Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovane kolege poslanici, evo mene, kao španska serija, malo pre ručka, malo posle ručka, u nastavcima. Što kažu stari Latini - repetitio est mater studiorum, znači ponovićemo neke stvari za sve one koji, naravno, nisu čuli to pre ručka.
Dakle, kao što sam rekao, pre nepune tri godine bio sam dvostruko ponosan: ponosan na građane Srbije koji su nakon decenijskog sunovrata odlučili da zaustave propadanje u ovoj državi, iskazavši na septembarskim i decembarskim izborima bezrezervnu podršku DOS-u; i čast i ponos što i sam, kao poslanik, pripadam dvotrećinskoj većini od 176 poslanika koji su dobili mandat da izmene dotadašnju Srbiju. Smatrao sam da nismo dobili mandat da vladamo, već smo dobili mandat za promene. Znao sam da će već nakon prvih reformskih poteza i nameravanih, korenitih promena, biti teško održati tako visok nivo podrške. Takođe, uveren da uz jedinstvo svih demokratskih snaga u zemlji i istinu, kao najjače oružje, možemo napraviti diskontinuitet sa Srbijom koja je na pragu 21. veka svoje nacionalne interese branila metodama i rečnikom 19. veka, sa svim poznatim rezultatima.
Nažalost, već posle par meseci, bio sam demantovan, jer sam uočio da deo pobedničke koalicije želi da kapitalizuje narodno poverenje i da visoki rejting svog stranačkog lidera, koji je izgradila kompletna koalicija DOS-a, iskoristi u stranačkom i ličnom interesu. (Iz sale: Tema.) Da, ovo je tema, gospodo. Odjednom, uprkos dvotrećinskoj većini, postalo je jako teško donositi zakone koji bi trebalo da promene Srbiju. Donošenje novog ustava pokazalo se u perspektivi kao sve teži zadatak, uprkos onih 176 poslanika sa početka ove priče.
Ilustracije radi, sećam se teškoća koje smo imali, a mislim prilikom donošenja jednog od reformskih zakona, mislim da je bio Zakon o radu, sa obezbeđivanjem kvoruma, kada je tadašnji predsednik Skupštine dobacio poslanicima kako je nezabeleženo u parlamentarnoj praksi da vladajuća većina izlazi iz Skupštine, kako bi oborila kvorum za odlučivanje, a na šta sam odgovorio, kako je nezabeleženo u parlamentarnoj praksi da neko bude izabran od vladajuće većine za predsednika parlamenta, istovremeno predstavlja vlast, ali i opoziciju većini koja ga je izabrala.
Mi nismo imali nijedan razlog da pristanemo na ovakvo ponašanje, jer smo bili svesni da smo se za svoje mandate izborili u decenijskoj borbi sa Miloševićevim režimom. Dok su se nekima mandati očigledno dogodili, pa su se sa neviđenom lakoćom, neodgovorno poigrali sa njima i sa izbornom voljom građana.
Mnogo se ovih dana postavlja pitanje gde je koji poslanik DOS-a bio i kako je glasao prilikom donošenja reformskih zakona. Mi postavljamo pitanje građanima Srbije gde je pedesetak poslanika koji su zajedno sa nama dobili mandat, ne da vladamo, već da promenimo Srbiju! Gde su i čiji su danas naši i vaši nekadašnji poslanici? Odgovor je jasan. Evo ih u koaliciji sa onima kojima je Srbija i njeni građani dvotrećinski rekla - ne, krajem 2000. godine. Sva pravdanja i razlozi pred ovom činjenicom postaju besmisleni i odgovarajući na njih, dopisujući jednu narodnu poslovicu, rekao bih, "u laži su kratke noge, ali veliki podočnjaci".
Danas govorimo o poverenju predsedniku Narodne skupštine Republike Srbije Nataši Mićić. Pre svega, zbog toga što je neko izneverio narodnu volju iskazanu na septembarskim i decembarskim izborima 2000. godine. Bilo bi smešno, a da nije tužno, čuti tvrdnje sa ove govornice da se tekovine 5. oktobra čuvaju rušeći demokratsku Vladu Srbije i predsednicu Parlamenta, u saradnji sa SSJ, SRS i SPS, kao i poslanicima koji su pod sumnjivim okolnostima promenili svoje političko mišljenje, ako su ga ikada uopšte i imali.
Tako smo mi optuživani da smo trgovali, a oni, kako tvrde, dobili većinu. Pozivam građane da porazmisle pred sledeće izbore, ma kada oni bili, o poslanicima koji se ponašaju kao fudbaleri, koji posle potpisa basnoslovnog ugovora tvrde kako su baš od detinjstva navijali za taj klub, svim srcem, a to je već četvrti, peti klub za koga su upravo od detinjstva navijali. Neki klubovi, za koje su upravo potpisali ugovore, u njihovom političkom detinjstvu nisu ni postojali. U pamćenju građana Srbije, još je sveže sećanje na reči nekadašnjeg člana Predsedništva SFRJ Vasila Tupurkovskog o neprincipijelnoj koaliciji koja je nakon toga srušila Jugoslaviju. Ubeđen sam da građani Srbije na sledećim izborima neće dozvoliti jednoj neprincipijelnoj koaliciji da vrati Srbiju unazad ili da je razgradi.
Mnogi su sa mukom prihvatili i izbor Nataše Mićić za predsednicu Parlamenta. Teško im se navići na Srbiju i njen Parlament koji ne liči na Dragana Tomića, Zorana Aranđelovića, Aleksandra Bakočevića, Slobodana Unkovića, pa i prethodnika na mestu Nataše Mićić. Promena je za neke bila i suviše nagla i suviše očigledna. Tražili ste izbore i dobićete ih, ukoliko Vlada i predsednica Parlamenta ne dobiju većinu.
Pitaćemo građane Srbije da li žele da se vrate na staro ili im je ova nova slika i ovo novo lice Srbije draže. Nasmejana, vedra, inteligentna, lepa, razborita, odgovorna, okrenuta ka opštem dobru, takva je vlast potrebna Srbiji. Neki kojima je neobaveštenost, neodlučnost, nespremnost za prihvatanje odgovornosti posao zaštitni znak, po mnogo čemu, pokazali su se neodlučni, a jedino su odlučni u rušenju Vlade i predsednice Parlamenta. Ovoj Srbiji je dosta onih koji su odlučni u rušenju. Srbiji su potrebni oni koji su odlučni da grade i da stvaraju. U javnosti se olako prešlo i preko jednog skandaloznog predloga, neposredno po jednoj tragičnoj pogibiji premijera Srbije dr Zorana Đinđića.
Taj predlog o koncentracionoj vladi, dat je sa lakoćom, bez elementarne svesti o njenim posledicama. Umesto lustracije kao duhovnog očišćenja ovog naroda vi ste i ovim predlogom kao i 6. oktobra ponudili amnestiju. Ima li većeg ruganja dvotrećinskoj izbornoj volji građana iskazanoj krajem 2000. godine? Ima li većeg nepoštovanja prema milion građana Srbije koji su izašli na ulice Beograda i gradova širom Srbije da odbrane izbornu pobedu 5. oktobra 2000. godine? Ima li ružnijeg šamara koji je mogao biti udaren stotinama hiljada građana koji su u nemom mimohodu odavali počast dr Zoranu Đinđiću, arhitekti nove moderne Srbije?
Ulazak u Vladu ponuđen je onima koji su se sa lakoćom poigravali i trošili dva veka srpske istorije. Sa katastrofalnim posledicama po narod i po državu, onima koji su najavljivali "krvavo proleće" i "29. maj" ne parlamentarnim strankama i kome sve ne, jer suviše je ružno da bi bilo slučajno. Ocenu ovakvog vašeg ponašanja daće već na sledećim izborima reke normalnih, pristojnih i mirnih ljudi koji žele život u normalnoj Srbiji i budućnost za svoju decu, kao i 15. marta ove godine, mirno će došetati ovoga puta do glasačkih kutija i reći šta misle o ovakvim vašim predlozima i vašoj politici.
Sa ove govornice danas je pomenuta i nekakva priča o Socijalističkoj internacionali i članstvu Demokratske stranke u Socijalističkoj internacionali i kako je to nespojivo sa liberalnim kapitalizmom. Ta tvrdnja je dobila veliki aplauz. Nemojte držati u zabludi svog šefa poslaničke grupe. Molim vas, u kom sistemu žive socijaldemokratske partije u Nemačkoj, Španiji, Belgiji i drugim evropskim državama, u kom to oni sistemu žive, pa su članovi Socijalističke internacionale. U obrazlaganju razloga za smenu Nataše Mićić pominjane su, draga gospodo, i kazne izrečene poslanicima po Poslovniku koji je usvojen velikom većinom. Poslovnik ne bi bio restriktivan da ponašanje poslanika često nije bilo suviše destruktivno.
Novčane kazne su izuzetno blage u odnosu na osiono i bahato ponašanje neprimereno ovako visokom domu. Takvo ponašanje nekih političkih činilaca nije bilo sankcionisano u protekloj deceniji Poslovnikom, ali su kazne za takvo ponašanje ipak izricane. Nažalost ne onima koji su ih svojim političkim ponašanjem zaslužili. Političari su radili u protekloj deceniji nedopustive stvari, a za njihovo ponašanje kažnjavan je narod bombardovanjem, sankcijama, izolacijom, siromaštvom, bedom, gubitkom teritorija. Složićete se da je po građane Srbije ova poslovnička varijanta kažnjavanja sigurno i povoljnija i jeftinija.
U pravu su oni koji su tvrdili da se ovde ne radi o suđenju Nataši Mićić, nego o politici koju reprezentuje. Jeste, gospođa Mićić je reprezent moderne evropske i demokratske Srbije. Nasuprot politici koja je rezultirala najvećom nacionalnom katastrofom u protekla dva veka sa nezabeleženim u ekonomskoj nauci sunovratom bruto nacionalnog proizvoda sa 29 milijardi dolara na svega 10 milijardi, u periodu od svega jedne decenije. Odbijamo da o našem poverenju govore oni koji su izneverili narodnu volju iskazanu na poslednjim izborima. O našem poverenju ne mogu govoriti oni koji su lični i stranački interes stavili iznad interesa Srbije, odmah nakon pobede na izborima.
Da smo vas pitali draga gospodo mi nikada ne bismo ni bili vlast. Pitali smo onda građane Srbije, pitaćemo ih i danas i ubuduće i samo njihova volja za nas će biti vrhovni zakon. Kada bi nataši Mićić iskazali nepoverenje, iskazali bi nepoverenje u sopstvene političke stavove i program, i zato je ovo i odbrana demokratije u Srbiji i izborne volje.
Iskazujemo poverenje Nataši Mićić, jer je i ona oličenje politike koja se rukovodi političkim principima razboritosti, odgovornosti i strasti za opšte dobro. Iskazujemo poverenje Nataši Mićić jer je i ona reprezent drugačije, druge Srbije i zato je trn u oku, iskazujemo poverenje Nataši Mićić jer je i ona oličenje državne i nacionalne ozbiljnosti, ekonomske kompetentnosti i evropske orijentacije naše koalicije.
Iskazujemo poverenje Nataši Mićić, jer i ona predstavlja politiku priključenja Evropi, usvajanja evropskih standarda i revitalizacije najbolje tradicije. Iskazujemo poverenje Nataši Mićić jer je i ona simbol politike koja se brine o problemima građana a ne problemima funkcionera i političkih stranaka, svesni da nas potomci neće pamtiti ko je šta o kome rekao, nego ko je šta uradio za narod i za državu.
Ne pristajemo na smenu Nataše Mićić kao što nismo pristali na promene dozirane na kašičicu. Ne pristajemo da se pola stvari izmeni, a pola da ostane po starom. Ne pristajemo na udruživanje narodnjačko-populističkih elemenata sa elementima zapadne ekonomije, jer ne može, gospodo, standard Zapada a politika Istoka.
Ne može građanska država pod imperativom nacionalne homogenizacije, ne može redizajniranje nečega što se ne može redizajnirati, ne može legitimisanje Miloševićevizma bez Miloševića, ne može jeftina demagogija i populizam koji građane Srbije na kraju izuzetno skupo koštaju, ne može oštar rečnik prema Međunarodnoj zajednici na kome se mi uvek kao država posečemo. Narod, građani Srbije jednom su ovakvoj politici rekli "ne". Opet će, jer će znati da izaberu između onih koji rade i onih koji mudruju, onih koji vuku napred i onih koji vuku nazad.
Mi imamo viziju, kompetentne ljude i elementarno poštenje prema građanima koji su dali mandat za promene. Svi koji žele modernu, demokratsku Srbiju, dobro su došli. Iza toga ću završiti rečima pokojnog premijera Zorana Đinđića kojima ću završavati svaki svoj politički govor do kraja sledećih izbora. Ako imaš viziju, vodi, ako hoćeš da pratiš, prati, a ako nećeš ni jedno ni drugo, skloni se da ne smetaš.

Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovane kolege poslanici, govorio sam već na Odboru za kulturu i informisanje, izvinjavam se unapred onim poslanicima koji su već čuli nekakve ocene sa moje strane o ovoj problamatici o kojoj smo govorili.
Prvo što mi je palo u oči jeste jedno anemično saopštenje od 3. jula, u kome je Odbor asocijacije ANEM zauzeo sledeći stav, a on glasi ovako - Asocijacija nezavisnih elektronskih medija najoštrije se protivi da se na sednici Odbora za kulturu i informisanje, zakazanoj za petak 4. jula, utvrđuju činjenice ili izvode dokazi povodom bilo čije kandidature i izbora za člana Saveta republičke radiodifuzne organizacije.
I tada sam iskazao svoju konsterniranost činjenicom da jedna od neposredno zainteresovanih nevladinih profesionalnih organizacija izražava svoje protivljenje da se utvrđuju činjenice. Bojim se da su neki od poslanika danas nastupali upavo sa ovakvim stavom, da su protiv toga da se utvrđuju činjenice. Ako smo protiv toga da se utvrđuju činjenice, kako ćemo onda doći do istine, a ko nema jače argumente, služi se činjenicama, posebno je taj poziv za utvrđivanje činjenica, protiv utvrđivanja činjnica se izjašnjavaju oni kojima je javnost, odnosno prezentiranje istine profesionalni zadatak, odnosno posao, pre svega novinarske organizacije i novinari.
Ključno pitanje koje je ovde postavljeno jeste poštovanje procedure. Tu moram da se složim sa mnogima koji su rekli da je poštovanje procedure neophodan uslov demokratije, ali sam tok događaja pokazao je da se iza zahteva za poštovanje procedure kriju neki drugi i mnogo jači razlozi, ne bih ih šire elaborirao, jer uprkos tome što se mnogi prave nevešti, svi vrlo drobro znamo o čemu se radi.
Bojim se da se ovde radilo o nasilnom proizvođenju afera, kao što su pravljene mnoge afere unazad, a da na takav način zbunjujemo i naše građane i naše birače i tražimo da se neutvrđivanjem činjenica oni opredeljuju navijački, da li navijaju za Zvezdu ili za Partizan, da li navijaju za DSS ili za DS. To se dešava u onoj situaciji kada nismo spremni da se suočimo sa istinom i sa činjenicom.
Dakle, gospoda Cekić i Cvetković ni na koji način, u dvostruko dužem vremenu od onoga koje je predviđeno zakonskom procedurom, nisu bili osporeni do današnjeg dana, osim što je osporena procedura njihovog izbora.
Osporen je gospodin Radenović, koga je po Zakonu o radiodifuziji izabralo osam članova radiodifuzne agencije. Nismo ga mi birali, nego su ga oni birali.
Gospodin Radenović je dostavio svu dokumentaciju koja može da se nabavi. Ne znam, to je i on sam rekao, na koji način on može da dokaže da recimo negde ne radi ili da za nekoga nije radio. Može da donese validne dokaze da radi za nekoga, ali da nije radio i da ne radi, ne znam ko izdaje takvu potvrdu. Da ne radim za nekoga, na koji način to mogu da dokažem.
Nešto bih rekao, to sam govorio i na Odboru za informisanje, o nevladinim organizacijama. U cilju razvijanja demokratije i stvaranja civilnog društva, nemerljiv doprinos svakako treba da daju i te nevladine organizacije i tzv. taj civilni sektor.
Bojim se da su neke nevladine organizacije, posebno se radi o zahtevima da ostane 15 članova, gde bi one imale prevagu u radiodifuznom Savetu, malo precenili svoju ulogu i značaj, ponašajući se više kao siva ekonomija u politici, želeći da istovremeno budu i svest i savest, i ne priznaju ni jednu kritičku tačku iznad svog sopstvenog vidokruga.
Molim vas, čemu onda mi poslanici, zašto smo birani i da li imamo neku odgovornost, kakav je naš legitimitet? I najnelegitimnije izabrani narodni poslanik ima veći legitimitet od bilo koje nevladine organizacije, koja se često svodi na jednu prostoriju, telefon i sekretaricu.
U javnosti je sistematski stvaran utisak da se bar radi o borbi dve privatne televizije za nacionalnu frekvenciju, ali sve jasnije postaje da određeni krugovi u stvari žele kontrolu nad javnim servisom RTS. I bojim se da bi ovakvi proceduralni ili drugi razlozi osporavanja kandidata bili sve dok se ne izaberu oni koji su po volji određenih političkih struktura. E, sada je nevolja u tome što oni nemaju dovoljnu većinu u Skupštini Republike Srbije da proguraju one kandidate koji bi njima eventualno odgovarali kao članovi tog saveta.
Raspodela frekvencija je, znači, samo jedan od poslova koji treba da radi Radiodifuzni savet, i dok politička i stručna javnost češlja ko su nacionalna glasila, radiotelevizija sve više propada.
Dakle, složio bih se sa nekim ocenama da se ovde radi, pre svega, o interesu i novcu finansijsko-ideološkog lobija, stvaranja u tom smislu atmosfere u javnosti da su neke institucije protiv ovakvog sastava Radiodifuznog saveta. Danas su neki pokušali da spoje dve tačke koje su predviđene ovim dnevnim redom, da lustriraju Cekića, Cvetkovića i gospodina Radenovića iz Radiodifuznog saveta zbog proceduralne greške prilikom njihovog izbora, kako su naveli.
Nesporno je da nepoštovanje roka po Zakonu o radiodifuziji nije osnov za razrešenje bilo kog člana Radiodifuznog saveta, tim pre što za ovu dvojicu kandidata, kao što sam već istakao, u dvostruko dužem roku od predviđenog nije iznesena ni jedna primedba.
Gospodin Radenović je, kao što sam već rekao, izabran većinom od osam članova. Gospodin Radenović je ovde vrlo ružno etiketiran.
Setio sam se jednog Vibovog aforizma koji kaže otprilike - mogu etikete da se lepe na dva načina, pljuneš etiketu pa zalepiš na čoveka ili pljuneš čoveka pa zalepiš etiketu. Bojim se da su mnogi radili na oba ova načina govoreći o gospodinu Radenoviću. Par pitanja ovde je postavljeno; kaže - Savet je toliko diskreditovan u javnosti, to je jedna od ocena; na koji način je diskreditovan u javnosti, oni ne snose odgovornost ako je proceduralna greška napravljena; nije ispoštovan rok; molim vas, pa nije niko osporio njih kao ličnosti, zbog čega bi Savet bio diskreditovan u javnosti.
Kaže - da li je naš interes da ne radio Radiodifuzni savet? Optužuju nas da je naš interes da ne radi, oni koji uporno vrše opstrukciju da on ne počne sa svojim radom. Zatim, zašto bi članovi Saveta snosili posledice, ako Skupština nije ispoštovala proceduru?
Zaista se pitam, zašto bi oni snosili posledice toga? Traži se, zatim, ponovni postupak izbora za celi Savet i to opet rade oni koji nas optužuju za odugovlačenje i zavođenje reda u ovoj oblasti. Imamo 1.400 raznoraznih emitera i samo jedan vodi kampanju protiv Radiodifuznog saveta.
Hajde, recite mi, osim Radio-televizije B-92, ko još pravi kampanju protiv Radiodifuznog saveta? Kaže - Savet nema legitimitet ni legalitet da donosi odluke. Neće ga imati, ukoliko mi kao Skupština koja ih je birala osporimo izabrane članove, a upravo time se pruža prilika da stavimo tačku na ovu aferu i na navijačke stavove po ovom pitanju.
Mi smo, dakle, ovde kao poslanici dali predlog da nakon dvostruko većeg roka koji je bio, još jednom raspravimo o kandidaturi gospode Cekića, Cvetkovića i Radenovića i da im omogućimo da Savet počne sa radom. Ovde se gospodinu Cvetkoviću čak u jednom momentu osporava pravo na kritički stav prema ANEM-u, B-92 i slično. Po nekima, idealan član Saveta bi bio onaj koji nema stav. Ali, ne čudi me to, ovakve ocene od nekoga ko je za govornicom iznosio veoma često svoje stavove, sa kojima se već posle par minuta nije slagao, već ih je osporavao, često se ne slažući ni sa sopstvenim mišljenjem. Hvala.

Poštovana gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, o pitanju Predloga zakona o utvrđivanju određenih nadležnosti AP Vojvodine sa ove govornice rečeno je gotovo sve sa gotovo svih aktuelnih političkih stanovišta. Na taj način su se pred građanima Srbije iskristalisala dva ekstremna pola gledanja na ovaj problem. S jedne strane, oni koji negiraju potrebu bilo kakve autonomije Vojvodine, pri čemu, kako neko reče, nacionalisti preferiraju istoriju, a šovinisti geografiju. Sa drugog pola su oni koji su takođe nezadovoljni omnibusom, jer ne zadovoljava njihove apetite i vraćanje autonomije shvataju kao vraćanje nekakvih državnih prerogativa. Ne shvataju da se promene u Srbiji nisu desile zato da bismo sklonili prethodni režim i nanovo restaurirali Broza i Ustav iz 1974. godine.
Ono što je zajednički imenitelj i jednima i drugima jeste da metodama prošlosti, koje su se pokazale istorijski manjkave, pokušavaju da stvaraju budućnost u Srbiji, ne shvatajući da se točak istorije možda može malo prikočiti, ali nikako potpuno zaustaviti ili vratiti unazad. Oba ova ekstremna pola podjednako rade protiv evropske orijentacije Srbije.
Sa ove govornice neko je juče prepoznao i treću koncepciju ili gledište na problem autonomije Vojvodine, optuživši da su krivci za tu treću koncepciju, a koja izbegava svaku vrstu ekstremizma, članovi Demokratske stranke. Moram vam priznati da sam izuzetno počastvovan ovakvom tvrdnjom.
Kao član DS i kandidat DOS-a za poslanika Skupštine Srbije, na velikom broju tribina i mitinga pred izbore promovisao sam program demokratske vlade, u čijem četvrom odeljku stoji decentralizacija vlasti, a pod podnaslovom Vojvodina stoji da će tokom prve godine mandata nova vlada utvrditi postupak za vraćanje istinske autonomije organima i organizacijama u Vojvodini. Takođe, da će biti ustanovljen procenat izvornih prihoda koje pokrajina usmerava ka centralnom budžetu, dok će svi ostali prihodi u skladu sa zakonom ostajati u pokrajini za obavljanje njenih nadležnosti; da će se Vlada naročito truditi da pokrajini obezbedi neometano obavljanje svih njenih ustavnih i zakonskih nadležnosti. Glasanjem za omnibus zakon, mi kao članovi DS-a, a zajedno sa svojim koalicionim partnerima iz DOS-a, kao odgovorni političari, ispunjavamo svoja obećanja data narodu u predizbornoj kampanji.
U čemu vidim smisao usvajanja omnibus zakona? Autonomna Vojvodina, kao neraskidivi deo Srbije, mora biti vraćena sa svim nadležnostima; i poboljšati kvalitet usluga prema građanima na svojoj teritoriji; postati što efikasniji servis građana. Cilj se ne sme nikako izvitoperiti u obezbeđivanje proširenja sopstvene vlasti i feudalizacije Srbije. Mada neki koji vide sebe kao buduće feudalce, verovatno, smatraju da iz ugla feudalaca, feudalizam i nije tako loš.
Ako omnibus zakon omogući bolja kadrovska rešenja, umesto dosadašnjih centralističkih, ukoliko ekonomija uspostavi principe da ko kako radi tako i živi - ko dobro radi dobro i živi, i obrnuto, ko loše radi loše i živi - ako otvorimo mogućnost negovanja posebnosti pojedinih regiona ili oblasti i ostvarivanje prava nacionalnih manjina, da ne nabrajam dalje, sve ima duboki smisao.
Po okončanju ove tačke dnevnog reda imaćemo i zakon o lokalnoj samoupravi, koji će nam takođe omogućiti povećanje izvornih prihoda opština i obesmisliti pitanje gde su naši novci. Odgovor će biti, evo ih u Vrbasu, u Subotici, Zrenjaninu, Nišu, Vranju, Kragujevcu itd. Na žalost, sistemske promene mogu da daju plod tek za nekoliko godina, a mi smo zatekli jedan centralizovan, zapušten i neadekvatan način funkcionisanja kompletne države, pa i lokalne samouprave.
Decentralizacija košta i pitanje je da li bi polovina opština u Vojvodini uopšte mogla u ovom trenutku da se samoizdržava. Stoga ne treba gubiti iz vida da efikasna privreda predstavlja jedini put ka ostvarivanju socijalnih i ekonomskih prava, a pri tom treba znati da su centralizovana i nedemokratska društva po definiciji neefikasna.
Jedan od osnivača Demokratske stranke Milan Grol, davno je, dalekovido, ustvrdio da decentralizacija vlasti može da predstavlja delotvornu branu raznim separatizmima i da ona sa demokratskog stanovišta znači proširenje područja učešća građana u javnom životu, a sa državnog stanovišta očuvanje i jačanje državne celovitosti.
Sledeći ova uputstva možemo računati gotovo sigurno na očuvanje celovitosti Srbije, uspostavljanje njenog demokratskog ustrojstva i brz ulazak u evropske integracije. Ustavnim amandmanima iz 1989. godine i Ustavom iz 1990. godine država je centralizovana, Vojvodini je oduzeta autonomija u najvećoj meri i kako bi se, između ostalog, rešilo pitanje Kosova i Metohije. Moramo biti pošteni i reći da je tada ovakvo rešenje imalo veliku podršku, gotovo plebiscitarnu, u Vojvodini.
Deceniju nakon toga mi nemamo faktički suverenitet nad Kosovom i Metohijom, a oni koji su hapsili Vlasija dobili su u zamenu nedostupnog Tačija.
U Vojvodini je danas realnost u javnom mnjenju da je rešenost građana, pokrenuta za očuvanje jedinstva Srbije, zloupotrebljena, autonomija pretvorena u karikaturu, u formu bez sadržaja i običnu floskulu.
Nikome ne treba parlament koji ni o čemu ne odlučuje, ni vlada koja se ni za šta ne pita.
Omnibus zakon ne predstavlja nikakvu opasnost po državu Srbiju, kao što to nisu ni oni koji prete internacionalizacijom ovog pitanja ili borbom za autonomiju nekakvim "drugim sredstvima", jer je njihovo uporište među građanima Vojvodine više nego minorno.
Nema tog pripadnika srpske nacije koji smatra da je moguće odvajanje, na primer, Matice srpske od Srbije, niti tog potomka Miloša Crnjanskog, Mike Antića, Đure Jakšića, Branka Radičevića, Isidore Sekulić, Zmaja, Sterije, Stevana Sremca, Mihiza, Vaska Pope, Slobodana Jovanovića i drugih koji bi krenuo tim "drugim putem" i to za razdvajanje srpskog nacionalnog bića.
Srbiji, koja nije samo zemlja u sanaciji, nego i rekonstrukciji, potrebna je autonomna Vojvodina i razvoj civilnog društva zasnovanog na ljudskim pravima. Autonomna Vojvodina može i mora biti most prema Evropi za Srbiju. Nacionalne manjine moraju biti spone sa susedima i ostalim evropskim narodima. Poljoprivreda i prehrambena industrija je jedan od pokretača ekonomskog oporavka Vojvodine i Srbije.
Usvajanjem omnibus zakona jasno kažemo - državnost Srbiji, autonomija Vojvodini. U pitanju usvajanja omnibus zakona građani Srbije će moći da prepoznaju one koji su u ovom, kao i u mnogim drugim pitanjima, pristupili sa mnogo strasti. Strast je jako loš saveznik u politici, ukoliko se naravno ne radi o strasti za opšte dobro. Stoga i pitanju vraćanja određenih nadležnosti Autonomnoj Pokrajini Vojvodini, Demokratska stranka i DOS pristupaju racionalno, rukovodeći se političkim principima zasnovanim na strasti za opšte dobro, odgovornost i razboritost.
Nadam se da će ovi principi opredeliti većinu poslanika da glasaju za usvajanje omnibus zakona.

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je Predlog zakona o radu, čiji je osnovni cilj da približi odnose u ovoj oblasti zahtevima tržišnog privređivanja. Kao i svaki zakon koji menja ustaljene navike i razmišljanja, naišao je na velike otpore, osporavanja i kontroverze, čak i mnogo pre nego što se našao pred poslanicima Skupštine Srbije.
Najglasniji su u javnosti, stekao sam takav utisak, bili oni koji ga čak nisu ni pročitali. U mnogome ova atmosfera je podsetila na neka stara vremena, kada su na nekakvim komitetima i kružocima osuđivane knjige, pozorišne predstave ili filmovi, a da ih prethodno niko od ovakvih sudija nije pročitao ili pogledao. Neke interesne grupe stvorile su utisak u javnosti i pokušale da formiraju a priori negativno mišljenje o zakonu kod ljudi, koji su na taj način obmanuti i u krivom ogledalu su im predstavljene osnovne namere i intencije ovog zakona.
Fundament ovog zakona jeste uvođenje novog načina razmišljanja i pravila igre, u kojima je ekonomska efikasnost osnovni cilj, preko koje se jedino može uspešno okončati tranzicija i nacionalna ekonomija napokon postaviti na zdrave temelje. Nažalost, još uvek mnogi ne shvataju da nam je potreban žestok diskontinuitet sa vremenom samoupravnog socijalizma, dogovorne ekonomije i udruženog rada, kao i sa shvatanjima o radu koja su proistekla iz sistema ekonomskih odnosa, koji je u ovoj državi vladao više od pola veka. Setimo se samo one podele na proizvodni i neproizvodni rad, pa kada hirurg zašije ruku to je neproizvodni rad, a kada krojač zašije rukav na kaputu, to je bio proizvodni rad.
Marginalizacija rada na ovim prostorima i njen poguban uticaj su izražene u novokomponovanim izrekama o radu, od kojih su mnoge izrekli poslanici za ovom govornicom, kao što su: "Nema boljeg rada od nerada"; "Ko voli da radi radilo mu se o glavi"; "Radio ne radio svira ti radio"; "Uči školu da ne bi morao da radiš"; "Ala volim ovaj režim - plata ide, a ja ležim", i ono već kultno i mnogo puta spominjano: "Ne mogu oni mene toliko malo da plate koliko ja mogu malo da radim."
Poluvekovna organizacija privrednog života zasnovana na utopijskim primesama socijalizma i kreditima omraženog kapitalizma, programi ekonomske stabilizacije, kao i razorena ekonomija i destrukcija proteklih deset godina, kada je sistemski uništena ekonomska supstanca ove države, potpuno su u drugi plan gurnuli izvorno utemeljenu izreku o radu ovog naroda koja glasi: "Ko radi ne boji se gladi". Bolesna ekonomija lečena je infuzijama i transfuzijama stranih kredita, umesto da je terapija bila usmerena na to da bolesnik menja način života i stane na sopstvene noge.
Danas smo svedoci teških pregovora sa svetskim finansijskim institucijama, u cilju spašavanja potomstva od plaćanja računa koje su im u nasledstvo ostavili njihovi očevi i dedovi. Među onima koji su najžešći protivnici ovog zakona su u najvećoj meri ljudi koji imaju psihološki problem raskida sa ideloškim naslagama prošlosti.
Nekima još nije javljeno da je pao Berlinski zid. Nekima je javljeno ali odbijaju da poveruju u to, a neki utopijski veruju u njegovu ponovno gradnju i povratak na staro. Pri tome je veliki broj onih koji su za promene na tržištu rada, a da njihov privilegovan položaj ni na koji način ne bude okrnjen ili ugrožen.
Što se pre suočimo sa istinom pre ćemo raskrstiti sa zabludama i biti spremniji da platimo cenu tranzicije, jer nema besplatne tranzicije, imajući pri tome pred sobom jasno saznanje da ovog puta odricanje podrazumeva realne ciljeve uspostavljanja tržišne ekonomije, u bliskoj budućnosti zasnovane na ekonomskim zakonitostima i privrednom prosperitetu.
Pri tome će ta odricanja biti znatno manja od onih koje smo platili kao ceh utopiji socijalizma, sa jedne strane, i zakasnelog nacional-romantizma, sa druge strane. Istina jeste gorak lek, a iz iskustva znamo da su gorki lekovi neprijatni, ali su sigurno najefikasniji. Godinama smo imali mnoštvo papirnatih prava, neostvarljivih u praksi. Normativno smo propisivali ono što u stvarnost nije moglo da se smesti.
Suočavanje sa istinom i realnošću zahteva od nas, gospodo poslanici, da donesemo takav zakon o radu kojim će se pre svega omogućiti ostvarivanje prava garantovanih Ustavom Srbije, tj. prava na rad iz čl. 35. a to je pravo na rad. Možemo mi ovde doneti najbolji mogući zakon o radu, ali treba da shvatimo da su sva prava iz radnog odnosa samo prazna floskula bez ostvarivanja osnovnog prava - prava na rad.
Nama su neophodna investiciona ulaganja. Pošto nemamo svojih sredstava potrebna su ulaganja iz inostranstva, u obostranom ekonomskom interesu. Ali, gospodo, onaj ko želi da na ovim prostorima plasira svoj kapital između ostalog, želi i zakon o radu koji je makar približan zakonu o radu koji važi u njegovoj zemlji.
Stručnjaci kažu da je Predlog ovog zakona o radu najsličniji zakonu o radu u Nemačkoj. Pitam vas - da li je neko od vas nekada čuo nekog od naših gastarbajtera da se žalio na nemački zakon o radu?
Prirodno je da onaj ko ulaže svoj kapital želi njime da upravlja, a ne da to čine neki drugi u njegovo ime. Zakon o radu, koji je do sada štitio neradnike a ne radnike, ne može biti preporuka za strana ulaganja. Srbiji je u sprovođenju reformi i promena potreban socijalni pakt sindikata, Vlade i poslodavaca, uz saznanje da postupak prelaska ka novome, u situaciji kada smo već izgubili i suviše vremena, može samo značiti razvodnjavanje i rumunizaciju ovog procesa.
Najglasniji u odbrani starog su sindikati koji su u prošlosti delili luk i krompir, ne nalazeći za shodno da se suprotstave ekonomiji destrukcije. Gospodin koji predvodi najmnogoljudniji sindikat, sa najviše članova, gospodin Milenko Smiljanić, umesto da kao predvodnik ovog sindikata shvati tu ulogu kao ulogu partnera u reformskom procesu, postavio se u ulogu ocenjivača, baveći se jeftinom socijalnom demagogijom koja, u krajnjoj instanci, Srbiju može veoma skupo koštati.
Ostrašćenost ovog predsednika sindikata je jasnija onima koji žive u Vojvodini, blizu Subotice ili koji su tamo studirali. Oni znaju da je on izgubio dva radna mesta. Predavao je Odbranu i zaštitu na Ekonomskom fakultetu u Subotici i Marksizam i socijalističko samoupravljanje na Građevinskom fakultetu u Subotici. Sada je objedinio ta dva predmeta u sindikatu i stao u odbranu i zaštitu socijalističkog samoupravljanja.
Sindikat, kao partner u stvaranju socijalnog pakta, mora imati bitno drugačiju ulogu u novim okolnostima. Svim građanima treba da bude jasno da se iz praznog frižidera ručak ne sprema. Ko nema jače argumente služi se činjenicama, a činjenice govore o 26 hiljada stalno nelikvidnih preduzeća; u oko 24 hiljade preduzeća je pokrenut stečajni postupak; oko 650 velikih, propalih preduzeća, zapošljava oko 650 hiljada radnika, bez čije sanacije ili gašenja nije moguće regulisati unutrašnja dugovanja od preko 800 milijardi dinara.
Oni koji nisu imali hrabrosti da se suprotstave ovakvoj ekonomiji destrukcije nemaju pravo da budu kočničari onima koji ne pokušavaju da snižavaju temperaturu kao njihovi prethodnici, već da primene mehanizme i terapije koje će dugoročno izlečiti i ozdraviti ekonomski organizam ove države.
A ekonomski organizam ove države ne može ozdraviti ukoliko svi ne budemo spremni na tržišnu proveru svojih vrednosti. Isprazne demagoške fraze i floskule o radničkim pravima i verbalna borba za radništvo bez stvarnog činjenja, tumačenje stvarnosti bez aktivnog odnosa prema promeni objektivno teškog stanja u nacionalnoj ekonomiji, predstavlja samo trenutno prikupljanje jevtinih političkih poena, a na srednji i duži rok je izuzetno štetno, rekao bih čak i pogubno za samu Srbiju.
Onima koji tvrde da će zakon biti neprimenjiv za naše uslove naveo bih primer Nemačke. Jedan narod je bio podeljen na dva sistema. Jedan isti narod u dva sistema proizvodio je, sa jedne strane, "mercedes" i BMNj, a sa druge strane "varburg" i "trabant". Tu je kraj priči o ekonomskoj efikasnosti. Ali tu se opet vraćamo priči o psihološkim i ideološkim aspektima tranzicije, pa i ovom zakonu o radu.
Danas, posle uloženih milijardi maraka i promene zakona, stvari se najsporije menjaju u glavama istočnih Nemaca, a bojim se da je takva situacija i kod naših građana. Naš je posao da ih ubedimo da drugog puta, osim puta u reformu i uključivanje u savremene svetske i evropske tokove, mi nemamo.
Na kraju, ono što sam najmanje očekivao jeste poziv koji smo čuli sa ove govornice, od ovlašćenog predstavnika jedne poslaničke grupe, da Srbija i nadalje istraje u borbi protiv globalizacije i novog svetskog poretka, između ostalog, i neprihvatanjem zakona o radu.
Dame i gospodo poslanici, ne spadamo u one koji smatraju da je globalizacija i novi svetski poredak pravedan; posebno taj sistem nije pravedan prema nerazvijenim i prema zemljama u razvoju. Ali ova borba protiv globalizacije, čiji smo svedoci i akteri bili u proteklih 10 godina, a neki bi želeli da se nastavi i u budućnosti, podseća me na svojevremeni ludistički pokret. Ned Lud je predvodio ludistički pokret u Engleskoj, kada su hteli da okončaju industrijalizaciju, da je zaustave na taj način što su lomili mašine. Umesto da se edukuju, da se pripreme za novo doba, da nauče da rade na tim mašinama, da shvate da je proces industrijalizacije nezaustavljiv, oni su lomili mašine.
Na isti način, 10 godina, lomljena je ova država, ovaj narod i ova nacija, da se zaustavi nezaustavljivo. Nije naš posao da zaustavimo nezaustavljivo. Naš posao je da u tom nepravednom svetu, kakvog vidimo, pronađemo svoje mesto, sa što manje gubitaka za svoj narod, svoju državu i svoju naciju. Na onima koji su dobili mandat od naroda na prethodnim izborima za promene, a ne konzervaciju postojećeg stanja, je da spreče ponovno buđenje ludističkih pokreta na ovim prostorima, u njihovom otvorenom ali i maskiranom vidu, kojima ne treba da dozvole usporavanjem da diskredituju reforme.
U trci na 100 metara naši susedi, a i oni koji su dalje, imaju prednost od 30-80 metara. Neki tvrde - brže ćemo ih stići ako usporimo. Efikasna privreda predstavlja jedini put ka ostvarivanju ekonomskih i socijalnih prava - to treba svi da imamo u vidu. Korak ka pronalaženju mesta ove države u Evropi i u svetu jeste i usvajanje zakona o radu, koji će omogućiti svakom građaninu razvoj i pristojan život od sopstvenog rada. Hvala.

Poštovano predsedništvo, poštvane dame i gospodo narodni poslanici, kada sam prvi put pročitao predlog novog poslovnika našao sam se u dilemi. Kao demokrata po uverenju i stranačkoj pripadnosti smatram da svakako treba poštovati dobro poznatu izreku: "Gospodine, ne slažem se sa vašim mišljenjem, ali ću se do kraja života boriti za vaše pravo da ga iskažete ".
S druge strane, postavlja se pitanje, da li je baš sve što se čuje sa govornice Narodne skupštine Republike Srbije u ovom sazivu bilo u skladu sa parlamentarizmom, dobrim ukusom, pa i domaćim vaspitanjem. Sloboda ne znači anarhiju, a javna reč, čija je specifična težina izuzetna, ne može se zloupotrebljavati, bar ne sa ove govornice, za diskreditaciju svih institucija jedne države ovog visokog doma, predsednika države, Vlade, ministara itd.
Niko ne osporava pravo na kritiku, na oštru političku borbu, pa i opstrukciju kao normalni vid političke borbe, ali gospodo ovde smo često prisustvovali scenama otvorene destrukcije, čiji je cilj, zaista, kako neko reče, stvaranje cirkusa. Ako pristanemo na cirkus i sami postajemo cirkuzanti.
Nekome je očigledno cilj da narod u jednom momentu kaže - svi su oni isti. A, kada su isti, svejedno je za koga se glasa. Mi smo pre godinu dana nasledili politički degradiranu, ekonomski upropašćenjnu i kulturno unazađenu državu.
Pitam se imali iko prava, nakon svega što se dogodilo u prethodnoj deceniji, da se bavi destrukcijom i sprečavanjem parlamenta da stvori zakonski okvir za jednu normalno uređenu državu, koja pripada Evropskoj zajednici naroda.
Gospodo, kada kuća gori dužnost je svih ukućana da gase požar, a najviše onih koji su požar i izazvali neoprezno rukujući šibicama u proteklih deset godina.
Suština parlamentarizma jeste u raspravi, a ne u glasanju. Ali, rasprava, gospodo, nije bahatost, primitivizam, drskost, arogancija, uvrede i ostale zloupotrebe govornice. Mnogi su svoje herojstvo za govornicom iskazivali vređanjem, ali u tome sigurno nema ni zrna demokratije, jer je demokratija svakodnevni sistem kome ovakvi heroji nisu potrebni.
Sami amandmani koje ne želim da citiram, što je već učinila poslanik Anita Beretić, kao i obrazloženje za smenu pojedinih ministara u Vladi Republike Srbije, su najjači argument za neophodnost donošenja jednog ovakvog poslovnika, za koji je sam predsednik Skupštine rekao da predstavlja privremeno i prelazno rešenje.
Poslovnik sigurno ne bi bio restriktivan kada rad pojedinih poslaničkih grupa ne bi bio preterano destruktivan i često protivan osnovnom kućnom vaspitanju. Kada slušam bahate, neodmerene reči, neprimerene ovom domu, sa govornice vidim kolone izbeglica, uništenu privredu, razorena ognjišta, gubitak teritorija, bombardovanje, bedu i sve ono što nam se u protekloj deceniji događalo, zahvaljujući između ostalog i ovakvom vokabularu.
Manjak kompetentnosti i višak bahatosti, oštar i nevaspitan rečnik umnogome su bile zamajac naše tragedije. Ne smemo dozvoliti nastavak ovakve prakse jer je poznato da su prvo ubijale reči pa tek onda oružje. Vrlo često u ovom domu reklamirana je povreda Poslovnika, a mnogo češće je dolazilo do povrede poslanika koji moraju biti zaštićeni od svih vrsta ličnih uvreda.
Što se tiče novčanih kazni, verujem da bi u nekim slučajevima zloupotrebe skupštinske govornice daleko veće kazne bile izrečene da su navedene reči bile korišćene u kafanskoj prepirci nego za skupštinskom govornicom, i za mene lično bi bilo primerenije udaljavanje pojedinih poslanika na duži rok sa skupštinskih sednica, dok se ne primere civilizovanom ponašanju.
Što se tiče ograničavanja vremena trajanja diskusije, smatram dovoljnim predviđeno vreme, jer unapređenjem parlamentarizma ne možemo smatrati bujicu reči koja nas često zasipa sa ove govornice, najčešće bez ikakvog reda i smisla. Zato ću na kraju citirati Duška Radovića: "Oni koji mnogo znaju malo govore, i obrnuto, najviše govore oni koji ništa ne znaju ". To ima veze . Samo mišljenje može sprečiti čoveka da govori.

Dame i gospodo, ja sam prethodnikov prethodnik. Smatram da nikoga nisam uvredio time što sam se borio za to da vratimo dostojanstvo parlamentu, Narodnoj skupštini Republike Srbije. Za sve ono gde se ne prepoznajete da ste učestvovali, mogu da kažem samo jednu stvar: otkako smo ušli u ovu skupštinu Republike Srbije, vaša poslanička grupa se trudi kao dvojica na sudu koji se pravdaju. Jedan kaže: druže sudija,  nisam ništa kriv, on je klao, ja sam samo držao. Tako i vi kažete. Samo ste držali i pomagali onima koji su vodili ovu državu.
Što se tiče samog odnosa u ovoj skupštini, vi svakako razumete da to nije u bukvalnom nego u prenosnom smislu.
Što se tiče samog odnosa prema vašoj poslaničkoj grupi, potpuno razumem predsednika Skupštine gospodina Maršićanina koji često ne može da izdrži i odgovori na neke od provokacija od strane vaše poslaničke grupe.
Jedan veliki srpski radikal, Nikola Pašić, jednom je vodio sednicu Skupštine i nije mogao da smiri poslanike.
Izgovorio je nešto, što možda nije bilo primereno, kao predsedavajući. Rekao je - moram doslovno da ga citiram - braćo Srbi, stoko jedna. Tada je izašao jedan poslanik i rekao da nije primereno da onaj ko predsedava narodnom skupštinom koristi takav rečnik, jer se, recimo, u engleskom parlamentu, lord Gledston sa velikim uvažavanjem obraća svojim poslanicima. Pašić je na to odgovorio: Gospodo, kakvi ste vi Englezi, takav sam i ja Gledston.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, period na koji će se primeniti zakon o jednokratnom oporezivanju od januara 1989. godine gotovo da se poklapa sa datumima u kojima nam je obećavana svetla budućnost i švedski standard, nacionalni dohodak od 10.000 dolara po glavi stanovnika. Kada danas podvučemo crtu možemo reći da još uvek nismo dostigli jedan dolar na 10.000 stanovnika, ali nažalost sa jednim  dolarom per kapita dnevno spadamo u red država u svetu na donjoj granici siromaštva. Ako se uporedimo sa zemljama koje su nam slične po teritoriji i po broju stanovnika kažemo  da je nacionalni dohodak u Mađarskoj 10.000 dolara po glavi stanovnika, u Portugalu 15.000 dolara, u Austriji 30.000 dolara, a kod nas 1.100 dolara zajedno sa Albanijom.
Kao plod retrogradne politike zatekli smo nacionalno zapuštenu, ekonomski upropašćenu, politički degradiranu i kulturno unazađenu državu u kojoj je u potpunosti uništen srednji sloj, a istovremeno formirana grupacija od nekoliko procenata izuzetno bogatih i preko 90% siromašnih građana, od kojih je gotovo polovina na donjoj granici siromaštva. Tih nekoliko procenata bogatih uveliko je nadmašilo onaj švedski standard sa početka ove priče i mogu se porediti eventualno sa sultanom sa Bruneja.
Živeli smo u državi u kojoj se svaki gubitak u borbi za nacionalna prava lakše zaboravljao ukoliko se suptituisao na ličnom platnu. Gibitak nacionalne srpske teritorije najlakše se nadoknađivao ličnim stambenim proširenjem. Smanjenje državnih deviznih rezervi lakše se preboljevalo povećavanjem sopstvenih deviznih računa u inostranstvu. Ukidanje potrošačkih kredita građanima lakše je prolazilo ako su neki privilegovani za svoj račun imali pristup primarnoj emisiji. I tako redom zajam, Jezda, Dafina, inflacija, stara devizna štednja, šverc cigareta, nafte, alkohola i što je nacionalna i državna katastrofa veća to je lično bogatstvo i prestiž među ovim skorojevićkim društvom bio veći. Snalaženje, a ne rad, muvanje, a ne znanje, sila, a ne razum postali su vodiči društva u sunovratu.
Kada je na sreću svih građana došlo do raskida sa ovakvim sistemom vrednosti, na Predlog zakona o jednokratnom porezu na ekstra dohodak i ekstra imovinu stečene iskorišćavanjem posebnih pogodnosti čujemo ovih dana, pa i danas sa govornice, da je to pravno divljaštvo i da svojom retroaktivnošću predstavlja otvaranje Pandorine kutije pravne nesigurnosti. Ono što kao čovek kome pravo nije struka mogu da kažem jeste da se nadam da više nikada u ovoj državi neće biti pravne sigurnosti za zloupotrebu prava u cilju pljačke, ma kakvim pravnim oblandama on bio obavijen. Ovaj zakon je kazna za one koji su se ogrešili o višu božiju pravdu, ali istovremeno i opomena onima koji su sada na vlasti da je izreka da je pravda spora, ali dostižna, više nego tačna.
Ako nigde u svetu nije postojao takav zakon, kako neki tvrde, mada postoje dokazi za suprotno, onda mogu da kažem da verovatno nikada i nigde nije postojala pljačka kao legalizovan sistem. Kakav bi bio moral novog društva koje bi bilo stvarano na legalizaciji brutalne prvobitne akumulacije kapitala koju su pojedinci ostvarili u vreme najveće nacionalne tragedije. Nažalost, ne možemo ovim zakonom i oporezivanjem poništiti rezultate onih koji su proteklih 10 godina oduzeli život Srbiji. Nikome, ni jednom građaninu Srbije nažalost ne možemo vratiti 10 izgubljenih godina života, nesagrađene kuće, nekupljene automobile, neostvarena zimovanja, letovanja i sl.
Dozvolite mi da budem ličan i da kažem kolike su razmere pljačke tog srednjeg sloja, kome sam i sam pripadao. Kao novinar imao sam platu 1.100 nemačkih maraka 1990. godine. Da sam ostao na istom nivou primio bih za proteklih 10 godina najmanje 120.000 maraka. Nisam primio ni 20.000 i lično sam opljačkan za 100.000 maraka. Neka svaki građanin izračuna koliku je platu imao 1990. godine i neka to pomnoži, neka izračuna koliko je primio za ovih 10 godina. Ono što možemo i moramo, makar delom, vratiti, jeste ono što je direktno opljačkano od ovog naroda. Tačno je da je nezakonito bogaćenje u većini slučajeva rađeno formalno u skladu sa ondašnjim zakonima, ali to govori sve i o zakonima, i o onima koji su ih pisali, i o državi u kojoj smo živeli.
Ovde sede sa nama poslanici SPS-a. Prema mojim saznanjima, radi se u velikom broju o časnim i poštenim ljudima, ali pitam ih gde su poslanici SPS-a iz predhodnog saziva, na čelu sa bivšim predsednikom Skupštine Srbije? Iskoristili su SPS za svoje lično bogaćenje i za unesrećivanje ovog naroda. Neka se ne brinu oni koji kažu da će ovaj zakon biti teško sprovodljiv. Ako je bila sprovodljiva pljačka takve vrste, biće i zakon i to za sve građane podjednako. Da su neki nekada radili pošteno mi danas ne bi donosili ovaj zakon. On bi bio nepotreban, ali nisu i on je nažalost i te kako potreban. Nije, gospodo poslanici, ovim zakonom izvršeno divljaštvo nad pravom, već je izvršeno divljaštvo nad državom Srbijom i građanima Srbije.
Monopolisanjem i zloupotrebom prava, bačena je pravda pod noge i pretvarajući pravo u surogat, u nepravo, sprovedeno je besprizornim metodama, beskrupulozno bogaćenje pojedinaca. Zato je zakon o jednokratnom oporezivanju neophodan. Ne radi se, dame i gospodo poslanici, o političkoj osveti, kao što neki tvrde. Da bi državu Srbiju formirali na zdravim temeljima, ti temelji se moraju osloniti koliko na pravo, toliko i na pravdu. Bilo koja ekipa majstora da nastavi izgradnju države Srbije, gradiće jednog dana na zdravim temeljima, sporije, brže, uspešnije ili manje uspešno, kvalitetnije ili manje kvalitetno, ali gradiće se država Srbija na zdravim temeljima.
Tačno je da su u prethodnom periodu na ekonomska kretanja uticale sankcije, ratovi i opšta politička situacija, da ne ulazimo u razloge koji su doveli do toga. Pitam protivnike ovog zakona, zašto posledice svega ovoga svi građani nisu jednako podnosili? Nije narodu krivo na malo, nego na nepravo. A parola - niko ne sme da vas bije sem mene, prerasla je u parolu - niko ne sme da vas pljačka, sem mene i meni bliskih. (aplauz) Kao što nam je preko potreban diskontinuitet sa pravom, kao legalizacijom pljačke naroda, potreban nam je i raskid sa moralom koji je iz toga proistekao.
Ovaj zakon se ne bavi krivičnom odgovoršnoću, ali se sigurno bavi moralnom odgovornošću, sankcionišući je materijalno, i namećući je onima kojima je pojam morala u protekloj deceniji bio tera inkognita, nepoznata zemlja. Sve do smene vlasti, vršeno je činjenje pravne radnje, kojim je na formalno zakonit, ali duboko nemoralan način vršeno bogaćenje pojedinaca nauštrb ogromne većine građana Srbije. Promenom vlasti i donošenjem ovog zakona, još jednom naglašavam, uvode se sankcije, pre svega materijalne onima koji su zloupotrebili i vlast i postojeće zakonodavstvo i istovremeno opominju one koji su sada na vlasti.
Dame i gospodo narodni poslanici, i mafija je, počev od italijanske pa nadalje, imala kodeks časti i poštenja. Oni su pljačkali bogate, a u Srbiji je najbrutalnije opljačkan srednji sloj i sirotinja. Zato, kao član Demokratske stranke i DOS-a, smatram neophodnim usvajanje zakona o jednokratnom porezu na ekstra dohodak i ekstra imovinu, stečene iskorišćavanjem posebnih pogodnosti. (aplauz)

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, nije fraza ako kažem da zaista nisam nameravao da govorim o tački koja se odnosi na Predlog zakona o zaštiti maloletnika. Međutim, i kao roditelj, i kao čovek koji je ušao u politiku prevashodno radi budućnosti svoje troje dece i svoje države Srbije, smatram za shodno da kažem koju reč o tome i zašto ću kao član Demokratske stranke i DOS-a glasati protiv predloga ovog zakona.
Poštujući sugestiju predsednika Skupštine, preskočiću onaj deo o diskreditaciji predlagača zakona. Reći ću samo to, ratovi, beda, inflacija, izbeglice i bombardovanje su obeležili proteklih 10 godina, ostavivši neizbrisive ožiljke na dušama svih naših građana, a najviše naše dece. Treneri koji su izgubili sve utakmice, i na unutrašnjem, i na međunarodnom planu, po sistemu - da se Vlasi ne dosete, po ubrzanoj proceduri, izdali su brošuru pod pretencioznim naslovom "Kako sa lakoćom do pobede", verujući u naivnost i zaboravnost navijača.
Drugi razlog zbog čega neću glasati za ovaj zakon jeste njegova represivnost. Ako su zakoni izraz volje vladajuće većine, naša volja nije zaštita mladih od duvana, alkhola, droge, kocke, sekti i ostalog represijom.
Naš cilj je da mladima omogućim sledeće: mladi i maloletnici se uopšte štite tako da im glavni prizori iz detinjstva više nikada ne budu krv, leševi, ratovi, inflacija i beda; maloletnici se štite tako što će ih u školama podučavati i vaspitavati zadovoljni profesori, po planovima i programima okrenutim budućnosti; mladi se prevashodno štite tako što će odrastati u srećnim porodicama, pored zadovoljnih roditelja, koji svojoj deci mogu da pruže i normalno školovanje, i dovoljno zdrave hrane, i odeću, i obuću, i letovanje, i ekskurzije, i naravno, ono najvažnije - pažnju i ljubav, čega su mnoge generacije bile lišene usled borbe za opstanak.
Maloletnici se štite tako što ćemo stvoriti takvo društvo u kome deca nikada više neće gledati kako njihovi pošteni i moralni roditelji propadaju u andrićevskim konfuznim vremenima, kada su pametni ćutali, budale govorile, a fukare se bogatile. Maloletnici se štite tako što će o njihovom zdravlju brinuti preventivno, a ako treba i lečiti ih, lekari zadovoljni svojim statusom i sa dovoljno lekova, koji neće biti sumnjivog porekla.
Maloletnici se štite tako što ćemo ih zaštititi i od političke mitomanije i mitologije i usmeriti ih ka kulturi, obrazovanju i sportu. Mladi se štite tako što ćemo ih učiti da je patriotizam intimna stvar svakog čoveka i njegove bliske veze sa zajednicom i zaštititi ih od kvazi-patriotizma estradnog tipa, kvazi-nacionalista, kvazi-komunista, kvazi-socijalista, pa i kvazi-demokrata, od kvazi-profesora, kvazi-vojvoda i od svih onih koji su kvazi.
Mlade ćemo zaštititi tako da im u vojničkim bukvicama kao do sada ne bude više ratnog staža, nego u radničkim knjižicama radnog staža. Mlade treba zaštititi od onih koji ih plaše svetom i Evropom, koji im prete da će ako DOS ovako nastavi jednoga dana živeti, zamislite, kao Šveđani ili, ne daj bože, kao Švajcarci. Oni koji kao model života preporučuju Belorusiju, treba da znaju da ni Belorusima nije više ideal života - život u Belorusiji. Osim možda jednome koji još uvek nije gotov. Svi ti ksenofobi i neverne Tome jednog će nam dana biti zahvalni, ako ne oni, onda makar njihova deca ili unuci. Skidanjem temperature bolest se ne leči. Treba se baviti uzrocima, a ne samo posledicama.
Verovati da se samo jednim ovakvim zakonom mogu sprečiti pojave neželjene kod mladih znači od drveta ne videti šumu. Najbolji lek protiv maloletničke delinkvencije, alkoholizma, narkomanije, kocke jeste zdrava i zadovoljna porodica, koje nema ukoliko je društvo neuređeno, nezadovoljno i nesrećno. Maloletnici se štite od sekti tako što ćemo potrti više nego poluvekovno proganjanje i izopštenje vere pravoslavne, katoličke i islamske iz ideoloških pobuda sa ovih prostora i time smanjiti plodno tle za delovanje sekti. Potpisujem za moral društva koje će počivati na 10 zapovesti - ne ubij, ne svedoči lažno, ne čini drugome ono što sam ne želiš da ti se čini.
Na kraju, protiv Predloga zakona o zaštiti maloletnika glasaću i zbog jedne ankete urađene proteklog leta, po kojoj se od 5 srednjoškolaca u zemlji Srbiji čak četiri izjasnilo da maštaju o tome da jednog dana odu iz svoje zemlje, po sistemu da diplomiram, pa emigriram. Ovakav zakon neće ih zadržati u njihovoj otadžbini, već samo zdrava država, zdrava porodica, u kojoj će i pojedinac biti zdrav i zadovoljan, pa bio on odrastao i zreo čovek ili maloletnik.