Dame i gospodo narodni poslanici, zakon o sprečavanju sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija je neophodan u okviru seta antikorupcijskih zakona i o tome postoji opšta saglasnost. Međutim, Predlog zakona koji imamo pred nama sadrži niz manjkavosti, nepreciznosti i nelogičnosti koje su očigledno posledica ishitrenog donošenja ovog zakona, zbog toga što ovaj zakon nije bio na javnoj raspravi.
Smatram da će poslanici u ovoj skupštini imati sluha da prihvate sugestije i primedbe, a i sam predstavnik Ministarstva je ukazao da će prihvatiti određene sugestije koje su izneli svi poslanici, a posebno poslanici sa liste DS - Boris Tadić, konkretizovane kroz amandmane koji će biti obrazloženi.
Pre svega bih želeo da ukažem na jedan momenat u ovom zakonu koji se tiče svih nas u ovoj skupštini, koji se ne odnosi samo na sukob javnog i privatnog interesa, već direktno ukazuje na povredu suvereniteta Narodne skupštine koji je garantovan Skupštinom.
Naime, narodni poslanici su jedino odgovorni za svoj rad građanima, svojim biračima, a ovim zakonom predviđeno je da neki odbor može pozivati, predlagati narodnim poslanicima da vrate svoj mandat. Ispada po ovom zakonu da je taj odbor iznad građana, iznad izborne volje građana.
Nama je poznat i stav Ustavnog suda Republike Srbije da stranka sa čije liste su poslanici izabrani ne može odlučivati o mandatima narodnih poslanika.
Doduše, i sam predlagač zakona pravi neke izuzetke kada su u pitanju narodni poslanici i odvaja ih od drugih funkcionera, čime se izražava stav predlagača ovog zakona da narodni poslanici ipak ne spadaju u istu kategoriju sa ostalim funkcionerima, ali je taj stav nedosledno sproveden.
Smatram da u ovom zakonu mogu da ostanu ona pitanja koja se odnose na narodne poslanike, a koja se tiču popisa imovine, imovine lica koja su sa njima povezana. Eventualni sukob interesa koji je vezan za narodne poslanike može se regulisati Zakonom o narodnim poslanicima.
Mislio sam da sa nekim kolegama, u vezi sa ovim, podnesem i amandman, ali sam od toga odustao, jer smatram da je za rešenje ovog pitanja potreban širi konsenzus i zbog toga predlažem predlagaču ovog zakona, Vladi Republike Srbije, da interveniše jednim amandmanom i da u ovom smislu izuzme narodne poslanike iz ovog zakona.
Ali u ovom govoru ću se posebno osvrnuti na neka rešenja, ključna u ovom zakonu, koja imaju bitne nedostatke. Zakonom je predviđeno da funkcioneri mogu biti članovi samo jednog upravnog odbora. Suština sukoba interesa, srž je baš u tome što su funkcioneri članovi izvršnih odbora. Ako je neko podoban i može, od funkcionera, da bude član jednog upravnog odbora, onda se postavlja pitanje - zašto ne bi bio član i više upravnih odbora?
Moje mišljenje je da funkcioneri ne mogu biti članovi nijednog upravnog odbora i da je to jedino preventivno delovanje u vezi ovog zakona, da bi se sprečio sukob interesa.
Drugo važno pitanje vezano je za republički odbor. Posebno bih se osvrnuo na sastav i izbor članova republičkog odbora, pitanje razrešenja članova republičkog odbora, krug lica koja mogu doći u situaciju da budu izabrana za članove ovog odbora i odnos opštinskog odbora prema republičkim i pokrajinskim odborima.
Mislim da nije dobro rešenje da članove upravnog odbora, i to deset, predlaže Srpska akademija nauka, prema predlogu ovog zakona, a pet od njih bira Narodna skupština. Mislim da je nepotrebno da se jedna najviša naučna ustanova uvlači u najvišu nadzornu vlast.
Advokat sam, ali sam protiv toga da i advokati obavezno daju jednog predstavnika, člana nadzornog odbora, jer ne vidim poseban razlog za to. Naravno da advokati mogu biti članovi, ali da budu birani pod istim uslovima i kriterijumima pod kojima budu birana i druga lica.
Zakon ne sadrži uopšte kriterijume na osnovu kojih mogu biti izabrani određeni članovi republičkog odbora. Moralo bi da bude predviđeno zakonom koju stručnu spremu moraju imati, koliko radno iskustvo, kakav ugled. Zakonom je jedino predviđeno da to ne mogu biti pripadnici političkih stranaka. Međutim, smatram da ni to rešenje nije dobro.
Ako se želelo nešto u tom smeru, onda su samo mogli biti izuzeti funkcioneri političkih stranaka, ali je nepotrebno da budu izuzeti svi članovi stranaka.
Zakonom je predviđeno da člana republičkog odbora razrešava sam republički odbor. To je jedno od najlošijih rešenja. Predlažem i smatram da člana republičkog odbora treba da razrešava Narodna skupština.
Mislim da je predlog da bude sasvim drugačiji sastav republičkog odbora mnogo prihvatljiviji. Naš predlog je da taj odbor broji sedam članova i da jednog predlaže predsednik Republike, dva člana Visoki savet pravosuđa, dva člana Vlada Republike Srbije i dva člana Narodna skupština, a da Narodna skupština izabere republički odbor.
O ovome neću detaljno sada pričati, jer će to biti predmet amandmana. Još bih rekao nešto u vezi sa jednom nespretnom formulacijom koja se tiče odnosa repubičkog odbora prema pokrajinskim i opštinskim odborima, gde se kaže da su opštinski i pokrajinski odbori dužni da se povinuju propisima i mišljenjima republičkog odbora.
Smatram da je to u suprotnosti sa članom 3. gde je predviđeno da su odbori nezavisni i samostalni, a s obzirom da nije predviđen dvostepeni postupak, smatram da ne bi trebalo da postoji nikakav odnos nadređenosti i podređenosti ovih odbora.
Nadam se da će biti prihvaćene primedbe i da ovaj zakon neće biti usvojen u obliku u kom je predložen, jer u tom slučaju biće kao Bogojavljenska vodica, niti će pomoći, niti odmoći sprečavanju sukoba interesa, a mnogo će koštati. Hvala.