Dame i gospodo narodni poslanici, ispred poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 19. Predloga zakona o javnom informisanju.

Član 19. menja se i glasi: "Postupak u kome se rešava o predlogu za zabranu je hitan.

Pretres mora da se zaključi u roku od 48 časova od časa prijema predloga za zabranu.

Pretres o predlogu za zabranu može da se održi i bez prisustva uredno pozvanih stranaka, o čemu se stranke posebno upozoravaju u pizivu na pretres."

U Predlogu zakona predviđeno je da se pretres o predlogu za zabranu javnih glasila mora održati u roku od tri dana. Iako taj rok na prvi pogled može izgledati privremen, predložio sam da se taj rok skrati na 48 časova. Smatram da je neophodno skratiti rokove u postupku zabrane zbog značaja pravovremenosti informisanja. Informacija je za upotrebu odmah, a ne posle tri dana, kada više nije interesantna i značajna.

U amandmanu sam predvideo i da se termini "pretres se mora održati" zamene terminima "pretres mora da se zaključi", jer održani pretres ne mora da znači da je postupak završen, a mislim da hitnost postupka zahteva da to bude u roku od 48 časova, odnosno da se postupak zaključi.

Naravno, vama u DOS-u nije mnogo bitno kako je nešto regulisano. Možete da kažnjavate i zabranjujete javna glasila i bez zakonske regulative. Ministar Lečić, kao i ostali predstavnici vlasti, široko koristi vanredno stanje da bi ukinuo neke novine ili kaznio neke televizije. Pošto nije imao zakonski osnov za to što radi, ministar Lečić objašnjava javnosti da je jedne dnevne novine privremeno zabranio zbog horoskopa koji su te novine objavile 12. marta ove godine. U nedostatku zakona o informisanju dobar povod za zabranu je i horoskop. I to je jedna od tekovina demokratije.

Mene od vas ništa više ne iznenađuje, ali ovo što se u poslednjih mesec dana priča i piše u sredstvima javnog informisanja zaista je neviđeno u savremenom svetu. Svaki predstavnik vlasti iznosi klevete bez pardona, valjda zato što su znali da Srbija nema zakon o informisanju, ali zato smo mi, srpski radikali, koristili redovne sudove i postojeće krivično zakonodavstvo.

Dame i gospodo narodni poslanici, ispred poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na Predlog zakona o javnom informisanju. Posle člana 59. dodaje se naslov - Obaveštavanje o razlogu neobjavljivanja ispravke.

Član 59a glasi: "Odgovorni urednik je dužan da u roku od tri dana od dana prijema zahteva za objavljivanje ispravke obavesti podnosioca zahteva o razlogu zbog koga odbija da objavi ispravku."

Predložio sam da se posle člana 59. doda navedeni novi član. Smatram da je to neophodno, a čitajući predloženi tekst zakona imao sam utisak da je predlagač ovo jednostavno zaboravio. Nemam drugo tumačenje, s obzirom da ste u članu 58. zakona predvideli obaveštavanje o razlogu neobjavljivanja odgovora. Nisam razumeo zašto predlagač zakona pravi diskriminaciju između neobjavljivanja odgovora i neobjavljivanja ispravke.

Očekujem da će to da nam objasni predstavnik predlagača. Ko to i zbog čega zanemaruje ispravku u odnosu na odgovor? Valjda lice koje traži objavljivanje ispravke ima pravo da dobije obaveštenje od glavnog urdnika iz kojih razloga neće biti objavljena tražena ispravka.

Neophodno je da se ovo obaveštenje dobije u kratkom roku od tri dana, da bi lice koje traži objavljivanje ispravke moglo da zatraži sudsku zaštitu. Mada u okolnostima DOS-ovske diktature, očigledno je da će usvajanjem ovog zakona biti nastavljeno vanredno stanje u sferi informisanja, ove odredbe postaju besmislene.

Jer, koji će se novinar ubuduće usuditi da napiše nešto negativno o predstavniku vlasti, kada može očekivati da će se njegovi tekstovi analizirati posle nekoliko godina, kao što se to sada radi sa novinarskim tekstovima, koje analizira neka vladina komisija, da bi utvrdila ko je i da li je u poslednjih nekoliko godina pisao nešto negativno o bivšem premijeru ili o ljudima u trenutno vladajućoj nomenklaturi. Pa će od novinara, koji su to nekada pisali koristeći slobodu informisanja, napraviti neki koncentrični krug novinara koji su u službi organizovanog kriminala, kako reče ministar Mihajlović.

Posle ovakve hajke na novinare ne očekujem slobodno informisanje, ali ipak predlažem da ovaj amandman usvojite, jer verujte da ima smisla.

Dame i gospodo, preko poreza i poreske politike najbolje se ogleda karakter jedne države, jedne vlasti, to je na neki način ogledalo vlasti. Vidi se, naročito u uređenoj zemlji, šta podržava, šta stimuliše i kakvu politiku vodi. Mi smo dugo živeli u zemlji u kojoj su porezi bili "poslednja rupa na svirali", ali je socijalna pravda bila "mrtvo slovo na papiru". U zakonima, u deklaracijama, a u stvarnosti nigde. Besplatno lečenje, ali ako ste bolesni, mora da kupite lekove, zavoj, pa vas to više košta.
Besplatno školovanje, ali škola prokišnjava. Ima socijalne pomoći, dečjih dodataka, ali za tri godine. To je bila socijalna pravda, a porezi, i ako ste hteli da ih plaćate, niste mogli, jer je bio visok procenat u domenu sive ekonomije.
Mi danas imamo i beležimo u izveštaju o budžetu daleko veća ulaganja u zdravstvo, školstvo, natprosečni rast plata kod korisnika budžeta, u odnosu na ukupan rast plata, pa smanjujemo poreze.
Tu želim da prepoznam rezultate dvogodišnje Vlade Srbije i stvoren prostor za umanjenja koja danas donosimo. Mnogi su ovde govorili da je to naknadna pamet, da je to promena poreske politike, da je to trebalo uraditi pre, a upravo rezultati koji su postignuti u poslednje dve godine su stvorili mogućnosti da korisnicima budžeta dajemo više, ili isto, a da smanjujemo poreze.
Pre svega, naravno da je to postignuto samo većom finansijskom disciplinom, suzbijanjem sive ekonomije, što takođe doprinosi većem plaćanju poreza, početnim ali vrlo značajnim rezultatima u suzbijanju šverca, naročito akciznih proizvoda, ali bih rekao i većim poverenjem građana u državu i njene institucije.
Tako je nastao taj fenomen da uzimate manje, a dajete više. I tu su neoborivi dokazi da postoje dobri rezultati u prethodnom periodu i da je to ono što smo i očekivali; i kada smo govorili da sve ne može odmah biti, evo, posle izvesnog vremena, smanjuju se porezi.
Direktno, ove odluke koje danas donosimo, utiču na poboljšanje standarda. Ukidanje poreza na promet svim životnim namirnicama, ako je to trošak od jedne plate, a ako te namirnice učestvuju znatno, i te kako je direktno uticanje na standard, naročito kod siromašnijih slojeva.
S druge strane, vrlo su važne i poreske olakšice, koje predstavljaju podsticaj za privredu. Do sada u preduzećima i nismo imali kategoriju dobiti. Nje nije bilo ili nije prikazivana. Najpovoljnija stopa poreza na oporezivanje dobiti preduzeća je vrlo veliki stimulans za investicije, vrlo veliki stimulans za zapošljavanje, stvarno, a ne fiktivno, i vrlo veliki stimulans za privatizaciju, jer smo Zakonom o privatizaciji obavezali kupca da investira, bilo da je u pitanju aukcija, ili tender. On će imati dodatnu motivaciju, jer će mu ta investicija uđi u oslobađanje od poreza na dobit.
Za pet godina može najmanje da bude toliko dobiti da može da napravi još jednu takvu fabriku. Takođe, politika prema nerazvijenim opštinama bila je ranije da se formiraju fondovi za nerazvijene, pa su ta sredstva u rukama političke elite, koja često napravi poneki spomenik ili promašenu privrednu investiciju. Ovde se stvaraju uslovi za direktne investicije, jer 10 godina ne plaćati porez na dobit, to je vrlo visoka motivacija za ulaganja u nerazvijene opštine, naročito što je to ulaganje svedeno i na cifru od 20 hiljada maraka i pet zaposlenih. To je vrlo veliki stimulans i mislim da će doprineti onome čemu težimo.
I drugo, kada donosimo zakone u Skupštini, vrlo je važno da donesemo zakone koji se mogu sprovesti. Vrlo je važno da oni koji izvršavaju zakone, mogu da kontrolišu. U samoj odredbi zakona treba da se predvidi mogućnost da li će moći da se sprovede, da li će zakon omogućiti kontrolu. Nije dobra priča - neće je građanin. Nije tačno; iskustva iz prethodnog perioda su upravo pokazala da su građani ti koji najpre prihvataju uređenu državu i uređena pravila.
I na kraju, mislim da ove poreske izmene koje danas usvajamo donose još veću socijalnu sigurnost građana, da smo uspeli da prihvatimo izazov tranzicije i da je izostao očekivani socijalni gnev, možda planiran od strane onih političkih partija koje su u tome prepoznavale svoju šansu.
Uprkos problemima, uprkos svemu onome što nosi tranzicija, mislim da je i ovim poreskim izmenama učinjen značajni korak ka socijalnoj sigurnosti i ka novim reformskim poduhvatima, za koje je ta socijalna sigurnost neophodna. Hvala.

Dame i gospodo, donosimo po prvi put u našoj zemlji zakon koji reguliše ovu oblast - javna potrošnja odvijala se vrlo spontano, bez odgovarajućih propisa ili u mreži različitih propisa  koji ni na približan način nisu garantovali ne samo kontrolu, nego i javni uvid u trošenje finansija; preko 50% društvenog proizvoda u javnoj potrošnji znači da u jednom danu na hiljadu mesta, hiljade ljudi donosi odluke o trošenju javnih finansija. Nije dovoljno za jednu vlast, bilo koju, bivšu ili sadašnju, reći da mi imamo hiljade poštenih ljudi koji su sami po sebi dovoljna garancija da će odgovorno upravljati javnim finansijama. Ovo nije priča o poštenju. Mnogi nisu postali lopovi zato što nisu imali prilike. Prilika je jedan od razloga da postanu lopovi.
Ovaj zakon pruža garancije, pruža mogućnost javnog uvida u kontrolu svih onih koji raspolažu javnim finansijama. Zato je ta priča i polemika o poštenju u vršenju vlasti pomalo i besmislena, ako se na institucionalan način ne pruže garancije da se u to i uveri, ne samo opozicija, već i građani i svako onaj ko želi da kontroliše institucije. Mi smo se ovde susreli sa jednom opaskom, kada smo došli u Skupštinu - DOS je najgori; mi smo bili loši, vi ste gori. To je jedna poruka kojom ne želi da se prikaže ko je gori, nego da se opravda upravo ono što ste bili loši.
Ma koliko neprijatno zvuči, ipak se razlozi za donošenje ovog zakona nalaze u brojnim podacima koji na dramatičan način ukazuju koliko je sredstava iz javnih preduzeća, ustanova i budžeta trošeno. U mnogim lokalnim samoupravama, naročito u Beogradu, primenjene su mnoge od ovih institucija koje su ugrađene u zakon. Efekti su više nego frapantni. Recimo, za samo jedan deo u Gradskom saobraćajnom preduzeću, za koji je plaćano ranije 196.000 maraka, ove godine je plaćeno samo 66.000 maraka; to nije 30 ili 70%, to je tri ili šest puta. Ako uzmemo obim budžeta ovih javnih finansija, cifre efekata ovakvih primena su nesagledive.
S druge strane, nisu samo tenderi i konkursi sami po sebi garancija da će određeni posao ili nabavka biti korektno urađeni. Zakon predviđa čitav postupak i pre tendera i nakon tendera kojim se garantuje i omogućava uvid u sve faze tog postupka: od konkursne dokumentacije, tenderske dokumentacije, od postupka oglašavanja, do odlučivanja. Zakon takođe predviđa jednu vrlo važnu stvar, da se nabavka može izvršiti samo na osnovu plana; Plan je prethodni uslov, preduslov kontrole. Planovi su akti koje donose skupštine, organi upravljanja. Znači, oni su samom odlukom o planu vezali ruke izvršnoj vlasti i omogućili da se izvrši kontrola.
Ovo je jedan od primera na koji način zakonodavna vlast kontroliše izvršnu vlast. Nije kontrola izvršne vlasti tako što jedan politički centar moći u opoziciji ili nekoj drugoj partiji traži da bude salušan ili uvažen od Vlade. Kontrola izvršne vlasti se sastoji u tome što svako, od premijera do šefa mesne kancelarije, ima obavezu da u raspolaganju sredstvima i odlučivanju poštuje određenu proceduru. To je kontrola izvršne vlasti, a nije polaganje računa ili nagodba sa nekim centrom moći koji se nalazi na drugoj strani, bilo u opoziciji ili koaliciji.
Znači, ovo je dokaz da ova skupština obezbeđuje kontrolu izvršne vlasti, koja nije samo Vlada, koja je i opština, i ustanova, i javno preduzeće. Na taj način mi kao poslanici ostvarujemo puni smisao kontrole izvršne vlasti.
Pomenuto je nekoliko kritika. Jedna je uobičajena - zaštita domaćih proizvođača. Takođe, znam jedan primer, ne bih da reklamiram firmu, koja je po 50% većoj ceni prodavala javnom preduzeću nego što je izvozila. Kad je raspisan javni konkurs i kada se pojavio uvozni proizvod, domaća firma je dobila prednost, ali nije pošteno da našem javnom preduzeću prodaje duplo skuplje nego što izvozi. Izvozne cene su bile niže. Loša usluga je kada domaćoj industriji obezbedite monopol. Treba biti blagonaklon, ali pod tržišnim uslovima u konkurenciji. Zato je jedan od vrlo važnih principa koji zakon obezbeđuje, garantuje konkurenciju. Sigurno je da ćemo na taj način i disciplinovati, odnosno pedagoški uticati na domaću industriju, da se ne ponaša po osnovu monopolskog položaja, bahato. Mnogo je takvih primera.
Uveren sam da, iako su za poslednje dve godine urađene velike uštede, donošenjem ovog zakona činimo dosta dobroga ne samo budžetskim korisnicima, nego i standardu svih građana, koji će se kroz kvalitetne nabavke i poslove u zadovoljavanju opštih i zajedničkih potreba, u školama, bolnicama, lokalnoj samoupravi, javnim radovima i putevima, na ovaj način ostvariti. Zato smatram vrlo važnom odluku o izglasavanju ovog zakona.

Predlog po Poslovniku, da vreme za raspravu o amandmanima bude tri minuta.

Predlog po Poslovniku ima pravo poslanik, a to vi dobro znate. (Dođi pa kaži.) U skladu sa članom 138, kao i prethodnih dana, predlažem da se rasprava o amandmanima vodi tri minuta.

S obzirom da je do kraja rada, dame i gospodo, ostalo nešto više od sat vremena, a da nemamo predlagača, predlažem pauzu do sledećeg dana, znači da sada prekinemo.

Dame i gospodo, već tri meseca traje široka rasprava o zakonu o radu, u kojoj učestvuje veliki broj subjekata, sindikati i poslodavci, stručnjaci raznih oblasti. Skoro da je sve rečeno i dosta toga usaglašeno, dogovoreno, a rasprava danas, kao i prethodna tri meseca, obiluje  dosta optuživanja ko je bolji, ko je gori, ko više brine o pravima radnika, čime se, čini mi se, beži od suštine zakona. Time se beži od realnosti, potreba naše zemlje i situacije u kojoj se nalaze  naša preduzeća i zaposleni.
U ovoj skupštini doneli smo paket poreskih zakona i izvršili poresku reformu, uspostavljena je monetarna stabilnost. Doneli smo Zakon o privatizaciji, počelo je rešavanje pitanja spoljnjeg i unutrašnjeg duga. Ovaj zakon dolazi kao sledeći važan korak ka evropskim integracijama, ka integraciji naše privrede u savremene tokove koji su opredeljenje naše zemlje i Vlade.
Nedvosmisleno predlagač govori da je cilj da naša ekonomija postane deo evropskog kapitalizma, nedvosmisleno govori da postoji cena tranzicije, nedvosmisleno i bez udvaranja govori da u tome žrtve treba da podnesu svi građani Srbije i nedvosmisleno računa na spremnost građana da u tom poslu aktivno, učestvuju verujući da je to budućnost naše zemlje i naše privrede. Zato su i rešenja u ovom zakonu primerena zemlji u tranziciji i zahtevima tržišne privrede. Više od deset godina u upotrebi je pojam tržišne privrede, a da se pod time često podrazumevalo nešto što bi bilo originalno za našu situaciju, nešto čemu treba postepeno težiti.
Nema tržišne privrede bez tržišta radne snage. Princip ravnopravnosti poslodavaca i radnika, koji afirmiše ovaj zakon, podrazumeva da, ukoliko poslodavac i radnik jednako budu na tržištu u neizvesnosti, ako garantujemo radniku pravo na rad, onda se mora garantovati i poslodavcu pravo na posao, bez obzira kakve rezultate postiže. To je onda put, to je onda dogovorna ekonomija, to je onda ono u čemu nema odgovornosti, nema konkurencije, nema kreativnosti, to je onda ono što vodi u stagnaciju preduzeća, to je ono što ukida radna mesta.
Zato su i prava radnika u ovom zakonu vrlo jasno precizirana i usaglašena sa mnogim evropskim zakonima. Ona se tiču materijalnog položaja, garantovane zarade u novcu jednom mesečno, a ne kao što je ranije bilo: socijalna sigurnost, penzijsko osiguranje, zaštita, uslovi rada. Sve ostalo je predmet sporazuma, sve ostalo je sastavni deo dogovora koji se postiže između radnika i poslodavca, jer je pretpostavka da nisu sukobljeni interesi i jednog i drugog, već da oni zajedno mogu napraviti bolji aranžman, nego što bi im to zakon učinio.
Zato je bolje ostaviti prostora da u ugovoru i sporazumu koji radnik i poslodavac postižu bude rešeno pitanje motivacije, stimulacije i boljih rezultata.
Mnogi su se ovde služili raznim statističkim podacima, izvlačeći često iz konteksta samo one podatke koji odgovaraju njihovom stavu. Teško je u ovom trenutku utvrditi obim nezaposlenosti i obim socijalnih potreba. Oko milion ljudi je fiktivno zaposleno, skoro milion ljudi je na zavodu za zapošljavanje i skoro milion ljudi radi u sivoj ekonomiji.
Ko će utvrditi ko je fiktivno zaposlen, a radi u sivoj ekonomiji; ili ko je nezaposlen, a ima rešeno pitanje na drugi način? Da bi se doneo socijalni program, što je često bio zahtev sindikata, potrebno je imati mehanizme utvrđivanja obima socijalnih potreba. U ovakvom stanju u kome se naša zemlja nalazi, teško je utvrditi globalni, opšti program socijalnih potreba. Ko je taj ko može odrediti cenu koja treba da bude data da bi se taj program realizovao?
Socijalni program i obim socijalnih potreba se utvrđuje u svakom preduzeću pojedinačno, za svakog radnika. To je posao koji se ne reguliše zakonom o radu, to je posao koji se sprovodi postupkom privatizacije i to je zadatak drugih državnih i društvenih institucija.
Prema tome, ovaj zakon niti može da obezbedi, niti može da garantuje posao. Tačno je da se lakše gubi posao ovim zakonom, da se lakše dobija otkaz, ali isto tako je tačno da se lakše i zasniva radni odnos, kao i da su ova rešenja dalja od iluzije da se stupanjem u radni odnos jednom, rešavaju svi problemi u životu, ali isto tako da su gubitkom radnog odnosa sve lađe potonule.
Dinamična privreda, koja jedina ima šanse da bude uspešna, poziva i tera svakog radnika na konkurenciju, na borbu, na nadmetanje, dokazivanje. Daje šansu svakome onome ko želi da radi. Mi već danas imamo nedostatak učitelja i nedostatak lekara, mi već danas imamo mnogo konkursa, sezonskih, za mesta koja nisu popunjena. Postavlja se zaista pitanje - koliki je stvarno taj obim socijalnih potreba?
Kao čitava zemlja i sindikati prolaze kroz proces tranzicije. Potpuno je normalno očekivati da će u vreme tranzicije biti nešto življa sindikalna aktivnost. Menja se i njihova uloga u društvu. Oni su do sada, u prethodnom sistemu, imali počasno mesto u pravnom i političkom sistemu. Oni su služili da, pored prvomajskih i drugih manifestacija, budu dekoracija vlasti, saksije za cveće u dvoru vladara, da u tom ritualu lažnog socijalnog dijaloga prikažu brigu vlasti o radnicima, preko njihovih specijalno izabranih predstavnika.
I za sindikate nastaje mali šok. Zato danas sindikati, kad se obraćaju vlastima, kucaju na otvorena vrata, zato se danas štrajkovi ne povezuju sa neprijateljskom delatnošću i ne smatraju se zabranjenim, zato je danas postignut veliki broj sporazuma sindikata i vlasti. Da se setimo primera "Zastave", "Kolubare", pa nažalost, ako hoćete, i policije, što malo nije uobičajeno. Ima li možda još nekih jačih i većih institucija, osim ako izuzmemo mitinge, proteste opozicionih stranaka, koji su takođe bili prisutni i vrlo žestoki.
Prema tome, razumljiv je strah kod sindikata, jer i kada promenite raspored stolova u jednoj kancelariji, nastaće nervoza kod zaposlenih. Oni u ovim razgovorima koje smo vodili nisu osporavali ciljeve ovog zakona, više su izražavali strah od zloupotreba koje mogu direktori u društvenim preduzećima da učine, koristeći se ovim zakonom.
Nije bilo moguće praviti zakon za društvena preduzeća, niti to ima smisla, kao što nije moguće ni preuzeti upravljanje društvenim preduzećima nekim pravnim aktom od strane države, ni na drugi način. Upravo je uloga sindikata u preduzećima u narednom periodu da kontrolišu sprovođenje i primenu ovog zakona, tu imaju punu podršku Vlade, a smatram i našu podršku. Jer nisu kadrovi u preduzećima način da se reši pitanje društvenih preduzeća, nismo se ni zalagali za promenu kadrova, nego za promenu sistema.
Nema blanko poverenja u kadrove, ukoliko nisu izloženi kontroli i proveri. Ima primera za to, zašto i to otvoreno ne reći. Prema tome, sindikat ima mesto u procesu tranzicije, vrlo aktivnu i vrlo intenzivnu ulogu, možda veću nego što je imao ili što će nakon toga imati.
Imajući sve to u vidu, smatram da su svi koji su učestvovali u ovoj raspravi našli svoje mesto. Uveren sam da ćemo zakon doneti, uveren sam da i ovde imamo dosta visok konsenzus oko toga. Naravno, očekujemo da oni koji ga iz stranačkih interesa ne podržavaju, ne glasaju za njega, ali sam dubuko uveren da smo svesni da su ova rešenja koja danas usvajamo dobar put i da ona u kontekstu svih drugih zakona koje smo doneli znače jedan krupan korak napred, mnogo brži nego što su to činile zemlje u našem okruženju.
Mi to i moramo da činimo brže, jer smo izgubili dosta vremena, sada to vreme ovom ubrzanom zakonodavnom aktivnošću nadoknađujemo, s pravom prednjačimo na Balkanu i postajemo lider ekonomskih promena. Mislimo da naš narod za to ima potencijala i da to zaslužuje. Hvala.

Dame i gospodo, reklamiram povredu člana 99. Izgleda da svaki početak radnog dana zasedanja Skupštine treba da u provm delu ima malo saopštenja političkih stranaka ili političkih grupa. Mislim da postoje i konferencije za štampu i mogućnost da se ti stavovi saopštavaju.
Naime, reagujem zato što je sa ove govornice spomenuto da je gospođi Leili Ruždić, poslaniku DOS-a, milo što su počinjeni zločini ili što se oni prikazuju. Ovo nije prvi put. Pre neki dan je spomenuto da neko nije Srbin, odnosno da nisu Srbi oni koji su dobili dve trećine glasova u Srbiji i mislim da je vreme da se reaguje na adekvatan način na takvu vrstu uvreda koje se, ipak, pred širokim auditorijumom i u Narodnoj skupštini izriču.
Niti je kampanja, ali niti ćutanje o zločinima nešto što treba da bude predmet političke borbe. Svi bi verovatno voleli da se prava istina o tome utvrdi. Ali, bojim se da pošto mnogi još iz Jasenovca prebrojavaju žrtve i to tumače različito, da ćemo mi imati i da će i kod nas proći puno vremena dok se ne suočimo sa onim što je stvarno počinjeno.
Prema tome, bilo bi idealno kada bi mogao jedan anketni odbor da utvrdi istinu i da taj posao obavimo. To je nažalost mnogo komplikovano i mnogo je to težak posao. Ali, verujem da će jedna demokratska država i njen pravosudni sistem, vodeći računa i o ljudskim pravima, u jednom postupku to da reši. Samo je to put da žrtve ne bi bile instrument političke borbe. Jer, koristiti žrtve za političku borbu, bez obzira, nije ni moralno, da ne bih rekao morbidno je, veliki govori na tragediji i našeg naroda i drugih naroda čine i da se sakupljaju politički poeni.
Mislim da sa uvredama ovakve vrste zaista treba da prekinemo u Skupštini.

 Dame i gospodo, s obzirom na obim ovog zakona i na broj podnetih amandmana, smatram da je moguće da rasprava u načelu traje kraće i predlažem na osnovu člana 88. stav 1. da ograničimo vreme diskusije na pet minuta.

Smatram da je povređen Poslovnik kada je data pauza zbog nedostatka kvoruma, jer je Skupština imala kvorum. Čak i da je tačno ovo što je stavljena primedba na broj loše identifikovanih poslanika, više od 30 poslanika ne ubacuje svoje kartice i prema tome, stvarno i faktički Skupština je imala kvorum i pauza zbog nedostatka kvoruma nije u skladu sa Poslovnikom i ako treba da se svaki put nadmudrujemo, onda je jedino rešenje brojanje. Mi ćemo to od sada tražiti, jer tražiti prava, a ne izvršavati obaveze, ne bih da opisujem šta znači. Prema tome, u javnosti svrha ovoga je propaganda, pokušaj kompromitovanja itd. Prema tome, sve to da saberemo, Skupština je imala kvorum. Suština je u tome da li Skupština ima kvorum ili nema. Skupština ima kvorum, imala je kada je data pauza. Prema tome, uvek ćemo predlagati brojanje i videćemo da li ima kvorum.

 Dame i gospodo, višestruki je značaj ovog zakona i o njemu se ne govori samo danas, govori se više meseci u javnosti, govorilo se u ovoj  skupštini kada su i drugi zakoni bili u pitanju. Njegova istorijska dimenzija je to što ukida društvenu svojinu, on daje šansu privredi koja je u bezizlaznom stanju, on definitivno depolitizuje privredu i mešanje   političkih stranaka u privredu, ovaj koncept stavlja u aktivnu ulogu sve subjekte koji učestvuju u privrednom životu i, na kraju, ovaj zakon je u interesu rada i radnika i, rekao bih s obzirom da je ključni zakon ekonomske reforme, da je i  u nacionalnom interesu.
Dilema koja se ovde postavila da li se radi o levičarskom ili desničarskom konceptu, mislim da je pogrešno postavljena. Mi smo imali sukobljenja, ne po tom principu koncepta, nego sukobljenja između jednog stihijskog, nekontrolisanog putem ovog predloga za jedan javni, regulisani, ali stvarni koncept. Nije fiktivna, već stvarna privatizacija.
Istorijska dimenzija ovog zakona je što ukida definitivno društvenu svojinu. Društvena svojina nije samo neefikasni oblik svojine i čini mi se da oni koji je brane ne spominju efikasnost kao problem. Društvena svojina je materijalna osnova jedne neuspele ideologije kojoj se ne suprotstavlja druga ideologija, već koja je suprotna ljudskoj prirodi, ali je materijalna osnova jedne vladajuće elite koja je uz paraleno postojanje privatne i društvene svojine, na lak način se obogatila i koja je predmet našeg prethodnog zakona.
Ako ima straha od privatizacije, onda upravo taj strah podstiču one privatne firme koje simbolizuju prethodnu vlast, odnosno koje su postale za kratko vreme bogate i eventualno mogu da budu razlog da neko ko je na taj način došao do bogatstva sada ispoljavao strah da će kupiti velike firme. Upravo ovaj zakon ne daje šansu takvima, jer ne daje cenu kao glavni razlog, nego neke druge uslove koje takve firme ne mogu da ispune, jer nisu svoje bogatstvo stekle na tržištu , nisu stekle radom, već su stekle zahvaljujući političkim pozicijama koje su imale u društvenim preduzećima primarnom emisijom, i one, u ovom zakonu nemaju šanse.
Kritičari, odnosno branioci društvene svojine u ovom trenutku više nastupaju kao ustavobranitelji, tumačeći na svoj način Ustav, izbegavajući da kažu suštinu i smisao povezanosti između društvene svojine i prethodne vlasti. Depolitizacija privrede je jedna od važnih stvari koja se ovim zakonom ostvaruje, jer partner, privatni vlasnik, neće određivati direktore po partijskim knjižicama, nego po garancijama da će čuvati imovinu i ostvarivati profit.
Ako smo mi kritikovali prethodna rukovodstva po firmama, ako ste vi kritikovali neka rukovodstva koja su došla sindikalnom borbom posle 5.oktobra unutar preduzeća, onda je prilika da sa tim definitivno raskrstimo i da se rukovodstva u preduzećima biraju po drugom kriterijumu. Da li će odnos ponude i potražnje dovesti do niske cene?Mislim da se ovim zakonom ne iznose čokolade, niti se iznosi krompir, već tu vlada druga logika. Ulaganje privatnika u jednu pivaru možda će dovesti strateškog partnera kod proizvođača ambalaže. Dolazak strateškog partnera u cementaru možda će dovesti strateškog partnera građevinskim firmama.
Prema tome, to je druga logika, otvaranje tržišta može da privlači, a ne da obara cenu, kao što je ovde to bilo prezentirano. I na kraju, zašto mislim da je ovaj zakon u interesu radnika? Baš zato što daje prednost kod prodaje strateškim partnerima, koji u prvom redu treba da obezbede tržište, tehnologiju i socijalni program, a ne samo visoku cenu.
Mnogo je primera ovde iznošeno. Pročitao sam recimo da je holandski "Filips" kupio nemački "Grundig". Zašto neki bogatiji Nemac nije kupio, nego su to olanđani kupili, a ovo je na račun onih koji govore o suverenitetu kod privatizacije, zato što je "Filips" mogao da zaposli 6.000 radnika, zato što je obezbedio socijalni program. Voleo bih da se takav patner pojavi za EI Niš ili neku sličnu firmu.
I na kraju , ovaj zakon omogućuje pokretljivost kapitala, odnosno ne može se više nikada desiti da firma toliko propadne da njena imovina bude tri puta manja od dugova, već će blagovremneo doći do promene vlasnika i zaštite radnika i prava radnika. Siguran sam da će brojni direktori, sindikati, iskoristiti šansu koju zakon daje za stimulaciju, da u prvoj fazi krenu u privatizaciju, da obezbede pogodnosti.
Uloga države je da potpiše pravila , da uputi signal za start, a da direktori i svi koji učestvuju u privrednom životu brže i pre stignu do cilja.

Dame i gospodo, prinuđen sam da reagujem, jer smo 25 puta čuli isto. Bez obzira da li je rasprava u načelu, da li je amandman na jedan, na prvi ili 25 član, isti govor - sankcije, uspesi "Simpa" - nema veze sa temom.       
Prekršen je član 98. dvadeset i peti put.

Dame i gospodo, ozborim da smo danas nešto manje radili, predlažem da nešto malo produžimo rad do završetka rasprave u načelu.

Dame i gospodo, kako reče kolega, naše vreme prolazi i sasvim se slažem, i naše i vaše vreme prolazi, ali je važno da u toj prolaznosti iza nas ostane nešto po čemu će se mlađi nas prisećati. Bolje je da to bude po dobru i po dobrim stvarima, a ne po lošim. Ipak mislim da građani Srbije očekuju od ovog zakona da se bar delimično ispravi nepravda, u kojoj smo živeli poslednjih godina. Mislim da to posebno očekuju radnici koji su umesto plata primali topli obrok i polutke, da to očekuju i roditelji koji nisu imali godinama dečiji dodatak, da to očekuju i oni socijalni slučajevi koji nisu dugo primali pomoć, da jednom rečju to očekuje većina građana Srbije.
Mi kao Skupština snosimo odgovornost da donesemo zakon koji će otkloniti tu nepravdu i već na samom početku i prilikom njegovog predlaganja svesni smo činjenice da u potpunosti nije moguće zadovoljiti tu pravdu, upravo zbog toga što smo vezani principom pravne sigurnosti, ali se nadamo da ćemo u najekstremnijim slučajevima i najvećim oblicima kriminala sa narodnim parama, ovim zakonom zadovoljiti tu pravdu. Uvek sam u Skupštini fasciniran hladnokrvnošću sa kojom predstavnici bivše vlasti otvoreno govore i priznaju postojanje slučajeva neosnovanog bogaćenja, zloupotreba, kriminala, a onda elegantno iz te hladnokrvnosti prelaze na kritiku principa teorijskim raspravama koje mogu trajati satima.
Zaista mislim da će se ne samo pravna nauka, već politička i ekonomska, a možda i medicina dugo baviti onim što se dešavalo u poslednjih deset godina, dugo izučavati kako je bilo uopšte moguće toliko puta podvaliti sopstvenom narodu, sa toliko raznovrsnih modela pljačke i podvale i kako je to sve kao fenomen teorijski moglo da opstane.
Argumenti kritičara su dosta kontradiktorni, jer oni zbog retroaktivne primene zakona kritikuju da je ovim zakonom ugrožena pravna sigurnost, a isti ti potom iznose argumente u prilog tome da se svaka imovina i svako bogatstvo ispituju. Te dve stvari su suprotne jedna drugoj, jer ako bi se svaka imovina ispitivala, to bi bile upravo one partijske komisije za ispitivanje porekla imovine. Zakonodavac, predlagač zakona se ovde ograničio na tačno prepoznatljive, odnosno moguće oblike korišćenja privilegija, koje se mogu utvrditi i koje se mogu dokazati. Zato su ti slučajevi taksativno nabrojani.
S druge strane, rečeno je da je već krivično zakonodavstvo moglo ovo da reši. Ako je moglo, onda se postavlja pitanje zašto nije, jer ako priznamo da postoje razlozi i da je to moglo krivično da se goni, zašto se to nije i gonilo? Jedna, takođe, primedba je da su društvena preduzeća korisnici ovih privilegija i nadam se da će biti interesantno pratiti tok novca koji je došao u ta društvena preduzeća.
Najzad, iskorišćena je prilika da se ponovo zaplaše građani kako će im se veliki namet uvesti i želim samo da ponovim da građani koji su otkupljivali stanove ne podležu pod ovaj zakon, da se on samo odnosi na imenovana lica, funkcionere i direktore u preduzećima koji su mimo kriterijuma, predviđenih aktima, koristili i dobijali stanove, što znači na jako ograničen broj. Na kraju, želim da kažem da bih voleo da još Srba iz belog sveta dođe sa znanjem i sa reputacijom koju su tamo stekli, a da što manje Srba stoji ispred ambasada i ide u beli svet.