Poštovani gospodine predsedavajući, prosto moram da se javim da samo u par minuta pojasnim neke stvari kada je u pitanju Zakon o restituciji.
Odgovorno tvrdim da u ovom parlamentu u poslednjih nekoliko godina ne da nije bilo volje da se donese pravičan Zakon o restituciji, nego nije bilo ni više od 15 do 20 poslanika koji bi glasali za njega. To znači da je otprilike u ovom parlamentu toliko ljudi koji žele da se ispravi nepravda iz prošlosti, koji žele da se konačno da se napravi jedan raskid sa komunističkim nasleđem.
Moram reći da, bez obzira što moj kolega i prijatelj Srđan Milivojević je imao želju da se taj zakon donese, nažalost, poslanici DS su godinama bili gluvi da se ovaj zakon konačno donese i da bude pravičan.
Podsetiću da je nekoliko puta ovaj predlog bio u skupštinskim klupama, da su sve najveće poslaničke grupe imale priliku da donesu pravičan zakon, a mi i dan danas imamo zakon koji se ne sprovodi, jer je upravo zato napravljen. Napravljen je samo da bi se ispunila forma kada je u pitanju EU, a ne da se pomogne da se ispravi nepravda i da se vrati dedovina onima koji to zaslužuju i potražuju godinama. Hvala.

Poštovani gospodine predsedavajući, poštovana gospođo ministarka, dame i gospodo poslanici, iskoristio bih današnje prisustvo gospođe ministarke da pitam kako je moguće da u poslednjih nekoliko meseci gotovo konstantno se oseti nesnosan smrad na Karaburmi, na Ušću, Mirijevu i da niko ne izlazi sa nikakvim obaveštenjem odakle taj smrad potiče, koliko će trajati, šta je potrebno da se sanira tako nešto?
Gotovo svakodnevno dobijam pozive od ljudi, iako nisam iz Beograda, koji apeluju da se bar postavi poslaničko pitanje da li su u pitanju inspekcijske službe, njihov nerad ili nešto drugo. Ja ne mislim da je problem u Ministarstvu, ali postavljam pitanje Ministarstvu, jer verujem da ću tako dobiti najlakše i najbrže odgovor.
Želim da iskoristim priliku da pohvalim vaš rad i da kažem da naša poslanička grupa u potpunosti podržava ono što radite i vašu želju da se konačno uvede red u oblast koju vi vodite kao ministar.
Moje drugo pitanje ne znam kome tačno bih mogao da postavim od ministara, ali pošto je gospodin Dačić premijer, pitanje bih postavio njemu, iako naravno ne smatram njega jednog od odgovornog za ovakvo stanje u državi.
Gotovo da ne prođe dan da u medijima nemamo priču o silovanju ili o nasilju u porodici. To su gotovo postale svakodnevne teme i prosto je neverovatno koliko su te teme u drugi plan potisnule neke afirmativne i pozitivne stvari koje se dešavaju u ovoj državi.
Užasavajući je način na koji se uglavnom muški svet obračunava sa ženama, bez obzira da li je u pitanju nasilje u porodici, da li je u pitanju neka druga vrsta maltretiranja i silovanja.
Lično smatram da i mi kao poslanici nismo dali veliki doprinos zaštiti žena. Neki od nas su čak imali mogućnost, odnosno pokazali su kako se u ovom parlamentu odnose prema ženama i mislim da je to u svakom slučaju ne samo antireklama, nego i direktno podržavanje svega onoga negativnog što se na ulici dešava.
Mi imamo situaciju da se žrtve silovanja uglavnom vrlo teško odlučuju da prijave silovanje policiji. Postoje čak i neki apsurdni problemi, poput toga da 5.000 dinara moraju da uplate pregled da bi dokazali da su bili silovani do nekih problema koji se tiču zastrašivanja tih osoba i njihovog straha koji proizvede da jednostavno ne smeju da se obrate nikom, a pogotovo policiji, nažalost, za koju smatraju da je uglavnom korumpirana i da neće odgovoriti pozitivno na njihove apele.
Smatram da je ovo možda i najbolji pokazatelj i primer zašto Srbija treba da uđe u EU, jer nisu nam dovoljni zakoni da bismo uredili ovu oblast. Nama je potrebna jedna potpuna promena sistema vrednosti, jedan sistem vrednosti koji treba da uvedemo u kojem će žena biti partner muškarcu i neko ko je poštovan, a ne isključivo neko ko treba da se brine o porodici, da bude domaćica. Na kraju krajeva, kako je rekao jedan od silovatelja, kod nas u narodu postoji jedno mišljenje da ženu s vremena na vreme treba malo išamarati i istući, pogotovo ako se opire. Nažalost, to je tako. To ne bira naciju. Ne govorim ni o jednoj naciji posebno. To je, nažalost, mišljenje koje već dugo godina traje i postoji u našem narodu.
Šta je potrebno da bi se konačno uveo red? Šta je potrebno da zakon koji postoji, koji smo mi poslanici izglasali, koji je dobar, da bi se sprovodio, da bismo konačno imali efikasniju državu, bar kada su u pitanju ovako teški zločini prema ženama u našem društvu?
Moram da kažem još jednom da je nekoliko poslanika apelovalo da je neophodno da imamo bazu podataka kada su u pitanju silovatelji. Koliko je meni poznato, još uvek ta baza podataka ne postoji. Smatram da je ovo jedna od najvažnijih stvari, pogotovo ako znamo da Srbija ima problem sa natalitetom, da se prema ženama godinama odnosimo kao prema stvarima. Želim da iskoristim ovo moje vreme da se obratim svim poslanicima i svima onima koji imaju neku moć i uticaj u svojim rukama da pokušamo da to stanje ispravimo. Hvala.

Poštovani gospodine predsedavajući, dame i gospodo članovi Vlade, dragi kolege poslanici, pokušaću kao i gospodin Zaharije Trnavčević da postavim u prvom obraćanju što više pitanja, a pošto smo potrošili već dosta vremena obećavam da se neću javljati za dodatna objašnjenja da bi što više ljudi moglo da stigne da postavi pitanje predstavnicima Vlade.
Moja prva pitanja se odnose se na Ministarstvo odbrane, gospodina Rodića bih pitao – kakvi su planovi Ministarstva odbrane u vezi sa brodom „Bodrog“ i da li će isti biti uskoro u upotrebi?
Moje drugo pitanje takođe gospodinu Rodiću – šta je sve Ministarstvo odbrane uradilo na planu rešavanja stambenog problema pripadnika vojske od jula meseca 2012. godine tj. od kada je formirana ova Vlada, i koji su planovi za budućnost kada je u pitanju rešavanje ovog, već dugo godina, gorućeg problema?
Želim samo da kažem gospodinu Rodiću da imate podršku našeg poslaničkog kluba, isključivo zbog onoga kako ste ponašali, kako ste radili na mestu na kojem ste radili dok niste došli u Ministarstvo odbrane, i nadam se da ćete tako nastaviti da radite i u ovom ministarstvu.
Moje sledeće pitanje je pitanje Ministarstvu pravde. Nažalost ministar pravde nije ovde, ali ako postoji mogućnost možda bi premijer mogao da odgovori, ili ću se zadovoljiti sa pismenim odgovorom. Odnosi se na zakon o poreklu imovine, dokle se stiglo sa izradom zakona o poreklu imovine, i kada se očekuje da taj zakon dođe u poslaničke klupe?
Smatramo da je donošenje ovog zakona izuzetno važno, pogotovu što je ova vlada pokazala opredeljenost da se bori sa korupcijom i kriminalom, ali bez donošenja, kako ste i sami rekli, da se sistemski moramo izboriti, malopre ste gospodinu Trnavčeviću rekli, upravo delimo vaše mišljenje, kada je u pitanju sistemska borba sa kriminalom i smatramo da će uvek ostati prostora i gorkog ukusa da je ova borba i ima neke svoje prioritete, da je selektivna dokle god ne ugledamo zakon o poreklu imovine, i dokle god se stvari konačno ne zovu pravim imenom.
Iskoristio bi prisustvo ministra za sport, gospodina Udovičića, i pošto moje pitanje ipak postavljam predsedniku Skupštine, koji nije ovde, ali bih apelovao na vas da nam pomognete, kada je u pitanju rešenje jednog problema koji možda nije velik ali verujemo da je koristan.
Naime, oduvek, tj. u poslednjih nekoliko mandata, u Skupštini je postojao i radio Odbor za sport i omladinu. Smatram da je taj odbor odlično radio, da smo imali sjajnu komunikaciju sa nadležnim ministarstvom, da smo mi poslanici između sebe imali sjajnu komunikaciju, da smo normalno sarađivali, da je možda jedan od retkih odbora gde je uvek bilo kvoruma, i gde nije bilo nikakvih stranačkih, političkih prepucavanja i politikanstva.
Zamolio bih vas da nam pomognete da zajednički utičemo na predsednika Skupštine, da odbor ponovo zaživi sa svojim radom i budite ubeđeni da ćemo vam puno pomoći u svim onim problemima koji nisu mali i na koje nailazite. Hvala.

Ako možemo samo da dobijemo objašnjenje za stanove, pošto je ipak to važnije pitanje.

Poštovani gospodine predsedavajući, dame i gospodo poslanici, imam nekoliko pitanja.
Moje prvo pitanje je novoizabranom ministru poljoprivrede. Poljoprivreda Srbije je od početka ove godine izgubila preko 30 miliona evra, samo zato što država nije uložila sedam miliona evra u protivgradnu zaštitu. Procenjeno je da je šteta od grada preko 45 miliona evra i da je uloženo sedam miliona evra u protivgradnu zaštitu, bar 70% ove štete ne bismo imali.
Od početka godine grad je oštetio skoro 70.000 hektara pod poljoprivrednim kulturama, a najmanje na polovini ovog zemljišta rod je potpuno uništen. Stradalo je tri puta više useva, nego što je to slučaj prošle godine. To su, naravno, ogromni gubici i alarmantni podaci na osnovu kojih bi država trebala da reaguje, jer SPO ovo govori ne prvi put, svaki put pre nego što na početku godine mi ove podatke iznosimo i ništa se ne dešava kada je u pitanju povećanje budžeta, upravo za ovakve namene. Naprotiv, konstantno se bavimo posledicama, a nikako preventivom, da bismo ovo sprečili. Ako imamo u vidu da je na uloženi jedan evro za protivgradnu zaštitu da se u kasu države vraća 10 evra, prosto je neverovatno da ovaj problem još uvek nismo rešili.
Uskoro će pred nama poslanicima biti Predlog zakona o budžetu i smatram da je pravo vreme da o ovome konačno ozbiljno razgovaramo, da se sa ovakvom praksom prestane. Apsurd je još veći ako imamo saznanja da se daju subvencije za zasade koji nisu pokriveni zaštitnom mrežom koja nije u plastenicima, da faktički i ne postoji nikakva zaštita od grada. To je dodatno bacanje para i sa ovakvom praksom, naravno, da bi trebalo da se prestane. Moje pitanje je šta će Ministarstvo poljoprivrede učiniti da se ovakvo stanje, tj. ovakva praksa promeni?
Drugo pitanje koje želim da postavim je, takođe, pitanje u vezi sa poljoprivredom, ali ga postavljam Ministarstvu pravde. Nakon dva i po meseca od održavanja vanredne Skupštine akcionara, novoizabrano rukovodstvo PP „Aleksa Šantić“ nije ušlo u krug preduzeća. Bivši direktor, Aleksandar Marotić, i dalje se ponaša kao da se ništa nije dogodilo. U sprezi sa svojim partijskim drugovima, na prvom mestu sa gospodinom Sinišom Lazićem, inače poslanikom u parlamentu, utiče na sudsku vlast i ne dozvoljava da se postupak protiv njega pokrene sa mrtve tačke.
Naime, iako se u posedu AD „Aleksa Šantić“ nalazi 900 hektara zemlje, a ukupno se obrađuje 3.500 hektara, poslednji finansijski pokazatelji su izrazito loši i pokazuju da su zaduženja ovog preduzeća veća nego što je njihova celokupna imovina. Sudovi su posebna tema i zato se obraćam Ministarstvu pravde. Privredni sud se oglašava nenadležnim. U Osnovnom sudu se igraju igre bez granica, tj. igraju se igre sa istinom. Iako na sajtu APR jasno stoje imena novoizabranog rukovodstva koje je država izabrala, sudije, jedan za drugim traže izuzeće, tj. kupuju vreme. Verovatno po nalogu onih koji su ih u tzv. reformi pravosuđa i birali.
Na kraju su predmet prebacili u Apatin, što je jedna smejurija i nonsens, jer je Aleksa Šantić selo u opštini Sombor, koje je i centar okruga. Verovatno više nemaju nikakve mogućnosti da rade ono što su do sada radili i ovo im je, da kažem, očajnički pokušaj. Obraćam se zato što u Šantiću vlada haos i u firmi i u selu. Huškaju se ljudi jedni na druge. Stanje je neodrživo. Čak se huškaju ljudi iz iste stranke jedni na druge. Zahtevamo hitnu reakciju državnih organa.
Moje pitanje je šta će ministarstvo i kada učiniti da legalno izabrani državni organi uđu u državni posed i počnu konačno da rade svoj posao? O ovome ceo Sombor zna. Pričaju čak i oni koji trpe stravične pritiske, a dovoljno je pogledati krivične prijave i finansijski izveštaj i mislim da će sve biti jasno. Jednostavno, više nemam nikakvih mogućnosti da se sa ovom temom bavim kao poslanik. Jedino mi preostaje da budem na usluzi ministarstvu i da iznesem imena i prezimena ljudi koji se na ovakav način štite od kriminala i pokušavaju da što duže ostanu na pozicijama, ne bi li zatrpali sve ono loše što su radili.
Ako mi dozvolite, moje treće pitanje je za ministra privrede i ministra finansija. Imali smo prilike da nedavno čujemo da nam slede mere za oporavak privrede, za oporavak ekonomskog stanja i moje pitanje je više nego konkretno.
Ako ćemo svi, na prvom mestu poslanici i svi oni koji su birani od građana tj. koji se nalaze na pozicijama na kojima može da se odlučuje i da se čini neki boljitak za građane, pristati da imamo manje plate i da prvi pokažemo koliko ove mere utiču prvo na nas, zašto se dozvoljava da se pojedinci poput Srđana Srećkovića zapošljavaju u državnim preduzećima sa platom od nekoliko stotina hiljada dinara, sa zlatnim karticama i ko to dozvoljava u ovo vreme kada se svima plata smanjuje, a samo pojedincima se plata povećava? Hvala.

Hvala.
Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, SPO i DHS pozdravlja predložene izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju. S obzirom da je akademska godina već počela u najboljem interesu studenata je da što pre usvojimo ove predložene izmene, kako bi studenti što pre upisali školsku 2013/2014. godinu i na miru nastavili sa svojim obavezama. Iz tog razloga i ja ću se truditi da budem kratak i jasan.
Zakon o visokom obrazovanju, koji je donet 2005. godine, nakon pristupanja naše zemlje Bolonjskom procesu, počinje reforma sistema visokog obrazovanja u našoj zemlji. Nakon donošenja ovog zakona očekuje se reforma koja, između ostalog, treba da doprinese efikasnosti školovanja i kvalitetnijem visokom obrazovanju.
Kao što je normalno, nakon što je krenuo da se primenjuje Zakon o visokom obrazovanju, svaki put kada bi bili uočeni nedostaci u primeni Bolonje, donošene su izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju. To je, prosto, postalo neko pravilo u ovom našem domu.
Među izmenama i dopunama koje su pred nama, najvažnije promene su svakako smanjenje broja bodova neophodnih za finansiranje iz budžeta sa 50 na 48 i šest ispitnih rokova umesto pet, što je već nekoliko puta rečeno.
Imajući u vidu da većina fakulteta Bolonju primenjuje na svoj način, neophodno je da bar na neki način se izađe u susret studentima. Finansijski efekat ove promene takođe je bitan jer na ovaj način veći broj studenata može da se školuje na teret države i ne dolazimo u situaciju da samo oni koji imaju novca mogu da se školuju. Tu je vrlo važan podatak da studenti koji dolaze iz unutrašnjosti u Beograd gotovo je nemoguće da studiraju a da nemaju finansijskih sredstava za mesečne troškove u vrednosti od 50 hiljada dinara, što je, morate priznati, privilegija jako malog broja ljudi.
Cene državnih fakulteta se polako izjednačuju sa cenama na privatnim fakultetima koje su visoke i kada se tome još dodaju troškovi boravka za studente koji nisu iz Beograda, znači da treba podržati svaki pomak, pa i najmanji u olakšavanju položaja studenata.
Ono što je bar za našu poslaničku grupu izuzetno važno je da je dobro što će se odobriti uslovni upis godine tj. odobriće se da fakulteti mogu da upisuju studente pod ovim uslovima iako zakon još uvek nije formalno izglasan u Skupštini, iako verujem da ćemo u sredu sa ogromnom većinom ovaj zakon izglasati. U suprotnom, deo studenata bi bio uskraćen za druge povlastice, kao što su ishrana studenata, smeštaj u domu i drugo.
Ovaj predlog zakona, predlog izmena i dopuna zakona o kojem danas govorimo je logičan i realan jer još uvek nije izvršena istinski reforma koja bi opravdala smanjenje ispitnih rokova i povećanje bodova neophodnih za budžetsko studiranje, a tek nam predstoji ne mali posao na preispitivanju opterećenja studenata, reformi studentskih programa, nastavnog sadržaja udžbenika i drugih izuzetno važnih stvari za visokoškolske ustanove i naravno za studente.
Verujem da će Vlada i nadležno ministarstvo na čelu sa vama gospodine ministre, imati razumevanja i povećati stipendije u iznosu od 30% koje će dobijati oni sa prosekom 9 i višim ocenama. Naša poslanička grupa smatra da je to u ovom momentu realno, s obzirom da su za taj procenat već poskupeli neki drugi troškovi kao što su domovi i ishrana samih studenata. Kao što verujem i realno je da možemo očekivati i sveobuhvatniji zakon o visokom obrazovanju. Činjenica je da ćemo u narednih nekoliko dana imati više posla za administraciju fakulteta, ali niko neće biti oštećen kao što je to bio slučaj do sada i mislim da je to u ovom momentu najvažnije kada je u pitanju godina 2013. i 2014. godina za studente.
Danas raspravljamo o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju u situaciji kada imamo još uvek zastareli i neefikasan obrazovni sistem, što je i sam prethodni ministar Obradović u nekoliko navrata priznao. Raspravljamo kada, mnogi će reći, reforma o obrazovanju nije počela, kada su potrošene silne pare u ovoj oblasti, kada su potrošene godine i godine na prazne priče na još praznijim javnim raspravama, kada iza nas imamo godine u kojima će nedostatak sistemskog rešenja često uzrokovan huškanjem roditelja i studenata pa čak i samih profesora jednih na druge.
Naša realnost u ovom momentu ukazuje, osim činjenice da vam za studiranje u Beogradu treba negde oko 50 hiljada dinara i to mislim da nisu troškovi sa kojima bi studenti mogli da komotno se ponašaju u tih mesec dana, već je to jedna cifra koja je više nego umerena za studentski život, da se krivica konstantno svaljuje od strane ministarstva i Vlade u proteklim godinama na visokoškolske ustanove a da je država kada je bilo najpotrebnije tim visokoškolskim ustanovama vrlo često bila pasivna.
Kao što su rekli neki moji prethodnici, mislim da je govorio gospodin Čikiriz, nemamo čak ni bazu podataka profesora. Pre nekoliko godina je Beogradski univerzitet ispao sa liste 500 najuspešnijih univerziteta. Mi se jesmo vratili na tu listu, ali mislim da je poražavajući podatak da se tako nešto desilo. Poražavajući podatak je da oko 50% ukupnog stanovništva je završilo samo osnovnu ili ni osnovnu školu u našoj zemlji. Još jedan je, a tiče se Vlade i ministarstava, i nadam se da će se to promeniti, da se odsekom nauke do sada bavilo isključivo zarad ličnom marketinga i da je prioritet bio isključivo lični marketing…
(Predsedavajući: Gospodine Gojkoviću, vreme je utrošeno.)
Mogu li da završim, imam još dve tri rečenice?
Ovo je samo jedan od načina da se studenti motivišu da u što kraćem roku završe studije, a izmene zakona o kojima danas govorimo nikako neće negativno uticati na kvalitet znanja kojima će mladi steći tokom studija.
Gospodine ministre, ovu zemlju su u prošlim godinama poslednjih 20 godina napustili nekoliko desetina hiljada mladih i obrazovanih ljudi. Mislim da ni danas nismo sprečili taj odliv mladih i pametnih ljudi i molim vas kao i većina mojih kolega i ljudi koji su ovo ispratili, a da nisu pobegli iz ove zemlje da budete ministar koji neće biti puki posmatrač svega ovoga što se do sada dešavalo u našoj zemlji. Hvala.

Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, danas raspravljamo o rebalansu budžeta koji je za nas iz SPO i DHSS na neki način napravljen iz nužde zbog teške ekonomske krize koja, nažalost, već dugo traje u našoj zemlji, ali i posledica ne baš sjanog planiranja, ne samo kada je u pitanju rad u poslednjih godinu dana, nego kada je u pitanju rad u poslednjih nekoliko godina i nekoliko Vlada, kada je u pitanju rad Ministarstva za finansije.
Nažalost, mi smo na to upozoravali i prilikom usvajanja ovog budžeta, a sada su te stvari jasnije nego ikada. Takođe, smo upozoravali da je neophodan nastavak reformi o kojima smo jednim delom danas imali prilike da čujemo izlaganje gospodina Dinkića. Najviše smo govorili o tome da je neophodna reforma javnog sektora i da faktički bez te reforme, ozbiljnog ulaska u te reforme, koje nisu popularne ni jednoj političkoj stranci, mi jednostavno iz ove krize ne možemo izaći krupnim koracima.
Zapošljavanje u javnim preduzećima preko stranačke pripadnosti je dostiglo takav nivo da više ni jedno javno preduzeće ne može da izdrži takav teret politike, tolika plaćanja i tolike gubitke koji su, nažalost, evidentni u svim gradovima i opštinama naše zemlje. Dokle god se tu ne promeni sistemski način, ne samo poslovanja, nego načini razmišljanja, mislim da ne možemo govoriti o ozbiljnoj reformi javnog sektora, samim tim ne možemo govoriti ozbiljno i o ekonomskom preporodu naše zemlje.
Ono što je takođe, važno i o čemu smo vrlo često govorili, to su izmene Zakona o carinama, bez kojeg takođe nema ozbiljnih reformi. Svi jako dobro znamo da 50% robe koja ulazi u ovu zemlju je roba bez carine ili sa nižom carinskom stopom, što je naravno ogroman gubitak za budžet.
Takođe, neophodne su izmene Zakona o radu. Kao što je rekao gospodin Dinkić, taj zakon mora biti mnogo fleksibilniji, jer je neprirodno da u javnim preduzećima imate ljude koji gotovo da ne dolaze, zaštićeni političkim raznim bojama političkih stranaka, na radna mesta, da im ne fali dlaka sa glave, a da u isto vreme privatnici gotovo rade šta hoće u privatizovanim preduzećima, naravno, o pojedincima govorim, i takav je primer, recimo, danas u mom Somboru, što ću opet da kažem u fabrici akumulatora, gde su radnici potpuno obespravljeni.
Kada govorimo o samom budžetu, možemo reći da je Zakonom o budžetu za 2013. godinu predviđeno da ukupni prihodi, primanja iznose 965 milijardi ili 80 milijardi dinara mesečno. Za prvih pet meseci ostvareno je 312 milijardi, prosečno 26 milijardi, što je samo jedna trećina od planiranih prihoda. Prihodi podbacuju za 67% mesečno. To je činjenica. Rebalansom se predviđaju primanja budžeta od 873 milijarde dinara, što umanjeno za ostvarene prihode za prvih pet meseci znači da ćemo u periodu jun – decembar 2013. godine prihodovati 80 milijardi dinara mesečno. To je povećanje prihoda od preko 300% u odnosu na prosečno ostvarene prihode u prvih pet meseci, a jun je već prošao.
Smatramo da je ovo nerealno pumpanje prihoda, bez osnova, na žalost, bez ideje kako ćemo to ostvariti. Kada govorimo o rashodima, za prvih pet meseci rashodi iznose 405 milijardi mesečno. U proseku je to 81 milijarda ili 90% od planiranih izdataka je realizovano. Znači, na rashodnoj strani štedimo 10%.
Planira se da se uveća planirano trošenje za 2%, a realno ostvareno trošenje za 13%.
Kada govorimo o budžetskom deficitu za ovu godinu, ukupan deficit planiran za celu 2013. godinu je 121 milijarda 872 miliona dinara. Za prvih pet meseci u 2013. godini deficit je 93 milijarde 648 miliona, što je 76% od planiranog za celu godinu. Deficit je mesečno iznosio u proseku 18 milijardi 729 miliona dinara. Ako se ne menja, deficit će iznositi 224 milijarde 755 miliona dinara ili 185% od planiranog. Rebalansom se deficit povećava na 173 milijarde dinara ili za skoro 17%.
S obzirom na već ostvareni deficit u prvih pet meseci, ovako planirani deficit znači da će u periodu jun – decembar deficit na mesečnom nivou biti šest milijardi 641 milion ili skoro tri puta manje od prosečnog mesečnog deficita za prvih pet meseci, a jun mesec, kako sam već rekao, tek ćemo da vidimo.
Čini nam se da je osnovna ideja, nažalost, i dalje zaduživanje građana. Prihodi su realno manji, nego što treba, a o čemu je i sam gospodin Dinkić rekao. Troši se mnogo više nego što se može. Deficit je dupliran i biće problem da se novi deficit održi. Usudio bih se da kažem, iako sebe ne smatram nikakvim ekspertom, niti stručnjakom, da bi smeo da se opkladim u 100 evra da će do kraja godine još jednom da se poveća deficit.
Doprinosi za PIO, kod većine korisnika predviđeno je da se planirani iznosi za zarade i doprinose na teret poslodavca neće menjati. Stopa osnovice da doprinose za PIO fond je uvećana za 2%, ali se ta promena ne vidi u planiranim iznosima za socijalne doprinose.
Ako se radi o doprinosima na teret zaposlenog, a masa zarada za zaposlene se takođe menja, da li to znači, gospodine Dinkiću, da će neto iznos zarade koji će zaposlenima biti isplaćen biti niži za 2%?
Ono što u našem poslaničkom klubu smatramo takođe da je loše, to je da je ostavljena na istom ekonomska klasifikacija 411 – plate, bez obzira što je porez na zarade smanjen za 2%. Isto to je urađeno i za poziciju 412 – socijalni doprinosi, iako je stopa povećana za 2%, što nažalost takođe govori o planiranju rashoda. Možemo slobodno da izrazimo bojazan i to je stav našeg poslaničkog kluba, da može doći do neisplaćivanja doprinosa za PIO.
Troškovi putovanja su, moram reći, u nekim situacijama nerealno povećani. Povećani su za 6,5 miliona dinara, recimo, u Ministarstvu finansija ili skoro 50%, usluge po ugovoru se povećavaju za 10 miliona ili skoro 20%, a tekuće popravke i održavanje se povećava za 50 miliona dinara ili skoro za 1000%. Moram pitati – zašto se povećavaju ovi troškovi u opštoj krizi kada se svi ostali smanjuju? Ovi troškovi naročito nastaju kada se putuje po zemlji, tj. kada je kampanja. Da li je možda odgovor na ovo – da se priprema predizborna kampanja?
Smanjenje PDV i smanjenje agregatne tražnje, prihod od PDV je u prvih pet meseci bio za 2/3 manji od planiranog, što se u obrazloženju rebalansa ne pominje. Navodi se da je došlo do smanjenja agregatne tražnje na malo za nekih 10%, to je činjenica. Ne daje se odgovor – šta je dovelo do male agregatne tražnje? Mislim da bi to bilo jako interesantno čuti. Agregatna tražnja zavisi od raspoloživog dohotka i proizvodnje, a sa druge strane smanjenje agregatne tražnje utiče na smanjenje dohotka i povećanje nezaposlenosti, što nažalost i dalje traje.
Moje pitanje je, posle ovoga rečenog – šta će da se uradi na povećanju tražnje i da se ostvare planirani prihodi od PDV, a da pri tome se ne poveća inflacija?
Naravno, u ovom rebalansu ima i dobrih i loših stvari. U svom izlaganju bih se mnogo više osvrnuo na ono što mislim da je loše, ali ne možemo reći da ovde nema stvari koje su iznuđene, koje su dobre u ovom momentu, da bismo se bar koliko-toliko pokušali izvući iz ove ekonomske krize koja nam sve više steže omču oko vrata.
Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu predviđa se smanjenje fiskalnog deficita sa 5,7% na 4,7% BDP. Uzimajući u obzir izvršenje budžeta u prethodnih pet meseci, jasno je da bi deficit do kraja godine dostigao celih 213 milijardi dinara, što je strašno, što su podaci koje je objavilo Ministarstvo finansija. Imajući ovo u vidu, ne mogu a da se ne zapitam – zbog čega Vlada i ministarstvo nisu i ranije izašli sa ovakvim predlogom, jer verujem da bi mogle da se postignu i veće uštede od planiranih, koje su na nivou od 36 milijardi dinara. Podsetiću da smo sve ovo, naravno, postoji stenogram, govorili i prilikom usvajanja budžeta za ovu godinu.
Dobro je što je predviđeno smanjenje subvencija za javna preduzeća za dve milijarde dinara. Ova preduzeća uglavnom imaju monopolski, tj. povlašćeni položaj na tržištu i pored toga nisu u stanju da posluju pozitivno, nego su praktično na teretu svih građana, poreskih obveznika, pa tako dolazimo u situaciju da i ona preduzeća koja imaju cenu svojih roba i usluga na nižem nivou od realnog, praktično kroz subvencije, nadoknade nedostajuća sredstva na teret građana. Tu se jasno vidi da poslodavstvo ovih preduzeća, pričama o jeftinim uslugama i robama građana, zapravo prodaje maglu i demagogiju, što je slučaj gotovo od početka višestranačja. Ova vlada zato mora odlučno i bez odlaganja da se uhvati u koštac sa svim problemima u upravljanju velikim sistemima koji umesto tereta za državu moraju da postanu motor razvoja, tu na prvom mestu mislimo na EPS i "Srbijagas" i u potpunosti podržavamo resornu ministarku, kada su u pitanju ovi problemi.
U budžetu se vidi da će dobar deo i umanjenih subvencija za javna preduzeća od 2,4 milijarde dinara otići na otplate kredita ovih preduzeća, pa bi bilo dobro da nas ova preduzeća obaveste o projektima koji su urađeni iz sredstava tih kredita. Bilo bi jako interesantno da poslanici koji su birani ovde od građana i koji na neki način kontrolišu sve ono što se dešava i što radi Vlada, konačno imaju uvid u projekte tih preduzeća koja su konstantno gubitaši, koja su na teretu svih građana koji izuzetno loše žive.
Često čujemo različite podatke o broju zaposlenih u javnom sektoru na pitanje – koliko u nekom državnom organu ima zaposlenih? Odgovor se čeka danima, umesto da se dobije za par minuta, pa čak i kada su u pitanju poslanici koji traže taj odgovor. To znači da niko u ovom trenutku nema potpunu kontrolu nad zapošljavanjem u državnoj upravi, organima AP Vojvodine i lokalnim samoupravama, fondovima i raznim agencijama koje još uvek nisu ugašene. Zato je dobro što je Vlada predvidela uspostavljanje registra kod korisnika javnih sredstava, kako bi se ovde konačno zaveo red i to je jedna od izuzetno pozitivnih stvari.
Predlog ovog zakona izazvao je veliku pažnju javnosti u delu koji se odnosi na indeksaciju plata i penzija, ako znamo da će neto efekat ograničene indeksacije biti 12,4 milijardi dinara, odnosno 0,3% BDP, jasno je da su izdvajanja za ove namene i dalje velika i da predstavljaju teret za privredu i društvo u celini. Nažalost, još uvek niko ozbiljno neće time da se bavi. Pri tome je jasno da bi eventualno smanjenje plata i penzija još više imalo negativnih posledica i smanjilo tražnju, čime bi se samo produbila kriza. Jedini izlaz iz ove situacije, mi u SPO i DHSS smatramo, jesu investicije i nova radna mesta i zato je dobro što stavka za subvencionisanje otvaranja novih radnih mesta nije pretrpela neke veće izmene.
Uz poboljšanje poslovne klime, što se nadam da će se desiti, pa i zbog najnovijih odluka EU, nazire se svetlo na kraju tunela, a uz generalnu ocenu da se Ministarstvo finansija i cela Vlada dosta hrabro hvata u koštac sa svim problemima, ostaje i moje uverenje da je rebalans mogao i ranije i da je sad jasno da kod donošenja ovog budžeta nije bilo dobrog planiranja i realnog sagledavanja stanja u privredi.
Hteo bih samo još da kažem neke opšte stvari ili neka opšta mesta koja bih izvukao kao interesantna. Kao što smo već rekli, subvencije su uvek bile velika stavka u budžetu. Procene su, kako ste i sami rekli, gospodine Dinkiću, da u svetske banke upumpavamo skoro 750 miliona evra godišnje i naravno da se može uštedeti samo na krupnim stavkama, a većina subvencija je, sa ekonomske tačke gledišta, čisto bacanje para ili politikanstvo i kupovina glasova ili kadrova za određene stranke.
Subvencije javnim preduzećima su smanjene za dve milijarde dinara. U pitanju su subvencije za kredite, za likvidnost, zatim za obaveze država po osnovu ranijih programa Vlade za ublažavanje efekata ekonomske krize, za program podrške malim i srednjim preduzećima, za nabavku opreme i za rast inovacija. Osim za javna preduzeća, smanjene su i subvencije privatnim preduzećima sa 13,9 na 12,6 milijardi, pri čemu je ovaj novac mahom namenjen Fiatu, ali i za privlačenje direktnih stranih investicija i za druge mere podsticaja domaće privrede.
Subvencijama za preduzeća u restrukturiranju održavaju se firme koje, svi to jako dobro znamo, nemaju nikakvu poslovnu budućnost, a one koje su mogle nešto da urade su prodate ili su same stale na noge. Da je bilo više hrabrosti i pameti i manje političkog potkusurivanja, te subvencije ne bi bile davane ni prethodnih godina, odavno bi bile ukinute, ako bi se, naravno, bavili isključivo interesima građana.
S jedne strane se smanjuju subvencije preduzećima u restrukturiranju, a sa druge strane se zaposlenima u ovim preduzećima daje novac iz novoosnovanog tranzicionog fonda, što je oko 300 evra po godini radnog staža. To takođe smatramo nelogičnim.
Rebalansom budžeta pogođeno je i socijalno stanovanje, pa će umesto 250 miliona dinara, koliko je trebalo da bude izdvojeno za izgradnju i trošak ovih stanova, sada biti potrošeno samo 100 miliona dinara, što na neki način možemo da razumemo, jer ipak država se nalazi u izuzetno teškoj krizi.
Prvobitnim budžetom za ovu godinu planiran je trošak od osam miliona dinara za aktivnosti povodom Dekade Roma, ali se u rebalansu ova stavka uopšte ne spominje. Moj je poziv i gospodinu Šajnu i svima onima koji sa ovom populacijom izuzetno lako manipulišu kada je predizborna kampanja, da objasne zašto su ovo uradili. Za oko dve milijarde dinara smanjena su izdvajanja za turizam sa 4,76 na 2,62 milijarde dinara, dok su subvencije u turizmu pale sa 2,65 na 1,86 milijardi dinara, što smatramo više nego realnim.
Ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, Goran Knežević insistira da direktne subvencije poljoprivrednicima ne bi trebalo da budu umanjene, iako će budžet za poljoprivredu biti smanjen za 3,6 milijarde dinara, odnosno za 8%.
Srpski pokret obnove i DHSS u potpunosti podržavaju ovakav stav i mogu reći da će to biti jedna od najvažnijih stavki, tj. tema i u daljoj raspravi i prilikom usvajanja amandmana, što će nas opredeliti da li ćemo podržati ovakav rebalans budžeta ili ne.
Želim samo još za kraj reći to da se nadamo da će se ubuduće budžeti bolje planirati kada su u pitanju i prihodi i rashodi, da dolazimo u vreme kada se rebalans neće raditi na svaka tri meseca, da se nećemo zaduživati, već da ćemo svoje dugove finansirati i samim tim da ćemo imati vidljive rezultate u toku godine za šta su potrošena sredstva. Ako svega toga nema, dugovi će, nažalost, biti veći, a građani će živeti lošije ili bar loše kao što su živeli do sada. Hvala.

Poštovana gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, moje prvo pitanje postavljam premijeru i ministru policije, gospodinu Dačiću.
U rukama držim informaciju čiji izvor je B92. Vest govori da je italijanska policija i finansijski inspektori zaplenili dokumentaciju 41 fudbalskom klubu, uključujući 18 klubova iz serije A, to je njihova prva liga. Kako prenose mediji, u pitanju je velika koordinisana akcija u sklopu istrage o pranju novca, finansijskim malverzacijama i poreskim prevarama. Portparol policije je potvrdili da su inspektori ušli u 18 klubova njihove prve lige od 20 klubova.
Moje pitanje ministru policije glasi – kada će konačno policija da se pozabavi stanjem u našem fudbalu i kada će konačno na dnevni red da dođu ljudi koji su preko fudbala oprali u najmanju ruku sumnjivi kapital? Kada će policija konačno da ispita rad klubova, finansijera i predsednika klubova koji vode te klubove?
Ako ne dobijemo odgovor na ovo pitanje ili ako se nastavi ovakvo stanje u klubovima, kako traje već 20, a možda i više godina u našoj zemlji, ništa drugo ne može da nas navede na razmišljanje osim toga da se na ovakav način štite kriminalci koji su u najvećim klubovima u našoj zemlji, ali se izgleda štite i politički javne ličnosti koje sede, rade i sarađuju sa tim kriminalcima u našim klubovima.
Moje drugo pitanje upućujem Ministarstvu finansija, a tiče se restitucije. Juče je učinjen jedan krupan pomak kada je u pitanju restitucija. Gospođi Jelisaveti Karađorđević je vraćena imovina. Tačnije, to je vila "Crnogorka", koja je bila u vlasništvu njihove porodice, porodice koja je iznedrila Kneza Pavla, jednog od najumnijih ljudi u našoj istoriji.
Međutim, moram reći da svi oni koji očekuju od restitucije da se ispravi jedna od najvećih nepravdi u našoj prošlosti su razočarani što se na ovakav način, na selektivan način sprovodi restitucija. Naravno, tu nije kriva niti princeza Jelisaveta, niti su krive crkve koje su po bivšem zakonu o povraćaju imovine verskim zajednicama bile privilegovane da samo one dobiju imovinu, već je u pitanju loš zakon koji je ova država donela i koji se još uvek ne ispravlja kada je u pitanju povraćaj imovine prema svim našim građanima koji su pretrpeli nepravdu posle Drugog svetskog rata.
Na ovakav način se pravi klasična diskriminacija prema svima onima koji su dugi niz godina građani drugog reda i koji još uvek nisu uspeli da povrate svoju imovinu. Jedini način da se to ispravi je uvrštenje supstitucije u Zakon o restituciji. Moje pitanje Ministarstvu finansija je kada će konačno da pozove poslaničku grupu SPO i DHSS, da im damo predlog zakona koji na pravičan način rešava jedan od najvećih problema u našoj istoriji?
Moje treće pitanje je u stvari apel i ponavljanjem nečega što sam rekao pre nekoliko dana, a to je agonija koja se dešava i dalje u Fabrici akumulatora u Somboru, agonija i atmosfera među zaposlenima koja je pred usijanjem. Reći ću samo da je od mog poslednjeg obraćanja javnosti, kada je u pitanju ova tema, 100 radnika dobilo otkaz u toj firmi. Dovode se radnici iz drugih gradova. Naravno, pretnje su i dalje jedna od najvažnijih stvari koje se dešavaju kada su u pitanju oni radnici koji se ne slažu sa trenutnom situacijom koja je u preduzeću. Za to vreme poslodavac odbija bilo kakav razgovor sa zaposlenima. Inspektori koji su odavno trebali da izađu na teren, a koji su još uvek pod kontrolom DS, čiji je finansijer preuzeo ovu firmu, ne žele da izađu na teren i da obave ono što se od njih očekuje kada je u pitanju profili njihovog posla.
Moje pitanje takođe ministru policije glasi - šta je sledeće, dokle će se tolerisati ovakvi oligarsi i tajkuni? Danas imamo prilike da vidimo samo u jednom sredstvu informisanja da oni imaju prilike da prodaju svoju imovinu za 1,2 milijarde evra. Znači, 1,2 milijarde evra je vrednost imovine koju ti tajkuni poseduju, a u firmama koje su pod njihovom kontrolom ljudi su na ulici, bez osnovnih sredstava za život njih i njihovih porodica. Hvala.

Poštovana gospođo predsedavajuća, dame i gospodo poslanici, moje prvo pitanje želim da uputim Ministarstvu za poljoprivredu.
Srpski pokret obnove je doneo deklaraciju o trajnoj zabrani korišćenja, uzgoja i prometa genetski modifikovanih organizama na teritoriji Republike Srbije zbog mogućih štetnih posledica od takvih proizvoda po ljude i okolinu. Naš poslanički klub SPO-DHSS u okviru svojih kadrovskih i organizacionih mogućnosti u vezi sa korišćenjem ili upravljanjem zemljištem i drugim proizvodnim resursima i organizovanjem poljoprivredne proizvodnje, prerade i prometa poljoprivredno-prehrambenih proizvoda, bio je i ostaće veliki protivnik uzgajanja i širenja genetski modifikovanih organizama na teritoriji Republike Srbije.
Smatramo da nije dovoljno sve ovo samo reći, već je potreban čitav niz javnih kampanja, državnih funkcionera, tribina, predavanja, istupanja u javnosti, u sredstvima javnog informisanja, da bi se čitava populacija upozorila i informisala, a sve u cilju suzbijanja nelegalnog uzgajanja i prometa genetski modifikovanih organizama i proizvoda.
Naš poslanički klub očekuje od svih državnih organa i političkih stranaka i pokreta da se zalažu za doslednu primenu Zakona o genetski modifikovanim organizmima i odgovarajućih zakonskih akata, da se onemogući nedozvoljeno gajenje i promet genetski modifikovanih organizama i mogućih štetnih posledica na zdravlje stanovništva i zagađivanje prirode u Republici Srbiji.
Moje pitanje je – šta će nadležno ministarstvo i gospodin Goran Knežević, kojeg poštujem, ne samo od kada je postao ministar nego od kada je bio član DS, učiniti po tom pitanju? Jer, na prvom mestu, postoji veliko neznanje kada je u pitanju ova oblast, a iz neznanja se rađaju i velike greške koje mogu biti kobne po naše stanovništvo.
Drugo pitanje postavljam ministru policije i premijeru, ministru pravde i ministru ekonomije. Pitanje se tiče agonije kroz koju prolazi više od 250 zaposlenih u fabrici akumulatora "Blek hors" u Somboru, znači, 250 stalno zaposlenih plus još toliko koji su vezani raznim ugovorima o radu.
Ta fabrika je bila jedna od najstabilnijih fabrika u staroj Jugoslaviji. Sve do par meseci je predstavljala na neki način i simbol Sombora, kada je u pitanju uspešnost ove fabrike. Tu fabriku je pre nekoliko godina kupio srpski biznismen Miroslav Bogićević, koji je pokupovao pola Srbije i niz takvih sličnih fabrika, da bismo danas došli u situaciju da je fabrika bukvalno pred gašenjem.Koliko je to neverovatan podatak ukazuje i činjenica da je ta fabrika u prošloj godini imala promet od 8,6 miliona evra, neto promet i sve ono što su trebali da naprave u prošloj godini 80% je otišlo na ino-tržište.
Svi znamo da kako su se razvijali razni tajkuni i kakve su podrške imali od pojedinih stranaka u našoj istoriji, ali ovaj put želim da dobijemo jasnu informaciju - ko je omogućio ljudima poput Bogićevića da se toliko uzdignu iznad svih, da kupuju "Politiku", da kupuju razne fabrike, kao što je fabrika akumulatora, da uništavaju sve to na šta naiđu, da se prema radnicima odnose kao prema nekim nižim bićima i da čitavi gradovi i sela bukvalno moraju da brinu za svoju egzistenciju, isključivo zbog toga da bi se namirili neki lični, a boga mi i stranački i politički interesi?
Mislim da to nijedan grad ne zaslužuje, pa tako ni moji sugrađani u Somboru. Ovo pitanje može biti vapaj zaposlenih kako Vladi, tako i vlasniku "Koncern farmakom" da se preduzmu mere za iznalaženje ove teške situacije.
Dakle, moje je pitanje jasno – šta Vlada može da učini i da li je upoznata sa svim činjenicama vezanim za ovaj veliki problem koji opterećuje moje sugrađane koji zbog loše politike lokalne vlasti imaju sve manje šanse zaposlenja, jer u Somboru skoro da nije došao ni jedan ozbiljan investitor u poslednjih nekoliko godina? Znači, ne samo da nemamo investitora, nego uništavamo i ono što je do juče bilo više nego kvalitetno u ovom gradu i gde su moji sugrađani, radnici koji rade u tom preduzeću bili sigurni za svoje radno mesto.
Takođe, očekujem od ministra policije da konačno kaže ko su ljudi koji su zaslužni i koji su omogućili takvim ljudima da postanu među najbogatijim ljudima u Srbiji a da ne ispunjavaju svoje obaveze prema fabrici i radnicima u gradovima u kojima su kupili tu imovinu? Hvala.

Hvala gospođo predsedavajuća, postavio bih dva pitanja. Moje prvo pitanje postavlja Ministarstvu finansija i ministru Dinkiću, a tiče se pitanja restitucije, tačnije pitanja supstitucija koja je neizostavni deo ovog zakona. Nažalost, kao što imamo prilike da vidimo i neizostavni deo zakona koji ne funkcioniše upravo zbog toga što supstitucije nema. Moje pitanje je kada će država da vraća imovinu u naturi, vrlo jednostavno pitanje. Konkretno, mislim na šume, pašnjake i poljoprivredno zemljište koje čine 95% potraživanja i nažalost, po informacijama koje imamo, nijedan jutar zemlje nije vraćen ljudima koji potražuju imovinu oduzetu posle Drugog svetskog rata.
Neko misli da ova tema nije važna, ali podsetiću da je to jedna od najvećih nepravdi koja je naš narod doživeo u prošlosti od svojih komšija, ljudi sa kojima je živeo. Uglavnom su predmet takvog oduzimanja imovina bili ljudi koji su drugačije mislili, ljudi koji su bili monarhističkog opredeljenja i nažalost, dan danas ti ljudi još uvek žive kao građani drugog reda, pošto ne mogu da povrate svoju dedovinu, zemlju koju imaju, a svi znamo da država raspolaže sa ogromnom količinom zemljišta u svom vlasništvu i nažalost nije spremna da se odrekne te imovine.
Ne postoji spremnost još uvek da se ispravi, jedna velika nepravda iz prošlosti, a kako drugačije objasni da i pored donošenja zakona, mi danas, ne samo što se zemlja ne vraća, nego se ne vraća ništa od one imovine koja se potražuje i po našim procenama čak nijedan posto imovine koji se potražuje za ove tri godine nije vraćen ljudima kojima je imovina oduzeta. Ako je problem izostanak supstitucije, kada je u pitanju poljoprivredno zemljište, a ja mislim da nije, pošto je vrlo lako napraviti konverzaciju, konvertovati poljoprivredno zemljište, ono koje je u državnoj imovini, vrlo lako je proceniti koji je kvalitet te zemlje u odnosu na onaj kvalitet koji se potražuje i izostanak supstitucije ne može se kvalifikovati kao problem i nemogućnost da se ovaj zakon sprovede na najbolji mogući nivo.
U tom kontekstu bi postavio jedno podpitanje, ako je već supstitucija problem, onda samim tim i priznajemo da zakon koji smo donosili u prošlom mandatu je zakon koji je trebao da prevari građane, koji su očekivali pravičan povraćaj imovine koja je oduzete. Takođe bih postavio pitanje Ministarstvu finansija, a to je supstitucija problem, da li je Ministarstvo finansija spremno da inicira promenu u tom kontekstu, da supstitucija postane sastavni deo zakona u restituciji.
Moje drugo pitanje se odnosi, nažalost, u ovoj zemlji je jako puno bilo prevara, varanja građana, a mnogi građani koji su prevareni, nikada nisu uspeli da ostvare svoje pravo, na način na koji su prevareni, da pred zakonom i sudom, to pravo povrate.
Takav problem nažalost ima oko 25.000 porodica u Srbiji koja su na raznorazne načine kupili stanove, stanove u izgradnji ili gotove stanove i po današnjoj evidenciji Privredne komore Srbije, preko 25.000 porodica, a mi verujemo da ima i mnogo više koji su zaplašeni i koji ne smeju da kažu da su prevareni na takav način, ne može ni da dobije svoju imovinu, ni povraćaj novca koji je uplatio.
Uglavnom su to porodice i ljudi koji su teško skupljali taj novac, kojima je to bila životna ušteđevina.
Mi danas nemamo načina ni da se obratimo tim ljudima na pravi način, a kamo li da ih obeštetimo.
Moje pitanje je šta država planira da uradi po pitanju tih 25.000 ljudi, 25.000 porodica, koji su na najgori mogući način u proteklih desetak godina bili obmanjeni od raznih kvazi investitora, uglavnom, ljudi koji su kapital stekli u kriminigenoj zoni, da bi taj kapital još više oplodili preko leđa ljudi koji su godinama, decenijama, krckali i čuvali novac, da bi kupili, rešili stambeno pitanje za sebe i svoju porodicu.
Mislim da je država potpuno okrenula leđa tim ljudima i da je krajnje vreme, a ovo pitanje postavljam Ministarstvu pravde, gospodinu Selakoviću, da se, ako ništa drugo, ministarstvo bar oglasi i da kaže na šta je spremno, ne samo kada su ti ljudi u pitanju koji su obmanuli, koji su dobili imovinsku korist, nego šta je država spremna da uradi za onih 25.000 porodica koje su obmanute i koje nažalost nemaju ni imovinu ni finansijska sredstva koji su uložili u nešto što je trebalo da predstavlja budućnost njih i njihove dece.

Poštovani gospodine predsedavajući, dame i gospodo poslanici, moje pitanje je upućeno Ministarstvu kulture. Ove godine je 900. godišnjica rođenja Stefana Nemanje, a da se niko povodom toga nije oglasio. Prosto je neverovatno koliko se inače malo govori o njemu, kao velikom svetitelju naše crkve i osnivaču Hilandara. Uz to, Stefan Nemanja je bio jedan od najumnijih političara i državnika u našoj istoriji. Umeo je da proceni kada treba da se bori, kada treba da se povuče, s kim i kako graditi partnerstva.
Pritom, Stefan Nemanja je osnivač svete loze Nemanjića, najznačajnije porodice srpske srednjovekovne državnosti. Kada bi, recimo, Amerikanci imali ovakvu šansu, oni bi celu godinu posvetili obeležavanju ovakvog kulturnog događaja, naravno, samo kada bi imali priliku da imaju ovakvo nacionalno blago.
Sa druge strane, mediji su puni veličanja i proslave Milanskog edikta i rimskog cara Konstantina, Rimljanina. Nemam ništa protiv toga. Naravno, treba i to da se proslavi. Ali, zašto stalno zanemarujemo svoje, bez obzira da li je u pitanju Stefan Nemanja ili, recimo, prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević.
Hoćemo li, kao narod, do sudnjeg dana spominjati onu srebrnu viljušku kojom smo, navodno, jeli dok je Evropa jela prstima. Mislim da takvo tumačenje samo pokazuje koliko smo u isto vreme i tragični i smešni.
U isto vreme, zbog sopstvenog nemara prema sopstvenom nasleđu, širom Srbije propadaju spomen-kuće naših najpoznatijih pisaca, slikara, mislilaca i drugih velikih ljudi iz naše istorije.
Dodao bih još i to, za one koji možda ne znaju, a puna su im usta Milanskog edikta, da je tim istim Milanskim ediktom zagarantovana sloboda veroispovesti za sve građane bilo koje religije, zabranjen je progon hrišćana i data su im građanska prava, itd.
Međutim, ono što je posebno interesantno u ovoj priči je činjenica da je ovim ediktom naređeno vraćanje konfiskovane imovine hrišćana. Šta smo mi uradili za sve ovo vreme? Podsetiću samo da je to bilo, kako bih rekao, varvarsko vreme. Mi danas, slaveći ovaj edikt, još uvek nismo ljudima vratili imovinu koju su komunisti pokrali građanima, hrišćanima, posle 1945. godine. To samo pokazuje stepen licemerja kada je u pitanju i naš put ka Evropskoj uniji, ali i kada je u pitanju naš odnos prema istorijskom nasleđu.
Moje pitanje će biti, naravno, vrlo jednostavno – šta je Ministarstvo kulture spremno da učini da se spreči, sada bih već rekao, višedecenijsko propadanje našeg kulturno-istorijskog nasleđa?
Iskoristio bih priliku, koliko mi vreme dozvoljava i da čestitam svim odborima Srpskog pokreta obnove 23 godine postojanja. Hvala.

Poštovani gospodine predsedniče, dame i gospodo poslanici, iskoristiću svoje vreme da postavim dva pitanja.
Moje prvo pitanje postavljam gospodinu ministru Mrkonjiću. Kada smo usvajali Zakon o prostornog planu u mandatu prošle vlade, podneo sam amandman kojim je omogućeno da u zakon uđe i rekonstrukcija, tj. izgradnja putnog kraka od Vrbasa preko Kule, Sombora do hrvatske i mađarske granice, u prostorni plan sa prioritetom od 2010. do 2020. godine, sa preporukom da taj proces počne 2014. godine.
Svi govorimo o investicijama, kako prošla, tako i ova vlada i svi jako dobro znamo da bez putne infrastrukture nemoguće je pridobiti neke investicije. Ovo govorim iz jednog prostog razloga što je uz ovaj problem direktno povezano preko pola miliona ljudi, a indirektno možda još toliko. Moje pitanje je vrlo jasno – kada će početi izgradnja tj. rekonstrukcija ovog putnog pravca?
Moje drugo pitanje postavljam premijeru, gospodinu Dačiću. Nekoliko puta smo rekli, naša poslanička grupa, da podržava napore koje ova Vlada i država čini kada je u pitanju proces borbe protiv korupcije i kriminala. Nije nam bio problem da podržimo i one koji su nam ideološki možda najdalji, pogotovo kada je u pitanju gospodin Dačić, i da kažemo da je jedan od boljih ministara, možda najbolji bio u prošloj Vladi, ali informacije koje dobijamo u poslednje vreme preko medija stvaraju konfuziju kako kod građana, tako i kod nas poslanika.
Zato zahtevam od premijera da što pre izađe sa imenima ljudi koji su odgovorni što su novcem od droge kupovane firme po Vojvodini kao da se kupuje voće i povrće na pijaci, da su svi znali za to, ali da niko nije reagovao.
Ono što je još veće razočarenje za sve nas u Vojvodini, to je da se uglavnom radi o poljoprivrednim kombinatima, sa čijim urušavanjem su se urušavala i cela sela. Takođe, razočaranje je za nas koji živimo u Vojvodini činjenica da oni koji su posle toga trebali da se bave oporavkom ovih poljoprivrednih kombinata, ne samo da ih nisu oporavljali, nego su kao što je bilo u pitanju Sombora, tj. "Gakova" i "Šantića", nastavljali sa sumnjivim poslovima i kreditima iz Razvojne banke, gde se stvarala velika količina keša koji je dolazio poslovanjem sa jednom omladinskom zadrugom iz Novog Sada.
Mislim da je ovo, pored slučaja veštačkog đubriva, sasvim dovoljan razlog da MUP načini konkretne poteze kada je u pitanju borba sa kriminalom i korupcijom u Somboru. Moje pitanje, da budem potpuno precizan, je – šta je država spremna da učini da se ovi, nekada uspešni, kombinati oporave? Da li je spremna da jasno kaže ko su ti ljudi koji su godinama uništavali ove poljoprivredne kombinate? Na taj način, da se spasi egzistencija ljudi koji su ostali da žive u tim selima. Hvala.

Poštovana gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, imam dva pitanja koja bih želeo da postavim Ministarstvu pravde, gospodinu Selakoviću.
Moje prvo pitanje glasi – dokle se stiglo sa izradom građanskog zakonika Republike Srbije i da li se odustalo od najavljenog uvođenja tzv. demografske naknade koja bi se isplaćivala majkama troje ili više dece do njihovog punoletstva?
Za nas iz SPO i DHSS porodica je osnov svega i prioritet u bilo kojem programu, ali ovo pitanje ne postavljam iz tog razloga, već iz jednog prostijeg, a to je da su stranke koje danas čine vladajuću većinu u predizbornoj kampanji ovo obećale građanima i podsećam ih da je došlo vreme da se obećanja ispunjavaju.
Moje drugo pitanje je takođe namenjeno Ministarstvu pravde. Ono glasi – da li Vlada namerava da izmeni Uredbu o načinu ostvarivanja prava pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini Ravnogorskog pokreta iz juna 2006. godine, da bi konačno počeo da se primenjuje Zakon o izjednačavanju prava partizana i ravnogoraca, koji je usvojen pre tačno osam godina? Po toj uredbi SUBNOR treba da odredi četiri člana komisije koja odlučuje o priznavanju statusa boraca narodno oslobodilačkog rata, što oni odbijaju i zbog toga ni jedan ravnogorac nije ostvario pravo na penziju.
Nažalost, i Vlada Vojislava Koštunice i Vlada Mirka Cvetkovića je bila više nego bolećiva kada je u pitanju SPS i SUBNOR. Verujem i nadam se da ova nova Vlada neće biti bolećiva u tolikoj meri da će omogućiti da se zakon koji je pre tačno osam godina donesen konačno sprovede u delo. Hvala.

Hvala gospodine predsedniče.
Poštovane gospođe ministri, poštovani predsedniče Skupštine AP Vojvodine, dame i gospodo narodni poslanici, na početku svog izlaganja bih se složio sa kolegama iz DSS da je ovo vrlo ozbiljna rasprava i da je malo vremena koje ćemo posvetiti ovako važnim temama.
Govoriću najviše o Razvojnom fondu AP Vojvodine. U razlozima donošenja zakona nije dovoljno istaknut značaj Razvojnog fonda Vojvodine za pokretanje razvoja u mnogim oblastima privrednog života u samoj Vojvodini, ali i raznim oblicima zajedničkog ulaganja sa privredom cele Srbije i međunarodnom tržištu.
Povećanje društvenog proizvoda, rast neto deviznog efekta i zapošljavanja moraju da budu dinamična kao i drugi agregati ekonomskog rasta. U nekim elementima se moraju približavati dvocifrenim stopama, a kada kažemo dvocifrenim stopama, to se pre svega odnosi na poljoprivredu i prehrambenu industriju, jer je svima jasno da će treći milenijum biti hronično deficitaran u hrani, energiji i vodi.
Autonomna pokrajina Vojvodine i cela Srbija mogu ostvariti vrednost poljoprivredne proizvodnje i prehrambene industrije u visini od 20 milijardi dolara godišnje, od čega čak 50% može biti izvoz. Kakav značaj to može imati za makro-ekonomsku stabilnost zemlje i oživljavanje privrednog ambijenta u našoj zemlji, kao i privlačnost za realne stalne i obimne investicije? Mislim da je suvišno govoriti.
Ovaj proces bi otvorio put bržem rastu zaposlenih i smanjenju nezaposlenosti, ako bi u vrednosti poljoprivredne proizvodnje i prehrambene industrije od 20 milijardi dolara, samo 6% bilo izdvajano za zarade. To bi značilo da preko 150 hiljada direktno zaposlenih i indirektno u porodicama farmera još toliko. Ovaj plan, ne samo što je realan već SPO ima i spreman tim ljudi koji nove ideje može da sprovede u delo, a rok za njihovo sprovođenje bio pet do osam godina.
Evropska unija poslove u poljoprivrednoj i prehrambenoj industriji prepušta okruženju i zato i mi moramo znalački da pratimo ovaj proces, a ne kao što je bio slučaj do sada, samo puko prepisivanje zakona koji se nažalost većina njih nije realizovala. Ova proizvodnja ima sigurno tržište i to svi znamo. U poslednje vreme, naročito nemačke privredne delegacije ističu da ih interesuje ulaganje u proizvodnju hrane, energije i infrastrukturu. To jeste dobro, ali često, nažalost, ovo nisu prioriteti naše države.
Poslednje decenije, primenom samo jednog modela privatizacije, na sve privredne delatnosti u našoj zemlji, doveli smo industrijsku i poljoprivrednu proizvodnju u veoma težak položaj.
Sada govorim o reindustrijalizaciji, a cena kojom ćemo to platiti ovaj put sigurno neće biti mala. Međutim, još uvek nemamo definisanu razvojnu strategiju za budućnost i to je naš najveći problem, a uloga država je da stvara privredni ambijent i stimuliše realizaciju razvojnih prioriteta, a ne da ih finansira ili upravlja njima, kao što je to dobrim delom bilo do danas.
Poseban problem koji koči privredni razvoj je velika budžetska para fiskalna potrošnja. Uz to idu i razni oblici monopola, koji još uvek nisu iskorenjeni, koji su u sprezi sa birokratskom praksom i to se najbolje vidi na nivou lokalnih samouprava. Time se preliva ogromna društvena akumulacija u oblast potrošnje u poslove koji su jako daleko od proizvodnje.
Iz napred navedenih razloga, optimalna decentralizacija prava korišćenja imovine i prihoda, kao što je predloženo Zakonom o Razvojnom fondu AP Vojvodine je korak bliže realnosti umesto činovničkog upravljanja iz jednog centra, kao što smo često imali prilike da gledamo.
Pozitivan primer kada govorimo o ovoj temi je preuzimanje PKB od strane Grada Beograda, ali tu se postavlja pitanje zašto i Vojvodina ne može da ima iste uslove kao Grad Beograd i PKB?
Negativni primeri, nastali privatizacijom koja je poništena, su ideja o restrukturiranju tih preduzeća, čime je stvorena iluzija da je moguće izbeći dodatne gubitke prouzrokovane ogromnom potrošnjom bez pokrića. Naše brige su da formiranje fonda bude transparentno, mnogo transparentnije nego što je to bio slučaj do sada, da se ne dopusti da bolesno tkivo bivše "Metals banke " ugrozi državnu imovinu, koju su koristili klijenti iste.
Kada govorimo o primedbama, treba reći da ostala pitanja koja se odnose na zakon traže korektan pristup obrazovanju i korišćenju Razvojnog fonda AP Vojvodine. Ono što upada odmah u oči, to je da je prosto neverovatno da u Nadzornom odboru nema nikog iz Sekretarijata za poljoprivredu, da nema jednog Gorana Ješića, više nego uspešnog čoveka, ne samo kada je u pitanju Inđija, nego i kada je u pitanju i Sekretarijat za poljoprivredu. U prilog tome ide i činjenica da će preko ovog fonda ići najveći deo novčanih sredstava koje EU izdvaja, pogotovo kada je u pitanju poljoprivreda. Potpuno je neverovatno da jedan Goran Ješić ili neko od njegovih najbližih saradnika nisu članovi Nadzornog odbora.
Kada govorimo o primedbama, treba reći da se u delu obrazloženja razloga za donošenje zakona navodi da su Vlada Republike Srbije i Vlada AP Vojvodine potpisale Sporazum o prenosu imovine i obaveza "Razvojne banke Vojvodine", sa ciljem sprovođenja prenosa dela imovine i obaveza određenih banaka, u konkretnom slučaju "Razvojne banke Vojvodine", ranije "Metals banke" u korist Razvojnog fonda Vojvodine. To je pod jedan.
Pod dva, u članu 22. utvrđuje se visina osnovnog kapitala Razvojnog fonda u novčanom ulogu u iznosu od 10 miliona dinara, srazmerno ulozima osnivača, kao i nenovačni ulog. Vrednost nenovčanog uloga utvrdiće se ugovorom o osnivanju između osnivača. To je ono što nas boli. Zašto stalno neki ugovori između osnivača, a ne saradnja sa ljudima koji imaju dobra iskustva, kada je u pitanju ne samo Razvojni fond, nego i kada je u pitanju strategija za poljoprivredu naše zemlje.
Iz napred navedenog, obrazloženjem se u stvari bitno definišu depoziti banke, kao i deo imovine koji će pripasti Razvojnom fondu, odnosno instituciji koja će preuzeti deo aktive "Razvojne banke Vojvodine". To razgraničenje je već ostvareno navedenim sporazumom iz tačke 1. ove primedbe, a to znači da napred navedeno razgraničenje nije urađeno transparentno, kako je bilo obećano, a Predlog zakona nije definisao principe tog razgraničenja, a radi se o velikim sumama i velikim sredstvima za današnje vreme.
Plasman "Metals banke" u privatizaciji privrednih preduzeća je nenaplativ i to treba jasno reći. Ni po jednom osnovu državno poljoprivredno zemljište ne bi smelo biti upotrebljeno za konverziju rizičnih plasmana banke u kapital. Verujem da će svako ko malo poznaje stanje u Vojvodini, ko i malo zna da je poljoprivreda jedna od strateških delatnosti, ne samo Vojvodine, nego i cele Srbije, podržati ono o čemu govorim.
Državno zemljište mora ostati državno kao deo nenovčanog uloga Razvojnog fonda Vojvodine. Ovo se najbolje može pokazati na primerima. Dolazim iz Sombora, pa ću iskoristiti priliku da to objasnim na primeru zemljoradničkih gazdinstava "Gakova" i "Aleksa Šantića". Prvo smo jednom nakaradnom privatizacijom prodali vrlo dobra zemljoradnička gazdinstva licima koja su više nego sigurno bila sumnjičena da su kupovala ta gazdinstva ne samo sumnjivim novcem, nego novcem koji je stečen i od kriminala i od korupcije i od trgovine drogom. Kao, niko u državi nije znao da se to dešava, dok se obavljala ta kupovina zemljoradničkih gazdinstava i nekih drugih firmi. Posle je izvučen kapital iz tih zdravih firmi. Lokalne samouprave su dodatnim pritiskom, tj. dodatnim zapošljavanjem svojih stranačkih jataka i kadrova još više urušili ta zemljoradnička gazdinstva. Sada imamo situaciju da bukvalno cela sela zavise od nekoliko zemljoradničkih gazdinstava, a to se najbolje vidi na primeru "Gakova" i "Aleksa Šantića", pa čak možda još više na primeru "Gakova" koji nema svoju zemlju, već obrađuje zemlju koja je državna.
Možemo vrlo lako shvatiti šta će se desiti ako oni izgube tu zemlju koju obrađuju i sasvim sam siguran da je to prvi korak ka konačnom gašenju svih sela koja imaju problem kao što je ovde naveden.
Dodaću samo to da u "Šantiću" direktor pozajmljuje pare od firmi da bi isplatio zarade, da je situacija takva, da su u "Gakovu" silosi prazni, da je ugrožena prehrana stoke jer su neodgovorni rukovodioci postavljeni na predlog lokalne samouprave prodali kukuruz i sada iz pokrajinskih robnih rezervi, iz pokrajinskih fondova traže pozajmicu i subvencije. To tako stalno ide u krug. Stalno se zatrpava jedna rupa, koja nikako ne može da se zatrpa, a problemi ostaju isti i samo za cilj imaju politikanstvo i pridobijanje jeftinih političkih poena i zapošljavanje svojih stranačkih kadrova.
Pored potrebe da se kompleksnije definišu razvojne funkcije Fonda za razvoj AP Vojvodine, prioritet naših amandmana o kojima ćemo govoriti naročito potencira otvaranje procesa optimalnog razvojnog korišćenja jednog od glavnih razvojnih resursa AP Vojvodine, a to je pitanje korišćenja u prvom redu državnog, ali i drugog poljoprivrednog zemljišta. Sada u praksi postoje samo ad hok rešenja u vidu kratkotrajnih zakupa i rentiranja velikih poseda zemljišta, koje je bez presedana u Evropi. Reći ću da to ništa nije čudno za naše uslove, pogotovo ako imamo u vidu da se kod nas strategija, kada je u pitanju poljoprivreda, menja bukvalno sa svakim novim ministrom koji dolazi. Čak smo imali prilike da vidimo da je i u okviru jedne stranke, kada se menja ministar, da se menja i strategija za poljoprivredu. Koliko je to dobro, dovoljno je otići u bilo koje poljoprivredno gazdinstvo. Mislim da ćemo dobiti jasan odgovor.
U AP Vojvodina postoji značajan naučni i stručni potencijal sposoban da dizajnira proces razvoja poljoprivredne i prehrambene industrije po uzoru na holandski model. Celokupnim sistemom prehrambene industrije i berzi upravljaju farmeri ili njihove kooperative. To je model koji ističe opšti interes kroz veoma intenzivnu proizvodnju farmerskih porodica. Ova zemlja izvozi oko 20 milijardi dolara godišnje. Korišćenje državnog poljoprivrednog i drugog zemljišta od strane Razvojnog fonda AP Vojovodine dao bi snažan pokretački faktor da se uveća ekonomski efekat primenom globalnog projekta, koji bi nosio radni naziv – kolonizacija Vojvodine.
Srpski pokret obnove i DHSS će u raspravi koja bude bila po amandmanima pokušati da daju neke dobre predloge, za koje se nadam da će biti ozbiljno shvaćeni. Pokušaćemo da se vrednost novčanog uloga utvrdi ugovorom osnivanju između osnivača i to tako da će nenovčani ulog obuhvatiti državno poljoprivredno zemljište koje se nalazi na korišćenju preduzećima koje je kreditirala ranije "Metals banka" u procesu privatizacije. Pokušaćemo da damo predloge gde će se jedan ovakav predlog zakona uskladiti sa Zakonom o restituciji, jer nažalost, danas o restituciji jako malo stranaka, pa čak bi se usudio reći i pojedinaca, razmišlja. Ali, o toj raspravi imaćemo prilike da govorimo kada bude bila rasprava o amandmanima.
Svoj uvodni govor bih završio tako što bih još rekao da je SPO još pre nekoliko meseci jasno rekao da se protivi dokapitalizaciji "Razvojne banke Vojvodine". I sada kažemo da je prosto neprirodno da pričamo o Predlogu zakona o Razvojnom fondu AP Vojvodine, a da nemamo rezultate istrage koja se uveliko vodi o poslovanju "Razvojne banke Vojvodine", koja u ovom trenutku ima ogroman broj nenaplativih kredita. Važno je utvrditi ko je i pod kojim uslovima dobijao te kredite, ne samo ove banke, već i sredstava iz pokrajinskih fondova. Čini nam se da zabrinutost nekih pojedinaca iz pokrajinske vlasti, deklarisanih i nedeklarisanih autonomaša po potrebi, za opstanak pomenute banke u ovakvom obliku ne potiče od brige o klijentima i kapitalu, već je posledica straha što bi se eventualno pronašlo revizijom poslovanja, a i kakva sudbina bi zadesila pojedine kadrove.
Dame i gospodo, drage kolege, i ovim ću završiti, smatram da je revizija osnovni preduslov stvaranju Razvojnog fonda, kako u budućnosti ceh nečije neodgovornosti, bahatosti i lošeg poslovanja ne bi platili građani pokrajine, kao što je to bio slučaj do sada. Hvala.

Poštovani gospodine predsedniče, poštovani ministre, pozdravio bih i gospodina Senića koji nam se pridružio. Mi danas počinjemo raspravu o najvažnijem zakonu u godini, zakona o budžetu.
Dobro je što se posle dužeg vremena, pošto sam bio poslanik i u prošlom sazivu, ovaj zakon i rasprava, a pretpostavljam i njegovo donošenje, počinjemo na vreme.
Takođe je dobro i to što, bar koliko smo uspeli da saznamo iz sredstava informisanja, da je napravljen jedan lak dogovor oko samog Predloga budžeta, kada su u pitanju razna ministarstva, jer smo imali prilike da u poslednjih nekoliko godina vidimo da je ministrima isključivo bilo važno samo koliko će para da dobiju za svoje ministarstvo.
Nisu imali neku širu sliku, šta to znači i za realnost i za momenta u kojem se država nalazi.
Nama je svima jasno ukoliko teškoj situaciji se nalazi Srbija, zato je i svima važno da imamo budžet koji će da bude slika realnosti, a ne utopija. Dosta nam je predloga koji nas vade iz jedne provalije, a guraju nas u neku drugu, mislim da je došlo konačno vreme da iz provalije malim koracima krenemo u sve manju i manju provaliju.
Takođe nam je dosta onih koji su nam, godinama iza nas, obećavali kako ćemo iz ponora izleteti na krilima, i da je potrebno samo da, naravno, mašemo rukama. Nažalost, to smo prečesto slušali, a što je najgore, mnogi su i poverovali u to. Setimo se samo teorije da je Srbija u svetskoj ekonomskoj krizi videla svoju šansu da ekonomski profitira i mislim da je dovoljno o tome govoriti. Zbog toga današnja rasprava ne treba da bude predizborna kampanja, kao što je to nažalost bila juče kada smo govorili o Vojvodini, već rasprava u kojoj racionalno mora da pobedi demagogiju i isključivost.
Nama je opet, podvlačim, svima više nego jasno da je neophodan dug period za oporavak srpske privrede, kao što je i jasno da ovaj budžet ne može da bude razvojni. On je jednostavno inercija budžetskog deficita nasleđenog od prošle Vlade, ali i od nekih drugih Vlada, i zato sada imamo situaciju u kojoj je neophodno izmiriti realna dugovanja i što je još važnije, napraviti jedan balans između prihoda i rashoda.
Nažalost, i ova vlada, bar za sada, nema hrabrosti da se odrekne populističkih ideja, što se najbolje vidi na primeru penzija, kao i na primeru nastavka subvencionisanja društvenih preduzeća, gubitaša koja nažalost još uvek nisu privatizovana.
Od trinaeste penzije, koju smo rebalansom, da kažem, doneli, mnogo više nas interesuje suštinska i korenita reforma penzionog sistema, gde bi se jednom za svagda utvrdilo ko je stvarno i pošteno zaradio svoju penziju, a kome je ona poklonjena.
Podsetiću samo da u Srbiji danas na jednog zaposlenog ide jedan penzioner i da smo po tome jedna od najgorih država u Evropi i svetu. Podsetiću i to da više od polovine penzionera, ne više, ali nešto manje od polovine penzionera je mlađi od 65 godina. Takva revizija, koja jeste veliki posao bi dovela do poboljšanja položaja penzionera, a trinaesta penzija koja jeste pozitivna i koja pomaže jednoj socijalno najugroženijoj kategoriji je samo privremeno gašenje požara.
Treba reći i to da je stanje u kojem se nalazimo, koje nije od juče, direktna posledica pogrešne politike koja se vodila godinama, rekao bih i decenijama, politike bez hrabrosti, politike koja se bazirala na istraživanjima javnog mnjenja. Treba reći da se u godinama iza nas trošilo bez mere i da su se time probile sve granice, kada su u pitanju javni rashodi i deficit.
Treba reći pošteno da je prošla Vlada preuzela neke obaveze koje sadašnja vlast mora da ispoštuje, kao što su npr. isplate seljacima, subvencije "Fijatu" i obaveze prema sindikatima i drugima, ali bogami i obaveze prema Vojvodini, što piše i u Ustavu.
Kada govorimo o budžetu, ovde ima dobrih rešenja i vidi se da se u dobroj meri racionalno pristupilo njegovoj izradi. Dobro je što u vreme teške krize se, recimo ne ukidaju sopstveni prihodi prosvetnim i zdravstvenim ustanovama i zatvorima. Takođe je dobro što mesecima iza nas imamo više ostvarenih poreskih prihoda, kao što ste rekli, ali SPO i Demohrišćanska stranka su u ovom parlamentu opozicija, tako da ću ipak svoje vreme iskoristiti na kritike i možda neke nedoumice i nejasnoće koje imamo kada je u pitanju ovaj budžet.
U realnoj ekonomiji, smanjenje prihoda stanovništva dovodi do istovremenog pada potrošnje, a samim tim i prihoda privrede. Ako imamo veću inflaciju, ona i pored viših cena smanjuje broj prodatih proizvoda, tako da to dovodi do realnog pada poreskih prihoda.
Sada da vas pitam, gospodine Dinkiću, ako dođe do pada tekuće potrošnje domaćinstava od 2%, kako će onda doći do rasta BDP od 2%? Pretpostavljam da ćete reći da ste planirali rast investicija od 8% i rast neto izvoza od 7,6%, ali vas pitam kao jednog od ljudi koji su, da kažem, na visokim položajima od 2000. godine, koji su prošli sve ove teškoće u kojima se država nalazi, da li u ovom momentu to realno i da li je takav optimizam realan?
U vašem nacrtu fiskalne strategije je rečeno da se ne može očekivati da privatni sektor izvrši investicije, da će to učiniti javni sektor. Nigde ne vidimo koliki je novac u pitanju, i da li to ima veze sa već najavljivanom "Razvojnom bankom Srbije". Na žalost, u budžetu nema reči ni o popisu imovine, kao što nema ni popisa svih državnih agencija, nema ni broja zaposlenih. Vrlo su štura, ili ih uopšte nema, objašnjenja u vezi sa subvencijama, i po ovome, moram reći to, ovaj budžet podseća na sve prethodne.
Takođe je vrlo nejasno, a pretpostavljam da jako interesuje kako nas poslanike, tako i javnost, koji su to kriterijumi za subvencionisanje investitora po radnom mestu, koje u stvari predstavljaju neku vrstu javnog partnerstva između privatnog sektora i države, kako se odlučuje koji će privatnik dobiti hiljadu evra po radnom mestu, koji će dobiti deset hiljada evra.
Kao i prethodni, ovaj budžet nema ni analizu ni strukturu troškova na nekom nivou koji omogućava diskusiju. Recimo, nema budžeta zdravstvenog ni PIO fonda, što je takođe interesantno, kao što nema ni kompletnih budžeta lokalnih samouprava. Takođe, nema ni analize kolike će efekte subvencije imati na privredu.
Budžet nam jasno kazuje da i dalje ne propuštamo priliku da propustimo priliku. To kažem jer očigledno da u sledećoj godini neće biti značajnijih reformi, što je možda nekome i realno, znači ni u oblasti penzija, ni u oblasti zdravstva, ni u oblasti prosvete, a bogami ni u oblasti socijalne politike, čija su puna usta nekih vaših koalicionih partnera, misli na one koji se izjašnjavaju kao levičari. To su naravno, najveći potrošači budžeta, a svi znamo da ozbiljne Vlade, najveće promene prave u prve dve godine svoje vladavine, u svo razumevanje, da se suočavate sa vrlo ozbiljnim i teškim problemima i teškim stanjem u kojem se država nalazi. Srpski pokret obnove i Demohrišćanska stranka smatraju da je 2013. godina prava godina za korenite reforme, koja će nažalost, čini mi se, opet biti propuštena.
Kada govorimo o tim krupnijim promenama, moramo jasno poručiti građanima da se ne mogu istovremeno povećavati plate i obećavati da niko neće dobiti otkaz, kada zaposlenost u privatnom sektoru pada. To je upravo onaj nedostatak, to je upravo onaj nastavak populizma i nedostatak hrabrosti, rekao bih čak i bolest koju su imale i prošle Vlade.
Reći ću samo jedan primer kako je Nemačka to uradila. Nemačka je posle višemesečne rasprave, javne rasprave o budžetu, izašla iz krize i povećala izvoz, tako što je postigla društveni dogovor, da će minimalno otpuštati ljude, ali da će smanjivati zarade. Jedna Nemačka. Mi i dalje koristimo demagogiju populizam, ne otpuštajući radnike koji su po političkim linijama zapošljavani u javnim preduzećima i lokalnim samoupravama, a svi jako dobro znamo da u svakom javnom preduzeću i lokalnoj samoupravi postoje ljudi koji ne rade svoj posao, a nažalost primaju platu na uštrb onih koji rade kod privatnika ili penzionera.
Kada govorimo javnoj raspravi za budžet, jeste tačno da se budžet donosi na vreme. Takođe je tačno, kao što sam i rekao da ste se relativno i lako dogovorili, ali gde je javna rasprava, gde je razgovor sa ljudima, gde je prilika da se možda iznese i čuje različito mišljenje?
Podsetiću da u Slovačkoj šest meseci postoji javna rasprava, kada je u pitanju formiranje budžeta, da u SAD 13 meseci se raspravlja sa svima koji mogu da pomognu kada je u pitanju formiranje budžeta. Kod nas, nažalost, javna rasprava, pa ne samo javna rasprava, čak informacije koje dobijaju poslanici se svodi na vrlo šture informacije ili na informacije koje dođu u poslednji momenat.
Vlada mora da pokaže da je spremna da još više stegne kaiš, da sprovodi teške mere kao što su otpuštanje viška zaposlenih u javnom sektoru, kao što sam već rekao, reforma državnih subvencija, što je izuzetno važno, ukidanje garancija, rešavanje sudbine neprivatizovanih preduzeća, to je važno kako zbog rezanja troškova, tako i zbog kredibiliteta pred MMF, ali i zbog drugih potencionalnih investitora. Takođe smatramo da je neophodno što pre doneti zakon o redovnom izmirivanju obaveza preduzećima, jer država duguje preko 110 milijardi dinara.
Dame i gospodo, mi smo očekivali da će Vlada znatno veće sume novca da ulaže u proizvodnju, poljoprivredu, industriju, a manje u trgovinu. Ne smemo zaboraviti činjenicu da se danas živi od proizvodnje, produktivnosti i zapošljavanja. Jedan podatak je više nego frapantan i poziva na ne samo oprez, nego i na hitno delovanje, a to je da smo 1990/1991. godine u Beogradu imali oko 230 hiljada industrijskih radnika, a da ih danas ima samo oko 30 hiljada.
Na rashodnoj strani, i pored nekih pozitivnih promene koje su učinjene, još uvek ima dosta neracionalnosti koje mogu da se izbace. Napomenuću samo da se uporedi koliko su troškovi putovanja u Ministarstvu prosvete sa nekim socijalnim izdavanjima i na taj način da se još više uštedi na rashodnoj strani budžeta.
Država više ne sme da bude proizvođač, kao što bi to neki želeli, da se vratimo u neko doba komunizma, nego je tu da bolji stvori privredni ambijent. Zato bi trebalo još više pojačati vašu giljotinu propisa, koju podržavamo i nadam se da nije samo deo predizborne kampanje, što ste pokazali prvih nekoliko meseci. Očekujemo da će se to i nastaviti.
Opšte je poznato da mnogi domaći i strani investitori zaziru od investiranja u Srbiju zbog dugotrajnih, komplikovanih procedura koje predstavljaju pravu branu onima koji mogu da pokreću poslove i zapošljavaju.
Takođe treba napomenuti da su mnoge opštine leglo korupcije, ali oni samo koriste propuste koje im je država napravila.
Kada govorimo o ovim stvarima, treba reći i to da veliki deo našeg oporavka zavisi od Evrope, tačnije od zemalja EU. Iako konstantno potenciramo da imamo neke druge strateške partnere, naša dva najveća spoljno-politička partnera u koje izvozimo su Nemačka i Italija, a ne Rusija. Rusija jeste naš važan partner kada je u pitanju uvoz nafte i derivata, ali mi u Rusiju, to treba jasno reći, izvozimo manje nego u Republiku Srpsku. To nije nikakvo strateško partnerstvo.
Mislim da kada govorimo o budžetu da je i to važno reći, ali je još važnije državnu strategiju uskladiti sa ovim nespornim činjenicama.
Deficit budžeta utvrđen na 121 milijardu dinara, manji je u odnosu na deficit iz ove godine i to značajno. Predlog Vlade je da se finansira iz novih zaduženja, kreditima i emitovanjem hartija od vrednosti, što će dodatno povećati ukupan nivo zaduženosti Republike Srbije.
Takođe nas brine podatak da nam je za finansiranje deficita i otplatu glavnice dugova iz prethodnih zajmova potrebno 526 milijardi dinara, što je više od polovine ukupnih prihoda i primanja predviđenih za 2013. godinu.
U strukturi samih prihoda naj pre učešće ima prihod od PDV, što se i moglo očekivati za 429 milijardi, od čega se 293 milijarde ostvaruje naplatom poreza na robu iz uvoza. Od prometa robe i usluga u zemlji je 133 milijarde. Ovaj podatak nam ukazuje činjenicu da smo mi još uvek zemlja sa visokim uvozom i to robe široke potrošnje i da naša preduzeća sa svojim robama i uslugama nisu dovoljno konkurentna ni na stranom, a ni na domaćem tržištu.
Vlada bi trebala da barem kratkoročno administrativnim merama smanji mogućnost uvoza robe široke potrošnje i domaćim proizvođačima da šansu. Tu mislim na kozmetiku, prehrambenu industriju i tekstilnu robu.
Te administrativne mere ne treba da znače da se ponovo daje šansa neefikasnim preduzećima, koji bi na bazi tih mera držali nerealno visoke cene i time plaćali svoju neefikasnost, jer smo imali prilike da vidimo to u proteklom periodu. Da prostora za delovanje ima govori i ono u šta se svaki naš građanin može uveriti, a to je da su u našem najbližem okruženju, pošto dolazim iz Sombora i blizu su mi i Mađarska i Hrvatska, to mogu da potvrdim i lično, značajno jeftinije ove robe i proizvodi iz uvoza.
Dakle, mora se nešto učiniti na smanjenje uticaja uvozničkih lobija. Tako će roba postati jeftinija. Moramo pokazati hrabrost i želju da se konačno uhvatimo u koštac sa monopolima.
Prihod od akcize ima značajno učešće u ukupnim prihodima budžeta od 225 milijardi. Od toga 104 milijarde su akcize na naftne derivate. Ako znamo da su nameti države najveći u strukturi maloprodajne cene goriva na pumpama, jasno je da je Vlada odgovorna za cenu goriva, koje su za naše prilike visoke i kao takve sigurno su jedan od uzroka inflacije.
Rekli ste nešto što je dobro, a to je da Vlada ne učestvuje u formiranju cena komunalnih usluga na lokalu. Ako svi dobro znamo da cene energenata utiču na sve drugo, pa i na povećanje cene naftnih derivata, dovelo je do značajnog povećanja cene komunalnih usluga po svim našim gradovima i opštinama. To je ipak u vreme krize i nedostatka posla priličan udar na građane i njihove kućne budžete.
Za mene je interesantan i deo budžeta koji se odnosi na finansiranje rada i upravnih okruga za čije funkcionisanje je predviđeno 466 miliona dinara. Posmatrajući ovu cifru u odnosu na ukupan budžet, mnogi će reći da je ta cifra zanemarljiva, ali moramo svi jasno reći, pogotovo ko je u politici duže, da od osnivanja do danas okruzi nisu našli sebe u samom sistemu državne uprave.
Čak i verujem da gotovo sve stranke koje se zalažu za ravnomerni regionalni razvoj i za decentralizaciju, da te okruge ne vide u sistemu kakav je on danas. Zato i ne vidim razlog i mislim da je Vlada mogla i sada da iskoristi priliku da ojača ulogu okruga kao sponu između centralne vlasti i lokalnih samouprava ili da ih ugasi i time rastereti budžet.
Posebno je pitanje finansiranja okruga sa teritorije Kosova i Metohije, gde se opet postavlja pitanje šta to država plaća na Kosovu, da li našu državnu fatamorganu ili uhlebljenje stranačkih prvoboraca, osvedočenih i samozvanih patriota?
Ovih dana išla je najava iz Ministarstva energetike i finansija da Vlada neće subvencionisati gubitaše, naša velika javna preduzeća, a u budžetu su predviđena sredstva za garancije potrebne za zaduženje ovih velikih sistema kod poslovnih banaka i stranih kreditora. Mislim da je to po principu nije šija, nego vrat.
U Predlogu budžeta vide se vrlo jasno obaveze za JAT, "Srbijagas", "Galeniku", neke kosovske opštine, kao što sam već rekao, a da pri tom stanje u tim firmama i opštinama je nepromenjeno i da one egzistiraju na teret svih građana i to godinama.
Kroz budžet su dati i finansijski planovi agencije regulatornih tela, kancelarije i zavoda, što znači da od njihovog ukidanja i regionalizacije njihovih poslova, bar za sada, nema ništa.
Dame i gospodo, kada je u pitanju ovaj budžet, zaključak bih sveo na možda dve tačke. Jedna je ta da je budžet ambiciozno zamišljen i u smislu visine prihoda i budžetskog deficit biće ga vrlo teško ostvariti. Drugi, koji je možda moj subjektivan stav, a to je da ovo stanje koje imamo je stanje koje se provlači godinama i decenijama i da je uzrok ovakvom stanju isključivo to što država Srbija nema svog domaćina i da se stanje jedino može popraviti kada se u državu Srbiju vrati domaćin, kada dobije svog pravog domaćina, svog monarha i kada Srbija postane monarhija. Hvala.