Evo, sad je Zorana Mihajlović izrekla laž. Najpre, kroz svoju raspravu je jasno stavila do znanja da sam govorila i o predlozima zakona.

Drugo, govorićemo više o predlozima zakona kada budemo govorili o amandmanima. Laž je da kroz naše amandmane ne može da se vidi. Kroz obrazloženje tog amandmana, gde brišemo, tražimo brisanje svih članova ovog prvog zakona. Ako ne znate dr ekonomskih nauka, pitajte pravnike oko sebe, jer to jeste posao pravnika, kako se izražava odnos prema zakonu za koji poslanici misle da ne treba da postoji u pravnom sistemu. Tako što se predlaže brisanje svakog člana pojedinačno.

Zašto to radimo? Evo, neka čuju ljudi koji gledaju ovu Skupštinu, pa ne može biti dobar zakon koji danas pokušavate 14. put da promenite. Četrnaesta izmena zakona i vi očekujete da mi sad našim amandmanima nešto uređujemo. Ne, taj osnovni zakon ne može da se popravi i zato smo predložili to što vi niste razumeli, ali to je vaš problem što vi ne razumete.

Kažete da ste vi naša inspiracija i da je ne znam šta negativno izašlo iz mene. Zašto bi negativno izašlo iz mene to što je Zorana Mihajlović u dilu sa Miroljubom Jeftićem koji je krao pare za eksproprijaciju? Jel to moj problem ili vaš?

Nema ništa pozitivnije nego da narodni poslanik javnosti kaže sva saznanja o svakom članu Vlade i naravno da pozove nadležne organe da konačno stave u razmatranje sve ovo o čemu mi pričamo već godinama i nije moja sramota i ništa moje negativno nije zato što su moje rukavice plaćene 300 dinara, a rukavice Zorane Mihajlović 30.000 dinara. Ja mislim da ta negativnost pripada njoj.

Ne znam čemu žurba. Istina je da jutros niste imali kvorum, pa ste kasnili sat vremena zato što su neki poslanici očigledno bojkotovali Zoranu Mihajlović, pa ih je bilo 129, a 126 glasalo za predloge zakona koje ona ovde predstavlja.

Sad ne ide da nama uskraćujete da govorimo da biste to nadomestili. Zaista, mi smo ovde došli pripremljeni. To što Zorana Mihajlović ne razume… Lepo sam joj rekla da konsultuje pravnike, a ona je, kaže, doktor nauka. Očigledno taj doktorat sa „Megatrenda“ ima neke posebne ovako oznake i posebne karakteristike, kao što je onaj profesor na „Megatrendu“, nije važno.

Kaže, tri puta, a vi joj niste skrenuli pažnju, poslanik iz ove partije. Ja sam narodni poslani, i svi mi, SRS i ministar sa ovakvim potcenjivanjem ne sme da kaže „ove partije“. Ona ima problem sa partijom, jer je ona bila u G17, pa je u okviru DOS-a učestvovala u paljenju ove Skupštine, nosila je Labusu torbu i mi je se, kao narodni poslanici, sećamo, fizički bi je bilo teško prepoznati, jer tada nije imala para za sve ovo što sad na sebi radi, što je njen problem, i sada je trenutno kod naprednjaka.

Pitanje je dana kada će obelodaniti ovo što planira. To valjda cela Srbija zna i ona ima problem da izgovori ime svoje stranke, ali joj ne dozvoljavamo da nas nazivamo poslanicima one stranke. Može da nas mrzi, može da nas ne znam šta, može meni u inat da joj sutra neko kupi, pokloni broš od osam hiljada evra, ako ima neki sa kim se utalila, ali da na taj način govori sa narodnim poslanicima, to joj nećemo dozvoliti, ukoliko želite da normalno nastavimo rad.

Ovom što je vreme, zaista sedi već sat vremena i nismo navikli da ovoliko poslanika sedi sat vremena slobodno, koristi vreme i izađi kao i do sada.

Ja sam se po Poslovniku javila u momentu kada je kolega Rističević već počeo, odnosno htela sam da repliciram i nije mi jasno zbog čega mi kolega Marinković nije dozvolio da repliciram?

Evo, sada ću na osnovu člana 104. da zahvalim koleginici Mihajlovski, koja je dobro primetila da je Zorana Mihajlović mene kao narodnog poslanika vređala, da je govorila da ja ništa ne razumem, da ja ne znam, da ja ne znam da pišem amandmane, da sam tamo neki poslanik, tamo neki pravnik, itd. I lepo je od nje što je pokušala da zaštiti kolegu poslanika. Hvala.

Poslanici SRS svakodnevno su u kontaktu sa građanima, ljudi nam se masovno javljaju, i dalje zabrinuti zbog divljanja javnih izvršitelja po Srbiji. To što ste vi pre nekoliko meseci najavljivali da će stanje da se sredi, da će biti manje naknade itd. ispostavilo se da je to apsolutno obmana javnosti i da ste to radili samo zato što smo mi srpski radikali podneli nov predlog zakona o izvršnom postupku i obezbeđenju i što smo taj naš predlog potkrepili sa više od 100.000 potpisa građana Srbije.

Upravo ti ljudi koji su nam dali potpise čudom se čude, kažu – kako je moguće da Vučić i ovi njegovi slušaju svakog činovnika iz EU, kojeg put nanese kroz Beograd i koji dolazi da im zadaje zadatke, slušaju ove antisrpske nevladine organizacije, a ne pada im napamet da stave na dnevni red naš predlog zakona koji je potpomognut sa više od 100.000 građana, koji su nezadovoljni stanjem sa izvršiteljima u Republici Srbiji?

Šta se dešava u poslednje vreme, ono o čemu nas ljudi obaveštavaju? Sada su javna komunalna preduzeća i drugi državni organi stupili lepo u dobru komunikaciju sa javnim izvršiteljima i zajedno pljačkaju ljude. Ljudima koji su imali neke privatne radnje, koje su odjavili pre četiri, pet, šest godina sada dolaze rešenja javnih izvršitelja, naplaćuju im nešto, niko živi ne zna šta, da li je to kada je u pitanju EPS angažovana snaga?

Juče smo dobili informaciju, recimo, da je žena imala, otvorila Agenciju koju je zatvorila pre tačno pet godina, sve uredno završila i sada joj javni izvršitelj traži da naplati 180.000 dinara na ime isticanja firme na tih prethodnih godina kada uopšte nije radila ta njena radnja.

Pogrešni računi, dešava se, i to imamo jednu svežu informaciju. Čovek je „Telekomu“, porodica je „Telekomu“ uplatila na ime nekih zaostalih dugova oko 32.000 dinara i to je navodno otišlo na pogrešan račun. „Telekom“ kaže – mi nemamo ništa s tim, to je u nadležnosti izvršitelja, a izvršitelju ne pada na pamet da uradi bilo šta da bi… ne žele ni da prihvate dokaz te porodice da su zaista uplatili taj dug od 32.000 zato što izvršitelj mora da naplati svoju naknadu, nagradu kako oni to zovu.

Evo, imamo slučaj, recimo, osnovnog duga od 4.200 dinara na ime neka tri računa koji je plaćen preko izvršitelja, 18.200 dinara.

Najnoviji biser je ono što se desilo porodici Zdravković, Ljubinki i Branislavu u Leskovcu. Aleksandra Antić, izvršitelj, je, zamislite, pogrešila adresu. Dužnik je bio njihov sin koji živi u istoj kući, ali na drugoj adresi, na drugom kućnom broju. Oni su lepo došli, gospođa Ljubinka je bila sama u kući, nije mogla da se izbori sa tom Aleksandrom Antić, odnela je mnogo vredne stvari, odnela joj je neki rustični nameštaj, nešto što zaista ta Aleksandra Antić nije umela ni da proceni koliko to zapravo vredi.

Ovaj uvod je uvod u pitanje predsedniku Narodne skupštine, zašto Narodna skupština nije razmatrala predlog SRS, Predlog zakona o izvršnom postupku i obezbeđenju? Zašto Narodna skupština ne želi da čuje glas više od 100.000 građana Republike Srbije?

Takođe pitanje, zašto Gospođa Gojković nije ovaj naš predlog dostavila Vladi Republike Srbije, pa da vidimo kakav je stav Vlade Republike Srbije prema tom našem predlogu i kakav je generalno odnos Narodne skupštine, skupštinske većine, Vlade Republike Srbije, generalno vlasti u Srbiji prema građanima Republike Srbije, jer zanemariti više od 100.000 potpisa građana je nešto što nije u skladu sa demokratskim principima. Hvala.

Mi smo ovim amandmanom želeli malo da na drugi način formulišemo ovo što ste vi ovde predvideli. Nema tu neke velike razlike, ali čini am se da smo to malo sveobuhvatnije uradile. Želimo da skrenemo pažnju i to smo sve ove dane kroz raspravu činili da je utisak da se u Srbiji, a bogami i u onima koji su vlast, pri tom ne mislim konkretno na vas ministre, nekako nedovoljno tretira kultura u onom pravnom smislu, najširem smislu reči kultura.

Složićete se kultura nije samo neka izložba, samo neki koncerti itd, postoje mnogo važnije za nacionalne interese, mnogo važnije stvari na koje bi trebalo u okviru vašeg ministarstva povesti računa. Naravno zato su potrebna i određena sredstva, ali mi sada živimo u Srbiji koju vi iz kažete da smo u fazi blagostanja, pa onda više ne može niko da objašnjava da nema dovoljno sredstava za tako nešto. Veliki broj naših velikana iz istorije još uvek nisu objavljena sabrana dela za mnoge od njih. Ne znam da li znate ministre, recimo u crkvi Svetog Marka u tavanskom prostoru postoji ogroman fundus rukopisa, neobjavljenih dela koja su od tolikog značaja za državu Srbiju da ne smemo ostanemo gluvi i slepi na tako nešto.

Predsednik naše stranke je kada se raspravljalo o budžetu prošle godine, tražio od Vlade Republike Srbije, od vlasti, da se u ime zahvalnosti štampaju sabrana dela Petera Handkea. Vi ste rekli pre dva dana da ćete to uraditi, da već razgovarate sa „Službenim glasnikom“ i to je svakako nešto što je dobro. Dobro iz više razloga. Dobro zato što ste razumeli da je veoma važno da se Srbija svojim prijateljima na određen način oduži. I ovo jeste način. S druge strane važno je zato što ste pokazali da se ministar koji je spreman da čuje i glas opozicionih narodnih poslanika, kada su u pitanju poslanici SRS.

Mi možemo bez imalo skromnosti da se pohvalimo da su naši predlozi uvek državotvorni, uvek od opšteg interesa i da nam je žao što svi ministri nemaju takvo razumevanje kao što ste pokazali vi. Sada dodatno ministre, evo da vam skrenem pažnju, možda ste i o tome razmišljali, ali povedite računa kada budete pregovarali o štampanju sabranih dela našeg prijatelja Petera Handkea da to bude na ćiriličkom pismu. Hvala.

Mediji jesu u nadležnosti ovog ministarstva, ali čini mi se malo da smo se udaljili od onoga što je suština.

U Srbiji su mediji uglavnom privatni i ne može niko da na ovaj način, kako vi pokušavate da kažete, da uređuje medije, ne vi, nego narodni poslanici, a i vi ste se u jednom delu složili. Činjenica je da Ministarstvo može da se protiv kiča o kojem se ovde, između ostalog, govorilo, da se bori kulturom. Mi smo poprilično, ne samo u medijima, poprilično je u Srbiji zastupljeno narodu hleba i igara, pa se onda daju ogromne pare za novogodišnje koncerte pevačima u skoro svakoj lokalnoj samoupravi itd.

Sa te strane bi trebalo, ovo što danas slušamo od narodnih poslanika liči nekako na lični odbrambeni stav. To nije u redu. Ta Snežana Čongradin, koja je ovde pominjana, koja je novinar „Danasa“ smeta zato što je ovih dana, poslednjih dana pisala negativno o Aleksandru Vučiću. Razumem ja da poslanici vlasti brane Aleksandra Vučića, ali ta Snežana Čongradin je pisala mnogo gore stvari. Ona mesecima tvrdi da je u Srebrenici bio genocid. Ona mesecima, godinama tvrdi da je Kosovo republika. Da li je moguće da to nije i ispred Aleksandra Vučića i ispred bilo kog od nas. Ona je i Vojislava Šešelja lično stravično uvredila i vređala, jer piše redovno u svojim kolumnama da je Vojislav Šešelj ratni zločinac. Ali, ono protiv čega mi moramo da se borimo jeste upravo da suzbijamo svim raspoloživim sredstvima da se širi ta priča da je u Srebrenici bio genocid i da je Kosovo država. Dakle, hajdemo na taj način da posmatramo.

Kolega Arsiću, ako preteram, oduzmite mi od poslaničke grupe. Molim vas, da završim samo misao.

Mi imamo jednu jedinu RTS tzv. javni servis. Ovde niko ni reči o tome. To je jedini medij o kojem možemo mi ovde na ovaj način da razgovaramo. Javni servis finansira se iz budžeta Republike Srbije i finansiraju ga još dodatno svi građani Republike Srbije. Šta na tom javnom servisu imamo? Gde su nam tu ozbiljne kulturne emisije? Gde su ozbiljne političke emisije? Kako to na tom javnom servisu sada kada je aktuelna tema da se govori, ne znam sad, o ovom smanjenju cenzusa itd. Kako to Tatjana Macura, vaša Tanja, sad je tako zovete, kako to ona dobi prostor u „Upitniku“? Svi drugi vam smetaju što ne sede ovde, a njoj obezbedite mesto u „Upitniku“? Malo da izađemo iz kulture u politiku, jer su svi ovde danas govorili upravo o politici, što jeste legitimno sa ovog mesta, ali evo vama sugestija ministre ono što jeste vaša nadležnost jeste da se malo više umešate u javni servis, pre svega u taj kulturni program, jer mi tamo nacionalne kulture slabo imamo.

Sami ste u jednom delu ministre rekli, da je javni servis pre nekoliko godina kada su to oni rekli da žele da se približe komercijalnim televizijama zbog gledanosti itd.

Nemamo ništa protiv i vi na taj način možete da utičete, da kažete kada se radi budžet, da kažete – ovi hoće da se bave komercijalnom televizijom, neka zarađuju kao što zarađuju i privatne televizije, a sa aspekta Ministarstva kulture oni ne doprinose ništa, mislim na RTS, ne doprinose razvoju kulture, širenju tradicije, opismenjavanja itd, ničeg što je u interesu građana Srbije, što se može očekivati na takvoj jednoj televiziji. Onda lepo kažete – predlažem da se oni više iz budžeta ne finansiraju. To bi bilo, onda neka izvole, ne finansiraju se iz budžeta, ne finansiraju ih građani, neka izvole onda i neka uvode kakve god hoće programe, neka na taj način dolaze do gledanosti. Ako im mi plaćamo pretplatu i ako im se plaća taj njihov loš, složili smo se, loš program iz budžeta, onda i te kako imate uticaja i vi, a mi ovde.

Tako da, što se tiče, pomenuli ste upravni odbor. Mi se zalažemo godinama, decenijama, upravni odbor javnog servisa mora da se bira u Narodnoj skupštini i mora da bude odraz snaga u Narodnoj skupštini. To što svi pokušavaju, ne svi, ali mnogi kroz medije da nekako satanizuju stranke, pa ne postoji demokratija bez stranaka, položaj stranaka je definisan Ustavom. Kakva je to, šta je to loše i šta je sramotno reći – da, političke stranke koje je narod poslao u Narodnu skupštinu sa određenim procentom glasova tog naroda, ima pravo da predloži svog člana u Upravni odbor RTS, i onda možemo svi zajedno da govorimo o pojedinačnim tim članovima i da ih menjamo i uopšteno rad Upravnog odbora, a onda samim tim uopšte i o radu javnog servisa. Dakle, rešenja postoje samo da se složimo da hoćemo.

Prilično široka tema i zaista ima i mesta da se na ovaj način raspravlja o ovom predlogu zakona, ali svakako treba da se usredsredimo na ono što su obaveze Narodne skupštine i resornog ministarstva kada je u pitanju država Srbija, srpski narod i pogotovo kada imamo u vidu činjenicu kakav je danas status Republike Srbije u svetu. Koliko god se vi iz vlasti hvalite da smo mi lideri ovoga ili onoga, činjenica jeste, svima je to jasno, da Srbija nije baš omiljena ni kada su u pitanju države bivše Jugoslavije, a bogami ni kada su u pitanju države, pojedine države EU, pogotovo ti nekakvi organi te tvorevine koja se zove EU.

Upravo u tom kontekstu moramo da učinimo dodatni napor da pokažemo i zaštitimo svoj kulturni identitet, a to znači i svoj nacionalni identitet i svoju tradiciju i sve ono što stvarno nije prisutno danas u Srbiji.

Danas u Srbiji, nažalost, postoje i neki ljudi i neke organizacije itd. Koje posprdno govore o guslama, o šajkači, o opancima, o jeleku i srpskom folkloru itd, a to je ono što mi moramo da sačuvamo kao deo našeg nacionalnog identiteta.

Kada govorimo o tome, naravno svesna činjenica da u Srbiji živi veliki broj nacionalnih manjina i da njima treba omogućiti da i oni na najbolji način iskazuju svoj nacionalni identitet kada je u pitanju kultura i tradiciji i recimo, najbolji primer možda ili dobar primer je recimo slovačka nacionalna manjina koja na izuzetno dobar način gaji svoju tradiciju i gde bismo možda mogli često i da se ugledamo na njih.

Šta mi sebi dozvoljavamo? Mi sebi dozvoljavamo da je danas ćiriličko pismo retkost u Srbiji, retkost u Beogradu. Prođete Beogradom, pogledajte koliko procenata, mogla bih reći promila, na raznim nazivima raznih uslužnih centara, objekata, lokala kako god je napisano ćirilicom. Sve je to uglavnom latinica, uglavnom neke strane reči kao da se neki deo nas stidi onoga što jesmo i što treba da promovišemo i u Srbiji i u svetu.

Između ostalog, mi na taj način treba da pokažemo da smo narod vredan poštovanja. Tradiciju imamo, istoriju imamo. Sasvim sigurno da možemo da stanemo u red ako ne i na čelo evropskih zemalja koje mogu da se podiče i pohvale onim što mi imamo i umesto to da negujemo mi onda iz budžeta Republike Srbije finansiramo neku nevladinu organizaciju koja nama u sred Beograda organizuje šiptarski festival „Mirdita“ i to je zaista nešto neverovatno i tom festivalu, recimo, nazovi festivalu, je čak prisustvovao i ministar kulture, ali ne ovaj sadašnji. Vi niste.

To je nešto što je apsolutno nedopustivo, kao što je nedopustivo da u Kolarcu na dan kada u Srebrenici one biznismenke Srebrenice u Potočarima tamo prave neki vašar, vi ovde dozvolite da se u Kolarcu održi, ista ta grupacija da održi nešto gde su oni promovisali da se u Srebrenici desio genocid.

Dakle, postoje stvari koje su apsolutno nedopustive, ko god da je, da li je i Marinika prisustvovala i podržala. Jeste i Marinika Tepić je jedna od poslanika koji su zajedno, ja mislim da su tu i Čeda Jovanović i Jerkov, koji su potpisali peticiju da se, odnosno inicijativu da Narodna skupština donese rezoluciju da se u Srebrenici desio genocid.

To je ono o čemu mi treba da govorimo i što treba da žigošemo, mnogo opasnije je i mnogo gore nego to što će Marinika na konferenciji i u holu skupštinskog da onog ili onog ministra nazove ovakvim ili onakvim imenom i umeša u neku aferu itd.

Mi smo ovde da bismo štitili opšti interes, da bismo štitili nacionalni interes. Vidite da je na nas kao naciju udarila je vrana i ala i mi ako ne budemo ti koji ćemo se izboriti za svoje nacionalno biće, a imamo čime, onda to niko drugi neće. Ne smemo dozvoliti da nas asimiluju u tu neku globalističku masu, u to nešto što treba kao da bude nešto čime mi treba da se ponosimo. Možemo mi da budemo i savremeni i tehnološki opremljeni i tehnološki obrazovani, ali nikada ne smemo zapostaviti ono sa čim smo rođeni i u čemu smo rođeni i u čemu treba da žive generacije i generacije posle nas. To je obaveza i vaša, ministre, i cele vlade i svakog narodnog poslanika ovde i zato nisam baš srećna što su ovde počeli da se brane ljudi pojedinačno, imenom i prezimenom, a što se ne brani ono što je princip i ono što zaista jeste nacionalni interes.

Dosta vremena je potrošeno u raspravi o medijima i sloboda medija. Kolega jedan iz vlasti me je opomenuo. Kaže – rekla si RTS je jedini servis u Srbiji. Naravno, nisam to mislila i hvala što je kolega primetio. Znam da postoje tri javna servisa u Srbiji, da nažalost na onaj u Prištini, na njegovu uređivačku politiku trenutno nemamo uticaja, ali na ovaj sa sedištem u Novom Sadu i ovaj u Beogradu i te kako treba da utičemo, čak i odavde javnom rečju, ali sam ja govorila samo o Javnom servisu RTS zato što je on centralni medij i što je zapravo on taj koji vodi politiku koje je u dobrom delu anacionalna. Možda je prejako da kažem antisrpska, ali anacionalna sa svim sigurno jeste, u mnogim segmentima slična onoj televiziji N1 koja jeste definitivno antisrpska. To je ono što mi ovde bez srama i bez zazora treba da kažemo.

Nikoga ne vređamo lično, ni po onom ni po ovom osnovu, ali izvinite, ono što jeste naše to treba da branimo na svakom koraku i na svaki mogući način.

Kada govorimo o tim medijima, hajde malo da pričamo o odnosu medija prema Narodnoj skupštini. Mi smo najviše zakonodavno telo, Ustav nas je tako regulisao. Kako nas mediji tretiraju? Ismevaju pojedinačno neke narodne poslanike ili nas uopšte ne tretiraju. „Politika“ je jedini dnevni list koji piše o tome šta radi Narodna skupština, šta se dešava na sednicama Narodne skupštine. Kakva god, i oni danas to sa nekog svog, iz nekog svog ugla, ali objavljuju šta se ovde kaže, bar ono što oni misle da je loše.

„Novosti“, ako objavljuju nešto iz Narodne skupštine, pišu na četvrt strane šta je rekao neki ministar. Izvinite, to nije interesantno. Ministar je ovde da kaže narodnim poslanicima to što ima da kaže, a javnosti je interesantno ono što će narodni poslanici kao pohvalu ili kao pokudu reći ministru. To je valjda suština i to treba da bude suština i informisanja kada su mediji u pitanju. Ostale medije pisane ne interesuje šta se dešava u Narodnoj skupštini.

Kako može RTS da ima išta preče od Narodne skupštine u danu kada ovde zaseda Narodna skupština na Drugom programu? To je civilizacijska tekovina za koju smo se izborili pre 30 godina. Sada RTS padne na pamet, kažu – imaju oni unapred nešto zakazano. Pa imate i tri programa. Idite na neke druge programe, te sportske manifestacije i ne znam šta da je u pitanju. Ovo što mi ovde govorimo je od državnog interesa.

Ne mora ovo što sada ja govorim da se dopadne nikome u Srbiji, ali je važno da svako ko želi da gleda Narodnu skupštinu čuje šta to u ovom konkretnom slučaju misle srpski radikali kada je u pitanju kultura i kada je u pitanju ono što je danas na dnevnom redu, naravno i ostale stranke, jer što se tiče nas srpskih radikala mi iznosimo isključivo stav SRS.

Danas je 30 godina od osnivanja SRS. Na današnji dan je u Batajnici održan Prvi otadžbinski kongres SRS pre 30 godina i mi zaista možemo da se pohvalimo koliko smo u ovom kulturnom delu, nacionalnom doprineli kao politička partija.

Mi smo recimo objavili sve reprinte „Velike Srbije“ koje nikada niko pre nije objavio. Mi smo objavili dela Jaše Tomića, sabrana dela, sabrana dela Sime Milutinovića Sarajlije, sabrana dela Milica Stojadinović Srpkinje, sabrana dela Laze Kostića. Volela bih da se još neko pohvali i da kaže – mi smo uradili više. Dakle, i to je između ostalog uloga političkih partija, ne samo prikupljanje poena za dan za glasanje, a sve ovo valjda svakako treba da utiče i kada je u pitanju taj dan za glasanje.

Vama ministre i vašem ministarstvu hvala što ste pomogli izdavanje sabranih dela Momira Krsmanovića, izuzetno značajno, sigurno ste videli, ne biste finansirali da niste videli šta finansirate.

E, mi smo sad, recimo, finansirali dobar deo, takođe, dela Momira Krsmanovića. To je ta naša istorija, to je nešto što mi moramo da promovišemo, što narod mora da vidi i da zna.

Nažalost, pričali smo juče sa ministrom, vašim kolegom Šarčevićem, i složio se, zna, nažalost nama danas deca završavaju osnovnu školu ne znaju da čitaju, sriču, ne znaju da čitaju. E, mi moramo da učinimo sve i da na ovaj način promovišući našu kulturu, tradiciju, da što je moguće više dopremo do svesti, pre svega svakog mladog čoveka. Nije sve samo u radnom mestu i u plati. Jeste, od toga se živi, ali verujte moramo mnogo više vremena da posvetimo i vi ministre zaista jeste ostavili priličan trag kada je u pitanju kultura i jedan ste od retkih ministara u poslednjih 20 godina koji je prepoznao kulturu, a da to nisu samo, ponavljam ono što sam već rekla, koncerti i izložbe. Hvala.

Želim pre svega zbog javnosti, a i zbog ministra koji nema oprečnih mišljenja, kada je u pitanju ovo što govorimo mi srpski radikali, da podsetim da SRS u svom političkom programu, rekoh malopre starom 30 godina sa izvesnim inovacijama u tački 94. govori o kulturi. Govori na više od jedne strane, ja ću pročitati samo dva segmenta koja smatram da su veoma važna za kulturu na nivou države.

Kultura kao konstantno podizanje stepena opšte obrazovanosti, razvijanje, usavršavanje i bogaćenje svih tekovina ljudskog duha, materijalna, društvena i duhovna kultura i način sprovođenja u skladu sa etičkim i društvenim normama ima u politici SRS poseban značaj i ovo bi slobodno moglo da se kaže – u politici, u ovoj sferi u državnoj politici.

Neophodno je podsticati i podržavati sveobuhvatni razvoj kulturnog delovanja i to, ministre, bez nametanja ideoloških, političkih ili ličnih interesa, rukovodeći se isključivo parametrima vrednosti samih dela, odnosno stvaralaca. E, ovo je nešto što je trajno, što nema veze sa ovom ili onom vlašću.

Na ovaj način mora d se pristupi kulturi. Evo, još samo jednu rečenicu. Kulturna tradicija srpskog naroda predstavlja jedinstvenu civilizacijsku osnovu na kojoj se formirala svest o sopstvenom identitetu. Kulturne tekovine srpskog naroda koje se izražavaju kroz duhovne, materijalne i društvene vrednosti spadaju u sam vrh svetske kulturne baštine. Kulturna tekovina naroda mora se negovati i očuvati i to je srž politike SRS.

To je otprilike srž onoga o čemu sam ja u ime poslaničke grupe SRS danas i govorila. Moramo na svakom mestu da se borimo. Znate, odete na godišnji odmor u Grčku, tamo ćete imati grčko veče, odete u Španiju imaćete špansko veče i ovde moramo imati srpsko veče, srpsku kulturu, folklor, gusle za one koji dolaze u Srbiju. Pa na taj način ćemo valjda i mi koji smo to zaboravili, ne mi, nego neki koji su zaboravili, početi da se bave time. Hvala.

Ima veze u toliko što se iz budžeta dodeljuju sredstva nekim nevladinim organizacijama koje su učestvovale u tome.

Mi, srpski radikali, smo učestvovali u protestu kada je bio taj tzv. festival i videli smo kako je sve to tamo izgledalo i koliko je policije obezbeđivalo sve te koji su se tako rugali, ne govorim o tim Šiptarima koji su došli, nego o tim Srbima po rođenju koji su ih dočekali ovde. To je zaista nešto što je neprimereno i nema govora o tome da mi možemo postići forsirajući taj festival „Mirdita, dobar dan“ ako je i tako, forsirajući taj festival da ćemo mi postići nešto dobro za Srbe na Kosovu i Metohiji ili nešto dobro kod onih koji ne žele, koji zapravo misle da je Kosovo država.

Mi moramo svakako da činimo sve, opet ću se vratiti na javni servis, mnogo je veći problem, znate, taj festival tih nekih šiptarskih i srpskih izroda, i tih nekih šiptarskih nazovi umetnika, glumaca, šta god, to je taj pojedinačni dogovor koji mi žigošemo i protiv koga ćemo uvek biti. Ali, mi imamo na RTS-u, televiziji koju mi plaćamo, kada govore u nacionalnom dnevniku, kažu – Vlada Kosova, premijer Kosova, na Kosovu, dakle tamo više ne postoji ni tzv. Kosovo, ni tzv. Vlada, ni tzv. premijer. Tamo je Skupština Kosova.

Mi to plaćamo ljudi. To je nešto što treba valjda da uđe u uši naroda i da onda prosto postane normalno i kad se jednom pojavi, ne daj Bože neko, a nadamo se da se nikada niko među Srbima neće pojaviti ko će potpisati priznanje te lažne države, ali nam sa tog medija koji se plaća iz budžeta i koji plaćamo pojedinačno svi iz svojih džepova, servira svaki dan država Kosovo, Skupština Kosova, Vlada Kosova, predsednik Vlade Kosova itd. To na javnom servisu, to ne bi smelo ni da se pomisli, a kamoli da se desi. To im recite kada im budete određivali sredstva iz budžeta. Kažite – evo, to je razlog zbog čega više nećete dobiti ni jedan dinar. Hvala.

Očekivali smo zaista da će ministar, čak i Odbor, prihvatiti ovaj amandman, jer se radi o članu koji govori šta se smatra kulturnom delatnošću u smislu ovog zakona, pa su onda nabrojane filmska umetnost, klasični balet, narodna igra, savremena igra, pozorišna umetnost itd. i onda uz pozorišnu umetnost je uopštena neka formulacija, stvaralaštvo, produkcija i interpretacija. Mi smo mislili da tu treba uz sve ovo da bude posebno izdvojena i opera.

E, sad, ne znamo baš u koju od ovih kategorija bismo je svrstali, a opera svakako jeste bitna za kulturni život u svakoj državi, u svakom gradu gde je to moguće.

Uostalom, već nekoliko godina sadašnja vlast obećava i da će praviti zgradu opere u Beogradu. Nešto se to u poslednje vreme zaboravilo, ali možda će sada, ide izborna kampanja, možda će opet neko da se seti.

U svakom slučaju, mislimo da je ovo trebalo da se prihvati. Ni na koji način ne ugrožavamo ovaj postojeći tekst, samo pokušavamo da još preciznije utvrdimo ono što ste vi predložili i formulisali u ovom članu 8.

Ovde smo danas imali različite poglede na sferu kulture i u mnogo toga smo se mi danas zapravo ovde složili kada je u pitanju nacionalna kultura. Složili su se i poslanici SRS i vlast u dobrom delu, pa ministar i sa jednim i sa drugim poslanicima.

Ali, postoje neke stvari gde ipak ne možemo da se složimo. Ovo zbog javnosti mora da se kaže. Ne možemo biti licemerni o čemu god da govorimo sa ovog mesta. Ovde su kolege iz vladajuće većine pominjali Mariniku Tepić, koja njima jeste sada meta.

Što se tiče nas iz SRS mi smo odavno Mariniku Tepić označili kao izdajnika srpskog naroda i mi tada nismo imali baš neko odobravanje sa vaše strane, neko preterano razumevanje od strane vas iz vlasti, dok nije došlo do toga da je konkretno i vas ili pojedince između vas napala.

Ovde su kolege rekle, kako je Marinika Tepić potpisala u Narodnoj Skupštini, peticiju ili zahtev da Narodna Skupština donese rezoluciju da se u Srebrenici desio genocid.

I to zaista jeste za svaku osudu i zaista jeste nešto što je neprimereno Narodnoj Skupštini i mislim da ne postoji narod koji bi ikada više da mu poslanik bude neko ko bi taj narod proglasio genocidnim.

U Srbiji svašta može da se desi. Radi istine i radi javnosti, tačno je 2016. godine je potpisan zahtev, predlog jedne grupe narodnih poslanika koji su tražili da se u Narodnoj Skupštini donese akt kojim bi označio da je u Srebrenici, bio genocid.

Ali radi istine, nije to uradila samo Marinika Tepić, na to potpisnici su bili: Sulejman Ugljanin, Enis Imamović, Čedomir Jovanović, Žarko Korać, Nataša Mićić, Nenad Milić, Nenad Čanak, Goran Čabradi, Olena Papuga, Marinika Tepić, Nada Lazić.

Na ovaj način moramo o tome da govorimo, a ne da izdvajamo samo nekoga ko nam trenutno nije simpatičan ili iz ovog ili onog razloga.

Takođe, taj predlog verbalno je podržao tadašnji poslanik Meho Omerović, i rekao je da bi on i njegova stranka stali iza toga, ako se to nađe na dnevnom redu.

Aleksandar Čotrić je takođe rekao, ako dođe na dnevni red, on i poslanici tog SPO, šta god to u ovom momentu bilo, će glasati, čak je rekao da oni misle da u Beogradu treba napraviti neki memorijal, kao upozorenje šta je to srpski narod uradio u Srebrenici.

Dakle, samo vas molimo da budete korektni, da ne budete licemerni. Ako napadamo nešto što jeste za napadanje, ako nešto jeste, onda je to upravo ova ideja da ikom živom padne napamet da može da se razmatra i donosi odluka da je u Srebrenici bio genocid, jer nije, onda moramo označiti svakoga ko je to u tom momentu rekao. Hvala.

Repliciram ministru o operi.

Naravno, ovo što ste rekli, gospodine ministre, nekako više vodi ka tome da treba amandman prihvatiti, jer kulturni proizvodi su i klasičan balet i igra, jer ne govorimo o folkloru, nego govorimo o igri kao izdvojenom delu.

Tako da, ne mislimo da su vam to argumenti, ali svakako vi ste ti koji predlažete, skupštinska većina usvaja, a mi očekujemo kada budu izmene zakona da ćete voditi računa o ovome. Hvala.

Član 1. govori o tome šta je predmet ovog zakona. Zaista je važno naglasiti da je pojam arhivske građe i arhivske delatnosti nešto mnogo šire, ozbiljnije i mnogo više od nacionalnog interesa od onoga što možda neko ko se dovoljno ne bavi tim zamišlja kada se govori o arhivi.

Mnogi ljudi verovatno misle da je arhiva samo tamo neko mesto gde stoje složena neka dokumenta koja možete da nađete posle 20, 30 ili 100 godina. Naravno, jeste i to. Ali, pojam arhiva sa nacionalnog aspekta je nešto čemu do sada nije posvećivana ozbiljna pažnja.

Pretpostavljam, ministre, da vi znate da je poslednji direktor Arhiva, koji je bio zaista patriota i nacionalista, bio dr Jovan Pejin. I taj čovek je, zaista, pokušao i dosta toga uradio, koliko je bilo u njegovoj moći, ali je isto tako imao mnogo podmetanja nogu pre nego što je otišao u penziju. Tada su bili neki drugi na vlasti i nisu mu dozvolili da uradi ništa što je on imao ideju, a što je vezano za opšte državne i nacionalne interese.

Upravo kada smo jutros govorili o ovom arhivu u crkvi Svetog Marka i vi ste rekli da već postoji u Zemunu, tako rekoste, depo za tu arhivu, upravo je Jovan Pejin radio na toj arhivi, čovek koji zaista taj posao zna i koji je to radio iz srca i iz duše, zato što je želeo da upravo ta arhivska građa bude primećena, da bude na nekom mestu gde će biti dostupna javnosti, da ne bude u nekim kutijama, u nekim podrumima, tavanima itd.

Ali, ono što je bitno kada je ta arhivska građa u pitanju, a sigurno nije samo ta, i u Patrijaršiji postoji mnogo rukopisa, mnogo knjiga, mnogo toga za šta treba izdvojiti sredstva, dobru volju, pre svega, i da se sa državnog aspekta, sa državnog nivoa, zapravo, da se krene u objavljivanje što je moguće većeg broja sabranih dela velikana iz naše prošlosti.

Zaista je teško odoleti i ne uključiti se u ovu raspravu i veoma kratko ću da bih nekako prikazala na nekim izrazima koji jednostavno izgledaju toliko nakaradno. Jedan jeste ovaj sudija o kojem je govorila gospođa Maja Gojković, ali taj pokušaj da se svaka reč, i to radite u zakonima i zato mi principijelno u svakom zakonu tražimo brisanje tog, uvek je to otprilike član 2. stav 2. gde kažete da se svaki izraz iz zakona koristi i u drugom rodu. To jednostavno nije moguće, kao što nije moguće babicu, ako je muškarac babica nazvati babac ili valjda nije normalno, tako nije normalno ni ženu koja je varilac nazvati kako varilica, a tako bi jedino bilo moguće, ako ćemo poštovati ta neka pravila. Logoped, kako zovete logopeda? Logopedica, da li je to normalno? Ako je neko golman, šta je golmanka, golmanica, šta je? To je prosto neverovatno. Kako zovete sekretara? Sekretarica, sekretar i sekretarica nije isto. Imate u ministarstvu i sekretaricu i sekretara, i ako vam je i jedno i drugo žena, kako ih razlikujete? Sekretarica Mila i sekretarica Jovanka. To je prosto neverovatno.

Dakle, treba ovaj amandman da se prihvati da biste ubuduće izbegavali vi iz Vlade da nam dostavljate ovakve predloge. Stvarno, mogli bismo ovako da nabrajamo koliko god hoćete i ovo su prosto krpeži od reči, ovo su neke kovanice koje niti prirodno zvuče, niti se prirodno izgovaraju, niti apsolutno išta znače.

Znate, postoje neke ustavne kategorije, narodni poslanik je ustavna kategorija i ne može biti poslanica. Predsednik je ustavna kategorija i ne može biti predsednica. Jednostavno ono što je, kako se zove ovaj Poverenik za ravnopravnost je zakonska kategorija, a mi imamo Poverenika za ravnopravnost koja se svaki čas bori upravo za neke varilice, za neke logopedice, za neke psihološkinje, sociološkinje itd. Ne može tako i nemojte da se rugamo sa svojim lepim srpskim jezikom. Postoje izrazi koji zbog napretka i tehnologije itd. nemamo u našem jeziku i koristimo neke strane izraze. To je nešto što moramo i što je u redu, ali tamo gde imamo normalan svoj jezik zaista je nepotrebno da ga kvarimo ovim nekim nepostojećim kovanicama da bismo udovoljili ne znam kome. U Vladi je, valjda, predsednik te Komisije Zorana Mihajlović, bar tako je bilo u medijima. Ne znam jel ona ministrica, je li ona ne znam šta, ministar je ako ćemo po zakonu još uvek. Da li je ona, ne znam, ugovaračica sa „Behtelom“ ili je neko ko je zaključio ugovor sa „Behtelom“? Da li je ona primačica onog dela para koje je onaj direktor „Železnice“ uzeo itd? Ne ide, jednostavno ne ide.

Vrlo rado ću da razgovaram sa kolegom Stojmirovićem zato što je zaista pokrenuo jednu temu koja zaslužuje pažnju u Narodnoj skupštini, ali ne na način da malo pre kolega kaže da on nije manji Srbin od kolege Stojmirovića i tako dalje, ne može se meriti da li je neko manji ili veći Srbin, Srbin jeste ili niste, odnosno neko može biti dobar Srbin, a neko može biti Srbin po rođenju i izdajnik, a ko je manji i ko je veći to ne postoji.

Čini mi se da nakon celog… koliko sati raspravljamo o ovoj temi, da nismo baš u potpunosti svesni koliki je značaj Istorijskog arhiva arhivske građe. Dakle, arhivska građa je od izuzetnog značaja za državu, za državne i nacionalne interese. Nažalost, mi od 5. oktobra imamo veliki problem, tada su sve moguće naše arhive otvorene Nataši Kandić i haškim istražiteljima i nekako se čini da od tada u Srbiji niti ima državnih tajni, ni vojnih tajni, ni službenih tajni, ni tajni koje treba čuvati u Arhivu, ali moramo to da prevaziđemo. Moramo ponovo da uspostavimo neki ozbiljan sistem.

Vi ministre, znate sigurno da upravo zbog značaja Istorijskog arhiva u mnogim državama istorijski, odnosno arhivi su u nadležnosti Ministarstva unutrašnjih poslova, zbog značaja, zbog čuvanja i tako dalje.

Dakle, tako ozbiljne države čak i o tome vode računa. Naravno, ne umanjujem ja ovde značaj vašeg ministarstva nego samo govorim koliko je to bitno i na koji način da nama dopre do svesti o čemu mi zapravo danas ovde pričamo, nije to samo da li će biti ovako ili onako neka formalnost o kojima smo i svi mi, naravno, razgovarali.

Osnivač državnog arhiva, osnivač arhiva države može biti samo država. Država može deo svojih osnivačkih prava da prebaci na neke druge organe. Vi ste ovde predložili ili prihvatili amandman da to bude AP Vojvodina i da to bude Grad Beograd. Morali ste staviti i AP Kosovo i Metohija. To nam je ustavna obaveza. U ovom momentu to ne bismo mogli realizovati, ali u zakonu mora da stoji.

Kada su u pitanju javni arhivi nacionalnih manjina, ne mogu se formirati takvi javni arhivi. Dakle, arhivi, ponavljam, moraju biti pod državnom ingerencijom. Država vodi računa i o organima upravljanja i o finansiranju. Država može prebaciti deo svojih upravljačkih prava.

Imate primer u Senti. Pretpostavljam da to znate. U Senti je 50% osnivačkih prava prebačeno nacionalnoj manjini Mađara i oni na taj način tamo funkcionišu i to je u redu.

Zaista treba da uvažavamo sva prava svih nacionalnih manjina u Srbiji, prava na najvišem svetskom nivou, ali ne smemo da se, maltene, neki stidimo da kažemo da smo Srbi i da je ovo država Srbija i da su srpski nacionalni interesi prioritet. Zaista, to ne da nije nikakav greh.

Kolega Stojmiroviću, potpuno ste u pravu. Imate podršku za ovo što ste malopre govorili. Hvala.