Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o glasanjima.
Nema informacija o predloženim aktima.
Dame i gospodo narodni poslanici, dopustite mi da se zahvalim gospodinu ministru što nam je pružio priliku, podnoseći jedan dobar deo Predloga zakona, da razgovaramo o čitavom nizu tema koje su u vezi sa porodicom. Zahvaljujem se onima koji su do sada govorili o problemima kao što su nasilje u porodici, incest, o problemima populacione politike u Srbiji i veoma niskog nataliteta.
Ipak, rekao bih da je gospodin ministar propustio izvanrednu priliku da se zahvali gospođi Gordani Matković, njegovoj prethodnici na mestu ministra, koja je pripremila ovaj zakon, formirala tim koji je ovaj zakon napisao, jer to je bila prilika da pokaže da poštuje njen rad, kao što je red da svako sledeći ukaže poštovanje onome što je dobro učinjeno i da kritikuje sve ono što je bilo loše u prethodnoj vladi.
Ovoga puta on podnosi upravo onaj predlog zakona koji je ona pripremila i njegovo izlaganje je trebalo da bude prilika da istakne onaj doprinos koji je on sa svojim timom učinio, a koji nije mali, da ovaj zakon bude još bolji.
Time bi on inače jednu divnu dužnost koju je imao, jednu izvanrednu priliku da Srbiji predstavi odličan zakon o porodici, koji jeste korak napred, učinio samo potpunijom, ništa manjom, ukoliko bi se zahvalio onima koji su osnov ovog zakona pripremili.
Demokratska stranka će, kao što je već rečeno, glasati za ovaj predlog zakona. Naravno, želeo bih ipak da kažem nekoliko rečenica o nečemu što mi vidimo kao problem i, uostalom, o amandmanu koji smo podneli, a to je da član 5. zakona ne glasi onako kako je predloženo – da svako odlučuje o rođenju deteta, već da to čini žena.
Ima razloga u prilog rešenju koje je ponuđeno i ja ću ih reći otvoreno. Jedan razlog je ustavni, a to je da je to jezik Ustava našega. Drugi razlog nije formalno pravne prirode.
Može da bude branjen i ja želim da kažem argumente u prilog tome, a to je da se možda ovo rešenje koje je ponuđeno može braniti visokom osetljivošću za jednakost polova, visokom osetljivošću za jednakost partnera, bračnih ili vanbračnih, koji su dete začeli.
To bi bili ključni argumenti da je to u stvari korak napred u odnosu na rešenje koje poznaju druga prava, a to je da žena odlučuje o rođenju deteta.
Ipak, moje primedbe su prvo jezičke. Smatramo da "svako" nije korektna formulacija, bez obzira što se nalazi u tekstu Ustava. Osim toga, ako je verovati predsedniku ove skupštine, mi ćemo već za mesec dana razgovarati o novom ustavu.
To će biti prilika možda da izmenimo i ovu formulaciju i da je upodobimo onome što je prirodnije, što je lakše razumljivo svakome u ovom društvu.
Prema tome, možda je bila prilika da se taj korak napravi već u ovom tekstu zakona i da se kaže da žena o tome odlučuje. Žena o tome odlučuje, zbog toga što bi tumačenje ko je to "svako" ko odlučuje o rođenju deteta odvelo ovaj razgovor veoma daleko.
Prihvatam ideju da o tome treba da odlučuju zajednički partneri koji su dete začeli, ali bi bolje bilo da u zakonu zastanemo tamo gde smo bili nekoliko decenija unazad, jer ovim u stvari otvaramo jednu važnu političku temu, a to je pravo na abortus, abortus kao deo populacione politike, abortus, prevremeni prekid trudnoće, sredstva za kontrolu rađanja kao deo socijalne politike u našoj zemlji.
Cenim sve ono što su moji prethodnici rekli o problemima sa kojima se Srbija danas susreće. Srbija je danas najstarije društvo u Evropi. Na jedan ciničan način potvrđena je teza, plasirana u jednom drugom vremenu, drugim povodom, o Srbima kao najstarijem narodu, na način koji nikoga ovde ne može da učini ponosnim. Najstariji smo svi mi zajedno koji živimo u Srbiji, u poređenju sa svakim drugim društvom u Evropi. Više od polovine naših stanovnika, građana naše zemlje, imaju preko 50 godina.
To jeste problem, ali to nije problem koji se rešava prevremenim prekidom trudnoće ili zabranom abortusa; to nije problem koji ćemo da gurnemo na marginu i da se pozovemo na to da treba da finansiramo treće dete ili, kao što su neki radili, da budemo kumovi devetom detetu. Srbija ima problem da mladići i devojke rode prvo dete. Ako prošetate ulicama Beograda i sednete u bilo koji od kafića videćete da su oni puni mladih, prelepih žena od 20 do 40 godina, koje nemaju ni ozbiljnu vezu, a kamoli brak ili dete i nalaze se na izmaku perioda kada mogu da dobiju dete. Isto to važi i za muškarce.
Svedoci smo pojava, kao što su sponzorstvo, kriminal, koje i te kako utiču na ono stanje u kojem se zemlja danas nalazi. Tražimo rešenja, i ja bih sugerisao predstavnicima Ministarstva da ponude program, svoj predlog, svoje viđenje o tome kako da se reši problem populacije u Srbiji. Ali, ne na jedan populistički način, nego vrlo otvoreno da govorimo o tome da su neophodni ekonomski i socijalni podsticaji da bi se naši mladići i devojke rešili da zasnuju porodicu i da dobiju to prvo dete, jer je veoma veliki broj veoma uspešnih, najuspešnijih ljudi u zrelom dobu daleko od toga i da pomisli da uđe u brak ili porodicu. Njih treba da ohrabrimo da taj korak učine, a ne da se pozivamo na nešto što su svi drugi probali i u stvari niko do danas nije u tome uspeo.
To jeste ozbiljan problem i zbog toga želim da kažem da će Ministarstvo imati podršku ukoliko izađe sa takvim jednim predlogom, uz sve druge zakone, koji se odnose na rad, na zapošljavanje, na socijalno izdržavanje onih koji se odlučuju da zasnuju porodicu ili da imaju dete. U tom smislu rešenja koja su u ovom zakonu ponuđena, pogotovo ona koja štite ženu, jesu rešenja koja mogu da im pomognu.
Ono o čemu mi gotovo nikada ne razgovaramo, to su razvedeni roditelji koji ostaju sa detetom, bez obzira da li je u pitanju žena ili muškarac, i koji se sukobljavaju sa celom svojom okolinom u nastojanju da to dete podignu. Nema pravih podsticaja za njih i smatram da upravo rešenje koje je ovde ponuđeno, u vezi sa stanom, jeste korak napred da imamo bar jedan problem bolje rešen nego što je sada.
Ono što je u Srbiji problem, to je što se društveni model promenio. Generacija kojoj ja pripadam i starije generacije su imale jedan model, a to je: završiti školu, zasnovati brak, porodicu. Generacija koja dolazi iza nas ima potpuno drugi model i mi treba da probamo da nađemo odgovore zašto je taj drugi model dominantan. Uspeh ne znači izostanak porodice i braka, ali u ovom trenutku najuspešniji mladići i devojke, probajte da napravite statistiku, oni koji imaju odlična mesta u upravama velikih firmi, bilo da su privatne ili ne, jesu oni koji žive sami. Njima treba da nađemo podsticaj da i oni budu deo onih na koje se ovaj zakon odnosi, da zasnuju porodicu.
Konačno, na samom kraju želeo bih da govorim o jednoj temi od koje se beži i u ovom parlamentu ili kada se pomene onda se ređaju uvrede, a to je homoseksualnost. Želim da kažem nekoliko rečenica zbog toga što je na početku ove diskusije već nešto rečeno, sa nizom uvreda. Vređajući homoseksualce, bilo da su u pitanju žene ili muškarci, nećemo učiniti ništa dobro. Učinićemo samo da budu nesrećni kao što su danas neprihvaćeni od zajednice čiji su deo.
Povisimo stepen i lične tolerancije u ovom parlamentu, i u tom smislu apelujem na one koji predsedavaju ovim sednicama, učinimo to da shvatimo da su ljudi različiti i da imaju različite seksualne orijentacije. Neće javna rasprava o homoseksualnosti u Srbiji dovesti do toga da se smanji populacija Srbije, kao što neće insistiranje na zabrani abortusa povećati tu populaciju. To su posebne teme i posebni problemi.
Budimo samo malo tolerantniji da ne bismo živeli u društvu u kojem je jedan dobar deo neshvaćen, odbačen i nesrećan. Samo jedan korak od toga je porodična ili lična tragedija. To su stvari koje sam želeo da kažem i da apelujem na sve u ovom parlamentu da budu tolerantniji prema pojavama sa kojima živimo, jer i te kako utiču na to da li ćemo imati zdravu porodicu i zdravo okruženje u kojem će rasti mladići i devojke koji su sposobni da učine više za ovu zemlju.
Gospodine ministre, još jednom zahvaljujem što ste učinili dobar predlog zakona i nadam se da ćete imati u vidu i ove komentare. Hvala vam.
Dame i gospodo narodni poslanici, želim da kažem nekoliko rečanica u prilog predloga Odbora za evropske integracije Skupštine Srbije koji je predložio da usvojimo rezoluciju evropske budućnosti Srbije. Zahvaljujem se, jer kada sam pre nekoliko meseci držao KZŠ u Skupštini sa istom idejom i sa sličnim tekstom rezolucije, upravo sam želeo da se što veći broj stranaka, što veći broj poslanika Skupštine Srbije okupi oko te ideje.
Sa žaljenjem konstatujem da je očigledno da će ova rezolucija biti usvojena, ali da nećemo imati punu saglasnost. Zaista iskreno žalim zbog toga što je ideja bila da se tu okupe predstavnici Srbije, dakle i predstavnici SRS i njihovi poslanici, i SPS i svi drugi u ovoj zemlji i da, ukoliko je to moguće, budemo jedinstveni oko evropske ideje.
Sa druge strane, sa zahvalnošću konstatujem da i oni koji su govorili protiv ove rezolucije nisu odustali od evropske ideje i govorili su u prilog tome da je našoj zemlji mesto zaista unutar Evropske unije.
Međutim, očigledno je da političku scenu Srbije u ovom trenutku pritiskaju neke velike teme koje čine da se evropska ideja na neki način stavi u stranu.
Upravo rad ovog parlamenta u poslednjih nekoliko meseci pokazuje da mi zaista sledimo tok, bez obzira da li različito ili isto mislimo o ključnim pitanjima koja opterećuju političku scenu. Imali smo jednu sednicu Skupštine kada smo razgovarali o Zakonu o saradnji sa sudom u Hagu. Dakle, tu se radilo i o pomoći onima koji su tamo i koji su optuženi, ali tu se nismo svi saglasili oko predloga koji je učinjen, ali je dvodnevna rasprava o toj temi pokazala da mi svi prihvatamo da to jeste jedno od ključnih pitanja koje veoma utiče na stanje u zemlji, što naravno, utiče na rad ovog parlamenta.
Posle toga smo imali dvodnevnu sednicu, i ponovo smo razgovarali o predlog Vlade Republike Srbije, o planu za decentralizaciju Kosova i tada smo postigli punu saglasnost, a to i jeste jedna od tema koje dominiraju političkim životom. Uostalom, videlo se koliko je teško postići saglasnost i pre nekoliko dana kada pogledamo izjave predsednika Vlade i predsednika države koje su različite o jednom pitanju, a u vezi je sa situacijom na Kosovu.
Danas razgovaramo o trećoj temi za koju verujem da je takođe jedna od suštinskih tema na političkoj sceni Srbije, a to je da li ćemo, kada, pod kojim uslovima, pod kojim okolnostima zaista postati deo Evropske unije. Moja ideja je bila da danas malo otvorenije razgovaramo, bar o onome ono što ću ja reći, a mislim da su i neki govornici juče tako govorili, o problemima koji u vezi sa tim postoje.
Prvo, postoje problemi na strani Evropske unije, ne samo kod nas i otuda neki koji su govorili o tome da je pitanje da li nas oni žele, da se ne zna da li ćemo i kada ćemo uopšte postati deo Evropske unije, ne govore sasvim u prazno. Problemi postoje, ali ih treba definisati.
Ima nekoliko pitanja u ovom trenutku o kojima se razgovara unutar Evropske unije i bilo bi dobro da diskusija koju mi vodimo prati ta razmišljanja. Jedna od dilema je odnos Evropske unije i Ruske federacije. To je velika tema za zemlje članice Evropske unije, jer do kraja nisu u stanju da definišu sa tako velikom zemljom, veoma uticajnom u međunarodnom poretku, važnom zemljom, ali ipak zemljom koja nije, ali verovatno neće ni biti članica Evropske unije.
To je jedno od pitanja kojim se bave evropski ministri u ovom trenutku. Drugo slično pitanje je, koji su to interesi i koju politiku Evropska unija treba i može da vodi u odnosu na situaciju na Kavkazu i u Srednjoj Aziji i to je važno pitanje za evropske ministre, jer odgovorom na ova i ptianja koja ću još pomenuti, u stvari Evropska unija definiše svoje granice, a to znači da stvara uslove za definisanje svoje spoljne politike.
Treće takvo pitanje je pitanje koje obuhvata i nas, a to je da li će i kojom brzinom uspeti da integrišu zemlje tzv. zapadnog Balkana, a to smo mi. Četvrto takvo pitanje je pitanje koje je najprisutnije u medijima poslednjih nekoliko dana, a to je integracija Turske. Pominjem ova pitanja zato što sva četiri pitanja koja sam pomenuo jesu važna za Srbiju, bez obzira hoćemo li brzo ili malo kasnije postati članovi Evropske unije. Normalno je da i mi imamo odnos prema ovim pitanjima.
Možemo da kažemo danas u parlamentu da svi koji smo okupljeni u ovom parlamentu želimo da se unapredi odnos Evropske unije i Ruske federacije. To utiče i na našu poziciju. U ovom trenutku je Srbija energetski vezana za Rusku federaciju, energetski zavisna od Ruske federacije, kada je u pitanju gas, u dobroj meri kada je u pitanju nafta. Mi imamo interes da vidimo kako će se razvijati odnos Evropske unije i Ruske federacije, zato što želimo članstvo u Evropskoj uniji. Kada je u pitanju Kavkaz ili srednja Azija, takođe, zbog toga što nemiri i terorističke akcije tamo itekako stvaraju uslove za povećanje osećanja nebezbednosti, straha i nesigurnosti za sve građane u našoj zemlji.
Kada je u pitanju četvrta tema koju sam pomenuo, a to je integracija Turske u Evropsku uniju, moramo da imamo jasniji stav i da malo i mi porazgovaramo o tome, ne zato što se pitamo, ne pitamo se, nego zato što je naš interes da imamo jasnu ideju o tome da li Turska treba ili ne da uđe u Evropsku uniju.
Prvo, to je zemlja koja je jedan širi sused našoj zemlji. Drugo, to je zemlja od koje u mnogome zavisi stabilnost i u Srbiji, imajući u vidu veliki procenat bošnjačkog, muslimanskog stanovništva u našoj zemlji.
Stalo nam je da unapređujemo odnose sa njima. Važno bi bilo da postignemo saglasnost u ovom parlamentu da li je njima mesto u Evropskoj uniji. Moje mišljenje je da jeste, baš zato što je Turska centar evropskog islama i kao takva može da predstavlja most ka stabilizaciji odnosa između ključnih partnera, između Evropske unije i SAD.
Treće pitanje odnosi se na nas. Na ovo pitanje integracija Balkana, a to znači Srbije i Crne Gore, Evropska unija je dala jedan odgovor pre više od godinu dana, na samitu koji je održan u Solunu. Samit je okupio lidere Evropske unije i lidere zemalja zapadnog Balkana. Tu su bili i naši predstavnici: predsednik državne zajednice, premijeri obe države članice. Odluka je zaista povoljna, odluka je ono što smo mi očekivali. Rečenica koja je sadržana u tom dokumentu, u zaključcima solunskog samita, glasi: "Evropska unija neće biti kompletna dok zemlje zapadnog Balkana", a to znači mi, "ne postanu njen deo".
To nas može zadovoljiti, ali moramo da budemo otvoreni i da kažemo da ministri finansija nisu pratili ovaj stav ministara spoljnih poslova, zbog toga što je pomoć koja se izdvaja još uvek nedovoljna, bez obzira na rast koji je u Srbiji u 2001. godini zabeležen – 5,5%, u 2002. godini – 4%, u 2003. godini – 3%. S obzirom na ubistvo predsednika Vlade i to je uspeh. U ovoj godini će rast biti veći.
Bez obzira na taj rast koji mi beležimo, razmak, u ekonomskom smislu, između nas i zemalja koje su do juče bile kandidati, a ušle su u Evropsku uniju 1. maja ove godine, je povećan. To je ono što mi moramo da objasnimo građanima naše zemlje, ali istovremeno i ministrima u Evropskoj uniji, kada se obraćamo sa zahtevom za veću i odlučniju podršku.
Ipak, dileme na strani Evropske unije postoje, bez obzira na odluku koja je na samitu doneta. Sve više je uticajnih glasova koji kažu – radi se o zemljama koje su još uvek nedovršene, radi se o zemljama koje se temelje na dokumentima koje je trebalo samo da ugase vatru, a ne da stabilizuju jedan jasan politički sistem, pa onda pominju Dejtonski sporazum, kao sporazum koji je trebalo samo da ugasi rat u Bosni, a ne da da temelje nove Bosne.
Pominju Ohridski sporazum, kao sporazum koji je trebalo samo da zaustavi konflikte u Makedoniji, a ne da trajno definiše Makedoniju. Pominju Beogradski sporazum, kao sporazum koji je tregalo da onemogući dalje rastakanje naše države, ali ga istovremeno ne vide kao sporazum koji bi mogao da bude stvarni ustavni model stabilne zajednice. To je jedan od problema koji sve češće uočavaju ministri Evropske unije.
Jedan od problema mi tu možemo da rešimo, a to je da definišemo svoj odnos prema Beogradskom sporazumu, da donesemo Ustav Srbije.
Vlada predsednika Koštunice imala je nekoliko zadataka, a izdvojio bih dva. Jedan da proba da donese Ustav, tu je trebalo da mi pomognemo; drugi, da dovrši saradnju sa Sudom u Hagu.
Oba ova cilja, oba ova zadatka vode ka bržem članstvu u Evropsku uniju. Zbog toga, kada neki poslanici ovde govore da žele u Evropsku uniju, ali da ne žele nametanje uslova kao što je dovršetak saradnje sa Sudom u Hagu, nejasnu politiku Evropske unije u odnosu na Kosovo, pa to uzimaju kao prepreke, moram otvoreno da kažem da to jesu uslovi za članstvo u Evropskoj uniji. Mi ćemo se, kao što smo se bavili tim pitanjima, narednih meseci takođe vraćati na ova pitanja. Vraćaćemo se na Kosovo, upravo zbog razlike koja je ispoljena, vraćaćemo se zbog toga što će izbori biti održani i uskoro će biti formirani organi vlasti. Vraćaćemo se na pitanje Kosova zbog toga što će naredne godine početi ozbiljan dijalog o tome da li ostaje ovaj status ili se status Kosova menja.
Da vam otvoreno kažem, ključni činioci će već početkom naredne godine biti u kancelarijama. Imam u vidu to da su u toku predsednički izbori u Americi i da će početkom naredne godine biti nova ili nova-stara administracija. Imam uvid u činjenicu da je Evropska unija upravo izabrala novi sastav evropskih komesara, dakle novu vladu Evropske unije i da će oni uskoro biti u svojim kancelarijama. Imam uvid u činjenicu da će na Kosovu biti održani izbori i da ćemo imati novu vladu. Imam uvid u činjenicu da je vek Vlade Srbije verovatno ograničen i da ćemo početkom naredne godine u nekom trenutku imati izbore.
Ta vlada koja bude izabrana, moraće da ima mnogo hrabrosti, jer će to biti vlada koja će naslediti poslove koje ova nije završila, ukoliko ne završi Ustav, saradnju sa Sudom u Hagu, i dobiti nove poslove, kao što je učešće u dijalogu o statusu Kosova. Mi ne možemo da se pravimo da to ne vidimo. Naprotiv, mi ovde ili novi sastav parlamenta, svejedno je ko će tu vladu izabrati, mora toj vladi da pomogne da u tom procesu učestvuje kao partner koji može da zaista utiče na odluke koje će biti donete. Ukoliko mi ovde kažemo da želimo u Evropsku uniju, ali ne želimo saradnju sa Sudom u Hagu, ne želimo da se bilo šta promeni na Kosovu, bojim se da smo, u suštini, rekli da ne želimo u Evropsku uniju.
To jesu uslovi i nisu jedini uslovi. U pravu su oni poslanici koji govore da je i borba protiv korupcije uslov, da je ukupno stanje ljudskih prava takođe vrlo važan uslov, da je funkcionisanje domaće ekonomije možda ključni uslov. Sve to jesu uslovi i treba biti otvoren i prihvatiti činjenicu da mi danas razgovaramo o rezoluciji koja je predložena i da su možda u pravu oni koji su juče govorili da ćemo se mi vraćati na ovu temu. Vraćaćemo se dok ne postignemo puno jedinstvo.
Zbog toga sam na početku rekao da mi je veoma žao što i srpski radikali danas nisu sa nama, što i SPS danas nije sa nama u ovoj stvari.
Možda je moglo da se bude fleksibilniji u razgovorima oko teksta rezolucije, veoma bih voleo. Moja ideja, kada sam predložio ovu rezoluciju, bila je da se dogovorimo i da svi stanemo iza jednog teksta, pa makar taj tekst ne bio idealan.
Da se razumemo, ako ne postoji spremnost da se završi saradnja sa Sudom u Hagu, možemo mi da donosimo bilo kakvu rezoluciju, nema govora o tome da ćemo uspeti da dođemo do članstva u Evropskoj uniji. Legitimno je da bilo ko, ko je poslanik ili ko vodi stranku, kaže ovde – mi nećemo to da radimo. Taj se stav se može braniti, ali taj stav podrazumeva definisanje neke druge orijentacije naše zemlje, neke druge politike naše zemlje. U tim okolnostima, moram da kažem – pogledajte, pogledajmo zajedno, osvrnimo se oko sebe, sve zemlje koje su naši susedi, ili su članovi Evropske unije ili su daleko odmakli na tom putu.
Tačno je da neki od njih nemaju takvu ekonomiju, kakvu ima Srbija danas. Čak ni pravni sistem ni blizu ne funkcioniše, kako funkcioniše u Srbiji, uz sve nedostatke, uz sve probleme koje mi imamo. Ali, jesu nekoliko koraka ispred nas. Nemojte da se čudite ukoliko i dalje naši susedi budu nagrađeni ubrzavanjem njihove evropske perspektive, upravo da bi nama bila poslata poruka da se trgnemo, da se dogovorimo da li želimo da uđemo u Evropsku uniju ili želimo da se stalno vraćamo na teme koje nikako ne možemo da savladamo.
Tačno je da upravo ubrzanje postupka pridruživanja kod nekih od ovih zemalja, jeste direktna posledica činjenice da mi nemamo odluku o tome šta želimo sa svojom zemljom, da mi nemamo puno jedinstvo o tome kako želimo da ova zemlja izgleda i da li ova zemlja želi da bude deo Evropske unije. Kada se okrenete oko sebe, videćete da to ne važi samo u odnosu na Evropsku uniju, važi i u odnosu na NATO. Mislim da ova zemlja treba da bude članica NATO. Žao mi je što je SPS izostavila svoj potpis, svoj glas u prilog ove rezolucije, zbog toga što je pomenuto Partnerstvo za mir.
U pravu ste, Partnerstvo za mir jeste predvorje NATO-a. Naravno, ne mora da znači da će po ulasku u Partnerstvo za mir ova zemlja zaista ući u NATO. To je moja politika i možda je ne deli većina u ovom parlamentu, ili većina u ovoj zemlji, ali dajte da samo jedan minut porazgovaramo o tome zašto je NATO važan. NATO je na teritoriji naše zemlje, na Kosovu. NATO je u najbližem susedstvu, u Bosni i Makedoniji je prisutan sa svojim borbenim jedinicama, sa vojnim misijama.
Činjenica je da su sve druge države oko nas ili u NATO-u, ili na korak od njega, već u Partnerstvu za mir. Koju to drugu politiku možemo da definišemo? Ko je to drugi nama u svetu partner u toj nekoj našoj politici? Bojim se da to nije tačno. Rusija je član Programa partnerstva za mir.
Drugo, praktično je pridruženi član NATO-a. Godišnje se drže samiti NATO - Ruska Federacija i tu se donose ključne odluke i za jedne i za druge.
Prema tome, nemojmo da tvrdimo da postoji partner za neku drugu, drugačiju, suštinski drugačiju politiku. Moramo da donesemo odluku da li želimo da uđemo u ove procese ili ne. Verujem da svako od vas zaista iskreno želi da se u ovoj zemlji živi bolje, da ljudi budu bogatiji nego što jesu, da ekonomija bude jača. To u suštini znači da želite članstvo u EU. Razmak između nas i svake od zemalja koje su ušle u EU je 1:6 kada je u pitanju najsiromašnija članica EU. Saopštimo to građanima naše zemlje. To je činjenica. Samo današnja i jučerašnja rasprava obleležene su temom - Kosovo i Hag.
Verujem da kada budemo vratili ovu temu, pošto usvojimo ovu rezoluciju, za šest meseci ili godinu dana vratićemo se ponovo na sličan tekst. Možda više neće biti teme koja će opterećivati ovu raspravu, možda ćemo onda biti u stanju da razmotrimo argumente koji su ovde juče pomenuti, a koji se odnose na poljoprivredu.
Recimo građanima ove zemlje da kada budemo ozbiljno pregovarali sa EU, ključni problem će biti poljoprivreda zbog toga što je u ovom trenutku prosečan posed u Srbiji oko tri hektara i ispod. Sa manje od tri hektara u Vojvodini ne možete da živite. U brdsko-planinskom području možda, ukoliko ste u blizini velikog grada, ako se bavite ratarstvom i ukoliko za keš stalno iznosite na pijacu i prodajete ratarske proizvode. Mali posednici neće moći da opstanu sa tako malim posedom, sa tako malim hektarom, sa toliko malo proizvodnje i to treba ljudima reći.
Ne treba mi da krijemo od njih da, kada govorimo o članstvu u EU, mi govorimo o suštinskim promenama i u poljoprivredi. Ali naša odgovornost je da stavimo na vagu koliki je dobitak za zemlju i koliki su gubici. Tačno je i treba reći - postoje troškovi, postoje gubici, postoje loše strane članstva u EU, ali one su neuporedive sa onim što članstvo u Evropskoj uniji donosi ovoj zemlji i kada je u pitanju njena bezbednost i kada je u pitanju njena celovitost i kada je u pitanju njena ekonomija i tržište Evropske unije.
Zbog toga, ova rasprava koju danas vodimo je od suštinske važnosti. Zbog toga je važno da se što veći broj poslanika danas odluči da želimo da ubrzamo proces pridruživanja Evropskoj uniji i da budemo potpuno svesni, ne zavisi samo od nas, uslovi koji su postavljeni su vrlo oštri, vrlo strogi i tačno je da se vremenom hladi to raspoloženje unutar EU prema zemljama Balkana. Ono se hladi zbog nerešenih geostrateških pitanja, ono se hladi zbog visokog nivoa korupcije kod administracije, zbog slabosti ekonomije.
To može da zadovolji deo poslanika danas, zbog toga ovo govorim, ali moramo da budemo otvoreni prema građanima ove zemlje - ekonomija je u toliko teškom stanju, institucije su pretrpele tako veliki udarac, da ukoliko želimo oporavak ekonomije i ličnog standarda svakog građanina i stabilizaciju institucija ove zemlje, moramo da radimo sa Evropskom unijom. Zbog toga suština dokumenta koji usvajamo mora da obaveže i ovu i svaku narednu Vladu, bez obzira da li je čine poslanici jedne, druge ili treće stranke. Da nastavi da čini najbolje što može, koliko može da ubrza proces pridruživanja EU ove zemlje.
Ukoliko ostanemo gde smo danas, a formalno posmatrano, mi smo na kraju onih koji čekaju za ulazak u EU, poslednji u redu, ukoliko ostanemo na tom mestu biće teško, ljudi će živeti lošije nego što žive danas i nećemo imati hrabrosti da im objasnimo zbog čega je to tako. Upravo zbog neodlučnosti da se definiše jasna nacionalna strategija pridruživanja EU, stvari u ovoj zemlji stoje.
Ta strategija mora da obuhvati i pitanje saradnje sa sudom u Hagu, mora da obuhvati ono što smo usvojili kao plan za Kosovo, mora da obuhvati punu saradnju sa međunarodnom zajednicom i zbog toga ne možemo da izopštavamo ni Srbe sa Kosova iz političkih procesa i da im sugerišemo da ne učestvuju u tim procesima. Oni moraju da učestvuju, moraju zajedno sa svima nama da se bore za bezbednost, da se bore da žive bolje nego što žive danas. To neće uspeti.
Zahvaljujem se još jednom svim strankama koje su javno u Skupštini, kao i u radu odbora podržale i uticale da ovaj tekst rezolucije bude što bolji. Podržaćemo ovaj tekst. Zaista žalim što to neće uraditi druge stranke. Samo se nadam da ćemo u drugačijim okolnostima, kroz nekoliko meseci, ponovo razgovarati o ovome i da će tada i druge stranke u Srbiji biti voljne da podrže ovo. Poštujem podršku koju ste dobili kod građana i verujem da i ti građani koji su podržali SRS ili SPS takođe imaju dileme o kojima vi ovde govorite javno.
Takođe imaju strahove koje iznosite kada je u pitanju Kosovo i njegova budućnost, kada je u pitanju saradnja sa sudom u Hagu, ali istovremeno, ti isti građani žele da žive bolje i žele da postanu deo EU u najboljem smislu te reči, kada je u pitanju lični standard, kada je u pitanju njihova bezbednost, kada je u pitanju njihov lični život.
Zbog toga se nadam da ćete i svoju politiku ubuduće prilagođavati zahtevima tih ljudi koji su vas podržali, da biste izašli u susret i ovim njihovim nadanjima, a ne samo onima koji se odnose na teme o kojima ste juče govorili. Hvala.
Partnerstvo za mir, želim da neke stvari budu jasne, da li se nešto uvodi na mala vrata ili ne. Rekao sam svoj stav, mislim da treba da uđemo u NATO.
Rekao sam čak i neke elemente u prilog svom stavu. Prihvatam da se dobar deo ljudi u ovoj Skupštini sa tim ne slaže, ili da se dobar deo građana sa ovim ne slaže. Ono na čemu insistiram je da kada smo razgovarali o tome da li je mesto našoj zemlji u programu Partnerstva za mir, sazvali smo Odbor za spoljnu politiku i bezbednost tadašnje Savezne skupštine i tada sam izložio taj predlog kao jedini predlog i jedinu tačku dnevnog reda pred Odborom i tražio sam saglasnost tog Odbora. Samo želim da bude jasno da se procedura poštuje i da smo tada to izneli pred nadležne odbore Parlamenta.
Što se tiče referenduma, da ili ne, odluke Skupštine da ili ne, kada je u pitanju NATO, to ne može da bude odlučeno bez referenduma.
To u ovom trenutku nije tema ni ovog parlamenta, ni ovog društva možda. Kada je u pitanju program Partnerstvo za mir, to je nešto o čemu može da odluči Vlada. Konkretno, neke odluke su donete i želim da ih pomenem i time završavam gospodine predsedniče.
Doneta je odluka Savezne vlade. Drugo, doneta je odluka Vrhovnog saveta odbrane. Treće, odluka spoljno političkog odbora i Odbora za bezbednost Saveznog parlamenta. Znači, išlo se u neku proceduru koja je zaista prihvatljiva, samo sam želeo to da objasnim da se nije preskakao redosled koraka. U ovom trenutku, rekao sam zašto mislim da jeste mesto pominjanju programa Partnerstvo za mir u ovom dokumentu i zato mi je žao što nemamo podršku SPS-a za ovaj dokument, zbog toga što nema zemlje koja je ušla u Evropsku uniju, a da nije u tom programu.
Drugo, nema zemlje koja nije ušla u Savet Evrope prvo, pa zatim u Evropsku uniju. Prema tome, nešto je u prethodne četiri godine učinjeno da bi naša zemlja došla do Evropske unije. Vi ste rekli da je to malo, a ja poštujem vaše mišljenje i želim da pomognem i ovoj Vladi kada je u pitanju članstvo u Evropskoj uniji da uradi što više može, i svakoj narednoj koja će biti formirana, jer to je cilj koji prevazilazi naše stranačke podele.
Ne možemo da definišemo levicu i desnicu u zemlji, zbog toga što su nam sve druge teme Kosovo i Srbija i Crna Gora, samo nije tema kako ljudi žive, pa da se raspravimo o procentima izdvajanja za prosvetu, o procentima izdvajanja za poljoprivredu, da se potpuno obratimo ljudima koji od nečega u ovoj zemlji treba da žive. To je naš problem.