Zahvaljujem gospodine predsedavajući.
Sklon sam da diskusiju po konkretno ovom amandmanu koji je trenutno pred nama prihvatim pre svega kao želju da se ukaže na određenu potrebu, pre nego kao insistiranje na samom amandmanu i na usvajanju rešenja koje je u njemu sadržano. Verujem da nailazim i na odobravanje od strane predlagača. Sa dobrim razlogom, verujem da smo se još jednom, ponavljam, raspravljajući u više navrata i na nadležnom skupštinskom Odboru, na nekoliko sednica, ali i na javnom slušanju razumeli oko toga šta su zajedničke želje i šta se želi postići kada je reč o svemu onome što se tiče statusa Komisije za akreditaciju i proveru kvaliteta.
Ovo konkretno zakonsko rešenje, odnosno ovaj konkretan član ima takođe veze sa tim pitanjem. Mislim da se određena nedoumica pravne prirode pojavila u obrazloženju, da li je ono što je Vlada odgovorila na mestu ili nije, iz čistog razloga zabune. Došlo je do promene položaja određenih stavova 10. i 11. Neki su dodati, u amandmanu nije predviđeno da oni translirani naniže budu uključeni uopšte. Da li to stvara koliziju ili ne, to je jedno pitanje, ali suština ovakvog predloga, na to bih ukazao iz dubljih razloga, je da ovako koncipiran dvostepeni sistem odlučivanja zapravo nije dvostepeni i da je zbog toga predlog loš. Verujem da se oko toga takođe možemo dobro razumeti.
Tamo gde dvostepeni sistem odlučivanja postoji, konačna reč je na višem, odnosno drugom stepenu. Dakle, postoji mogućnost u praksi da drugi stepen vraća prvom na ponovno odlučivanje, ali se i dalje zna, slobodnim rečnikom rečeno, čija je starija. U slučaju da prvi stepen ponovi svoju prvobitnu odluku, to ne može proći bez posledica, odnosno ne može to biti konačni status. Drugi stepen je sam slobodan da preinači svoju originalnu odluku, a to se u praksi vrlo retko dešava, priznaćete, ili da ostane pri svojoj originalnoj odluci i to je onda i konačna odluka.
Dakle, gde postoji drugi stepen, da sumiramo, drugi stepen je i finalna instanca. Jedina alternativa tome je da drugi stepen uopšte ne postoji, a ovakvo rešenje, moram da primetim, već postoji u praksi nekih drugih komisija, ne mislim sada na KPK, u našem generalnom sistemu, i razlog je za brojne probleme i lošu praksu.
Ne samo da pozivam da ovaj amandman ne prihvatimo, već pozivam da, kada budemo u prilici, ovakva rešenja tamo gde su i dalje u nekom statusu zatečenog stanja, korigujemo tako da dobijemo pun i pravi smisao dvostepenog odlučivanja. Hvala najlepše.

Zahvaljujem gospodine predsedavajući.
Konkretno po amandmanu i argumentaciji koju smo bili u prilici da saslušamo danas, a mislim da smo identičnu argumentaciju mogli da saslušamo i tokom rasprave u načelu, upravo ovde.
Prvo bih iskoristio priliku da se nadovežem na reči koleginice koja je i sama član nadležnog skupštinskog odbora. U stanju sam da citiram ono što je bilo sporno u argumentaciji predlagača amandmana, a to su doslovce reči da, svi koji su učestvovali na javnom slušanju su bili protiv uvođenja strukovnog mastera. To zaista ne stoji. Da li su možda svi koji su se javili za reč po konkretno tom pitanju dnevnog reda na javnom slušanju, izrazili negodovanje, ne mogu se zakleti, ali da su svi članovi Odbora koji su bili prisutni i učestvovali na javnom slušanju bili protiv ne stoji.
Čuli ste jedan demant i malo pre, drugi tokom rasprave u načelu, iskoristiću priliku da se izjasnim i sa svoje strane. Ja nisam glasno negodovao protiv ovako nečega, je pokušavam da pristupim čitavoj problematici otvorenog srca, razmišljao sam šta bih uopšte mogao da mislim o tako nečemu i od ovoga što ću vam sada reći, najiskrenije, nisam otišao dalje, a to je kako uopšte posmatram potrebu situaciju u koju se uvodi neki novi nivo studija. Bilo kakav novi nivo studija. Samo isključivo kao priliku za dodatnim znanjem, dodatnim obrazovanjem, dodatnim usavršavanjem protiv čega lično nemam apsolutno ništa, i verujem ako pogledamo stvar iz te perspektive neće imati niko drugi. Šta ima loše u još znanja, još obrazovanja, još specijalizacije, još usavršavanja i ličnog i stručnog? Apsolutno ništa, tako da taj motiv nije sporan, ne može ni da bude.
Ono što je eventualno bilo sporno što smo čuli kao argumente protiv uvođenja ove vrste studija, strukovnih studija u drugom stepenu, u principu se svodi na dva argumenta. I onda smo čuli malo pre, tokom obrazloženja koje je dao predlagač amandmana, prvi se odnosi na nedostatak kadrovskog prostora, odnosno radnih mesta za one koji će završiti strukovne master studije.
Ako stvari postavimo tako, a svesni smo da su strukovne master studije, prost produžetak osnovnih strukovnih studija, dakle, studija koje već postoje u našem sistemu, koje žive i protiv kojih kao takvih niko nema ništa, da li to onda znači da, ako je problem nedostatak radnih mesta za prost produžetak studija koji već postoje, pa onda isti taj argument važi i za te studije u svom osnovnom obliku?
Da li to onda znači da predlagač amandmana posredno sugeriše da ukinemo strukovne studije kao takve?
Uveren sam da nije to slučaj, uveren sam da prosto nismo dovoljno izvagali argumentaciju kada smo odlučili da se na nju pozovemo i da je stavimo u zvanično obrazloženje. Smatram da taj argument definitivno ne stoji. Čuli ste zašto.
Drugi argument odnosio se na potencijalnu opasnost od stvaranja zabune. Zabune između novo uvedenog strukovnog mastera i već postojećeg akademskog mastera. Lično, verujem da što se zakona tiče, stvari su više nego jasne, da prostora za zabunu nema, zakon ne tretira ova dva studijska programa na isti način, naprotiv, vrlo precizno u svakom članu se pravi razlika između njih, ne predviđen identičan naziv, akademski master se zove master, strukovni master se zove strukovni master. Nema terminološke zabune. Da li je može doći u glavama poslodavaca sutra? Moguće je, to se nikada ne zna, ali to je onda nešto što ide čisto na račun samog poslodavca, da li će želeti da zaposli akademskog mastera pa pogrešiti, za to će morati da snosi konsekvence sam.
Da uvek može da dođe do neke zabune, imamo više nego dovoljno primera u praksi. Eto, od uvođenja akademskog mastera do danas, verujem da se svako od nas više desetina puta sreo sa ljudima koji prosto ne umeju da razumeju razliku između nekadašnjeg magistra i u međuvremenu uvedenog mastera i verovatno će ih biti dok je sveta i veka, a ta razlika svakako nije problem nedorečenosti, nepreciznosti zakona.
Zakon tu pravi vrlo jasnu razliku i ona ne da postoji, nego je daleka kao što je to bilo popularno reći u nekim godinama političke prakse za nama, „kao Bog i šeširdžija“, sećate se te popularne metafore, ogromna je razlika u pitanju pa je neki ljudi i dalje ne razumeju. Da li će se pojaviti ljudi koji možda neće razumeti između mastera i strukovnog mastera, moguće je da hoće, ali to nije nedostatak zakona. Nedostatak zakona bi se ogledao samo i isključivo u činjenici da ih zakon tretira na identičan način, da je zakon izvor zabune, a to nije slučaj.
Dakle, još jednom, još znanja, još usavršavanja, još sticanja novih sposobnosti i umeća, kako ličnih, tako i profesionalnih doživljavam kao pozitivnu stvar, kao dobru intenciju i u skladu sa tim kao nešto što u principu podržavam pa samim tim ne delim zabrinutost po pitanju uvođenja strukovnog mastera i ne smatram da treba da bude obrisan iz novog zakonskog rešenja. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Vrlo kratko. Pozvao bih uvažene kolege, koje inače vrlo pažljivo slušam i trudim se da svačije mišljenje maksimalno uvažim, da se što bolje čujemo danas. Ne da nije bilo reči o kvantitetu koji prelazi u kvalitet, niti o promociji ekspanzije privatnih visokoškolskih ustanova, nije bilo ni pomenuto ni jedno, ni drugo, ni jednom jedinom rečju.
Ono na šta bih želeo da ukažem još jednom jeste da danas pričamo o potrebi da se dodatno radi, dodatno usavršava, dodatno uči. To je osnov svega što sam imao nameru da kažem malopre i verujem da ćemo se oko toga razumeti i u dobroj volji složiti da je to nešto što je samo i isključivo pozitivno. Hvala još jednom.

Dakle, vrlo kratko, pošto verujem da na ovu temu dovoljno dugo razmenjujemo mišljenja i da smo otprilike blizu da zaključimo da smo kazali sve što smo imali.
Verujem da je jedini argument koji preostaje jeste da se dodatno razjasni pitanje budućih nesporazuma, odnosno nekih nedoumica kod poslodavaca. I dalje smatram da je to pitanje za same poslodavce. Ako ne budu na pravi način razumeli diplome, ispaštaće zbog toga sami.
Mislim da se ne može razlika i pitanje nedoumice svoditi na prosto bodovanje. Kao što smo već imali prilike da čujemo u mnogim diskusijama u prethodnih 30-ak minuta, takvih problema smo imali i do sada, bez ovog zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju. Ako su sve nedoumice, koje mogu da proisteknu iz identičnog broja bodova za suštinski različite diplome, glavni problem, da li to znači da treba da eliminišemo već postojeće oblike studija koji mogu dovesti do istog broja bodova za nešto što je suštinski različito. Složićemo se, vrlo je jasna razlika između strukovnih i akademskih studija. Mislim da nije problem za poslodavca da tu razliku uoči. Ako propusti da je uoči, još jednom, posledice snosi sam.
Dvesta četrdeset bodova kod nekoga ko je završio osnovne strukovne studije plus specijalizaciju i nekoga ko je završio, recimo, bečelor akademski program kvantitativno je 240-240, ali postoje određena radna mesta koja zahtevaju eksplicitno jedno, odnosno eksplicitno drugo. O tome mora da vodi računa onaj koji pokušava da nađe kadrovsko rešenje za ta radna mesta. Dakle, ne može se pitanje nedoumica svesti na pitanje bodova. To nam je više nego jasno.
Šta drugo može biti izvor nerazumevanja? Možda samo ime, ime ovih studija koje, podvlačim, zakon tretira drugačije, daje im posebno ime, ime – strukovnog mastera. Ako je to suština svih zamerki, mislim da je predlagač ovog amandmana mogao da zaključi da to, samo po sebi, nije osnov za eliminaciju ovih studija, kao takvih, dodatnog usavršavanja, kao takvog. Možda je odgovarajuće rešenje nešto što bi predstavljalo satisfakciju za argumente koje koristi mogao da potraži u prostom korišćenju drugačijeg imena za ove studije, a da prostor za dodatno znanje i usavršavanje ipak ostavimo. Samim tim, ne verujem da smo dobili dovoljno dobre razloge da izbrišemo ovu vrstu studija iz Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju. Hvala najlepše.

Zahvaljujem gospodine predsedavajući i ujedno zahvaljujem na diskusiji predlagača amandmana, odnosno konkretno o rečima da zapravo u ovako koncipiranom članu zakona nema ništa dramatično, odnosno da ne postoji razlog da se insistira na amandmanu kao takvom.
Ono za šta bih svakako iskoristio ovu priliku jeste da zahvalim Ministarstvu što najzad imamo ovakvo rešenje koje na pravi način pospešuje, verujem, zajedničku želju, dugogodišnju želju svih aktera u društvu, a to je da postignemo punu integraciju između naše nauke, naše privrede i našeg visokog obrazovanja.
Verujem da je ovakvo zakonsko rešenje u pravom smeru. Mi smo o tome dosta dugo pričali. U našem društvu postojalo je takvo rešenje kroz Zakon o naučno-istraživačkoj delatnosti. Nije imalo odgovarajući pandan u Zakonu o visokom obrazovanju, sada ga dobijamo. Dakle, ne samo da podržavam ovakvo rešenje i ovaj nivo međusobne saradnje, ujedno pozivam da prilikom izrade novog kompletnog zakona o visokom obrazovanju te veze učinimo još čvršćim i da učešće lica iz privrede i iz nauke, koja su de fakto lica sa izborom u naučna zvanja, bude još veće na svim nivoima visokog obrazovanja i ova veza samo snažnija, a saradnja samo isključivo još bolja. Hvala najlepše.

Zahvaljujem.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pozivam da se ovaj amandman odbije iz razloga što je rešenje kako je koncipirano od strane predlagača zakona, odnosno Vlade, dovoljno precizno, kompaktno i celovito.

Dakle, pitanje da li postoji bilo kakav lični odnos, bilo kakvo poznanstvo između beležnika i onoga čiji se identitet utvrđuje, uopšte nije pitanje ovog zakona i ne može biti sporno, s obzirom da je vrlo precizno naveden sam postupak utvrđivanja identiteta, a to je lični dokument ili službeni dokument sa fotografijom.

U slučaju da za to ne postoji mogućnost, jedina alternativa su dva svedoka, tako da lično poznanstvo nije tretirano u zakonu. Naprotiv, obuhvaćeno je kao sve ono što ne upada u definiciju i samim tim i nije opcija. Hvala najlepše.

Hvala.
Gospodine predsedavajući, gospodine potpredsedniče Vlade, gospodine dr Vujoviću, dame i gospodo narodni poslanici, nalazimo se pred izborom ministra finansija Vlade Republike Srbije u periodu kada se navršava stotinu dana od stupanja na dužnost Vlade Republike Srbije, Vlade koja je stupila na dužnost uz masovnu, plebiscitarnu podršku naših građana, uz podršku ovog parlamenta, koja je gotovo bez premca u savremenoj srpskoj istoriji. Podršku definitivno toliko značajnu, da ju je zaista izazov opravdati, ali podršku koju ova Vlada ume da opravda i to je moj lični stav, na osnovu svega što je pokazano u prethodnih stotinu dana.
Pokazano, pre svega, postupanjem koje podvlačim, rešenost ove Vlade da istraje na putu svog osnovnog cilja, cilja sadržanog u želji i nameri da se formira savremena, moderna, snažna država u Republici Srbiji. Moderna i snažna država kakva je Srbija odavno zavredela da postane, ali za šta je nažalost u prethodnim periodima nije bilo ili dovoljno snage, ili dovoljno sposobnosti, ili dovoljno spremnosti. Samim tim, nije ni bilo uslova, jer iz posvećenosti i sposobnosti i spremnosti proizilazi sve ostalo.
Danas, mi smo zajedno u prilici da na ovim ciljevima radimo zajednički i verujem da su moderna i snažna država ciljevi koje delimo svi mi, svi ljudi u našem društvu, pa samim tim i svi narodni predstavnici prisutni u Domu Narodne skupštine Republike Srbije, zato što duboko cenimo ono što oni znače i što za nas predstavljaju. Zbog toga što su to ciljevi koji mogu da ujedine Srbiju, koji jedino mogu da je mobilišu i koji jedino predstavljaju politiku koja u Srbiji nema alternativu i čiji je trenutak upravo trenutak u kome se nalazimo danas. Danas, jer kao što je već kazano, ko ako ne mi, i kada, ako ne sada, ako smo duboko svesni ogromne energija koja je generisana u našem društvu da se na ovim poslovima zaista, konačno radi bez ikakve rezerve. Ovi poslovi svakako podrazumevaju, pre svega, odgovorno postupanje u ekonomskoj sferi, odgovorno i strateško.
Podsećam ovom prilikom na tri osnovna pravca delovanja u sferi ekonomije, koja je pred sebe postavila Vlada, a to su – usvajanje reformskih zakona, formiranje ambijente koji će podstaći dalju ekspanziju privatnog sektora i formiranje fiskalne stabilnosti kao tri zajednička pravca, tri pravca koja svi ovde to jako dobro znaju, poseduju snažnu, međusobnu uslovljenost i povezanost i koji tek zajedno daju prave rezultate.
Mi smo, dame i gospodo narodni poslanici, u ovom visokom domu bili u prilici da se neposredno, lično uverimo u rešenost Vlade da na ovome radi. Neposredno i lično, jer smo prisustvovali usvajanju reformskih zakona, jer smo dali lični doprinos da se ovaj proces završi. Danas smo se podsetili mnogih dobrih implikacija ovih zakona, ali i mnogih zakona koji su tek pred nama na ovom pred nama postavljenom putu.
Zajedno smo dakle, bili u prilici da postavljamo temelje ka dostizanju ovog zajedničkog cilja, temelje koji su važni, koji su noseći. Postavljamo ih danas zagledani u sutra. Posvećeni svojoj budućnosti, generacijama koje tek dolaze i koje su duboko sam uveren, ono najvažnije što imamo u svojim mislima i u svojim srcima, dok danas radimo.
Svakako ovi putevi su teški, zahtevni i nisu mogući bez odgovarajućih personalnih rešenja, bez ljudi koji će biti u stanju da ovaj veliki posao iznesu. Ova Vlada je pokazala spremnost da uvažava ne samo posvećenost i marljivost, već i stručnost kada je reč o izboru ministra finansija i u tom svetlu ja posmatram i predlog koji se nalazi pred nama, predlog da to u budućnosti bude dr Vujović, o kojoj je svoj sud dala, pre svega sama ekonomska struka i tu zaista ne treba dodati ništa, sama ekonomska struka, ne samo kroz zvanje koje dr Vujović poseduje, ne samo kroz naučno-stručni rad, koji je sagledan u mnogim knjigama, časopisima, drugim publikacijama, koji podrazumevaju i međunarodnu recenziju, dakle, mišljenje struke na međunarodnom nivou i prestižno zvanje univerzitetskog profesora. Dakle, učitelja visokoobrazovanog kadra u sferi ekonomije, ali i učitelja visokoobrazovanog kadra, stručnog kadra, koji radi u ekonomskim ministarstvima drugih zemalja i takođe prestižnu poziciju vodećeg ekonomiste i rukovodioca Odeljenja za validaciju jedne institucije, kao što je to Svetska banka i konačno struka daje svoj sud i pružajući poverenje dr Vujoviću, da na funkciju rukovodioca upravlja Nacionalnim udruženjem samih ekonomista.
Mislim da ovom sudu struke, dame i gospodo ne treba dodati ništa, jer je dovoljno jasan. Iz svega do sada kazanog, pozivam da istrajemo u zajedničkoj dobroj volji i dobroj veri, da se veliki posao koji je pred nama završi, da u tom smislu podržimo Vladu Republike Srbije i naš zajednički napor.
Konačno, u vezi sa tim da podržimo predlog za i zbog ministra finansija Vlade Republike Srbije. Hvala vam najlepše.

Predlažem da se ovaj amandman ne prihvati iz razloga koji su jasno precizirani u odgovoru koji smo dobili od Vlade i koji je predlagač i sam citirao.

Dakle, ovo definitivno nije materija koja treba da se reguliše kroz sam zakon. Ako se slažemo da je to stvar ličnog integriteta i pitanje samo pojedinca, kako će se kao čovek postaviti? Da li, dakle, želi da sebi postavi neka ograničenja koja postavlja isključivo sam, to onda definitivno nije nešto što treba da bude rešeno u okviru zakona.

Mi možem diskutovati na temu da li takvih pojava u društvu ima ili nema, ali da li treba da budu zakonsko rešenje bez mogućnosti da ih zakon prati, a i bez potrebe da to zakon radi, jer je to opet lična stvar, mislim da je više nego jasno. Hvala

Zahvaljujem gospodine predsedavajući.
Po ovom amandmanu konkretno pozivam predlagača da pogleda obrazloženje koje je dobio od Vlade.
Amandman sa ovim sadržajem jeste usvojen, tako da ovo ograničenje o kome smo upravo slušali jeste postalo sastavni deo zakona. Hvala.

Zahvaljujem.

Dakle, još jednom samo skrećem pažnju predlagaču amandmana na obrazloženje koje smo dobili od strane Vlade.

Na drugom mestu, u zakonu u članu 72. konkretno reguliše se ovo pitanje. Bez želje da ulazimo u suštinu želje predlagača amandmana da se određena tematika uredi na određeni način, ovde imamo čisto tehničko pitanje, dakle, ako bi amandman bio prihvaćen bili bismo u koliziji sa drugim članom za koji nije predložena korekcija. Tako da je to dobar razlog da se amandman ne prihvati. Hvala vam.

Zahvaljujem, reći ću vrlo kratko bez želje da prebacim težište rasprave na sadržaj člana 72. na njega ukazujem ne samo zato što sam želeo da prikažem tehnički, proceduralni problem, već i zato što u tom članu 72. se nalazi dobar osnov iz kog je zapravo crkva i verska zajednica i sadržana kao jedan od mogućih aktera koji će učestvovati u medijskom radu kroz licencu.
Nismo sada na tom članu, tako da nema smisla da dalje raspravljamo o njemu, ali posledica postojanja ovakvog člana sa kojim pretpostavljam ni predlagač ovog amandmana o kome sada pričamo broj 80. nije imao zamerke, na koji nije imao zamerke jeste i to što se član 80. ne uređuje na način koji je predložio predlagač amandmana. Dakle, to je to i zbog toga predlažem da amandman na član 80. ne prihvatimo. Hvala vam.

Hvala gospođo predsednice.
Dame i gospodo narodni poslanici, pozivam da se predloženi amandman odbije, i ujedno pridružujem argumentaciji koju su kolege, koje su reagovale na ovaj način podnošenja amandmana i na njihovo ovakvo formulisanje pogotovo ovakvu odbranu da se tako izrazim do sada iznele.
Predlažem da se amandman odbije iz više razloga.
Pod broj jedan, zato što amandman predlaže da se obriše nešto što je vrlo jasno i vrlo dobro i to kaže i sam predlagač amandmana. Onaj ko predlaže brisanje kaže da je ovo nešto što je preuzeto rešenje iz prethodnog, odnosno sada još uvek aktuelnog zakona, da tu ne vidi ništa sporno, ali da vidi sporno to što je prebačeno iz jednog u drugi član, to svakako nije razlog za brisanje, i to nije suština ovoga što se danas dešava. I ono što jeste dodatno sporno pored toga što se traži brisanje nečega što nema razloga da bude obrisano to je način na koji se to radi, i ovde pričamo o vrlo principijelnom stavu.
Mislim da smo razgovarali već na ovu temu pre jedno sedam dana po pitanju drugog zakona, a opet po pitanju identičnog problema, a to je na koji način se formiraju obrazloženja prilikom podnošenja amandmana.
Pričam o dobroj praksi gospođo predsednice, da li je, ili nije prihvatljivo za ovo mesto da se generički formiraju strahovite količine amandmana sa jednim te istim obrazloženjem koje je načelno, koje se uopšte ne bavi suštinom amandmana na koji se odnosi, koje je prosto načelno, koje se tiče kvaliteta zakona na način na koji ga vidi predlagač amandmana koji se tiče toga da li moram da citiram – „se vodi ovakva ili onakva politika“.
Šta to zapravo znači? Da možemo da osporavamo amandmane načelno, opštom pričom kritikujući neku politiku, hoćemo li sutra kritikovati ovu ili onu Vladu, ovog ili onog predlagača? Šta to dalje povlači kao reperkusiju na samoj sednici? Da li obavezu da se predlagač amandmana pridržava onoga što je samo u obrazloženju stavio, što bi bilo logično, što ima smisla, što je dobra praksa, ako je ima, a bojim se da danas gubimo bilo kakav kontakt sa dobrom praksom.
Ako bi to radio, ako bi se držao svog obrazloženja sve bi nas doveo u situaciju da prisustvujemo još jednom danu rasprave u načelu, jer je obrazloženje prosto takvo. Ako to ne žele da urade, ako hoće da diskutuju o samim amandmanima, a danas smo zaista bili u prilici da čujemo jedno i drugo od strane predlagača.
Ne drži se onoga što je dao kao razlog za odbijanje i resornom odboru i Vladi, i šta je poenta svega toga, čemu to vodi? Da li zaključku da obrazloženja mogu da sadrže bilo kakav tekst, da nema nikakve veze sa onim što se traži sa razlozima iz kojih se to traži.
Da li vodi zaključku da posle diskusije da može da nema nikakvu vezu sa onim što je stavljeno u obrazloženju, da li je to ono što hoćemo da postignemo. Nadam se iskreno, da ne i ne sporim, naprotiv, pozdravljam svačije je pravo da formuliše politički stav i svačije je pravo da se ne slaže sa nekim rešenjem bilo kog zakona u celini.
Zato smo tu, ali postoji i odgovarajući način da se to stavi do znanja ostalima i da se taj stav zastupa, niti sporim bilo čije pravo da ima problem sa tim da li su određene međunarodne institucije iskazale podršku u nekom zakonskom rešenju ili ne, pa i da ima rezervu. Da ima rezervu prema pitanju da li su određena zakonska rešenja korisna za građane Srbije.
Verujem i nedvosmisleno ogromna većina ljudi prisutnih ovde vidimo pravu direktnu korisnost koju ste mogli da pronađete u samo dva detalja tek da zaboravite sve ostalo, a to je koliko se unapređuju praktični nedostaci onog zakona koji je i dalje na snazi. Koliko se pojednostavljuje procedura tamo gde je ona rezultat onoga da se ne dođe do odgovarajućeg rezultata i odgovarajućeg rešenja. Ali, hajde da zaboravimo sve to.
Šta ostaje, ako ne vodimo računa ni o načinu na koji pokušavamo da isteramo nešto svoje? Šta ostaje ako ne vodimo računa o pravilima kako treba da funkcioniše ovo mesto ovde? Ja se bojim samo jedno prilika da se dovoljan broj puta danas govori na ovoj sednici ovde, i da se možda i ne vodi računa o tome da li će se to obraćanje fokusirati na amandmane ili će biti priče u načelu ili o nečemu trećem, kao na primer o nekim političkim karijerama.
Da zaboravimo sve to, ali to nije suština dame i gospodo narodni poslanici. Nije suština našeg boravka na ovom časnom mestu. Prilika da se pojavimo dovoljan broj puta u besplatnim minutima. Nije suština prilika da nas vide ljudi koji nas podržavaju i da zaključe da smo se lepo obukli i tečno govorili.
Suština je u tome da postignemo nešto za naše ljude i kakvu konkretnu korist će naši građani videti nakon puna tri sata rasprave o tri člana po identičnom obrazloženju koje nikakve veze nema sa onim šta se dalje u raspravi dešava.
Nikakvu. Zbog toga, moramo da se zapitamo vi mi ovde, hajde da se obratim prvo sebi, pa onda i bilo kome drugom, kakav to utisak treba da ostavi ovo što se dešava danas na ljude koji nas gledaju. Koliko će nas ceniti i da li smo sami krivi što se ponašamo, neki od nas na način kako se ponašamo danas.

Zahvaljujem.
Potvrđujem utisak da ovaj amandman ne treba da bude prihvaćen. Ponavljam da ne možemo da prihvatimo usmeno obrazloženje koje smo upravo dobili, jer je načelne vrste i ne daje nijedan dobar razlog zašto bismo prihvatili nešto što podrazumeva eliminaciju obaveze da se uradi provera od strane Agencije za sprečavanje pranja novca, što nije u saglasnosti sa predloženim pismenim obrazloženjem, koje je takođe načelne vrste.
Podvlačim potrebu da poslu pristupimo ozbiljno, jer konkretan posao nije načelna rasprava, konkretan posao je rasprava o konkretnim amandmanima i onome što proizilazi iz onoga što je predlagač amandmana zapravo sam i zapisao. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Pridružujem se ocenama da uporno radimo ovo na pogrešan način, odnosno da ni ovaj amandman ne treba da bude prihvaćen iz svih razloga koje smo čuli danas.
Nažalost, moram da konstatujem dodatno i na obrazloženje da se demonstrira konstruktivnost, da to ne radimo, uporno ne radimo ceo dan. Konstruktivan pristup bi svakako bio pristup koji omogućava da se konkretno rešenje, koje zaslužuje da bude popravljeno na bilo koji način, popravi konkretnom merom i sa jasnim pristupom kako bi se to uradilo, a to svakako nije brisanje iz opštih razloga.
Inače, dosadašnja praksa rada u ovom sazivu je mislim i više nego jasno pokazala da predstavnici skupštinske većine nemaju problem sa takvim pristupom, kada je postavljen na pravi način, da smo u mnogo navrata uspeli da se usaglasimo oko stvari za koje se postigla zajednička volja, da smo nedvosmisleno usmereni ka boljitku za naše građane, da nemamo problem sa tim odakle predlozi potiču, ali svakako način, pogotovo ovaj koji se demonstrira danas čitav dan, nije pravi i definitivno nije nešto što je na ponos onome ko ga primenjuje. Hvala najlepše.

Zahvaljujem. Biće kratko i definitivno u duhu dobre prakse mesta na kom se nalazimo.
Konstruktivnost mora da bude sagledana ne samo u želji da se postigne određeni efekat, već u tome da li pružate način da se određeni efekat zaista postigne ili ga eliminišete u startu. Nije dovoljno deklarativno izaći sa pričom – želimo najbolje. Hajde da vidimo da li to zaista može da se postigne u praksi na način na koji se radi.
Ovakvim pristupom, mislim na današnji, i ne želim uopšte da prenosim bilo kakvu zamerku i da provlačim krivicu kroz situacije koje su se događale u prošlosti ili će doći u budućnosti, prema svakoj situaciji treba da se odredimo pošteno, onako kako stoji u momentu kada se nalazi. Dakle, za sve što se postigne dobro zajedničkim snagama, svaka čast, za sve što će se postići dobro zajedničkim snagama, takođe svaka čast. Ali, imamo problem sa današnjim pristupom.
Nije kvalitet današnjeg pristupa sadržan u broju amandmana. Ne može da ih bude ni previše ni premalo. Pitanje je šta se u njima nalazi, kako glase i šta sa sobom povlače. Nije konstruktivan pristup davati zamerke a pri tom ne pružiti mogućnost da se, ako postoji potreba, te zamerke usvoje.
Pristup sa – briše se sve, ne pruža tu mogućnost i mislim da je to i samom predlagaču više nego jasno i da nema potrebe da obrazlažem nešto što i on sam dobro razume. Ovakvim pristupom se ne ostavlja prostor da se, ako treba, nešto zajednički reši. Ovakvim pristupom ostavlja se samo prostor da se iznova o nečemu govori, bez mogućnosti da se završi drugačije do, da ponovim i ovom prilikom, da se amandman odbije jer ne pruža drugu mogućnost. Hvala vam najlepše.