Dame i gospodo stanje na Kosovu i Metohiji ne daje nam  pravo na velike govore, krupne reči, busanje u grudi, skupljanje političkih poena na nečemu što, ipak se svi slažu, je nacionalna tragedija i u sadašnjosti i u budućnosti veliki problem naše države. Lako je bilo nekada, lako je i danas reći u Beogradu, Kosovo je naše, ne damo Kosovo, ako građani koji su živeli na Kosovu ne mogu da kažu da je Kosovo njihovo ili ako građani koji tamo sada žive se tako ne osećaju. U okviru teme o kojoj danas razgovaramo isprečila se ispred nas Rezolucija 1244, o kojoj je najviše bilo reči.
Nije dovoljno samo reći kriv je neko što se ne sprovodi Rezolucija u jednoj tački, potrebno je videti i kakvi problemi u njoj postoje. Jedan od problema, a o tome je valjda trebal da vode računa oni koji su potpisivali, jeste što je ona na izvestan način kontradiktorna. Tačno je da u jednoj odredbi kaže - suverenitet Srbije, ali je tačno da u sledećim tačkama ona ima one odredbe koje taj suverenitet narušavaju. Faktičko stanje je da mi na delu teritorije imamo ograničeni suverenitet, da je on posledica politike i države koju smo imali i da je to okvir u nutar koga je moguće delovati. Ni pravni okviri koji su predviđeni ovim rešenjem ne isključuju prava Srba na Kosovu. Naprotiv, postoje odredbe koje o njima govore, postoje garancije i specijalni postupci kada su ugrožena prava etničkih zajednica. Međutim, problem je što ima loših iskustava, što nema dovoljno poverenja i problem je što mi ne verujemo da su to dovoljne garancije da će ta prava biti ostvarena i da će biti poštovana.
Takođe, kaže se prvo povratak prognanih na Kosovo, kao da je to stvar određene odluke. Znate, donese se odluka - sutra povratak. Prisustvovao sam jednom vrlo brutalnom pokušaju povratka kada je posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma krenula kolona izbeglih lica, Srba sa Kosova, pokušaja koji su krenuli iz Beograda, pokušaja bivše vlasti da nasilno vrati te ljude. Prisustvovao sam toj drami, tom razočarenju ljudi u njihovu matičnu državu. Prisustvovao sam izjavama ljudi koji kažu da su bili naterani na isterivanje Albanaca iz svojih kuća, da nema šanse da se vrate tamo i to je problem povratka.
Znači, prvo, da li svi ljudi žele da se vrate. Ne želim da ubijem nadu onima koji imaju emocije i koji žele. Mnogi ne žele da se vrate. Da li je važno, a sigurno da je važno zaštitim imovinu ljudi, oštećenu, neoštećenu, njihova prava po tom osnovu. Svaki problem treba individualizovati, za sva izbegla lica treba rešavati pojedinačno i naravno, svima onima koji žele treba učiniti sve da se vrate, ali nemojmo pričati o nekakvim masovnim povratcima, jer sumnjam da postoji čak i raspoloženje toliko.
Kada sam pitao jednog građanina, našeg Srbina sa Kosova, zašto je napustio Kosovo, on mi je rekao, znate, kada uđemo u autobus i ne čujemo naš jezik, imam problem i rešio sam da promenim sredinu. Mi ne možemo na silu promeniti nepovoljan etnički sastav na Kosovu. Mi smo imali i bez KFOR-a i bez UNMIK-a situaciju na Kosovu da su u institucijama vlasti sedeli Srbi, a da je postojala paralelna vlast, paralelna država, paralelne bolnice. To je bila jedna iluzija koja je trajala godinama i nije obezbeđivala ništa, iako smo faktički sedeli u institucijama vlasti. Naprotiv, ona je dovela do još većeg konflikta. Jedna od važnih stvari je i mehanizam rešavanja konflikta i više puta je ovde bilo reči da li je jedna od važnih stvari za to da se konflikt rešava sa relevantnim snagama u konfliktu.
Cenim položaj svih nacionalnih zajednica, Egipćana, ali oni nisu relevantni i ne mogu bitno uticati na položaj Srba i Albanaca na Kosovu. Druga stvar je politički moral. Da li se konflikt iskoristi za politički obračun sa unutrašnjim neprijateljem ili političkim neistomišljenicima, i tako sam postane još veći problem, ali se ostvari jedan drugi cilj, a to je cilj elite na vlasti.
Još jedna iluzija, koje mislim da treba da se oslobodimo, a to je pravo bilo koje partije da ima ekskluzivitet u zastupanju nacionalnih interesa. Znate, to automatski podrazumeva, analogno, da su politički protivnici neprijatelji. Mi smo tu situaciju imali. Nacionalni interes ne može biti nešto što se može monopolisati i mislim da, naročito kada su prelomni trenuci, to predstavlja najširi mogući konsenzus, a ne pravo koje može, da tako kažemo, da političke protivnike diskvalifikuje, kao što smo to imali i ranije.
Na kraju, mislim da smo bili taoci jednog nacionalno- socijalističkog programa, koji se u osnovi zasniva na uspostavljanju apsolutne vlasti, pre svega oslanjajući se na manipulaciju nacionalnim osećanjima i na one etničke teritorije u Srbiji, u bivšoj Jugoslaviji, koje su bile mešovite. Seleći konflikt sa jedne teritorije na drugu, da ne nabrajam, dakle, sve više vlast se učvršćivala, a zemlja je ekonomski i nacionalno propadala i, ako je bio 5. oktobar, uzroke treba tražiti u takvoj politici.
Mislim da jedna od promena koju građani očekuju sastoji se u tome da nova vlast - a ovde je bilo spomenuta diplomatska inicijativa na preciziranju obaveze i države, i međunarodne zajednice na otklanjanju nejasnoća - u tom pravcu treba da ide, a ne na huškanje, ne na prebrojavanje zločina ili priču o tome da li treba goniti zločince ili treba goniti one koji otkrivaju zločine. Znate, i po međunarodnom pravu, i po zakonu, i po pravoslavnoj veri, ne možemo svoja prava ostvarivati preko zločina, a otkrivanje zločina nije bacanje ljage na vojsku ili na narod, nego upravo skidanje ljage sa naroda i sa vojske. A ako je u tome učestvovao ili su učestvovali pojedinci iz samog državnog vrha, onda je to njihov problem i to ne sme biti razlog za guranje pod tepih nečega što jeste opasnost za kolektivnu krivicu i za ono što se nama dešava.
I na kraju, jedini merljivi kriterijum uspeha jedne vlasti su rezultati i oni koji su konzumenti te vlasti, a to su građani koji su u tom odnosu. Dosta je bilo politike - jedna država, jedan narod, jedan čovek, dve partije, jedna koja je na vlasti, a druga koja je samo partner u podržavanju te vlasti, a čitav višestranački sistem se sastoji u borbi za to drugo mesto.
Mislim da smo iz te faze izašli i da ćemo ući u bolji period.

Dame i gospodo, da je u Srbiji došlo do promena, svedoči i današnja sednica Skupštine Srbije, jer, iako smo na kraju šeste nedelje stalnog zasedanja, na dnevnom redu se nalazi jedan zakon koji su predložili predstavnici bivše vlasti, odnosno, današnje opozicije. To govori da je došlo do promena.
Zahvaljujući kolegi, hroničaru, Tomi Panajotoviću, nalazim da ranije nije bila takva praksa. Recimo da je samo Demokratska stranka predložila desetak zakona, koji nikada nisu došli na dnevni red, da je samo jednom iz paketa zakona o privatizaciji iz konteksta izvučen jedan, koji je, uprkos upozorenju predlagača da to donosi dodatne probleme, usvojen (to je bio Zakon o privatizaciji i revalorizaciji), da bi se podvalom prikazivalo i kompromitovao i predlagač i ideja privatizacije.
No, toliko o odnosu nekada i sada. Govoriću o zakonu, ne ulazeći u promotivno-političke motive predlagača, već o onome šta on u ovom trenutku znači. Potreba da se poveća proizvodnja i zaposlenost, više je nego očigledna. Prednosti malih i srednjih preduzeća, takođe. Međutim, postavlja se pitanje - da li se na ovaj način može taj cilj ostvariti?
Postavlja se pitanje - kakvo je shvatanje odnosa države i privrede, da li se ovim zakonom nudi DOS-ovskoj vladi da upravlja jednim delom veoma značajnim u privredi - malim i srednjim preduzećima? Da li su iskustva koja smo ranije imali u bivšoj vlasti, sa centralizovanim fondovima, pri čemu ne bih sada iskoristio priliku da čitam materijal budžetske inspekcije u kome se nalaze brojni primeri nezakonitih tokova novca, i to onih fondova koji su, bar na televiziji, izgledali kao nacionalna svetinja, Fond za obnovu zemlje, Fond za razvoj, a u stvarnosti, bili kap u moru osiromašene privrede.
Radi se o novom odnosu države i privrede u kome država ne upravlja privredom i preduzećima, u kome, kako su neki ovde govorili oko poreskih zakona, propisuje pravila igre, stvara domaći i međunarodni ambijent, u kome se obavlja slobodna tržišna privreda. Naravno, svesna problema da uspostavljanje makroekonomskih uslova za razvoj malih i srednjih preduzeća ne ide tako brzo. Vlada Republike Srbije, kao što vam je poznato, u četiri regionalna centra u Srbiji, Leskovcu, Valjevu, Vršcu i Kragujevcu, formirala je svoje službe i podeljeno je oko 2,5 miliona maraka kredita, do 150.000 maraka, na tri do pet godina, uz grejs-period od godinu dana i godišnju kamatu od 8%.
Priznaćete da se radi o dosta prihvatljivim uslovima. Namera je da se i u ostalim regionalnim centrima otvori ova agencija i da se formira republička agencija, jer je neophodno u ovom međuperiodu izvršiti privremeno neku vrstu ulaganja i pomoći, kako bi se jako težak socijalni balast olakšao.
Odnos države i privrede treba da bude takav da država propisuje pravila igre, da nikada ne raspravljamo - da li je ova ili ona firma dobila kredit, već da uslovi budu jednaki za sve, što u ranijem periodu, kad je u pitanju Fond za razvoj i Fond za obnovu zemlje, nije bio slučaj. I da onaj ko daje kredite bude odgovoran za vraćanje, odnosno naplatu, uključujući i prinudnu.
Samo tada prestaće priča o tome da li je firma koja je dobila kredit direktno ili indirektno vezana za nekakvu političku grupaciju, ili nešto drugo. Vrlo važan posao, koji doprinosi stvaranju uslova za mala preduzeća, jeste decentralizacija koja će omogućiti zainteresovanost i opština i regiona, vraćanje autonomije Vojvodini, da bi se na svim nivoima stvorila zainteresovanost. Jer, ako lokalne zajednice imaju prihode, sopstvene, biće daleko više zainteresovane da se utrkuju koja će bolje uslove ponuditi da se određena fabrika ili preduzeće nađe baš na njihovoj teritoriji. To je zdrava utakmica, to nije razaranje države, to je vrlo pozitivan korak, i on će se sigurno postepeno sprovoditi.
Jedan od najvažnijih uslova, koji je već ostvaren, to je zaustavljanje štamparije novca. Nema kredita u uslovima inflacije, nema ni kredita u privredi, nema ni potrošačkih kredita, nema ni finansiranja proizvodnje, ukoliko postoji inflacija. Nema goreg poreza od štampanja novca. Uslov svih uslova, ostvaren je. Naravno, postoji i cena toga, postoje socijalne kategorije koje u takvim uslovima treba štititi.
Drugi važan uslov koji smo takođe ostvarili jesu jednostavni, pravedni, unapred poznati porezi, gde se ne može preko noći uredbom intervenisati tako da se izmene uslovi poslovanja, da se uvedu nove obaveze, dok se i ostalim privrednim subjektima ne da blagovremeno da tu vrstu obaveze ukalkulišu u svoje poslovanje.
Mogli smo da idemo čak i na to da privrednim subjektima damo tu vrstu obaveza, da ih ukalkulišu u svoje poslovanje. Zato je i bilo toliko polemike, jer su postojale različite stope i brojne olakšice koje su omogućile izbegavanje poreza, odnosno neravnopravne uslove privrednim subjektima na tržištu, a da ne pričamo o onima koji su omogućavali oslobađanje od plaćanja obaveza.
Kada su u pitanju visine poreza- to je danas odnos između potreba i mogućnosti i o tome se uvek može diskutovati. Ali, uslov jednostavnosti, pravednosti i ravnopravnosti za sve učesnike u prometu, to je važno, mislim da smo taj uslov stvorili.
Treći, rekao bih i najbitniji uslov za razvoj malih i srednjih preduzeća jeste ukidanje društvene svojine, što će reći - privatizacija. Namerno sam ovako naveo, jer paralelno postojanje privatne i društvene svojine koje je karakterisalo prethodni period, u kome jeste osnovano mnogo privatnih preduzeća, dovelo je do divlje privatizacije, do prelivanja društvenog kapitala potpuno nekontrolisano u privatni kapital i do potpunog uništavanja velikih sistema.
Osnovni uzrok uništavanja velikih sistema leži u paralelnom postojanju privatne i društvene svojine. Kako praktično to izgleda - u poslednjih desetak godina nastale su firme čija je jedina delatnost bila da snabdevaju sirovinama društvena preduzeća, da im plaćaju kompenzacijama struju, da im zatvaraju, ponekad uz političke veze, poreze, i da sa njihovom robom budu gospodari na tržištu, da imaju duplo niže cene nego sami proizvođači u društvenim preduzećima.
To je dovelo do propasti društvenih preduzeća. Tako je i došlo ,93. i ,95. godine do toga da je uspostavljena potpuna partijska kontrola nad društvenim preduzećima, da su između tih preduzeća nastala mnoga SPS preduzeća, znači direktno partijska, koja su održavala red i disciplinu u cirkulisanju novca, preko primarne emisije, kredita, uvoznih dozvola, do društvenih preduzeća i nazad.
Zato je i došlo do revolta u društvenim preduzećima. Velika je zabluda da je DOS organizovao smenjivanja direktora. U mnogim preduzećima, narod oslobođen straha proključao je. Proključao je bes, draga gospodo. Da, proključao je bes, zbog bahatosti privredne i političke elite, koja je nastala na paralelnom sistemu postojanja društvene i državne svojine.
Privatizacija, verovatno, koja nije ni brutalna ni brza nego je potpuna i stvarna, javna i najvećim delom autonomna, jer uloga države nije da prodaje već da reguliše pravila igre i da vrši kontrolu uključujući i kontrolu parlamenta, može da reši ovaj problem.
Završavam, postoje još dva uslova. To je otklanjanje dispariteta cena u poljoprivredi. To je značajna podrška integraciji u međunarodnu zajednicu, jednako: Rusija - Amerika - Kina. I 6. oktobra je ovde bio prvo ruski zvaničnik i ne znam otkuda dilema da mi imamo podelu u međunarodnoj zajednici. Jednako dobro sarađujemo sa svima i nema ambicija da se DOS angažuje na uspostavljanju nove blokovske podele.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo poslanici, u skladu sa članom 79. Poslovnika, predlažem da danas produžimo rad i posle određenog vremena, i za sve one tačke dnevnog reda koje su prošle nadležne odbore, za koje imamo uslova, da radimo večeras.

Dame i gospodo, prošlo je nekoliko nedelja od kada se ovaj poveći paket poreskih zakona pojavio u javnosti. Porezi, sami po sebi, nisu popularna stvar. U razvijenim zemljama se bitka na izborima dobija na ovoj temi. U svakom slučaju, ta nepopularnost je uvek dobra prilika da se i kritikuje, ali i odmeri pozicija vlasti. Mislim da danas možemo da konstatujemo da je propao pokušaj zastrašivanja građana od velikih nameta i otimanja nove vlasti. Već primena prethodno usvojenih zakona demantovala je da će doći do velike eskalacije cena, do šoka za građane i do velikog zahvatanja ionako osiromašenih preduzeća i kućnih budžeta.
Činjenica da su svi ti zakoni istovremeno obelodanjeni, omogućila je i široj javnosti da utiče na odluke. Zato ne treba da čudi pojava vladinih amandmana. To je jedna novina koja ukazuje na novi odnos između vlasti i građana. Rezultat te komunikacije znači novi kvalitet i nova rešenja koja je Vlada uvažila. Naravno, višednevna maratonska rasprava u Skupštini trebalo bi posebno da da veliki doprinos i kvalitet poreskim zakonima. Međutim, mi se nalazimo u nekim specifičnim okolnostima, u kojima u Parlamentu opoziciju predstavljaju ne samo stranke bivše vlasti, već i ljudi bivše vlasti, i što je objektivno, kredibilitet te opozicije je takav da se teško može verovati onima koji su i sami odgovorni za ekonomsku i nacionalnu katastrofu u koju su doveli našu zemlju. Otuda u ovoj raspravi prednjače optužbe i uvrede, a argumentacija se često izvlači iz konteksta, pokušavajući da iskrivljeno prikaže ceo paket koji je blagovremeno obelodanjen i omogućena mu je analiza.
Ovaj paket, koji je sada na dnevnom redu, predstavlja u izvesnom smislu zakone budućnosti, osim Zakona o finansijskim transakcijama, koji će biti predmet provere i verovatno smanjenja i ukazuje na ciljnu grupu i namere nove vlasti da poreskim zahvatanjima budu opterećeni luksuz, bogatiji, a da pomoć države i uloga države bude efikasnija, da se sa kategorije socijalnih cena prelazi na kategorije stvarnog obima socijalne pomoći.
Otuda i priča o stanovima solidarnosti. Naravno, ja se, kao i većina poslanika, slažem sa činjenicom da je dobro imati para i graditi solidarne stanove. Ali, teško je razumeti jednu državu i njen budžet, koja ne uspe da isplati dečije dodatke više od godinu dana, socijalne pomoći, penzije, a ostvari neko pravo koje je jako skupo. Za izgradnju jednog stana u Beogradu, prosečnom građaninu je potrebno nekoliko života. Stan je preskup. Druga prava, koja su daleko manja, se ne ostvaruju. To je neka čudna nelogičnost, ali su to neminovne činjenice. Dete je trebalo da sačeka više od godinu dana, kad se rodi, da dobije pomoć. To je jedan budžet, namena je ova ili ona, ali prioritet treba da imaju ona elementarna, osnovna prava koja zaista znače i egzistenciju.
S druge strane, i to pravo, s obzirom da je obim stambenih potreba daleko veći nego što se i u tom fondu izgradi, postavlja se pitanje u kakvom smo svi položaju. Pošto je kolač mali, a potrebe velike, normalno je da oni koji su bliži tom kolaču, da će imati veće šanse da ostvare to jedno pravo. Stambena politika je verovatno posebna tema. Ali, u svakom slučaju, ko god da dobije u vrednosti od nekoliko stotina hiljada maraka, mnogo je. Daleko je pravednije da država stvara uslove jednake za sve, da svojim sredstvima, sredstvima preduzeća i banaka, svi pod jednakim uslovima rešavaju stambene probleme, a da se državni stanovi mogu koristiti samo kao službeni ili socijalni, a nikako da budu predmet privilegovanog pretvaranja u privatnu svojinu.
Čitav arsenal kritika upućen je i na pojedine olakšice i povlašćene stope. Pri tome se nisu uvažavali argumenti, po kojima se najpre jadikovalo nad školskim priborom i dečijom garderobom, pa onda nad poljoprivrednicima, pa sad nad lovcima.
To je ovako vrlo pogodno da se iskazuje, ali se ne ide na onu drugu činjenicu, koliko je autorskih agencija služilo samo da se isplate neki drugi fizički radovi, svi to znamo. Hiljadu primera dnevno je bilo izbegavanja poreza na taj način. Ne postoji finansijska policija koja bi to mogla da utvrdi. Država kada utvrdi porez, Vlada, njeni organi, treba da garantuje ostvarivanje te obaveze, kao što treba da garantuje ostvarenje tog prava. Prilikom ukidanja tih olakšica i povlašćenih stopa, upravo se imala u vidu ta činjenica, da će se puna kontrola ostvariti, a na drugoj strani zašto bi svi bogati koristili te privilegije, a na drugoj strani ne ostvarivali socijalne obaveze. Pošto je paket socijalnih zakona sledeći, mislim da će o tome biti prilike, ali jasna je novina da se ova zaštita i privilegije prenose sa linearnih privilegija, koje su neefikasne, koje ne znače ništa, na stvarne socijalne kategorije kojima je to i te kako važna pomoć.
Želim da kažem da ovaj poreski sistem zamenjuje jedan poreski sistem kojem smo bili izloženi ne samo u vreme hiperinflacije, nego i poslednjih nekoliko godina, a to je onaj nenajvaljeni mučki porez, kada se jednokratnim štampanjem novca linearno oporezuju svi građani. O tom porezu ne odlučuju ni Vlada ni parlament, odlučivali su uski politički krugovi. To je bio direktan udarac proizvodnji, ličnoj imovini. To je bio udarac koji je išao na ruku dužnicima, koji je uništavao uspešne, koji je onemogućavao svake kredite, svaku štednju i koji je bio i nepravedan na neki način, jer je pogađao sve bez obzira, izazivao je jednu veliku nesigurnost na tržištu. Kao što sam već rekao, u više navrata je spominjano da se utvrđivanje poreza podrazumeva, da državni organi garantuju prava, a preuzeli su odgovornost i za ostvarivanje prava. Nadam se da će državni organi biti u funkciji građana, u funkciji tih prava i obaveza, da neće juriti više one koji lepe plakate, da neće služiti zaštiti vlasti, nego zaštiti prava građana. Siguran sam da možemo poručiti građanima, da ako ne plate porez, da im može na vrata zakucati poreznik, ali da im sigurno na vrata neće zakucati ratni pozivar. Hvala. (Aplauz.)

 Poštovano predsedništvo, dame i gospodo poslanici, imajući u vidu današnju odluku, a s obzirom da smo ovih nekoliko dana izgubili dosta vremena i na političku propagandu, na prepucavanja, a da smo se u isto vreme pozivali na odgovornost građana i ograćali budućim poreskim obveznicima, predlažem da večeras radimo, s obzirom da nije još mnogo ostalo, do kraja dnevnog reda, kako bi omogućili našim građanima, naročito poreskim obveznicima, da se u toku vikenda pripreme, da izvrše popis, s obzirom da su manji porezi, da već od ponedeljka mnoge cene budu niže i da naši građani mogu da osete rezultate.
Znači, predlažem rad do okončanja sednice.

Zaključno sa osmom tačkom dnevnog reda. U pozivu ste dobili.