Poslednja rečenica. Danas ih bukvalno u hiljadama brojite više otvorenih na nivou jedne godine nego što je bio slučaj recimo 2012. ili 2013. godine, a broj onih koji završe sa poslovanjem u toku jedne godine, znate koliko je danas manji? pa isto u hiljadama. Saberite hiljade u plusu sa onim hiljadama koje imamo manje izgubljenih. Vi danas imate ozbiljnu, značajnu razliku i zbog toga, zbog te razlike, cela zemlja oseća boljitak.
Bolja je državna kasa iz koje finansiramo i autoputeve, poput autoputa „Miloš veliki“ i Koridora 10, južnog kraka, videćete istoči jako brzo, ali finansiramo i rast zarada. Decembra ove godine, taj će prosek na nivou Republike biti 500 evra.
Ovi koji su obećavali da će jednog dana glasati za Aleksandra Vučića i SNS, kada dođemo do te vrste proseka, naravno mislili su da neće biti nikad pa su se prevarili, Gorko će se kajati.
Još jednom, ako želite da date neki doprinos Srbiji, ne mora to da iziskuje nikakav napor s vaše strane, samo budite tu da tog dana kad se to dogodi, a biće to u nekim mesecima od dana današnjeg, budite tu samo da kažete „svaka čast“ i verujte uradili ste više nego dovoljno.

Ne, naravno da situacija kakva je bila u vreme bivšeg režima nije nikakva vrsta, kako je rečeno, opravdanja za naše uspehe, kako je rečeno dežurnog opravdanja, ne. Ta situacija je samo dežurna opomena, dežurno podsećanje na to da ljudi znaju kako je bilo nekada, da se to ne zaboravi.

Zbog čega? Zato što se to tako jadno, čemerno, crno, užasno za Srbiju u svakom pogledu i danas od strane nekih pripadnika bivšeg režima nudi kao neka vrsta alternative onome što radi Aleksandar Vučić i SNS. Čisto da ljudi ne zaborave šta im to nude. Zbog toga postoji podsećanje na to, ni zbog čega drugog.

A to sa našim uspehom, našim rezultatom nema veze, zaista, samo ga čini kada se jedno sa drugim uporedi, onako dovoljno jasnim i očiglednim, ali rezultat je rezultat sam za sebe.

Znate, činjenica je da mi danas imamo ta tržišta o kojima govorite, ali i mnoga druga koja nismo imali nekad. Pa, ona je vrednost po sebi. Nju ne može da ugrozi svojim lažima niko od predstavnika bivšeg režima. Znaju ljudi, negde sam mogao da izvezem, primera radi, meso juče, ili poljoprivredne proizvode, ili nisam mogao, pa uporedi sa ovim što ima danas i gde sve može da izveze, pa mu je razlika jasna. Uporedi svoja primanja, sa ovim kako je danas i sa onim što se jako dobro seća kako je bilo nekada. Pa, kaže - tu je meni razlika potpuno jasna i ne može mene da slaže šta god pričao o svom periodu ni Đilas, ni Tadić, ni Jeremić, ni ovaj njihov potrčko Boško Obradović. Znaju ljudi, ljude ne možete prevariti i slagati. A, razlike su više nego jasne.

Dakle, ovo da mi pomažemo sebi, da mi mislimo o sopstvenim potrebama, pa to sve vreme i radimo, to sve vreme i pričamo. Oni, a slažemo se, koji su strašno grešili, koji su katastrofu napravili takvim odnosom prema određenim zanimanjima i delatnostima u Srbiji, što su potcenjivali varioce, jesu, pogrešili su katastrofalno. A, šta mi radimo danas? Pa, sve suprotno tome.

Da li ste čuli nekoga, sem Aleksandra Vučića, da je rekao - Srbiji trebaju varioci, da je to realna potreba Srbije? Ja se nikoga ne sećam, uključujući i ove što jesu u sali i ove što nisu u sali. On se time bavi, on je to uvideo i o tome javno govorio celoj Srbiji. To će vam potvrditi u svakoj kompaniji, i u ovima o kojima smo pričali mi danas. U ovoj u kojoj sam ja bio i koju sam pominjao, sigurno, baš smo tu rečenicu razmenili. Varioci, trebaju? Trebaju. Imate li ih? Nalazimo, teško se nalaze.

Činjenično stanje, ko je do toga doveo? Ti što su ih potcenjivali. Ko na tome danas radi? Pa, mi koji pomažemo da se veštine steknu, da se znanje prigrabi, novo i veće. To su valjda jednostavne stvari, ali te razlike, pa one su toliko jasne i očigledne da ja ne moram da ih obrazlažem, ali hoću da podsetim, pošto vidim da se postavlja pitanje – zašto o njima govorimo, hoću da podsetim kolika je velika i važna razlika.

Pričali smo dva dana unazad o minimalnoj ceni rada. Ponovo se povećava, sada se povećava, zahvaljujući tome što smo ozbiljno radili, ulagali i u mlade ljude, ali ne samo u mlade ljude, što smo posao obezbeđivali u Srbiji, što smo radili na našoj infrastrukturi, pa zahvaljujući svim tim stvarima, danas imamo više u kasi. Danas ponovo povećavamo tu minimalnu cenu.

Ali, da vidite samo kako se kretala. Godina 2008. nivo od oko 13 hiljada dinara, 2010. godina 15 hiljada dinara, da bi 2012. godine bila 17, 2014. godine 21 hiljada, 2017. godine 22,880 i sva ova povećanja koja pratite dolaze u vreme kada mi počinjemo da osnažujemo svoju državu, da punimo kasu, a to ne radi bivši režim, to rade Aleksandar Vučić, SNS i Vlada koju mi podržavamo. Pa, 2018. godine 26 hiljada, u ovom trenutku 27 hiljada, već koliko sutra – znate koliko, po najnovijoj odluci, preko 30 hiljada dinara. Pa, uporedite to sa onih, koliko sam rekao, 15 hiljada te 2012. godine, 30 hiljada sa 15 hiljada dinara. Da li je jasno koja je razlika u pitanju? Da li je jasno koja je mera uspeha današnje politike i onoga što su pričali i predstavljali nekakvim uspehom 2012. godine?

(Predsedavajući: Zahvaljujem.)

Završavam, gospodine predsedavajući.

Ovo je samo jedan od najslikovitijih primera kako u Srbiji može, kako su grešili oni koji su potcenjivali i mlade ljude i starije ljude u Srbiji, i ova i ona zanimanja, i tehničare i inženjere, ali i poljoprivrede proizvođače, i stalno nam pričali priče - ne možemo mi, nemamo mi, kriv je ne znam ko, a u stvari, tim pričama i tim rečima, samo sebi davali alibi da se ne vidi njihovo besomučno pljačkanje ove države i svih tih građana, da se ne vide njihove, kao u slučaju Dragana Đilasa, stotine miliona evra, koje su završavale na računima kompanija i u privatnim džepovima.

Pričali su da Srbija nema šanse, da Srbija nema pojma, jednog dana svi da se isele i biće to onda valjda sreća za sve, a vidi se da može i da ima šanse i da ima načina, ali kada – kada se zaista hoće, kada to nije priča priče radi, kada to nije samo laž i varka za izbore, nego kada se stvarno hoće i, drugo, kada se ume, kada se bori za zemlju, jer se zaista zemlja voli i kada se ume da se napravi rezultat. E, to vam je razlika između ovih primera radi, 30 hiljada i onih njihovih 12 ili 15. I znate šta, vremenom nam je razlika sve veća i biće veća.

Pomenut je Aleksandar Vučić, pitanje šta kaže narod i šta je u Srbiji realno. Pa na temu ovih stvari koje su pokrenute ovde, da vidimo ovako.

Kažu - ode neko iz Srbije i samo po tom osnovu smanji se nezaposlenost. A kako se danas realno u Srbiji Aleksandra Vučića povećava u isto vreme zaposlenost? Kako se u apsolutnim brojevima povećava broj zaposlenih? Pogledajte tu zvaničnu statistiku, pa kad vidite silne hiljade ljudi u godinama unazad koje postaju zaposlene a nisu bile zaposlene, šta je to onda i kakve to veze ima sa bilo čim što smo čuli malo pre, a da bude iole realno? Dođe fabrika u Novi Sad, zaposli ljude. Šta je sad s tim ljudima? Jel su imaginarni ili postoje stvarno? Ja bih rekao da su pravi, živi ljudi. Dođe u Staru Pazovu, zaposle se ljudi. Jel oni postoje ili ne postoje? Rekao bih da postoje, i te kako. U Niš nekoliko puta, nekoliko fabrika, u Kraljevo opet nekoliko puta, nekoliko fabrika. Sve pravi, živi ljudi, koji se broje u tu realnu statistiku. E, to je prava istina, ako ćemo o pravoj istini.

Kao što je i prava istina da, iako je Zakon o dualnom obrazovanju na nivou srednjoškolskog obrazovanja zaista usvojen 2017. godine, od 2013. godine se uvode ti modeli, zahvaljujući programima, što Nemačke, što Švajcarske, što Austrije. I u momentu kad smo ga usvajali, mi tad rekli - evo, sada, četiri i po hiljade đaka pohađa te programe, evo sada 600 kompanija učestvuje u tim programima, evo sada preko 30 tih programa postoji. Šta je realno? Pitam - šta je realno?

Sledeća stvar. Ako pričamo o tome šta radi Srbija danas, opet, Srbija da, Aleksandra Vučića, da zadrži zdravstvene radnike u Srbiji, pa ko im povećava plate? Sigurno ne ovi koji ne znaju šta je realno, nego ta država o kojoj se stara Aleksandar Vučić i SNS. Jel bilo povećanje na nivou 12% upravo za taj sektor i te ljude ove godine? Hoće biti opet povećanja za te ljude na nivou još većem? Biće 15%. Pa, ko se onda o njima brine? Ja bih rekao - oni koji im obezbeđuju te plate. Ja bih rekao - oni koji im obezbeđuju one uslove za rad koje nisu imali nikada, i u tim kliničko-bolničkim centrima koje smo uradili, koje radimo sada, ali i na različite druge načine o kojima smo mi govorili ovde veoma često i govorimo veoma rado.

Na samom kraju, šta na sve to kaže narod? Hajde nek niko ne bude realan sam za sebe i nek niko ne bude najpametniji na svetu, opet sam za sebe, nego da pogledamo šta kaže taj narod. Danas je četvrtak. Od nedelje, dana nedelje, do danas, nije prošlo previše dana da se zaboravi, pitali mi narod i narod kaže - 65%, da, dobro radi Aleksandar Vučić, da, dobro radi Srpska napredna stranka i da, ove rezultate mi vidimo. I znate šta, ne bih se ja sa narodom svađao, narod je u pravu.

Dobro, mislim da je bilo potpuno očigledno da reči - Srbija u vreme Aleksandra Vučića, Srbija kada se o njoj stara Aleksandar Vučić, Srpska napredna stranka i vlade koje mi podržavamo, jeste Srbija o kojoj sam govorio. Dakle, to je to značilo. Srbija danas, Srbija u ovo vreme. I znate šta, zbog toga što narod kad ga pitate, kao što smo ga pitali nedavno, mada i mnogo puta pre toga, kad narod tako ubedljivo i tako snažno kaže - da, nas 65% misli da je ta Srbija mnogo bolja od one koju su zatekli i Aleksandar Vučić i SNS, da, to je Srbija u koju verujemo mnogo više, da, to je Srbija u kojoj želimo da ostanemo da radimo, mnogo više nego što smo želeli ikada, ja mislim da je to Srbija koja treba da bude Srbija kojom su zadovoljni i oni koji možda nisu zadovoljni činjenicom da se o njoj stara Aleksandar Vučić i SNS, a ne oni, ti neki drugi.

Ja mislim da je to Srbija koja definitivno danas sa mnogo više samopouzdanja, ali onog realnog, dakle, na zdravim osnovama, ne onog bez pokrića, može da planira svoju budućnost i da radi na tome da svojoj deci ostavlja više. I kad kažem - to je Srbija danas, ja kažem - to je Srbija o kojoj se stara Aleksandar Vučić i SNS. Mislim da je sada mnogo jasnije.

Pošto ste već pitali, gospodine Rističeviću za moj komentar na temu izvesnih ljudi i njihovog postupanja koje je zapravo samo pokazatelj njihove sklonosti da misle isključivo samo na sebe. Ne znam šta bih posebno mogao da vam kažem sem da je takvih ljudi, nažalost, uvek bilo i uvek će ih biti. Nije nikakav sebičluk, sam po sebi, toliki problem, osim kada to počne da pravi štetu po druge ljude, osim kada je usmereno protiv drugih ljudi.

Između ostalog, problem je što ljudi koji su tu vrstu brige isključivo samo za same sebe proglasili za svojevrsnu ideologiju, pričali smo malo i o ideologiji ovih dana.

Dakle, kada se nađete u ulozi promotera, a ovi koje ste vi pomenuli svakako jesu u toj ulozi, promotera i zagovornika povratka na vlast bivšeg režima, onog režima koji je taj sebičluk proglasio za vrhovnu ideologiju i ništa drugo radio nije, nego brinuo o sebi, svojim potrebama, nažalost, svojoj nezajažljivoj pohlepi, to je onda problem za celo društvo.

Moramo da se zapitamo da li zaista želimo da se vraćamo u period kada je najbitnije bilo da li će određeni ministri, gradonačelnici, ljudi poput Đilasa, Jeremića ili ovih koji ih danas svesrdno podržavaju ponovo doći u priliku da isključivo brinu samo o sebi, o svojim firmama, o svojim milionima evrima, neki od njih o stotinama miliona evra u sopstvenim džepovima, a da pri tom trpi narod, da pri tom trpi država, da se uništava apsolutno sve čega se dotaknu i da takvi, naravno, daju sebi za pravo da rade poput ovoga što rade danas, stvari poput tih, da oni, zamislite, morališu i da oni osuđuju nekoga poput Marka Atlagića, koji nije pokazivao sklonost da brine za sebe i svoju kožu i svoj džep i svoj ćar u periodu kada je narodu bilo teško koju god da nađete istorijsku situaciju u ovim silnim godinama iza nas, već naprotiv, borio se zajedno sa svim nama za dobrobit naroda.

Kada o tom narodu pričamo, da bi se starali o narodu, da bi se starali o državi, uslov svih uslova je da imate neku brigu za taj narod, da ne budete sami sebi najvažniji na svetu, nego da se pitate šta za taj narod, koji vam je poverenje dao, možete da učinite, šta tom narodu možete da obezbedite, a što imao nije. Zbog toga što tu brigu pokazuje i što pravi rezultate koji su rezultat jednog iskrenog odnosa prema narodnim potrebama, a koji se tiču i boljih plata i boljih penzija i više poslova, više novih radnih mesta i bolji standard, i novi putevi i ovo novo zdravstvo o kome sad pričamo, pošto se na taj način prema narodu odnose, Aleksandar Vučić i SNS, e, zbog toga s druge strane, od naroda dobijate onu vrstu podrške kakvu smo imali 65% u Medveđi pre neki dan, a uzmite i bilo koji drugi slučaj. Narod tu vrstu brige prepoznaje. Narod te ljude ceni i voli.

Vrlo kratko. Ne bih hteo da uzmem previše vremena ostalim narodnim poslanicima.

Gde je ko putovao od tih ljudi, ja zaista ne znam, mada, vidite, pitanje putovanja je danas na određeni način i diskutabilno pitanje i pitanje na koje nije lako uvek dati odgovor. Neki kažu da je čak i naš kolega narodni poslanik Vladimir Đukanović, odlaskom da gostuje na televiziji N1, zapravo putovao za Luksemburg, koliko god to delovalo neverovatno. Kažu da je izgleda onog momenta kada je u studio zakoračio, on je prešao međudržavnu granicu. Čovek je preventivno, video sam to na snimku, poneo i pasoš. Nije znao šta da očekuje. Da li su mu prelazak državne granice u pasošu overili ili nisu, nisam siguran, ali u svakom slučaju, eto, vidite na tom primeru, danas je teško reći da li je čovek putovao ili nije, nekad ni sam ne zna da li jeste ili nije.

Za nijansu važnije znam da ti ljudi jesu zaista pozivali na to da se bojkotuje država, ne samo time što će se bojkotovati jedna državna kompanija, nego su pozivali da se ne plaćaju računi, da se ništa pod milim bogom ne plaća i to mogu da razumem samo kao vrhunac njihovog političkog domašaja. To je nešto najbolje, najpametnije što su bili u stanju da smisle i da građanima ponude, naravno, u oštroj konkurenciji drugih fantastičnih ideja, kao što je ona da oni uđu u Vladu, a da niko za njih glasao nije, da postanu vlast, a da ne izađu na izbore nikada, i ne samo da postanu ministri voljom neke neočekivane sile koja se iznenada pojavljuje i njima obezbeđuje sreću u životu, nego da o istom trošku postanu i direktori javnih preduzeća, to su tražili pre neki dan, i da se rasporede na rukovodeća mesta u lokalnim samoupravama.

Dakle, reč je sve o fantastičnim političkim genijima, koji imaju tako te velike ideje.

Još važnije, i to mnogo, mnogo puta važnije, da, znam za herojski čin gospodina Cerne i, da, stav da Srbiju treba voleti, da za Srbiju vredi živeti, njegov stav je poznat, a moje mišljenje o svemu tome, pa sama činjenica da pripadam SNS, dakle, stranci koju vodi Aleksandar Vučić, mislim da vam dovoljno govori. Ta činjenica vam govori da se ja sa tim stavom apsolutno slažem, uostalom, kao i svi drugi članovi SNS. Za nas je voleti Srbiju, za nas je boriti se za nju, za nas je živeti za našu voljenu otadžbinu…

Hvala, gospodine Arsiću.

Član 107, zbog potrebe da građanima pre svega na pravi način prikažemo i šta radimo i važnost onoga o čemu razgovaramo.

Dakle, zašto nema smisla govoriti o tome da se danas Srbija ili mi ovde bilo kome ulagujemo ili da je reč o nekom slugeranskom odnosu ili bilo čemu sličnom. Ne, zaista nije, ni o čemu sličnom. Važno je da tu bilo kakvu nedoumicu, ako postoji, razvejemo u potpunosti.

Postavlja se pitanje evropskih integracija, odnosno evropskog puta Srbije i postoje različita mišljenja i, naravno, svako ima puno pravo na svoje. Mi smatramo da će Srbija jednog dana postati punopravna članica, drugi smatraju da neće nikada, imaju pravo na tu vrstu stava i svakako niko ne može unapred da vam kaže da li jesu ili nisu u pravu. Ali, ako zaista tako smatraju, onda nema nikakvog razloga da se za bilo šta brinu.

Sam proces evropskih integracija za Srbiju je koristan. Za Srbiju je koristan zato što uspešnost tokom tog procesa, a da li će na kraju biti član ili neće, svako ima pravo na svoje viđenje, ali učešće u tom procesu šalje važne poruke – da se Srbija razvija, da dostiže najviše standarde, da je politički stabilna, da napreduje. Te poruke, između ostalih, dobro cene i dobro mere investitori, pa kad ti ljudi te poruke prime, onda kažu – dolazimo u Srbiju, onda otvore fabrike, onda donesu nova radna mesta. Kad se neko zapita gde ćemo zapošljavati i ekonomiste i pravnike, ali i inženjere i rudare, pa, eto, na taj način ih zapošljavamo samim tim što smo uspešni u tom procesu. Kad pita kako ćemo školovati ljude, pa tako što obezbeđujemo prostor u našem budžetu, upravo zahvaljujući uspehu u tom procesu, upravo zahvaljujući investicijama koje zbog tog uspeha, između ostalog, u Srbiju dolaze.

Jedna važna napomena, da ne bude nedoumice, kad neko kaže da su identični ova vlast i bivši režim, kada je reč o odnosu prema evropskim integracijama, postoji jedna bitna razlika, za njih je to bilo samo priča koja je služila za dobijanje izbora, i to kažu oni sami. Član glavnog odbora DS Aleksandar Dikić, tako se potpisao, tom titulom, za Đilasove novine „Danasoid“, 27. maja 2019. godine, sam kaže čovek: „Mislili smo“, oni su mislili, dok su bili na vlasti, kompletna tadašnja DS, „da nas idiotska krilatica „Srbija u Evropi“ ekskluzivno kandiduje za najviše društvene pozicije i da sa tom lozinkom možemo dobiti bilo koje izbore“. Dakle, oni sami kažu – to je za njih bila samo priča zbog dobijanja izbora.

Zašto su želeli da dobiju izbore? Ne da bi donosili posao u Srbiju, ne da bi dizali standard, kao što mi radimo. Evo, sam kaže zašto. Zato što su svi sami sebi obezbedili vile, devizne bankovne račune ili pretplaćena mesta u moćnim bordovima multinacionalnih korporacija. E, zato su se oni bilo kakvom politikom bavili, zato su, između ostalog, pričali o EU, a ništa radili nisu, i sigurno nisu obezbeđivali ni investicije, ni bolji standard, pa ni uspeh na međunarodnom planu, koji danas postižu Aleksandar Vučić i SNS, sa njima i zahvaljujući njima iz Srbije, to je, dame i gospodo, jako velika razlika.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SNS podržava predložene zakone, kako zbog jasne namere da da, tačno je, to je jedna od stvari koje su primetili danas u svojim današnjim izlaganjima ovlašćeni predstavnici drugih poslaničkih grupa, zbog toga što to predstavlja nastavak onih združenih napora, državnih napora, da dostignemo najviše evropske standarde i to ne treba da predstavlja nikakav greh samo po sebi, naprotiv, tako i zbog onog drugog dela jedne važne istine da sve ono što činimo, činimo pre svega sa željom da unapredimo sopstveni sistem, da osnažimo Srbiju i da obezbedimo više za naše građane.

Svi predlozi zakona o kojima govorimo danas zaista obezbeđuju i jedan i drugi cilj u onoj meri u kojoj se to odnosi na usklađivanje sa regulativama EU. Ne treba još jednom to da bilo koga obeshrabri, već naprotiv, da učini samo dodatno ubeđenim, dodatno osiguranim uverenju da ona vrsta dobrih odnosa koju mi već sada ostvarujemo sa ljudima koji pripadaju tom evropskom prostoru, pa i kompanijama koje dolaze iz tog prostora, može da se nastavi sa velikim uspehom i sve ono što smo mi već obezbedili sa velikim uspehom za narod u Srbiji, da ćemo nastaviti da radimo još bolje.

Konkretno, to znači da onih otprilike 70% prometa koje mi ostvarujemo sa svetom, a dolazi danas iz pravca tog evropskog prostora mi možemo da zadržimo na tom visokom nivou i da ga osnažimo i dalje, da ga osnažimo dodatno, pa ako tih otprilike 28 do 30 milijardi evra prometa mi imamo na tom nivou danas, da možemo da ga podignemo još dodatno sutra. Kako? Tako što ćemo nastaviti da uređujemo naš sistem, tako što ćemo nastaviti da dajemo dobre razloge investitorima da u Srbiju dolaze. Dakle, ne samo kada je reč o ukupnom uvozu, ukupnom izvozu, nego samo investicijama da se bavimo.

Mi ih danas, dame i gospodo, zato što se ovim stvarima bavimo na ozbiljan, moderan način, između ostalog i kroz ovakve predloge zakona, možemo da se pohvalimo rekordno visokim nivoom investicija u Republici Srbiji i te investicije dolaze iz čitavog sveta, iz Evrope, tako je, ali i iz onih zemalja koje pripadaju azijskom prostoru, evroaizijskom, ali još dalje na istok da idemo, iz Narodne Republike Kine, da se vratimo malo bliže iz oblasti Bliskog Istoka. Kada se to sabere, mi o milijardama evra pričamo svake godine u Srbiji danas.

Kako se to tiče ovih predloga zakona? Najviše se govorilo danas o zakonu koji se tiče autorskih prava i pre svega o onome što, i to treba još jednom da napomenemo zbog ljudi koji ovo slušaju, čini dodatnu zaštitu prava stvaralaca u Republici Srbiji. Dakle, o tome je govorio i nadležni ministar, kompletan jedan deo stvaralaca bio je na određeni način zaboravljen, odnosno nije bila u toj meri posvećena pažnja zaštiti njihovih prava koliko i nekih drugih. Misli se, pre svega, na glumce.

Sada ćemo kroz usvajanje ovih izmena i dopuna i te ljude dodatno zaštititi, odnosno omogućiti im da uživaju svoja prava. Ali, recimo, kada govorimo o investicijama i nekom makro planu, pa recimo, i o glumcima.

Interesantno je da primetite da danas, zbog toga što se ozbiljno odnose prema svojim potrebama, što se trudi da komunicira na pravi način i sa istokom i sa zapadom, Srbija može da se, primera radi, pohvali činjenicom da upravo ovih dana jedan veliki investicioni sajam, koji se održava upravo u Narodnoj Republici Kini, donosi kao realnost činjenicu da je Srbija danas tamo primećena i predstavljena kao važna, atraktivna destinacija, upravo za filmsku industriju i uz tu vest, naravno, svako ko je te podatke pratio, mogao je čuti da Srbija danas može da se pohvali da ima 213% veći izvoz u Narodnoj Republici Kini. Zašto? Jer se ozbiljno odnosila i prema stranim investicijama i prema našim potrebama i prema svakoj mogućoj prilici da dodatno unapredi poslovne prilike i osnaži našu ekonomiju, pa da napravi i dodatni prostor za saradnju, kao što je ona koju danas imamo sa Narodnom Republikom Kinom, kakvu nikada nismo imali u istoriji, definitivno ne pre Aleksandra Vučića i SNS. Ali, opet da se bavimo i sa drugim delovima sveta, svuda ćete pronaći samo fantastične, izvanredne primere. O Kini kada je reč, mi danas imamo investicije kao što su Železara u Smederevu, kao što je RTB Bor, ali kao što je obilaznica ili kao što je železnički koridor, koji vodi od Beograda na sever prema centralnoj Evropi. To su stvari koje su u Srbiji pre Aleksandra Vučića i SNS bile apsolutno nezamislive i to su rezultati ozbiljnog i odgovornog pristupa.

Kada je reč o odnosu prema našim potrebama, primera radi u sektoru inovacija, predlog zakona o kom govorimo tiče se zaštite onih rezultata nekog radnog procesa koji je rezultovao određenim patentima. Mi pričamo o predlogu zakona koji dodano unapređuje prava, dakle, osnažuje poziciju i onoga koji je do patenta došao, koji je takav rezultat stvorio, ali i onoga ko je njegov poslodavac, koji je stvorio uslove da to takvog otkrića dođe.

Neposredno, dakle, dame i gospodo, usvajanjem ovih predloga zakona, mi motivišemo one ljude koji imaju interes da dođu u Republiku Srbiju, da podstaknu proizvodnju ovde, da u nju investiraju, a da to bude upravo u sferi onih poslova koji rezultuju određenim patentnima.

Kada pričamo o topografiji poluprovodničkih proizvoda, i to nam je na dnevnom redu, da, to je, recimo, neposredno vezano za informaciono-komunikacione tehnologije, za taj sektor. Ima i drugih stvari koje se tiču tog sektora, ali patenti, oni u najširem mogućem kontekstu mogu da se tiču apsolutno svake vrste delatnosti, svakog stvaralaštva i da podstaknemo tu vrstu inovacija kod nas. To je nesporno jasan interes Republike Srbije.

Upravo to mi činimo. Šta dobijamo time što podstičemo dodatne investicije, dodatna ulaganja u Srbiju? Pa, da, recimo, možemo da se pohvalimo, kao što možemo danas, da smo od strane jednog „Fajnenšl tajmsa“, a to se dogodilo pre koliko, možda deset dana unazad, proglašeni za apsolutnog svetskog lidera po nivou investicija u odnosu na BDP države.

Dakle, da pogledate sve države sveta, po ovom kriterijumu da ih uporedite, Srbija je danas najuspešnija. I to kaže jedan renomirani „Fajnenšl tajms“. I, naravno, na činjenicu da to jeste tako i da je reč o 5,8 milijardi dolara stranih investicija tokom 2018. i 2019. godine, do sada. To kaže „Fajnenšl tajms“. A oni koji, poput, recimo, ovih domaćih samoproglašenih eksperata za sve i svašta, Đilasa, Jeremića, Obradovića, Živkovića kažu da to nije tačno, da „Fajnenšl tajms“ laže, oni će to morati, pre svega, da objasne svetskoj javnosti, koja ove podatke vidi, ove vesti pročita i donese zaključak da ta Srbija jeste odlično mesto za naš kapital, mi možemo tamo da odemo i da dodatno ulažemo.

Upravo dolazimo do onoga što jeste naš cilj, da ovakve stvari i ovakve vesti o Srbiji budu redovna pojava, kako danas jesu, da sutra budu jednako ovako, pa i više.

Zašto su te inovacije važne i zašto se o njima odnosima sa dužnom pažnjom? Zato što one predstavljaju fantastičan kapital za rast u budućnosti. Starajući se o Srbiji danas, nakon što smo je spasili one bede u kojoj se nalazila i opasnosti ivice ambisa koji se nazivao državni bankrot 2012, 2013. godine, i osnažili je da danas stoji bolje, zaista drastično bolje nego ikada u tom periodu, mi se sve vreme okrećemo budućnosti i hoćemo da stvorimo one uslove koji će učiniti da Srbija sutra može da kaže – jesmo, svetski smo lider u ovakvim parametrima, kao što su, recimo, neki ekonomski pokazatelji, ali smo uspeli da budemo još uspešniji od onoga što smo napravili koliko juče.

Da su te stvari nesporan interes svakome dobronamernom u Srbiji je jasno. Šta te stvari Srbiji donose? Dalji razvoj, dalji napredak. Već danas, zahvaljujući ovakvom postupanju i zahvaljujući tome što smo mi postavili razvoj Srbije tako da bude baziran na izvozu, tako da bude baziran na ovoj vrsti ulaganja, dakle, i na stranim investicijama, mi možemo da se pohvalimo time da Srbija danas ima suficit u budžetu. Dakle, 48 milijardi dinara u ovom trenutku danas predstavlja fantastičan prostor da uradimo sve ono što nam treba, a što nekada nismo ni mogli da zamislimo, nekada u vreme kada su se o ovoj zemlji starali drugi ljudi, kada je bivši režim, pre svega, gledao kako da svoje ionako teške džepove dodatno obogati nekim narodnim novcem, koji se po pravilu merio u milionima evra, pa od slučaja do slučaja, negde u desetinama miliona, negde poput onih najbahatijih i najalavijih, kao što je Dragan Đilas, stotinama miliona evra.

U to vreme, naravno, niko se nije brinuo za narodni interes, za njegove potrebe. Danas, pošto se domaćinski odnosimo i ovu vrstu plusa u našoj državnoj kasi imamo, možemo da se bavimo svojim potrebama.

Primera radi, današnja vest, možemo da se bavimo potrebama kao što je dodatno povećanje minimalne cene rada. Na današnji dan objavljena je vest da će nakon narednog povećanja ta minimalna cena rada biti preko 30.000 dinara. Sad, uporedite tu vrednost, taj iznos sa onim od čega smo počeli kada smo pre, koliko, dve ili tri godine unazad, počeli da se bavimo povećanjem minimalne cene rada, sa tadašnjih 15 ili 16 hiljada dinara, evo dokle smo stigli. To je otprilike dvostruko bolje. Trideset hiljada dinara, pa pogledajte da li to može da se uporedi sa onim od čega smo počeli i da je to danas bolje od onoga što je u vreme tih finansijskih genija, a pre svega za sopstveni džep i za svoj ćar Đilasa, Jeremića, Obradovića, Tadića i sličnih, danas bolje nego što je bila prosečna plata u njihovo vreme. Tog perioda sa osmehom danas se sećaju samo oni, ne verujem bilo ko drugi u Srbiji, sigurno ne niko od prisutnih u sali, ali to je danas u Srbiji realnost.

Dodatno, da imamo prostor da smanjimo još jednom, to smo već učinili i prošle godine, ali i ove godine da učinimo ponovo, da smanjimo opterećenje na zarade, da poslodavci budu motivisani da tu naprave još dodatne koristi za svoje zaposlene, da mi danas možemo, dame i gospodo, da govorimo kao o suštoj realnosti da se povećavaju dodatno plate u Srbiji u različitim sektorima i u privatnom, naravno, koji vuče značajan deo našeg godišnjeg BDP-a, ali i u javnom i to u onim oblastima gde nam je to najpotrebnije, u zdravstvu, primera radi, ali i u obrazovanju, u svim onim oblastima za koje smatramo da sada kada smo obezbedili prostor možemo da ih dodatno podržimo i da plate budu, sećate se, o tome smo govorili ne mali broj puta u ovoj sali, na nivou one psihološke granice od 500 evra u Srbiji.

Dakle, setite se, da još jednom napravimo paralelu, od kojih smo vrednosti krenuli kada smo počeli da se bavimo unapređenjem i ličnih primanja svakog građanina Srbije. To je bilo u vreme tih finansijskih genija iz bivšeg režima koji su te stotine miliona evra samo sebi obezbedili, nikome više, red veličine 300 i 20 i nešto evra, pa da se to uporedi sa projektovanih i danas realnih očekivanih 500 evra. To je ne mali rezultat, i to je naravno ono što jeste građanima Srbije kao obećanje dao Aleksandar Vučić onog momenta kada smo mi u reforme krenuli i to obećanje, dame i gospodo, će da se ispuni i to može da bude samo na radost svakom građaninu ove zemlje, a može da bude razlog za nezadovoljstvo samo onih za koje to predstavlja lični poraz jer pokazuje svu nebrigu koju su oni pokazivali prema građanima Srbije, svu nesposobnost i činjenicu da ne mogu u dobrim stvarima da se takmiče sa Aleksandrom Vučićem i SNS ni u čemu.

Opet, naravno, mislim na te finansijske genije iz bivšeg režima. I oni priznaju, biće prosečna plata u Srbiji 500 evra zato što smo Srbiju modernizovali, zato što smo se ozbiljno i domaćinski odnosili prema svojim potrebama, što smo privlačili strane investicije, što smo otvarali fabrike, što smo stotine hiljada ljudi zaposlili koji posao nisu imali, a nekada su ga samo gubili u stotinama hiljada u vreme Dragana Đilasa, Boška Obradovića i njima sličnim. Sad svi oni moraju da priznaju, čine to nerado ali priznaju. Biće prosečna plata u Srbiji 500 evra.

Vidite kako to priznaju, ovo vam je recimo naslov jednog od ovih Đilasovih tabloida, kažu, zamislite, „Vučić namerno hoće da poveća plate, da bi prosečna plata u Srbiji dostigla 500 evra, pa da ispadne da je on ispunio svoje obećanje“. Zamislite tu konstrukciju, zli Vučić, o kako je samo zao, namerno hoće da poveća plate, da plate budu veće, pa još na svu muku da ispadne da je on bio u pravu i da je obećanje ispunio.

Ovako nešto naravno predstavlja vrhunac ekonomske misli tih i takvih ljudi, ali ovako nešto predstavlja pokazatelj sa čim danas neko pokušava da konkuriše ovoj vrsti rezultata, 5,8 milijardi dolara investicija na nivou od godinu i po dana u Republici Srbiji, 500 evra prosečna plata i povećanje penzija dodatno uz sva povećanja koja smo imali i činjenicu da su danas penzije svim penzionerima veće nego u trenutku kada smo počeli da sprovodimo reforme u našem finansijskom sistemu.

Dakle, uz sve te stvari koje su danas apsolutna realnost vi morate da konkurišete nečim. Ovi ljudi su pokazali da su u stanju da konkurišu samo onom vrstom besmislica koja ni njima samima više ne deluje ubedljivo. Ja sam uveren da onaj koji je ovako nešto pisao i koji je ovo uzeo da pročita, a možda je podržavao nekoga od tih ljudi tamo, ne može o njima da ima nikakvo ozbiljno mišljenje nakon što pročita ove reči.

No, oni su manje važni ali tiču se recimo i ovih tema kojih smo se dotakli danas i u pravu je gospodin Rističević kada je reč o autorskim pravima, njihovih duboko nelegalnih biznisa koji se tiču neposredno izigravanja zakona, izvrtanja zakona, okretanja na ruglo nečega što bi trebalo da predstavlja savremeno uređen sistem, da se pravimo ludi pa da pokušavamo da medijski, manipulantski radimo u Republici Srbiji, da dodatno se bogatimo, da tu zgrćemo u sopstvene džepove, a da kukamo pri tome na sav glas, jao strašna diktatura, ne da nam da dišemo, ne da nam da pišemo, a oni sve to rade koliko god žele pod milim Bogom, a pri tom to rade na nelegalan način, e toliko je strašna diktatura i toliko je velika presija u Republici Srbiji i to se tiče Đilasovih televizija, to se tiče Šolakovih televizija, ali i drugih autorskih prava.

Evo, danas su govorili ovde ovlašćeni predstavnici drugih poslaničkih grupa o autorskim pravima generalno. Ja mislim da je izgleda jedno od najvažnijih pitanja koje se tiče autorskih prava u Srbiji danas pitanje ko ima autorska prava nad onim genijalnim planom da se napravi neka predizborna vlada za koju niko glasove dobio nije, za koju niko glasao nije, ali da sad neko uzme, i to zamislite sa strane, stranac neki, to je Boško Obradović pisao Evropskom parlamentu, pa da onda naredi da ih on lično postavi, taj stranac neki, da svi oni budu ministri. Ne znam čega će da bude ministar Obradović, čega Đilas, kako su oni to zamislili. Jeremić će sigurno da se bavi nečim što ima veze sa novcem, kao i ova druga dvojica, ali i to je malo.

Znači, nije to dovoljno, nego pored toga što ljudi hoće da budu ministri bez glasova i bez izbora, hoće da budu i direktori u javnim preduzećima, i to su tražili juče, onda hoće još da šefuju i po lokalu, tražili su da budu deo lokalnih vlasti svuda, i to su oni tako zamislili. Sada vidite glođu se među sobom, jer ne mogu da se odluče nikako čije je to autorsko delo, ta fantastična ideja, pa kaže Boško Obradović – to sam ja prvi smislio, kaže Čedomir Jovanović – ja sam dao predlog zakona, kaže Boško Obradović – ti si od mene prepisao, a ovi iz Pokreta slobodnih građana kažu – niste u pravu ni jedni, ni drugi, mi smo se prvi toga setilo, još 2017. godine, to je Saša Janković u naše ime prvi predložio. Dok se oni glođu oko tih autorskih prava, narod u Srbiji slegne ramenima ovako, raširi ruke i kaže – ako je to neka vrsta političke ponuda, ako to treba da konkuriše Aleksandru Vučiću, SNS, ovim prosecima zarada od 500 evra, povećanjima penzija svake godine, povećanje minimalne cene rada, ako to treba da konkuriše stotinama hiljada radnih mesta koje su ovi ljudi otvorili…

Između ostalog pričamo o savremenim tehnologijama, MTU smo pominjali juče, „Rols-Rojs“ u avio industriji, i to je u Srbiju došlo, danas zahvaljujući ovoj vrsti odgovornog odnosa, i tome da konkuriše neko time što će da kaže – dajte vi meni vlast, i to bez izbora, pa ću da vam pokažem šta sve ja umem, a naravno gledaću, pre svega, da još nekih 619 miliona evra nabacim u svoje džepove preko svojih firmi i njihovih računa, kao što je Đilas već radio, građani samo slegnu ramenima i kažu – dobro. Izvolite vi svojim putem, samo nemojte nikoga da ugrožavate fizički, nemojte narod da napadate, nemojte nikog da prebijate na ulici, kao što stalno pretite, bavite se vi sobom i svojim poslom, a mi znamo kako ćemo. Kada ih pitate kako to glasi, kako ćete, oni kažu, kao što su dva dana unazad rekli u Medveđi - ima da nas izađe na izbore 67, 70%, ima da bude bolje neko ikada ranije, ima da bude i 10, 15% više nego na prethodnim izborima i kada na izbore izađemo 65% kaže - najmanje za Aleksandra Vučića, SNS, ovu modernizaciju Srbije i ovu vrstu rezultata koju pravimo na zadovoljstvo svih građana ove zemlje. Hvala vam lepo.

Pošto je bilo zamerki da se danas govori o svemu i svačemu, a onda nakon te zamerke svega i svačega, nekoliko napomena.

Što se tiče ulaska Srbije u EU, ne, mi nikada nismo na taj način bili neozbiljni da bilo kakav datum prognoziramo i da dajemo sa svoje strane. To su neki drugi radili. To su radili oni koji su bili toliko uspešni u tim svojim pričama i u tim svojim aktivnostima da su trajno, voljom naroda, smešteni u mračnu istoriju ove zemlje i ti drugi više nemaju nikakve šanse da se bilo čime u ovoj zemlji bave.

Mi smo našto drugo u međuvremenu radili. Mi smo se bavili uređenjem prilika u našem društvu. Mi smo jačali našu ekonomiju. Mi smo dovodili investitore i danas zahvaljujući takvoj vrsti odnosa, zahvaljujući uspešnoj politici Aleksandra Vučića i SNS možemo da se pohvalimo da zaista imamo preko 3,8 milijardi investicija na godišnjem nivou, u evrima pričamo, da se danas poznata i zvučna imena, poput „Fajnenšel tajms“, oglase i kažu – Srbija je svetski lider u nekoj disciplini koja se ekonomije tiče i pošto je bilo pitanje da li tu ima neke naše nesposobnosti, slobodno neka bude mera naše nesposobnosti činjenica da imamo veću cenu, minimalnu cenu rada dva puta u odnosu na ono kako je bilo pre nego što smo mi počeli da se bavimo reformom tog sektora, neka bude mera naše nesposobnosti prosečna plata od 500 evra u Srbiji Aleksandra Vučića i SNS u poređenju sa nekadašnjih 320 ili 330, neka bude mera naše nesposobnosti više od 120.000 novih radnih mesta u preko stotinu fabrika i pogona, biće uskoro i dve stotine koje je otvarao Aleksandar Vučić i koje je obezbedila SNS sprovodeći tu politiku.

Šta smo radili vidi se po ulicama Beograda, vidi se na primeru te fontane o kojoj se govorilo danas, ali i u svetu umetnosti za koju su neki živo zabrinuti, vidi se na Narodnom muzeju, vidi se na Muzeju savremene umetnosti, vidi se i na fantastičnom centralnom trgu, Trgu Republike, koji je svečano otvoren u prisustvu više od 300 umetnika. Zahvaljujući tim stvarima, mi smo danas, baš po mišljenju tih nekih iz sveta koji sve ovo gledaju i koji ovde danas ulažu i koji danas pomažu one programe koji zapošljavaju stotine hiljada ljudi, kako oni to sami kažu, jedno od najlepših mesta za život. Tako nas doživljavaju oni koji to prate, a oni koji su sve ove stvari propustili, propustili ova radna mesta, propustili investicije, propustili autoput Miloš Veliki ili južni krak Koridora 10, neka ne propuste već u oktobru završetak istočnog kraka Koridora 10. Da li je razlog zauzetost nekim…

(Predsedavajući: Zahvaljujem, kolega Orliću.)

… spavanjem ili zauzetost potrebom da se izgugla šta je „Fajnenšel tajms“? Nije važno. Ovo su rezultati koji jesu važni. Ovo Srbija vidi, razume i za ovo Srbija danas glasa.

Ja neću da ulazim u to šta je razlog da se neko prepozna u diskusiji. Ja sam malopre rekao pomažem diskusiji i zato sam se javio da nekima, kojima je to potrebno, u stvari ako treba dodatno razjasnimo, znate da to nama nikad nije teško. Da li se u mom pominjanju dremeža ili guglanja neko prepoznao ja to ne znam, u to neću da ulazim, ali šta god da je razlog dobro je što se podsećamo šta je ono što je realnost, pa kad se priča o nečijoj sposobnosti, nesposobnosti, o onome šta je realnost ili nije da se podsetimo kako stvari u Srbiji stoje danas. Dakle, ne u trenutku bilo kakvog stupanja u EU ili na nekom 10 mesto, nego danas.

Jel pričamo o investicijama? Slušajte kako one izgledaju u Srbiji danas. Iz prostora EU 2,1 milijarda evra u 2018. godini. Iz tzv. regiona istočne Azije što obuhvata Kinu sa Hong Kongom i Tajvanom preko 700 miliona evra. Iz prostora Evroazijske Unije, Rusija, Belorusija, sve zemlje članice još 240 miliona evra. Bliski i srednji Istok, UAE i svi ostali 170 miliona evra. Kada se to sabere dođemo do onih milijardi koje su realno stanje investicija u Srbiji danas.

Dolazimo do svega onoga što mi radimo, o čemu smo govorili. Naravno, to podrazumeva i mnogo više izdvajanja za kulturu i za infrastrukturu i za činjenicu da danas imamo sve te muzeje kojima je bivši režim pokazao kako se stara, tako što ih je zatvarao. Te DOS-ovske vlade o kojima pričamo sada, zatvarale su i Muzej savremene umetnosti i Narodni muzej i nikada ih nije bilo briga za kulturu, uređenje grada, centra, trg koji već imamo ili novi Savski trg koji opet gradimo mi, da naprave fontanu ili pasarelu o kojima smo samo pričali, a nikada nisu malim prstom mrdnuli da ih naprave, a opet smo ih napravili mi. Mislim da je to dovoljan pokazatelj ko se koliko o Srbiji starao i šta je realnost u Srbiji danas.

Rekao sam, nek bude mera naše sposobnosti i sposobnosti onih koji su Srbiju devastirali, njihova prosečna plata u poređenju sa ovom od 500 evra danas. I ne mora da ima nikakve veze sa onima koji su i bili koalicioni partneri tih kakvi su bili, i danas su im koalicioni partneri, primera radi u Starom gradu. Evo, nek se njih ne tiče, samo nek se seti bivši režim da su u ovoj sali obećali Aleksandru Vučiću u oči rečima – kada bude prosečna plata u Srbiji 500 evra, svi ćemo mi morati da glasamo za vas, priznajem unapred, vi to zaslužujete. Da li je način da se ne ispuni to obećanje tako što će danas da se izmišljaju bojkoti ili što će neko da se pravi da nije realnost ovo u Srbiji što jeste.

Mislim da je građanima Srbije odgovor više nego jasan, bez obzira šta ko mislio na temu drugih ljudi koji u politici koju mi sprovodimo učestvuju. Kod nas su vrata uvek otvorena, ko hoće za Srbiju da radi više je nego dobrodošao. Samo nek bude spreman da to znači mukotrpan rad, danonoćni rad, rezultat koji se uvek traži na kraju, rezultat poput ovoga za koji su neki mislili da je fantazija, a sada će morati da smisle način kako da ne ispune svoje obećanje. U svakom slučaju biće toliko neuspešni koliko su bili i Srbija će danas biti mnogo bolja nego što je bila u njihovo vreme, baš ovoliko koliko se vidi.

Hvala lepo.

Pošto je pomenuta SNS i izvesna ideološka rasprava je pokrenuta, ako sam dobro razumeo.

Ideologija SNS je politika desnog centra, realna nacionalna politika. I to je na temu onoga ko u ovoj raspravi je bio pomenut na bilo koji način, a bilo kakvu ideologiju ima. Mi je imamo i naša je jasna i uvek možemo vrlo rado da govorimo o njoj.

Dragan Đilas, nikakvu ideologiju nema, ako ne govorimo naravno o obožavanju novca kao najvećoj vrednosti. To je potpuno jasno. Da li je on proevropski ili antievropski niti njemu bilo šta znači niti bilo kome drugom, može da priča i najbolje i najgore o EU zavisi kako se tog jutra probudi i to je potpuno nevažno i uopšte nije relevantno, bitno je samo da li to njemu donosi novac kao i bilo šta drugo na ovom svetu. Isto je i sa ostacima žutog preduzeća DS i ostalima koji sa njima čine većinu na gradskoj opštini Stari Grad, uključujući i one koji su se živo potresli zbog toga što mi ovde pominjemo opštinu Stari Grad ali čine tu koaliciju sa Bastaćem, dežurnim huliganom koji inače šef za grad Beograd ove Đilasove organizacije koju oni nazivaju strankom, mada je ona sve samo stranka nije. Ti ljudi su lično odgovorni za više od stotinu miliona dinara neposredne štete za građane Starog Grada samo na primeru sportskog centra „Milan Gale Muškatirović“, a još u dodatnim desetinama miliona dinara po različitim osnovama. Ali, kada se pominju ovde ostale stvari poput medija, vredi znati, da neposredno sarađuju sa ostalim pripadnicima nekadašnjeg jedinstvenog zajedničkog žutog preduzeća, recimo Zelenovićem iz Šapca, njegovu televiziju Šabac ako o medijima pričamo, udomili su na drugom ili na trećem spratu, nek me ispravi onaj ko to zna precizno, opštine Stari Grad, zato što se toliko brinu za slobodu medija, za slobodu misli, zato što toliko imaju neku ideologiju koja nije Đilasova ideologija obožavanja novca koja naravno u slučaju Đilasa dovodi do 619 miliona evra na računima njegovim kompanija.

U slučaju ovih drugih koji vole da podsećaju, hvala što podsećaju da SNS pobeđuje u svim beogradskim opštinama i ne brinite pobeđivaće i onima u kojima se sada sa Bastaćem tako lepo bahati i tako se lepo novac deli. Nemojte za to da brinete, biće i to uskoro, ali u njihovom slučaju vrhunac političkog domišljaja i verovatno političke koristi, ekonomske koristi, kako god hoćete, trebalo bi da bude učešće u Nadzornom odboru Studiju „B“ u vreme tog Dragana Đilasa. I, ako pričamo o prosečnoj plati koja je danas u Srbiji 470 evra, biće za neki mesec 500, ne brinite ništa, tada su za to primali naknade koje su bile značajno veće od prosečne plate u Srbiji, na čemu od srca čestitam.

Na samom kraju, što pominju društvene mreže to mi je potpuno jasno, reč je o ljudima koji poput Dragana Đilasa, Bastaća i ostalih žive politički samo još uvek na tim nekim tviterima i društvenim mrežama, ali ni to nije neka uteha, jer čak kada bi se i tamo organizovali neki izbori, šta mislite šta bi bilo, opet bi Aleksandar Vučić imao tri puta više glasova nego svi oni zajedno.

Nemojte ništa da se brinete, gospodine predsedavajući, ako mene ne sekira, a ja ništa bolje i ne očekujem, ne treba ni vas da sekira.

(Predsedavajući: Samo dostojanstvo, o tome sam dužan da se brinem.)

U svakom slučaju.

Dakle, što se tiče većine koja se formira na bilo kojoj opštini, beogradskoj ili ne, a koju okuplja Srpska napredna stranka, lako je, naravno, podržati kandidata Srpske napredne stranke za predsednika opštine kada se podržava dobra i uspešna politika i to jako dobro znaju, između ostalog i odbornici Srpske radikalne stranke u brojnim beogradskim opštinama, ali ne samo beogradskim opštinama. Primera radi, na Čukarici, sa koje ja dolazim. Može svako slobodno da se raspita kod odbornika Srpske radikalne stranke da li su vrlo lako prihvatili da podržavaju dobru i uspešnu politiku Srpske napredne stranke. Ili na opštini Palilula. Izaberite neku drugu.

Nije to suština problema. Suština problema je u tome što se onog momenta kada odlučite da nešto podržavate vi opredeljujete i za neke vrednosti i neke rezultate ili efekte politike koju ste podržali. Kad podržavate Srpsku naprednu stranku, možete samo zadovoljni da budete. Pokaže se u svakoj opštini u kojoj se staraju naši ljudi da se tu napravi rezultat, da se izbori više nego što je na toj teritoriji bilo pre nego što smo mi počeli da se bavimo problemima i potrebama građana.

Ali, s druge strane, kad podržite nekoga poput ovih Đilasovih lopova, a to radite u Starom gradu, kad podržite Bastaća, onda morate da snosite odgovornost za to i da sa njima delite posledice kao što su sto miliona dinara dubioze, samo na primeru jednog sportskog centra, ili desetine miliona na primeru gerontodomaćica, ili da objasnite kako se to zalažete za slobodu misli, reči, medija, čega god hoćete, time što podržavate Zelenovića koji je onako lepe rezultate napravio za Šabac da eno policija ništa drugo nema da radi ako bi se samo njim bavila. Dakle, to su sve rezultati iza kojih stojite kada takve ljude podržite.

I nema ko šta da se ljuti posle na druge, ponajmanje na nas. Sam je sebi birao društvo i takvo okruženje, kako danas, tako i u ono vreme kada je prihvatio da bude član nadzornog odbora. Neki su drugi bili članovi upravnih odbora ili nadzornih odbora, ali sve Dragana Đilasa, i primali, kako danas naknadu od Bastaća na Starom gradu, tako onomad od Đilasa, koja je bila, ako pričamo o prosečnoj plati, mnogo veća. Ja sam na tome čestitao, ja sam na tome od srca čestitao, svaka čast na tom rezultatu koji ste napravili, za sebe, naravno. Od Dragana Đilasa su direktno dobijali te prihode za sebe.

Prosečna plata, ako se toga prisećamo, bila je na nivou 320 evra u Srbiji. Danas je u Srbiji, čitave godine, čitave 2019, na nivou preko 465, 470 evra. I kažem još jednom, biće jako brzo 500 evra. Pa, ako vodimo računa o tome šta građanima obezbeđujemo, da uporedimo tih njihovih i Đilasovih 320 sa ovih 500 i biće sve i više nego jasno.

Na kraju, da se borimo citatima, nikakav problem nije, da počnem od onoga - mi se zalažemo za ravnopravno članstvo u Evropskoj uniji sa Kosovom i Metohijom u sastavu Srbije - rekao Vojislav Šešelj 2008. godine, na čemu, takođe, čestitam.

Hvala.

Mislim da ste sada pomešali sve. Kažete - nema veze lokalna politika sa nacionalnom, to lokalno može da se definiše na poseban način, a onda, ne, ipak mora da se veže sa nacionalnom, nije u redu formirati lokalne koalicije ako je reč o nekome ko nacionalnu politiku ne sprovodi na pravi način, u skladu sa vašim viđenjem.

Ko je prvi počeo i ko je šta tražio, to je lako da se čovek podseti. Dovoljno je da pregleda snimak današnje sednice, ne samo današnje, to je već pravilo u ovoj sali. Nećete nikada videti da bilo ko s naše strane koristi grube reči i nekoga politički napada kada je reč o vašoj poslaničkoj grupi, zato što mu je, ne znam, potrebna zabava, da bi dan bio zanimljiviji, ili bilo šta drugo.

Mi smo govorili, kao i svaki put, o zakonima koje podržavamo, o dobrim rezultatima za Srbiju, a kako je počelo i zašto je počelo, to je više nego jasno. E, sad, što to dovede do stvari koje vama možda nisu prijatne za slušanje, Bože moj, tako to ide.

Što se tiče odnosa i odgovornosti, kažem još jednom, može politiku SNS da podrži ko god želi, spreman je da radi za tu politiku, spreman je da se bori za rezultat, može u tome da učestvuje, pa će opravdati poverenje, ili neće. Podsetio sam, takva prilika je pružena i različitim članovima SRS, u brojnim mestima. Jel tako? Da li je bilo teško dogovoriti se, kako kažete? Ja mislim da nije, zato što je lako prihvatiti da se podrži uspešna politika, a politika SNS je upravo to.

Kada govorimo o lokalnoj politici, ja nisam uopšte ni na sekund govorio o opštini Zemun, ne znam da li me neko ovde nije razumeo kako treba. Govorio sam o gradu Beogradu, na čijem je čelu tada bio, kojim je lično drmao Dragan Đilas. U tom sistemu, u okviru grada Beograda, Dragan Đilas je svojom voljom kao svoje partnere, političke partnere, uključio u rad upravnih i nadzornih odbora različitih preduzeća predstavnike SRS.

Dakle, to je neposredan primer, direktan primer političke saradnje koja je bila, ja verujem, isplativa za onoga ko je u toj saradnji učestvovao. Da li je neko bio u upravnom odboru, a ja pogrešio pa rekao u nadzorni, izvinjavam se ako je greška u pitanju, ali mislim da mnogo ne utiče na suštinu.

Ako je suština problema što je neko primao 20 hiljada dinara, a smatra da je to malo, evo, meni je takođe žao, izjavljujem ovom prilikom da mu želim da bude i više, da bude zadovoljniji, ali da to ne bude kroz saradnju sa lopovima poput Dragana Đilasa ili njegovim predstavnicima na opštini Stari grad.

Nema tu, dame i gospodo, ni lokalne ni nacionalne politike. Nema tu ničega sem obične pljačke, pustošenja i pravljenja štete. Koju to politiku, koju to vrednost, hoćete lokalnu, ili ćete nacionalnu, može neko da podrži sa čovekom poput tog Bastaća, koji takvu katastrofalnu štetu, finansijsku, pravi građanima svoje opštine, koji na taj način devastira kompletnu jednu opštinu i njena preduzeća, a to mu bude malo, pa onda uništava po Gradu Beogradu?

Šta to podržavate na lokalnom ili nacionalnom planu? Jel one Đilasove proteste „jedan od pet miliona“', čiji jeste jedan promoter u svom gradu Sulejman Ugljanin, pa vam po toj osnovi i dođe neki saradnik? Ali, hajde da se držimo tog vašeg Starog grada. Osim tih naknada, osim prilike da se bude u vlasti, a u vlasti radi vlasti, bez jedne jedine vrednosti, bez jednog jedinog rezultata kojim možete da se podičite pred narodom i da kažete – e, ovo je dobro i mi smo u tome učestvovali, evo, zbog toga smo učestvovali, da ovo dobro napravimo. Jedne jedine stvari tu nema.

Poslednja rečenica. Pominjao sam Šabac iz jednog jedinog razloga. Koji je interes Starog grada da medijska kuća, propagandna kuća, televizija Šabac bude tamo, kod Bastaća i vas koji sa njim učestvujete u tome? Koji je to interes? Interes građana Šapca? Nisam siguran. Interes građana Starog grada, još manje. A što se učestvuje u protestima protiv Zelenovića, i tu kao i u svakoj drugoj pametnoj stvari, dobro je došao svako ko je otvorenog srca i čistih namera. Ali, ako u tome učestvuje, nek ostane sledeći put duže od dva dana.

Srpska napredna stranka je garant celovitosti Srbije i ako je neko slao jasnu poruku, a ta poruka imala posledice pozitivne, nema separatizma. To smo radili mi. Nije niko drugi ko se ovde sa tim pitanjima bavi. Niko drugi. Ko je rekao džabe učiš i drečiš Sulji Ugljaninu, nema ti funkcije i ne pokušavaj da napraviš nikakav belaj, cabe se trudiš, nema za tebe ništa. To je rekao Aleksandar Vučić. Nije rekao niko od vas. Rekao je Aleksandar Vučić.

Dok razmislite i smislite da li ima veze lokalna politika s nacionalnom ili nema, pošto vidim da se konstantno zbunjujete oko tih pitanja, dok to ne raspetljate pronađite jedan jedini razlog zašto je dobro biti Đilasov koalicioni partner ili onomad kad ste bili u upravnim i nadzornim odborima zajedno ili danas kad ste s njim na Starom gradu i ovim njegovim divljakom Bastaćem. Ne razumem zbog čega da sa Bastaćem idete sutra na Trg Republike zajedno i plišane igračke, dečije plišane igračke kačite na ražanj neki tamo. Šta je to? Da li je to politika? Da li je to korist za građane Starog grada, za Beograđane? Da li je to korist za Rašku oblast? Za koga je to na ovom svetu korist?

Dakle, javili ste se, ne zbog toga što vas to previše pogađa, jer da vas pogađa vi bi do sada reagovali. Vi bi do sada nešto uradili. Vi bi napustili tog i takvog Bastaća. Jasno je svima koji su tu motivi i interesi u pitanju i šta vas to interesuje i vezuje jače od bilo koje politike. Nije vas pogodilo to. Vas je pogodilo podsećanje na reči Vojislava Šešelja iz 2008. godine.

Peti septembar 2008. godine, evo još malo da evocirate sećanje. Poslanik radikala Dragan Todorović kaže da je njihova odluka, odluka radikala, kao i sve dosadašnje, doneta u dogovoru sa liderom stranke Vojislavom Šešeljem, a reč je o odluci da se podrži Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, 5. septembra 2008. godine. Tu su vam izvori B92, „Tanjug“ i ostali. „Glasaćemo za Zakon o ratifikaciji SSP, a te priče o podelama unutar stranke nemaju blage veze sa realnošću“, kategoričan je Todorović, a u to vreme zvanični predstavnik SRS, koji je ostao najbliži saradnik Vojislava Šešelja i nakon tog septembra, oktobra i narednih meseci. Kaže: „Odlučili smo se na ovaj korak zbog nacionalnih i državnih interesa. Nema tu nikakvog našeg zaokreta ka Demokratskoj stranci“.

Ova podsećanja su nekoga zabolela i zbog toga sve ove reakcije, ali ovo je činjenica. Ovo svi u Srbiji znaju. Sad ko sedne za kompjuter može da proveri da li sam pročitao ili sam nešto ja namerno izmenjao, a to je sve tako bilo i sve ovo ovako kako sam vam pročitao nalazi se i u pismu Vojislava Šešelja koje je pročitano pred Centralnom otadžbinskom upravom u kom se on založio, da citiram još jednom – za punopravno članstvo u EU, Srbija dakle u EU sa Kosovom i Metohijom u svome sastavu.

Danas kad neko ustane i kaže – vi zli naprednjaci, vi hoćete u EU a mi principijelni, a mi visokomoralni, mi nećemo i nikada nismo hteli, taj se direktno suprotstavlja ovim rečima Dragana Todorovića kojima je aplaudirao 2008. godine i rečima, što je mnogo značajnije, samog Vojislava Šešelja kojima je aplaudirao što 5-og, što 11-og septembra na Centralnoj otadžbinskoj upravi. Da li je bila reč o saradnji sa DS? Da ne grešim dušu, mislim da nije tada, došla je ona malo kasnije, u vreme kada se njome bavio Dragan Đilas i kada je delio velikodušno te upravne i nadzorne odbore. Doduše, vidim mnogi žale što nije bio velikodušniji u iznosima, pa je bilo samo 20.000 dinara, ali šta da vam kažem, bojim se da popravnog ni za Đilasa, ni za njegove kompanjone biti neće.

Pa, eto i kad ga god pomenu, tog Mlađena Dinkića, ja opet ruke raširim i pitam - a gde vam je Mlađan Dinkić? I ko se postarao za to da ga na političkoj sceni ne nema, nego ne možete da ga nađete svećom da ga tražite danas?

Pa SNS. Niste ništa vi učinili po tom pitanju i niste vi tome doprineli. Ni kada je reč o tome gde je DS, njeno „žuto preduzeće“ danas? Gde su tu vaše zasluge u činjenici da ih nema. Da ih nema, zna se ko ih je pobedio i 2012. godine, a i svake godine kada smo izbore organizovali nakon 2012. godine.

U gradu Beogradu i 2014. godine i verujem mnoge bacili u težak amok, zato što im se tada završila svaka kombinacija kako oni sada kažu neka strašna kontrola koju su vršili nad Draganom Đilasom, a u stvari saradnja. Da se ne lažemo, saradnja kroz članstvo u upravnim i nadzornim odborima, ali smo ga onda pobeđivali i na republičkim izborima, pa sada ponovo na gradskim izborima prošle godine.

Sve da ih pogledate koliko ih je god bilo, gde god da su bili, mi smo pobeđivali te ljude i Dragana Đilasa, lično i njegovog Tadića i njegovog Jeremića i kompletno „žuto preduzeće“ DS koja danas u gradu Beogradu, ako ćemo o njemu da pričamo, nema 2% rejtinga.

Ko se za to postarao i čije su to političke zasluge? Pa nisu sigurno vaše. Nisu ljudi koji su sa njima sarađivali juče, a sarađuju i danas. I to ne tako što će da podržavaju nešto dobro i pametno, niti što će recimo njih da privole da podržavaju vaš program, nego tako što podržavate njihov lopovluk, njihovo rasturanje, devastaciju, gradskih opština gde se na vlasti nalaze. To podržavate. Ne neke svoje vrednosti. Jednu jedinu nećete moći da nađete i da kažete – e ovo je naša vrednost koju podržava Dragan Đilas ili Bastać. Ne, vi podržavate njih. Zna se ko vozi traktor, a ko otvara kapiju tamo.

Dakle, da se razumemo, sve ono dobro što se desilo na političkoj sceni u Srbiji poslednjih godina direktno je rezultat Aleksandra Vučića i SNS. I kada god pitate šta je bilo, da znate, to dobro što je bilo, bilo je zahvaljujući nama.

E, sada šta je Đilas smeo, a šta nije smeo da priviri, kako se kaže u vreme kada je SRS sa njim sarađivala u gradu Beogradu, pa nešto nisam primetio, ne mogu da se setim kada je on to bio tako strašno zaplašen SRS. Ja se sećam da su odbornici vaši umeli da budu veoma oštri prema recimo predsedniku Skupštine grada, koji je igrom slučaja bio čovek iz SPS-a, da ga poliju vodom.

A, Dragana Đilasa da poliju vodom teško. To se dešavalo nije. Da li danas polivaju Bastaća na Starom gradu, nešto ne bih rekao. Da li se bar trude da ga vodom umiju kada mu je umivanje neophodno, da ne rastura gradilišta po centru Beograda, da ne maltretira ljude, da ne pokušava da pretuče odbornika SNS, ma ne.

Nikoga oni tamo ne polivaju vodom, nego uredno rade ono što su radili sve ove godine koje provode zajedno sa njima na vlasti i za šta ne treba zbog toga niko da se ljuti. Sleduju i odgovarajuće naknade. Kada neko kaže propisane zakonom, neka su propisane zakonom ili na neki drugi način, one postoje. I što je nekome teško palo, činjenica da je bio plaćen samo 20 hiljada dinara. Ja razumem, možda je čovek želeo više, ljudski je želeti više, ali se bojim da još jednom za to popravnog biti neće. Po najmanje za Dragana Đilasa.

Ako pričamo o procesuiranju, evo pre neki dan, to je cela Srbija ispratila, ako pričamo o stvarima koje je Srbija ispratila, nekoliko ljudi iz Đilasove tadašnje kompanije „Dajrekt medije“, iz marketinga RTS, jesu postali zvanično predmet interesovanja istražnih organa. Zbog čega? Zbog onoga što mi pričamo sve vreme. Mi, a ne oni koji su sarađivali i danas sarađuju sa Draganom Đilasom.

Da se neko masno obogatio koristeći svoju političku funkciju, koristeći svoj položaj, Dragan Đilas je bio na funkcijama ministra, gradonačelnika, apsolutnog lidera svoje tada vladajuće stranke u periodu kada je na stotine miliona evra završilo na računima njegovih firmi.

I da neko takav novac zgrne, između ostalog, trgujući sa javnim servisom RTS, pa ko to može da opravda od njegovih tadašnjih i današnjih saradnika? Ja takvog još upoznao nisam. Još zanimljivije, ko od članova bilo Upravnog, bilo Nadzornog odbora, nije važno, Studija B može da opravda iste takve malverzacije Đilasovih firmi sa Studijom B?