Pošto gospodine predsedavajući neki ovde izgleda potpuno guglaju na ono što sadrži član 107. i kada ovde kažemo da je reč o članu 107. oni tome već po refleksu ne pridaju nikakav značaj, a tiče se dostojanstva Narodne skupštine.

Evo nešto potpuno novo za njih, verujem da će im biti zanimljivo. Član 283. objasniću, naravno. On kaže – narodni poslanik je dužan da učestvuje u radu Narodne skupštine. Ovo što se sada dogodilo je klasični kontra primer, Sedi čovek tu, trebalo bi da sluša raspravu, međutim ne sluša. Trebalo bi da učestvuje u radu, da obrati pažnju na ono što smo izrekli, on to ne učini. Mislim da to nije dobro, ali unapred vam kažem da ne tražimo da se o ovome glasa.

Kažu – traže garancije. Kažu – traži izvesnost? Šta bi bila izvesnost po njima ako bi im se verovalo na reč? Da svaki građanin, na recimo, dve do tri godine pred penziju, uzme kod kuće parče hartije, uzme olovku i kaže – hoću da bude usklađivanje na osnovu inflacije, znam da će inflacija za dve godine od danas biti tolika i tolika, hajde sada sebi da izračunam kolika će mi biti penzija, pa je onda potpuna izvesnost. To je potpuno smešno, to je apsolutno nemoguće. To apsolutno tako niko ne radi.

Ako ste zabrinuti za izvesnost, ako želite garancije, onda možemo na osnovu dosadašnjeg iskustva, najjača moguća garancija da će te penzije biti redovne, da će biti stabilne, da će dolaziti na vreme i da će se povećavati, činjenica da nećete vi da odlučujete o njima, činjenica je da neće o njima da se pitaju oni koji su zemlju zadužili, koji su ugrozili te penzije, koji su učinili direktno, da ne bude možda ni penzija, a ni bilo čega drugog u ovoj zemlji, nema čvršće garancije.

Kada pogledate šta će svakome pisati na isečku od oktobra meseca, pa kada pogledate da su to iznosi za 8 do 13% veći nego što su bili pre mera 2014. godine, biće vam jasno da nije moralo tako kako ste vi radili, da može i ovako dobro, da može da se ide u plus. Vi ste tako radili kako ste radili, jer niste bolje umeli, nije vas bilo briga.

Za sam kraj, kada god neko ustane sa one strane, mora ili da počne ili da završi rečima - i žao mi je i stidim se, što mi je predsednik mog saveza jedan Željko Veselinović. Ako to ne uradi, džabe je ustajao danas.

Član 27. iz očiglednih razloga.

Ali, opet, unapred kažem, ne treba da se izjašnjavamo, treba samo da vodimo računa o nekim stvarima ovde, da će neko na kraju da se pohvali, ali pazite, da se pohvali, činjenicom da su ono 10 plus 10% pred izbore. Pazite sad, to nekom drugom pokušavaju da prebace kao greh iako se nikad nije dogodilo. Nikad se to nije dogodilo nama, da će neko time da se hvali, time što je učinio da - dam ti 10, pa dam ti još malo, ma neka bude još 20, a onda ako ostaneš bez ičega, izvini molim te, ja sam tako morao jer je bio dobar trenutak. Pa, to nije za hvaljenje. To nije nešto čime će pristojan čovek da se razmeće. To je sve suprotno od toga.

Što se ne pohvalite onime što je uradio recimo, Dragan Đilas u Gradu Beogradu? Koliko miliona je ostao dužan, da li znate, penzionerima? Koliko miliona posebnih je ostao dužan trudnicama i porodiljama, koje pominjete danas? Jesu li to ti fenomenalni rezultati? Pa, jedino čime ste mogli da se hvalite kao rekordno dobrim, bilo je i na republičkom nivou, a i na tom gradskom kojim je direktno operisao tajkun Dragan Đilas, dubioza, dug, zaduživanje po fantastično dobrim kamatnim stopama, da je to sutra neko morao da vraća. Na sreću Srbije, vraćao je neko i vraća neko ko to ume da uradi ozbiljno i odgovorno, i to tako da sa te strane popunjava rupe koje ste napravili besomučno, trpajući, vi najbolje znate gde, a da se s druge strane završava priča o nekoj reformi koja je bila privremena tako što na kraju bude više svima. Slušajte dobro, više svima, i onima koji su imali najniže penzije i onima koji su imali najviše penzije, svima više, od 8 do 13% zavisno od iznosa.

Ko je onda tu uspešan, a ko je tu neuspešan? Ko na kraju troši vreme, hajde moje, hajde svoje, nego vreme ljudi kojima su godine pojeli, kao skakavci su ih pojeli. I, između ostalog, time što se danas javlja ovde za reč, pokušava da ubedi nekoga da je belo crno, a crno belo, a pritom ne nađe za shodno da kaže – i stidim se, kao čovek se stidim jednog Željka Veselinovića koji je slika i prilika i mene lično i ostalih iz moje tajkunsko ljotićevske koalicije, i čim neću da kažem da se toga stidim, ja to podržavam. Hvala.

Član 103, gospodine predsedavajući. Ako je ostalo bilo kakvog vremena ovim tužnim ostacima ostataka DS da se oduzme, mislim da je ovo pravi trenutak.

Dakle, nije bilo apsolutno nikakvog razloga da gospodine Božović ovde komentariše činjenicu da mi imamo, zaista, sednicu glavnog Odbora. Nije to nikakva tajna. To da možda izađe malo na veliki ekran i da malo pokaže koliko je mudar. Jel tako? A, mi to već vrlo dobro znamo.

Kad oseti potrebu, gospodin Božović, da ovako ustane i pokaže koliko je mudar. Pravi razlog i dobar razlog bio bi da se, kako to oni vole da kažu, vrednosno odredi, prema predsedniku svog Saveza, svog tajkunsko ljotićevskog saveza, mislim tu na Željka Veselinovića. Maločas sam pomislio da je on zato ustao. Da je ustao da prokomentariše ove reči svog predsednika, njegove slike i prilike i slike i prilike vrednosti njegove DS, a to su sledeće reči Željka Veselinovića – E, pa draga fikus premijerko, on se obraća predsednici Vlade ove Srbije, ove države, samo da znate, želim ti da te jednom taj isti Mitrović zatvori u „Zadruzi“ u četiri zida, bez ključa, sa jednim obdarenim afroamerikancem, slušajte, ovo su vaše reči, gospodine Božoviću, tek puštenim iz zatvora i da taj šou narod gleda jedno par meseci, pa da vidim da li bi posle toga branila najgori ovozemaljski šljam.

To je kultura, to je vaspitanje, to je poštovanje žena. To je sve ono najlepše i najbolje što nam misle, što nam žele i što bi nam radili gospodini Božović, njegovi prijatelji i saradnici iz žutog preduzeća, DS, ali i svi ostali koji pripadaju istom sistemu vrednosti te tajkunsko ljotićevske koalicije.

Kad god sledeći put poželi gospodin Božović da ovde ustane ničim izazvan i da prokomentariše nešto posebno važno, bilo bi dobro da nam kaže da li se slaže sa ovim rečima. Pošto se očigledno slaže, da nam kaže koliko je ponosan što su ovo njegove vrednosti i ujedno da nam možda dopuni svoje, siguran sam, mudro izlaganje, pošto je uvek mudro, odgovorom na pitanje – Da li je savladao sva sabrana dela Dimitrija LJotića, jer to su sada, takođe, njegove vrednosti? Hvala vam.

Pa, zbog reči gospodina Vesovića o nekoj teškoj neistini koja može da ima i još težu formulaciju, da li je tako beše bilo. Naravno, aludirao je na ono što je Boško Obradović radio pre dva ili tri dana kada je to bilo i pri tome ukazivao na reči predsednika Republike Aleksandar Vučića iz 2014. godine. Razumemo se o čemu priča, el tako? Što se tiče neistine, zna se ko ih ovde voli, zna se ko ih ovde praktikuje. Godine 2014. pošto je voleo Boško Obradović da priča o periodu kampanje, 2014. godine igrom slučaja, učestvovao sam aktivno u kampanje SNS i na svakom, ali na bukvalno svakom skupu, jasno su se čule reči – teške i bolne reforme.

To je ono što smo najavili građanima Srbije. To je ono za šta smo dobili mandat. To je ono što smo uradili tako da na kraju efekat bude za te građane Srbije najbolji i oni su to odlično razumeli. Ovi koji se prave da nisu razumeli ili da su zaboravili, imaju problem što, eto, postojimo mi koji se tih stvari odlično sećamo.

Može Boško Obradović ovde da priča šta god hoće na temu njegovih tumačenja šta je to trebalo da znači, ali zna se, još jednom, ko neistine voli i ko se njima jedini služi.

Rekao je ovde pre dva ili tri dana – nije tačno da su bile smanjene plate pre penzija. Smanjene su plate. Rekao je nije tačno da su se vršile uštede na nivou Vlade ili Skupštine. Pa, jesu, vršile su se i vrše. Koliko je samo onih službenih automobila, kojima su neki voleli besumučno da se koriste, izbačeno iz upotrebe baš po tom osnovu? Koliko je dnevnica smanjeno i na nivou Vlade i na nivou Skupštine? Koliko je besmislenog trošenja eliminisano pre nego što smo zaključili - moraćemo da pristupimo i onom uređenju penzija? Sve su to građani odlično razumeli. Nemojte za njih da se brinite, brinite se za svoje potrebe da tumačite tuđe reči na nepošten način.

Kad smo kod reči koje biste voleli da se zaborave, evo reči Boška Obradovića baš tu negde s konca 2013. godine. Slušajte ih pažljivo. „Dragan Đilas nije poznato čime se bavio i šta je radio dok nije ušao 2004. godine u DS. Od tada profit njegovih firmi raste stotinama puta. Najveće bogatstvo Đilas je zgrnuo preprodajom reklamnih sekundi na RTS-u, angažovanjem svojih firmi za usluge u gradskim upravama u Beogradu čiji je gradonačelnik, dobijanjem za klijente državnih preduzeća pod kontrolom DS i stranih firmi kojima se pre toga omogućava povlašćeno poslovanje ili pljačkaška privatizacija u Srbiji…

… što sve predstavlja ne zabeleženu vrstu medijskog monopola“, završiću gospodine predsedavajući.

Boško Obradović, koji je ovakve stvari govorio u tom periodu, nekako pokušava da se seti, a danas mu je Dragan Đilas lični uzor i idol. Evo vam slika i prilika onog Veselinovića o kome smo pričali danas i dokaz da su se okupili baš oni koji su pravo društvo. Hvala.

Pa, upravo zbog toga što treba da se vodi računa šta se govori, zato sam ja i reagovao, poštovana gospodo.

Da nije gospodin Vesović ovde sebi dao za pravo taj komfor da pomene reči predsednika Republike i kaže neistine koje mogu da se nazovu i drastičnije ne bi bilo potrebe da ja njega podsećam na sve ono što bi on voleo da se zaboravi.

Ne bi bilo potrebe da ja njega podsećam na reči Boška Obradovića, njegovog predsednika i to, naravno, ima veze sa njegovim političkim angažovanjem. Zato ja i pričam o ovome, zaboga. Ne znam da li su objavljene u novinama, ali jesu na Fondu strateške kulture. Potpisao ih Boško Obradović, član starešinstva Dveri datuma 6. oktobra 2013. godine.

Verujem ja da postoji mnogo razloga da gospodin Vesović zaključi da mu se ne isplati, da mu nije, kako je kazao, korisno ili uputno da se ovim bavi, ali će morati time da se bavi, jer je sam iskazao ambiciju da se bavi rečima izgovorenim 2013/2014. godine, koje su ili neistina ili se mogu nazvati još drastičnije.

Ja ne znam. Na primer, evo smatram da je sve ovo što je Boško Obradović tada rekao Draganu Đilasu istina, ali ono što govori danas onda izgleda nije i onda se to što danas Boško Obradović govori o Draganu Đilasu može nazvati drastičnije nego neistina.

Na šta konkretno mislim? Mislim na reči: „Dragan Đilas je brzo i lako prešao put od studentskog lidera do tajkunskog medijskog magnata“.

Evo, Dragan Đilas je ovih dana najavio ima da tuži svakoga ko ga nazove tajkunom. Boško Obradović, njegova uzdanica, njegova desna ruka danas, nazvao ga je tajkunskim medijskim magnatom. Ako sada Dragan Đilas ne bude tužio Boška Obradovića, onda se on bavi neistinama, kako kaže gospodin Vesović, koje se mogu nazvati još drastičnijim imenom.

Takođe, u ovom istom tekstu rečeno je ono o čemu smo pričali danas. Boško Obradović tu reče – Dragan Đilas je ušao u posao sa medijima u vreme režima Slobodana Miloševića i onda dalje pokušava da raščlani kako je to bilo moguće u to vreme.

Ja, recimo, verujem da je ovo bila istina, ali šta je danas, gospodine Vesoviću, ono što priča Boško Obradović, ono što pričaju ostali iz te vaše koalicije – neistina ili nešto još gore od toga?

Pa, naravno da je svestan gospodin Vesović. Ne može čovek nesvesno da ne pročita sve reči. Može samo da vrlo svesno izbegne da ih pročita.

Pročitao ih je Boško Obradović, da se ne brinete. On je to možda uradio nesvesno. Baš me briga, neću da ulazim u to kako je on to uradio, ali pročitao ih je ovde. Kompletna formulacija glasi - penzije će biti poslednje što ćemo da radimo.

Pre toga, ja sam vam već danas naveo, na više različitih nivoa preduzete su sve one mere koje su bile neophodne da se država spase. I, kada pričate o penzijama, morate da se, hteli to ili ne, vratite u to vreme i da se setite šta su predlagali oni sa kojima se danas stručno slažete, jel tako? Da li su tražili da bude još drastičnije smanjenje penzija? Jesu. Da li su tražili da bude još drastičnije smanjenje plata? Jesu. Da li su tražili da sve to bude praćeno značajnim poskupljenjima, na primer, struje? Jesu. Da li ste se sa tim slagali onda ili se slažete danas ili su danas kod vas problem vaše neistine koje se mogu nazvati još drastičnije, to je moje pitanje?

Ne morate vi da prihvatite da je narod razumemo šta je rekao Aleksandar Vučić i da je baš zato dobio poverenje, što nije hteo narod da laže, što nije hteo da mu prodaje priče poput, na primer, Boška Obradovića oktobra 2013. godine. Sad sam vam to pročitao.

Dakle, on se ovde čovek očigledno zabavljao. Radio je ono što misli da je zanimljivo nekome da negde pročita, da stekne negde neku simpatiju. Da li je Boško Obradović ozbiljno mislio da su žuti lopovi, kako ih je nazivao i u ovom tekstu, upropastili zemlju? Pa, nije. Da li Boška Obradovića zaista briga za narod ove zemlje? Pa, nije. Da li je njemu zaista stalo do toga kako ljudi žive i šta bi moglo da im se dogodi? Pa, nije. Boško Obradoviću da je bilo šta od toga bitno odredilo bi drugo mesto danas od mesta prve stolice do Dragana Đilasa, tog žutog tajkuna, o kome je ovako lepo pričao, on bi se danas nalazio na nekom drugom mestu, a ne uz skute onoga za koga je tvrdio – samo da se on ne vrati. To vam je, gospodine Vesoviću, odnos prema istini, odnosno neistini koja može da se nazove još drastičnije od toga.

Objasniću, gospodine predsedavajući, vama i ostalima ako slučajno nekome zaista nije jasno. Ovde se reaguje na pomen Dragana Đilasa iz obaveze. Iz obaveze, dakle, oni su obavezni da ga štite i brane. Jasno vam je to.

Govorili smo mi lepo, ali nisu hteli da slušaju, uoči beogradskih izbora u martu, moraće, hteli ne hteli, da ga brane, jer ih drži u džepu sve. Moraće hteli ne hteli, zato što im je dug stavio u svoj džep, prvo ga napravio pa ga u svoj džep stavio da bi danas radili baš ovo što ste videli maločas. Skakali na dugme čim im on kaže – sad ustani i brani mi lik i delo.

Nisu nam verovali, kao što nam nisu verovali ni kad smo im lepo rekli dobronamerno, ako se budu ponašali kako su se ponašali, neće ni preći cenzus u Beogradu. Rekli smo im – imaćete 3%, nisu verovali, smejali su se. Još smo ih i častili, znači nije ni 3, 2,2%.

Dragan Đilas je bio poslanik u ovoj Skupštini pa je rešio da ga to ne zanima, je li tako bilo? Rešio, baš ga briga i za građane i za ovu problematiku i za penzije, za bilo šta. Otišao čovek da se bavi lepim stvarima. Bio je i odbornik u Skupštini Grada, pa ga ništa nije zanimalo. Jel došao na jednu sednicu od, koliko, 44, 45? Baš briga Dragana Đilasa, kao i ove o kojima sam pričao malopre i za građane i za problematiku i za bilo šta.

Sad je Dragan Đilas opet odbornik u toj Skupštini Grada. Jel mislite da mu ne postavljamo ova pitanja? Naravno da postavljamo. Jel znate šta radi? Sedi i ćuti, crta nešto za stolom. Toliko je njemu stalo da se ta njeogva istina čuje.

Što se tiče suda, ja maločas rekoh, ako je ozbiljan i ako je iskren, evo neka tuži, nek na sud vodi onoga koji ga je nazivao tajkunom. To se i dan danas nalazi na internetu, ko ovo sad prati može odmah da ode i da pronađe taj tekst, ako je to suština. Ako je suština da se držimo nekih cifara 300.000 dinara, šta to beše, otprilike ukupan iznos koliko je Dragan Đilas dobio na ime toga što je bio odbornik a nije se pojavio nijednom u Skupštini Grada. Jel mu nedostaju te pare? Jel mu malo? Jel mu malo 25 miliona evra koje sada ima i koje je sad prijavio kao imovinu, a nekada je imao pri stupanju na funkciju koju ste pomenuli šta – stari auto, 70.000 i neki stan svoje supruge.

Jel mu to sve malo? Ako treba nešto da se vraća, ako to zaista najiskrenije mislite, prvi nek vrati Dragan Đilas, očigledno ima odakle, a znamo i zašto ima odakle.

Biću najkraći danas, gospodine predsedavajući.

Član 103, pošto malopre mislim da nisam čuo odgovor da li ima ili nema tehničkih uslova da primenite odredbe tog člana na poslaničku grupu DS. Ne znam da li im je ostalo vremena koje možete oduzeti, ali razlog imate, poslovnički razlog imate, jer je ovo bila replika ministru, a ne ukazivanje na povredu Poslovnika. To se vidi iz svega što je rečeno.

Ali, ja moram da dodam, vidi se iz političke poruke, nema u njoj ni traga iskrenosti, vidi se da je reč o nečemu što čovek zaista ne misli, ne oseća iskreno. Da to zaista misli i zaista oseća, prvi ne bi gospodin Božović sedeo sada uz skute Dragana Đilasa. Da je njemu stalo do odnosa onog čoveka koji predstavlja egzekutivu u bilo kom smislu prema članovima parlamenta, bilo republičkog ili gradskog, on ne bi tolerisao društvo čoveka, mislim na Dragana Đilasa, koji se poput kočijaša psovački odnosio prema odbornicima u Skupštini grada dok je on bio u moći, u snazi i dok je bio gradonačelnik. To znaju svi koji su tada bili u Skupštini grada Beograda.

Druga stvar, da ustane i da ovde kaže onako relativizujući priču, pokušavajući da je razvodnji, mi osuđujemo to nešto što je danas rečeno i čitano milijardu puta. Pa, sada ako kaže tako prenaglašeno milijardu puta, onda će te reči biti manje ružne, a on će biti više nevin u celoj priči, iako i dan danas prati i politički sledi i divi se onom čoveku, mislim na Željka Veselinovića, koji je one odvratne, pristojnom čoveku nezamislive stvari rekao o predsednici Vlade.

Zašto to kažem? Da je gospodin Božović iskren, da su iskrene njegove koleginice ili bilo ko ko danas tamo kaže – pa, dobro, ja to osuđujem, nemojte više da me davite tim, da to zaista iskreno misli, ne bi im danas na današnji dan, četiri dana nakon što je ove užasne, neljudske reči napisao, Željko Veselinović i dalje bio predsednik, odnosno predsedavajući njihovog saveza. Oni bi se postarali da im više ne bude glavno lice. Oni bi se postarali da im ne bude idol i uzor. Oni bi se postarali da im ne bude slika i prilika kakvi su oni sami.

Na današnji dan, u ovom trenutku, i ovo je poslednja rečenica, kako se zove predsedavajući ovog njihovog saveza? Da se ne zove slučajno Željko Veselinović? Šta to govori o vama i o vašoj iskrenosti, gospodo?

Hvala gospodine predsedavajući. Iskoristiću ovo malo vremena koliko nam je ostalo da još jednom u ime poslanika SNS ponovim da mi podržavamo predložene zakone.

Kažem to u ime poslanika SNS iz jasnog razloga što su neki ovde očigledno željni toga da se bave nama i našim poslanicima, uzeli da verovatno u nekom ushićenju da im je dan apsolutno uspeo, prave analize koliko nas ovde sedi, a koliko njih i to zna se po pravilu, baš onih kojih retko kada ima. Mislim tu i na ove vedete čuvenog žutog preduzeća, koje su se pojavile na ovoj sednici, sa jednog dana zakašnjenja, čini mi se pravo sa nekog lepog putovanja, pa na tri minuta pred završetak prethodnog radnog dana. Oni se sada bave tim koliko nas ovde ima, kada i koliko. I naravno, njihove kolege koje su, koliko vidim po ovim društvenim mrežama izuzetno hrabri na tim svojim tviter nalozima, tamo vole da se bave tim pitanjima i našom poslaničkom grupom, samo eto, izgleda nestane te hrabrosti kada treba da se prozbori u Narodnoj skupštini.

Ne čuh ih nešto da su se tom temom bavili ovde, što se kaže u mikrofon. Šta je problem? Nije sigurno problem u hrabrosti i snazi argumenata. Ne zna se da li su hrabriji ili su snažniji argumenti. Ti ljudi su pominjali nas, pa za te ljude pre svega dobro da znaju, a građani to znaju, ne moram da im kažem. sve dok u ovim klupama sedi jedan jedini poslanik SNS bilo koji, jedan jedini, taj jedan mogao bi kompletnu tajkunsku, ljotićevsku koaliciju da nosi u zubima, tako da ne bojte se, uvek nas je više nego dovoljno, koliko god da se vas tog dana upristoji da dođe u Narodnu skupštinu.

Sada već jesu, za mnoge, čini mi se za oko 88% penzionera, a biće za sve, još jednom ponavljam, onog momenta kada mi ovaj zakon izglasamo. Zašto? Zato što će biti kao deo ukupnog rešenja, ne samo vraćanje nekih iznosa koji su bili smanjeni 2014. godine, nego će biti zadržana sva povećanja, kojih je bilo tri u međuvremenu, jel tako, 1,25%, 1,5%, 5%. I, kada čovek uzme pa izračuna koliko to iznosi prvo povećanje, pa onda procenat na procenat, i osnovicu za drugo, pa onda za treće na sve ono što je bilo u međuvremenu, dođe se do tih oko 13%. Ako nekima nije jasno o čemu mi pričamo, o tome pričamo.

Naravno, ne može biti jasno nikada, i kako god mi to objasnili onima koji su rešili da ne žele da im bude jasno. Dakle, onima koji su hrabri na ovim tviterima raznoraznim, po društvenim mrežama, koji dođu pa se pojave ovde na tri minuta, pred završetak radnog dana, njima nikada neće biti jasno iz jednog očiglednog razloga što ti ljudi prosto ne žele da im bude jasno. To su ljudi koji odbijaju da prihvataju bilo šta što je za ovu državu dobro, što je za ove građane dobro, samo zato što, eto, naopako, nema nikakve veze sa njihovim zaslugama. Oni su šta, kako mogu i umeju, pokazali.

Ono što postižu Aleksandar Vučić, SNS, Vlada koju mi podržavamo, ne mogu da podnesu, i to vam je cela istina, kompletna istina, ništa osim istine.

Kada se pominju dvostruki standardi, gospodo hrabri na društvenim mrežama, mislim tu na one koji vole da se s vremena na vreme izjasne ovako ili onako u smislu nacionalne pripadnosti, shodno onome što smatraju da im je korisno u datom trenutku, naravno. Dvostruki standardi, to su njihove reči. Licemerje, to su njihove reči, a sve na temu poštovanja Narodne skupštine. Nikada, nećete od nas videti taj nivo poštovanja Skupštine, kao što je onaj koji je svojevremeno pokazivao Dragan Đilas u Skupštini Grada Beograda, i kada je bio na mestu gradonačelnika, pa prostački psovao odbornike koji su, zamislite, imali neku reč kritike da mu saopšte. I, onda kada je bio odbornik, a nije se pojavljivao tamo, jer ga ništa nije zanimalo, ali je uredno primao naknadu svakog meseca, to nije nikada pogrešio da uzme, pa ni sada kada je, kao neki odbornik, a rekao sam vam već, sedi tamo i crta, čovek ubija vreme, prosto čini da, eto, tehnički nema neko razlog da mu kaže – ne dolaziš. Šta on radi, kako provodi vreme i kada dođe da li je to poštovanje, nek zaključi svako sam po svojoj pameti.

Kada govorimo o republičkoj Skupštini, nećete od nas čuti da pretimo predsedavajućem, nećete od nas čuti da psujemo ženu koja je predsednica Narodne skupštine, a sve su to vaša fantastična dostignuća. Nećete od nas čuti da ljude nazivamo, znate već šta ste nam sve lepo govorili, i konju, i đubre i stoko, itd, bilo je tu fantastičnih stvari kojima samo vrhunski pristojni, najbolje moguće odgojeni ljudi mogu da se pohvale. Takve primere poštovanja Skupštine, kada govorite o licemerju, kada govorite o dvostrukim standardima, od nas niste videli niti ćete videti.

Kada govorimo o tom licemerju i tim dvostrukim standardima, vanredno hrabri, i ovi koji dođu pa se bave SNS u vremenu od dva minuta za reklamiranje Poslovnika, kao i ovi koji se bave SNS na društvenim mrežama, ne nađoše, verovatno od silne zauzetosti, od tolike vrednoće, vremena da na tim mrežama na kojima se nama bave, osude ovo. Svog predsedavajućeg Željka Veselinovića. Nisu imali kad, morali su mnogo da se pripremaju za ovu sednicu, ili u ovim trenucima kada su rešili da se nama bave, ne stižu zbog toga da se bave ovim. Ovo je, ako slučajno ne razumete o čemu mi pričamo ovde, ovo je poziv na silovanje, ovo je odvratno, ovo je užasno, ovo je pristojnom čoveku neprihvatljivo. Jel nemate vremena ili hrabrosti za šta, da se ovim pozabavite malo?

Dok su vam ovo predsedavajući lideri, oni su vam slika i prilika. Kada vi govorite, ovo lice građani Srbije vide. Kada vas gledaju, ovo prepoznaju. Ovo ste vi i vaše vrednosti dok sami ne odlučite da nije tako. Dajte nam razloge da verujemo da ste odlučili da nije tako.

Koje smo mi probleme rešavali? One probleme sa državnom kasom za koje naravno, nije mogao ni da očekuje niko, da su se mogli izbeći. U državi, u društvu u kojoj su vrhunski eksperti, fantastično pristojni i stručni ljudi, koji sada znaju sve o svemu, ostavili stotine hiljada ljudi na ulici, stotine hiljada ljudi bez posla. Pobegoše ovi neki koji su i danas voleli ovde da pričaju o tome kako je ponižavajuće raditi za 250 evra ili koliko su već rekli, a vrhunski je šta? Dostojanstveno kada se živi, ne sa 250 evra, nego sa nulom. U stanju su da potcene svaki posao, a ljude su slali da šta? Dostojanstveno potraže nešto za jelo na smetlištu. Je li to bilo mnogo bolje? Je li to bilo mnogo lepše?

Hoće da komentarišu plate. Ne smeju da kažu kolike su bile prosečne plate u njihovo vreme. Ne smeju, jer će se ispostaviti da su bile manje nego danas. Ne smeju da kažu ni za penzije ništa, jer će se ispostaviti da su u istoj vrsti problema i tu. Minimalna zarada, kolika je bila? Danas, pazite tu besmislicu, vedete, veliki lideri iz ovog tajkunsko ljotićevskog skupa, ansambla, šta su, ne znam, kažu, oni će se postarati, ma samo da pobede, da minimalna plata u Srbiji, sada vam citiram reči, verujte ovo je bukvalno ovako rečeno: „Minimalna plata u Srbiji ne može biti niža od prosečne“. Da li je video to neko da negde postoji, da u nekoj državi minimalna plata bude jednaka prosečnoj plati, a bukvalno je tako rečeno? To jedino u nekoj zemlji koju su oni osmislili, u kojoj baš svi, šta god radili, gde god bili, koliko god staža imali imaju identična primanja. Svi, stalno, svuda. Tako jedino može, koliko sam ja uspeo da razmislim o toj statistici, minimalno jednako prosečno.

Sad vidite koliko je to besmisleno, sad vidite koliko je to prazno, pa i onda da razumete sve ostalo što smo mi čuli na ovoj sednici. Na primer, da će biti manje penzije kada mi ovo usvojimo, iako su 8 do 13% veće. Zašto? Kažu - zbog inflacije. NJihova računica kaže da inflacija od oko 2% godišnje, u periodu od četiri godine, je manja od 13. Znači, njima je naravno 8 manje od 13. Zašto? Zato što je njima, kako beše, i milijardu i 200 miliona jednako 400 miliona. Za Grad Beograd su nas ubeđivali da fenomenalni rezultat Dragana Đilasa od milijardu i 200 miliona duga nije to, nego je 400, i tako vrteli za sve živo što im na pamet padne.

Sa takvim problemima mi smo opet morali da se izborimo i nismo od toga bežali. Nismo od toga bežali, mi smo se time ozbiljno bavili, pa otuda i 170 hiljada novih radnih mesta u poslednje tri godine, otuda i smanjena stopa nezaposlenosti sa njihovih sjajnih 25% na danas ispod 12%, 11,9%, otuda i smanjen javni dug, a sve to, dame i gospodo, ima puno veze sa onim što mi radimo na ovoj sednici i sa ovim merama.

Dakle, da podsetimo, oni koji su probili zakonski okvir od 45%, digli javni dug u onoj nezadrživoj spirali, jer su se pod tim uslovima zaduživali da to nijedna država ne bi mogla da podnese, gurnuli preko 50 sa ciljem da ide preko 60, 70, 80%, a mi smo, eto, kojima nikako nisu zadovoljni jer ne mogu da se porede ničim dobrim, jer nikakav rezultat da stave naspram našeg nemaju, mi smo nekako uspeli da to ipak zaustavimo da ne ide preko 80, kao što su svi na ovom svetu prognozirali. Pa smo ga spuštali, danas spustili ispod nivoa Mastrikta, ispod je 60%. To je takođe dobra vest koju bi bilo lepo podeliti sa nekim ko je u stanju da se raduje dobroj stvari za sve ljude u ovoj zemlji. Nažalost, oni sa druge strane sale to očigledno nisu. To se smanjuje dalje i videćete, biće to ispod 50% i imaće to opet puno veze sa ovim što mi radimo danas i drugim dobrim merama.

Nisu mogli nikada da konkurišu ni ovom rastu od 4,9% sada na šestomesečnom nivou, nikada. NJihovih minus 3,1 ne može da se poredi sa plus 4,9. Nije moglo ni sa, koliko je već bilo, bilo je preko dva i oko dva godišnje, i tada im je to bilo malo. Ali, opet, njihov minus tri, nije mogao da se poredi sa nečim što je plus. Sada, kada je za jedan, jedan i po posto bolji od najboljih prognoza koje smo dobili početkom godine, besmisleno je uopšte pokušavati da se sa nama raspravlja na te teme.

Te probleme smo mi rešavali, još jednom dame i gospodo, i evo, kao što možete da vidite iz ove rasprave, uspevali smo da ih rešimo na dobar način. Posledica jeste da mi imamo suficit u budžetu drugu, treću godinu za redom, da mi imamo odakle da izdvojimo za ove mere koje ćemo usvojiti, odnosno da kada prestane sa važenjem Zakon o privremenom načinu isplate penzija, država to može da podnese, da država to može da nosi, da ne bude ništa ugroženo, da ne bude uneta nestabilnost u naš sistem i naravno da povećava dalje.

Nikada nas niste čuli da kažemo ni po ovom pitanju ni po bilo kom drugom – i sada tačka, posao je završen i nema više o čemu da se priča i nema ko čemu dalje da se nada, nikada. Ni kada smo govorili o standardu radnika, ni kada smo govorili o potrazi za novim rednim mestima, ni kada smo govorili o povećanjima u prosveti ili gde god želite, pa ni kada je reč o penzijama. Ideja je vrlo jasna i to su ovde prisutni ministri lepo obrazložili, da povećavamo dalje. Bogu hvala, da se protegnemo koliko smo dugački, da ne bude to više na račun budućnosti bilo čije u ovoj zemlji, da ne bude tako da sutra mora da ga neko vrati, a da ga ostavite u neprilici da ne zna ni odakle, ni kako i da se onda sruši sve.

Danas, zbog ozbiljnog i odgovornog odnosa prema državi te uspešne politike koju zaista predvodi Aleksandar Vučić, SNS i naši partneri sa kojima zajedno formiramo Vladu Srbije, mi to možemo da uradimo. Dakle, zbog toga će penzije biti veće za sve penzionere, veće nego ikada, između osam i 13% i neće to biti vraćanje na stanje iz 2014. godine koju su neki priželjkivali, a mi rekli da ne može, jer bi to značilo da za sve one kojima je povećavano u međuvremenu, da treba da se za toliko sada smanji. Rekli smo – tako neće biti. Vidite Predlog zakona, tako zaista neće biti. Sva povećanja zadržaće se, i dalje kada se povećavanja budu dešavala, opet u skladu sa onim koliko smo u stanju da se kao država protegnemo, bez da bilo šta ugrozimo i narušimo, biće povećanja za sve.

Tačno je, najveći su teret izneli naši penzioneri. Besmisleno je podsmevati se poruci predsednika države Aleksandra Vučića da im svi dugujemo zahvalnost, besmisleno je. Mi to razumemo jer mi te ljude zaista srećemo svaki dan, a ovi koji su u stanju da sebi opet dozvole taj luksuz da pričaju da neće SNS nijedan kokošinjac moći da napravi, i time pokazuju koliko tragično nikad ništa ne znaju, oni ne razumeju te ljude, oni te ljude ne sreću i oni ne znaju ni koliko je značajno što su ti ljudi izneli, a ni zbog čega ti ljudi uporno baš Aleksandra Vučića podržavaju. Raspitajte se malo za koga glasaju penzioneri u ovoj zemlji i biće vam jasno koliko su dobri argumenti na toj drugoj strani, odnosno koliko ih samo nema i koliko im niko ne veruje, a kako stojimo mi, za koje tvrde da smo od njih lošiji, samo, eto, nekako opet za inat ispostavi se znamo ko je Milutin Milanković kada nas neko pita ili ko je Ilija Garašanin, na primer, nekako se omakne pa to znamo.

Što se tiče priče o otimačinama, oni koji su otimali, ako osećaju grižu savesti, mogu da se javno pokaju i mogu da se obrate uvek isključivo samima sebi. Oni koji su otimali i tim neodgovornim odnosom doveli državu u situaciju da je bila prinuđena da preduzme određene mere, ako zaista misle, iskreno misle da nešto još treba da se vrati, oni treba da se obraćaju sebi. Imaju odakle da vrate, samo ako žele. Ima, na primer, i Dragan Đilas, videli ste već šta je prijavio od imovine. Videli ste kada je to stekao u međuvremenu. Uostalom, da vam ne pričam to ja, čitao sam vam reči Boška Obradovića. Zna čovek, zna iz prve ruke, a ko će znati, ako ne desna ruka Dragana Đilasa kada je ovaj to stekao, odakle i koliko je to samo veliko. Ukrstite to sa prijavljenom imovinom i videćete, ima se tu na gomili. Zna se i za Vuka Jeremića. Onoliko su pisali po štampi, pa je na kraju morao da prizna – pa jeste, to je toliko. A da mu izvučete jednu reč objašnjenja, a zašto, zbog čega, od koga ste vi to dobili i za koju vrstu usluga, nema šanse. Nema šanse, to jedino ako onaj Patrik i kako se ostali zovu, ako oni neku reč kažu na tu temu, pa mi saznamo nešto više. Ili se otkrije na one načine koje Jeremić nije mogao da predvidi. Možda neko ko bude znao nešto o poslovima, kako beše, katarske ambasade u Berlinu otkrije informaciju. Do tada Vuk Jeremić ćuti ko zaliven, a da ima milione na gomili – ima. To da sakrije nije mogao, morao je to da prizna.

I tako idemo redom. Mogli bismo mi od lidera do lidera, od jedne do druge vedete te tajkunsko-ljotićevske koalicije. Ali, šta to govori? Ako su zaista iskreni, ako zaista ozbiljno misle da bilo šta treba poravnati, oni bi trebalo da to urade iz tih sopstvenih sredstava, odnosno uslovno govoreći sopstvenih. To su, naravno, sve sredstva koja suštinski pripadaju građanima ove zemlje, pa ako žele da ih vrate, kao što pričaju o vraćanjima, sigurno su više nego dobrodošli.

O zdravstvu ću da pričam sa gospođom koja ga je pomenula kada bude došla sledeći put, ali ako poželi sama da ikada da dobar doprinos situaciji u našem zdravstvu, i to je više nego dobrodošlo, evo, na primer, onih 30-ak miliona dinara kampanjskog novca koji su podelili ona i ostali koji su imali firme, ali ona je imala preduzetničku radnju na svoje ime, mogu slobodno da vrate državi Srbiji i ja sam uveren, država će umeti da ih uloži na pravi način, kao što je umela u akceleratore, sanitete, sigma noževe i ostale dobre stvari koje su unapredile situaciju po pitanju zdravlja naših građana.

Na ovom zakonu i na do sada izvedenom zajedničkom poslu treba čestitati, ako smo pošteni, treba čestitati, pre svega našim penzionerima zbog toga što su učestvovali punog srca, zbog toga što su dali nemerljiv doprinos da danas našoj zajedničkoj kući bude bolje. Treba dalje čestitati i svim drugim građanima Srbije na činjenici da prilike u našoj ekonomiji zaista jesu ovakve kao što smo sada izneli, i na tom odličnom rastu i na smanjenju duga i na smanjenju nezaposlenosti i na preko 170.000 novih radnih mesta i na činjenici da rastu penzije, ali rastu i plate, raste i ta minimalna zarada, dakle, na svim dobrim stvarima koje smo teškim, ozbiljnim i odgovornim radom napravili treba čestitati.

Treba čestitati i velikim političkim genijima Draganu Đilasu, Bošku Obradoviću, Janku Veselinoviću, Vuku Jeremiću, Borku Stefanoviću i svim ostalim velikim liderima, mislim da ih ima 10, ne mogu sve ni da ih zapamtim, na tome što su rešili da nam pokažu svoje pravo lice i svoje sistem vrednosti. Ovi brutalni pozivi na silovanje, ovo iživljavanje jeste njihov sistem vrednosti dok ih ovi i ovakvi ljudi predvode. I ako su rešili da pred Srbijom pokažu ko su i šta su stvarno, pa i na tome treba čestitati, to je neka iskrenost, je li tako. Između ostalog, što su priznali da Aleksandra Vučića, kako to reče visoki funkcioner stranke Vuka Jeremića, pročitaću vam tačno kako glase njegove reči: „Vučića na izborima da pobedimo ne možemo. Preko 60 funkcionalno nepismenih građana je tu i oni će do kraja ostati njegovi vernici. Milošević nije izgubio na izborima, već revolucijom, ja sam zagovornik pobune naroda, doći će taj trenutak“. Gospodin Gajić, ako se gospodinom nazvati može.

Dakle, što su priznali kakve su njihove namere, što su priznali da na demokratskim izborima u fer utakmici nemaju šta da traže i što svaka priča o puču, svaka priča o vojnoj hunti, o fizičkoj odmazdi ima očigledno svoju neku institucionalnu zaleđinu u glavama tih ljudi. Videli ste šta im je sistem vrednosti na primeru njihovog Željka Veselinovića, a evo na primeru Gajića i njima sličnih vidite i šta su im namere i šta su im metode. Ali, treba čestitati na ovome. Treba čestitati, jer nema puno ljudi na planeti, ako te okvire posmatramo, koji su u stanju da ovako nešto glasno izgovore. Tako da, za sve te stvari svaka čast, stvarno su vrhunski primerci u pitanju.

Na kraju treba čestitati, dame i gospodo, svima koji su predstavljali ovu dobru politiku i dobre rezultate koje je postigla Republika Srbija. Nije to, po pravilu lak posao, ali da znate, taj posao je posao koji nas čini ponosnim. Jednog dana mi ćemo imati na šta da pokažemo iza sebe i taj trag biće nešto što ćemo moći da pokažemo onim generacijama koje dolaze iza nas, a oni koji su se u tom periodu kada smo se mi tim poslom bavili nalazili na drugoj strani, neka razmisle šta će imati da pokažu onima koji će iza njih doći. Za Srbiju je snaga te razlike više nego jasno, ona je to pokazala puno puta, pa pokazuje to i danas i na svakim narednim izborima, nemojte da se brinete oko toga.

Gospodo ministri, na samom kraju, čestitke i vama na odličnim predlozima, kao i uvek.

Malopređašnje izlaganje Balše Božovića i član 107. pitanje dostojanstva. Više stvari je ovde, gospodine predsedavajući, apsolutno neprihvatljivo.

Na primer, apsolutno je neprihvatljivo da se ovde postavi pitanje od strane gospodina Božovića ko govori neistine, a svi znamo kako odgovor glasi. Po pravilu su to Božović, DS i ostali pripadnici njihove najnovije široke koalicije u kojoj ima pregršt divnih novih vrednosti.

Neistina, na primer, po pitanju vojnih penzija. Neprihvatljivo je da čovek pita da li je istina ili neistina da će biti više penzije svakome nakon što ovaj zakon usvojimo. To je, jednostavno, računica. Ako postoji neki isečak na koji se neko poziva neka ga potraži tamo u oktobru, novembru mesecu, pa neka proveri kada uporedi sa oktobrom 2014. godine da li je više ili je niže. Videće da je više i biće potpuno jasno ponovo, mada je svima to u ovoj zemlji odavno jasno ko neistine govori.

Neprihvatljivo je da se uopšte pominje kao kategorija vojna penzija od strane ljudi koji su te vojne penzije bukvalno devastirali. Koliko smo puta to govorili u ovoj Skupštini? Oko 200 miliona evra teška je šteta koju su oni napravili. Kome? Pa, građanima ove zemlje i tim vojnim penzionerima o kojima sada brinu. Neprihvatljivo je da oni danas to kao pitanje postavljaju bilo kome drugom i kada kažu – garantujemo, kada kažu – obećavamo, sećaju se reči Dragana Đilasa, svog novog lidera idola. On je tako garantovao i obećavao u kampanji za martovske izbore. Samo, da li znate šta je problem? Čime je on to garantovao. Da li sa nekim svojim novcem? Problem je u tome što je garantovao novcem koji je uzeo od drugih, između ostalog od te svoje stranke koju je gurnuo u dugove, koju sada drži u šaci. NJima je garantovao, njihovim parama koje je im je uzeo. Građanima Srbije garantuje parama koje je uzeo građanima Srbije, pa i ovih što sada kažu – ja moju imovinu ne dam. Isti problem imaju. Raspolažu i kunu se u nešto što nije njihovo, što su drugi uzeli.

Ako hoće nešto da vraćaju, neka vrate, ali neka idu redom. Vojne penzije da vrate, pa onda da pređu i na ove ostale. Nikakav problem nije, sve neka vrate.

Neka se obrate ka 500.000 ljudi u ovoj zemlji koje su bez posla ostavili. Sve plate da im isplate koje su im uzeli, sve školske knjige njihovoj zemlji koju su im uzeli, sve što su im ukinuli za detinjstvo, neka im vrate…

Samo trenutak, završavam.

… i onda ćemo da pričamo dalje.

Da prestanu da pričaju o Africi, jer ako žele da nas podsete na Afroamerikance Željka Veselinovića, nema potrebe. Ovo…

…Ovo niko u Srbiji da zaboravi ne može… (Isključen mikrofon.)

U dobroj veri, gospodine predsedavajući, da će biti poslednji put danas. Pitanje dostojanstva član 107. i pitanje potrebe da se još jednom ovde govori istina.

Opet sam čuo čudnu formulaciju, kaže - ovo je sada prestanak umanjivanja. Povećanje, dame i gospodo narodni poslanici, ako je nešto bilo 50 hiljada a sada je 54 hiljade, to je povećanje. To se tako zove na lepom srpskom jeziku. Ako je bilo 68 hiljada a sada je 75 hiljada, to se takođe zove povećanje.

Dakle, nikakve tu verbalne akrobacije ne pomažu. Suština je jasna i poznata. Uostalom, od početka kada su se sprovodile te mere da je za 60% penzionera to predstavljalo sa svakim povećanjem samo povećanje, a onda nakon drugog kruga za još dodatnih 10-15%, nakon trećeg za još skoro 10% novih, da bi smo došli do oko 88% penzionera koji imaju penzije danas, još pre nego što mi ovo usvojimo, veće nego što su imali oktobra 2014. godine, a kad usvojimo za sve povećanje.

Takođe, pitanje istine i onoga što se čulo minut ili dva pre toga. Šta uliva sigurnost i šta je garancija? Sigurnost i garancija, dame i gospodo je da će država manje učestvovati u potrebi da se podrži penzioni sistem nego što je bilo nekada. Uporedite potrebu od 28% danas sa onom koja je bila 48%. To je značajna sigurnost.

Problem je što neki i dalje to ne žele da vide jer, eto, za baksuz nije njihov rezultat nego onih koje politički ne mogu da podnesu. Dodatno dobar razlog da se veruje i dodatno snažna sigurnost je i činjenica da danas Srbijom ne upravljaju oni koji su sami zaključili kada su o sebi govorili da su nameštali tendere, da su nameštali konkurse, da su se ugrađivali za procente. Oni koji su tako upravljali zemljom, ti su i napravili probleme. Ovi koji rade sve suprotno, koliko god ih ne voleli, oni su dobra sigurnost i snažna garancija. Hvala.