Hvala.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ja ću da pročitam moje pitanje da bih uspeo što više pitanja da postavim.

Moje prvo pitanje, tačnije predlog, ide premijeru Vlade. Obraćam se u ime Pokreta obnove Kraljevine Srbije, sa inicijativom da u okviru svojih nadležnosti razmotrite mogućnost za podizanje spomenika Knezu Pavlu i viteškom kralju, ujedinitelju Aleksandru Prvom Karađorđeviću, i da na godišnjicu atentata na kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića, koji je na današnji dan ubijen u Marselju?

Pokret obnove Kraljevine Srbije poziva gradsku vlast, a i premijera da donese odluku o dugo čekanom postavljanju spomenika jednom od najvećih srpskih vladara. Nema boljeg načina da obeležimo stogodišnjicu velikog rata, nego da spomenikom odamo počast onome koji je ujedinio sve Srbe u jednu državu.

Viteški kralj, ujedinitelj, bio je vrhovni komandant Srpske Vojske u velikom ratu i stvorio je državu veću od Dušanovog carstva. Srbija, Jugoslavija je u vreme njegove vladavine imala snažan industrijski zamah i reformisanu poljoprivredu. Imala je jakog seljaka i jako građansko društvo.

U Parizu već osam decenija postoji ponosno njegov spomenik, a vreme je da se ovom velikanu postavi dostojno obeležje i u našoj prestonici. Slična inicijativa je i kada je u pitanju Knez Pavle. Knez Pavle je bio jedan od najsposobnijih, najumnijih i najobrazovanijih ljudi, Srba, u našoj istoriji. Ujedno je bio i dalekovid diplomata, koji bi, da nije demokratskim nasilnim putem i neodgovornim izdajničkim vojnim pučem svrgnut sa vlasti, omogućio Jugoslaviji da zadrži vojnu neutralnost tokom Drugog svetskog rata i time bi se izbegle ogromne žrtve stradanja i razaranja. Ne bi bila stvorena nezavisna država Hrvatska, a samim tim bili bi spaseni životi preko milion Srba, bio bi izbegnut bratoubilački rat između Četnika i Partizana, a time i podele koje nažalost i dan danas postoje.

Knez Pavle je od beogradske kasabe napravio modernu metropolu. Ostavio je brojne muzeje, građevine i neprocenjiva umetnička dela svom narodu. Smatram da je ovo jedan od najlepših načina da se odužimo ovoj dvojici velikih Srba i u to vreme najpoštovanijih ljudi kako u Srbiji, tako u Evropi i svetu.

Moje drugo poslaničko pitanje postavljam Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, isto i Ministarstvu finansija. Obraćam se u ime pokreta koji predstavljam sa inicijativom da u okviru svojih nadležnosti razmotrite mogućnost da i deci koja primaju dečiji dodatak obezbedite besplatne udžbenike. Želim da kažem da sadašnji ministar kojeg je imaomo, ministar prosvete, po mom ličnom mišljenju, je najbolji ministar kojeg smo imali od početka višestranačja i verujem da će ovaj predlog ozbiljno razmotriti.

Pokret obnove Kraljevine Srbije smatra da država mora da obezbedi neophodna sredstva, kako bi roditeljima olakšala troškove obaveznog osnovnog školovanja, kao i srednjeg obrazovanja za svako dete koje prima dečiji dodatak, jer isti već ukazuje na težak materijalni položaj porodice.

Takođe, Ministarstvo treba da utiče na nastavni kadar, da se usaglasi oko dugoročnog plana i programa za školske predmete, umesto što se on menja gotovo svake školske godine i predstavlja ogromne probleme roditeljima. To zahteva i nabavku novih udžbenika, čime bi se učenicima olakšala kupovina ili nasleđivanje polovnih udžbenika od starijih generacija koje pohađaju istu školu.

Za vreme Kraljevine Srbije je ulagalo u obrazovanje. Osnovane su prestižne kulturno-obrazovne institucije, poput Matice srpske, SANU i drugih, podignute su najstarije škole i univerziteti u našoj zemlji. Neophodno je nastaviti tu tradiciju, stvarajući što bolje uslove za školovanje naše dece u našoj otadžbini.

Moje poslednje pitanje, obraćam se Ministarstvu privrede. Sadašnje subvencije su isuviše male da bi se započeo neki ozbiljan posao. LJudi koji imaju želju i viziju i vreme da stvore nova radna mesta moraju imati veću podršku zemlje čijoj privredi doprinose.

Smatramo da bi država, umesto što izdvaja prevelik novac za strane investitore, to jeste dobro, ali smatramo da je preveliko. Trebalo je više da se posveti pomoći mladim privrednicima u pokretanju sopstvenog biznisa, jer su ti ljudi najveći gubitnici u tranziciji.

U Republici Srbiji ima dosta kreativnih mladih ljudi kojima je potrebno dati neku stimulaciju da posle završenih studija pokrenu sopstveni biznis, a ne da čekaju na posao u nekoj firmi ili da traže van granica svoje zemlje. Evo, završavam, imajući sve ovo u vidu što sam rekao, nadam se da će moji predlozi, moja pitanja biti ozbiljno shvaćena. Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Naravno, žao mi je što ovo moram preko vas, ali, jednostavno, takvo je pravilo. Član 106 – govornik može da govori samo o tački dnevnog reda o kojoj se vodi pretres.

Zamolio bih sve poslanike u parlamentu da se stvarno vratimo na dnevni red i da ne gubimo vreme i, na kraju krajeva, da se ne sramotimo pred onim ljudima koji nas gledaju u Skupštini.

Takođe bih zamolio gospodina Obradovića da smanji taj gnev, bes, tu mržnju koja postoji svaki put kada izlazi za govornicom. Koliko znam, Pokret Dveri se zalaže za tradicionalne vrednosti, za očuvanje svega onoga što je srpsko, za ono što su ljudske vrednosti, da se jedni prema drugima obraćamo na jedan ljudski i normalan način. Sve ono što je izrekao nije tačno, a vrhunsko licemerje je kada sedite sa onima i pravite grupu sa onima sa kojima pet minuta pre toga oslovljavate kao ljude koji su pokrali, kako sam ja razumeo, a pretpostavljam i ostali poslanici, znači, oni sa kojima sedite su ljudi koji su u prošloj vlasti pokrali penzionere i pokrali sve ono što se moglo pokrasti.

Znači, to je vrhunsko licemerje, kada znate da ne možete da na izborima prođete, sedite sa onima za koje smatrate da su najgori, ali gutate sve to da biste došli do rezultata.

Još jednom, pozivam i upućujem na one koji smatraju da od njih počinje sve ovo što rade u politici i u ovome parlamentu, da pogledaju malo unazad i da vide ko je predlagao istim tim sa kojima danas sedite i zakone o poreklu imovine, ali i mnoge druge zakone koji bi nas doveli ne samo bliže EU, nego i civilizovanom društvu kojem stremimo svi. Hvala.

Poštovani gospodine predsedavajući, poštovani gospodine ministre sa saradnicima, podržavam amandman kolege koji je malopre govorio i želim samo da dodam da je danas jedna od mojih koleginica ovde tražila dužu raspravu, pretpostavljam iz dobrih razloga, što se tiče ovih tema o kojima danas govorimo, jer su jako važne teme.

Međutim, moram reći da nama nije potrebna danas duža rasprava, nama danas nisu potrebne besmislene kvalifikacije ljudi poput doktora smrti, jer svako ko na takav način optuži nekog čoveka neka proba pre toga da se stavi u tu poziciju i da razmisli kako je to kad njegova deca, porodica gledaju, na osnovu takvih kvalifikacija koje su najmanji način mizerne kada je u pitanju ovaj dom iz kojeg treba da šaljemo ovakve informacije. Mislim da ni jedan ministar, a pogotovo ministar zdravlja to ne zaslužuje.

Zato želim da predložim nešto što nisam imao prilike po zakonu da predložim u amandmanima, a to je da prvi put pokažemo jedinstvo u ovom domu i da svi zajedno, poslanici doniramo organe. Mislim da bi to bila jedna predivna slika koju bismo poslali, ne samo među naše građane, nego i dalje, kao i da pokažemo da smo stvarno dostojni predstavnici ovog doma i da bar po ovakvim stvarima ne možemo, nećemo da se delimo i da imamo priliku da budemo svi zajedno.

Kao otac dvoje dece nikada nisam imao dilemu kada je u pitanju doniranje organa. Takođe, nemam ni sada i zato vas pozivam sve zajedno, kolege, da pokažemo jedinstvo i da izbacimo sve one ružne i teške stvari koje smo danas slušali, a da učinimo jedno dobro delo i da svi zajedno doniramo organe i pokažemo još jednom da smo dostojni predstavnici naroda. Hvala.

Ne, po amandmanu, nego prilika za repliku, gospodine predsedavajući, jer ovo stvarno je više nego dobra prilika za repliku.

Nemojte molim vas, da li ste priliku po amandmanu da govori, ali bilo je više nego očigledno da je reč…

Evo, onda ću po amandmanu.

Jedna pozitivna ideja, gde nikog nisam karakterisao u nekom negativnom smislu, niti sam želeo da otpočnem takvu raspravu na tu temu, naravno da je naišla na loš odziv onih koji u svemu vide nešto negativno i koji u svemu vide teoriju zavere, pa tako, da kažem, i u ovom časnom predlogu, ne samo mom, nego i svih ostalih kolega koji su imale iskrenu nameru da o ovome govore.

Nemam nikakvu nameru da sebe predstavljam kao nekoga što nije, jer ono što sam uradio to sam i rekao, a takođe ne želim ni da utičem na nekoga drugog ko ne želi da pokaže svojim primerom da je dostojan i u svakom drugom smislu da predstavlja građane u ovome. Ja tu nemam problem da taj čovek jednostavno uradi kako misli da treba, jer na kraju krajeva svi predstavljamo, ne samo svoje stranke, nego svoje porodice.

Hvala na prilici da govorim. Samo da kažem da mi imamo kralja i kralj je živ i zdrav i kraljevina će biti Srbija jednog dana. Hvala.

Poštovana predsednice, poštovani gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo kolege poslanici, svoje vreme ću iskoristiti da govorim o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o lokalnoj samoupravi, da kažem nekoliko reči o tome.

Već dugi niz godina kada govorimo o reformi političkog sistema naglašavamo svi, da kažem, politički faktori u Srbiji, neophodnost dalje decentralizacije vlasti i potrebe jačanja ekonomske snage opština i gradova. Opštine i gradovi su mesto gde građani neposredno ostvaruju svoja prava, izvršavaju građanske dužnosti i zato je veoma značajno da imamo dobre zakone kojima se utvrđuju nadležnosti jedinica lokalne samouprave i njenih organa.

Nažalost, često u praksi to bude drugačije. Suština je da kada ste u opoziciji budu vam puna usta decentralizacije, čime se dograbite vlasti to se zaboravi i nastavlja se nekako proces centralizacije. Nažalost, toga smo se nagledali u prošlosti, pogotovo u periodu neposredno posle 2000. godine kada su bila baš velika očekivanja građana, kada nije bila ekonomska kriza i kada su vrlo solidna finansijska sredstva dolazila po pitanju ravnomernog regionalnog razvoja u Srbiju iz evropskih fondova.

Srbija jednostavno ne može da očekuje ekonomski razvoj i napredak ako se osim Beograda ne razvijaju druge oblasti. Posledica dugogodišnjeg vođenja centralizovanog vođenja vlasti je da je Beograd progutao Srbiji i da 40% BDP je iz Beograda, a u isto vreme nam sela umiru, jer svi hoće, naravno, da žive u Beogradu. To nije interes ni Beograda ni ostatka Srbije.

Za vreme Kraljevine Srbije Beograd je imao 3% stanovnika od Srbije, a danas 30% stanovnika živi u Beogradu. Zato, dame i gospodo, kolege moje, danas sam slušao raspravu ceo dan, smatram da nije vreme da se delimo, optužujemo jedni druge, pogotovo da uvlačimo strane institucije u naše nesporazume, već je konačno došlo vreme za jedinstvo, da se saberemo i da pokušamo da se dogovorimo bar oko onih ključnih stvari koje su nam važne svima, pogotovo u onim opštinama iz kojih svi dolazimo, jer svako prvo gleda svoju sredinu.

Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o lokalnoj samoupravi koji danas razmatramo sadrži novine i pomenuću neke najznačajnije jer zaslužuju da budu pomenute. Propisana je obavezna sadržina statuta jedinica lokalne samouprave, utvrđeni su kriterijumi za određivanje broja članova opštinskih veća, kao i nove nadležnosti opštinskih veća, posebno one koje se odnose na koordinaciju i nadzor nad radom javnih preduzeća. Ovo je vrlo značajno i malopre je moj kolega Marković, a mislim i neki drugi poslanici, govorili kakve su sve zloupotrebe bile kada je u pitanju uhlebljivanje stranačkih kadrova u prošlosti, i koliko je, nažalost, novaca odlazilo na takvo udomljavanje.

Propisana je kontrola zakonitosti rada mesnih zajednica, ali i obaveza opština i gradova da pružaju pomoć u radu mesnim zajednicama, što je takođe važno. Predviđeno je formiranje saveta mesnih zajednica sa utvrđenim nadležnostima i to naravno treba pohvaliti. Propisana je i obaveza redovnog obaveštavanja odbornika u svim pitanjima od značaja za vršenje odborničke dužnosti, kao i obaveza obaveštavanja javnosti o pripremi propisa radi organizovanja javne rasprave.

Tu su zatim i odredbe kojima se preciziraju rokovi za sazivanje sednice skupštine, kao i odredbe o utvrđivanju ravnopravnog statusa zamenika, predsednika skupštine, pomoćnika predsednika opštine, načelnika opštinske uprave.

Novina je da će se postupku promene naziva ulica i trgova, pored nacionalnih saveta konsultovati i Savet za međunacionalne odnose, što smatram da je izuzetno važno, jer i sam dolazim iz multietične sredine, i ovakav način je jednostavno prirodan.

Dakle, nesumnjivo je da nova rešenja u ovom Predlogu zakona mogu doprineti efikasnijem i potpunijem funkcionisanju lokalne samouprave u korist svih građana koji tu žive. Donošenjem dobrih zakona, ali i primenjivih, što je jako važno, približavamo se zacrtanom cilju, a to je da država kao servis građana, što jeste suštinski smisao javne uprave i način njenog rada.

Na ovaj Predlog zakona podneo sam nekoliko amandmana sa ciljem da svaka odredba u zakonu bude jasno napisana i razumljiva, ali o tome kada bude bilo prilike da govorimo o amandmanima.

Lično, a i kao predsednik Pokreta obnove Kraljevina Srbija, kao monarhista voleo bih da se posle usvajanja ovog zakona pristupi promenama Zakona o lokalnim izborima, što smatram, gospodine ministre, da je izuzetno važno. Zalažem se za to da se odbornici biraju po proporcionalnom i većinskom sistemu, kombinovano. Ubeđen sam da bi mešoviti izborni sistem obezbedio ravnomerniju zastupljenost kandidata iz različitih sredina. Glavni nedostatak primene čistog proporcionalnog sistema je to da on neomogućava vrednovanje izbornih rezultata kandidata sa izborne liste.

Takođe smo svedoci raznih zloupotreba sadašnjeg izbornog zakona koji smo mogli da vidimo na poslednjim izborima za Grad Beograd. Samo jedan primer, a bilo ih je bilo, da npr. iza nosioca liste stoji šira i uža familija i da se raznim spinovima to u potpunosti sakrije od očiju javnosti. Nažalost, to je samo jedan od primera zloupotrebe i smatram da su neophodne izmene zakona, da sličnih zloupotreba u budućnosti ne bi bilo.

Po istom principu zalažem se i za direktan izbor gradonačelnika, gde bi se lakše prepoznao i kvalitet pojedinca, ali i jasne preuzela odgovornost za ono što će taj pojedinac uraditi.

Smatram da bismo posle usvajanja tih zakona, Zakona o lokalnoj samoupravi, o kojem danas razmatramo i Zakona o lokalnim izborima, koji bi bio predložen u dogledno vreme, imali veoma čvrste osnove za dalju decentralizaciju vlasti i neposredno odlučivanje građana o merama ekonomskog razvoja opština i gradova i raspolaganju sredstvima.

Zato je zadatak ove Skupštine i svih nas ovde da kroz zakonodavnu aktivnost i kontrolu izvršne vlasti, podvlačim – kontrolu izvršne vlasti, stvaramo ambijent u kome državni organi, a posebno organi lokalne samouprave neće biti arogantni i otuđeni od naroda.

Svedoci smo vremena kada se sa zebnjom išlo na opštinske i državne šaltere, znajući unapred, pogotovo naši stariji sugrađani, gde su znali unapred da neće biti dočekani kako treba i da će sa teškom mukom doći ili neće doći do onoga što im po zakonu pripada.

To su pojave koje su uglavnom nastale zbog pogrešnog kadrovskog rasporeda i neznanja da se organizuje proces rada, što je opet deo politike. Pošto aroganciju u svakoj vlasti u suštini ipak daje partokratija, od velike je važnosti da se nastavi proces profesionalizacije državne i lokalne uprave. Profesionalizacija takođe ne podrazumeva samo završene fakulteta i državne škole zaposlenih u državnoj i lokalnoj upravi, nego stalni proces dodatnih obuka i usvajanje evropskih načela dobrog upravljanja.

Naši zakoni o državnim službenicima i zaposlenima u jedinicama lokalne samouprave propisuju obaveznu obuku, kao i način njenog sprovođenja i to su veoma važne odredbe u ovim i drugim zakonima koje smo usvojili. Nadam se da se nećemo na tome zaustaviti, gospodine ministre. Zahvaljujem se na pažnji.

Poštovani gospodine predsedavajući, dame i gospodo kolege poslanici, na početku želim da konstatujem da ono što je izneo gospodin Ristić predstavlja najobičniju mržnju prema predsedniku države i to veće gledamo danima ovde.

Kako drugačije objasniti činjenicu da je pomenuti kolega dok je bio u DSS je faktički Kosovo bilo izručeno Albancima, a za vreme njegovog bistvovanja u DSS je, takođe, izručeno najviše Srba Haškom tribunalu. On sam i dan danas prima platu koju su mu dali poreski obveznici u Srbiji, pa onda pitam kako to nema države Srbije na Kosovu kada je on sam očit primer da to nije tako.

Moje sledeće pitanje postavljam gospodinu Stefanoviću, očigledna je želja države da se obračuna sa korupcijom, što smo imali prilike da vidimo u poslednjih nekoliko dana, ali ovom prilikom želim da ukažem na decenijski problem sa kojim se još ni jedna vlast do sada nije ozbiljno uhvatila u koštac, a to je krađa beba iz porodilišta.

Podsetiću da je Anketni odbor iz 2005. godine doneo Zaključak da ovaj decenijski problem postoji, ali do dana današnjeg mi nemamo ni jedan sudski epilog niti je bilo ko odgovoran za tako nešto.

Po pravilu, oko nestanka bebe vrlo su sumnjivi bili podaci, dokumentacija je vrlo štura, zaključak je da su bebe u većini slučajeva rođene žive a kasnije preminule, više od 90% roditelja nije moglo da vidi svoje dete koje je navodno umrlo, a preko 2.000 roditelja uopšte nije dobilo potvrdu da su njihove bebe sahranjene.

Procene su da je na ovakav način ukradeno iz porodilišta oko 7.000 beba u poslednjih 30 godina, a da je vrednost jednog novorođenčeta nekadašnjih 15.000 maraka, današnjih 15.000 evra.

Nažalost, ova tema je i što se tiče medija bila do sada obavijena velom tajni i ovde je više nego jasno da inspekcijske službe nisu radile dobro svoj posao, ali očigledno i mnogi drugi.

Zato postavljam pitanje gospodinu Stefanoviću – šta će policija učiniti da se sa mrtve tačke pokrene rešavanje ovog krupnog problema?

Moje sledeće pitanje postavljam ministru pravde, Neli Kuburović – zbog čega je ukinut rad Vladine komisije za otkrivanje tajnih grobnica u Srbiji koje su komunisti streljali posle septembra 1944. godine?

Svi ti ljudi su likvidirani bez bilo kakvih sudskih epiloga. Pokret obnove Kraljevine Srbije koji predstavljam u ovom Parlamentu ne želi nikakvu osvetu niti podelu u našem narodu.

Naprotiv, mi želimo konačno nacionalno pomirenje, ne ono lažno koje je nekad bilo, pre nekoliko godina plasirano građanima, pomirenje koje će biti zasnovano na istoriji našeg naroda i, naravno, da se pronađu i obeleže sva mesta nevino stradalih ljudi krajem i po završetku Drugog svetskog rata. Mislim da to nije puno što tražimo i smatram da je to obaveza svakog normalnog ljudskog.

Imao bih još jedno pitanje, postavio bih ga ministru Đorđeviću – kada će biti donet zakon o ratnim veteranima?

Pošto sam i sam sa a19 godina kao izviđač pešadinac učestvovao u ratovima početkom devedesetih godina, smatram da je moja obaveza da postavim ovakvo pitanje imajući u vidu položaj ratnih veterana, pogotovo onaj njihov položaj i ona očekivanja koja su izneverena neposredno posle 2000. godine kada su ti ljudi jednostavno bili kolateralna šteta nekih ratova koje Srbija, navodno, nije vodila.

I na kraju, ako još imam vremena da iskoristim, to je na neki način preporuka, a i poziv ministru Đorđeviću, jer sledeće godine je 100 godina od osnivanja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i 100 godina od pobede u Prvom svetskom ratu.

Smatram da su, kao član ovog Doma, i kralj Aleksandar i kralj Petar mnogo učinili za stvaranje demokratije u našem društvu, kao i za izgradnju ovog Doma u kojem mi danas možemo da raspravljamo i smatram da je neophodno sledeće godine podići spomenik tim velikanima, kao što su to učinile mnoge druge države.

Samo bih se nadovezao po amandmanu i podržao raspravu koja je malo pre i od jedne i od druge koleginice. Kada su u pitanju nabrajanja zemalja gde je odnos prema obrazovanju daleko napredniji u odnosu na sve ostale zemlje, pa čak i na najrazvijenije zemlje EU i podsetio da su sve to kraljevine. Sve te zemlje su kraljevine i kod njih je naravno najrazvijeniji sistem obrazovanja. Hvala vam.

Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo kolege poslanici, na početku bih, ministre, postavio nekoliko pitanja, pa da imate vremena da odgovorite, dok ja budem govorio o nečem drugom.

Da li ministarstvo ima moć kontrole sprovođenja zakona kada znamo da Bolonja nije primenjena na svim univerzitetima i fakultetima? Kako motivisati zaposlenog da preuzme odgovornost, jer nije realno da učenik koji pohađa prvu i završnu godinu imaju prava na istu novčanu nadoknadu i broj radnih časova u toku nedelje, jer njihov doprinos neće biti isti? Da li ministarstvo planira i dualne studije kao logičan sled okolnosti? Šta učiniti da se poboljšaju nastavna sredstva u srednjim školama? Kako će ministarstvo imati uvid u školski program i praktičan rad? Koje su sankcije za učenike koji bi na primer neredovno dolazili na praksu? Šta učiniti sa starim zanatima, koji nažalost ubrzano umiru?

Kao predstavnik Pokreta obnove Kraljevine Srbije, imam veliko zadovoljstvo da kažem da u svim Kraljevinama prioritet svih prioriteta je obrazovanje i takvom uređenju treba svi da stremimo. Dualno obrazovanje je izuzetno razvijeno i usavršeno u Skandinavskim Kraljevinama, koje su socijalno najorganizovanije u Evropi i zato se ove izmene zakona ukapaju i u promenu celokupnog sistema vrednosti, za koji se Pokret predstavlja zalaže.

Kada govorimo, ovde je dosta bilo reči i o Nemačkoj i o Skandinavskim zemljama, ali niko čini mi se nije tačno rekao kako to izgleda, pa evo u par rečenica. U takvim zemljama je oko 60% dece školaraca, mislim da bi bilo interesantno da čuju čak i ljudi iz SRS, kod oko 60% dece školaraca zastupljeno je dualno obrazovanje. Preduslov za taj način obrazovanja je da škole imaju potpisane ugovore sa firmama u kojima bi se deca školovala, jer to naravno svaku firmu košta, i to ne malo kada se pogleda na godišnjem nivou.

Princip rada je takav da deca budu dva, tri dana u školi i dva, tri dana u nekoj od firmi ili se menjaju na nedeljnom nivou. Takvo školovanje traje uglavnom dve do tri i po godine. Na pola školovanja imaju jedan probni ispit u privrednoj komori, pošto je bilo priče oko privredne komore, da se vidi naravno koliko su deca napredovala, a nakon završetka školovanja imaju pravi ispit. Ako neka deca padnu na ispitu, ugovor se može produžiti na još šest meseci, ali to naravno zavisi od firme, koliko je zadovoljna sa tim učenikom.

Deca takođe dobijaju određenu novčanu nadoknadu za svoj rad u firmi, što je više nego dobra motivacija, i vrlo interesantna informacija, naravno to plaća firma, a iznos zavisi od firme do firme. Na početku školovanja iznos je obično oko 35% neto zarade, a u poslednjoj godini iznosi od 70% do 80% neto zarade u uređenim zemljama. To je u principu najbolji vid obrazovanja, jer nakon školovanja takav učenik je u potpunosti spreman za svoju buduću profesiju, što mu već kao mladoj osobi omogućava izvesniji život i budućnost.

Međutim, treba reći i to da čak i u jednoj ekonomskoj sili, nekim ekonomskim silama, kao što je recimo Nemačka, zbog ekonomske krize i, da kažem, manjih budžeta koji su bili u proteklim godinama, ne mali broj firmi okleva sa otvaranje takvih obrazovnih mesta i to je možda jedno pitanje za razmišljanje za naše ministarstvo.

Nakon ovog načina srednjeg školovanja, da ga tako laički nazovem, postoji dualno studiranje na istim principima. Imao sam prilike da razgovaram sa našim ljudima koji žive u inostranstvu i čija su se deca školovala na ovakav način i mogu sa sigurnošću da kažem da je ogromna većina njih zadovoljna sa ovakvim načinom obrazovanja.

Nesumnjiva je želja, naravno, da se srednje stručno obrazovanje učini privlačnijim i prilagodljivijim na tržištu rada, naravno, govorim o Predlogu ovoga zakona. Pri tome uporedo se radi na ojačavanju mreže škola sa poslodavcima, jedinicama lokalnih samouprava, privrednim komorama i nacionalnim službama za zapošljavanje. Razvoj i obrazovanje i povezanost potrebama tržišta industrije ključni su faktori za napredak ekonomije jedne zemlje, a obrazovanje i osposobljavanje mora biti fleksibilno da odgovori potrebama tržišta, naravno, investiranje u stručno obrazovanje. Investiranje stručnog obrazovanja, obuku će ubrzati i ekonomski oporavak zemlje na čemu naša Vlada i resorni ministar i Ministarstvo, kojem dajem potpunu podršku i radi.

Drage kolege, smatram da budućnost od nas očekuje da vratimo dostojanstvo učitelju i nastavniku, da vratimo veru u važnost obrazovanja, jer nasleđe i tradiciju imamo. Na primer, u mome Somboru, postoji ustanova koja obrazuje učitelje i vaspitače, osnovne aktere sistemskog obrazovanja. Pedagoški fakultet u Somboru je neposredni nastavljač i baštenik Preparandije, prve srpske učiteljske škole. Bilo bi jako dobro kada bi ovi koji galame ovo čuli, jer bi možda mogli nešto i da nauče pa i da se ponose sa time.

Prošle godine je bilo 200-a godišnjica od preseljenja iz Sent Andreje, a sledeće godine će biti 240 godina od osnivanja norme Avrama Mrazovića, iz koje su ove ustanove potekle. I pored dobrog profesionalnog kadra, koje ova ustanova poseduje godinama i slavne tradicije o kojoj sam već govorio, iz godine u godinu postoji, nažalost, velika neizvesnost koliki će broj studenata upisati fakultet. Zato je vrlo važna sistemska reforma obrazovanja, ali gospodine ministre, i sistemska pomoć ovakvim institucijama koje imaju nemerljiv značaj za istoriju našeg naroda.

Imao bih još mnogo toga da kažem, ali moje kolege su uglavnom rekle, koje će glasati i podržati ovaj zakon. Mogu samo da kažem da ne mogu da se ne otmem utisku u raspravi koju sam danas imao prilike da slušam, gde su korišćene reči poput nemoralnog zakona koji će da proizvodi robove i robovlasnike, vrlo teške reči koje čujemo gotovo prilikom svakog predloga zakona.

To dolazi, ono što je najinteresantnije, najveći paradoks od onih koji Skupštinom paradiraju u najskupljim odelima, koja vrede više nego nekoliko prosečnih plata u Srbiji. Da me ne razumete pogrešno, i ja volim lepo da se obučem i volim lepa odela, ali ono što mrzim u politici to je licemerje, jer na takav način ne možete da brinete za mlade, jer kao opozicija vi niste u obavezi da se svemu suprotstavljate, pogotovu onome što je očigledno da je dobro za naše mlade, a pogotovo ako je činjenica ta da upravo te robove i robovlasnike imamo, one koji su nastali u pljačkaškoj privatizaciji koju smo imali prilike da vidimo od posle 2000. godine.

Još jedna informacija za one koji tako vrlo žustro napadaju ovaj predlog zakona, da je za vreme njihove vladavine i ljudi koji su vodili iz njihovih stranaka ovo ministarstvo, naš Univerzitet u Beogradu, po prvi put ispao sa liste 500 najkvalitetnijih univerziteta u svetu i to dovoljno govori kako su vodili ovo ministarstvo.

U svakom slučaju, ovaj zakon je dobar i Pokret obnove Kraljevine Srbije, čiji sam predstavnik će ga podržati, jer slični modeli postoje u kraljevinama u Evropi, koje su i najnaprednije zemlje, a oni koji su protiv istog su navikli samo da se bave politikanstvom i ne misle dobro ni o potrebama privrede, ali ni o mladim ljudima u našoj zemlji. Hvala vam.

Molim vas gospodine ministre, a verujem da ćete to i uraditi, da obratite malo više pažnju i na ustanove koje su van Beograda. Naveo sam samo jedan primer, a to je Fakultet u Somboru, i smatram da takvi fakulteti koji imaju takvu tradiciju zaslužuju poštovanje i malo veći osećaj kod ljudi u Ministarstvu, što nažalost do sada nije bio slučaj. Hvala.

Poštovana predsednice, povreda Poslovnika, član 107, dostojanstvo Skupštine je povređeno. Povređeno je u nekoliko navrata. Gledam inače da se ne javljam po Poslovniku, jedno kada baš stvarno moram, ali postalo je nepodnošljivo slušati govornicu koja je malopre govorila, pogotovo kada priča o moralu. Mislim da reči poput diktature i sličnih izraza koje je malopre koristila, kao i paušalnih procena i neistina koje je iznosila su nešto što ipak ne treba da se sluša u ovom domu, pogotovo kada dolazi uz usta već koji put, već koji put, od poslanice koja je dok je bila pokrajinski sekretar delila novac tako da je to strašno i opisati. Svi oni koji se bave politikom dovoljno je da pogledaju raspodelu novca za vreme njenog mandata i sve će vam biti jasno, gde su deca ometena u razvoju bila zakinuta za finansijska sredstva, koja su bila u najnižem obliku.

Jednostavno moram da kažem jer radi se o osobi koja konstantno govori o moralu ovde i stalno drži nekome predavanja. Ja vas razumem da vi ne znate ove podatke i da niste mogli da reagujete, ali kao poslanik smatram se dužnim da kažem da je dosta više da oni koji su bili totalno nemoralni govore ovde i drže nam pridike o moralu. Hvala vam.

Hvala.

Kao kada gledate neki dobar film, pa kada dođu reklame koje traju dugo, onda zaboravite koji film ste gledali, tako se i ja osećam, pošto sam se javio da govorim po amandmanu, a teško je da dobijete priliku da govorite uopšte po amandmanu, zbog razne demagogije koje imamo prilike da slušamo ovih dana.

Osvrnuo bih se samo na predlog formiranja ministarstva za dijasporu, u potpunosti podržavam predlog, odluku da se ovo ministarstvo ne formira, zato što smo imali prilike u prošlosti da vidimo da je ovo ministarstvo isključivo služilo za namirivanje stranačkih i političkih dogovora i da uopšte nije opravdalo svoju svrhu. Čast izuzecima, koji su se nalazili u tom ministarstvu, poput mog kolege Aleksandra Čotrića, Miodraga Jakšića, koji su ozbiljno radili svoj posao, koji su i trebali da rade.

Ministarstvo za dijasporu i formiranje i predlog, koji smo imali prilike da čujemo i na koji način je to obrazloženo, je samo bavljenje jednom formom. Suština je kako ćemo se mi baviti i odnositi prema našim ljudima u dijaspori, a mislim da ova vlast i ova Vlada je pokazala u odnosu na sve ostale da im je suština još kako mnogo važnija od forme. U potpunosti podržavam predlog, da se ministarstvo za dijasporu ne oformi, jer bi imali jedan veći trošak i potpuno nepotrebno jedno ministarstvo, koje može da obavlja i drugi organi u vlasti. Pogotovo je interesantno, kada vidimo ove nacionalne secikese i čuvare vatre srpskih interesa da o tome govore, a kako jako malo čine po pitanju i svojih obaveza, a i o onome što žele da se uradi kada je u pitanju naša dijaspora.

Pokret obnove Kraljevine Srbije, koji predstavljam, se nada da ćemo se dalje baviti suštinom, a suština je ta da malo više osluškujemo dijasporu, i da u budućnosti Vlada koja bude formirana više radi na tome da dijaspora ima lakše i omogućenije pravo glasa, tj, da glasa preko mejla i da se njihov glas čuje.

Jeste, bilo je, ali tek sam sada dobio šansu da govorim.