Poštovani gospodine ministre, gospodine predsedniče, kolege narodni poslanici, u članu 10. tačka 2) reč "integrisano" zamenjuje se rečju "integralno".
U tački 4) posle reči "resursa" dodaju se reči "divljači, riba, voda, podzemnih voda, prirodnih izvora energije, mineralnih sirovina, planiranje i uređenje prostora, neuređenih i uređenih javnih zelenih i drugih površina i predela, vodnih dobara, priobalja, podzemnih dobara i drugo".
Termin "integrisano" nije adekvatan, misli se na "integralno". Matematički integral – zbirno, zagađivanje i mere.
Ovim amandmanom obezbeđuje se saglasnost sa propisom COM (98) 333 final dokument iz Kardifa i uzima se u obzir niz dokumenata koji se odnose na integraciju životne sredine u različite sektore, energetiku, ribarstvo, poljoprivredu i slično.
Pošto je ovde već pomenut Vujaklija i rečnik stranih reči i izraza, ne znam kako je to u ovom novom rečniku, kojeg su pripremili gospodin Klajn i gospodin Šipka, ali u Vujakliji kaže, integralan znači celinski, koji sačinjava celinu, potpun, celokupan, celovit, a integrirati isto je što integrisati, znači obnoviti, dopuniti, dodati nešto celini kao njegov bitan deo, pa bi integrisano značilo "upotpunjen", "sastavljen u celinu", "ujedinjen i združen". Kako je suštinski u pitanju "celovit pristup" posmatranja zagađenja u vodi, vazduhu, zemljištu "celinski", a ne princip - dodavanja, onda je pravilnije reći - integralna kontrola i prevencija zagađenja. Toliko o Vujakliji.

Dame i gospodo narodni poslanici, narodni poslanik Gordana Čomić u ime DS-a - Boris Tadić podnela je amandman da se posle člana 11. dodaje novi naslov "Prevencija i kontrola korišćenja prirodnih vrednosti", kao i član 11a.
Ovaj član 11a glasi ovako: "Prevenciju i kontrolu održivog korišćenja prirodnih vrednosti obezbeđuje ministarstvo nadležno za poslove životne sredine (u daljem tekstu: Ministarstvo) u saradnji sa ministarstvima nadležnim za odgovarajuću oblast, u skladu sa ovim i posebnim zakonom, i to:
1) izradom i realizacijom programa i projekata osnovnih istraživanja potencijalnosti i rezervi prirodnih resursa i dobara;
2) utvrđivanjem bilansnih kategorija i prognoze dinamičkih rezervi;
3) popisom, procenom stanja i trendova i vođenjem katastra prirodnih resursa i dobara;
4) utvrđivanjem uslova i načina vrednovanja održivog upravljanja prirodnim resursima i dobrima;
5) donošenjem standarda, normativa i propisa o ekološkom korišćenju prirodnih resursa i dobara;
6) davanjem saglasnosti na stratešku procenu uticaja na životnu sredinu planova, programa, osnova i drugih akata kojima se uređuje korišćenje prirodnih vrednosti i zaštita životne sredine;
7) organizovanjem monitoringa prirodnih resursa i dobara i stanja činilaca životne sredine prikupljanjem, objedinjavanjem i analizom podataka i kvantifikovanjem trendova;
8) davanjem saglasnosti na procenu uticaja na životnu sredinu na svim nivoima i istraživanja i eksploatacije;
9) davanjem dozvola za ekološki održivo korišćenje prirodnih resursa i dobara;
10) obaveznom edukacijom kadrova;
11) na drugi način u skladu sa zakonom.
Prevenciju i kontrolu održivog korišćenja prirodnih vrednosti iz stava 1. ovog člana za teritoriju autonomne pokrajine obezbeđuje organ autonomne pokrajine nadležan za životnu sredinu (u daljem tekstu: organ autonomne pokrajine), osim tački 2) i 5) u skladu sa ovim i posebnim zakonom.
Stručne poslove prevencije i kontrole održivog korišćenja i zaštite prirodnih vrednosti obavljaju ovlašćene, akreditovane i druge organizacije u skladu sa ovim i posebnim zakonom."
Ovaj amandman se predlaže u setu amandmana, mada je ovde bilo primedbi na reč set, radi regulisanja uslova održivog korišćenja prirodnih resursa za koje sada Evropska unija donosi i priprema svoju strategiju.

U ime poslaničke grupe Demokratska stranka – Boris Tadić narodni poslanik Gordana Čomić dala je amandman da se u članu 12. stav 1. menja i glasi: "Održivo korišćenje i zaštita prirodnih resursa i dobara obezbeđuje se u okviru planiranog prostornog razvoja i uređenja Republike, Strategije održivog korišćenja prirodnih resursa i dobara (u daljem tekstu: Strategija) i drugih dokumenata kojima se uređuje strategija razvoja u odgovarajućoj oblasti.
Strategiju iz stava 1. ovog člana, za period od najmanje 10 godina, donosi Narodna skupština Republike Srbije."
Stav 2. menja se i glasi: "Strategija iz stava 1. ovog člana sadrži naročito: načela održivog razvoja u nacionalnoj politici upravljanja prirodnim resursima i dobrima, analizu stanja i dosadašnjeg stepena istraženosti prirodnih resursa i dobara po vrstama, prostornom rasporedu, raznovrsnosti, obimu i kvalitetu, plansko-razvojnu i socio-ekonomsku analizu strateških prioriteta istraživanja i korišćenja prirodnih resursa, utvrđivanje bilansnih kategorija (prostorne i vremenske funkcije, količine, kvalitet, ugroženost, obnovljivost, strateške rezerve i slično), uslove za postepenu supstituciju prirodnih resursa i materijala, čija se količina smanjuje, dalja istraživanja u oblasti pojedinačnih prirodnih resursa i dobara i smernice za više nivoe planiranja, odnosno planova i programa, kao i ekološko-prostorne osnove prirodnih resursa."
Stav 3. u ovom članu se menja i glasi: "Strategija se realizuje putem planova i programa za svaki pojedinačni prirodni resurs ili dobro koje donosi Vlada Republike Srbije, za period od najmanja pet godina."
Stav 4. menja se i glasi: "Ministar nadležan za poslove životne sredine (u daljem tekstu: ministar) propisuje bližu sadržinu ekološko-prostornih osnova prirodnih resursa."
Ovaj amandman se predlaže u setu amandmana radi regulisanja uslova održivog korišćenja prirodnih resursa za koje Evropska unija donosi i priprema strategiju, kako sam rekao i prilikom obrazlaganja prethodnog amandmana.

Gospodine predsedniče, poštovani gospodine ministre, gospodo narodni poslanici, posle člana 13. dodaje se šet novih naslova i članova.
Prvi naslov glasi: "Programi i projekti osnovnih istraživanja održivog korišćenja prirodnih resursa".
Sledi član 13a: "Osnovna istraživanja potencijala prirodnih resursa i dobara (geološka istraživanja, istraživanja mineralnih sirovina, voda, šuma, uređenja prostora, prirodnih dobara, posebnih vrednosti i drugo) i uslova njihove obnovljivosti vrše se u skladu sa dugoročnim, srednjoročnim i godišnjim programima i projektima koje obezbeđuje Ministarstvo, u saradnju sa drugim nadležnim ministarstvima, a za teritoriju AP organ AP".
Programi osnovnih israživanja iz stava 1. ovog člana izrađuju se na osnovu Strategije, ekološko-prostornih osnova i akcionih planova izrađenih za svaki pojedinačni prirodni resurs i uslov su za davanje dozvole za detaljna istraživanja u skladu sa ovim i posebnim zakonom.
Izradu programa i projekata osnovnih istraživanja iz stava 1. ovog člana obavljaju ovlašćene stručne organizacije.
(Sledeći naslov) Odobrenje za detaljna istraživanja podzemnih voda
Član 13b: Detaljna istraživanja podzemnih voda vrše se na osnovu odobrenja koje izdaje Ministarstvo, a za teritoriji AP organ AP.
Odobrenjem iz stava 1. ovog člana utvrđuje se prostorni obuhvat istraživanja, vrste, obim i uslovi istraživanja u skladu sa ovim i posebnim zakonom.
Odobrenje iz stava 1. ovog člana izdaje se na određeno vreme i ne može se preneti na drugog korisnika.
(Naslov) Zahtev za detaljno istraživanje podzemnih voda
Član 13v: Uz zahtev za izdavanje odobrenja za detaljno istraživanje podzemnih voda podnosi se:
1) program, odnosno projekat detaljnih istraživanja podzemnih voda urađen u skladu sa uslovima utvrđenim posebnim zakonom;
2) dokaz o pravu svojine ili korišćenja na zemljištu koje je određeno za eksploataciju podzemnih voda za površine obuhvaćene projektom;
3) dokaz o plaćenoj naknadi za promenu namene korišćenja poljoprivrednog zemljišta;
4) projekat o rekultivaciji zemljišta urađen u skladu sa propisima.
Ako su za detaljna istraživanja iz stava 1. ovog člana posebnim zakonom propisani i drugi uslovi, uz zahtev se podnosi i dokazi o ispunjenosti tih uslova.
(Naslov) Elaborat o rezervama podzemnih voda
Član 13g: Po završetku detaljnih istraživanja podzemnih voda izrađuje se elaborat o rezervama podzemnih voda na određenom izvorištu ili prostoru koji sadrži naročito: utvrđene količine, kvalitet, statičke i dinamičke rezerve, uslove i režim korišćenja, uslove obnovljivosti i ukupne zaštite podzemnih voda.
Bliža sadržina i način izrade elaborata iz stava 1. ovog člana uređuje se posebnim zakonom.
Primerak elaborata iz stava 1. ovog člana dostavlja se i ministarstvu nadležnom za poslove voda.
(Naslov) Planiranje i uređenje prostora
Član 13d: Planiranje i uređenje prostora, kao javnog prirodnog dobra, zasniva se na integraciji načela, kriterijuma, instrumenata i mera kojima se štite i unapređuju prirodne vrednosti i životna sredina.
(Naslov) Nadležnost organa za zaštitu životne sredine
Član 13đ: U postupku izrade planskih dokumenata u skladu sa propisima kojima se uređuje prostorno planiranje, ciljeve, prioritete i kriterijume zaštite životne sredine prostora koji je obuhvaćen planskim dokumentom utvrđuje Ministarstvo, odnosno organ AP.
U postupku pripreme urbanističkih planova u skladu sa propisima kojima se uređuje urbanističko planiranje, uslove i mere zaštite životne sredine za potrebe izrade pravila uređenja i pravila građenja utvrđuje organ jedinice lokalne samouprave, odnosno od grada, odnosno grada Beograda, nadležan za poslove zaštite životne sredine.
Ovaj amandman predlaže se u setu amandmana radi regulisanja uslova održivog korišćenja prirodnih resursa za koji EU donosi i priprema strategiju.
Regulisanje uslova održivog korišćenja resursa je po mišljenju građana Srbije 2002. godine bio jedan važan segment odvajanja "noža od pogače" (onoga o čemu je ovde već bilo reči kada smo govorili o drugim amandmanima), odnosno odvajanje onoga ko koristi ili eksploatiše resurs da sam određuje kako to čini.
Ovim amandmanom želimo da ukažemo da je neopravdano izostajanje ovih odredbi i da je oblast potrebno urediti na način da se u ovom zakonu daju okviri za utvrđivanje uslova održivog korišćenja prirodnih resursa, da bi ih ostavili za naredne generacije.
Na ovaj način obezbeđuje se saglasnost sa propisom COM (98) 333 final (dokument iz Kardifa) i uzima se u obzir niz dokumenata koji se odnose na integraciju životne sredine u različite sektore: energetiku, rudarstvo, poljoprivredu itd."

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, kolege narodni poslanici, strah od zagađenja životne sredine, koji je  drugi na listi strahova kod građana Srbije, nakon egzistencijalnog straha od gubitka posla, i stoga ekološka politika ove zemlje mora biti usmerena i formulisana kroz izbor građana Srbije da se kroz približavanje standardima zaštite životne sredine približe boljem životu i pozitivnim rezultatima visoko razvijenih zemalja u ovoj oblasti.
Čovek koristi sve moguće resurse do kojih se dokopa, ne obazirući se na kapacitet životne sredine. Čovek prvo koristi resurse a tek kada počnu da nestaju počinje da razmišlja o tome šta mu je činiti kada ostane bez njih.
Poremećaj prirodne ravnoteže pod uticajem tehničko-tehnološkog razvoja započeo je u 17. veku industrijskom revolucijom,. Od tog vremena naglo dolazi do razvoja industrije, poljoprivrede i urbanizacije. Zagađenje životne sredine je po obimu, vrstama i posledicama dobilo takve razmere da je postalo preokupacija čitavog čovečanstva.
Razvojem svesti o stepenu degradacije životne sredine, koja je jedan faktor u razvoju čovečanstva, javile su se i prve organizacije za borbu protiv degradacije životne sredine. Prva međunarodna konferencija UN o čovekovoj sredini održana je 1972. godine u Stokholmu i na njoj je doneta Deklaracija o čovekovoj životnoj sredini.
Načelo 2. ove deklaracije glasi: prirodni izvori zemlje, podrazumevajući vazduh, vodu, zemljište, floru i faunu, naročito reprezentativne primerke prirodnih ekosistema, moraju se sačuvati za dobro sadašnjih i budućih generacija brižljivim planiranjem i upravljanjem".
Dakle, to je bilo 1972. godine. Preskačemo ceo jedan period i 20 godina kasnije, u Rio De Žaneiru 1992. godine održana je konferencija UN o životnoj sredini i razvoju, na kojoj je doneta deklaracija o životnoj sredini i razvoju. Deklaraciju čini 27 načela koja su polazna tačka za uspostavljanje novog, globalnog sistema partnerstva među državama u pogledu zaštite i upravljanja prirodnim resursima za razvoj i očuvanje biološke raznovrsnosti, kao i ekološko upravljanje biotehnologijom.
Zaštita životne sredine, operativno znanje, predstavlja skup mera i postupaka koji se koriste u sprovođenju i cilju očuvanja životne sredine, u stanju koje obezbeđuje opstanak i normalno funkcionisanje eko-sistema i bio sfere.
Gde se Srbija danas nalazi?
Gospođa Gordana Čomić, ovlašćena predstavnica poslaničke grupe DS - Boris Tadić, već je i rekla o ovom razvoju i odnosu prema zaštiti životne sredine globalno, uzimajući u obzir celu planetu. Mi se nalazimo negde gde su se nalazile evropske zemlje u sedamdesetim godinama. Dakle, to je na nivou sedamdesetih godina u razvijenim zemljama, a naši zakoni pisani su početkom devedesetih godina.
Šta predlaže ovaj zakonski set koji se danas nalazi pred poslanicima parlamenta Republike Srbije. On predlaže Zakon o zaštiti životne sredine. To su tri pravilnika koji su pretvoreni u zakone, u saradnji Ministarstva inostranih poslova Republike Finske i Ministarstva spoljnih poslova Srbije i Crne Gore.
To je projekat razvoja propisa o zaštiti životne sredine i tri pravilnika, pravilnika o proceni uticaja na životnu sredinu, pravilnika o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu i pravilnika o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine, pretvoreni su u zakone. Mi smatramo da su oni mogli da ostanu na nivou pravilnika, upravo zato što život nameće određena rešenja i što će biti mnogo teže na neki način menjati zakone, nego što bi to bilo u situaciji sa pravilnicima.
Što se tiče samog zakona, to je u osnovi zakon o sistemu zaštite životne sredine koji je pripremljen u prethodnom sazivu ove skupštine, pripremljen od strane Ministarstva za zaštitu životne sredine i prirodnih bogatstava 2003. godine i koji je urađen u okviru projekta ''Razvoj, zakonodavstvo u oblasti životne sredine'', koji je takođe realizovan uz pomoć Finske vlade.
Ova tri zakona u potpunosti je pripremila prethodna Vlada, ova tri pravilnika, o kojima sam govorio, a Vlada je o njima napravila zakone. Zakon osnovni i okvirni je 80% prepisani tekst Predloga zakona o sistemu zaštite životne sredine koji je uradila i predala još uvek aktuelnoj Vladi prethodna Vlada.
Pored toga što su prepisana ova tri teksta ovih pravilnika ovih 20% mislimo da su napravljene neke izmene. Samo da kažem oko ovih pravilnika su izostavljene neke tabele, formulari za ekološku dozvolu itd. koji su bili sastavni deo ovih pravilnika. Ono što je dobro pripremila prethodna Vlada, a i zbog budućnosti Srbije i interesa građana Srbije mora da ukaže šta je izostavljeno i šta su direktne negativne posledice za građane Srbije.
DS zalažući se da građani Srbije imaju bolje uslove života i životnu sredinu kakva je u evropskim zemljama, mora da ukaže, a pred poslanicima je odgovornost da nas čuju, da se prirodna bogatstva i resursi ove zemlje moraju pošteno davati na korišćenje, tako da ostanu i za našu decu i za buduće generacije.
Bez naših amandmana ovaj osnovi zakon ostaje na nivou eksploatacije prirodnih bogatstava, i u tom delu na štetu građana Srbije. Dakle, odnosi se pre svega na održivo korišćenje resursa i na one zamerke koje se odnose da je u jednoj ruci i nož i pogača, da neko propisuje i uslove korišćenja i ko koristi, ko naplaćuje i ko zagađuje. Dakle, ostvaruje se monopol i potencijalno to može biti uzrok korupcije.
Mi ćemo ove zakone podržati u situaciji ukoliko budu prihvaćeni amandmani DS-a, a ovi amandmani mogu se svrstati u tri grupe amandmana. Tražimo amandmanima ustanovljavanje uslova održivog korišćenja resursa. Do sada se radi od slučaja do slučaja, bez sistematskog pristupa. Resursi su vode, mineralne sirovine, šume, lov na divljač, ribe itd. i ispunjavamo zahtev građana koji je bio jasan kada je prethodna Vlada uz pomoć OEPS-a uključila građane u pisanje zakona da se upravo uradio ono što sam malopre rekao, odvoji nož od pogače.
Druga grupa amandmana jeste da ustanovljavamo efikasnije približavanje načinu života kakav imaju građani u zemljama EU, čistiju i zdraviju životnu sredinu, veći korak, veću viziju, veći boljitak za građane Srbije. Između ostalog ustanovljavanjem prave Agencije za životnu sredinu, jer Agencija za zaštitu životne sredine je u okviru Ministarstva za nauku i zaštitu životne sredine i kontroliše je ministar, a treba da predstavlja nezavisno stručno kontrolno telo radu Ministarstva.
Treća grupa amandmana, želimo da doprinesemo amandmanima da ovaj zakon bude realno sprovodljiv. Znači, prelazni rokovi, nagli nameti industrije, jer je predviđeno da faktički nema perioda u kome industrija treba da se prilagodi, jer on iznosi svega godinu dana.
Ja dolazim iz Vrbasa grada, koji je faktički obeležen kao jedna crna tačka ekološka na mapi. Vrbas je prehrambeni centar, to je bila jedna kuhinja u kojoj je pedeset godina spremana hrana. "Vital" , "Karneks" "Šećerana", a ta kuhinja pedeset godina nije očišćena. Izlivalo se u veliki bački kanal i industrijski otpad iz fabrika vrbaskih, ali takođe i iz susedne Kule. Direktno zagađujući ne samo četiri opštine, kao što su Kula, Vrbas, Srbobran, Bečej, nego i ceo Podunavski sliv.
U tom kanalu koji na potezu od šest kilometara protiče kroz Vrbas faktički nema vode. Prepun je mulja, u tom mulju iz fabrike "Istra" u Kuli ima i teških metala, olova itd. Upravo je ''Češka dekonta'' donacijom od 300.000 evra izvršila između ostalog i analizu tog mulja, gde su pronađeni pored otpada organskog porekla, i teški metali, koji direktno ugrožavaju zdravlje stanovništva i primećeno je da stanovništvo koje živi u području blizu kanala oboljeva od bolesti pre svega od kancera.
Mi smo pokrenuli nešto sa mrtve tačke uprkos tome što na neki način ova zakonska regulativa nije bila donesena, ali uz pomoć Evrope mi smo pokrenuli neke stvari sa mrtve tačke. Tačnije, lokalna samouprava u prethodnom mandatu je uspostavila saradnju sa norveškom vladom, sa norveškim institutom za vode "Niva", dobili smo donacije 1,3 miliona evra i taj projekat rešavanja zagađenja velikog Bačkog kanala treba da bude završen u januaru naredne godine.
Da bi onda faktički mogli da tražimo mogućnost za rešavanje ovog ogromnog ekološkog problema. Donošenjem zakona učestvujemo aktivno u strategiji izrade nacionalnog ekološkog plana od vrha ka dnu, od međunarodnih propisa, uslova i zahteva. Ali je podjednako važno razvijati i aktivnu politiku zaštite životne sredine, od dana ka vrhu, izradom lokalnih ekoloških akcionih planova. Moram da kažem da je Vrbaska opština ušla u izradu lokalnog ekološkog akcionog plana zajedno sa opštinama Valjevo, Čačak, Bujanovac i sa Borskim okrugom u kome se nalaze Bor, Kladovo, Majdanpek i Negotin.
Da smo u saradnji sa Evropskom agencijom za rekonstrukciju konkurisali za rešavanje kolektora. Investicija koja je vredna blizu dva miliona evra i taj projekat je ocenjen visokim ocenama. Međutim čujemo da iz nekih razloga nije potpisano, jer tu postoje partneri Evropska agencija za rekonstrukciju, lokalna samouprava i Uprava za zaštitu životne sredine, odnosno Ministarstvo za nauku i tehnologiju i zaštitu životne sredine'.
Mislim da je to trebalo završiti sa gospodinom Pitersenom, jer to predstavlja ključ dešavanja jednog ekološkog problema konkretnog, jer ćemo moći ne samo otpadne vode, kanalizaciju da prikopčamo na taj veliki kolektor, a taj kolektor je tako dimenzioniran da jednog dana bude povezan i sa susednom opštinom Kula, nego ćemo moći i deo otpadnih voda iz industrije takođe u taj kolektor da upuštamo i da onda rešavanjem sekundarnog prečistača i rešimo problem onako kako je to rešavano u visoko razvijenim zemljama.
Očekujem od Uprave za zaštitu životne sredine i od ovog Ministarstva aktivan odnos u rešavanju i konkretnih problema, kao što je ovaj problem, posebno zato što smo imali jako dobru saradnju i sa norveškom vladom, norveškim institutom za vode "Niva". Očekujemo završetak tog velikog projekta u januaru 2005., očekujemo realizaciju, konkretne rezultate izrade lokalnog ekološkog akcionog plana u čemu su učestvovali građani opštine Vrbas, kako bi ova velika fabrika hrane očistila najveću otvorenu septičku jamu u Evropi zvanu veliki Bački kanal.
Nadam se da će amandmani koje je predložila DS - Boris Tadić biti prihvaćeni i da ćemo donošenjem zakona učestvovati aktivno u strategiji izrade nacionalnog ekološkog plana na dobrobit svih građana naše zemlje.

Gospodine predsedniče, poštovane kolege narodni poslanici, ovde je bilo dosta primedbi na Zakon o radu i više se maltene govorilo o Zakonu o radu i o potrebama njegove izmene, nego o ova dva predloga zakona.
Čuli smo i od gospodina ministra da je u pripremi izmena i dopuna Zakona o radu, pa je možda bilo logičnije, ukoliko ministar želi i ima većinu za izmene Zakona o radu, da se to nađe na dnevnom redu, prvo izmene i dopune Zakona o radu, pa onda da razgovaramo o Predlogu zakona o socijalno-ekonomskom savetu i Predlogu zakona o mirnom rešavanju radnih sporova. Ja sam, između ostalog, i podneo jedan amandman, jer se u članu 153. Zakona o radu derogira jednim od ovih zakona koji treba da donesemo u Danu za glasanje.
Naravno, mi nismo za to da se menja Zakon o radu. Nismo za to iz više razloga, a osnovni razlog jeste što investitori koji su neophodni ovoj državi i našoj posustaloj ekonomiji, jednostavno, neće da dođu i da ulože u onu državu u kojoj nemaju zakon o radu koji je sličan zakonima kakvi su u njihovim državama. Naravno da je proteklih više od pola veka života u socijalizmu ostavilo svoj trag.
Svojevremeno sam rekao, govoreći u ovoj skupštini kada je donošen Zakon o radu, da izvorna narodna izreka ovog naroda kaže: "Ko radi ne boji se gladi", a da smo onda za pola veka izmislili: "Ne mogu oni mene toliko malo da plate, koliko mogu ja malo da radim"; "Ala volim ovaj režim, plata ide a ja ležim"; "Uči školu da ne bi morao da radiš"; "Radio ne radio, svira ti radio"; "Ko voli da radi, radilo mu se o glavi" itd. i tako slično.
Radi se o nekim ostacima prethodnog sistema u kome smo živeli, sa kojim moramo da se izborimo. U nekim zapadno-evropskim zemljama, jer mi ipak gradimo nešto što se zove kapitalizam sada iznova, ne postoji termin "neradnik". Ili ste radnik ili dobijate otkaz. Dakle, ovaj zakon nije usmeren protiv radnika, nego protiv onih koji su navikli da primaju platu, a da ništa ili vrlo malo rade i doprinose kolektivu u kome su zaposleni.
Da se vratimo na predlog ova dva zakona. U skladu sa državnom i nacionalnom ozbiljnošću sa kojima pristupamo svakom zakonu i evropskom orijentacijom DS mi ćemo podržati ova dva zakona, jer smatramo da su oni svakako potrebni. Svi akteri socijalnog dijaloga trebalo bi prevashodno da prihvate osnovne vrednosti savremenih društvenih sistema, a to su: neprikosnovenost privatne svojine, tržišna privreda, postojanje instrumenata socijalne zaštite, ljudska prava, demokratski izborni sistem i slično.
Zaključivanjem socijalnog dogovora na nacionalnom nivou postavlja se kao imperativ za smirivanje socijalnih tenzija i mirno sprovođenje tranzicionih procesa, u kome svako od socijalnih partnera ima svoju izraženu ulogu i interese i koji zajedno čine skup mera za prelazak društva iz nerazvijene ili srednje razvijene u razvojnu fazu.
Dakle, potreban nam je konsenzus kuda želimo kao društvo svi zajednički da krenemo. Potreban nam je taj minimum socijalnog dogovora kako bismo mogli našu ekonomiju da vratimo iz pepela kao feniks.
Treba da znamo da u poslednjoj deceniji, i to često ponavljam da bismo imali svest o tome koliko je naša ekonomija propala, da smo sa 29 milijardi dolara bruto nacionalnog proizvoda devedesetih godina, 2000. godine bili na svega desetak milijardi dolara bruto nacionalnog proizvoda i da je to nezabeleženi pad bruto nacionalnog proizvoda u ekonomskoj istoriji.
Potreban nam je dogovor, potreban je konsenzus, sporazum svih onih koji žele napredak ove države, ovog društva i naše ekonomije. Zemlje zapadne demokratije u kojima se socijalni dijalog smatra jednom od osnovnih poluga političkog i ekonomskog sistema, daleko su odmakle u sprovođenju njegovog najnaprednijeg oblika, a to je, kontrola sprovođenja potpisanih socijalnih sporazuma i traganju za sve savremenijim i sveobuhvatnijim oblicima socijalnog dijaloga.
Daleko su i Francuska i Nemačka i Danska i druge države da bi se sa njima poredili. Takođe i od zemalja u tranziciji sa kojima bismo mogli da se poredimo i one su donekle odmakle od nas, ali još uvek rezultati nisu zadovoljavajući u punoj meri, pa bismo možda mogli da primenimo iskustva Irske - gde su svi društveni činioci postigli konsenzus kuda želi društvo da krene i postali su danas društvo sa punom zaposlenošću i velikim rastom bruto nacionalnog proizvoda.
Predstavlja se jedan princip donošenja odluka konsenzusom, jednoglasnošću, koji se promoviše i u ovom zakonu, svih socijalnih partnera iako nije obavezujući predstavlja jedan od osnovnih principa socijalnog dijaloga.
Postoje zemlje gde ovaj princip nije u potpunosti usvojen, tako da kao alternativno rešenje predviđa i donošenje odluka većinom glasova, ali se postavlja pitanje kakva je to onda ugovorna obaveza, još više stvarna volja učesnika socijalnog dijaloga u sprovođenju odluke sa čijim predlogom nije bio saglasan ili je preglasan u odlučivanju.
Koji su to ciljevi koji bi trebalo da budu postignuti ako ovi socijlano - ekonomski saveti budu bili formirani, po ovom predlogu zakona?
To su: uspostavljanje i ostvarivanje demokratskog dijaloga tri socijalna faktora o bitnim socijalnim i ekonomskim pitanjima; praćenje i davanje mišljenja i predlaganje odgovarajućih rešenja za zaštitu radnih i socijalnih prava u procesu privatizacije u oblasti radnog zakonodavstva i drugih propisa kojima se reguliše materijalno-socijalni položaj zaposlenih i poslodavaca.
Tu je pokretanje zajedničkih inicijativa za promenu postojećih i donošenje novih zakonskih i podzakonskih akata pred nadležnim organima, davanje smernica radno-socijalne politike u procesu tranzicije, praćenje, ocenjivanje i davanje mišljenja o uticaju promena cena i visina zarada na položaj zaposlenih i poslodavaca, zatim, međusobno informisanje o bitnim pitanjima, o kojima socijalni partneri zauzimaju zajedničke stavove. Tu je – podsticanje socijalnog dijaloga na lokalnom nivou i u okvirima preduzeća.
Što se tiče trećeg učesnika socijalnog dijaloga – Vlade, tesna poslanička većina u Skupštini Srbije, koja podržava ovaj predlog, doprinosi destabilizaciji socijalnog dijaloga, što se manifestuje kroz različit odnos socijalnih partnera iz redova sindikata prema njoj, na potrebu zaključivanja nacionalnog i socijalnog sporazuma o minimumu nespornih interesa o pitanjima gde o načinu rešavanja postoji zajednički
konsenzus, tako da će on obavezivati sve buduće socijalne partnere u vremenu u kome je zaključen, bez obzira na političke i druge okolnosti.
Znači, potrebno je da pronađemo taj minimum nacionalnog konsenzusa oko ovih pitanja.
Najznačajniji problemi u uspostavljanju socijalnog dijaloga u Srbiji mogu se izraziti u teškoćama u sazrevanju svesti o značaju socijalnog dijaloga, kao jednog od osnovnih instrumenata transformacije privrednog i društveno-ekonomskog sistema, problem legitimiteta aktera socijalnog dijaloga. U vezi s tim je podneto nekoliko amandmana, znači o reprezentativnosti udruženja poslodavaca i udruženja sindikata.
Tu je i nepostojanje jasno definisanog dogovora o ulozi i zadacima svakog partnera u socijalnom dijalogu. Znači, potreban nam je nacionalni konsenzus po svim ovim pitanjima.
Dalje, određivanje reprezentativnosti poslovodnih organizacija predstavlja takođe značajan problem, iako je Zakon o radu, kao i kod sindikata, odredio kriterijume za utvrđivanje ovog svojstva. U vreme samoupravnog društveno-ekonomskog uređenja i društvene svojine nije postojao pojam "poslodavac", nego su organizacije udruženog rada bile učlanjene u privredne komore i to po principu obaveznosti.
Budući da socijalni dijalog nije bio sprovođen, privredne komore su imale ulogu komunikacije između organa vlasti i rukovodstva organizacija udruženog rada. Donošenje zakona o preduzećima to je značilo reformu organizovanja i funkcionisanja privrede, nije donelo mnogo novina po ovom pitanju, tako da su privredne komore, iako modernizovane i transformisane, i dalje predstavljale dominantan vid udruživanja privrednih subjekata.
Danas imamo i neka druga udruživanje poslodavaca, ali pitanje njihove reprezentativnosti je jedno od otvorenih pitanja za normalno funkcionisanja ovog zakona o socijalno-ekonomskom savetu.
Principi socijalnog dijaloga su u razvijenim evropskim društvima podrazumevali i princip dobrovoljnosti, odnosno dobrovoljnog pristupa poslodavca u svoje asocijacije, te na članstvo privrednih komora i zemalja jugoistočne Evrope u ekonomsko-socijalnim savetima se nije gledalo blagonaklono, baš zbog odsustva ovog principa, ali moraju se na neki način utvrditi kriterijumi na osnovu kojih se određuje da li je neko udruženje poslodavaca reprezentativno.
U svakom slučaju ovaj zakon o socijalno-ekonomskom savetu je potreban. U vezi sa tim dao sam nekolik amandmana o kojima ću govoriti u pojedinačnoj raspravi, pokušaću da preciziram neke članove ovog zakona.
Što se tiče Predloga o mirnom rešavanju radnih sporova, ceo niz zakona je ovde zreo da se nađe pred Skupštinom Republike Srbije i pred narodnim poslanicima. Imao sam jednu situaciju u lokalnoj samoupravi - jedno poljoprivredno preduzeće, gde su radnici hteli da štrajkuju i gde je trebalo da se propiše minimum procesa rada, a poslodavac i radnici nisu mogli da se dogovore o tome šta je to neophodan minimum procesa rada, došlo su u tu lokalnu samoupravu da im ona, po postojećem Zakonu o štrajku, propiše šta je to minimum procesa rada.
Mislim da nije potrebno na ovakav način to raditi i da Zakon o štrajku treba ponovo da se nađe pred nama, sa izmenama i dopunama, da se preciziraju neke stvari. Da se ova oblast radno-pravnog zakonodavstva, koja je jedna od najznačajnijih oblasti, konačno uredi kako ne bismo samo kritikovali Zakon o radu, nego da bismo uspeli da sprečimo njegovu zloupotrebu od strane poslodavaca ili bilo koga drugog.
Dakle Demokratska stranka će, kao stranka koja se sa državnom i nacionalnom ozbiljnošću odnosi prema svakom zakonskom predlogu, koji se nalazi pred ovom skupštinom, shodno svojoj evropskoj orijentaciji podržati ove predloge zakona. Naravno, mi smo podneli niz amandmana i nadamo se da će ih ministar prihvatiti.

Gospodine predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, u skladu sa Poslovnikom Skupštine Republike Srbije podneo sam amandman na Predlog zakona o socijalno-ekonomskom savetu na član 2. u cilju da poboljšamo i preciziramo sam tekst zakona.
Član 2. glasi: "Socijalno-ekonomski savet je nezavisan organ koji čine:
1) za teritoriju Republike Srbije predstavnici Vlade Republike Srbije (u daljem tekstu Vlada), predstavnici reprezentativnih udruženja poslodavaca (u daljem tekstu poslodavci) i predstavnici reprezentativnih sindikata (u daljem tekstu sindikati), osnovanih za teritoriju Republike Srbije".
Amandman kaže: "U članu 2. Predloga zakona dodaje se stav 2. koji glasi: "Reprezentativnost sindikata i udruženja poslodavaca, u smislu ovog zakona, određuje se u skladu sa propisima o radu".
S obzirom na to da predlagač zakona nije predložio rešenje za određivanje reprezentativnosti sindikata i udruženja poslodavaca, postavlja se pitanje određivanja reprezentativnosti socijalnih partnera pri osnivanju socijalno-ekonomskih saveta. Jedini propis kojim je određena reprezentativnost sindikata i udruženja poslodavaca je Zakon o radu, što ukazuje i predlagač zakona u članu 21. stav 1. tačka 2) Predloga zakona.
Iz navedenih razloga neophodno je prihvatiti ovo rešenje predloženo ovim amandmanom, a da ne bih izlazio po amandmanu na član 21. - predložio sam da se u članu 21. stav 1. tačka 2) reči "u smislu propisa o radu" brišu; mislim da bi na ovaj način tekst zakona bio konzistentniji, precizniji i bolji.

Gospodine predsedniče, poštovani narodni poslanici, podneo sam nekoliko amandmana koji se naslanjaju jedan na drugi. Prvi amandman je na član 7.
U članu 7. Predloga zakona dodaje se stav 2. koji glasi: "Na rad, organizaciju i upravljanje agencijom primenjuju se propisi o javnim agencijama".
Na ovoj sednici treba da bude usvojen i Predlog zakona o javnim agencijama.
S obzirom na to da je u postupku donošenja Predloga zakona o javnim agencijama, zato sam i predložio ovaj amandman, jer će se rad agencija urediti ovim zakonom koji ćemo usvojiti u Danu za glasanje, na ovoj sednici.
Ukoliko bi se prihvatio ovaj amandman koji se odnosi na rad agencije, drugi amandman koji se odnosi na istu materiju, naslov iznad člana 9. "Direktor agencije" i član 9. brišu se, kao i član 55. stav 1, gde se govori o tome da će Vlada postaviti direktora agencije u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona, briše se, jer bi se na ovu agenciju odnosio zakon o javnim agencijama.
Dakle, sva tri ova amandmana se odnose na ovu izmenu. Mislim da je ona logična i da bi mogla da bude prihvaćena od strane Vlade, odnosno od strane ministra.

Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, pravo na informisanost i jeste jedno od osnovnih ljudskih prava. Stoga je veoma velika važnost zakona koji treba da donese ova skupština u danu za glasanje – zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.
Javnost u radu institucija vlasti, državne uprave i ostalih nosilaca javnih ovlašćenja neophodna je ukoliko želimo da izgradimo građansko društvo zasnovano na ljudskim pravima i slobodama. Kontrola aktera i poslova onih koji se bave javnim poslovima je conditio sine qua non svakog društva koje pledira da bude demokratsko. Zato će donošenje zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja naići na podršku poslaničke grupe DS – Boris Tadić.
Javnost rada državnih organa i drugih nosilaca vlasti i sloboda pristupa informacijama su esencijalna, suštinska obeležja pravne države. Neinformisanost je zgodno tlo za manipulaciju, a dozirane i skrivene informacije osnovno obeležje totalitarnih režima. Neophodna je efikasna i javna kontrola u odgovarajućim oblastima društvenog života. Bez dostupnosti informacija to nije moguće. Stoga je ogroman značaj uvođenja zakonske obaveze davanja informacija koje su u posedu državnih organa i javnih institucija.
Evo jednog primera. Pre početka današnjeg zasedanja imali smo Odbor za poljoprivredu na kome smo raspravljali o jednoj velikoj pljački države, odnosno o tome da je faktički opljačkano 18 milijardi dinara robnih rezervi, tako što su oni koji su bili skladištari robnih rezervi neovlašćeno i mimo zakona prodavali nešto što nije njihova imovina, što je državna imovina.
Prvi put kada smo došli do te informacije kao skupštinski odbor, ona je imala oznaku poverljivo. Pitam vas koga smo u ovoj situaciji štitili, da li smo štitili one lopove koji su zavukli ruku u državnu kasu tako što su prodali robu iz robnih rezervi? Da li smo štitili neefikasno tužilaštvo, da li smo štitili neefikasno sudstvo? Koga smo, zapravo, štitili time što smo stavili oznaku poverljivosti na dokumente koji govore da su opljačkane robne rezerve Republike Srbije za 18 milijardi, koliko iznosi gotovo ceo godišnji poljoprivredni budžet?
Na ovom konkretnom primeru vidimo kolika je važnost pristupnosti i dostupnosti informacija od javnog značaja. Formiranje javnog mnjenja u situaciji skrivanja i mistifikacije pojedinih informacija u pojedinim oblastima pogubno je i ima veoma teške posledice.
Zato što pre treba doneti i neke zakone koji nisu u direktnoj vezi sa ovim, ali bi pomogli u demokratizaciji ovog društva, kao što je, recimo, pitanje otvaranja tajnih dosijea građana. Mnogi koji su učestvovali u nečem drugom, koji su danas okrenuli ćurak naopako i pričaju o građanskim pravima i slobodama itd. bili su nekad saradnici službi koje su faktički onemogućavale građane da se na pravi način bave javnim poslovima i da učestvuju u društvenom životu.
Kada govorimo o medijima, novinarstvu, bez obzira da li su štampani ili elektronski mediji, kao novinar mogu da kažem da smo živeli duže vreme u jednom periodu gde je dolazilo do žestokog cenzurisanja javnosti i ogoljene političke propagande samo jedne političke opcije, a da je javnost rada bila neophodna kao osnovni preduslov demokratije.
Nikada se više to vreme, na našu sreću, neće vratiti, ali moramo da sačuvamo i sećanje na vreme kada je zaista to cenzurisanje javnosti i ogoljena politička propaganda samo jedne političke opcije bila državna politika i politika koju su vodili i elektronski i štampani mediji u ovoj državi.
U ostvarivanju prava na javnu informaciju posebnu ulogu i podršku treba obezbediti istraživačkom novinarstvu i medijima koji mogu značajno doprineti podizanju javne svesti u ovoj oblasti.
Sećamo se i jednog zakona o informisanju, koji je faktički kažnjavao ljude koji su samo prenosili pojedine informacije. Imali smo situaciju da novinar ode na konferenciju za štampu, gde neki šef neke poslaničke grupe ili npr. predsednik neke stranke kaže neku informaciju koju novinar prenese, i onda mediji i novinar budu kažnjeni bez posledica po onoga ko je tu informaciju izneo.
To je jedan od flagrantnih primera kako u totalitarnom društvu i u društvu gde se sputavaju prave informacije dolazi do raznoraznih manipulacija. Novinarima stoga treba obezbeđivati akreditacije bez obzira na to kojoj redakciji pripadaju, kojoj političkoj opciji pripadaju, pa i ako rade za neku političku organizaciju i slično, jer je to jedini način i pravi put da dođemo do građanskog društva zasnovanog na ljudskim pravima i slobodama.
Informacije su značajne i zbog toga da bi se ljudi odbranili od laži. Danas mnogi koji se bave javnim poslom jednostavno ne mogu da se odbrane od laži. Kada se zalažem za prava novinara, koji u velikoj meri kreiraju javno mnjenje u ovoj državi, zalažem se i za to da budu dostupne sve vrste informacija, jer je to jedini način da se ljudi u ovoj državi odbrane od laži.
Koliko puta ste mogli štošta da pročitate na naslovnim i unutrašnjim stranicama novina, koliko ste puta mogli da vidite da se sa ove govornice maše nekakvim papirima.
Ljudi su na najvulgarnije načine prozivani, a da jednostavno posle toga nisu mogli da odgovore, niti da se odbrane od laži.
Informacije su "vazduh" bez koga nema uslova neophodnih za život društva koje pledira da bude demokratsko. Ovim zakonom javnost u radu prestaje da bude deklarativna, već postaje stvarna, a samo vlast koja se ne boji javnosti u svom radu može biti odgovorna i naravno, sledstveno tome, i smenjiva. Cilj izgradnje demokratskog društva mora biti sloboda dobijanja informacija i potpuna otvorenost javnih institucija.
Ovde mogu da razumem da je zakon morao da predvidi i situacije u kojima se ograničava dostupnost informacija i tu su taksativno nabrojani slučajevi u kojima može doći do uskraćivanja prava na informaciju, ali treba sprečiti svaku moguću manipulaciju da se pod neki od ovih navedenih primera podvede nešto što tu ne spada, kako bi se uskratila informacija.
Tu su posebno istaknute stvari koje se odnose na oblast privatnog i intimnog života građanina, vojno-nacionalnu bezbednost i slično. Ali, primer koji sam izneo na početku o pljački robnih rezervi, u visini godišnjeg agrarnog budžeta, sigurno nije poverljiva informacija koja treba nekoga da zaštiti.
Totalitarno društvo u kome smo živeli decenijama stvorilo je u ljudskim dušama pustoš koju je teško otkloniti. Zato je potrebno vreme da se ostvare promene u svesti ljudi i da se ljudi ne osećaju podanicima zavisnim od svemoćne države, već samo srećnim pojedincima i građanima u punom smislu te reči.
Donošenje zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja korak je ka ostvarivanju moderne, evropske, demokratske Srbije i zato će ovaj predlog zakona naići na punu podršku poslaničke grupe DS, jer nama su potrebne krupne promene u mišljenju, delanju i uspostavljanju efikasnog sistema. Hvala.

Gospodine predsedavajući, kolege narodni poslanici, raspravljamo o rebalansu budžeta koji, kao što je već više puta sa ove govornice istaknuto, poslanička grupa Demokratske stranke – Boris Tadić neće podržati.
Ovde moram da konsultujem stenografske beleške sa sednice na kojoj je usvajan budžet Republike Srbije i zaista sam tada konstatovao da je Srbija zemlja čuda, jer je gospodin Mlađan Dinkić postao ministar finansija zahvaljujući glasovima glavnih junaka njegove knjige "Ekonomija destrukcije". Nisam se ipak nadao da će elementi te ekonomske politike iz "Ekonomije destrukcije" biti upotrebljeni u ekonomskoj politici u Srbiji nakon svega onoga što se događalo posle 2000. godine.
Konsultujući ove stenografske beleške moram da utvrdim da mnogi elementi o kojima sam tada govorio važe i danas. Imamo krizu na Kosovu, imamo lošu klimu za investicije, političku nestabilnost, zaustavljenu privatizaciju, dakle, sve ono o čemu smo u martu govorili sada u još izraženijem vidu. Predizborna obećanja, o tome je takođe govoreno, ostala su na nivou jeftine demagogije i populizma koji, kako često volim da istaknem, najskuplje posle nas koštaju. Ta politička platforma budžeta o čijem rebalansu danas govorimo je ostala potpuno nejasna, jer kakva je bila politička platforma, takav je i budžet i takvo je njegovo ostvarenje, zato danas razgovaram o rebalansu budžeta.
Što se tiče agrarnog budžeta, već je dosta rečeno, tada sam rekao da se budžet sa budžetom ne može porediti, jer nije poželjno da poredimo ne vaše želje, a naše ostvarenje, nego vaše ostvarenje i ostvarenje budžeta koje su radile prethodne vlade, Vlada dr Zorana Đinđića i Vlada Zorana Živkovića.
Promene u ekonomiji idu mnogo sporije nego u politici i zato je vrlo poguban svaki zastoj zbog populizma, zbog demagogije o kojoj smo pričali, jer ima posledice na razvoj naše države i društva. Budžet, kao glavni instrument ekonomske politike, mora da poseduje budžetsku disciplinu, smanjenje deficita, monetarnu stabilnost, smanjivanje inflacije, dakle, da svaki proizvod dobije svoju realnu tržišnu cenu, ali uz nezanemarivanje socijalne komponente, o kojoj je ovde takođe dosta rečeno.
Mnogi se ovde pozivaju na ono što se govorilo u martu mesecu, šta je rađeno i govoreno pre tri godine, možda dve godine ili pre godinu dana, ali moram da kažem da generacije koje dolaze neće nas pamtiti po tome šta je ko o kome rekao za ovom govornicom, nego šta je ko učinio za narod i državu.
Verujte da će upravo u ekonomiji biti najjasnije neke istorijske distance koliko je mnogo urađeno posle 2000. godine na stabilizaciji ove i ozdravljenju ekonomije ove države. Mi smo uspostavili stabilnost i predvidivost sistema, zaustavili višedecenijski ekonomski sunovrat, stabilnu valutu, sve bolje ekonomske uslove, ne najbolje, ali stvorili smo vam sređene javne finansije, što su osnovna pitanja kvaliteta jedne vlasti, u čemu je i sadašnji ministar delom učestvovao, dakle, u radu one Vlade tada kao guverner Narodne banke.
Ono što je vodilo prethodne vlade jeste da je najlakše davati nezarađeno i sticati poene na taj način. Stabilnost sistema, koji je bio u restrukturiranju i u promenama javnih finansija, sve je plaćeno samodisciplinom i odricanjem.
Imali smo principe ekonomske politike i bili su onako - samo ono što je zarađeno. Ali, nažalost, još uvek se u ovoj državi malo zarađuje i treba trošiti samo na ono što je najpotrebnije, znači, jasno određivati prioritete.
Ciljevi naše ekonomske politike bili su da po poreskom sistemu postanemo najpovoljniji u regionu i delom je tu u nastavku te politike i učinjeno na tome da po poreskom sistemu zaista postanemo najpovoljniji u regionu, ali za restrukturiranje javnih preduzeća, kao što su EPS i železnica, jako je malo urađeno, a što se tiče elektroprivrede Srbije neke su stvari vraćene na početak.
Ubrzana privatizacija takođe je bio jedan od ciljeva ekonomske politike kao jedan neophodan uslov za ozdravljenje naše privrede, jer svi smo svesni šta se tu dogodilo, da je privatizacija tu i zaustavljena.
Reforme se moraju sprovoditi kroz kompropise, ali nismo spremni na trule kompropise, i kada govorimo danas o smanjivanju deficita budžeta, govorimo o smanjenju te manjinske podrške ovoj vladi i stoga je primetna nervoza koja je iskazana za ovom govornicom.
Dakle, nema ništa od toga da je ovaj budžet razvojni, za razliku od socijalnog i recesionog, kako se onda govorilo o budžetu prethodne vlade, i zato ćemo glasati protiv ovog rebalansa.
U junu je ministar Dinkić rekao da neće biti rebalansa već samo smanjenja rashoda. Ovde se radi o tome da međunarodne finansijske institucije, pre svega MMF, nemaju poverenja u ovu vladu da će smanjiti rashode i potrebna im je potvrda Skupštine da će rashodi, odnosno budžetski deficit zaista biti smanjen.
Prihodna strana je ostala ista, ali uprkos tome što je bruto nacionalni proizvod duplo veći nego što je bio planiran. Dakle, mislim na mart.
Pokriće deficita planirano je sa 16,4 milijardi od privatizacije, a u predlogu je 5,5 milijardi dinara, dogodilo se sve ono o čemu smo govorili.
Katastrofalna ekonomska politika koju su vodili u nekim segmentima, posebno kada se radi o Agenciji za privatizaciju, dakle, politika anti, amateri koji su to radili na jedan zaista neprimeren način, i onda se ne čudimo uopšte što je rezultat u privatizaciji takav kakav jeste.
Posebna priča je Ministarstvo privrede, gde ni dan-danas nemamo ministra za privredu, ali postoji u svakom zlu nešto dobro, jer otkada nemamo ministra za privredu, tu su neki bolji rezultati nego dok smo ga imali.
Budžet prolazi kroz novu proceduru, predizborna priča o uništenim institucijama sistema, dakle, to ne stoji, a krediti i donacije međunarodnih finansijskih institucija smanjeni su za šest miliona dinara, planirano je 13,2, a sada je 8,2, smanjeno je poverenje, visoki su rizici, udaljeni smo od Evropske unije više nego što smo bili u martu.
Država otima viškove likvidnih sredstava od privrede i umesto da se troše tu, troši ih država.
Ministarstvo pravde smanjeno je za 300 miliona dinara, a u MUP-u zajedno sa BIA-om smanjeno je na 650+70, odnosno 720 miliona dinara i tako dalje, da ne nabrajam sve. Trista miliona dinara za osnivanje novih institucija, a ovde je rečeno za ovom govornicom, licenciranje stečajnih upravnika, znači, za njihovo licenciranje, a da li će biti Agencija formirana, kako će se izvršiti edukacija onih koji treba da edukuju stečajne upravnike u budućnosti i da li će 1. februara iduće godine taj zakon o stečaju biti sprovodiv.
Poljoprivreda i šumarstvo, tu je i vodoprivreda, 2,2 milijarde, smanjen je agrarni budžet, znači, prazna su obećanja o trostruko većem agrarnom budžetu.
Ministarstvo kapitalnih investicija kraće je za 3,5 milijarde dinara, dakle, manje za puteve i investicije, tu je rad, zapošljavanje i socijalna politika, umanjeno je za 170 miliona dinara od ukupno planiranih 800 miliona. Sto miliona naknade za radnike koji su ostali bez posla, to je tri puta manje nego prošle godine, a smanjeno je za 40 miliona. U međuvremenu je došlo do rasta broja nezaposlenih, mada su se čuli neki drugačiji govori, osim u državnom sektoru. Obrazovanje je smanjeno na 1,1 milijardu dinara i to se odnosi na investicije. Zdravstvo je umanjeno za 650 miliona dinara takođe za investicije, kultura za 240 miliona dinara.
Državna zajednica, vojska, oni plaćaju ceh, tu je 5,5 milijardi dinara itd. Pričao sam već o EPS-u i železnici, tu ništa nije urađeno, vraćene su stvari unazad, nema sporazuma sa MMF-om.
Spoljnotrgovinski deficit je značajno veći nego prošle godine, nikakva saradnja sa međunarodnim institucijama, stala je privatizacija, nema investicija zbog jednog drugačijeg načina vođenja politike. Ovo je posledica katastrofalne politike koja je vođena. Ovaj budžet je zaustavljanje privrednog razvoja i investicija, a rebalans u stvari znači - ne znamo šta ćemo i u stvari nemamo viziju kuda u privrednom smislu, ekonomskom smislu, treba da ide ova država.
Rekao sam na početku da promene u ekonomiji idu mnogo sporije nego u politici i zato jako pažljivo treba postupati u makro-ekonomskoj politici. Javne finansije su kao jedan ogromni tanker koji ide po okeanu i ukoliko napravimo nagli potez možemo da ga prevrnemo, brod se počeo ljuljati opasno, potrebno je promeniti i kapetana, kako bi ovaj brod mogao da stabilnije i mirnije nastavi da plovi, upravo onako kao što je nakon promena 2000. godine to bilo, kada smo uspevali da održimo stabilnost sistema uprkos tome što smo radili na restrukturiranju i na promenama ovog sistema, u čemu je takođe učestvovao i sadašnji ministar finansija, a tada kao guverner Narodne banke.
Pozivam da se na neki način izvrši promena u ovom društvu, da su nam neophodni i novi izbori, kako bismo mogli da se vratimo na onaj put ekonomskog oporavka i razvoja, da radimo i poteze koji neće biti popularni, ali će biti na dobrobit ovoga naroda i ove države, jer samo tako pridružićemo se evropskoj porodici naroda, gde nam je oduvek kao državi, narodu i naciji bilo i mesto.

Poštovani gospodine predsedniče, poštovane kolege narodni poslanici, pre nego što počnem da govorim o Predlogu rezolucije o zabrani povlačenja ili odustajanja od tužbe koju je SRJ podnela Međunarodnom sudu pravde u Hagu za naknadu štete koja je pričinjena tokom bombardovanja 1999. godine, želim samo da kažem, zbog nekih ocena koje su se čule za ovom govornicom o Demokratskoj stranici i predsedniku Republike Srbije Borisu Tadiću, da su o tome svoju reč dali građani na izborima za predsednika Republike pre nepunih mesec i po dana.
Demokratska stranka je 2000. godine preuzela na sebe, uprkos tome što je bio veliki konglomerat stranaka, široka koalicija, i politički rizik i političku odgovornost za vođenje jedne vojno-politički poražene i ekonomski upropašćene države, koja je za 10 godina, sa bruto nacionalnog proizvoda od 29 milijardi dolara došla na 10 milijardi dolara, što je nezabeležen pad u ekonomskoj istoriji i teoriji uopšte. To sam više puta isticao za ovom govornicom.
Ono što želim da kažem to je da smo tri i po godine imali odgovornost za vođenje Srbije. Preuzeli smo taj politički rizik i političku odgovornost. Za ove tri i po godine nikome od nas nije palo na pamet da povuče tužbu protiv NATO pakta. Mislim da je time dovoljno rečeno i da je to činjenica koja dovoljno govori.
Smatram da još uvek postoji državna zajednica Srbija i Crna Gora i da ovo nije nadležnost ovog parlamenta. Možemo da razgovaramo i u ovom parlamentu o ovom problemu, ali donositi rezoluciju o ovako važnom pitanju? Šta bi se desilo, ukoliko parlament Srbije izglasa onako kako je traženo u ovoj rezoluciji, a da kontrarezoluciju izglasa parlament Crne Gore? Znači, radi se o tome da ovaj parlament nije nadležan.
Ono što me je na neki način iritiralo ovde, slušajući diskusije u proteklih nekoliko dana, možda bi bilo srećnije za ovu državu da smo o nekim konačnim ciljevima politike, koja je vođena u protekloj deceniji, ovako i na ovaj način otvoreno razgovarali, možda se ne bi ni desilo ovo što se desilo. Mi razgovaramo o posledicama. Uzroke neko svesno hoće da gurne potpuno u drugi plan.
Nalazimo se u ovoj skupštinskoj sali kao u nekoj vrsti vremeplova. Kroz glavu nam promiče referendum protiv stranog mešanja, da bi nakon 10 dana razgovarali sa tim strancima, pristali da damo ustupke itd. Promiče nam zaklinjanje kako ćemo izaći iz Vlade ako nam strana čizma stupi, pa onda da ćemo ostati u toj vladi. Sećamo se priče o tome – ako ne znamo dobro da radimo, znamo dobro da se bijemo. Sada izgleda – ako ne znamo dobro da radimo, znamo dobro da pričamo, pa ćemo sada pričati i gubiti vreme na ovakve stvari. Hoću da vam kažem i to da ne smatram da tema ne zaslužuje da joj se da dužna pažnja.
Ono što želim da kažem, i što je više puta istaknuto i od strane pravnih stručnjaka, jeste da je ovo bila protivpravna agresija na našu zemlju. Dakle, mimo Povelje UN, bez odluke Saveta bezbednosti UN, mimo helsinških dokumenata, mimo same Povelje NATO pakta, koji je formiran kao odbrambeni savez. Mislim da to nije sporno i da to ne treba šire elaborirati.
Nesporno je i to da je ova agresija bila nehumana. Pogodila je onoga ko nije bio kriv. Ako je uopšte postojala krivica, sigurno je da krivci nisu bila ona deca i nedužni stanovnici države Srbije koji su stradali u ovoj agresiji.
Ova agresija je bila i kontraproduktivna. Ako je cilj bio da se sruši jedan režim u ovoj državi, ni to nije uspela agresija da uradi. Taj režim su sklonili na izborima, glasačkim listićima, građani Republike Srbije 2000. godine.
Dakle, nadležnost je Skupštine državne zajednice Srbija i Crna Gora.
Za ovom govornicom se čulo, i upravo oko tih pomešanih posledica i uzroka, razgovaramo o posledicama a namerno guramo uzroke jedne politike, koja je dovela do toga da nam saveznici iz dva protekla svetska rata postanu neprijatelji, da zaratimo sa 19 najmoćnijih zemalja sveta. O tome treba da razgovaramo. Zašto je vođena takva politika? Zbog čega je do toga došlo?
Ne zato da bi nekoga optuživali i da bi se stalno vraćali u prošlost, nego da ne bi ponavljali greške. Svi oni koji nisu spremni da se suoče sa greškama koje su načinjene u prošlosti, spremni su da ih u budućnosti ponove. I suviše smo mali narod na ovoj svetskoj mapi, pa i na evropskoj, da bi mogli sebi da dozvoljavamo ovakve greške.
Oštar rečnik na koji smo se sami više puta posekli prema međunarodnoj zajednici –ovde sam pre tri i po ili četiri godine govorio o tome kako je globalizam u svojoj suštini veoma nepravedan, posebno prema zemljama koje su u razvoju, prema zemljama koje su siromašne, kao što je naša zemlja.
Uporedio sam to sa industrijalizacijom, kada je svojevremeno sprovođena industrijalizacija, pronalazak parne mašine itd. Ned Lud je predvodio ludistički pokret da zaustavi industrijalizaciju. Lomili su mašine da zaustave nezaustavljivo. Njihov zadatak nije bio to, nego da se edukuju, da nauče da rade na tim mašinama, da idu u korak sa vremenom i dobom u kome žive, jer je to bio jedini način da se opstane. Nisu zaustavili lomljenjem mašina industrijalizaciju.
Kažem ponovo, globalizacija je nepravedna, posebno prema zemljama u razvoju, posebno prema siromašnim zemljama kao što je naša. Zašto smo lomili svoju državu, svoj narod i svoju naciju da zaustavimo nešto što je nezaustavljivo. Globalizaciju ne pokušavaju da zaustave ni mnogo jači od nas, ni Rusija, ni Indija, ni Kina, nego traže mesto unutar pokreta koji trenutno vlada u svetu.
Dakle, oni su svi našli svoje mesto. Mi kao mali narod posebno moramo da pronađemo svoje mesto, kako bismo sačuvali svoj narod, svoju državu i svoju naciju. Ne smemo da se ponašamo tako što ćemo upasti u kafanu punu siledžija i izazvati ih na tuču, a onda kada dobijemo batine, onda tražiti od tih istih da nam plate odštetu, onda kukati nad sudbinom kako nam se to dogodilo. Morali smo da vodimo mnogo pametniju politiku po ovom pitanju.
Evo, dobacuje mi gospodin Tomislav Nikolić.
Što bi rekao Dušan Radović, probleme bi opet da rešavaju oni koji su ih napravili. Možda je to najpravednije, ali nije najpametnije. Zato moramo da se uzmemo u pamet. Znači, nema povlačenja tužbe protiv zemalja NATO pakta. Pošto je 1. novembra 2000. godine Vojislav Koštunica zatražio da nas prime u UN i primili su nas u UN. Ako nismo bili u vreme agresije članica UN, postavlja se pitanje da li taj sud može da se proglasi nenadležnim. Ukoliko se proglasi nenadležnim, onda neće biti nadležan ni po tužbama Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Videćemo da li je ta situacija ona koja nama više odgovara.
Ovde se ponovo vraćamo na izanđale priče o patriotama i izdajnicima. Duboko me ovo kao čoveka vređa, kao nekoga ko je pripadnik srpskog naroda, koji se ponosi time što je pripadnik srpskog naroda, ali to nisam po profesiji i želim dobro ovom narodu, svojoj deci i svoj drugoj deci koja žive u Srbiji, bez obzira na veru i naciju.
Privrženost svojoj zemlji je prirodno osećanje normalnih ljudi. Razumljiva je i intenzivnija vezanost za otadžbinu kada je u nevolji i kada joj se čini nepravda.
Zaista, u vreme kada su padale NATO bombe nije bilo prilike ni vremena da razgovaramo o političkim razlikama. Ali, to je ona priča – kada kuća gori dužnost je svih ukućana da uzmu kofe s vodom i da gase požar. Ali, kada se požar ugasi, bojim se da nismo dobro istražili da li se neko neoprezno igrao šibicama, da li je neko iziritirao komšiju da potpali požar, i da ustanovimo koji su bili uzroci tog požara i ove velike tragedije koja nas je kao državu, kao narod i kao naciju snašla.
Ne bih verovao u patriotizam onih koji bi branili domovinu samo tuđim životima. Mnogi su zaista ostali bez svojih života. Dva veka srpske istorije su na izvestan način prokockani za svega jednu deceniju, kosti mnogih koje su ugrađene u građenje jedne ovakve države kao što je bila Srbija.
Oholi, tvrdoglavi patriotizam, koji zagovara mržnju za neke druge, razbuktava potisnute strasti, izaziva frustracije i agresiju, opravdava i ratno huškanje, deljenje građane na patriote i nepatriote, nije nam potreban. Mislim da smo dovoljno zreli da to prevaziđemo. Ima mnogo čestitih ljudi u ovoj Srbiji koji žele da rade za dobro svog naroda i svoje države, a naš put vodi ka evropskim integracijama, u zajednicu evropskih naroda, gde nam je uvek i bilo mesto, i da se opametimo, da razmišljamo o tome da nikada više ne dođemo u ovakvu situaciju u kojoj smo bili do pre nekoliko godina.
Zato mogu da vam kažem da, uprkos ovim dobacivanjima, ostajemo dosledni onome što je korisno za ovu državu. Znači, moramo da se okrenemo dobrobiti, opštem dobru, da odgovorno, razborito, da to prepoznaju ljudi u nama za ovom govornicom, pristupamo svakom problemu u Skupštini. Zahvaljujem.

Želim samo da podsetim gospodina Nikolića da, za razliku od onoga na šta se on poziva u žutoj štampi, neću da nabrajam imena da ih ne bih reklamirao, koji potpuno pogrešno i neistinito interpretiraju jedan događaj.
A ovde sam prisustvovao jednom događaju koji nisam mogao da pravdam sa strane što je gospodin Nikolić bio narodni predstavnik u ovoj skupštini, ali sam mogao da pravdam sa ljudske strane, u jednom momentu možda je bio iziritiran kada je neko pomenuo u jednoj psovci njega lično, ustao je i udario je svog kolegu narodnog poslanika, ovde u zgradi Skupštine, kod šestog reda.
Zaista je neprimereno da neko ko je tako reagovao u Narodnoj skupštini govori o predsedniku Republike Borisu Tadiću na osnovu izveštaja iz žute štampe. Teško je podneti poraz u političkoj borbi.
Pročitajte na 23. strani knjige "Politički sistem" Vojislava Šešelja kako se podnosi politički poraz, gospodine Nikoliću.

Poštovane kolege narodni poslanici, uvaženi predsedavajući, poštovano predsedništvo, pred nama se nalazi Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o radio-difuziji.
Kada smo 27. jula 2002. godine donosili Zakon o radio-difuziji, osnovni cilj ovog zakona je bio da depolitizuje ovu oblast, da je demokratski transformiše i da je reguliše u celini. U dve reči – zavođenje reda u ovoj oblasti.
Da ne bih sada elaborirao šire šta se sve u međuvremenu događalo, sigurno je da je bilo nekih proceduralnih problema oko izbora članova Radiodifuznog saveta. Jedan sam od onih koji se zalaže za to da je poštovanje procedure conditio sine qua non ili neophodan uslov poštovanja, odnosno uspostavljanja demokratije.
Međutim, bojim se da smo u ovoj situaciji bacili pod noge suštinu radi forme. Danas, uprkos tome što je pre dve godine donesen Zakon o radio-difuziji, faktički, u našoj državi deluje zakon o radiokonfuziji, kada se uzme u obzir da ima između 1.200 i 1.300 raznih emitera koji emituju radio ili televizijski program na teritoriji Srbije.
Da se podsetimo još jednom nekih od ciljeva koji su bili u ono vreme kada je donošen Zakon o radio-difuziji. Nisu to bile u pitanju samo preporuke Saveta Evrope, OEBS-a itd, nego zaista potreba demokratskog društva u preobražaju da prilagodi jednu ovako izuzetno važnu oblast, kao što je medijska, funkcionisanju i delovanju, onako kako je to u razvijenim zemljama Evrope.
Sprečavanje direktnog uticaja politike na elektronske medije, pre svega na način dodeljivanja dozvola za rad, privatnih radio i TV stanica, ali i na autonomno delovanje RTS i TV Novi Sad, koje je trebalo da se transformišu u javni servis. Bojim se da i u ovoj oblasti nismo postigli željeni cilj. Možda su i ove izmene i dopune Zakona o radio-difuziji jedini njihov cilj, kao što je bio slučaj sa nekim sudijama, da se promeni taj prethodni saziv Radiodifuznog saveta. Želeo bih da verujem da to nije istina.
Da bi se postigao direktan uticaj politike na elektronske medije osnovana je nova institucija, koja je nazvana Republička radiodifuzna agencija. Stoga je vrlo važan ovaj način formiranja agencije, odnosno sastav i način izbora članova ove agencije. U nekim drugim zemljama, recimo u Hrvatskoj, vlada predlaže svih devet članova, u Bugarskoj predsednik predlaže pet, vlada četiri. Mi smo tu donekle bili šire demokratični, nego što je to slučaj u svih 11 zemalja tranzicije, gde sam upoređivao na koji način je rešavan ovaj problem.
Da podsetimo, namera je bila da ova agencija ima svojstvo pravnog lica, što je čini nezavisnim pravnim subjektom, nadležnosti i ovlašćenja koje daje Zakon o radio-difuziji, kao i položaj i način izbora izvršnih organa obezbeđuje da ona deluje funkcionalno, u suštini nezavisno od bilo kog državnog ili nekog drugog uticaja. To su bile namere.
Osnovni zadatak ove agencije je da daje dozvolu za emitovanje programa. Bojim se da ona nije nadležna da odlučuje o tehničkim pitanjima korišćenja frekvencija, jer je za to po Zakonu o telekomunikacijama zadužena Agencija za telekomunikacije, koja jednostavno ne funkcioniše.
Ako mi izglasamo izmene i dopune Zakona o radio-difuziji, sprovedemo kompletan postupak, dakle, namera je da već posle 1. januara počne da deluje Radiodifuzni savet, bojim se da nećemo uspeti da do kraja omogućimo da Radiodifuzni savet ispunjava sve svoje nadležnosti predviđene Zakonom o radio-difuziji.
Činjenica je ipak da moramo da zaboravimo sve ono što je bilo i da nakon dve godine postojanja Zakona o radio-difuziji omogućimo da Radiodifuzni savet počne da deluje i da u ovoj medijskoj sferi, pre svega elektronskih medija, zavedemo red.
Trenutno je u kratkotalasnim frekvencijama haos. Rade radio i TV stanice ilegalno, na neadekvatnoj opremi, sve ono što je predviđeno zakonom, a to je minimum tehničkih standarda za emitovanje programa i minimum tehničkih uslova, ne poštuje se. Ako Agencija za telekomunikacije ne bude radila svoj posao, bojim se da neće moći ništa da uradi ni Radiodifuzni savet.
Inače, zemaljsku radio-difuziju regulišu i međunarodni propisi, i međunarodno su usaglašeni, i mi smo sa te strane dužni da omogućimo normalno funkcionisanje na etarskom prostoru na teritoriji naše zemlje i da ne ugrožavamo naše susede u ovoj oblasti.
U razgovoru sa nekim ljudima saznao sam da ta mreža repetitora i predajnika može da ugrozi čak i zdravlje stanovništva ako je postavljena onako na neadekvatan način, na soliterima, na zgradama, u stambenim zonama, umrežavanjem, a to će verovatno biti prilika da se donese i zakon o elektromagnetnom zračenju, kojim će i ta oblast biti regulisana.
Kao što sam već napomenuo, nije formirana Agencija za telekomunikacije. U 11 zemalja u tranziciji ne postoji 5, 6 predlagača, onako kako je to predviđeno ovim zakonom. Umesto Skupštine Republike Srbije, Vlade Republike Srbije i Izvršnog veća Vojvodine predloge daje Odbor za kulturu i informisanje, šest predloga, od kojih će Skupština da odredi tri. Skupština AP Vojvodine predložiće dva kandidata, od kojih ova skupština treba da izabere jednog. Rektori univerziteta u Republici Srbiji, putem zajedničkog dogovora; hajde da prihvatimo da se rektori mogu dogovoriti.
Dolazimo do Udruženja radiodifuznih javnih glasila u Republici Srbiji, Udruženja novinara, profesionalnih udruženja filmskih i dramskih umetnika i profesionalnih udruženja kompozitora u Republici Srbiji – putem zajedničkog dogovora.
Za ova udruženja mora da se utvrdi ko je taj završni organ koji predlaže dva kandidata o kojima će odlučivati ova skupština, dakle, neka presudna instanca koja će odlučiti koja su to dva kandidata.
Znate da u ovoj oblasti imamo Nezavisno udruženje novinara, imamo Udruženje novinara Srbije, imamo mnoga udruženja koja su direktno suprotstavljena po mnogim pitanjima i koja će po prirodi stvari želeti da baš njihov kandidat bude na neki način predstavljen u ovom radiodifuznom savetu.
Zatim, domaće nevladine organizacije, udruženja građana, koja se prevashodno bave zaštitom slobode govora, zaštitom prava nacionalnih i etničkih manjina i zaštitom prava dece – putem zajedničkog dogovora. Takođe važi i za ovu situaciju, Zakon o nevladinim organizacijama omogućuje da deset istih ljudi može da osnuje nedogledan broj nevladinih organizacija i tu mora da se pronađe metod i način kako da se iskristališe da oni dođu sa dva kandidata pred ovu skupštinu.
Možda postoji način da se neko rešenje prepiše iz neke zemlje gde ovo sve radi i funkcioniše.
Crkve i verske zajednice, a mislim da je na neki način možda i pogrešno shvaćeno ovo da mora biti svešteno lice u Radiodifuznom savetu, pa je bio monah Porfirije, kome monaški položaj, faktički, i zabranjuje da gleda neke sadržaje na TV, odnosno elektronskim medijima, pa kako može da se izjašnjava o nečemu, što mu faktički njegov položaj monaha ne dozvoljava ni da ima uvid u to.
Upravo to, gospodin Nikolić sada dobacuje – kakav je to monah koji gleda televiziju, pa mislim da bi crkve i verske zajednice mogle neki moralni autoritet unutar države da odrede koji je prihvatljiv za sve, za crkve i verske zajednice, koji bi bio njihov predstavnik u Radiodifuznom savetu i koji bi na adekvatan način mogao da obavlja svoju dužnost.
Pošto se već približava kraj ovog, a koristiću prvih 10 minuta, Demokratska stranka ostaje na liniji da je depolitizacija medijskog prostora, koji se vrši kroz formiranje, a napominjem, nespornog Radiodifuznog saveta, naš strateški cilj kao DS-a. A svakako je i formiranje i izgradnja javnog servisa, koji podrazumeva temeljnu transformaciju RTS-a i Televizije Novi Sad, ali svakako i određivanje nove uloge lokalnih i radio i TV stanica, koje se nalaze pod ingerencijama lokalne samouprave.
Poštujući, naravno, i preporuke Saveta Evrope i Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, DS želi da se uredi ovaj prostor, da ne vlada haos i da ne vlada zakon o radiokonfuziji na teritoriji Srbije, i stoga ćemo glasati za ovaj zakon, želeći da damo svoj doprinos uređenju ove oblasti.

Gospodine predsedniče, uvažene kolege narodni poslanici, Demokratska stranka - Boris Tadić podržaće zakon o porezu na dodatu vrednost, kao što je već istakao ovlašćeni predstavnik naše poslaničke grupe gospodin Vlahović, u smislu preobražaja javnih finansija Srbije u tzv. trećem talasu reformi javnih finansija. Smatramo jako značajnim da se donese ovaj zakon o porezu na dodatu vrednost.
Dokle će trajati ova vlada? Ukoliko nastavi da stavlja na dnevni red zakonske predloge prethodne Vlade, a tih zakonskih predloga zaista ima veoma mnogo, trajaće najmanje godinu dana i bićemo zaista ponovo na pravom reformskom putu.
Usled političke nestabilnosti koja je nastupila u prethodnoj godini ovaj zakon nije stupio na snagu 1. januara 2004. godine, kao što je to prvobitno bilo predviđeno, ni 1. jula 2004. godine, i zaista se nadamo da će prema predlogu koji je upravo sada pred poslanicima ovaj zakon stupiti na snagu 1. januara 2005. godine i time zaista zaokružiti preobražaj javnih finansija.
Generacije koje dolaze zaista nas neće pamtiti po tome ko je šta o kome rekao za ovom govornicom, nego ko je šta uradio za narod i za državu. I nismo mi birani ovde da brinemo brigu političkih funkcionera i njihovih stranaka, nego da brinemo brigu o narodu i o ekonomskom opravku naše države.
Za protekle tri i po godine zaista je uspostavljena stabilnost i predvidivost sistema, zaustavljen je višedecenijski ekonomski sunovrat, postignuti su određeni rezultati koje niko ne može da porekne, dakle, mala inflacija, stabilna valuta, sve bolji ekonomski uslovi, ne najbolji ekonomski uslovi, ali sve bolji. Dalje, sređene javne finansije, koje su jedan od osnovnih uslova na osnovu kojih se ocenjuje kvalitet jedne vlasti.
Bili smo svesni u proteklom periodu prethodne Vlade da je najlakše davati nezarađeno i sticati poene na taj način. Zahtevamo od ove vlade da se na taj način odgovorno ponaša, mada nam ekonomski ambijent i postojeća situacija ne daje za pravo da se trenutno to i dešava. Javne funkcije su, često je pominjan ovde jedan primer, kao tanker na okeanu i jako je opasno praviti nekakve nagle zaokrete, jer taj brod može vrlo lako da se prevrne. Ne sme biti nikakve vrste avanturizma u poreskoj politici, jer je zaista postignut evidentan napredak od 2000. godine pa do današnjeg dana.
Neophodno je uvođenje poreza na dodatu vrednost kao izuma koji će zameniti porez na promet od 1. januara 2005. godine, jer to je zaista porez gde država vraća višak i istovremeno se efikasno smanjuje siva ekonomija, što je svakako svima cilj, a realni rast prihoda u budžetu će biti uvećan za sigurno oko 50%.
Primena će uveliko zavisiti i od ekonomskih uslova u kojima se bude i ovaj zakon primenjivao i tu postoje neki pokazatelji koji pozivaju na uzbunu. Već je uveliko potrošen novac koji je budžetu ostavila prethodna Vlada, zaustavljena je privatizacija, a otuda i paničan zahtev za ubrzavanjem procesa privatizacije, koja je faktički zaustavljena u proteklih nekoliko meseci, nema donacija, ni stranih investicija. Zakočen je proces restrukturiranja velikih javnih preduzeća, kao što su EPS i železnica.
Takođe, evidentno je smanjenje deviznih rezervi. Imali smo zabrinjavajuću najavu da će kurs evra do kraja godine dostići 80 dinara, direktno od guvernera Jelašića. Inflacija će gotovo izvesno otići iznad 10%. Da podsetim ovaj dom, inflacija je 2000. godine, kada smo došli, bila 113% na godišnjem nivou. U 2001. godini to je bilo 40,6%, u 2002. godini 14,8% na godišnjem nivou, u 2003. godini 7,8%, a projektovana ifnlacija za ovu godinu nije trebalo da pređe 7%. Sada je već sasvim jasno da će inflacija sigurno premašiti 10%.
Dve zamerke ovom zakonu, a to su dve poreske stope, dakle, opšta od 18 posto i posebna od 8 posto, jer smatramo da je eliminacija svih diskrecionih prava dobra i da ove dve poreske stope ne bi trebalo ovako da funkcionišu, a efikasno primenjivanje uveliko će zavisiti od efikasnosti i spremnosti poreske administracije da sprovodi i ovaj zakon.
Dakle, pred nama su ozbiljne korekcije poreskog sistema, smanjivanje poreza, uvlačenje sive ekonomije u zonu oporezivanja, a cilj mora da nam bude da u poreskom sistemu postanemo najpovoljniji u regionu, a nadam se da će to ovaj dom uspeti da uspostavi, mislim na takav sistem; dakle, restrukturiranje velikih javnih preduzeća, bez čega nema oporavka ove države, i ubrzana privatizacija, za koju smo videli da je trenutno zakočena, ali to su sve problemi koje moramo rešavati.
Ovde sam upozorio na opšti ekonomski ambijent u kome donosimo ovaj set poreskih zakona, da moramo obratiti pažnju i da ne smemo dozvoliti da se dovedu u pitanje naše javne finansije i njihovo funkcionisanje na način kako je to funkcionisalo u prethodnom periodu.
Dakle, DS – Boris Tadić podržaće zakon o porezu na dodatu vrednost, jer smatramo da je to dobar zakon, da je reformski i da će nam pomoći u našem približavanju Evropskoj uniji.

Molim vas, malopre sam vas upozorio da je preskočen amandman na član 4. Aleksandra Radosavljevića, takođe. Tražio sam da proverite u stenografskim beleškama. Tražim da napravite pauzu u zasedanju, da se ustanovi u stenografskim beleškama da ste izostavili amandman na član 4. Aleksandra Radosavljevića i amandman na član 6. gospodina Miroslava Martića.