Dame i gospodo narodni poslanici, nisam namerno izlazila da repliciram gospodinu ministru kada je odgovarao na moje obrazloženje amandmana na član 136. U načelnoj raspravi moje kolege iz SRS i ja govorili smo upravo u tom smislu da smo svesni, kada je u pitanju ovaj zakon, kao i mnogi zakoni koji treba da budu doneti u ovoj Narodnoj skupštini, da treba da bude izvršena harmonizacija naših propisa sa propisima Evropske unije, ali takođe da bi predlagač, kao i skupštinska većina, prilikom usvajanja ovih zakona morali da vode računa da ti propisi ne mogu bukvalno da se prepisuju.
Mi imamo svoje specifičnosti, kao što ih svaka zemlja ima, i to usklađivanje treba da bude takvo da uvažava specifičnosti Srbije, srpske privrede, srpske privatizacije, veoma lošeg stanja u našoj privredi, veoma lošeg stanja zbog kriminalnih privatizacija, veoma lošeg stanja zbog milion nezaposlenih u Srbiji.
Zato mi se nije dopalo takvo obrazloženje ministra koji je rekao da taj amandman nije mogao da bude usvojen samo zato što se radi o nekoj direktivi Evropske unije.
Gospodine ministre i dame i gospodo, i predsednik Srbije je prihvatio nekakvu direktivu kada je pozvao Srbe sa Kosova da izađu na izbore, pa je napravio strašan nacionalni problem i verovatno zbog toga zaboravio na svoje izborno obećanje o novim radnim mestima, o većim platama, o većim penzijama. Nemojte i vi, gospodo iz Vlade, da se hvatate u istu klopku. Evropska unije često nije dobronamerna kada je u pitanju država Srbija i srpski nacionalni interes.
Kada je reč o članu 194. i amandmanu koji je kolega Nemanja Šarović predložio, radi se o tome da je predloženo vladino rešenje (tema je zatvoreno društvo) da zatvoreno akcionarsko društvo može imati najviše 100 akcionara. Mi u SRS mislimo da broj 100 treba da se zameni brojem 50, zato što bi akcionarska društva zatvorenog tipa, po pravilu, trebalo da imaju manji broj članova.
Nadam se da ćete i ovaj amandman da usvojite, zato što je sigurno smislen, zato što je prilagođen akcionarskom društvu, prilagođen našem pravnom sistemu. Naravno, ako nemate neku drugu direktivu, ali to je ono što vi morate da slušate, a mi iz opozicije naravno ne moramo.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo, nakon dva dana rasprave o ovim amandmanima konačno sam razrešila dilemu zašto poslanici Borisa Tadića glasaju za amandmane SRS. Sve sam se nešto plašila da iz nekog razloga ne podržavaju nas, ali shvatila sam da, u stvari, podržavaju Vladu Republike Srbije. (Glasovi: Kako?)
Nije vam jasno kako; sad ću da vam kažem kako. Mi insistiramo da Vlada izađe pred narodne poslanike sa Zakonom o radu. DS-u je jako stalo da se ovaj Zakon o radu što duže primenjuje, da ostane na snazi, s obzirom da je to onaj zakon, sećate se, za koji je gospodin Novaković glasao daljinskim upravljačem iz Soluna, i sada oni, da bi što duže trajala ova rasprava, izlaze tobož da brane amandmane koje podnose poslanici SRS, samo da bi se dobilo na vremenu, da mi ne radimo ozbiljan posao, a ozbiljan posao je rasprava i usvajanje novog zakona o radu.
Član 39. na koji je poslanik Dragutin Perić podneo amandman svakako treba da se briše, jer ovo što je predviđeno oko izbora miritelja i arbitra je zaista jedna takva papazjanija, toliko je ljudi angažovano oko izbora miritelja i arbitra da više ne znam, kada bi ovo bili neki plaćeni poslovi, mi stvarno više ne bi imali problema sa zapošljavanjem i čak ne bi morao ni predsednik Republike da se angažuje, iako je on obećao nova zapošljavanja.
Ali, vidim nešto drugo, ovde su samo zaposleni miritelj i arbitar, a svi ovi drugi rade samo dok njih ne izaberu. Između ostalog kaže – izbor između prijavljenih kandidata vrši komisija za izbor miritelja i arbitra, pa onda – komisiju čine predstavnici Vlade, predstavnici reprezentativnih sindikata itd. da ne čitam dalje, pa onda – predstavnike Vlade imenuje Vlada, predstavnike sindikata i udruženja poslodavca imenuje socijalno-ekonomski savet osnovan za teritoriju Republike Srbije, na predlog reprezentativnih sindikata i reprezentativnih udruženja; e, ovo je zaista jedan takav konglomerat da nikome valjda nije jasno šta se htelo. Možda ministru eventualno i jeste, ali evo sad ga nema da nam objasni.
A bilo bi bolje, znate, opet ću da se vratim na Zakon o radu koji bi pomogao vrlo brzo i ovim našim mladim gostima, koji su nas malo gledali, pa nas sada napuštaju, da postoji u Zakonu o radu odredba koja je ukinuta, da oni mogu kada završe škole da se zapošljavaju preko konkursa, onda bi to zaista imalo smisla, a ne da se bira ovakva komisija na konkurs. Ali, zato kod zapošljavanja nema konkursa, nego ko koga zaposli, to ide prema tome da li mu je lični prijatelj, da li mu je stranački kolega itd. Jedina zapošljavanja se na toj osnovi dešavaju.
Zato je kolega Dragutin Perić u ime SRS predložio da se član 39. ovog zakona briše, uz onu našu opasku sa početka ove rasprave – da ovaj zakon uopšte ne treba da se donosi, da je ovo jedan loš zakon, koji apsolutno ništa ne znači u pravnom sistemu, a pogotovo u oblasti radnih odnosa, koji nikakvog efekta neće dati i da ni jedan jedini spor neće biti rešen po odredbama ovog zakona. I dalje će se to raditi isključivo preko nadležnih sudova.
Dakle, još nije kasno, s obzirom da je juče povučeno onoliko zakona sa dnevnog reda, hajde da doprinesemo efikasnosti u radu ove skupštine i pozovite ministra da povuče ovaj zakon, pa da nastavimo dalje da radimo, jer su mnogo značajniji zakoni skinuti sa dnevnog reda, a tri dana potrošismo na ovaj zakon koji, evo tvrdim vam, nikada neće biti primenjivan zato što je ovo jedan neprimenjiv pravni propis.

Dame i gospodo, Predlog zakona o privrednim društvima poprilično nekorektno je stavljen na dnevni red baš danas, zato što je preskočeno desetak tačaka dnevnog reda, na predlog Vlade Srbije, a sa namerom da se blagovremeno raspravlja o budžetu za 2005. godinu.
Mislim da nije bilo potrebno da se ovaj zakon donosi po hitnom postupku, jer je očigledno da zakon nije dobar i da ima dosta toga što u Predlogu ovog zakona treba da se popravi, odnosno da se ispravi, o čemu govori i veliki broj amandmana. SRS je podnela 47 amandmana, možete da kažete - vi ste opozicija pa podnosite puno amandmana, ali je i stranka na vlasti podnela 39 amandmana na ovaj zakon, za koji će naravno da glasaju poslanici te stranke.
To valjda samo po sebi govori dovoljno o tome koliko je ovaj tekst zakona u stvari nepripremljen za današnju sednicu. Zato mislim da kada je već Vlada predlagala da se skinu sve one tačke dnevnog reda da je to trebalo da se uradi sa ovim zakonom, a ne da narodni poslanici odustaju od rasprave, da se utrkuju, da ovde kažu - ajde oni će da kažu samo jednu ili dve rečenice u cilju što bržeg donošenja ovog zakona. Mislim da to nije primeren način rada Narodne skupštine.
Ako ovaj zakon baš mora da se usvoji u ponedeljak, onda možemo da radimo i danas produženo, i sutra i u nedelju, ali da ga ljudski obradimo, da ljudski popričamo o njemu, pa u ponedeljak da se izglasa. Ništa protiv nemam da se taj rok poštuje. Ružno izgleda da poslanik izađe i da kaže – imam ja šta da kažem, ali znate, žurim, jer ovaj zakon treba da se usvoji u ponedeljak. Prvo, pitanje je da li će da se usvoji.
I vi ste, gospodine Bubalo, kao i svi ministri iz vaše Vlade, priču počeli sa tim da je ovaj zakon jedan od uslova usklađivanja našeg zakonodavstva sa zakonodavstvom EU. Prihvatam i tu potrebu i obavezu, ali čini mi se da to što treba da uskladimo zakone sa zakonima Evropske unije ne znači da treba da prepisujemo te zakone, a pogotovo ne znači da treba da dajemo nekakve loše prevode. Između ostalog, zbog toga je i ovoliko amandmana, da se bar logički i jezički uredi ovaj tekst zakona.
Kada ste govorili o načelima koja su zastupljena u Predlogu ovog zakona, između ostalog rekli ste da se radi i o načelu harmonizacije, ali bi onda bilo dobro da postoji harmonizacija pravnih propisa unutar našeg pravnog sistema. Jedno je to što imate obavezu da propise uskladite sa propisima EU, ali mislim da je mnogo bolje da naši propisi u našem pravnom sistem budu usklađeni jedni sa drugima, a u ovom slučaju se to nije desilo.
Inače, tekst zakona koji sadrži 449 – 450, skoro 500 članova je, prema mišljenju SRS, preopširan. Zaista, preopterećen je nepotrebnim detaljima kojima nije mesto u zakonu. Recimo, onolika posvećenost akcionarskim društvima.
Zamislite da se u zakonu ide dotle da se opisuje na koji način se vodi zapisnik sa skupštine akcionarskog društva, na koji način se utvrđuje dnevni red. Mislimo da tim odredbama nije mesto u zakonu, da je to trebalo da bude regulisano u podzakonskim aktima.
Govorila sam više puta ministru Bubalu, uglavnom na Odboru za privredu i privatizaciju, da je zaista potrebno da se građani Srbije edukuju kada su u pitanju akcije i akcionarska društva. To su sve neke novine u našem pravnom i privrednom sistemu. Ne možete građane da edukujete kroz zakon od 500 članova. Prvo, ne mogu svi građani ni da dođu do ovih zakona. Zakoni se objavljuju u "Službenom glasniku". Zna se ko koristi "Službeni glasnik". To su uglavnom pravnici u firmama i ustanovama u kojima su zaposleni.
Znači, trebalo je da se nađe neki drugi modus da se građani zaista upoznaju sa svim onim što je u skorije vreme, sadašnje i ubuduće, sastavni deo svih zaposlenih. Prihvatam da ovde ima mnogo toga što građani Srbije treba da čuju i da saznaju, ali ne prihvatam da to bude sadržano u zakonskom predlogu, jer to nije pravi način.
Zbog nedostatka vremena vrlo kratko ću prokomentarisati svega dva-tri člana Predloga ovog zakona, upravo u prilog stavu SRS da je ovaj zakon sa jedne strane preopširan, a sa druge strane nedorečen, a suština je – loše preveden.
Recimo, u članu 4. ste rekli da se privredno društvo osniva na neodređeno vreme, ako u osnivačkom aktu nije određeno da društvo traje do određenog vremena, nastupanja određenog događaja ili izvršenja određenog cilja. Naravno, trebalo je da stoji: "postizanja određenog cilja". Samo sam ilustrativno navela baš ovaj član, da bih potvrdila stavove SRS i ono što sam iznela kada sam govorila o ovom zakonu.
Recimo, u članu 20. kažete: "Poslovno ime privrednog društva može da sadrži naziv domaće države ili teritorijalne jedinice..." itd. Valjda smo mi u Republici Srbiji i valjda, ako je ovo naš zakon, onda treba da stoji: "Republike Srbije", a ne: "domaće države". To govori u prilog tome da vam je loš prevodilac, gospodine Bubalo.
Recimo, u članu 33. ste rekli, između ostalog: "Lica iz stava 1. ovog člana koja imaju lični interes dužna su naročito da: ne koriste imovinu privrednog društva u ličnom interesu; ne koriste povlašćene informacije u privrednom društvu za lično bogaćenje", a onda kažete: "ne zloupotrebljavaju pozicije u društvu za lično bogaćenje". Znate, ovo je preopširan pojam. Ja sada mogu da razmišljam da uopšte niste mislili o privrednom društvu, nego da neko ima poziciju vlasti, pa onda da ne koristi tu poziciju, a očigledno se mislilo na privredno društvo, ali je bilo neprecizno.
Reći ću još samo jednu ili dve rečenice, vezano za kaznene odredbe. Za privredne prestupe predvideli ste raspon kazni od 10.000 do tri miliona. Ovo je jako loše rešenje. Sa tolikim rasponom kazni uvek ćete onoga ko primenjuje ovaj zakon dovesti u situaciju da ga i zloupotrebljava.
Možda je bilo bolje da ste ove kazne grupisali u nekoliko grupa, recimo, od 10.000 do 100.000, pa od 100.000 do 500.000 itd., jer ste na ovaj način u isti koš sve stavili, stav 1. tačka 3): "Novčanom kaznom od 10.000 do tri miliona dinara kazniće se za privredni prestup privredno društvo: ako u svom poslovanju koristi skraćeno ili modifikovano poslovno ime, suprotno ovom zakonu"; ili tačka 19): "ako stiče i raspolaže imovinom velike vrednosti na način suprotan ovom zakonu".
Nelogično je da, recimo, ova dva privredna prestupa budu na istom mestu i da se primenjuje ista kazna za njih, odnosno ovde stoji od 10.000 do tri miliona. Ko sada garantuje da neko ko primenjuje ove kazne neće da kazni sa tri miliona onoga ko koristi skraćeno ili modifikovano ime, a sa 10.000 onoga ko stiče i raspolaže imovinom velike vrednosti, na način suprotan ovom zakonu?
Jednostavno, mislim da zakon mora i treba da bude takav da ne ostavlja mnogo mogućnosti, govorila sam to i ovih dana kada smo govorili o nekim drugim zakonima, da je krajnje vreme da donosimo zakone sa konciznim, preciznim normama i da naši zakoni ostavljaju što manje mogućnosti za zloupotrebu. Zakon treba da se primenjuje i da se što manje tzv. rupa u zakonu ostavlja. Znate, ako već usklađujemo propise, donosimo potpuno nove propise, onda ajte da ih donosimo baš onako kako treba da izgledaju.
U principu, mi nemamo ništa protiv i znamo da je potrebno da se donese i ovaj zakon, potrebno je da se donose i drugi zakoni, da se usklađuju sa zakonima EU, ali postoji i jedno drugo pitanje koje sigurno građani Srbije očekuju od vas, a to je pokretanje privrede, to je problematika vezana za sve sumnjive privatizacije. Naravno, znam da je i zato potrebna dobra normativa, ali isto tako tvrdim da i pri sadašnjim propisima privreda može da funkcioniše, privatizacija može da se sprovodi. Uostalom, i sami ste rekli da je Zakon o preduzećima bio osnov za donošenje ovog zakona.
Na kraju, želim da kažem da građani Srbije očekuju od ove vlasti i od ove vlade nova radna mesta. To su im obećali i premijer i predsednik Srbije. Građanima Srbije je potpuno svejedno da li rade u privrednom preduzeću ili u privrednom društvu, bitno im je da rade. To je ono, gospodine ministre, što se očekuje od vas, od vašeg ministarstva, od vaše vlade i od predsednika Srbije.

Dame i gospodo, kolege poslanici, juče smo ceo dan pozivali ministra Lalovića da komentariše sa nama amandmane na Predlog zakona o mirnom rešavanju radnih sporova. Ministar se oglušio na naše pozive, kao što je to uradio i danas, jer ga evo ceo dan nema.
Juče je čak obmanuo građane, odnosno zaposlene u Namenskoj industriji u Kragujevcu, jer im je rekao da ne može tamo da dođe zato što ima obaveza u Narodnoj skupštini i onda se ministar, u maniru ministara Koštuničine vlade, pojavio za ovom govornicom negde oko 17,45, valjda procenjuje da je tada najveća gledanost rada ove skupštine i tada je ministar održao narodnim poslanicima jedan politički čas.
Naravno, na to nema pravo, to nije mogao da uradi. Mogao je da govori kao narodni poslanik, jer on i jeste narodni poslanik, ali u tom slučaju morao je da se javi i da govori o amandmanu na član 30. jer je tada bio aktuelan taj amandman i mogao je da govori samo pet minuta, koliko i ostali narodni poslanici. Na to je trebalo da mu skrene pažnju predsednik Skupštine, odnosno u to vreme predsedavajući.
Drska je bila juče opaska ministra Lalovića kada je rekao da bi narodni poslanici, pre nego što komentarišu Predlog zakona i amandmane, trebalo da pročitaju zakon koji komentarišu. Zašto je to bilo drsko? Zato što je valjda očigledno da su poslanici SRS ovde komentarisali svako slovo ovog zakona. Moguće je da oni koji će da glasaju za zakon nisu pročitali, pa da se opaska ministra odnosila na njih, ali čini mi se gledao je u našem pravcu, pa možda oni i treba da pročitaju i da vide da nema potrebe da donose ovakav zakon i da glasaju za njega.
Ministar je takođe rekao da su narodni poslanici u svojim diskusijama izražavali neki žal za bivšim vremenima. Meni se čini da ministar ima žal za bivšim komunističkim vremenima i njegovom sindikalnom delatnošću u tom vremenu i očigledno je da je u tom smislu uradio Predlog ovog zakona.
Takođe nam je ministar prebacio da mi ovde govorimo o nepovezanom radnom stažu, a da je taj problem star više od 10 godina. Žao mi je što ministar nije ovde. Nadam se da će pročitati stenografske beleške. Prvo da mu kažem, i da kažem svima koji na taj način govore, da ono što je uništavano 10 godina, ako jeste uništavano, dovoljno je četiri godine da se popravi, a pogotovo je to mogao ministar Lalović, s obzirom da je on bio u vlasti od početka 2001. godine, on i njegova stranka.
Ja sam konkretno govorila o dva slučaja, o neplaćanju radnog staža radnicima "Napretka" iz Rakovice i to u vremenu od 2002. godine, i radnicima "Inos-Podunavlja", kojima se taj staž ne uplaćuje od februara 2003. godine. Zaista ne vidim gde je ministar tu napravio kopču sa nekim, kako on kaže, bivšim vremenima, osim tog njegovog žala za tim vremenima.
Jutros je opet ministar replicirao jednom kolegi vezano za institut mirovanja koji je predviđen u ovom zakonu i to je zaista bilo svojevrsno ruganje narodnim poslanicima. Gospodine ministre, iako nas ne slušaš, moraš da znaš da su narodni poslanici odgovorni i pametni ljudi i da ne može ni jedan ministar da se igra sa nama. Nijedan ministar ne može nama da drži predavanje, a mi ministru možemo, i u tome je razlika između nas i ministra, jer on zavisi od nas, a mi zavisimo od građana koji su nas birali. Odgovorno ovde stojimo pred građanima, bar mi poslanici SRS.
Kaže ministar da pričamo o institutu mirovanja koji nije predviđen zakonom o parničnom postupku, a taj zakon još nije ni usvojen.
Nismo mi ovde, gospodine Laloviću u odsustvu, da se igramo ni sa Skupštinom, ni sa zakonima. Valjda onaj ko predlaže zakone zna da se istog dana raspravlja ili u istoj nedelji o dva zakona i predlažu se dva zakona u koliziji. Da li to ministar najavljuje izmene i dopune ovog zakona, pošto je izvesno da će zakon o parničnom postupku biti usvojen. S obzirom da sam potrošila vreme, nastaviću po idućem amandmanu.

Dame i gospodo, malopre, zbog isteka vremena, nisam uspela da završim misao u vezi sa institutom mirovanja postupka predviđenog u ovom zakonu o mirnom rešavanju radnih sporova, a i dobro je, jer malopre ministar nije bio tu, pa moram da ponovim ono što sam rekla.
Gospodine ministre, jutros ste pokušali da se narugate sa narodnim poslanicima, kada ste objašnjavali kako institut mirovanja postupka u ovom predlogu zakona i Predlogu zakona o parničnom postupku otprilike nema nikakve veze, jer vi ne znate da li će biti donet zakon o parničnom postupku. Pitam vas - ako stvarno bude, da li ćete odmah da nam predložite izmene i dopune ovog zakona, koji će istog momenta biti u suprotnosti sa tim zakonom o parničnom postupku. Ovaj institut vam automatski zakon dovodi u pitanje, jer takav ne bi mogao proći ocenu ustavnosti i zakonitosti od strane Ustavnog suda.
Trebalo bi o tome da vodite računa, jer valjda sedite u istoj Vladi sa ministrom koji je bio ovlašćeni predstavnik po ovom prethodnom zakonu.
Kada je reč o amandmanu koji je podneo kolega Rankić na član 32. Predloga zakona, radi se o tome da smo mi predložili promenu reči "arbitar" u "pravna pomoć". Sada želim da objasnim nešto što se ovde čulo više puta.
Mi smo načelno hteli da stavimo do znanja Vladi i skupštinskoj većini da smo mi iz SRS protiv uvođenja novih institucija u naš pravni sistem, da smo protiv nekakvih mirovnjaka, arbitara, odbora i ne znam šta sve ovde niste predvideli i, naravno, neizostavnih agencija, pošto nijedan zakon ne može da vam prođe bez neke nove agencije. Mi pri tome nismo utvrđivali nadležnost pravne pomoći.
Načelno smo rekli da bi to mogla da radi pravna pomoć, potpuno svesni da bi pri tome morao da se menja i Zakon o lokalnoj samoupravi i Uredba kojom se reguliše rad i nadležnosti pravne pomoći. Zato ću sada da govorim o konkretnom amandmanu i stavu 2. člana 32, koji je mnogo sličan stavu 4. prethodnog člana, a on kaže da ako jedna strana u sporu neopravdano izostane sa rasprave arbitar može da održi raspravu u njenom odsustvu.
Ovo je prosto neverovatno. Pa, valjda pratite bar ovo što se piše u novinama. Čak je i zloglasni Haški tribunal odustao od toga da optuženima onemogući pravo na odbranu. Kako možete da govorite o tome da arbitar može da raspravlja u odsustvu jedne od strana u sporu? To je prosto neverovatno.
Slično tome vam je i ovo rešenje u članu 32. stav 2, gde ste predvideli da arbitar može da isključi javnost na zahtev strana u sporu, ako zato postoje opravdani razlozi. Pa, zašto bismo mi ovakve poslove radili tajno? Zar postoji ijedan opravdan razlog da se bilo šta u zemlji Srbiji radi daleko od očiju javnosti.
Pokušali ste to pre neko veče, ovde, da deo prenosa ove skupštine sklonite od očiju javnosti, ali srećom, blagovremeno ste se zaustavili, mada je prošlo više od sat vremena i mnogo toga su građani Srbije propustili, a mogli su da čuju tada.
(Glas - kako možeš tako nešto da pričaš?)
Dragi kolega, došli ste u ovu skupštinu pre ravno tri i po minuta i ostavite nas koji radimo od jutros da radimo onako kako mi mislimo da treba da radimo.
Znači, ovaj institut ste, pretpostavljam, predvideli iz jednog jedinog razloga, da bi se, recimo, sakrilo od očiju javnosti kada dođe do spora vezanog za prodaju "Telekoma", pretpostavljam da to želite da radite u tajnosti, da građani Srbije ne znaju da će Džordž Soroš da kupi srpsku telefoniju. Te i takve stvari vi pokušavate da sakrijete od očiju javnosti i onda se to zakamuflira u nekakve potpuno nebitne zakone, kakav je ovaj zakon o mirnom rešavanju radnih sporova, i kroz to, naravno, sakrivate i činjenicu da niste spremni da pred Narodnu skupštinu iznesete Predlog zakona o radu, da o tome raspravljamo i da konačno donesemo zakon od koga će koristi imati građani Srbije.

Dame i gospodo, meni zaista ne smeta što je i Skupština Srbije uputila pismo Vladi Srbije da se sa dnevnog reda skinu određene tačke iz razloga koje smo čuli u obrazloženju predsednika.
Uvažavam to, ali sam malo iznenađena načinom na koji nas je predsednik Skupštine o tome obavestio i nisam želela, a i sada neću da postavljam pitanje povrede Poslovnika, ali se zaista pitam ako rekoste, gospodine predsedniče, da je naš zadatak da donosimo zakone po ubrzanom postupku, šta to znači? Znam za donošenje zakona po hitnom i redovnom postupku, ali nikakvog ubrzanog postupka u našem Poslovniku nema.
Takođe, vaše obrazloženje da povlačenjem određenih predloga, kako rekoste od strane Vlade, konačno ćemo biti u situaciji da se uozbiljimo i da radimo ozbiljne poslove, a to je budžet. Budžet jeste ozbiljan posao, donošenje budžeta jeste zaista ozbiljan posao, ali ne vidim zašto je manje ozbiljan posao bilo koji od zakona koji je Vlada predložila za dnevni red ove sednice.
Kada je reč konkretno o članu 33. i amandmanu koji je uložio gospodin Momčilo Duvnjak u ime SRS-a, odnosno naše poslaničke grupe, pridružujem se obrazloženju koje smo čuli za ovaj amandman, ali želim da kažem nešto, gospodine predsedniče, pošto vi niste bili pre podne ovde kada sam obrazlagala jedan od amandmana.
Iznela sam da je stav SRS-a da ne treba uvoditi nekakve nove organizacije i paraorgane u naš pravni sistem i zato smo mislili da je nepotrebno da postoji mirno rešavanje radnih sporova, pogotovo da u tome učestvuju nekakvi miritelji, arbitri, agencije i tako dalje. Mi smo zato predložili da to radi služba pravne pomoći.
Želim da kažem da se ne zloupotrebi. Mi znamo, kada bi bio prihvaćen ovaj naš stav, da bi morao da se u jednom delu menja i Zakon o lokalnoj samoupravi i da se donese drugačija uredba o organizovanju rada službe pravne pomoći. Ovo zbog toga da me ne biste prekinuli, kao što ste malopre jednog kolegu koji je pokušao da na svoj način obrazloži amandman na ovaj prethodni zakon.
Vi ste, gospodine ministre, u svom obraćanju danas ovde rekli da vam je čudno da se jedna grupa narodnih poslanika, jasno je da ste mislili na poslaničku grupu SRS, zalaže za to da nam ovakav zakon uopšte ne treba, a s druge strane kritikujemo odredbe ovog zakona. U pravu ste i jedno i drugo.
Mi zaista mislimo da ovakav zakon u našem pravnom sistemu ne treba, mi zaista mislimo da u ovoj oblasti treba doneti dobar zakon o radu i da na taj način rešavamo sve probleme iz ove oblasti, ali s obzirom da vi ne predlažete zakon o radu, već predlažete ove neke kvazizakončiće, onda mi pokušavamo bar na ovaj način amandmanima da ih koliko-toliko uljudimo da liče na nešto.
U članu 33. predvideli ste u stavu 2. da strane u sporu imaju pravo da se pred arbitrom izjasne o predmetu spora i odgovore na navode druge strane u sporu. Pitam vas šta ako neće, šta ako se ne izjasne? Nikakvih posledica arbitar nema.
Nije samo ova odredba u pitanju. Većina odredaba Predloga ovog zakona je vrlo čudna i vrlo neodređena. Mi smo navikli i bar mi pravnici znamo da pravna norma mora da bude kratka, jasna, koncizna, da ne može da ostavlja nekakve mogućnosti, nekakve rupe u zakonu, čuvene u našem pravnom sistemu. Ovako neodređene odredbe, ako ostane ovaj zakon i ako usvojite ovaj zakon, učiniće ovaj zakon u praksi neprimenljivim.
Verujte, ministre, dosta zakona od 2000. godine u ovoj skupštini je doneto koji su bili neprimenljivi i svaki put smo mi iz SRS-a ukazivali na to, i svaki put se skupštinska većina oglušila na to, i svaki put se desilo da posle dva, tri, pet meseci dobijamo na dnevni red izmene i dopune istih tih zakona, i da se u zakone unose one odredbe koje smo mi kroz naše amandmane predviđali.
Nemojte da se i vama to ponovi, nemojte da vam se to desi. Toplo preporučujem da povučete ovaj zakon, pa da radimo ozbiljne stvari. Ovaj zakon je neozbiljan.

Zaista ne znam šta se danas dešava sa vama, gospodine predsedniče. Na početku ovog zasedanja ste izvređali narodne poslanike. Malopre sam rekla da neću da reklamiram povredu Poslovnika, pa se onda niste snašli, ne znam iz kog razloga ste napravili onu petominutnu pauzu, potpuno bez osnova ste pokušali narodne poslanike da sprečite da govore po Poslovniku ili da repliciraju jedni drugima, takođe po Poslovniku. I to nisam reklamirala kao povredu Poslovnika, ali zaista ste prevršili svaku meru. Sada to moram da uradim.
Poslanička grupa SRS podnela je četrdesetak amandmana, nisam sigurna tačno koliko, na ovaj zakon. Mi branimo i obrazlažemo svoje amandmane, mi pokušavamo da ubedimo predstavnika predlagača, gospodina Lalovića, i skupštinsku većinu da naše amandmane prihvate, govorimo zbog čega mislimo da je to važno. Ne znam zašto malopre onako ciničan i onako zajedljiv ton kada ste rekli da kolege iz DS ginu na odbrani naših amandmana. Ovde se ne gine, gospodine predsedniče, ovde narodni poslanici rade svoj posao.
Onaj ko štiti DS, to ste vi, gospodine Markoviću, jer vi ne stavljate na dnevni red inicijativu SRS za opoziv Borisa Tadić i utvrđivanje da li je on povredio Ustav Republike Srbije. Prema tome, vi ste taj ko ispod žita radi sa gospodinom Borisom Tadićem i njegovim poslanicima.
Ne povezujte poslaničku grupu SRS i DS. Mi smo potpuno različiti i nikada nismo bili skupa. Vi ste iz okrilja DS krenuli i očigledno da se njima ponovo vraćate. To je vaša stvar i da me niste izazvali, to vam ne bih rekla. Znači, umesto cinizma, umesto ovog na koji način danas vrlo trapavo i nespretno vodite ovu skupštinu, povredili ste član 100. Poslovnika Narodne skupštine. Još jednom vas podsećam, prisetite se da u fioci imate inicijativu SRS za opoziv Borisa Tadića i stavite je na dnevni red, važna je koliko i budžet, verujte.

Dame i gospodo narodni poslanici, u okviru obrazlaganja ovog amandmana moram da naglasim stav SRS da Zakon o mirnom rešavanju radnih sporova nije trebalo donositi, da je trebalo pred narodne poslanike staviti Predlog zakona o radu, jer je zaista krajnje vreme da se skinu te stravične posledice koje Zakon o radu proizvodi već dve godine.
Zašto mi srpski radikali mislimo da ne treba da se formira agencija za mirno rešavanje radnih sporova? Dakle, s obzirom na to da ćete vi verovatno usvojiti, ako uspete da organizujete takvu većinu, ovaj zakon, mi smo amandmanima pokušali bar da ga koliko-toliko uredimo da bi on zaista bio primenljiv.
Zašto mislimo da nema ništa od mirnog rešavanja radnih sporova i da ne treba formirati agenciju za mirno rešavanje radnih sporova, dokaz je i ono što se sinoć dešavalo u ovom parlamentu.
Sinoć je ovde u vreme dok nije bilo TV prenosa bilo na delu pravo pravno nasilje. Predsednik Skupštine pustio sebi na volju, (pošto je znao da nema TV prenosa) da u roku od sat vremena prekrši Poslovnik jedno sedam puta u toku utvrđivanja kvoruma. Pročitao je ime gospodina Gorana Jocića, koji već deset dana nije narodni poslanik, ali zato nije čitao Sulejmana Spahu koji jeste poslanik SRS.
To je jedna od povreda Poslovnika koju je sinoć učinio predsednik Skupštine.
Dakle, mi sinoć nismo uspeli, daleko od očiju javnosti da se mirno dogovorimo, da nastavimo da radimo zato što je to skupštinska većina odlučila. Nismo mogli da nastavimo da radimo, zato što je ta skupštinska većina ovde bila samo deset minuta, izglasala produžetak rada i onda lepo otišli svojim kućama, a mi smo ovde ostali i trebalo je da im činimo kvorum, što nismo ni tada, a nećemo nikada. Mi smo opozicija, mi smo ovde da kritikujemo Vladu, predloge koje nam Vlada dostavlja, a to činimo i ovaj put.
Zaista je krajnje vreme, dame i gospodo, da se prekine sa praksom osnivanja agencija za sve i svašta. Ova agencija koju danas predviđamo jedna je u nizu agencija, a dobro se svi sećamo kada su se ovde predstavnici jedne od stranaka koja čini vlast zaklinjali da će oni iz pravnog sistema Srbije da uklone agencije. Da se zalažu da nema nikakvih paraorganizacija, očigledno je to bilo tada, neposredno posle izbora. Još su se tada sećali svojih izbornih obećanja, a danas je prošlo već dosta vremena i zaboravili su svoja izborna obećanja.
Tema je, koleginice, ako ne spavate, Zakon o mirnom rešavanju radnih sporova, amandman na član 10.
Pretpostavljam da oni koji prate Skupštinu znaju da je to na dnevnom redu.
Dakle, SRS se principijelno zalaže protiv osnivanja agencija kao nekakvih paraorgana, a u ovom konkretnom slučaju, predložili smo na koji način bi trebalo da se reši pitanje mirnog rešavanja, ako je to moguće, a naravno nije, ali ako se već utvrđuje ta institucija, onda to lepo treba da rade službe pravne pomoći pri opštinama.
Nemamo novih zapošljavanja u administraciji, a trebalo bi umesto u administraciji da malo Vlada povede računa o novim zapošljavanjima u privredi, toga nema ni na pomolu.
Dakle, postoje službe pravne pomoći, postoji propis koji reguliše rad službe pravne pomoći i to je Vlada pokušala nama da objasni. Čak su bili lenji pa su na sve naše amandmane za obrazloženje rekli da, odnosno obrazloženje je isto kao prilikom amandmana narodnog poslanika Gordane Pop-Lazić. Znači, nisu nas udostojili ni da svaki odbijeni amandman pojedinačno obrazlože.
Mi znamo da Zakon o lokalnoj samoupravi reguliše i pravnu pomoć, službu pravne pomoći i ono što je u delokrugu rada službe pravne pomoći danas, moglo bi da se primeni na ono što vi predviđate ovim zakonom. I ako bi bilo nekih izmena, onda bi bilo mnogo jednostavnije promeniti jedan ili dva člana u Zakonu o lokalnoj samoupravi, pa upodobiti ovu instituciju sa službom pravne pomoći, nego formirati potpuno nove alužbe i još jedan namet na vilajet.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas je nekoliko kolega iz vladajuće većine skretalo pažnju ovde nama koji pokušavamo da u ovoj raspravi o amandmanima sredimo koliko je moguće ove predloge Vlade, odnosno pokazali su  izuzetno nestrpljenje i nervozu, što se vidi po dobacivanjima iz klupa. Zaista ne znam o čemu se tu radi, osim možda o tome da ste se vi dogovorili da požurite ovu raspravu da biste glasali.
Verovatno ste morali neki od uslova da ispunite pa nemate vremena, čekate da mi završimo ovu raspravu, da se ne bi pojavio još neki novi uslov. Naravno, to je vaš problem i vaša stvar, a mi iz SRS pokušavamo da vas ubedimo da je naša ideja da ovaj zakon o mirnom rešavanju radnih sporova treba povući iz procedure, da treba da se stavi na dnevi red zakon o radu, da konačno zaposleni u zemlji Srbiji dobiju zakon koji će, koliko toliko, da štiti njihove interese.
Sada, zaposleni u Srbiji, zahvaljujući Zakonu o radu koji je na snazi nemaju nikakva prava i nikakvu zaštitu. Mnogo je primera za to.
Poslanička grupa SRS je zatrpana ovih dana pozivima radnika, faksovima sa raznim podacima. Ljudi očekuju da ćemo da im pomognemo. Mi, evo, pokušavamo vas da ubedimo da im skupa pomognemo, ali je očigledno da vi za to nemate sluha.
Neko je, takođe, ovde rekao da ovaj naš predlog da se ne formira još jedna nova agencija, znači da se ne menja suština. Pa, bogami, i te kako se menja, jer menjanje organa koji bi radio eventualno na mirnom rešavanju radnih sporova i te kako bitno utiče na suštinu vladinog predloga. U prilog tome je upravo amandman na član 14. koji je podneo gospodin Milorad Mirčić.
U članu 14. se kaže da svaka strana u sporu snosi svoje troškove u postupku, osim troškova miritelja, odnosno arbitra. U obrazloženju ovog zakona rekli ste da je za sprovođenje ovog zakona potrebno obezbediti sredstva u budžetu Republike Srbije za 2005. godinu u iznosu od 10 miliona dinara. Znači, 10 miliona dinara će potrošiti miritelji i arbitri. Niti će koga pomiriti, niti će šta uspeti da urade od onoga što vi zakonom pokušavate da im nametnete.
A, amandman kolege Mirčića upravo ide ka tome da se brišu ti troškovi.
Jedan od razloga zbog kojih mislimo da ovaj posao mogu da rade službe pravne pomoći je upravo u tome što stranke ne bi imale dodatnih troškova. Zna se da službe pravne pomoći rade po umanjenoj advokatskoj tarifi, odnosno za polovinu advokatske tarife, i to je nešto što bi eventualno moglo da se podnese.
A, zamislite sada radnika koji dobije otkaz, a vi ga ovim zakonom terate na duple troškove. Prvo, terate ga da plati miritelja, ko zna koliko. Ko zna koliko će da ga koštaju ovi troškovi, jer samo kažete - svaka stranka snosi svoje troškove. Pa, onda naravno neće uspeti da se pomire, pa onda mora ponovo da tuži, pa da plaća sudsku taksu. Em gubi na vremenu, em bogami gubi i novac.
Ili, recimo, osamdesetak radnika IMP-e o kojima sam juče počela da govorim, 16 meseci ne prima platu. Oni bi sada verovatno angažovali arbitra, kada bi imali čime da ga plate, a taj arbitar bi trebalo da dovede Slobodana Radulovića, koji je kupio IMP-u i iz potpuno nepoznatih razloga ih ostavio da rade.
Ljudi zaista rade, svaki dan dolaze na posao, a gospodin Radulović se ne pojavljuje u toj firmi, ne daje im platu, račun im je blokiran i sada bi zaista gospodine ministre, gospodo koji ćete glasati za ovaj zakon, bilo bi dobro da objasnite tim ljudima ko će njima da da novac i na koji način da plate da se arbitrira taj njihov problem. Možda bi ga arbitar rešio, ali ne vredi, ne mogu da ga plate.

Dame i gospodo narodni poslanici i član 18. je u suprotnosti sa članom 5. ovog zakona. Naime, članom 5. predviđate dobrovoljnost mirnog rešavanja radnih sporova, a članom 18. namećete obaveznost mirnog rešavanja radnih sporova.

Sada mi iz SRS kada čitamo Vladine predloge, onda pored onoga što čitamo u redovima, znamo čitamo i između redova. Ovaj član 18. rekla bih da je ključni u ovom zakonu, jer članom 18. u stvari vi zabranjujete, odnosno pokušavate da sprečite štrajkove, kažete: "Delatnosti u smislu stava 1." a stav 1. govori o obaveznosti, odnosno da su "stranke u sporu dužne da pristupe mirnom rešavanju kolektivnog spora".

Pa onda kažete: "Delatnosti u smislu stava 1. ovog člana jesu delatnosti koje obavljaju poslodavci u oblasti elektroprivrede, vodoprivrede, saobraćaja, radio-televizije čiji je osnivač Republika Srbije, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave, PTT usluga, komunalnih delatnosti, proizvodnje osnovnih prehrambenih proizvoda, zdravstvene i veterinarske zaštite, prosvete, društvene brige o deci i socijalne zaštite".

Šta ovo u stvari znači? Zašto je ova odredba Predloga zakona opasna? Zato, drage kolege, što je očigledno da ono što se priča već mesecima, da će se to desiti, a to je prodaja Elektroprivrede, PTT-a i Beogradskog vodovoda i naravno, zaposleni moraju da mirno rešavaju svoje kolektivne sporove.

Agencija će im poslati nekog arbitra, , on će uredno da arbitrira, dovoljno dugo dok se ne završe ti postupci koji su očigledni i to je ono što svakako treba da se spreči, tako što će se amandman podnet na član 18. ovog zakona prihvatiti.

Vladino obrazloženje zbog čega se odbija ovaj amandman je zaista neuverljivo. Vlada kaže da, s obzirom na to da je gospodin Zoran Antić u obrazloženju svog amandmana rekao da je ovim članom predviđena obaveza za mirno rešavanje spora u nekim određenim delatnostima, a ima za posledicu sprečavanje štrajka zaposlenih u tim delatnostima i što je u suprotnosti sa stavovima SRS.

Vlada kaže da se amandman ne prihvata iz razloga što uvođenjem obaveznog mirenja u kolektivnim radnim sporovima u delatnostima od opšteg interesa, nema za posledicu sprečavanje štrajka zaposlenih u tim delatnostima. Ostala priča je takođe neargumentovana.

Dakle, Vlada nas ovim obrazloženjem nije ubedila da se zaista iza ovog zakona ne krije ta opasnost; da se iza ovog zakona i iza ovog člana 18. ne krije mogućnost da Vuk Hamović, Lazarević i ostala bratija ne završe posao koji su započeli u Elektrodistribuciji; da se iza ovog člana ne krije ono što se po Beogradu priča da će juče pomenuti veliki beogradski tajkun Nenad Bogdanović da proda "Beogradski vodovod"; da se iza toga ne krije ovo što se ovih dana čita po novinama, a vezano je za delatnost PTT, tu je i proizvodnja prehrambenih proizvoda, a da ne govorimo o ostalom.

Ovde se krije i C "market", "Centroproizvod", "Knjaz Miloš", ovde se krije sve ono što je sporno, sve ono što će imati za posledicu još, otprilike, onoliko nezaposlenih koliko ih ima do sada. Radi se o velikim gigantima, o velikim firmama i kako je krenula, odnosno kako je nastavljena kriminalna privatizacija svih ovih preduzeća, a i ona preduzeća koja se pripremaju, Srbiju očekuje još otprilike više stotina do milion nezaposlenih. Onda se zaista postavlja pitanje šta ova vlada radi, koji joj je krajnji cilj?

Očigledno, ne ono što su obećavali građanima u izbornoj kampanji. Građani će ovaj put to znati i da kazne na narednim izborima, koji će, potpuno sam ubeđena, biti vrlo brzo. Doneli vi ovaj zakon ili ne, štrajkove nećete zaustaviti, ne možete sprečiti građane da blokiraju puteve, da dođu pred Vladu, da vam kažu svoje probleme.

Od vašeg mirnog rešavanja - nema ništa, jer ovaj član 18. koji pokušavate kao kukavičje jaje da podmetnete, slobodno vežite, nećete sprečiti štrajkove nezadovoljnih radnika u Srbiji. Hvala.

  Dame i gospodo, opet ministra nema i ja se zaista pitam i juče i danas da li je gospodin Lalović ovde u funkciji ministra ili u funkciji narodnog poslanika.
Tu je bio kada je trebalo da čini kvorum, i lepo je to što on i danas ceo dan sedi ovde, ali bi zaista trebalo malo i da komunicira sa narodnim poslanicima. Neverovatno je da čuje ovoliko primedbi koliko mi iznosimo kroz ove amandmane, a da on nema šta da kaže.
Kada je konkretno reč o članu 19. ovo je čudo neviđeno koliko nelogičnosti na jednom mestu u ova tri stava ovog člana. Prvo kaže – "U delatnostima iz člana 18. ovog zakona strane u sporu su dužne da zajednički podnesu predlog, u roku od tri dana od dana nastanka spora". Šta se sada dešava ako oni to ne urade?
Ministar je ovde govorio, načelno o zakonu, da je cilj ovog zakona da se ubrzaju postupci iz radnih sporova. Naprotiv, ovo će značajno da uspori. Primena ovog člana 19. će značajno da uspori rešavanje tih radnih sporova. "Ako strane u sporu ne podnesu predlog, dužne su da o tome obaveste Agenciju".
Prvo, kako ćete ako usvojite ovaj član, kako vi mislite da zaista obavežete strane u sporu da podnesu zajednički predlog. Da oni mogu da se dogovore, ne bi bile strane u sporu. Oni ni oko čega ne mogu da se dogovore, pa ni oko toga da podnesu zajednički predlog.
Onda sledeća nelogičnost: "Ako strane u sporu ne podnesu predlog, dužne su da o tome obaveste Agenciju". Šta ako ne obaveste agenciju? Šta se onda dešava?
Onda opet kažete u trećem stavu: "Ako strane u sporu ne podnesu predlog, direktor Agencije po službenoj dužnosti pokreće postupak mirenja i određuje miritelja iz Imenika". Ovo je najneverovatnije. Ako ga ne obaveste strane u sporu, kako će direktor te agencije da sazna da postoji spor? Da li će on da šeta Srbijom, da gleda gde se štrajkuje, gde pokušava da se štrajkuje, da li će samo na osnovu toga što pročita u novinama, a u novinama može mnogo toga da se zloupotrebi i da bude neistinita informacija?!
Zaista neverovatno kako mislite da se član 19. u praksi primenjuje za slučaj i da se usvoji ovaj zakon. Šta se dalje dešava? U prilog našoj tvrdnji da ovaj zakon i ovaj član usporavaju postupak mirnog rešavanja, recimo, primer modne industrije "7. juli" iz Kuršumlije.
Taj problem je aktuelan već osam ili devet meseci. Bio je više puta na Odboru za privatizaciju. Došlo je do toga da mora da se raskine ugovor sa nekim ko je pod sumnjivim okolnostima kupio tu modnu industriju. Taj novi vlasnik se šest meseci nije pojavio pred radnicima, koji danima štrajkuju i koji su onemogućeni da rade, jer im se ne pribavlja posao.
Kako oni da sa njim zajednički nastupe kada oni ne mogu čoveka, bukvalno, fizički da nađu, da razgovaraju sa njim o tom problemu, a kamoli da dođu pred nekog miritelja ili arbitra, da zajednički razgovaraju.
S obzirom na to da je, zahvaljujući aktivnostima Odbora za privatizaciju, došlo do toga da će se raskinuti ugovor sa njim, (možda i hoće) ti radnici će se vratiti na posao. Ali šta će se desiti sada sa novim postupkom koji mora da postoji, a on je vezan za činjenicu da ti ljudi nisu za sve to vreme primali platu. Znači, oni ponovo moraju da se mire, pa ponovo, ako ne uspeju da se pomire, da idu u još jedan radni spor i to vam je jedan postupak koji ide u nedogled.
Suština je - dobar Zakon o radu, i onda se unapred onemogućavaju sve ovakve sporne situacije, koje bi trebalo da se rešavaju po ovom vašem kvazizakonu.
Evo vidite, valjda smo vas do sada ubedili, apsolutno ništa ne znači i nemate potrebe da ga donosite. Ajmo da radimo ozbiljnije stvari.

Dame i gospodo narodni poslanici, sinoć sam čula na nekim vestima informaciju da je trebalo da, radnici u "Namenskoj", imaju jedan sastanak sa ministrom Lalovićem, ali da ministar nije došao na taj sastanak zato što ima puno obaveza i zauzet je u Skupštini Srbije.
Vidim danas, govorila sam to u vašem odsustvu, ministre, vi ste ovde samo da pravite kvorum, s obzirom na to da ste i narodni poslanik.
Neverovatno je da posle ovoliko primedbi poslaničke grupe SRS i ovoliko argumenata koje ste čuli, nemate potrebu da kažete nešto ili u korist ovog zakona ili da, ako mislite da smo mi u pravu, kažete da zaista jesmo u pravu.
Na član 25. amandman je podneo kolega Dragoljub Stamenković. Šta kaže član 25? On govori o odboru koji učestvuje u postupku mirenja, a taj odbor je regulisan članom 21. ovog predloga zakona. U članu 21. je predviđeno da u ovom odboru stranke u sporu određuju svoje predstavnike. Onda je to vrlo interesantno, ako te stranke u sporu mogu da se dogovore oko predstavnika koji će, eventualno, da razreše neku spornu situaciju. To je dokaz više u prilog našoj tvrdnji da nema potrebe da se formira nikakva agencija, nikakvi mirovnjaci, miritelji, kako ih vi ovde zovete nekim "novogovorom".
Kažete u članu 25. da: "Odbor daje preporuku u pismenom obliku, sa obrazloženjem", a da je za preporuku potrebno da glasaju svi članovi odbora. To insistiranje na jednoglasnim odlukama, odnosno na konsenzusu, jednostavno je neprihvatljivo, neodrživo i neprimenjivo.
Kada bi strane u sporu mogle da se dogovore, onda one ne bi bile strane u sporu. Čim postoji bilo kakav spor, bez obzira na nekakav pokušaj mirnog rešavanja, ne može se očekivati da se te preporuke usvajaju jednoglasnim odlukama članova tog vašeg odbora.
Posebno je pitanje kakva je to preporuka, jer u ovom zakonu samo stoji da je za preporuku potrebno da glasaju svi članovi odbora i da odbor daje preporuku u pismenom obliku, sa obrazloženjem. Šta je ta preporuka, šta ona znači, šta u njoj treba da stoji? Da li će ta preporuka da sadrži tekst da se strane u sporu upute na nadležan sud? To znaju i bez tog odbora. Ako ne mogu da se dogovore, i onako moraju da idu na sud.
Opet ono što vam ceo dan pričamo, ovaj zakon ne ubrzava rešavanje među stranama u sporu. Naprotiv, usporava ga za onoliko koliko vi vremena predviđate za delovanje ovih miritelja, odbora, arbitara, koga ste sve ovde predvideli u ovom zakonu.
U stavu 3. člana 25. se kaže: "Ako odbor ne donese preporuku u roku od pet dana od dana zaključenja rasprave, miritelj može stranama u sporu da predloži preporuku". Ko razume ovaj član, zaista bih volela da izađe ovde i da nam objasni ko tu donosi preporuke, koga te preporuke obavezuju, šta one znače, šta je tu odbor, šta je tu miritelj?
To je takva papazjanija da još jedanput potvrđuje stav SRS da ovaj zakon treba da se povuče iz procedure i da su narodni poslanici uzalud potrošili dva dana svog vremena, umesto da radimo ono što se od nas očekuje. Verujte, taj famozni zakon o radu građani Srbije očekuju od 2000. godine, od onog momenta kada su shvatili koliko je poguban tada doneti zakon, odnosno zakon koji nije ni donet, s obzirom na to da se za njega glasalo iz Soluna.

Dame i gospodo, ovaj zakon je pun besmislica. Mi već dva dana pokušavamo da skupštinsku većinu, a i ministra, (kad povremeno svrati u salu) ubedimo da bi zaista bilo dobro da se ovaj zakon povuče iz procedure, da se radi na zakonu o radu, jer ovo što je predviđeno ovim zakonom o mirnom rešavanju radnih sporova, nikom u zemlji Srbiji neće doneti ništa dobro. Vrhunac tih besmislica i nebuloza jeste član 30. stav 2. koji kaže: "Ako među stranama u individualnom sporu teče sudski postupak iz istog činjeničnog i pravnog osnova, strane u sporu dužne su da sudu zajednički podnesu zahtev za mirovanje postupka".
Drage moje kolege, ova odredba vređa inteligenciju građana Srbije. Zar vi mislite da će neko, ko je pokrenuo neki radni spor vezano za otkaz ugovora o radu ili isplate minimalne zarade, nakon nekoliko ročišta, da se upusti u mirno rešavanje radnog spora i da zastane sa postupkom kod redovnog suda.
Em što je to suprotno Zakonu o parničnom postupku, da o tome ne govorim, govorile su moje kolege, nego pitam one koji budu glasali za ovo i onoga ko nam je ovo predložio – da li vi mislite, dame i gospodo narodni poslanici, da su građani Srbije budale? Zaista je nedopustivo ovako nešto. Ponavljam vređate inteligenciju građana Srbije.
Za primer ću da vam pokažem i da pročitam pismo koje smo dobili od akcionara preduzeća AD "Inos Podunavlje" iz Smederevske Palanke. To preduzeće je kupio izvesni Borislav Milićević, firma "Proimeks". On već, ne znam koliko dugo, da ne čitam sve, ne mogu da nađu čoveka, radnici štrajkuju, većinski vlasnik nije radnicima ponudio ugovor o radu, nema pojedinačnog kolektivnog ugovora, od juna meseca u firmi "Inos Podunavlje" ne postoji nikakav proces rada, ne postoji nikakav poslovni ugovor.
U međuvremenu je firmu napustio 61 radnik. Neki su dobili otkaze, a ostali su morali da odu da bi, tražeći neki posao na crno, prehranili porodice. U firmi nema rukovodećih organa, zamenik direktora je od 23. avgusta ove godine na odmoru, a posle ide u penziju. Takvu izjavu je dao inspektoru rada koji je bio u kontroli ovog preduzeća. Poslednja plata u ovom preduzeću je bila za septembar 2003. godine. Ovaj novi vlasnik ne uplaćuje socijalno i penziono, nema toplog obroka, od prodaje imovine ništa nije uplaćeno na žiro račun firme, a prodata je poslovnica u Smederevu za 5,2 miliona dinara.
Zamislite sada, radnici koji su ušli u sudski postupak ne bi li dobili neki dinar pošto nisu primili nijednu platu od septembra 2003. godine i ovi koji su dobili otkaze, ne bi li se vratili na posao, a izvesno je da će neki nezavisan sudija da presudi u korist tih radnika. Naravno, ne prejudiciram, ali pretpostavljam.
Zamislite kad stupi na snagu ovaj zakon o mirnom rešavanju radnih sporova, kažemo mi tim radnicima – vi ste se šalili, ostavite se vi sudskog spora, dođite vi pred našeg miritelja i on će vas lepo da pomiri. A on se prethodno već dogovorio sa ovim Borislavom Milićevićem, vlasnikom firme, pa će onda ti ljudi da izgube još nekoliko meseci. Na kraju, šta se dešava? Ponovo moraju da se vrate na sud i nema rešenja spora dok se ne reši na sudu.
Dakle, ovo je stvaranje paraorganizacija i ovo je, videli ste, pretpostavljam da ste čitali ovaj tekst zakona, u narednim članovima je potpuno preneta nadležnost redovnih sudova na ove arbitre, miritelje, agencije, odbore. Što reče kolega Krasić, ovde nema crte ko je kad nadležan.
Dakle, pozivam još jedanput gospodina ministra da, kao predstavnik Vlade, povuče ovaj zakon iz procedure.

 Dame i gospodo narodni poslanici, čuli ste od poslanika SRS naš opšti stav da smatramo da ovaj zakon nije ni trebalo da se nađe danas na dnevnom redu. Umesto toga, trebalo je da raspravljamo o zakonu o radu, jer je to ono što bi eventualno moglo da popravi stanje u ovoj oblasti.
Što se tiče zakona o socijalno-ekonomskom savetu, naša osnovna primedba jeste upravo u tome što u ekonomskom savetu, odnosno Vlada kao predlagač ovog zakona nije predvidela i nezaposlene.
Naime, u članu 2. na koji sam podnela amandman stoji da je socijalno-ekonomski savet nezavisan organ koji čine: predstavnici Vlade Republike Srbije; predstavnici reprezentativnih udruženja, tu su poslodavci; kao i predstavnici reprezentativnih sindikata.
Mi iz SRS mislimo da je, ako će se već formirati ovakav savet i ako će se donositi ovaj zakon, onda neophodno da u ovom savetu budu i predstavnici nezaposlenih. Neprihvatljivo je obrazloženje koje je Vlada dala uz konstataciju da se ovaj amandman ne prihvata, zato što mi ne možemo da se merimo sa zemljama koje su navedene u obrazloženju ovog vladinog odbijanja amandmana, jer su te zemlje razvijenije i u tim zemljama nema milion nezaposlenih kao što je to kod nas i nažalost svaki dan je sve više i više nezaposlenih.
Ovde je ministar govorio o tome da se priprema zakon o radu, da ćemo uskoro da raspravljamo o tom zakonu, govorio je o nekoj javnoj raspravi. Vidim, kod nas su stigla neka pisma iz Privredne komore Beograd, ljudi su jako ljuti što ih Vlada nije konsultovala oko ovih zakona, a imamo i jedno pismo Unije poslodavaca Srbije. Zaista sam mislila da su bar oni konsultovani, s obzirom na to da se predviđa da će u socijalno-ekonomskom savetu biti i reprezentativna udruženja poslodavaca.
Izgleda, ipak, da Vlada misli da je reprezentativno udruženje poslodavaca ono udruženje industrijalaca Bogoljuba Karića koji nema veze sa industrijom, on je bankar, a zašto je u ovom udruženju - to ne znam.
Izgleda da će on biti taj koji će da daje predstavnike za ovaj ekonomsko-socijalni savet. Posebno je nama interesantno pitanje kada se govorilo o Zakonu o radu, o onome što nikada nije izglasano u ovoj Skupštini, jer je jedan narodni poslanik glasao iz Soluna na daljinski upravljač.
Mi smo i tada postavili pitanje, a i sada, šta znači taj reprezentativni sindikat? Ko je taj ko određuje reprezentativnost - da li vam je reprezentativni sindikat u ovom momentu Sindikat "Nezavisnost", a da li se zbog toga, Branislav Čanak, predsednik tog sindikata planira za predsednika Upravnog odbora Nacionalne agencije za zapošljavanje?
Vi kroz te sindikate, reprezentativne, koji su toliko reprezentativni koliko podržavaju Vladu, zanemarujete stvarne probleme!
Ne znam da li znate, ministre, koliko je velikih problema u malim firmama, mislim na Srbiju.
Da li znate za jednu firmu, zove se "Napredak" iz Rakovice, koja ima 50-tak zaposlenih, bavi se tekstilnom proizvodnjom, stara je 60 godina, privatizovana pretprošle godine i ovih dana su dobili rešenje o rušenju objekta, o oduzimanju te parcele.
A oni su to svojevremeno kupili na 99 godina, ali je sada, veliki beogradski tajkun, gospodin gradonačelnik prodao to njihovo zemljište i, naravno, ti ljudi će ostati na ulici!
Sličan problem je zemunske "Impe" gde 80 radnika svaki dan čeka otkaz, svaki dan dolaze na posao, 16 meseci ne primaju platu!
To su male firme sa malo ljudi, oni ne mogu da blokiraju saobraćaj, ne mogu da ugroze Vladu. Baš nekoga briga, čak i ako će da štrajkuje glađu, mogu i da umru, šta se to tiče Vlade, očigledno, o tim malim firmama niko ne vodi računa. Ne vodite ni o velikim, ali se bar napravi nekakva medijska atmosfera kada izađe više stotina ili hiljada ljudi, a o ovim malim niko ne vodi računa i očigledno, ni ovi zakoni neće doprineti.
Još jednu rečenicu da kažem, vidim da sam prekoračila vreme, izvinjavam se gospodine predsedavajući, vezano je za komentar ministra kada je moj kolega govorio o problemima u Boru, pa je on rekao da se tamo ne plaćaju doprinosi, da je to neka zaostavština iz prošlosti, odnosno iz poslednjih 15 godina. A samo da vam kažem da ovim ljudima, iz pomenutog preduzeća iz Rakovice, se ne plaća samodoprinos za penziju od 2001. godine.

Očigledno je da nije bilo 127 narodnih poslanika koji su učestvovali u glasanju. Očigledno je zato što vi niste ni utvrdili kvorum pre glasanja i tražim, pošto sumnjam u podatke iz ovog elektronskog popisa, da se shodno Poslovniku glasa prozivkom.