod najtežih oblika teških krivičnih dela nije razmišljalo o doživotnom zatvoru, jer mislim da to ne bi povećavalo represivnost, već da represivnost zakona povećavaju druge odredbe.
(Predsednik: Da li koristite i drugih 10 minuta?)
Da. Poseban značaj se daje novčanoj kazni. Posebno je dobro što je otklonjen jedan osnovni nedostatak novčane kazne, a tiče se toga da ne pogađa jednako siromašne i bogate, mada je zadržana u fiksnom iznosu novčana kazna, ali predviđena je novčana kazna na dane, što omogućava da se utvrdi raspon između prihoda i rashoda učinioca krivičnog dela i da mu se prema tome odredi kazna. To će sigurno u početku biti teško, s obzirom da je to teško u našem sistemu utvrditi, ali sigurno će se stvoriti uslovi za to i ovakvo nastojanje je sigurno dobro.
Predviđene su nove kazne: rad u javnom interesu i oduzimanje vozačke dozvole. Rad u javnom interesu je predviđen, ali je sigurno, znajući bar kakva je praksa do sada, da će izvršenje ove kazne biti veoma teško i mogu da kažem iz ličnog iskustva da se neće primenjivati, bar jedan dug period. Znači, ona postoji samo da ulepša zakon.
Oduzimanje vozačke dozvole je posebna greška i nije trebalo da bude predviđeno kao kazna. Poznato je da je u zakonu predviđena kao zaštitna mera zabrana upravljanja motornim vozilom. Dakle, po suštini postoje kazna i zaštitna mera koje su identične. To je prvo zbog preciznosti zakona nedopustivo, a nedopustivo je i sa stanovišta svrhe kažnjavanja, jer zamislite situaciju da neko ko je izvršio krivično delo upotrebom motornog vozila dobije tri godine zatvora, oduzme mu se vozilo i dobije još dve godine oduzimanja, pošto izdrži tri godine kazne zatvora, da mu se oduzme vozačka dozvola. U čemu je tu svrha kažnjavanja ako već dobije tri godine zatvora i šta će tu uticati da se izvršilac popravi, kazni i da ne vrši ta krivična dela?
Logično je da se oduzimanje vozačke dozvole, odnosno zabrana upravljanja motornim vozilom primenjuje u slučaju kada učinilac krivičnog dela nije poštovao saobraćajne propise i da se zadrži stalno rešenje. U ovom smislu Demokratska stranka je podnela amandman, pa ćemo o tome još diskutovati.
U oblasti odmeravanja kazne dobro je rešenje što su predviđene odredbe o produženom krivičnom delu, jer je to bila situacija jednog prividnog i realnog sticaja, gde su sudovi podržavajući shvatanje krivičnopravne teorije sudili za produžena krivična dela, a da za to nije postojao osnov u zakonu. Sada je taksativno i precizno određeno u kom slučaju se radi o produženom krivičnom delu i to je dobro.
Međutim, u Predlogu zakona nije predviđena situacija kada se otkrije novo krivično delo koje je obuhvaćeno produženim krivičnim delom, a koje je pravosnažno utvrđeno i presuđeno. Predložili smo jedan amandman, i Vlada je usvojila, da se u tom slučaju to krivično delo smatra posebnim krivičnim delom, odnosno da ulazi u posebno produženo krivično delo, jer je mogla da se stvori situacija da je to novo otkriveno krivično delo teže krivično delo, ali da se zbog toga što se produženo krivično delo smatra jednim delom i zbog principa da se u krivičnom pravu ponovo ne može suditi stvori situacija da se tom učiniocu ne može za to krivično delo suditi.
Predviđene su značajne izmene u pogledu uslovne osude i te izmene u suštini otklanjaju nedostatke koji su se pojavili u ranijoj praksi, a to je situacija da se jednom učiniocu izriče više uslovnih osuda, što u suštini ne odgovara svrsi uslovne osude kao krivične sankcije, ili da se nekom licu koje je izvršilo krivično delo sa umišljajem u neposrednoj prošlosti potom izriče uslovna osuda.
To su u suštini dobra rešenja jer su iznuđena praksom i lošim radom sudova koji nisu na adekvatan način primenjivali ranije odredbe.
Što se tiče posebnog dela samo ću se osvrnuti na neka krivična dela predviđena u posebnom delu, a biće diskusije po amandmanima u pojedinostima. U posebnom delu predviđeno je ubistvo iz samilosti kao privilegovani oblik ubistva i mislim da je to dobro. Video sam da je to bilo predviđeno Krivičnim zakonom Kraljevine Jugoslavije još 1929. godine.
Na Odboru za pravosuđe čuli su se argumenti da se ovaj oblik ubistva može zloupotrebljavati, međutim to nikako ne stoji i nije tačno, jer svako krivično delo mora biti potpuno dokazano, sa svim njegovim bitnim elementima i obeležjima, što znači da mora biti dokazano da je bolesno lice na ozbiljan i izričit način to tražilo i još neki elementi moraju biti ispunjeni.
Nešto bih posebno rekao u vezi sa krivičnim delima protiv časti i ugleda. Karakteristično je da je zadržano krivično delo uvrede, iako je Demokratska stranka podnela amandman da se taj član briše, jer smatramo da s obzirom na stepen društvene opasnosti ovog krivičnog dela ono ne treba da bude obuhvaćeno krivičnim zakonom, već prekršajnim. To u prvom redu zato što bi oštećeni u prekršajnom postupku svoju satisfakciju dobili na mnogo brži način i time bi bili zadovoljniji.
Pored toga, mora se uzeti u obzir i činjenica da oštećeni ima pravo da u parničnom postupku zbog pretrpljenih duševnih bolova dobije naknadu štete i da u parničnim postupcima postoji mogućnost da se na jedan pravičniji način rešavaju ova pitanja, odnosno da se dosuđuje adekvatna naknada.
Mislim da čak ni krivično delo uvrede, a ni klevete ne bi morali da budu inkriminisani, jer bi zadovoljstvo i satisfakciju oštećeni u potpunosti doživeo u parničnom postupku, a i to bi bila jedna vrsta kazne za onoga ko je to izvršio.
Još bih rekao u vezi sa definicijom krivičnog dela silovanja da je istaknuta jedna nejasna i neprecizna formulacija, koja nikako ne može biti element krivičnog dela. Rečeno je – ko prinudi drugog na obljubu ili sa njom izjednačen čin upotrebom sile ili pretnji, itd.
Formulacija "izjednačen čin sa obljubom" mnogo je neprecizna i uopšte se ne može zamisliti koji je to čin, na koji se čin misli. Ako se već zna, zašto nije navedeno na šta se odnosi i ko je taj ko može da odlučuje da li je to izjednačen čin itd. Mi smo predvideli amandman i o tome ćemo posebno govoriti u pojedinostima.
Na kraju bih nešto rekao o Predlogu zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica. Dobro je što je ova materija objedinjena u jednom zakonu, ali se i dalje postavlja pitanje da li se vaspitni nalozi i vaspitne mere sprovode u praksi, jer je do sada bio veliki problem.
Ne vidim da se neki problem u tom smislu rešio, jer, kao što je i ministar rekao, u porastu je kriminal koji čine maloletna lica, a poznato je da prilikom izricanja vaspitne mere oni izlaze iz sudnice smejući se.
U raspravi o pojedinostima biće detaljnije reči. Hvala.

Kolega Šarović, ako je pratio raspravu, video je da poslanici Demokratske stranke učestvuju isto onoliko koliko i poslanici drugih stranaka u raspravi o ovoj temi.
Ali, nisam se zbog toga javio, nego mislim da je zlonamerno vezivanje bilo kog sudije za bilo koju političku stranku, jer ako sagledamo izbor sudija u ovom sazivu, možemo da konstatujemo da su pojedine sudije izabrane ili nisu izabrane zahvaljujući glasovima Srpske radikalne stranke ili Demokratske stranke ili bilo koje druge stranke.
Ne znam kada je sudija Vučićević izabran na mesto sudije Vrhovnog suda, ali ono za šta se on sumnjiči neme nikakve veze sa Demokratskom strankom i mislim da je ovo zaista bilo zlonamerno povezivanje.

Dame i gospodo narodni poslanici, pitanje povraćaja oduzete imovine i obeštećenja u slučaju kada restitucija nije moguća u naturalnom obliku, u slučajevima kada je imovina oduzeta u postupku konfiskacije, eksproprijacije, dakle, agrarne reforme itd, kako je već navedeno u članu 1. ovog zakona, izuzetno je kompleksno pitanje kome se mora pristupiti na ozbiljan i sveobuhvatan način.
Smatram da ovakvo parcijalno rešenje, kako je predloženo u ovom zakonu, nije dobro. U prvom redu, što se ovim zakonom ne daje nikakav pozitivan efekat licima koja podnose zahtev i prijavu za evidentiranje potraživanja i povraćaj imovine. Opravdanje da je donošenje ovog zakona neophodno i da predstavlja prvi korak ka denacionalizaciji i povraćaju imovine nije dovoljno ubedljivo.
Može se govoriti pre o tome da se na osnovu ovog zakona pokušava da se zamažu oči onima koji podnose zahtev za vraćanje imovine i da se stvori utisak da se u ovoj oblasti preduzimaju neke ozbiljne radnje. Ne vidi se kada će se doneti novi zakon, odnosno zakon koji će u potpunosti regulisati ovu oblast.
Ovaj zakon ne samo da ne donosi ništa pozitivno za lica koja podnesu prijavu i koja budu evidentirana, već naprotiv donosi jedino negativnosti u vezi tih lica, a to u prvom redu da ta lica koja imaju prava na povraćaj imovine, ali je slučajno ne prijave, gube pravo na osnovu ovog zakona da podnesu zahtev za povraćaj imovine.
Mislim da je nedopustivo i neprimereno, naročito sa pravnog stanovišta, da se ovim zakonom normira i rešava neko pitanje koje je predviđeno za neki sasvim drugi budući zakon, za koji nije izvesno da će biti donet, već samo postoje obećanja da će takav zakon biti donet. Ovim zakonom je predviđeno da se uz prijavu podnose odgovarajući materijalni dokazi koji su potrebni u slučaju da se odlučuje meritorno o zahtevu za povraćaj imovine.
Nepotrebno je potpuno da se podnosi kopija akta kojim je imovina oduzeta i da to bude uslov, odnosno prijava za povraćaj imovine, da ona tako bude potpuna, jer može se desiti da neko lice ne poseduje takvu prijavu, da njegova prijava bude odbačena i da izgubi pravo na podnošenje zahteva.
Ključno što je trebalo da sadrži ovaj zakon i što bi mu dalo određeni smisao, to nije predviđeno, a to je da se zabrani raspolaganje imovinom koja je evidentirana, odnosno da ta imovina ne može biti dalje u pravnom prometu.
Mene su kontaktirali članovi udruženja za povraćaj imovine iz Požege i njihovo je mišljenje da ovaj zakon nema smisla ako se ne stavi zabrana raspolaganja i privatizacije društvene i državne imovine koja bude evidentirana u tim slučajevima.
Takođe bih hteo da ukažem na činjenicu da je ovim zakonom predviđeno da se donesu dva posebna zakona, gde će biti određeni uslovi i postupak povraćaja i obeštećenja imovine.
Prvo, nije potrebno da se ovim zakonom određuje kako će biti rešeno pitanje povraćaja imovine i da se a priori odredi da imovina crkvama neće biti vraćena pod istim uslovima pod kojima će biti vraćena fizičkim licima, čak nije potrebno i ako ne budu isti uslovi da se donose dva posebna zakona. Bilo je neophodno, najracionalnije i celishodnije da se donese jedan zakon, koji će sadržati prijavljivanje i evidentiranje imovine, i da to bude u okviru jednog postupka.
Pažljivo sam pratio diskusiju mojih prethodnika i mogu da konstatujem da su diskutanti iz svih poslaničkih grupa dali velike zamerke na ovaj zakon i ne postoji ni jedna poslanička grupa koja nije ukazala na manjkavost zakona. Sam ministar je rekao da nije zadovoljan zakonom, pa smatram da nema razloga da se ovaj zakon ne povuče iz zakonske procedure. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji je podnela narodna poslanica Anita Beretić glasi: "Žena slobodno odlučuje o rađanju." Pravna norma koju je predvideo Predlog porodičnog zakona glasi: "Svako ima pravo da slobodno odlučuje o rađanju." Ovakva formulacija u Predlogu zakona je nejasna, nerazumljiva, neprecizna, neživotna. Jedino je normalno i prirodno da o rađanju odlučuje žena, i to je trebalo u zakonu jasno i precizno naglasiti, kako je, uostalom, i predviđeno ovim amandmanom.
Obrazloženje da je formulacija "svako ima pravo" tehnička formulacija, koja se uobičajeno koristi, neprihvatljivo je, iz razloga što se takva formulacija koristi samo u slučajevima kada se radi o neograničenom broju fizičkih i pravnih lica. Međutim, u ovakvom slučaju, svako ima pravo i bilo ko ko dokaže pravni interes ima pravo da odlučuje o rađanju, to bi moglo da se tumači da, recimo, sportsko društvo, komšija, svekrva ili neko drugi može da odlučuje o rađanju.
U tom slučaju, postavilo bi se pitanje kakva je pravna zaštita i na koji način se može ostvariti ovako predviđena pravna norma, pa bi značilo da može da se podnese tužba ili privremena mera da se spreči abortus od strane bilo kog lica.
U krajnjoj liniji, ovakva formulacija u Predlogu zakona stvara zabunu, da se ne komentarišu drugi aspekti, tako da bi bilo nužno da se prihvati amandman DS. Ministar je u načelnoj raspravi to i nagovestio, međutim, evo, tek je stigao i mislim da će prihvatiti ove argumente. Hvala.

Osim na izlaganje ministra, i to u vezi sa ustavnošću amandmana na član 5, jer ministar nije komentarisao kada smo diskutovali o tom amandmanu. Bila bi neustavna odredba koja je predviđena ovim predlogom zakona, jer je proširen krug lica.
Ako je Ustavnom poveljom predviđeno da čovek slobodno odlučuje o rađanju, onda je ovde krug lica proširen i na pravna lica, a da ne kažemo samo na koji broj fizičkih lica i da to ne uzmemo u obzir, ova ustavna odredba ne bi bila ustavna odredba.
Inače, sasvim je ustavna odredba koja kaže da žena slobodno odlučuje o rađanju, jer Ustavnom poveljom je predviđeno da se ne može ograničiti nikakvim zakonskim aktom da čovek slobodno odlučuje, odnosno žena o rađanju.
Znači, ako bi ovim predlogom zakona bilo navedeno da ne može slobodno žena odlučivati o rađanju, to bi bila protivustavna odredba, a inače odredba gde žena slobodno odlučuje o rađanju je sasvim u skladu sa Ustavom.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman o kome je reč glasi: „u članu 36. stav 1. briše se”. Taj stav 1. glasi: „Ako je posle donošenja izvršne isprave došlo do promene u visini stope zatezne kamate, sud će, na predlog izvršnog poverioca ili izvršnog dužnika, rešenjem o izvršenju odrediti naplatu zatezne kamate po izmenjenoj stopi”.
Ovo je potpuno nepotrebna odredba i stvoriće samo mogućnost odugovlačenja postupka, naročito od strane izvršnog dužnika. Ovakav zahtev izvršni poverilac nikada neće podneti, jer za to ne može da ima razloga. Ako je izvršnom ispravom određena kamatna stopa, ona se ne može menjati. Ako je određena shodno Zakonu o visini stope zatezne kamate automatski će se primenjivati stopa koja u tom momentu nastupi.
Obično pri podnošenju zahteva za izvršenje već je prošlo nekoliko promena stope zatezne kamate, ali to se uzima u obračun. Ne znam zašto je uveden ovaj stav 1., kada do sada u ovakvim situacijama nije bilo nikakvih problema i jedino može stvoriti situaciju da izvršni dužnik odugovlači sa postupkom, jer kod nas se kamatna stopa otprilike mesečno menja i svakog meseca daje mu se mogućnost da traži da se donese rešenje.

Rekao bih nešto u vezi sa ovim institutom oko davanja izjave, dakle, u vezi sa postojanjem imovine pod pretnjom krivičnog dela prevare, ako se ne iznesu tačni podaci. Ovo je jedan metod koji će doprineti efikasnosti, ali je on suprotan Povelji o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama,  i suprotan je svim načelima građanskog postupka.
Kada bi hteli da pronađemo metode da prinudimo dužnika da izvrši svoju obavezu, to bi već moglo da se učini u parničnom postupku i da se kaže, umesto da će se izvršiti prinudna naplata, da se kaže da u slučaju da svoju obavezu ne ispuni, a ima imovinu, otići će u zatvor. Znači, teramo ga da sam proda svoju imovinu i da plati svoju obavezu.
Međutim, građansko-pravni odnos nije tako zamišljen. To je odnos između stranaka i tuženi mora naći imovinu, odnosno poverilac mora naći imovinu dužnika i ukazati na nju, a država je tu, odnosno sud da samo pomogne da se izvrši prinudna naplata iz imovine, a nikako se ne može vršiti prinuda nad dužnikom da bi se ostvarila prinudna naplata iz njegove imovine.

Dame i gospodo narodni poslanici članom 284. predviđeno je da je tuženi dužan da u odgovoru na tužbu istakne sve procesne prigovore, kao i da, ukoliko osporava tužbeni zahtev, istakne sve činjenice na kojima zasniva svoje navode i dokaze na kojima se te činjenice zasnivaju.
Amandmanom koji su predložili poslanici DS-a predviđeno je da se stav 2. ovog člana briše i da se ne stvara obaveza kod tuženog da mora da iznese sve činjenice na kojima zasniva svoje navode i dokaze, već samo da se u odgovoru na tužbu izjasni da li osporava ili priznaje tužbeni zahtev. To je potrebno zbog toga što je u parničnom postupku u dominantno načelo dispozicije stranaka i neshvatljivo je zašto se u ovom zakonu toliko potencira aktivna uloga tuženog.
Mnogo je povećana uloga tuženog u odnosu na ulogu tužioca.
Članom 300. ovog zakona date su mogućnosti da se u svakoj fazi postupka sve stranke izjasne o svim navodima ili činjenicama i dokazima.
U prilog usvajanja našeg amandmana govori i činjenica da se nekada tužbe podnose, od strane tužilaca, radi šikane tuženog. Imamo i takve slučajeve. Sećam se primera kada sam još bio početnik, pripravnik, kada je jedna stranka došla i zahtevala od mene da podnesem tužbu a ja sam je savetovao da to ne čini jer će izgubiti spor, ona je ipak insistirala. Na moje pitanje - zašto to radi, odgovorila je - hoću malo da ustrašim komšiju.
E, pa ne vidim razloge da bi tuženik uvek morao da daje jedan detaljan odgovor na tužbu već je dovoljno da samo ospori tužbeni zahtev i da nakon toga vidi kako teče tok postupka, u kom smeru idu dokazi od tužilačke strane, pa da tek posle toga predlaže svoje dokaze i iznosi neke navode. Npr. ne znamo kako će se izjasniti svedoci koje je tužilac u tužbi predložio.
Dakle, tuženi je u mogućnosti da sačeka, u stvari treba mu pružiti mogućnost da sačeka i vidi kako teku dokazi, kako se izjašnjava tužilac, pa tek onda da se tuženi izjasni. Ovo će u svakom slučaju doprineti ubrzanju postupka, ali nije prevashodni cilj da se potencira ovoliko aktivna uloga tuženog, već da je dovoljno da se on izjasni da li osporava ili priznaje tužbeni zahtev. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde nije problem o nestručnosti grupe, već u koncepciji zakona. Amandman koji su članovi DS podneli na član 285. u direktnoj je vezi sa amandmanom koji smo podneli na član 284. o kome sam ranije pričao, a sastoji se u tome da je naša koncepcija takva da je tuženom dovoljno da u odgovoru na tužbu kaže samo jednu rečenicu - osporavam tužbeni zahtev. Njegov odgovor ne mora da sadrži nikakve navode zašto osporava tužbeni zahtev, činjenice na kojima navode zasniva, niti dokaze koji potvrđuju takve činjenice. Dakle, tuženom je ostavljena mogućnost da dokaze kasnije u toku postupka pruži, kada vidi kako teku dokazi koje iznosi tužilac.
Međutim, u slučaju da ostane obavezan odgovor na tužbu, mi smo se zalagali za to i smatramo da tuženi može da dođe na ročište i neposredno da kaže - osporava tužbeni zahtev. Ovako, nametnuta je obaveza tuženom na obavezni pismeni odgovor na tužbu i obavezna taksa. On se izlaže prethodnim troškovima i ako je tužen, što nije uobičajeno i nije u skladu sa načelima postupka. Mi smo predložili amandman gde je dozvoljeno, ako se ne može protumačiti jasno šta je u odgovoru na tužbu tuženi izneo, da se smatra da je tužba osporena.