Kako se lako neki ljudi ovde gađaju i brojevima i raznim kategorijama, kako se lako upuštaju u teme koje im zvuče dobro, skoro podjednako dobro kao onih 10 miliona za banatske šore. Lep, okrugao broj, u milionima se računa.

Kažu – mora neko da se učlani u SNS zbog toga što će država onda dati nekome subvenciju, pa će tog da uceni da mora njenog čoveka da zaposli itd. To da izgovori može neko ko predstave blage nema koliko otprilike iznosi prosečna subvencija po radnom mestu, za koliko se ta subvencija vraća i šta posle treba da radi neko ko se kao brine za sopstveno preduzeće, sopstveni kapital.

Da taj neko posle 14 meseci, i to nije nešto što tvrdim ja, to tvrde stručnjaci koji su te stvari ispitivali, koji su gledali i vrednosti ugovora i trajanje poslova i šta država dobija s druge strane, 14 meseci treba da prođe da bi taj neko onda uzeo i propao, propao načisto. Pa, što je taj neko uopšte počinjao bilo kakav biznis, ne u Srbiji, nego bilo gde? Što se uopšte bilo čime na ovom svetu bavi ako je spreman da sam sebe upropasti nakon 14 meseci, po toj čudnoj i nakaradnoj logici koju mi slušamo sa druge strane? To su bajke i to vrlo loše, jeftine, pogubne bajke koje ne služe ničemu, osim da se dodatno ovde malo seje gnev, da se priča sve i svašta na konto SNS, a sve glupo i sve bez veze.

Dakle, da li postoji privatnik koji je u stanju da upropasti i sam sebe, samo zato što to kažu samoproglašeni eksperti sa druge strane? Oni koji su toliko stručni i toliko se razumeju i u radna mesta i u tržišta rada, da su, još jednom, stotine hiljada ljudi u ovoj zemlji ostavili bez posla i dan danas se toga ne stide. Ti takvi, pa ne stide se ni mnogo krupnijih stvari, što bi se stideli tako nečega? Za njih su ti ljudi i njihove sudbine uvek bile besmislena priča i ništa više. Hvala lepo.

Neću, naravno, ja da odgovaram na to zašto sam ja ovde. Valjda je više nego jasno da sam ovde sa velikim zadovoljstvom. Sa velikim zadovoljstvom pokazujem najgorima od najgorih gde su i šta ne znaju i koliko su nesposobni, sa velikim zadovoljstvom. Dakle, nemojte vi meni da tražite drugo mesto, meni je ovde sjajno.

Što se tiče ovih priča o dečijoj radnoj snazi, hajmo ovako - šta su ta deca koja uče? Kažete – jeftina radna snaga. Šta su ta deca u devastiranoj državi, u kojoj su njihovi roditelji izbačeni na ulicu? Danas ne valja ako neko dobije platu i pošteno je zaradi, svojim rukama je zaradi, zasluži, a država je omogućila da ima gde da tu platu zaradi. To ne valja, to je ispod nivoa dostojanstva? Slanje ljudi na ulicu i upućivanje njih da ljubazno ne znam šta rade, preturaju po kontejneru, to je bilo dostojanstveno. To je država dostojanstvenih ljudi koju su neki gradili, i imaju obraza da uopšte bilo šta ovde komentarišu. Nemojte da se zavaravamo, dame i gospodo.

Priča o tome šta se dešava danas i ko je za šta zaslužan, ajmo još jednom za one koji nisu u stanju da shvate i razumeju, danas u Srbiji neko pokušava nešto da napravi, danas taj ko to pokušava to ume da uradi, pa obezbeđuje i radna mesta i obezbeđuje da ti ljudi imaju neku budućnost, pa i ta njihova deca za koju se lažno brinete. Pa da ima odakle i to dete da plati udžbenike, o kojima nešto sad ovde pričaju nadugačko i naširoko, i sve ostale troškove o kojima se priča da pokriju. To danas neko u ovoj zemlji radi.

Ko to ne razume? Onaj koji nije u stanju da razume. Neću uopšte da ulazim u to šta je razlog, da li nečije sposobnosti ili odsustvo želje. Ali, kad govori, recimo o Aleksandru Vučiću, taj da zna, kad mu se obraća mora da podigne glavu, zato što govori čoveku od sebe višem u svakom smislu, i intelektualno i moralno i po svakoj sposobnosti. Kad se tako obraća s podignutom glavom, ako želi da se prepusti radu svojih jezičkih žlezda, samo neka zna – ko uvis pljuje, na obraz mu se vraća. Hvala vam.

Član 27, gospodine predsedavajući. Odmah da vam kažem, ne tražim da se oko toga izjašnjavamo.

Pošto se ovde postavilo pitanje obraćanja samome sebi, ja sam malopre, pažljivo slušajući onaj poziv da se uputi određeno izvinjenje ili određena izvinjenja, to zaista shvatio kao obraćanje samome sebi od strane onih koji su to izrekli, dakle od predstavnika Demokratske stranke. Zbog toga želim da se izvinim građanima Srbije. Ja sam se zbog toga pre svega javio.

(Aleksandra Jerkov: Je li ovo replika ili povreda Posovnika?)

Dakle, obraćam se vama, a izvinjavam se građanima Srbije, za sve za šta treba da se izvinimo.

Na primer, za pola miliona izgubljenih radnih mesta u vreme „žutog preduzeća“, izvinjavam se. Izvinjavam se za to što neko može bez ikakvog radnog staža, iskustva i zasluga za državu da se brine za siromašne, a da letuje na Maldivima. Izvinjavam se. Izvinjavam se zato što neko može sam sebi da dodeli vinograde, pa da onda ovde izigrava neku poštenjačinu i drži glavu gore. Takođe se izvinjavam.

(Maja Videnović: Šta je ovo, predsedavajući?)

Izvinjavam se i za to što će neki imati predstavnike, odnosno kandidate za gradonačelnike koji su učestvovali na separatističkim tribinama, koji rade protiv interesa ove države. I za to se takođe izvinjavam. Izvinjavam se što neke i dalje pogađa činjenica da su uhvaćeni u nedelu onog momenta kada su proneverili novac namenjen deci koja imaju probleme u razvoju. I za to se takođe izvinjavam.

(Aleksandra Jerkov: Šta je ovo?)

Izvinjavam se za svaki evro koji se nalazi na štednom računu Dragana Šutanovca, izvinjavam se za svaki njegov sat, izvinjavam se za svaku njegovu fotografiju. Izvinjavam se za svaki kvadratni metar na pašnjaku Dragana Šutanovca. Izvinjavam se za svaki kupljeni...(Isključen mikrofon)

To je manje važno, ali nije ono da neko ovde neće da čita ili neće da razmišlja bilo ekskluzivno ili. Pa, ili jedno ili drugo. Ne, neće ni da čita, ni da razmišlja. To smo mi rekli i to se pokazalo i sada.

Dakle, još jednom na temu ko može da se zaposli, da li mu treba članska karta SNS, pa nek se dogovore među sobom, nek se malo izrazgovaraju, izanketiraju među sobom. Mi smo već ukazivali na ljude koji sede sa one strane sale i rado su angažovani u državnim institucijama. Dakle, čak u javnom sektoru u Srbiji danas. Naravno da nisu članovi SNS, nego su članovi tih njihovih stranaka, pokreta, udruženja građana, mladih filatelista, šta su već. Dakle, najnormalnije ti ljudi rade i nemaju nikakav problem da govore najgore o državi za koju rade.

Što se tiče rada u privatnom sektoru, ko to ne razume, taj, ja mislim, može samo da se pretvara da ne razume. Neće nijedan privatnik da uništi sam sebe samo zato što su neki umišljeni politički geni fiksirali da će to da uradi, i u stanju su da ponove stotinu puta na dan da je to tako. Pa, neće, ni u zemlji Srbiji, ni u bilo kojoj drugoj zemlji na svetu. Oni lepo dođu, otvore pogon, angažuju radnike koji su dovoljno dobri da njima sutra obezbede poslovni rezultat i da donesu profit. Što bi rekli - prosto ko keks.

Stotinu i četrdeset hiljada radnih mesta po tom zdravom osnovu u Srbiji je formiran. Ako se to nekome ne sviđa nek se ne želi nama, nek govori građanima Srbije, nek obavi 140.000 razgovora i objasni tim ljudima da nije dobro što rade, da im je mnogo bolje na ulicu na koju su ih oterali, i kad govori atmosferi nerada.

Još jednom, nek se osvrne malo samo oko sebe. Ako je vrhunac radnog aranžmana i radne etike, da dodeliš sam sebi vinograd da bi ga posle prodao za stotine hiljada evra i po ceo dan se pravio da si filozof polutan, svaka čast, ali to naša radna etika nikada nije bila. Hvala lepo.

Jednake šanse, naravno. Jednako će svako moći da bira da li želi da ide na ovu ili onu vrstu školovanja, koliko juče, toliko danas, a taman toliko i sutra. Ako ga zanima srednja stručna škola, moći će da izabere svako shodno svojoj slobodnoj volji. Ako ga možda više zanima da ide u gimnaziju, ako ga zanima određeni fakultet, posle će moći sve lepo da izabere kao što je mogao juče, tako će moći i sutra. Ništa nemojte da se brinu oni kojima je najvažnija briga bila da li će jednake šanse važiti i za one koje su isterali na ulicu i za one koji su im partijski bliski i za koje je uvek bilo svega, uključujući raznorazne, vrlo unosne poslove za državu ali i na svakom drugom nivou i u svakom drugom smislu.

Koliko su se brinuli o jednakosti pokazali su. Hvala, nema potrebe da nam pokazuju i da nas uveravaju dodatno, nego ta uspešnost o kojoj pričamo, sada kad već ulazimo u raspravu na temu šta ko predlaže i kakav argument ima za svoje predloge.

Da li je uspešnost, kao što ste rekli, to da neko ovde sebi daje za pravo da komentariše tuđe amandmane i tuđa obrazloženja, a pri tom mu je obrazloženje u amandmanu. Slušajte sada ovo – amandmanom je posledica amandmana. Amandmanom je posledica amandmana, vrhunska pismenost, moram da priznam i ovo piše u bukvalno svakom amandmanu koji su ti veliki stručnjaci predložili ili da neko pita za poziciju zareza, a u svakom svom amandmanu koristi, umesto tačke. Velika stručnost moram da priznam, vaskoliko znanje u svakom smislu i podjednako neozbiljno, kao i ona priča o besplatnim udžbenicima, ali ne samo o besplatnim udžbenicima, nego i o besplatnim računarima i filozofskoj dilemi - da li je voće isto što i povrće, isto što i užina, koji slušamo od onih udruženja građana gore.

Sve to zajedno, dame i gospodo, koliko ima smisla, toliko ima i rezultata. Ne samo onih negativnih rezultata po građane Srbije koji ste pokazali, već rezultate na izborima, onaj cenzus, pogledajte svi zajedno. Hvala.

Jeste, pogrešno je, mi smo to već nekoliko puta danas objasnili, a objasnićemo opet, nije sporno. Pominjanje SNS u kontekstu – šta ti danas ne možeš u smislu posla, ako nisi u SNS. Doduše, sa druge strane, razumem da je neko morao da pomene toalet, jer otprilike taj nivo rasprave i slušamo sa te strane.

Da li, kažete sami – građani Srbije, je neko iz SNS ako pripada baš redovima poslanika koji sede baš na suprotnoj strani sale i baš radi u javnom sektoru Srbije danas, prima neku platu? Meni je neverovatno da je taj neko u isto vreme i član SNS, a znamo svi da nije. Predstavlja tamo neke druge strane, pokrete, izmišljena društva građana, mlade gorane i šta drugo već. Nije u SNS, a ništa mu ne fali da bude plaćen iz budžeta ili njegov član porodice. Na raznim mestima, možete da birate instituciju, ima ljudi, rade u Narodnoj skupštini, u različitim sudovima, u Agenciji za borbu protiv korupcije, šta god vam padne na pamet naći ćete nekog, jer su oni članovi SNS. Ne bih rekao. Dakle, toliko o istini i o ozbiljnosti.

Ako ćemo da pričamo na temu jednakih šansi, hajde da vidimo ovako. Možda neko smatra za dobar primer jednakih šansi to da bira sopstvene kandidate za narodne poslanike na internet on lajn konkursu. To je verovatno dobar primer demokratije jednakih šansi, a da li je to ozbiljan pristup? To vidimo kroz posledice, kroz rezultate takvog rada, kroz sviranje i pevanje u Domu Narodne skupštine. Taj nivo ozbiljnosti ide sa onim nivoom ozbiljnosti za selekciju sopstvenih kadrova, prebacivanje kampanjskog novca na privatne račune, na račune firmi koje su osnovali ti na on lajn konkursu izabrani poslanici. Da li je to ozbiljnost? Jeste, ali taman na nivou takvog postavljanja političkih temelja i takvog biranja kadrova. Krajnji rezultat, broj glasova, dame i gospodo, broj glasova ispod broja nevažećih listića, i to je jedna potpuno jasna…

Završavam, gospodine predsedavajući.
… neizbežna posledica takvog kadriranja, takvog odsustva politike i takve štetnosti u svakom smislu.

Pa na ono što je uradio ovaj čovek, odnosno ono dvoje ljudi koji su izazvali replike, pošto smo je li u duhu raspada prosvete, mislim da bi profesor Aron sa Sobrone rekao – kakva gomila gluposti, kakva gomila gluposti. Čuli smo je od ljudi koji ne mogu da se usaglase ne jedni s drugima, nego sami sa sobom šta pričaju. Koliko su ono računice da svi dobiju sve besplatno u ovoj zemlji, na svim nivoima obrazovanja, 0,15% budžeta. Pa neće biti. Proverite malo to. Kažite ujedno ovima dole da to nije pola prosečne plate. Znaju li ti ljudi uopšte šta pričaju. Ajde ne čudi me da su se opet malo nekome pomešali živci. Već smo ih hvatali kako za celu milijardu promaše kalkulaciju izrečenu ovde u Narodnoj skupštini. Ali bar neka se dogovore ako će da lažu šta će da kažu.

Znači, kleptokratija od strane onih koji su sve navikli po sistemu jednakih mogućnosti, ali sami za sebe. Kleptokratija od strane onih koji pominju Nikolu Teslu, a ne znaju ni koje. Ni za Nadeždu Petrović još nisu utvrdili ko je. Ali, po sistemu vrednosti, jel tako, sine idi ti u školu nije važno koju, završi nije važno šta. Bićeš jednog dana aktivista žutog preduzeća ili one vesele družine gore, neće te ceniti niko, ali bar ćeš moći da vidiš Maldive. Jel to sistem jednakih vrednosti i pričao tome da će nešto ideološki drugačije i bolje da bude.

Zašto pričaju o socijalizmu? To mi nikako nije jasno. Evo, baš nikako. Oni koji su postali socijalisti ili socijaldemokrate, prekjuče i to preko noći, nemaju pojma ni šta su bili. Slušali smo ovde kakva im je bila ideološka materica devedesetih godina, da kad su obilazili linije fronta, kada su imali svoje para-vojne formacije, a onda jednog dana neko kaže – biće popularno da budemo socijaldemokrate i preko noći promene i program i statut i društvo, samo su izgleda zaboravili da promene logo, pa im je onaj žuti krug na plavom polju ostao u desnom ćošku, jer su bili desničari, zaboravili su njega da prebace levo. Neće građani Srbije nikada poslati decu na nešto što ua decu nije dobro i time završavam gospodine predsedavajući, a neće ni glasati ni za žuta preduzeća, ni za kleptokrate i za onog udruženja građana raspevanih, to nikome ovde ne treba. Hvala lepo

Zbog ovih ponovo iznetih potpuno praznih priča o jeftinoj radnoj snazi i svemu što uz to ide.

Mi smo, dame i gospodo, već ovde pričali i o samom zakonu i o tome šta ovaj zakon podrazumeva. Nikako da se dogovore sa druge strane jel ovo sad nekakva katastrofa planetarnih razmera koja se dešava po prvi put ili je, što kažu isti ljudi koji opet sebi daju mnogo prostora za kritiku, na teme o kojima očigledno znaju vrlo malo, jel ovo nešto što smo već imali, pa nije radilo. Nikako da se smisle šta je od te dve stvari.

Šta god da je od te dve stvari, ovde je reč o dodatnom znanju, dodatnom sticanju veština, dodatnom usavršavanju. Šta je tu, pa zaboga, loše? Hoće li nešto biti specijalno drugačije što se tiče bilo čije sudbine ukoliko više zna, ukoliko je za posao sutra sposobniji? Može samo dobro da mu bude. Pa, postoje već trogodišnji programi, pa smo čuli ovde i govor na temu, govor sa ambicijom da govori protiv trogodišnjih programa. Pa, postoje. Jel bilo planetarnih katastrofa zato što su postojali? Pa, nije. Hoće li ti programi biti samo bolji ako neko bude imao više znanja, više veština? Naravno da mogu da budu samo bolji.

Što se tiče onih priča o subvencijama i priča o kompanijama, hajde ako hoćete da govorimo na tu temu, pošto vidim da svi žele danas da pričaju samo o nekim širokim pričama i načelnim raspravama, da vidimo za početak da li ti sa te druge strane imaju blage predstave koliko je uopšte programa subvencija potpisano u ovoj zemlji, od kad postoje, koliko ih je otišlo domaćim pravnim licima, a koliko izvorno stranim pravnim licima? Da vidimo da li uopšte znaju o čemu pričamo, ako hoće da pričamo na tu temu, a posle ćemo o svemu onome što Srbija vrlo dobro zna, i koja je korist za državu i koji je broj novootvorenih radnih mesta. Možemo da se dotaknemo i onog debelog obraza koji je pomenut danas, o tome da sa nama raspravljaju oni koji su lično odgovorni za izgubljene stotine hiljada radnih mesta. Trebaće im vrlo debeo obraz, ali trebaće im i malo znanja. Hajde da vidimo ima li ga. Hvala.

Član 106, gospodine predsedavajući, pitanje dnevnog reda.

Ako ćemo da raspravljamo o amandmanima, hajde onda, molim vas, da povedemo računa o tome da izbegnemo, ne zamku, već jednu potpuno besmislenu situaciju da može narodni poslanik šta bilo ili da napiše u obrazloženju amandmana, a da nikakve veze nema sa temom dnevnog reda, ni sa temom člana na koji pokušava da interveniše ili, pak još gore, da u usmenom datom obrazloženju priča šta god mu padne na pamet, a da nema veze ni sa dnevnim redom, ni sa članom na koji pokušava da interveniše.

Možda od buke u sali vi niste čuli, ali ja sam slušao vrlo pažljivo. Da li ima ikakvog smisla da mi raspravljamo o Zakonu o dualnom obrazovanju i da slušamo priču o osnovnom školskom obrazovanju, o udžbenicima, neku polupatetiku o bakama i dekama, prosečnoj plati u Srbiji itd? Kakve to veze ima sa ovim o čemu se raspravlja sada u ovom trenutku? Čak ni nivo obrazovanja nije odgovarajući. O osnovnom školskom obrazovanju mi ćemo pričati kasnije, u toku današnjeg dana ili sutrašnjeg, ali ovo je potpuno promašena sfera, apsolutno promašena tema. Da li je moguće da mi ovakvim stvarima moramo da prisustvujemo svaki put, to je pitanje za vas, gospodine predsedavajući, ali i za sve nas u ovoj sali, kada neko nauči jednu te istu pesmicu i onda namerava da je ponavlja ceo božiji dan dok ne iscrpi kompletno vreme za raspravu u pojedinostima, da nikakvog dubljeg razloga nema?

Dakle, to pitanje poštovanja Poslovnika, to je pitanje elementarnog reda i odnosa prema ovom mestu ovde i prema građanima koji su nas poslali. Mi nismo poslati ovde, i to valjda svako dovoljno odgovoran razume, da se zabavljamo, da ispunjavamo sami sebi vreme, da sami sebi dajemo nekakvu zabavu da bismo proveli dan ovde. Mi ovde treba da raspravljamo o onome što je predmet dnevnog reda. To sigurno znate, gospodine predsedavajući, pa neću da vas zamolim da o ovome nešto posebno glasamo, da se izjašnjavamo, nego samo da povedemo računa da se ovo ne pretvori u još jednu otužnu tiradu kakvu je već jednom Saša Radulović priredio u ovom domu. Hvala.

Dakle, dužan sam bar po dva osnova da izrazim zahvalnost sa svoje strane. Prvo, zato što smo dobili ovih, slobodno rečeno, besplatnih dva minuta da još neke dodatne stvari pojasnimo. Drugo, što su se postarali ovi koji su repliku izazvali da nas malo i zabave pride.

Prvo na temu, ovog poslednjeg, zabavili, jer dame i gospodo ja sam danas, moram da priznam, mnogo naučio. Naučio sam da obrazloženje amandmana prolazi skupštinske procedure i da ga razmatra Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo. Eto, to mora da priznam do sada nisam znao. Bio sam ubeđen da taj odbor samo analizira da li je predlog u skladu sa Ustavom, pravnim sistemom, da li predlog amandmana, a ne bilo kakvo obrazloženje, gde može ko god hoće, kako god hoće poeziju da napiše kao što kako vidimo i rade, prolazi bilo kakve provere u proceduralnom smislu. Dakle, ovo je bilo vrlo lepo da se malo relaksiramo za početak ovog, očigledno, veoma dugog dana. Hvala na tome.

Što se tiče veze po prvom ili po drugom osnovu, hvala i na potvrdi svojevrsnoj, da onaj ko je ovo obrazloženje dao i ovakve amandmane sa tim obrazloženjem predložio, nema predstavu šta bi rekao na temu ovog zakona. Onda zbog toga priča, o predškolskom, o osnovno-školskom i o svim drugim oblicima i nivoima obrazovanja, osim onoga o kom treba da priča.

No, da ne bude ovo samo zabava i relaksacija za nas, od onih koji očigledno neće danas umeti ništa bolje od ovoga što su uradili, da iskoristim ovih dodatnih tridesetak sekundi da nekima kojima je potrebno dodatno pojašnjenje sada kažem, da se u odgovoru, inače odličnom odgovoru koje smo dobili od ministarstva, pominje ta strategija, baš zato što su se na tu strategiju neki u svojim, takođe, fenomenalnim obrazloženjima amandmana pozivali. Da im se skrene pažnja, da pored toga što se pozivaju na tu strategiju, što je lepo i pohvalno, nije loše da istu i pročitaju. Da su je pročitali i da su je razumeli pride, videli bi da je ovo obrazloženje zaista na mestu, da njihovi predlozi u skladu sa strategijom nisu, a ovaj predlog zakona, uz sve ostale, odlične stvari baš jeste. Hvala.

Baš tako.

Još jednom hvala na prilici da se još malo dodatno čujemo i na onom uzvraćanju pažnje zbog toga što se trudimo da ovde jedni druge nešto dodatno podučimo, da jedni drugima pomognemo. Već smo mi pričali na tu temu. Dobro je pomoći kolegi, nije to loše. Doduše, šteta je što je tako hronično potrebno da to radimo, ali bože moj.

Uz svu dobru volju sa naše strane, od tih silnih poduka, nekad mi se čini da ipak džabe krečimo, ali dobro. Mi ćemo da se trudimo i dalje, jer to zaboga nije loše, da se iskoristi ovo na najkorisniji mogući način, pošto smo mi tu imali još nekih dodatnih pitanja i dopunskih nedoumica.

Ono koje se tiče postojanja trogodišnjih programa, to smo već objasnili. Ono koje se tiče vrednosti tog angažmana učenika koji će po ovom zakonu, kada bude usvojen, a biće usvojen, nemojte oko toga da se brinete ni najmanje, te naknade koliko će iznositi. Samo jednu stvar da nam objasne oni koji se tome strašno protive, jel to znači, iz njihovog ugla, da je bolje da to bude besplatno, da je bolje da ta naknada ne postoji? Ako to zaista misle, slobodno neka to tako kažu. Nije sramota reći šta zaista misliš, samo ne nama nego ljudima koji ovo prate, pošto smo već utvrdili da su protiv toga da se više zna, pošto smo već utvrdili da su protiv toga da se bolje savlada gradivo, da se steknu bolje kompetencije, samo neka još kažu je li besplatno bolje ili uz neku nadoknadu. To bi trebalo da objasne građanima koji ovo gledaju.

Što se tiče pitanja devastacije devedesetih, ona se zaista dogodila. Samo dve stvari da zamolim. Prvo, da na nju ne ukazuju oni koji su upravo za ljudima koji su najkatastrofalniju moguću stvar koja se dogodila nekadašnjoj zemlji, radili i danas sa tim i takvim ljudima sarađuju, prijateljski i partnerski sarađuju. Znam za bar jedan Institut, mislim da se zove Ifimes, gde ti takvi ljudi međusobno sarađuju.

Drugu stvar da zamolim, da oni koji su lično dogovorni za još goru devastaciju od one koja se dogodila devedesetih, nakon 2000-tih godina gde spočitavaju nama ono pitanje postojanja ogledala u određenim stanovima je više nego važno. Hvala.

Dve napomene, pošto se tiču direktno Srpske napredne stranke, a i još jedna, pre nego što krenemo na tu temu.

Tužno je i jadno da sebi da za pravo da komentariše čoveka poput narodnog poslanika Atlagića neko ko mu nije ni do kolena. Zbog čega? Zbog toga što se Marko Atlagić nije ustručavao da brani svoj narod onda kada mu je bilo teško? Je li zbog toga? Za to je nekome kriv? Taj neko, da zna, nije dorastao takvom razmišljanju, nije dorastao takvom zauzimanju za bilo koga, sem za sebe samog. Do kostiju sebični ljudi nisu u stanju da postupaju na taj način. Marko Atlagić je posve drugačiji i mnogo bolji od toga koji je sebi dao za pravo da ga maločas uzme u usta.

Ono što sam želeo da napomenem, tiče se okruženja iz kog taj neko dolazi i one priče o devedesetim godinama. To što on sam ne zna da su mu lideri nekada obilazili linije fronta, da su mu lideri nekada imali svoje paravojne formacije, to je njegov problem. Ima nas koji to znamo, ima nas koji zbog toga i ne možemo da ga razumemo ozbiljno, kao što ga ne razumemo baš nikada kada bilo šta kaže.

Ali, o kulturi, tu čovek prosto ne zna da li da se nasmeje ili da se zabrine. O kulturi nas da pita predstavnik poslaničke grupe čiji su narodni poslanici u ovoj sali, i u prošlom sazivu i u ovom sazivu, prostački psovali, koji su snimljeni od strane tehnike kako u direktnom prenosu psuju majku predsednici Skupštine, na čijim se listama nalaze oni koji su, izvinite, ali termine poput prostitucije koristili za žene koje rade u ovoj sali, i za predsednicu Skupštine i za koleginice poslanice? Da nama o kulturi pričaju oni čiji predsednički kandidat dovede na miting pijanog čoveka koji psuje u mikrofon ljude koji su mu došli tamo, čiji potpredsednik u Nišu ako je jednu jedinu psovku u srpskom jeziku promašio da je ne izgovori tada, mislim da je to uradio samo slučajno? Ti koji ne znaju ni ko je Nadežda Petrović, ni ko je Milutin Milanković, nas da pitaju za kulturu, to je više nego smešno.

Ima jedan novootvoreni muzej, posetite ga, a proverite i ko su ovi ljudi.

Ovog puta po amandmanu.

Da ponovimo da su zaista dobri razlozi ono što motiviše i onoga ko je sastavio Predlog, ko je zakon koncipirao, koji ga je ovde jasno obrazložio onima koji žele da čuju i koji žele da prihvate i koji motiviše nas koji zakon podržavamo da u tome istrajemo i dalje.

Sve ovo što smo čuli u međuvremenu, nažalost, ne spada u dobre razloge, a čuli smo, između ostalog, da neko sebi daje za pravo da proceni da li je realno ili nije realno, hoće li se ili se neće dogoditi da neko nakon ovih programa, koje ćemo usvojiti, ne brinite oko toga, ide na dalje školovanje. A kako pa zna? A kako to neko može da zna? Da li je ostavljena zakonska mogućnost? Jeste. Da li je ona realna? Smatra se, jeste. Da li će biti iskorišćena masovno? Ne može da tvrdi apsolutno niko, i apsolutno propušta da napravi poređenje sa situacijom kakvu imamo danas.

Kaže se – društvo koje sebi uskraćuje mogućnost da se šire obrazuje. Ko će to biti uskraćen za šire obrazovanje? Hoće li biti ukinuti svi drugi oblici školovanja? Pa neće, naravno. Jel postoje već trogodišnji programi koje su neki kritikovali jutros? Postoje. Da li su postojali i da li će nastaviti da postoje i drugačiji oblici? Pa naravno da hoće. Da li će postojati bilo kakva obaveznost kada mi ovaj zakon usvojimo da svi idu na dualno obrazovanje? Pa neće, naravno. Dakle, sve što je neko do juče birao slobodnom voljom, biraće i sutra. Ne bojte se i ne plašite narod oko toga.

Ono što se menja, to je da sada postoje jasna pravila u nečemu što se odnosilo na sticanje iskustva, znanja, veština u praksi. Postojala je praksa, sami ste to rekli, ljudi. Jel ste već zaboravili? Jel moguće da rasprava koja traje duže od jednog dana čini da čovek zaboravi sopstvene reči? Postojala je praksa i ranije ali nije bila definisana, nije bila precizna, nisu bile jasne ni uloge ni obaveze, pa ni taj rezultat nije bio odgovarajući. E, sada će svega toga biti. I šta je tu pa loše?

Kažu, jedan se čovek ovde strašno zabrinuo pitanjem osiguranja. Kako je regulisano to pitanje osiguranja danas? Hoće li nešto da bude drastično lošije? Pa neće biti ništa drastično lošije. Da li je sebi postavio pitanje, zadatak - hajde, ja ću sada amandmanski da predložim da to pitanje konkretno bude uređeno drugačije. Mislim mora bolje, mora kvalitetnije, predložiću kako. Nije, naravno, predložio je da se obriše sve, i sada to je veliki problem koji se, evo, pojavio sa Predlogom zakona o dualnom obrazovanju. Pa nije, šta god da mu smeta, ako je iskren u tome da mu smeta, a biće da nije iskren kao što nije iskreno ništa što se tiče načelne priče danas. To je nešto što se ne menja ovim Predlogom.

Menja se ono što će pomoći i našim đacima da budu spretniji, i našim đacima da sutra lakše pronađu posao, ali i lakše osmisle posao sami, lakše pokrenu posao. Nije samo suština posao pronaći kroz ona pravna lica koja već postoje, nego zainteresovati i motivisati čoveka, dati mu ideje kako da pokrene posao svoj. Dakle, to preduzetništvo o kome pričamo, da, ono se podstiče i na ovaj način i ne svodi se priča na to da li ćeš morati da radiš u određenoj kompaniji. Suština je, bićeš sposobniji da radiš različite poslove, bićeš u tim poslovima bolji, pa ćeš moći više i da biraš, pa ćeš moći i da tražiš sebi mesto sa boljim uslovima. Ako te sve što se nudi ne zadovoljava u dovoljnoj meri, moći ćeš da pokreneš nešto svoje, lakše nego što si mogao to juče.

To su razlike za onoga ko hoće da sluša, za onoga ko hoće da razume. Nije to nikakva ideologija siromaštva. To je ideologija dinamike, sposobnosti, ideologija rešavanja problema i preuzimanja sopstvene sudbine u sopstvene ruke. Potpuno suprotna od ideologije, ili kako se to može nazvati, onih koje za sve na ovom svetu, sem njih samih, apsolutno baš briga, kojima je svaki dan osnovna parola bila – dobro jutro, čaršijo na sve četiri strane, nešto ću da kažem, nešto ću da prepričam, neću se baviti ničime. Koliko će stotina hiljada ljudi ispaštati zbog toga, i njihovih porodica i njihove dece, apsolutno me ne zanima, ja sam sebi dovoljno dobar. Ako bude trebalo da se priča i kada ne budem više na vlasti, pa pričaću, reči su barem jeftine. To je razlika između njih i nas, koji se o nečemu ipak i brinemo. Hvala. Lepo.

Neću da pitam kojih 70.000 dece. Neću da gubim vreme, ni svoje, ni tuđe, ali da se oko nekih stvari razumemo.

Projekti za neuspešnost, jel smo ponovili nekoliko puta koje zemlje jesu odličan primer za upravo ovakve modele? Jel neuspešna Nemačka? Nešto ne bih rekao. Jel neuspešna Švajcarska koju su takođe pominjali neki danas? Opet ne bih rekao. Jel neuspešna Austrija? Nešto razmišljam, ne mogu da ubedim sam sebe da je neuspešna.

Hajde sada da pričamo o tome šta će biti moguće, šta neće biti moguće? Da li će neko da dobije snažniju inicijativu da se bavi nečim sopstvenim da pokrene sopstveni biznis na osnovu više iskustva u praksi, na osnovu ukazanih šansi, kojih prosto nije bilo, jer nije bilo sistemskih rešenja? Tvrdim da hoće. Jel znate zašto tvrdim da hoće? Jer, tačno mogu da zamislim situaciju. Neko npr. želi da se bavi nekom proizvodnjom, ali ne zna kako, ide u školu koja već postoji, pohađa program koji već postoji, ima praksu predviđenu, ali ta praksa se u praksi svede na – neko će ti potpisati tamo da si negde bio jer nema nikakvu obavezu škola da ti pruži mogućnost da radiš na savremenoj mašini, nema pa nema, svako se pruži koliko je dug. To je to. O tome samo razmišljaš i provedeš godinu, četiri, ceo život provedeš u razmišljanju i ne uradiš nikad ništa, jer prosto razmišljaš, toliko si imao mogućnosti na osnovu svog iskustva, da odeš daleko.

Sa druge strane, dobijaš priliku da odeš u kompaniju koja sama pokazuje inicijativu i želju da te tamo primi. Pokaže ti npr. novu mašinu. Da ti npr. mogućnost da prvi put sedneš za kontrolor i programiraš ga i shvatiš da ono što si hteo da uradiš, sada znaš i kako. Taj će te godine ili za četiri,za deset, nije važno kada, mnogo lakše da pokrene taj sopstveni biznis, nego onaj ko je o tome uvek mogao samo da razmišlja, a neuporedivo lakše nego onaj koji nikada šansu za posao nije imao i čiji su roditelji ostali bez posla, zahvaljujući onima koji danas znaju sve, osim ovoga što bi trebalo da bude tema. Hvala.