Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o glasanjima.
Nema informacija o predloženim aktima.
Dame i gospodo narodni poslanici, dok član 1. i član 3. ovog zakona odgovaraju nazivu zakona, tj. odnose se na prestanak preduzeća, član 2. govori o nečem drugom, o nastanku novih pravnih subjekata. Neću se vraćati na pitanja koja su raspravljana povodom prvog amandmana, ali ću reći da je ovaj član, ovako kako je napisan, pravno nemoguć, suprotan drugim zakonima, pa verovatno i neustavan.
Prvo, u prvom stavu ovog člana stoji da će se obaveze između novih pravnih subjekata, koje su se odnosile na ranije, podeliti u skladu sa osnivačkim aktom. To nije moguće. U pravu, kada dođe do podele jednog pravnog subjekta, ako se radi o pravno uređenoj državi, novonastali pravni subjekti solidarno odgovaraju za obaveze prethodnika, a one se ne mogu adresovati na jednog od novonastalih subjekata, na dva ili na sva tri, odlukom onog ko je podelio. Ovo je suprotno Zakonu o privrednim društvima.
Drugo, u poslednjem stavu ovog člana stoji da će se na osnovu ovog zakona ili ovim zakonom izvršiti brisanje iz registra Javnog preduzeća NIS. Po Zakonu o registru privrednih subjekata do brisanja ili upisa ne dolazi na osnovu zakona, nego na osnovu drugih pravnih činjenica.
Predlagač nije hteo da predloži ovo što ovde piše, hteo je nešto sasvim drugo, ali u brzini, neobazrivosti, nepripremljenosti, jednostavno je napisao pravno nemoguću odrednicu. Zbog toga je Demokratska stranka i predložila amandman da se ovaj član, jer je pravno nemoguć, briše. Nije bilo moguće popravljati ga. Da bi se popravio morali bi znati šta je predlagač zapravo hteo osnivanjem ova tri preduzeća, šta je ona trebalo da predstavljaju, u kom pravcu da idu. Predlagač to nije naveo ni u obrazloženju, a ni u raspravi. Verovatno da to još uvek ne zna, jer je tek sada raspisao tender za finansijskog savetnika koji će pronaći pravi put reorganizacije.
Ovaj zakon je, gospodine ministre, ili preuranjen, ako je pre osmišljene strategije reorganizacije koja će voditi daljem restrukturiranju NIS-a, ili je zakasnio, ako se radilo o običnom prestrukturiranju. A, ponavljam, stav 1. i stav poslednji su pravno nemogući. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, član 199. Poslovnika o radu Narodne skupštine napisan je u indikativu, a ne u kondicionalu. On kaže da će Narodna skupština raspravljati, a ne da može raspravljati ili da će odlučivati o tome da li će raspravljati. Nema spora da je, stavljanjem na dnevni red, glasanje o raspravi o poverenju Vladi Republike Srbije teška povreda Poslovnika i Ustava Republike Srbije.
Tačno je da je ovakvu povredu Poslovnika, u jednoj sličnoj odredbi, i povredu Ustava, Narodna skupština učinila i u prošlom mandatu. Učinila je, ali jedna pogrešna odluka, jedno rđavo tumačenje Ustava i Poslovnika ne daje pravo da se sa time nastavi. To je shvatila i skupštinska većina u prošlom mandatu, i u jesen 2003. godine stavljeno je na dnevni red poverenje predsedniku Narodne skupštine i poverenje Vladi.
Ne vredi, nećete promeniti istinu dobacivanjem. Nije tačno ni to da će se raspravom o Vladi izgubiti vreme koje je potrebno za napredak, za reforme u Srbiji. Upravo obrnuto. Ako se ova rasprava otvori, moći ćemo da raspravljamo o tome koji su razlozi za to, da nije ispunjeno jedno od centralnih predizbornih obećanja stranaka koje čine okosnicu u Vladi, a to je promena Ustava Republike Srbije. Moći ćemo, možda, da pronađemo zajedničko rešenje za način promene Ustava i za sadržinu budućeg ustava.
Moći ćemo i da vidimo zašto se naš pravni sistem i pravosuđe ne menjaju, gde su prepreke, i da pokrenemo Srbiju napred. Umesto toga, guranjem stvari pod tepih, majorizacijom putem brojke od 128, jedne "tanke" brojke, pitajte gospodina Živkovića koliko je to "tanka i opasna" brojka, mi samo sprečavamo da se reforme u Srbiji obavljaju.
Prema tome, predlažem gospodi iz pozicije da još jednom razmisle, da prihvate "bačenu rukavicu". Ako opozicija nema argumente platiće cenu za to što je tražila raspravu u kojoj nema argumenata. Dakle, napred. A, ako opozicija ima argumente, onda, kao dobri građani ove zemlje, kao odgovorni političari, ako ništa drugo, izglasaćete poverenje vladi vašom većinom, ali ćete dobiti putokaz kako menjati politiku koju vodite. Izbori će doći, pre ili kasnije. Hvala.
Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa Demokratska stranka - Boris Tadić i ja lično smo za reprivatizaciju, odnosno obeštećenje kada povraćaj imovine u naturalnom obliku nije moguć ili nije celishodan. To je stav koji smo zastupali pre 5. oktobra 2000. godine, koji smo zastupali nakon toga i koji zastupamo i danas.
Nismo doneli, dok je bilo skupštinske većine, zakon o reprivatizaciji i obeštećenju zato što je donošenje takvog zakona, istina je, veoma komplikovano da se zadovolje svi interesi i svi uslovi. U ekspozeu, kada je predstavljao novu vladu, pokojni premijer dr Zoran Đinđić je denacionalizaciju stavio kao jedan od prioriteta, ali je kao prioritet stavio i donošenje novog ustava Republike Srbije.
Jedan od razloga što još uvek nema propisa o reprivatizaciji je što postoje ustavne barijere, npr. za građevinsko zemljište, koje je potencijalno važan objekt reprivatizacije, rezervisana je državna ili društvena svojina po Ustavu, pa reprivatizacija formalno nije moguća. Tako posmatrano, ako predloženi zakon predstavlja nameru ove vlade da uđe u postupak regulisanja i sprovođenja reprivatizacije i obeštećenja mi ga pozdravljamo. Da li je to dobar prvi korak, to je sasvim drugo pitanje.
Naime, ovde ima poslanika koji su narodni poslanici jako dugo i možda se sećaju 1991. godine. Tada jedinstvena Demokratska stranka, dakle pre nego što je stvoreno krilo za DEPOS i pre nego što je stvorena Demokratska stranka Srbije, podnela je Narodnoj skupštini Republike Srbije predlog zakona koji je predviđao evidenciju, ali i zabranu raspolaganja oduzetom imovinom.
Tada je takav predlog imao smisla. Stanovi koji su nacionalizovani nisu bili otkupljeni, privatizacija je bila tek na pomolu i nije još bilo masovne radničke privatizacije. Bilo je uslova da se spreči prodaja ili drugi oblik otuđenja onoga što je bilo oduzeto i da se uđe u valjanu denacionalizaciju. Volje za usvajanje takvog zakona nije bilo, on je čudnim poslaničkim igrama na dnevni red Skupštine stavljen tek juna 1995. godine, da bi bio odbijen.
Danas Vlada ponavlja takav predlog, ali sa jednom bitnom razlikom: predlaže evidenciju, a ne predlaže zabranu raspolaganja. Naravno da je evidencija neophodna u postupku obeštećenja i denacionalizacije. Izvesno je i da nema dobrog projektovanja tog postupka i donošenja, pripremanja zakona ako Vlada ne zna koliko toga treba da vrati i da obešteti, da bi projektovala sredstva za obeštećenje ili visinu obeštećenja. Evidencija je vladin posao. To je nešto što ona mora da uradi da bi pristupila ovome.
Ovim zakonom, evidencija se stavlja na teret potencijalnih korisnika denacionalizacije. Tu nastaju brojni problemi, paradoksi i za mene potpuna nerazumevanja problema.
Počeću od kraja. Pitam predstavnike Vlade – šta je posledica nepoštovanja obaveze na evidentiranje? To što zakonodavac u ovom zakonu preti potencijalnim korisnicima denacionalizacije, odnosno obeštećenja da im neki drugi zakon neće dati to pravo. Gospodo, vi hoćete da narodni poslanici sada, usvajajući ovaj zakon, odrede narodnim poslanicima, istim ili nekim drugim, da donesu zakon određene sadržine. Zakon o donošenju zakona, to je smisao ovoga što ste predložili. To nije moguće.
Ova obaveza neće nikoga obavezivati. Da li će Narodna skupština odlučiti, donoseći zakon o reprivatizaciji i obeštećenju, da je uslov sadašnja evidencija, prijava po ovom zakonu ili nije, to je stvar volje skupštinske većine koja bude postojala u momentu donošenja tog zakona. Ova odredba je retorička, izvinjavam se kolegi Parivodiću, zajedno smo radili na Pravnom fakultetu, naprosto smešna. Smešno je da zakon obavezuje buduće zakonodavce. To ne priliči zakonu. To pokazuje suvišnost ovako definisanog zakona o evidentiranju.
Znam da vam evidencija treba. Znam da se mora videti šta je to čiji se povratak očekuje, koliko para treba za obeštećenje, ali ovo nije dobar put da se do toga dođe. Ovo neće zadovoljiti ni potencijalne korisnike reprivatizacije i obeštećenja. Uvereni da je prema njima učinjena i da i dalje stoji i opstaje nepravda, oni traže mnogo više; u najmanju ruku, ako ne odmah povraćaj i obeštećenje, onda zabranu budućeg raspolaganja.
Koliko god da je zakasnela, ako se donosi neki propis unapred, onda mora i ta zabrana. Znam da je zakasnela, znam da takva zabrana sada krnji načelo jednakog postupanja, jer je mnogo toga već otuđeno, otkupljeni su nacionalizovani stanovi, privatizovane su mnoge druge stvari, ali makar i zakasnelo, ako hoćete ovo, onda zabranite i raspolaganje ili nemojte ništa.
Treće, u načelu mislim da je zakonodavac ušao u opasne vode kada je definisao poluprecizno, polutaksativno slučajeve na osnovu kojih je oduzeta imovina, a da bi iz toga ishodila prijava, evidencija, pa sledeći ovaj zakon i mogućnost buduće reprivatizacije i obeštećenja. Navedene su pravne ustanove: nacionalizacija, agrarna reforma, eksproprijacija, sekvestar, konfiskacija. Za svaki od ovih pojmova, sa gledišta poštovanja prava na mirno uživanje imovine, kao međunarodno priznatog ljudskog prava, sa gledišta univerzalne zaštite svojine u unutrašnjem pravnom poretku, mogu stajati veoma različite stvari.
Konfiskacija je bila kazna u pravnom poretku kada je izricana. Konfiskacija je jedino izricana po različitim zakonima, nekada neprihvatljivo, sada prihvatljivo. Zaista vredi razmišljati o dekonfiskaciji kada je konfiskacija činjena po Zakonu o suzbijanju špekulacije, u kome je stajalo da će se imovina konfiskovati trgovcu, profesionalcu koji proda robu skuplje nego što je nabavio. To je bilo smešno rešenje jednog smešnog doba.
Ali, konfiskacija onima koji su zaista činili zločine sarađujući sa okupatorima, a takvih je bilo, legitimno je i legalno vršena, izvršena i definitivno završena, na primer, u Francuskoj, u Norveškoj i još nekim zemljama čija demokratičnost i pravni sistem ne dolaze u pitanje.
Zbog toga bih predložio predlagaču da razmisli da li da ovaj zakon povuče i doradi ili da pak pokuša, prihvatanjem jednog broja amandmana koji su dati, da stvori nešto što ima izvesnog pravnog značaja. Kada bi se ovako usvojilo, to bi bila prilika da predlagači budu optuženi da zamajavaju bivše vlasnike donoseći propis bez ikakvog značaja ili, pak, jedna pravna i ustavna greška koja ne priliči onima koji vode računa o Ustavu i pravu, a to je pokušaj obavezivanja budućeg zakonodavca.
Najzad, imajte u vidu, pošto ste se pozvali, po meni opravdano, i na pravo na mirno uživanje imovine iz člana 1. Prvog protokola, uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, i novu praksu strazburškog Suda za ljudska prava, kada je o denacionalizaciji reč. Pre deset dana doneta je presuda, po zahtevu jedne grupe bivših vlasnika iz bivšeg DDR-a, iz koje proizilazi da država nema obavezu na potpuno obeštećenje, ali da je neki povraćaj prava na mirno uživanje imovine nužan.
(Predsednik: Izvinite, gospodine Hiber, hoćete li i drugih 10 minuta da koristite?)
Završavam. Dakle, Demokratska stranka će odlučiti da li će ovaj predlog podržati, zavisno od stava o onim ključnim amandmanima.