Hvala i na važnoj informaciji svakako.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvek kada govorimo o sudijama u Narodnoj skupštini, kada se bavimo nekom temom koja podrazumeva sudije, pravosuđe, u nešto užem ili širem kontekstu, vi znate već, to je svakako neposredno u vezi sa temom prava narodnih poslanika da slobodno govore, to je u neposrednoj vezi sa pravom Narodne skupštine da se izjašnjava o pitanjima koja mi smatramo važnim. Zato što je zaista stvorena od strane bivšeg režima, od strane njima potčinjenih i poslušnih medija, različitih pripadnika NVO sektora, i kako sami sebe nazivaju, dakle, svih onih koji politički pripadaju toj strani, tema, lažna tema, prava ljudi da se slobodno izjašnjavaju o političkim pitanjima na način kako to smatraju da je ispravno, nas da zastupamo politiku koju smo izabrani da zastupamo i prava da se čak i odgovori u političkoj komunikaciji na sve ono što smatramo lažima, što smatramo nepravdom, što smatramo nečasnim postupanjem prema sopstvenoj državi, na kraju krajeva, a koje dolazi sve vreme sa te druge strane, dakle iz redova bivšeg režima i njihovog potčinjenog ansambla, kako god se zvali i kako god se formalno svrstavali. Da li su ovo ili su ono, suštinski, vrednosno oni su jedno te isto, svi oni.
Zbog toga je i tobože strašan greh kad god neko iz ovih klupa ovde odgovori na političke sadržaje koji dolaze sa druge strane. A zaista je to i suštinski je to i ne može biti ništa drugo do to kada neko, pa smatrao se sudijom, kako god hoće, govori o sopstvenoj zemlji da je navodno diktatorska, da je navodno autokratska, da navodno krši ljudska prava, da se u njoj navodno vrši neki strašan pritisak na pravosuđe. To su sve crno na belo politički sadržaji i sa njima svako valjda ima pravo da politički raspravlja, da ih dovede u pitanje, da ih ospori, da pokaže zašto su laž, da pokaže u čemu sve predstavljaju grešku.
Kada god mi to radimo uvek dobijamo jednu te istu reakciju sa druge strane. Navodno, kršenje Ustava. Navodno, neovlašćeno komentarisanje rada sudija, i to i danas, govorilo smo u ovoj sali, kroz svoje medije, posvetili su nam ponovo još jedan tekst, u kome kažu da je sudija, sada tu citiraju - potčinjen samo Ustavu i zakonu, da je zabranjen svaki uticaj na sudiju u vršenju sudijske funkcije. A ko smeta sudiji u vršenju njegove sudijske funkcije kada polemiše sa njegovim političkim stavom? I kako to uopšte možete da objasnite? Ima li prava neko, prezivao se Majić, Stepanović, ili kako god hoće, da komentariše Narodnu skupštinu, da naziva narodne poslanike najpogrdnijim imenima. Kažu ima pravo, to je njegova sloboda govora, ali nemamo mi pravo na svoju slobodu govora, da kažemo zašto je to za nas neprihvatljivo. Ima li pravo bukvalno, svaka šuša u ovoj zemlji da sve najgore stvari, čak i one stvari koje pristojan čovek ni pomislio ne bi, a kamo li izgovorio, govori na račun Aleksandra Vučića, na račun članova njegove porodice, na račun svakoga ko se nalazi politički na istoj toj strani koju predvodi Aleksandar Vučić lično.
Oni kažu, imaju pravo to da rade, imaju pravo to da govore, imaju čak pravo i da prete, imaju pravo čak i da vređaju, da kleveću ljude. Sve je to njihova sloboda govora, naše slobode tu nikako nema. Dakle, ne sme Aleksandar Vučića da kaže, baš ništa. Ne sme niko od nas, niko iz ovih redova da prokomentariše baš ništa, i kada je reč o čistoj politici. Onda tu dolazite do jedne iste, zajedničke kampanje, koja se proteže na nekoliko frontova, a koja zapravo, samo jedno za cilj, da nas spreči da govorimo o stvarima za koje smatramo važnim, da nas spreči da bilo šta prokomentarišemo. Da nas spreči da istaknemo i kada je neka nepravda počinjena prema ovoj zemlji, ali kada se i bilo šta dobro u ovoj zemlji dogodi.
Iz iste te kuhinje koja nas lažno optužuje da smetamo tobože, nekakvim sudijama, stižu i primedbe zašto prokomentarišete nešto što se pojavi u medijima. Zašto prokomentarišete nešto što je navela neka samozvana nevladina organizacija, a opet svi znamo suštinski gde su i kome pripadaju, i ne kriju to ni oni sami. I neće ovom prilikom dobiti besplatne reklame, mada znam da im je to trenutno najvažnije. Dovoljno ste rekli ako kažete da su se politički potpuno svrstali oni koji su zajedno sa Draganom Đilasom, Vukom Jeremićem, Boškom Obradovićem, jurišali na institucije ove zemlje, zajedno sa njima pokušavali da polome ogradu ispred Predsedništva, fotografisali se svi zajedno, i time pokazali gde i kome suštinski pripadaju. Svi u ovoj zemlji znaju o kome je reč. Znaju da su time crno na belo pokazali ko su i šta su.
Ako će nama da zameraju što ih podsećamo da su to radili, pa, to je njihova stvar, naš problem svakako nije. Ako će na nas da sikću i da reže, zbog toga što pokažemo fotografije na kojima oni stoje svi zajedno, i svi zajedno jurišaju na Predsedništvo Srbije, kao što su radili, uostalom, prema Narodnoj skupštini, prema RTS, pa, to je njihova stvar, i samo njihov problem, ali ne može niko da nam zabrani da pokažemo te njihove fotografije kojima su se oni sami pohvalili, podičili, da se vidi kakvo su društvo sami sebi izabrali. Kao što ne može niko da nam zabrani da imamo pravo da kažemo ko je kakvim opet, samozvanim medijima, vi ste se hvalili da među kriminalcima imate najbolje saradnike. Vi sami, niko vam ništa imputirao nije, ako ste se time sami hvalili, nemojte onda to da prebacujete na teret nama. To je vaša slika, prilika koju ste napravili sami o sebi.
Kažu isti, ne smemo mi, i nemamo pravo mi da govorimo o zločinima bivšeg režima, zato što, zamislite sada tu konstrukciju, bivši režim nije u ovoj sali, zato što nije u ovoj sali, a time valjda da spreči naše pravo na slobodu govora, na političko mišljenje. Naše pravo da koristimo ono što nam Ustav garantuje, a taj Ustav kaže da narodni poslanik ima pravo da izrazi mišljenje, da ima pravo da glasa, i niko to pravo ne može da mu ospori. Da pokažemo slike poput ove, na kojima se vidi, poznato vam je ovo lice, reč je o Draganu Đilasu, istom onom za koga nam ovi što nam brane sve živo, da kažemo i da pokažemo. Kažu, ne smete ime da mu izgovorite, zato on, tobože, eto, i zaboga, nije u ovoj sali. I mreža, bukvalno, mreža različitih belosvetskih destinacija, na kojima se, i to su ponovo, drugi utvrdili, to su utvrdili nezavisni novinari, to su utvrdili istraživački novinari, nalaze računi, računi koje taj Dragan Đilas krije, računi koje taj Dragan Đilas negira, tvrdi da ne postoje, a na kojima su ti novinari utvrdili da se nalaze sve sami milioni, sve sami milioni, da li dolara, da li evra, različite su tu valute u pitanju.
Sada kažu, ne smemo zbog toga što on nije tu da prokomentarišemo ovo. Niko od njih, naravno, ne pita istog tog Dragana Đilasa, ili onog njegovog Borka Stefanovića, ili onog Vuka Jeremića, mada posvađali su se sad nešto, ne znam da li je njihov, ili nije njihov, ali oni, u pravu ste za to bili danas, najbolje znaju ko su šta su i kakvi su i kad jedni od drugima govore različite stvari ovih dana, sve su u pravu. Sve su u pravu, oni najbolje sami znaju kakvi su i kad kažu za sebe da su ovakvi ili onakvi, treba im verovati.
Ali, niko ne pita njih što iz usta ne vade Aleksandra Vučića na mestima na kojima se on ne nalazi. Da li Dragan Đilas drži konferenciju za štampu, priča o Aleksandru Vučiću sam. Da li ode u svoju stranku, odnosno privatnu firmu koja se samo lažno predstavlja za stranku, pa opet o Aleksandru Vučiću priča sve same laži, neistine, a Aleksandar Vučić nije tu. Jel gde god se pojave ili kad ovde u Skupštinu provaljuju ili kada razbijaju ulazna vrata od RTS. Oni se samo Aleksandrom Vučićem bave, članovima njihove porodice, niko od njih, od tih ljudi koje napadaju na pravdi boga nije tu. I ništa to nikome ne smeta, a što nije baš fizički u ovoj sali Dragan Đilas, pa isto kao i ono za ove ostale njegove satrape, nije naš problem i nije to nešto zašta smo mi ni krivi ni zaslužni. Narod je odlučio da oni ne budu ovde u ovoj sali, a hteli su, a znamo da su hteli.
Sada zbog toga što nisu tu, da mi ne smemo da pokažemo ovo. Desetine, bukvalno desetine računa na kojima se sve redom nalaze milioni i evra i dolara i čega god hoćete, od SAD, preko Mauricijusa, pa ovamo skroz do Hong Konga. Pa, kad vidite kako je ovo gusto nacrtano i načičkano, kao da su se trudili ceo svet pravilno da popune, da dobro raspodele, da što bolje nasitne. Ukupno ima ovde, izbrojali su ti istraživački novinari, preko 68 miliona dolara. Preko 68 miliona dolara, da se to što bolje sakrije, da se što bolje zabašuri, zakamuflira.
I, sada nama neko da zabrani da o ovome pričamo, da ovo narodu pokazujemo. Ne znam kako? Ali suština jeste da vam ovo najviše smeta i da biste najviše voleli da nam nekako zabranite da o ovim stvarima govorimo i da ove stvari pokazujemo. Samo to će nešto teže ići, jer svi znaju kada ove stvari pokažete, da je to istina, da slučajno nije lako bi se na neki način demantovala ali to ne demantuju, nego izbegavaju da o tome pričaju i čak prete i novinarima koji o tome pišu i političarima koji o tome govore. Prete tužbama, a prete bogami i batinama, i zatvaranjima, ostajanjima bez posla, pretili su i životom mnogim ljudima koji se ovim pitanjima bave, što Dragan Đilas lično, što njegova ova Marinika Mauricijus, ona dvojica iz Hong Konga i svi ostali.
Jer, je njihov suštinski problem da se ova istina čuje i zna. Jer, je njihov suštinski problem što narod neće da zaboravi šta su radili i kako su krali i pljačkali, a sve ove pare, da se mi ne lažemo i da se ne pravimo nevešti, sve su ove pare pokradene od ovog naroda. Ne može neko ko stupa na političke funkcije, kao što je to bio slučaj sa Draganom Đilasom, da nema ništa od ovoga. Pa, onda duži niz godina obavlja najodgovornije političke funkcije u ovoj zemlji. Pa, u onom momentu kad ga narod otera, odjednom ima sve ovo, nije imao kad je počeo da se bavi politikom, a onda kada ga je narod oterao, odjednom ima sve ovo. Kad ga je nagrabio i nakupio? Pa, samo u međuvremenu, dakle, dok je bio na političkim funkcijama. Može li legalno neko ko je na funkciji gradonačelnika ili ministra u Vladi, pa čak onog što su samo za njega izmislili direktora Narodne kancelarije Borisa Tadića da zaradi 68 miliona dolara. Može li to da se uradi da bude čisto i pošteno? Svi znaju kako taj odgovor glasi, jer da je moguće pa desilo bi se valjda još nekome. Pa, bio bi valjda još neki ministar ili gradonačelnik u nekoj zemlji u okruženju ili gde hoćete u svetu koji nije imao 68 miliona dolara, onda bio neko vreme ministar ili gradonačelnik. Pa, ima.
Ali, to se ne dešava nigde. Jer, svi znaju da to tako ne može, ako je po zakonu. Ali, kad se ukrade, onda, vidite, može.
Najveći njihov problem je što narod to neće da zaboravi i što se mi sa svoje strane trudimo, skromno, da se baš i ne zaboravi.
Još im je veliki i strašan problem da se čuju dobre stvari koje o Srbiji kao zemlji suštinski drugačijoj od ove jadne i bedne kakva je bila u vreme tajkuna i lopuža, da je danas suštinski drugačija, smeta im svaki put kada se čuje iz ove sale ili sa koga god hoćete mesta, da ova zemlja danas ima nečim da se pohvali, nečim dobrim i vrednim. Primera radi, koridor, kao što je ovaj Moravski, danas je u ovoj zemlji realnost.
Smeta im kada lično Aleksandar Vučić dođe da o tim radovima govori, da ih pokaže, da najavi, u tri godine od danas imaćemo to. I ne mora nikoga da pomene, ni Đilase, ni Jeremiće, ni Tadiće. Aleksandar Vučić to u principu nikada i ne radi. Ne mora nikoga da pomene. Dovoljno je da priča o onome što mi suštinski dobro i vredno danas u Srbiji radimo, pa da ljudi u toj poruci prepoznaju obrise i ovih ljudi kojima ime ne morate da izgovorite, u onom smislu da ti to uradili nisu. Da je Moravski koridor uradio neki Đilas ili Tadić, mi bi ga imali odavno. Ne bi ga danas radio Aleksandar Vučić.
Svi znaju, to što mi danas takav koridor radimo, sigurno znači da ga nisu uradili oni koji su imali više od decenije vremena da se time pozabave, ali ih nije bilo briga. Nije to bio njihov prioritet, nije im to bilo u fokusu. U fokusu im je bilo, očigledno, ovo, desetine miliona narodnog novca, pa da se onda rasturi na sve strane sveta, da se što više usitni, da se što bolje sakrije. Jer, da se ne krije, ne bi se ovako raspoređivalo, nego bi bilo lepo sve na jednom mestu, znalo bi se tačno gde i ne bi se niko trudio da bilo šta tu laže i poriče, nego bi rekao – evo ga, tu je, uvek je tu i bilo, slobodno prebrojte, za sve znamo da je nesporno. Ali, čim se ovako radi, očigledno je o čemu je reč.
Smeta im, naravno, i kada pričamo o tome da je danas realnost ne samo tih 112 km Moravskog koridora koji će da poveže i Koridor 10 i Koridor 11, a da su i jedan i drugi, i taj 10. i 11. realizovani upravo sada, u vreme Aleksandra Vučića, zato što kad to kažemo ljudi znaju – aha, sigurno ga nisu uradili, ni Koridor 10, ni Koridor 11, ni Đilas, ni Jeremić, ni Tadić, ni ostali tajkuni i lopovi, jer da jesu, ne bismo ih završavali sada, zaboga! Smeta im i kada pričamo o svemu drugom što danas Srbija radi. Tiče se i te važne infrastrukture i Fruškogorskog koridora, njegovih preko 45 km, dakle, pravac od Novog Sada koji ide ka Rumi, ali i drugi koji se nastavlja od Rume da ide dalje prema Šapcu pa dalje ka Loznici, pa tih skoro 80 sa onih 45, pa opet više od 100 km i u ovom drugom primeru.
Kada te stvari kažete i pokažete i kada to čini lično Aleksandar Vučić, ne morate ljudima ni jedno drugo ime više da pomenete. Jer, ljudi se sami sete – pa, da, to radimo danas, zato što danas to Srbija može, zato što danas ima ko o tome da misli i da brine, zato što danas ima ko da obezbedi da takve stvari budu realne, da mogu da se finansiraju, da ih mi radimo, iz naših sredstava, koja smo domaćinski obezbedili i koja smo zaradili. Jer, danas vodimo računa o svojoj zemlji. A nije bilo u vreme tajkuna i lopuža koji su, kad pogledate koliko je to para po belosvetskim destinacijama, pa sigurno više različitih puteva, auto-puteva, fabrika, bolnica, vrtića, domova zdravlja, čega god hoćete, oduzeli građanima ove zemlje. Oduzeli da bi u svoje večito nezasite džepove ubacili. I svi drugi auto-putevi, i brze saobraćajnice i sve ono što danas Srbija. To da nam zabranite da pominjemo, stvarno ne znam kako?
Zar ne mislite da je infantilno da nastupite sutra sa rečenicom – ne smete da kažete, radi se sada upravo potez auto-puta koji povezuje direktno Novi Beograd sa auto-putem „Miloš Velikim“. Zašto? Pa, kao, ono – Đilas nije u sali. Zato što nije ovde ni Surčin ni Novi Beograd, ne nalazi se dom Narodne skupštine tamo. Ne smete da kažete ništa o Moravskom koridoru. Zašto? Pa, jer ne prolazi koridor kroz ovu salu, pa zbog toga ne smemo. Teško će to tako ići.
Ponosni smo na činjenicu da te stvari danas imamo i važno je da ljudi znaju da ih upravo imamo zahvaljujući Aleksandru Vučiću, čija je politika te stvari obezbedila. Suštinski ponosni, kao i na sve druge stvari koje su vredne i važne.
Kada pričamo o vakcinaciji koja se u ovoj zemlji sprovodi, ne možete to da sakrijete više ni od koga. To ceo svet danas vidi.
Danas je ekonomist, čuveni ekonomist, izašao sa naslovom – Srbija prednjači u vakcinaciji, Vučićeva strategija se isplatila. I kažu da je Srbija po sprovođenju vakcinacije među najboljima u svetu. I kažu da smo po ukupnom broju datih doza u vrhu Evrope i da besplatne vakcine u ovoj zemlji dobijaju i Bosanci i Makedonci i Crnogorci i svi ostali. To ne možete više ni od koga da sakrijete. To svet vidi i primećuje i priznaje, kao što čujete. I kažu da možete u ovoj zemlji da se prijavite za koju god hoćete vakcinu – i rusku i kinesku i zapadnjačke, sve koje su dostupne. I kažu da za razliku od drugih u Evropi, u Srbiji nije bilo težih zaključavanja, čime odaju priznanje načinu na koji se mi borimo protiv ove velike pošasti, da smo u tom smislu zaista lider regiona. I ne samo u tom.
Ako vam smetaju ovakve stvari i ne date da se čuju, zašto onda insistirate na ljudima koji su vam bliski, koje smatrate svojim političkim saveznicima, ljudima poput različitih fon Kramon, koji kažu – uspeh vakcinacije u Srbiji, u Beogradu, kaže, za nju nije pozitivna priča i EU ne sme da zanemaruje geopolitičke implikacije jer će zbog uspešne vakcinacije u Srbiji biti popularni ljudi za koje oni baš nekako ne vole da budu popularni, Aleksandar Vučić, ali i naši veliki prijatelji iz sveta, kad oni kažu da je za njih visoka stopa vakcinacije u Srbiji politički opasna priča. Dakle, jesu to poruke za koje smatrate da treba da dobiju na značaju i jel to ono za šta hoćete da nam uskratite pravo da na ovakve reči odgovorimo? Ako je to ono što od nas očekujete, takođe ste žestoko pogrešili.
Suštinska razlika između nas i vas ogleda se između ostalog i u tome što imamo hrabrosti, što imamo samopouzdanja da kažemo da smo ponosni na činjenicu što smo napravili ovakve rezultate u našoj državi, i kada je reč o auto-putevima, infrastrukturi, školama, bolnicama, ali i kada je reč o vakcinaciji, što smo ponosni na činjenicu da smo lider u regionu ali i nešto šire u ovim stvarima, što smo ponosni na činjenicu da to obezbeđujemo uspešnom politikom koju jeste lično projektovao Aleksandar Vučić i koju predvodi Aleksandar Vučić i koja kaže - o sebi, svom narodu i svojoj državi da vodimo računa.
Ko će iz sveta da zameri i da se ljuti, pa, izvinite, ne može da nam bude važnije od interesa naših ljudi, od potrebe naše dece i njihovog prava na budućnost. Da li smo ikada o tim stvarima kalkulisali? Niti bismo hrabro govorili u ovoj sali na sve one teme koje vam smetaju i koje vas bole, niti bismo bili uvek spremni da podsetimo da je lopovluk iz ove države trajno proteran, da se pljačkaši i uništitelji Srbije, poput Đilasa, Tadića, Jeremića i ostalih tajkuna i lopuža više nikada neće vratiti na čelo ove države, niti bismo bili u stanju da čvrsto obećamo, a to činimo svaki put, pa evo i danas, da ćemo trajno da radimo na izgradnji one Srbije koja će da bude svaki put neuporedivo bolja i neuporedivo uspešnija od one kakve ste nam vi pravili, da nikada, ali apsolutno nikada, ne zaliči na jadnu i bednu državu koju ste kompletno pretvorili u sopstveno privatno preduzeće, u svoje „žuto preduzeće“, da biste ga uništavali i čerupali.
To je prošlost koja u ovoj zemlji više nikada ne sme da se ponovi. I ako će neko za to da se postara, budite sigurni, to će da rade Aleksandar Vučić i ljudi koji zastupaju njegovu politiku. Hvala vam.