Amandmanom na član 336. predlažemo da se briše zadnji stav 4. koji reguliše pitanje presude na osnovu priznanja, gde stoji: ''Priznanje tužbenog zahteva na ročištu ili u pismenom podnesku tuženi može i bez pristanka tužioca opozvati do donošenja presude.''
Mi smatramo da ne bi trebalo da postoji ova mogućnost za tuženog, jer se stvara jedna pravna nesigurnost da prizna tužbeni zahtev, a da odmah posle toga preda podnesak kojim ne priznaje ili osporava takvo priznanje, odnosno opoziva priznanje.
U slučaju da je priznanje dato pod prinudom, zabludom i prevarom, postoje zakonski mehanizmi da se to prevaziđe i zbog toga smatramo da je neophodno da se ovaj stav briše.

Samo bih naveo za gospodina Krasića, presuda na osnovu priznanja i presuda na osnovu odricanja mogu se pobijati zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka ili zbog toga što je izjava o priznanju, odnosno o odricanju data u zabludi ili pod uticajem prinude ili prevare. Znači, mogu se pobijati.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman tiče se prava na podnošenje odgovora na žalbu. Članom 366. stav 3. predviđeno je da neblagovremeno podnesen odgovor na žalbu drugostepeni sud neće razmatrati. Predlažemo prethodno rešenje koje je postojalo u ranijim zakonima, da neblagovremeno podnesen odgovor na žalbu neće se odbaciti, već će se dostaviti drugostepenom sudu koji će ga uzeti u razmatranje, ako je to moguće.
Od ovog predloga ne postoji nikakva šteta, nikakva korist kako je predloženo u samom zakonu. Predlog da se ne uzme u razmatranje odgovor na žalbu koji je neblagovremen nema nikakve svrhe, niti doprinosi efikasnosti postupka, već naprotiv šteti pravičnosti i donošenju pravilne odluke.
Kada imamo u vidu da postupak pred okružnim sudom traje najmanje godinu dana, mislim da će se složiti ministar sa tim, treba ga ubrzati, ali ovim ne možemo ubrzati, jer se kaže – ako može uzeti u razmatranje i ako izjavi posle mesec, dva ili tri, a žalba će se tek uzeti u razmatranje posle godinu dana, nikakve štete nema, samo koristi. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici mi smo predvideli da se umesto člana 369. stav 2. unese nov stav, ali sada sam primetio da bi bilo bolje da smo predvideli još jednim amandmanom i mogućnost da se briše stav 2. ovog člana, ako već predlagač ne bude želeo da prihvati naš predlog.
Naime, stavom 2. ovog člana predviđeno je da drugostepeni sud u žalbenom postupku može otvoriti raspravu ako nađe da je zbog pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja neophodno izvesti ponovo dokaze koji su ranije izvedeni. Ovaj stav je postojao i u ranijim zakonima, bar 30 godina postoji, i znamo da u praksi nikada drugostepeni sud nije iskoristio ovo pravo jer nije želeo da otvara raspravu.
Na Odboru za pravosuđe svi su se složili, a mislim i ministar, da nije poznat slučaj da je sud iskoristio ovaj stav pa je zaista nepotrebno da se koristi neka odredba zakona koja se evidentno ne primenjuje.
Poslanička grupa DS-a je zbog toga predložila da se umesto ovog stava koji nikada nije primenjen unese novi stav gde će u sporovima u kojima postoje uslovi za izjavljivanje revizije, samo dakle u najsloženijim predmetima postojati mogućnost da punomoćnici, zakonski zastupnici prisustvuju sednici veća drugostepenog suda.
To je nešto slično kao u krivičnom postupku, ali to bi dosta doprinelo ozbiljnosti drugostepenog suda pri donošenju drugostepenih odluka i to onih najsloženijih, jer bi punomoćnici i stranke mogli da prisustvuju onome što iznosi sudija izvestilac i da kratko to komentarišu.
Mislim da bi ovo rešenje bilo dobro. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ja mislim da je potrebno da prihvatite ovaj amandman zbog toga što Vrhovni sud ima suprotno tumačenje od ovog amandmana. U slučajevima kada dođe do promene zakona a gde su vrednost izjavljivanja, uslovi izjavljivanja revizije određeni vrednostima spora, dolazi do odbacivanja revizije. Bio je slučaj 1994, 1995. i 1996. godine da se Vrhovni sud očisti od predmeta koji su izjavljeni po reviziji, zato što je došlo do izmene zakona.
Dakle, neki ljudi koji su vodili spor 10 godina, izgubili, u trenutku podnošenja tužbe imali su pravo na izjavljivanje revizije zbog izmene zakona usled inflacije i oni su to pravo izgubili samo zbog shvatanja suda koje je 100% pogrešno zbog toga što je Vrhovni sud hteo da se oslobodi predmeta.
Vi to, gospodine ministre, dobro znate.

Dame i gospodo narodni poslanici, moj kolega Boško Ristić podneo je amandman na član 18. Predloga zakona o izvršnom postupku, koji reguliše pitanje odgovora na žalbu. Naime, predviđeno je ovim članom da izvršni poverilac može u roku od tri dana dati odgovor na žalbu, a da po prijemu odgovora na žalbu, isteku roka za odgovor na žalbu prvostepeni sud može ako to oceni za potrebnim zakazati ročište za raspravljanje o žalbi.
Ovim amandmanom predviđeno je da se stav 3. briše i da ne postoji mogućnost suda da raspravlja o žalbi. Smatram da se na ovaj način nepotrebno izvršni postupak odugovlači, prvostepeni sud je u mogućnosti da reši ako ima uslove po prigovoru, ako nema može dostaviti po žalbi, ako nema može žalbu dostaviti drugostepenom sudu. Dakle, ovo je samo jedan od načina odugovlačenja postupka i potpuno je nepotreban ovaj član.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman sastoji se u preciziranju i pojašnjenju stava 2. člana 19. Naime, u njemu se navodi da na isti način prvostepeni sud može da postupi povodom žalbe izjavljene po isteku roka u smislu člana 17. ovog zakona. Rok za žalbu u smislu člana 17. nije istekao, to je blagovremena žalba, samo je u članu 17. predviđeno kada se izuzetno može izjaviti van roka određenog u prethodnom članu. Zato je članom predviđeno preciziranje ovog stava i on bi trebalo da glasi - na isti način prvostepeni sud može da postupi i povodom žalbe izjavljene na osnovu člana 17. ovog zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 66. reguliše slučajeve kada sudija ne može vršiti svoju dužnost, odnosno kada mora biti isključen od suđenja.
U tački 6. predviđeno je da ne može vršiti svoju dužnost ako je u istom predmetu sudelovao u postupku posredovanja, u donošenju odluke nižeg suda ili drugog organa ili zaključenja sudskog poravnanja, a ono se dobija u parnici.
Naš amandman DS sastoji se u tome da umesto reči: "u donošenju odluke nižeg suda ili drugog organa", treba staviti reči: "u postupku pred nižim sudom ili drugim organom".
Ja mislim, gospodine ministre, da nema razloga da se ovaj amandman ne prihvati, jer stav DS je da, ukoliko je neki sudija na bilo koji način učestvovao u postupku pred nižim sudom, ne može doneti odluku, odnosno donositi odluku pred višim sudom u žalbenom postupku. Teoretski, može se desiti da je on sudio dve godine duže nego sudija koji je doneo odluku.
Smatram da postoje sasvim opravdani razlozi da se amandman prihvati. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, Glavom 14. Predloga zakona predviđen je postupak za rešavanje spornog pravnog pitanja. Našim amandmanom predviđeno je da se briše cela Glava 14. ovog predloga.
Naime, u ovoj glavi je predviđeno da sudovi kada se pojavi više predmeta mogu pokrenuti inicijativu kod Vrhovnog suda da se zauzme stav o spornom pravnom pitanju koje je od značaja za rešavanje te parnice. Iako se na ovaj način želelo da postigne ujednačavanje sudske prakse mi smatramo da će ovo proizvesti odugovlačenje postupka i da će čak stvoriti i pravnu nesigurnost. To iz razloga što prvostepeni sud dobija određene činjenice i potrebno je da ih interpretira Vrhovnom sudu.
Ovde se ne radi o tumačenju nekog pravnog propisa ili pravne norme, već Vrhovni sud treba da zauzme stav na osnovu nekih okolnosti koje mu sud interpretira i dostavi.
Naravno, mogu se kasnije pojaviti i nove okolnosti i činjenice koje bi uticale da Vrhovni sud donese i drugačiju odluku nego što je doneo, a da on za te okolnosti nije ni saznao. Nižestepeni sudovi bi možda mogli i da donesu drugačiju odluku, ako se pojave pred njima te drugačije okolnosti i činjenice, ali poznajući sudsku praksu, sigurno je da bi posle zauzimanja stava Vrhovnog suda prvostepeni sudovi automatski već imali rešen predmet, drugostepeni sudovi ne bi ni gledali predmet i Vrhovni sud ne bi ni imao potrebu kasnije da o tome raspravlja, jer je već zauzeo stav.
Mi imamo dovoljno stručne i osposobljene prvostepene i drugostepene sudije. Potrebno je da se održi jedan redovan postupak, a ako se kod okružnih sudova pojavi različito rešavanje nekog sličnog pitanja, koje je u potpunosti razmotreno pred nižestepenim sudovima, Vrhovni sud je u mogućnosti da ujednači praksu. Zbog toga predlažemo da se ova glava briše.

Dame i gospodo narodni poslanici, članom 34. stav 3. predviđeno je: „Ako je u slučaju iz stava 2. ovog člana tužilac očigledno suviše visoko ili suviše nisko označio vrednost predmeta spora, sud će, najdocnije na pripremnom ročištu, a ako pripremno ročište nije održano, onda na glavnoj raspravi, pre početka raspravljanja o glavnoj stvari, brzo i na pogodan način proveriti tačnost označene vrednosti”.
Mi smo stavili amandman da se član 34. menja i glasi: „Ako je u slučaju iz stava 2. ovog člana tužilac očigledno suviše visoko ili suviše nisko označio vrednost predmeta spora, ili nije označio, sud će, najdocnije na pripremnom ročištu, a ako pripremno ročište nije održano, onda na glavnoj raspravi, pre početka raspravljanja o glavnoj stvari, rešenjem utvrditi vrednost predmeta spora”.
Suština ovog amandmana je da se neprecizna i neodređena formulacija brzo i na pogodan način proveri i tačnost označene vrednosti zameni time što će sud doneti rešenje kojim će utvrditi vrednost predmeta spora.
To je zato što se pojavljuje situacija da je vrednost predmeta spora utvrđena previše visoko ili previše nisko i u takvoj situaciji sud, nije bitno na koji način će proveriti, da li brzo ili na neki drugi pogodan način, bitno je da utvrdi kolika je vrednost predmeta spora.
Utvrđenje približno tačne vrednosti predmeta spora neophodna je u interesu i stranaka i suda i države, jer od vrednosti predmeta spora, zavisi izjavljivanje pravnog leka, određivanje sudske takse, pa možda i troškovi postupka. Zbog toga bi se na ovaj način mogla otkloniti jedna zloupotreba kada se vrednost predmeta spora odredi isuviše previsoko. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, konačno je u proceduri i pred nama jedan dobar predlog zakona.
Do sada su svi zakoni donošeni po hitnom postupku, iako uglavnom za to nije bilo razloga. Za ovaj zakon to ne važi. Postoje svi razlozi da se on donese po hitnom postupku, jer je od odlučujućeg značaja za ozdravljenje naše privrede.
Velika je šteta što ovaj zakon nije donet pre godinu dana, jer je, kao što smo već čuli, postojao identičan tekst koji je pripremila prethodna vlada. Jedina razlika između ova dva predloga je što je dodata jedna glava koja se tiče stečajnog postupka sa stranim elementom. Inače, to je dobra dopuna.
Poslanički klub Demokratska stranka – Boris Tadić zadržao je princip da glasa za dobre zakone. I ovog puta, u tom smislu, biće konstruktivna opozicija, jer narod to prepoznaje, pozdravlja, a kao što ste videli, ume i da nagradi.
Ovaj predlog zakona, u prvom redu, imao je za cilj da stečajni postupak učini efikasnijim i racionalnijim. To je naročito zbog toga što je prethodni Zakon o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji učinio da se stečajni postupci vode i traju po nekoliko godina, pa je u potpunosti obeshrabrio poverioce da pokreću stečajni postupak, izgubili su svaku nadu da svoje potraživanje mogu naplatiti.
Usvajanjem ovog zakona dobili bismo znatno efikasniji stečajni postupak. To se u prvom redu postiže time što je poveriocima data aktivna i značajna uloga u ovom postupku. Prirodno je da su poverioci najviše zainteresovani za to da se ovaj postupak brže završava i da kratko traje.
Zakon predviđa kao obavezne organe stečajnog postupka skupštinu poverilaca i odbor poverilaca. Preko ovih organa omogućeno je da poverioci utiču na svaku radnju u stečajnom postupku, odnosno nijedna značajna radnja ne može se preduzeti bez saglasnosti poverilaca.
Ono što je posebno značajno je da je poveriocima data mogućnost da na prvom poverilačkom ročištu odluče da li će stečajni postupak ići putem bankrotstva stečajnog dužnika, odnosno da procene da li postupak ide putem reorganizacije preduzeća.
Za efikasnost stečajnog postupka od odlučujućeg značaja je novina u ovom predlogu zakona koja se odnosi na reorganizaciju kao vid stečajnog postupka.
Na ovaj način stvorena je mogućnost pregovora između poverilaca i dužnika, a stvorena je i mogućnost da oni sačine razne oblike poravnanja i da mirnim putem završe ovaj postupak.
Mere za realizaciju plana reorganizacije su raznovrsne. To su npr. pretvaranje duga u akcijski kapital, zatvaranje neprofitabilnih delova, odlaganje dugova, uzimanje novih kredita, promena delatnosti itd.
Propisan je način i sadržina plana, tako da poverioci imaju detaljan uvid u navedeni plan reorganizacije. Na osnovu instituta reorganizacije stvara se mogućnost da se osposobe za rad preduzeća koja nisu u potpunosti propala, odnosno da se stečajni postupak okonča veoma brzo.
Istakao bih kao dobru novinu u ovom zakonu i to da posledica otvaranja stečaja nije automatski prestajanje radnog odnosa radnika u preduzeću, već je to jedan od razloga za otkaz ugovora o radu. Dakle, čuvaju se radna mesta u meri u kojoj je to moguće.
Stečajni upravnik kao organ stečajnog postupka, po ovom predlogu zakona, bira se po znatno strožim merilima, što će doprineti kvalitetnijem i efikasnijem radu, a tome će doprineti i adekvatna naknada koja je predviđena za stečajne upravnike.
Stupanjem na snagu ovog zakona najzad ćemo raščistiti sa nelikvidnim preduzećima, oživećemo putem reorganizacije preduzeća koja su za to sposobna i konačno će se stvoriti jasna slika koji privredni subjekti su sposobni da funkcionišu.
Poverioci će delimično namiriti svoja potraživanja i formiraće se povoljnija klima za nove investicije, jer će investitori znati da posluju sa zdravim subjektima i da će biti u mogućnosti da svoja potraživanja naplate. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, članom 8. Predloga zakona predviđeno je da se briše naslov iznad člana 26. i član 26. Zakona. Navedenim članom regulisan je rad saveta i centara.
Mojim amandmanom predviđeno je da se briše član 8. Predloga zakona i da se time zadrži prethodno rešenje. Ovaj amandman je u direktnoj vezi sa amandmanom na član 5. Predloga zakona, gde se zastupa koncepcija da pored nacionalno prosvetnog saveta postoje i savet za stručno obrazovanje i i savet za usaglašavanje stavova.
U dosadašnjoj diskusiji jasno je i argumentovano izneto zašto je neophodno da postoje i ova dva saveta, pored nacionalnog saveta. U prvom redu da bi se sprečila centralizacija obrazovanja i politička manipulacija obrazovanjem. Potrebno je postojanje ova dva saveta radi ostvarivanja mogućnosti da se stručno obrazovanje na sistematski način uskladi sa zahtevima privrednog i ekonomskog razvoja zemlje.
U suprotnom, ponovo bi se školovali neki kadrovi koji nam nisu potrebni, a uticaj roditelja na razvoj obrazovanja ne bi postojao.
Mi nismo protiv formiranja nacionalno-prosvetnog saveta, ali smatramo da postoje svi razlozi da postoje i druga dva saveta. Izmenama ovog zakona u suštini se menja skoro jedna trećina zakona, a pravilo je da kada postoji promena tolikog broja odredaba zakona da se donosi nov zakon. To je trebalo učiniti. Trebalo je doneti novi zakon, kome bi prethodila javna rasprava, a ne ovako - po hitnom postupku donosi se jedan od najvažnijih zakona, a da nemamo čak ni obrazloženje zašto je postupak hitan. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakonik o krivičnom postupku donet je bez javne i stručne rasprave i mislim da to nije dobro. Praksa je pokazala da je potrebno izmeniti neke odredbe ovog zakona po hitnom postupku i po hitnom postupku mogle su se izmeniti odredbe zakona za koje je to bilo nužno, a ostale izmene trebalo je da se učine u jednoj ozbiljnoj proceduri kojoj bi prethodila javna i stručna rasprava.
Težnja ovih izmena zakona je da se krivični postupak učini efikasnijim i da se spreči opstrukcija rada suda. To je učinjeno samo u odnosu na odredbe koje se odnose na branioca i na okrivljenog. Ostali učesnici u krivičnom postupku nisu obuhvaćeni ovim izmenama i dopunama, mada je njihov uticaj na neefikasnost rada i odugovlačenje krivičnog postupka veliki.
To se u prvom redu odnosi na javnog tužioca; nijednom rečju nije pomenuto da javni tužilac doprinosi odugovlačenju krivičnog postupka. Bilo je nužno da se donesu odgovarajuće odredbe koje bi obavezale javnog tužioca da je pre pokretanja krivičnog postupka dužan da iznese sve dokaze kojima raspolaže i da iznese sve radnje na osnovu kojih je osumnjičeno neko lice.
Postupak u pritvorskim predmetima je hitan i sud je obavezan da postupa efikasno. Međutim, svesni smo da i sud svojim radom doprinosi odugovlačenje postupka, a nemamo odredaba koje bi ga obavezivale.
Izmene Zakona uglavnom čine pojašnjenje nekih već postojećih odredbi i učinjene su nužne ispravke, ali ima i delova koji se tiču pritvora, izuzeća i disciplinskog kažnjavanja, koji su, po mom dubokom uverenju, neprihvatljivi i moraju se menjati. Tako je izmenama zakona predviđeno da se pritvor može odrediti i za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora preko 10 godina i ako je to, kako se u zakonu navodi, opravdano zbog načina izvršenja krivičnog dela ili drugih posebno teških okolnosti. Radi se o jednoj veoma nepreciznoj formulaciji koja se može veoma široko tumačiti i zbog toga dozvoljava mogućnost zloupotrebe.
Žao mi je što ministar nije prisutan, jer on je bio svedok da je primena istovetne odredbe u Zakonu o krivičnom postupku iz 1994. godine dovodila do velikih zloupotreba u određivanju pritvora. Opozicija se sve vreme borila da se odredba ranijeg zakona ukine. Međutim, sada donosi jednu takvu odredbu. U ranijem zakonu umesto sadašnje formulacije - posebno teških okolnosti, bilo je navedeno da se radi o uznemiravanju građana.
Oni koji su učestvovali u krivičnom postupku znaju da je u to vreme ova odredba uvek navođena uz druge razloge za određivanje pritvora i kada prestanu drugi razlozi zbog kojih je pritvor određen ostaje ova široko određena formulacija.
Bojim se da će u slučaju da ova odredba zakona ostane postojati još jedan slučaj koji nije formalno određen, ali koji će se koristiti kao obavezan pritvor za sva krivična dela za koje je predviđena kazna zatvora preko 10 godina. Navedenim izmenama i dopunama Zakona predviđeno je da pritvor može trajati teorijski 7,5 godina, a i duže. Ako postoji potreba da za neka krivična dela pritvor traje u ovom periodu, onda to nije slučaj za sva krivična dela, ali se vidi iz izlaganja ministra da će se prihvatiti amandmani u ovom smislu, pa to više ne bih komentarisao.
Izuzeće sudije takođe nije na najbolji način rešeno. Trebalo bi dozvoliti da se o izuzeću odlučuje, ali da se krivični postupak po zahtevu za izuzeće ne prekida, i time bi se onemogućila opstrukcija rada suda. Jer, u konkretnom slučaju, kako je to predviđeno ovim izmenama i dopunama, možemo doći u situaciju da se predmet ukine zbog postojanja razloga o izuzeću i da postupak počne da teče ispočetka samo iz tih razloga. U stvari, neprihvatljivo je da o izuzeću odlučuje sudija čije se izuzeće traži.
Takođe je nejasna i odredba koja se odnosi na rokove, odnosno na period kada rokovi ne teku zbog odsustva okrivljenog i branioca. Nije jasno određeno od kada ti rokovi teku i šta se dešava u slučajevima opravdanog odsustva npr. branioca, ako je recimo bolestan.
Što se tiče disciplinskih kazni koje su predviđene izmenama i dopunama, smatram da su i suviše stroge. Nije bilo nekih posebnih ekonomskih promena koje bi doprinele da dođe do izmena već predviđenih kazni. Same izmene ovog zakona ukazuju da opstrukcije više neće biti, jer zakon neće moći da se zloupotrebljava i zaista nisu postojali razlozi za višestruko povećanje disciplinskih kazni.
Ukoliko se usvoje amandmani koje smo predložili, smatram da će se ovaj zakon znatno popraviti.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovim amandmanom predviđeno je da se u članu 14. briše stav 2. kojim je predviđeno da se pritvor može odrediti za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora preko 10 godina i ako je to opravdano zbog načina izvršenja ili drugih posebno teških okolnosti krivičnog dela.
Vidimo da u ovom članu postoji jedna neprecizna i veoma neodređena formulacija koja daje široko tumačenje ovog člana, a time omogućava i zloupotrebu instituta pritvora.
Ja sam već u načelnoj raspravi rekao da se na ovaj način uvodi još jedan vid obaveznog pritvora. To sam rekao iz razloga što ova odredba u potpunosti podseća na odredbu koja je postojala u Zakonu o krivičnom postupku od 1994. godine i ranije, gde je samo umesto formulacije "drugih posebno teških okolnosti krivičnog dela" stajalo da se radi o krivičnom delu koje može izazvati uznemirenje građana.
To je bila takođe jedna široka formulacija, a znam da je i ministru poznato (pošto je tada radio u praksi) da je pored drugih razloga za određivanje pritvora uvek navođen i ovaj član ili je samo navođen ovaj član. Ako prestanu drugi razlozi za određivanje pritvora, ostajao je ovaj razlog i pritvor je trajao dokle je to sudu odgovaralo.
Zbog toga predlažem da se ovaj stav briše, jer u postojećem zakonu postoje razlozi koji omogućuju prisustvo okrivljenog i nesmetano vođenje postupka i uopšte nije potrebno da se i ovaj razlog uvede.

Ovde se uopšte ne radi o zameni teza, vać je u krajnjoj liniji nejasno da li su advokati obuhvaćeni ovim zakonom ili ne. To da se advokati registruju prema Zakonu o advokaturi svima je jasno, ali prema definiciji privrednog subjekta gde spadaju vršioci usluga, gde spadaju advokati, onda se može tumačiti da su advokati privredni subjekti koji su obavezni da se registruju po ovom zakonu.
Mislim da je potrebno prihvatiti ovaj amandman i da nije više potrebno da diskutujemo, jer će se ovim amandmanom rešiti pitanje koje nije nedvosmisleno rešeno ovim zakonom.