Dame i gospodo narodni poslanici, dok član 1. i član 3. ovog zakona odgovaraju nazivu zakona, tj. odnose se na prestanak preduzeća, član 2. govori o nečem drugom, o nastanku novih pravnih subjekata. Neću se vraćati na pitanja koja su raspravljana povodom prvog amandmana, ali ću reći da je ovaj član, ovako kako je napisan, pravno nemoguć, suprotan drugim zakonima, pa verovatno i neustavan.
Prvo, u prvom stavu ovog člana stoji da će se obaveze između novih pravnih subjekata, koje su se odnosile na ranije, podeliti u skladu sa osnivačkim aktom. To nije moguće. U pravu, kada dođe do podele jednog pravnog subjekta, ako se radi o pravno uređenoj državi, novonastali pravni subjekti solidarno odgovaraju za obaveze prethodnika, a one se ne mogu adresovati na jednog od novonastalih subjekata, na dva ili na sva tri, odlukom onog ko je podelio. Ovo je suprotno Zakonu o privrednim društvima.
Drugo, u poslednjem stavu ovog člana stoji da će se na osnovu ovog zakona ili ovim zakonom izvršiti brisanje iz registra Javnog preduzeća NIS. Po Zakonu o registru privrednih subjekata do brisanja ili upisa ne dolazi na osnovu zakona, nego na osnovu drugih pravnih činjenica.
Predlagač nije hteo da predloži ovo što ovde piše, hteo je nešto sasvim drugo, ali u brzini, neobazrivosti, nepripremljenosti, jednostavno je napisao pravno nemoguću odrednicu. Zbog toga je Demokratska stranka i predložila amandman da se ovaj član, jer je pravno nemoguć, briše. Nije bilo moguće popravljati ga. Da bi se popravio morali bi znati šta je predlagač zapravo hteo osnivanjem ova tri preduzeća, šta je ona trebalo da predstavljaju, u kom pravcu da idu. Predlagač to nije naveo ni u obrazloženju, a ni u raspravi. Verovatno da to još uvek ne zna, jer je tek sada raspisao tender za finansijskog savetnika koji će pronaći pravi put reorganizacije.
Ovaj zakon je, gospodine ministre, ili preuranjen, ako je pre osmišljene strategije reorganizacije koja će voditi daljem restrukturiranju NIS-a, ili je zakasnio, ako se radilo o običnom prestrukturiranju. A, ponavljam, stav 1. i stav poslednji su pravno nemogući. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 199. Poslovnika o radu Narodne skupštine napisan je u indikativu, a ne u kondicionalu. On kaže da će Narodna skupština raspravljati, a ne da može raspravljati ili da će odlučivati o tome da li će raspravljati. Nema spora da je, stavljanjem na dnevni red, glasanje o raspravi o poverenju Vladi Republike Srbije teška povreda Poslovnika i Ustava Republike Srbije.
Tačno je da je ovakvu povredu Poslovnika, u jednoj sličnoj odredbi, i povredu Ustava, Narodna skupština učinila i u prošlom mandatu. Učinila je, ali jedna pogrešna odluka, jedno rđavo tumačenje Ustava i Poslovnika ne daje pravo da se sa time nastavi. To je shvatila i skupštinska većina u prošlom mandatu, i u jesen 2003. godine stavljeno je na dnevni red poverenje predsedniku Narodne skupštine i poverenje Vladi.
Ne vredi, nećete promeniti istinu dobacivanjem. Nije tačno ni to da će se raspravom o Vladi izgubiti vreme koje je potrebno za napredak, za reforme u Srbiji. Upravo obrnuto. Ako se ova rasprava otvori, moći ćemo da raspravljamo o tome koji su razlozi za to, da nije ispunjeno jedno od centralnih predizbornih obećanja stranaka koje čine okosnicu u Vladi, a to je promena Ustava Republike Srbije. Moći ćemo, možda, da pronađemo zajedničko rešenje za način promene Ustava i za sadržinu budućeg ustava.
Moći ćemo i da vidimo zašto se naš pravni sistem i pravosuđe ne menjaju, gde su prepreke, i da pokrenemo Srbiju napred. Umesto toga, guranjem stvari pod tepih, majorizacijom putem brojke od 128, jedne "tanke" brojke, pitajte gospodina Živkovića koliko je to "tanka i opasna" brojka, mi samo sprečavamo da se reforme u Srbiji obavljaju.
Prema tome, predlažem gospodi iz pozicije da još jednom razmisle, da prihvate "bačenu rukavicu". Ako opozicija nema argumente platiće cenu za to što je tražila raspravu u kojoj nema argumenata. Dakle, napred. A, ako opozicija ima argumente, onda, kao dobri građani ove zemlje, kao odgovorni političari, ako ništa drugo, izglasaćete poverenje vladi vašom većinom, ali ćete dobiti putokaz kako menjati politiku koju vodite. Izbori će doći, pre ili kasnije. Hvala.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa Demokratska stranka - Boris Tadić i ja lično smo za reprivatizaciju, odnosno obeštećenje kada povraćaj imovine u naturalnom obliku nije moguć ili nije celishodan. To je stav koji smo zastupali pre 5. oktobra 2000. godine, koji smo zastupali nakon toga i koji zastupamo i danas.
Nismo doneli, dok je bilo skupštinske većine, zakon o reprivatizaciji i obeštećenju zato što je donošenje takvog zakona, istina je, veoma komplikovano da se zadovolje svi interesi i svi uslovi. U ekspozeu, kada je predstavljao novu vladu, pokojni premijer dr Zoran Đinđić je denacionalizaciju stavio kao jedan od prioriteta, ali je kao prioritet stavio i donošenje novog ustava Republike Srbije.
Jedan od razloga što još uvek nema propisa o reprivatizaciji je što postoje ustavne barijere, npr. za građevinsko zemljište, koje je potencijalno važan objekt reprivatizacije, rezervisana je državna ili društvena svojina po Ustavu, pa reprivatizacija formalno nije moguća. Tako posmatrano, ako predloženi zakon predstavlja nameru ove vlade da uđe u postupak regulisanja i sprovođenja reprivatizacije i obeštećenja mi ga pozdravljamo. Da li je to dobar prvi korak, to je sasvim drugo pitanje.
Naime, ovde ima poslanika koji su narodni poslanici jako dugo i možda se sećaju 1991. godine. Tada jedinstvena Demokratska stranka, dakle pre nego što je stvoreno krilo za DEPOS i pre nego što je stvorena Demokratska stranka Srbije, podnela je Narodnoj skupštini Republike Srbije predlog zakona koji je predviđao evidenciju, ali i zabranu raspolaganja oduzetom imovinom.
Tada je takav predlog imao smisla. Stanovi koji su nacionalizovani nisu bili otkupljeni, privatizacija je bila tek na pomolu i nije još bilo masovne radničke privatizacije. Bilo je uslova da se spreči prodaja ili drugi oblik otuđenja onoga što je bilo oduzeto i da se uđe u valjanu denacionalizaciju. Volje za usvajanje takvog zakona nije bilo, on je čudnim poslaničkim igrama na dnevni red Skupštine stavljen tek juna 1995. godine, da bi bio odbijen.
Danas Vlada ponavlja takav predlog, ali sa jednom bitnom razlikom: predlaže evidenciju, a ne predlaže zabranu raspolaganja. Naravno da je evidencija neophodna u postupku obeštećenja i denacionalizacije. Izvesno je i da nema dobrog projektovanja tog postupka i donošenja, pripremanja zakona ako Vlada ne zna koliko toga treba da vrati i da obešteti, da bi projektovala sredstva za obeštećenje ili visinu obeštećenja. Evidencija je vladin posao. To je nešto što ona mora da uradi da bi pristupila ovome.
Ovim zakonom, evidencija se stavlja na teret potencijalnih korisnika denacionalizacije. Tu nastaju brojni problemi, paradoksi i za mene potpuna nerazumevanja problema.
Počeću od kraja. Pitam predstavnike Vlade – šta je posledica nepoštovanja obaveze na evidentiranje? To što zakonodavac u ovom zakonu preti potencijalnim korisnicima denacionalizacije, odnosno obeštećenja da im neki drugi zakon neće dati to pravo. Gospodo, vi hoćete da narodni poslanici sada, usvajajući ovaj zakon, odrede narodnim poslanicima, istim ili nekim drugim, da donesu zakon određene sadržine. Zakon o donošenju zakona, to je smisao ovoga što ste predložili. To nije moguće.
Ova obaveza neće nikoga obavezivati. Da li će Narodna skupština odlučiti, donoseći zakon o reprivatizaciji i obeštećenju, da je uslov sadašnja evidencija, prijava po ovom zakonu ili nije, to je stvar volje skupštinske većine koja bude postojala u momentu donošenja tog zakona. Ova odredba je retorička, izvinjavam se kolegi Parivodiću, zajedno smo radili na Pravnom fakultetu, naprosto smešna. Smešno je da zakon obavezuje buduće zakonodavce. To ne priliči zakonu. To pokazuje suvišnost ovako definisanog zakona o evidentiranju.
Znam da vam evidencija treba. Znam da se mora videti šta je to čiji se povratak očekuje, koliko para treba za obeštećenje, ali ovo nije dobar put da se do toga dođe. Ovo neće zadovoljiti ni potencijalne korisnike reprivatizacije i obeštećenja. Uvereni da je prema njima učinjena i da i dalje stoji i opstaje nepravda, oni traže mnogo više; u najmanju ruku, ako ne odmah povraćaj i obeštećenje, onda zabranu budućeg raspolaganja.
Koliko god da je zakasnela, ako se donosi neki propis unapred, onda mora i ta zabrana. Znam da je zakasnela, znam da takva zabrana sada krnji načelo jednakog postupanja, jer je mnogo toga već otuđeno, otkupljeni su nacionalizovani stanovi, privatizovane su mnoge druge stvari, ali makar i zakasnelo, ako hoćete ovo, onda zabranite i raspolaganje ili nemojte ništa.
Treće, u načelu mislim da je zakonodavac ušao u opasne vode kada je definisao poluprecizno, polutaksativno slučajeve na osnovu kojih je oduzeta imovina, a da bi iz toga ishodila prijava, evidencija, pa sledeći ovaj zakon i mogućnost buduće reprivatizacije i obeštećenja. Navedene su pravne ustanove: nacionalizacija, agrarna reforma, eksproprijacija, sekvestar, konfiskacija. Za svaki od ovih pojmova, sa gledišta poštovanja prava na mirno uživanje imovine, kao međunarodno priznatog ljudskog prava, sa gledišta univerzalne zaštite svojine u unutrašnjem pravnom poretku, mogu stajati veoma različite stvari.
Konfiskacija je bila kazna u pravnom poretku kada je izricana. Konfiskacija je jedino izricana po različitim zakonima, nekada neprihvatljivo, sada prihvatljivo. Zaista vredi razmišljati o dekonfiskaciji kada je konfiskacija činjena po Zakonu o suzbijanju špekulacije, u kome je stajalo da će se imovina konfiskovati trgovcu, profesionalcu koji proda robu skuplje nego što je nabavio. To je bilo smešno rešenje jednog smešnog doba.
Ali, konfiskacija onima koji su zaista činili zločine sarađujući sa okupatorima, a takvih je bilo, legitimno je i legalno vršena, izvršena i definitivno završena, na primer, u Francuskoj, u Norveškoj i još nekim zemljama čija demokratičnost i pravni sistem ne dolaze u pitanje.
Zbog toga bih predložio predlagaču da razmisli da li da ovaj zakon povuče i doradi ili da pak pokuša, prihvatanjem jednog broja amandmana koji su dati, da stvori nešto što ima izvesnog pravnog značaja. Kada bi se ovako usvojilo, to bi bila prilika da predlagači budu optuženi da zamajavaju bivše vlasnike donoseći propis bez ikakvog značaja ili, pak, jedna pravna i ustavna greška koja ne priliči onima koji vode računa o Ustavu i pravu, a to je pokušaj obavezivanja budućeg zakonodavca.
Najzad, imajte u vidu, pošto ste se pozvali, po meni opravdano, i na pravo na mirno uživanje imovine iz člana 1. Prvog protokola, uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, i novu praksu strazburškog Suda za ljudska prava, kada je o denacionalizaciji reč. Pre deset dana doneta je presuda, po zahtevu jedne grupe bivših vlasnika iz bivšeg DDR-a, iz koje proizilazi da država nema obavezu na potpuno obeštećenje, ali da je neki povraćaj prava na mirno uživanje imovine nužan.
(Predsednik: Izvinite, gospodine Hiber, hoćete li i drugih 10 minuta da koristite?)
Završavam. Dakle, Demokratska stranka će odlučiti da li će ovaj predlog podržati, zavisno od stava o onim ključnim amandmanima.

Dame i gospodo, čini mi se da je ovaj amandman imao svoj razlog. Izraz - parnični sud nije dobar ne samo zbog toga i ne na prvom mestu što to nije vrsta institucije u našem pravosudnom sistemu, nego upravo zbog toga što se ne zna na šta se misli. Ako se misli na sve slučajeve u kojima se primenjuje parnični postupak, onda je dovoljna reč - sud. Ako se hoće isključiti situacija sudovanja pred Trgovinskim sudovima, onda treba da stoji - sud opšte nadležnosti, koji primenjuje parnični postupak.
Kada stoji ''parnični sud'' ne zna se na šta se misli. Znaće se tek kada jednog dana zakon bude primenjen. Radi se o jezičkoj redakciji. Radi se o omašci koja se svakome dešava kada duže živi sa jednim tekstom, pa i onima koji su pripremali ovaj zakon, i meni se čini da treba uložiti napor da se pronađe formulacija koja će biti jasna i svima razumljiva. Ili - sud opšte nadležnosti u parničnom postupku, ili - sud, a nikako - parnični sud.
Možda nije kasno da odbor učini potreban amandman, ili da Vlada to uradi, ili da se to ostavi jezičkoj redakciji, ali treba intervenisati da bi zakon bio kako treba. Hvala.

Istina je da smo profesor Knežević i ja obojica profesori prava i da obojica nosimo bradu, ali tu se sličnost završava. Javio sam se da bih polemisao najpre sa argumentacijom koja je izneta u dosadašnjoj raspravi.
Moj uvaženi kolega narodni poslanik Krasić koji već drugi, treći put osporava profesorima prava mogućnost da valjano rade na pisanju zakona, pokazuje pri tom da je dobro da i profesora prava ima u komisijama koje pišu zakone, ali on pravi jednu grešku zbog koje bi na ispitu kod profesora prava bio kažnjen. On govori o parničnoj sposobnosti stranaka, a zatim govori o obaveznom zastupanju kao negaciji te parnične sposobnosti.
Pravo već 200 godina otprilike razlikuje parničnu i postulacionu sposobnost. Parnična je sposobnost sposobnost biti stranka, a postulaciona sposobnost je sposobnost samostalno, dakle izjavama svoje volje učestvovati u jednom sudskom postupku. Moguće je da parnična sposobnost postoji, a postulaciona sposobnost ne postoji. Dakle, generalna argumentacija nije dobra.
Drugo, u mnogim pravnim sistemima, ne samo u SAD, nego u mnogim evropskim pravnim sistemima, uključujući i one koji su bili uzor našeg parničnog prava, odnosno čije smo parnične zakonike receptirali, postulaciona sposobnost stranaka je isključena kada se radi o predmetima određene vrste ili predmetima određene vrednosti. U takvim stvarima se predviđa obavezno zastupanje od strane advokata ili drugog kvalifikovanog pravnika.
Naš pravni sistem to nije imao, ali je imao jednu ustanovu koja je tome vodila. Ako bi sudija, mislim na važeće pravo, primetio da stranka ili njen punomoćnik nisu u stanju da dovoljno kvalifikovano učestvuju u postupku, bio je dužan ili je dužan da na to upozori stranku i da joj preporuči da angažuje stručnog pomoćnika, odnosno advokata.
Sam zakonodavac je u predlogu ovog zakona predvideo da se postulaciona sposobnost stranke isključi kod zahteva za zaštitu zakonitosti. Istina nespretno, i zbog toga ja lično neću glasati za amandmane. Amandmanima je predviđeno da se postulaciona sposobnost ograniči i u nekim drugim slučajevima. Kod revizije i kada u trgovinskim stvarima vrednost spora prelazi određenu vrednost.
To ima smisla, naročito kod revizije. Revizija je vanredni pravni lek koji se može uložiti samo zbog povrede prava i potrebno je pravničko znanje da bi se utvrdilo da li ima ili nema razloga za reviziju. Potrebno je pravničko znanje koje bi s jedne strane destimulisalo stranku da ulaže reviziju kada očigledno nema mesta i da se ne izlaže troškovima, a s druge strane da bi se sprečilo da sud bude zatrpan velikim brojem revizija, kao što je to danas slučaj, pa danas Vrhovni sud Srbije ima u radu više revizijskih predmeta nego što ima ukupno predmeta u Palati pravde.
Amandman nije dobar, jer kaže da je zastupanje od strane stručnog punomoćnika neophodno u svim postupcima u kojima je predviđena revizija, a to bi značilo od prvostepenog postupka, pa nadalje. Da stoji da je zastupanje potrebno u postupku revizije kao što je zakonodavac predvideo u postupku zahteva za zaštitu zakonitosti, amandman bi bio dobar.
Dakle, ponoviću, ova široka argumentacija o tome da se ovim ukida ili umanjuje parnična sposobnost ne stoji. Parnična sposobnost je sasvim školski sposobnost biti stranka, a sposobnost samostalno učestvovati u postupku je postulaciona sposobnost. Ona se može ograničiti, ona je u većini pravnih sistema ograničena i razumno ograničenje treba uvesti kod nas.

Dame i gospodo, zbog odlaganja početka prepodnevne sednice desilo se da je održan sastanak poslaničke grupe Demokratska stranka – Boris Tadić u vreme kada je počela i odmah održana rasprava o ovom predlogu zakona u načelu.
Neću zloupotrebiti ovu govornicu da povodom amandmana govorim u načelu, ali činjenica je da ovaj član 7. dokazuje ozbiljne slabosti Predloga zakona, pripremljenog sa dobrim namerama, dobrim ciljevima, ali na način da ti ciljevi nisu uvek i svuda dosegnuti, u toj meri nisu dosegnuti da postoji ozbiljna sumnja da će taj zakon kako je predložen doneti boljitak našem parničnom postupku.
Stoji ovo što je rekao moj prethodnik kod presude zbog izostanka. Naravno stranci, odnosno tuženom protiv koga se donosi presuda zbog izostanka mora biti data mogućnost da se izjasni. On mora biti uredno pozvan. Ako nije uredno pozvan na ročište, odnosno ako je propustio svoju priliku da odgovori na tužbu, što mora da učini po ovom zakonu, on je samo propustio priliku da se izjasni, a prilika mu je pružena. Verovatno da je zakonodavac ovde napravio lošu formulaciju, ali ovaj član pokazuje i brojne druge slabosti.
Složio bih se sa gospodinom ministrom da nije načelo materijalne istine vrhovno načelo parničnog postupka. Parnični postupak se vodi o pravima i interesima stranaka. To je postupak između dve suprotstavljene stranke i nema razloga da država vodi preko suda više računa o interesima stranke nego što ona sama vodi.
Imajući u vidu okolnosti koje postoje u našem parničnom pravosuđu, to je izuzetno dugotrajna i neefikasna parnica, višegodišnja, sa zakasnelom pravdom, a poznata je ta maksima da nije pravda, sa manipulacijama sa vremenom, korupcijom, koja je pre svega okrenuta ka manipulaciji vremena. Zakonodavac je hteo da stvori pravila postupka koja će to umanjiti.
Približio se gotovo eventualnoj maksimi. Dao je obavezu strankama, tužiocu i tuženom da u svojim prvim podnescima, tužbi i odgovoru na tužbu, navedu sve činjenice koje smatraju relevantnim i sve dokaze koje treba izvesti.
Ali, odmah posle toga je stao. Dao je u ovom članu 7. o kome je reč, pravo sudu da sam odluči o kojim će se činjenicama raspravljati, dakle i onim koje stranke nisu ni spomenule, a kamoli učinile spornim.
Sud će, naredivši utvrđivanje takvih činjenica, stati na stranu jedne ili druge strane, one koja je propustila da činjenicu iznese, da je ospori ili da predloži njeno dokazivanje. To je kontradiktorno osnovnoj nameri zakonodavca. To se proteže u celom zakonu.
Prvi korak je možda učinjen u pravcu koji je zakonodavac imao u vidu, koji je jedna pravna filozofija i filozofija procesnog prava koju neko može da prihvati ili ne prihvati, ali ne može stručnim argumentima da je ruši ili brani. Napravio je prvi korak ali propustio je da napravi ostale korake i napravio je jedan sistem za koji se bojim da će biti rđavo sprovodiv u praksi i da će umesto boljitka doneti istu ili goru situaciju u parničnom postupku.
Imajući ovo u vidu reći ću sada ono što bi bilo rečeno u raspravi u načelu, a to je da poslanička grupa Demokratska stranka – Boris Tadić neće glasati u načelu za predlog ovog zakona, biće uzdržana, pa ako većine bez nje ima, dobro je. Hvala.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, samo nekoliko formalno-pravnih objašnjenja. Odbor za pravosuđe i upravu prosledio je Narodnoj skupštini Republike Srbije predloge koje su mu uputili ovlašćeni predlagači, shodno Zakonu o sudijama i Zakonu o javnom tužilaštvu.
Shodno Zakonu o sudijama, Veće za pitanja sudske uprave predložilo je Narodnoj skupštini razrešenje na lični zahtev pojedinih predsednika sudova, čiji spisak ste dobili i pošto se o ostavkama ne može raspravljati, Odbor za pravosuđe je ove predloge prosledio Narodnoj skupštini.
Vlada Republike Srbije je prosledila Narodnoj skupštini predlog da se funkcije Republičkog javnog tužioca razreši na lični zahtev Republički javni tužilac Siniša Simić i Odbor za pravosuđe je ovaj predlog prosledio Narodnoj skupštini. Isto tako Veće za pitanja pravosudne uprave je uputilo Narodnoj skupštini predloge da se imenuju predsednik Vrhovnog suda Srbije, predsednik Okružnog suda u Beogradu, predsednik Okružnog suda u Novom Sadu, predsednik Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, predsednik Opštinskog suda u Novom Pazaru i predsednik Opštinskog suda u Alibunaru. Odbor za pravosuđe i upravu je ove predloge podržao, izuzev predloga za imenovanje predsednika Opštinskog suda u Alibunaru.
Vlada Republike Srbije je, shodno zakonu, uputila Narodnoj skupštini Republike Srbije predlog da se za Republičkog javnog tužioca imenuje Đorđe Ostojić. Odbor za pravosuđe i upravu je ovaj predlog podržao i prosledio Narodnoj skupštini. Dozvolite na kraju da konstatujem da je, u odnosu na sve ove predloge za razrešenje i za imenovanje, u celosti poštovana procedura predviđena zakonima.

 Dame i gospodo, izvinjavam se što vam oduzimam vreme, ali prokomentarisao bih malo argumente u korist ovog amandmana, izrečene sa ove govornice. Naime, meni je podjednako prihvatljiv koncept da postoje četiri apelaciona suda i da postoji jedan i tri odeljenja. Koje je rešenje bolje, pokazaće se u budućoj praksi. Ima teorijski ili unapred datih argumenata i za jedno i za drugo rešenje, ali teško da u te argumente, bar ne na ovaj način, spada argument ujednačavanja sudske prakse.
Ne bih hteo da se stvori utisak da o dobroj sudskoj praksi misle samo jedni, a drugi to prenebregavaju, naročito kada ti koji navodno o tome misle previđaju neke okolnosti. Apelacioni sudovi su drugostepeni sudovi i njihova uloga ni u jednom pravosudnom sistemu nije ujednačavanje sudske prakse. Oni rešavaju o pravnim lekovima, najčešće se bave činjenicama, a primenom prava samo u nekoj meri.
Ulogu ujednačavanja sudske prakse imaju u svakom pravosudnom sistemu, pa imaće i u našem, sudovi koji imaju kasacsionu ulogu, a to je Vrhovni sud Srbije. On će biti kasacsioni u odnosu na odluke apelacionih sudova. Ovaj argument koji je izrečen, pravno vrlo malo vredi.
S tim u vezi bih rekao da je bilo ovde u raspravi zabuna oko značenja odredaba da Vrhovni sud rešava i o redovnim pravnim lekovima, i ideja da se time odstupa od ranijih rešenja. Ne, predlagači osnovnog seta zakona su prevideli da je Vrhovni sud drugostepeni u odnosu na upravni i da zbog toga rešava i o redovnim pravnim lekovima. Reč je o omašci prvobitnog predlagača seta zakona. Zato predlažem da se ovaj amandman ne usvoji.

Dame i gospodo, pred nama je, s jedne strane, jedan broj predloga za razrešenje pravosudnih funkcija, pre svega tužilačkih funkcija, koje je utvrdio i Narodnoj skupštini uputio Visoki savet pravosuđa i koje je, shodno proceduri, dalje prosledio Odbor za pravosuđe. Pravna i činjenična pitanja koja se odnose na ova razrešenja su utvrđena u odgovarajućoj proceduri.
Ja bih, u odnosu na ove predloge, mogao da dodam samo jednu činjenicu. Jedan od nosilaca pravosudnih funkcija čije je razrešenje predloženo je naknadno, i van procedure pred Visokim savetom pravosuđa, uputio pritužbu Narodnoj skupštini Republike Srbije. Odbor za pravosuđe je našao da Narodna skupština ne može da razmatra tu pritužbu, jer se radi o pitanjima za koja je nadležan Visoki savet pravosuđa.
Van ovoga, Odbor za pravosuđe je Narodnoj skupštini predložio, na osnovu predloga Ministarstva pravde, da usvoji odluku o prestanku sudijske dužnosti sudijama sudova opšte nadležnosti i posebnih sudova, koji su ispunili uslove za penziju. Članom 101. stav 2. Ustava Republike Srbije je predviđeno da sudiji prestaje sudijska funkcija kad ispuni uslove za starosnu penziju utvrđene zakonom.
Ovaj princip je u vidu imperativnih normi prenet i potvrđen u Zakonu o sudijama. Član 51. Zakona o sudijama kaže: "Sudiji prestaje sudijska dužnost kad navrši radni vek", a član 52. to precizira i kaže: "Sudiji prestaje radni vek kad navrši 65 godina života ili 40 godina staža osiguranja". Član 53. Zakona o sudijama je predvideo da radni vek sudija ne može biti ni pod kojim uslovom produžen.
Ustav i zakon su jasni. Sudija koji je navrši potrebne uslove za penziju mora da prestane da vrši sudijsku dužnost, bez izuzetka. Među sudijama u Republici Srbiji, prema ličnim listovima koji se vode u Ministarstvu pravde, trenutno 35 sudija obavlja sudijsku dužnost i nije pokrenut postupak za prestanak te dužnosti i pored toga što su morali biti predmet prestanak sudijske dužnosti zbog navršenja radnog veka.
Zakon o sudijama, na osnovu člana 101. stav 4. Ustava Republike Srbije, predviđa posebnu proceduru u kojoj se sprovodi postupak za prestanak sudijske dužnosti zbog ispunjenja uslova za penziju. Predviđeno je da predsednik nadležnog ili predsednik Vrhovnog suda upute odgovarajući predlog Velikom personalnom veću, a da ono konstatuje da je određeni sudija ispunio zakonom propisane uslove.
Gotovo godinu dana ova procedura nije sprovođena, jer, po mišljenju kolegijuma Vrhovnog suda, ovu proceduru nije trebalo sprovoditi. Vrhovni sud Srbije je smatrao da odredba zakona, koja je, ponavljam, imperativna i koja ne dozvoljava izuzetke, nije dobra, pa je zbog toga u dva maha, amandmanima upućenim ovoj Narodnoj skupštini, predložio da se ova odredba izmeni i da se dozvoli produženje radnog veka određenim sudijama. Ova Narodna skupština je oba puta ove amandmane odbila.
Pokrenut je, u sklopu ovog koncepta i ove ideje da sudija može ostati sudija - mada su ispunjeni Ustavom i zakonom predviđeni imperativni uslovi da mu prestane sudijska funkcija - postupak pred Ustavnim sudom Srbije. Tvrdilo se da je ovo rešenje neustavno. Upravo koincidencijom je juče Ustavni sud Srbije našao da je ta inicijativa neopravdana i da, saglasno Ustavu Republike Srbije, svakom sudiji kada napuni 65 godina života ili 40 godina staža osiguranja mora prestati sudijska funkcija.
Nasuprot tome, predsednici pojedinih sudova su doneli odluke pozivajući se na nekadašnji Zakon o radnim odnosima, pa na Zakon o radnim odnosima radnika u državnoj upravi i na to da on to ne reguliše i odlučili da produže sudijama do kraja 2003. godine radni i sudijski vek. Postoji u pravu princip ledž specialis derogat generali. Postoji u pravu princip ledž posteriori derogat priori. Specijalni zakon derogira opšti, docniji zakon derogira prethodni zakon. Ovo produženje radnog veka nije zasnovano ni na jednoj zakonskoj odredbi nego na slobodnoj volji predsednika sudova.
Predsednici sudova su zaključili i da se odgovarajući postupci ne mogu pokretati, jer je Veliko personalno veće prestalo da radi. Veliko personalno veće je obrazovano saglasno zakonu i poslovniku o Velikom personalnom veću koji je usvojio Vrhovni sud Srbije i po kome ga čini po troje sudija iz svakog od tri odeljenja, i to najstarije sudije. Podvlačim ovo - najstarije sudije, jer se radi upravo o sudijama koje po Ustavu i zakonu moraju da odu u penziju.
Kada je osporena odredba Zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama, o načinu formiranja personalnog veća, personalno veće je odlučilo da se samoukine. Ono je obrazovano po jednom zakonu, donet je drugi koji je predvideo drugačije obrazovanje. Ono se nije ukinulo zbog drugog zakona, nego zbog osporavanja tog drugog zakona, mada je moglo da nastavi da radi kada je obrazovano.
Zbog toga Veliko personalno veće, ni predsednik Vrhovnog suda nisu uputili odgovarajući predlog i zbog toga u sudovima Republike Srbije radi 35 sudija koji su po sili Ustava i zakona morali da izgube sudijsku funkciju pre dve godine ili nešto kraće.
U okviru upravno-sudskih nadzora ovo je konstatovalo Ministarstvo pravde i uputilo predlog Odboru za pravosuđe da predloži Narodnoj skupštini da neposredno primeni ustavnu i zakonsku odredbu o prestanku sudijske funkcije. Odbor za pravosuđe se našao pred dve zakonske i ustavne odredbe. Jedna je o tome da sudijsku funkciju ne može da vrši onaj kome je po Ustavu morala da prestane, a druga je procedura o prestanku sudijske funkcije.
Zaista, radi se o dva važna i vredna principa. Nije lako odvagati u takvoj dilemi. Odbor za pravosuđe je zaključio da treba da prihvati predlog Ministarstva pravde iz jednog razloga. Nema pravne države, nema vladavine prava ukoliko sud odluči da ne primenjuje zakon na samog sebe.
Ako sudije Vrhovnog suda u sastavu personalnog veća i kolegijuma Vrhovnog suda odluče da sebe izuzmu od ustavnih i zakonskih odredbi, smatrajući da to mogu, onda od vladavine prava ostaje malo i građani Srbije ne mogu očekivati da će zakon biti jednako primenjen na sve kada nije primenjen na one koji treba da ga primene.
Nemo iudedž in rem suam je maksima koja je stara koliko i pravo. Na njoj se zasniva pravo. Niko ne može biti sudija u sopstvenoj stvari. Ne mogu sudije koje su morale da odu u penziju i treba da im prestane sudijska dužnost da odlučuju o sopstvenom ostanku na toj dužnosti. Zbog toga je Odbor za pravosuđe, imajući u vidu ustavna i zakonska ograničenja, odlučio da predloži Narodnoj skupštini i ostavi savesti poslanika da odluče da neposredno primene Ustav i zakon.
Moram da odgovorim na jedno pitanje koje se postavlja - zašto baš sada. Ovo je predmet prepiske i polemike između Vrhovnog suda i odgovarajućih organa već duže vreme. Upravo je kolegijum Vrhovnog suda, ponavljam, upravo sudije koje su predmet prestanka sudijske funkcije, zauzimao pravne stavove da ne treba da primeni odredbe koje su nesumnjive i koje kažu da svako ko napuni 65 godina mora napustiti sudijsku funkciju. Upravo sada, ako smo odlučili da se borimo za vladavinu prava, moramo da se izborimo i za vladavinu prava u sudstvu.
Ne radi se, međutim, ni o lustraciji, ni o kazni, pa ni o sumnji u ove sudije. Najveći broj ovih sudija je časno ispunio svoj sudijski radni vek i neki od njih spadaju u sam vrh srpskog pravosuđa, spadali su i spadaju i danas. Za neke od njih slobodno se može reći da bi bilo dragoceno da mogu da ostanu na sudijskoj funkciji, ali zakon mora biti jednak za sve, pa i za njih.
Prema tome, gospodo i dame narodni poslanici, mi predlažemo Narodnoj skupštini da donese odluku o prestanku sudijske funkcije, istovremeno zahvaljujući se časnim sudijama na onome što su radili i uradili za 65 godina života i 40 godina radnog staža.

Prvog januara naredne godine stupaju na snagu novi zakoni koji regulišu oblast pravosuđa. Otuda je ovo verovatno poslednji put da Odbor za pravosuđe i upravu Skupštine Republike Srbije čini Narodnoj skupštini predloge za imenovanja i razrešenja sa pravosudnih funkcija.
Predlozi koji su vam upućeni su rezultat gotovo tromesečnog rada Odbora, kojima je prethodio konkurs za izbor nosilaca pravosudnih funkcija, konkursna procedura u Ministarstvu pravde i lokalne samouprave, kao i izjašnjavanja kolegijuma sudova širom Srbije.
Odbor za pravosuđe i upravu je učinio Narodnoj skupštini niz predloga za izbor u pravosudne funkcije. Dozvoliću sebi da ovde kažem par reči o onima koji su najvažniji.
Na prvom mestu to je predlog za izbor Republičkog javnog tužioca. Na inicijativu Udruženja tužilaca Republike Srbije, Odbor za pravosuđe i upravu je velikom većinom glasova odlučio da Narodnoj skupštini predloži da za Republičkog javnog tužioca bude izabran gospodin Siniša Simić.
Gospodin Simić je zamenik okružnog javnog tužioca u Beogradu i čitav svoj radni vek proveo je u Tužilaštvu. Odbor za pravosuđe i upravu je uveren da je Narodnoj skupštini uputio predlog koji oličava jednog visokog profesionalca i moralnog čoveka.
Predložen je i jedan sudija Vrhovnog suda Srbije, veći broj sudija okružnih sudova i jedan ozbiljan broj mladih, najčešće sudija opštinskih sudova širom Srbije. Podsetiću da je ova skupština, zbog odlaska u penziju i na sopstveni zahtev, razrešila znatan broj sudija, gotovo 200. Predlozi koji su pred vama treba da omoguće normalan rad srpskog pravosuđa dok Visoki savet za pravosuđe ne počne sa radom i dok ne bude u prilici da uputi Narodnoj skupštini svoje prve predloge.
Većina predloženih kandidata za pravosudne funkcije je rezultat konsenzusa na Odboru tako što su članovi Odbora glasali za ili uzdržano, ali ima i predloga oko kojih je bilo polemike, neslaganja i odluke su donete većinom glasova.
Moram da kažem da i tada, kada se nismo slagali na Odboru, Odbor je radio uz visoku dozu tolerancije i međusobnog uvažavanja. Na kraju ovog dela rada i ove vrste rada Odbora hteo bih da se svim članovima Odbora na tome zahvalim.
Najzad, ovde je jedan manji broj predloga za razrešenje od pravosudnih funkcija na sopstveni zahtev ili zbog odlaska u penziju. Takođe, pred Narodnom skupštinom su i predlozi vršioca dužnosti Repbličkog javnog tužioca za izbor jednog broja nosilaca tužilačkih funkcija, sa kojim se Odbor saglasio.
Iskoristio bih ovu priliku da, ukoliko Srbija dobije od danas novog Republičkog javnog tužioca, izrazim svoju zahvalnost doktoru Nediću koji je ovu dužnost obavljao šest meseci veoma uspešno. Hvala. Nadam se da će ovi predlozi biti usvojeni.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred vama je jedna serija predloga Odbora za pravosuđe i upravu Narodne skupštine Republike Srbije, koji se mogu grupisati na sledeći način: prvu grupu čine predlozi, a njih je najviše, za prestanak sudijske funkcije na lični zahtev i zbog odlaska u penziju, i za prestanak tužilačke funkcije na lični zahtev i zbog odlaska u penziju.
Narodna skupština o ovim predlozima donosi samo deklarativan akt, konstatujući da je ispunjen uslov za prestanak sudijske funkcije. U ovu grupu zahteva, želeo bih to da naglasim, spada i predlog da funkcije sudije i predsednika Ustavnog suda Srbije bude razrešen gospodin Ratko Butulija, diplomirani ekonomista, zbog odlaska u penziju.
Drugu grupu čine predlozi za razrešenje sa funkcije predsednika opštinskih sudova. U jednom slučaju je to zbog isteka mandata, a u tri slučaja shodno članu 29. stav 7. Zakona o sudovima Republike Srbije. Najzad, dva zahteva su specifična, te predstavljaju zahteve za razrešenje sa funkcije protiv volje nosioca pravosudnih funkcija. To je predlog za razrešenje sudijske funkcije sudije Vrhovnog suda Srbije, gospodina Pavla Vukašinovića i predlog za razrešenje od dužnosti okružnog javnog tužioca u Novom Sadu, gospodina Miodraga Malog.
Kada je o razrešenju sudije Pavla Vukašinovića reč, sproveden je postupak, predviđen Zakonom o sudovima, i opšta sednica Vrhovnog suda Srbije je predložila Odboru za pravosuđe razrešenje sa obrazloženjem koje ste dobili u pismenom obliku.
Kada je o razrešenju gospodina Miodraga Malog reč, v.d. republičkog javnog tužioca obrazovao je komisiju koja je formirala predlog, sa obrazloženjem koje ste dobili u pismenom obliku.
Odbor za pravosuđe i upravu je konstatovao da su svi ovi predlozi učinjeni saobrazno Zakonu.

Najpre, ovde je više puta ponovljena laž, ali ponavljanje laži ne može stvoriti istinu da je naknada koju prima predsednik Upravnog odbora Telekoma Srbije, čini mi se, 100 hiljada dinara.
Naknada koju prima predsednik Upravnog odbora Telekoma Srbije, više puta je manja. Toliko o tome. Ne mogu da kažem koliko, zato što je to po sporazumu o prodaji. Jeste, toliko smem da kažem kada iznosite laži.
Vratio bih se materiji. Rečeno je da je predlog za razrešenje sudije Vrhovnog suda Srbije, gospodina Pavla Vukašinovića, donet u ne znam kojim krugovima i ne znam u kojim razgovorima. Predlog za razrešenje sudije Pavla Vukašinovića je utvrdila Opšta sednica Vrhovnog suda Srbije, koju čine sve sudije Vrhovnog suda Srbije, dakle, najširi mogući forum, i to velikom većinom glasova. Pri donošenju tog predloga nije mogao učestvovati nijedan funkcioner izvršne vlasti, a još manje Odbor za pravosuđe, pa i njegov predsednik.
Što se tiče predloga za razrešenje okružnog javnog tužioca Miodraga Malog, iz razloga nepoštovanja obaveznih uputstava što je rasprava dovela u pitanje jer to, navodno, predstavlja atak na samostalnost javnog tužilaštva; naravno da je takva tvrdnja potpuno suprotna ne samo zakonu, već i logici ustrojstva i rada javnog tužilaštva. Niži tužilac je dužan po zakonu da postupa po obaveznim uputstvima. Svako drugo postupanje bi značilo samovolju u krivičnom gonjenju, nejednakost građana, pa se zato za postupanje predviđa pravni mehanizam, čiji je završni čin razrešenje na predlog repubičkog javnog tužioca. Na taj predlog Odbor za pravosuđe daje samo svoje mišljenje.

Uvaženo predsedništvo, uvaženi potpredsednici, dame i gospodo narodni poslanici, Odbor za pravosuđe i upravu Narodne skupštine Republike Srbije uputio je Narodnoj skupštini veći broj predloga, a i saglasnosti na veći broj predloga koje je Narodnoj skupštini uputio drugi ovlašćeni predlagač, vršilac dužnosti javnog tužioca. Ovako veliki broj predloga na jednoj sednici je rezultat toga što je Odbor radio celo leto, kao da je i u toku jula finalizovao predlozima materijal koji je bio predmet pripreme u prethodnom periodu.
Povlačenje predloga koji nose julske datume, a o tome ste obavešteni pismeno i u uvodnoj reči gospodina predsednika Narodne skupštine, je posledica i činjenica da su predlozi sa raznih sednica objedinjeni u jedan materijal, uz koji su učinjene dve dopune, jedna juče, a jedna danas, to je povlačenje nekih predloga i davanje novog predloga.
Kada se radi o ovim predlozima, moram reći da su neki od njih više puta bili predmet rasprave Odbora, neki čak i juče i danas i to je izraz nastojanja da se izbegnu greške, kao i da se obezbedi najšira podrška i skupštinska i stručna, a i u javnosti za predložena rešenja.
U tom cilju obezbeđeno je da na sednicama Odbora za pravosuđe i upravu prisustvuju i učestvuju u raspravi i predstavnici nadležnih pravosudnih institucija, kao i predstavnici advokatskih komora. Najkraće rečeno, radi se o sledećim grupama predloga.
Prvo, u pitanju je razrešenje jednog broja predsednika sudova kojima je istekao mandat na koji su birani. Funkcija predsednika suda nije stalna, predsednici sudova se biraju sa mandatom od četiri godine i jula meseca jednom većem broju predsednika redovnih sudova istekao je mandat. Predlog Narodnoj skupštini je da konstatuje da je taj mandat prestao, a u jednom manjem broju slučajeva isti kandidati su ponovo predloženi za predsednike sudova.
Drugu grupu predloga čine predlozi za prestanak, odnosno razrešenje sa funkcije predsednika redovnih i privrednih sudova, jednog broja predsednika kojima nije istekao mandat.
Odbor je na osnovu mišljenja koje je pripremilo Ministarstvo pravde i lokalne samouprave našao da su ispunjeni uslovi iz člana 37. stav 5. Zakona o sudovima, odnosno da postoji objektivna odgovornost predsednika sudova za propuste u radu tih sudova. Radi se o mišljenju Odbora, o nužnim promenama u sudsko-upravnoj funkciji. O pravnom osnovu ovakvih promena Narodna skupština je već raspravljala i utvrdila da on može postojati. Odbor je ipak razmotrio i dopis kolegijuma predsednika privrednih sudova, koji su smatrali da je trebalo da budu konsultovani pri donošenju predloga za njihovo razrešenje. Ne samo na njihovo načelo (nemo judedž in rem suam), nego i zakonske odredbe su navele Odbor da ovu primedbu samo primi k znanju i smatra da ovo nije razlog za promenu predloga koju je odbor potvrdio.
Odbor posebno ističe da razrešenje sa mesta predsednika suda ne znači razrešenje sa sudijske funkcije. Ovim razrešenjem se ne dira u profesionalni i lični dignitet predsednika sudova. Oni ostaju sudije u svojim sudovima i odbor veruje da će većina njih časno i uspešno obavljati svoju sudijsku funkciju. Funkcija predsednika sudova je promenljiva, a ja bih rekao jedno nužno zlo u karijeri svakog sudije, u kome je sudijska karijera na prvom mestu.
Dalje, pod tri, sledeći predlozi Odbora za pravosuđe, za izbor predsednika redovnih i privrednih sudova. Usvajanje ovih predloga, zajedno sa onima koji su već usvojeni i zajedno sa nekima za koje očekujem da će Odbor uputiti Narodnoj skupštini za rednovno zasedanje, biće u velikoj meri promenjena kadrovska struktura u sudsko-upravnoj funkciji, na mestima predsednika sudova. To je značajan korak u reformi pravosuđa, ali naravno ne i odlučujući. Odlučujući korak će nastupiti kada Narodna skupština usvoji novo zakonodavstvo u pravosudnim institucijama i kada se dublje promeni sam sudijski kadar, kada na sudijska mesta dođu, takva je bar moja želja, mladi, stručni i nekompromitovani ljudi.
U izboru predsednika, odnosno kandidata za predsednike sudova, Odbor je puno razgovarao, puno raspravljao, čak je i menjao svoje predloge. To nije ni čudo, jer se radi o mestima koja su pod brižnom pažnjom i opšte i profesionalne javnosti. Odbor se nada da nije napravio ozbiljne greške. Čini mi se da su predlozi usvajani uz uvažavanje svakog mišljenja, a naročito onih koji su pojedine predloge doveli u sumnju. Mi smo, kada je bilo sumnje, odložili odlučivanje po predlozima, da bismo ona rešenja koja imamo mogli i da branimo.
Četvrta grupa predloga je saglasnost na razrešenje sa sudijske funkcije, a radi se o razrešenjima koja nisu protiv volje nosilaca sudijskih funkcija. Radi se o razrešenjima sudija zbog odlaska u penziju ili na lični zahtev. Odbor je i odlučio da podrži predloge republičkog javnog tužioca za razrešenje sa određenih tužilačkih funkcija, u većem broju slučajeva takođe se radi o razrešenju zbog odlaska u penziju i na lični zahtev. Odbor je dao saglasnost na predloge vršioca dužnosti republičkog javnog tužilaca za imenovanje jednog broja okružnih i opštinskih tužilaca, kao i zamenika tužilaca. Predlagač je tužilaštvo, a Odbor za pravosuđe i upravu Narodne skupštine Republike Srbije, po Ustavu, zakonu i Poslovniku samo daje saglasnost na ove predloge, a što je učinjeno. Najzad, Odbor je predložio Narodnoj skupštini da poništi dve svoje odluke donete u ranijem sazivu.
Prva je odluka o razrešenju sudije Vrhovnog suda Srbije Radovana Čogurića, koji je razrešen na predlog Vrhovnog suda, pošto je osuđen za saobraćajno krivično delo na kaznu zatvora od pet meseci. Sudija Čogurić je protiv ove odluke Narodne skupštine pokrenuo ustavnu žalbu, pred Ustavnim sudom Jugoslavije. Ustavni sud Jugoslavije je ustavnu žalbu usvojio i našao da je ova skupština prekršila Zakon o sudovima, kada je sudiju Čogurića razrešila dužnosti. Usvajanje ovog predloga Odbora u suštini znači izvršavanje odluke Ustavnog suda Jugoslavije, a takav predlog je učinio u okviru svoje nadležnosti Vrhovni sud Srbije.
Poslednji je predlog za poništenje odluke o razrešenju sudije Ustavnog suda Srbije Slobodana Vučetića. Odluku o razrešenju Narodna skupština je u svom sazivu usvojila samo kao konstataciju, bez rasprave i što je još važnije bez glasanja, kao obaveštenje. Po mišljenju Odbora za pravosuđe, ovim je grubo povređen Ustav i Zakon o ustavnom sudu, i kada se radi o razlozima za razrešenje, i još više ili podjednako kada se radi o proceduri. U suštini, Narodna skupština nije na procedurom predviđen način i donela odluku o razrešenju. Čini mi se da se radi o pravno nepostojećem aktu, ali aktu koji je proizveo pravne posledice, koje još traju. Zbog toga, po mišljenju Odbora, ovaj nevaljan akt treba staviti van snage, kako bi se ove nezakonite pravne posledice takođe stavile van snage. Odbor je učinio veliki napor da ove predloge pripremi Narodnoj skupštini i nadam se da će Narodna skupština ove predloge usvojiti. Hvala.

Jedno razjašnjenje, juče je Odbor za pravosuđe doneo odluku o povlačenju pojedinih predloga. Narodni poslanik gospodin Nikolić je ukazao da se predlozi za imenovanje i razrešenje moraju dostaviti 24 časa pre početka sednice. Ovde se radi o povlačenju predloga, dakle predloga nema, pa se o njima i ne može odlučivati.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, Odbor za pravosuđe i upravu Narodne skupštine Republike Srbije je razmotrio primedbu da predlog za imenovanje okružnih, opštinskih javnih tužilaca i zamenika tužilaca ne potiče od ovlašćenog lica. Odbor za pravosuđe je o tome zauzeo svoje mišljenje, jer više od toga ne može, koje vam je uputio u pismenom obliku. Ja ću pokušati u kratkom usmenom izlaganju da naglasim nekoliko tačaka.
Prvo, Odbor za pravosuđe i upravu Narodne skupštine Republike Srbije, ima po Ustavu, zakonu i Poslovniku Narodne skupštine, pravo i obavezu da da svoje mišljenje o kandidatima za javnotužilačke funkcije. Odbor je to svoje mišljenje dao, razmatrajući kandidature ličnosti koje su predložene i od tog mišljenja nema razloga da odstupi i ne odstupa. Pozitivno mišljenje, dato za ove kandidate, i dalje ostaje.
Drugo, Odbor za pravosuđe i upravu Narodne skupštine Republike Srbije nije nadležan da određuje ko će biti v.d. republičkog javnog tužioca, u slučaju kada nema ličnosti koja može da obavlja ovu funkciju. Republika Srbija je bez republičkog javnog tužioca ostala kada je raniji javni tužilac Dragiša Krsmanović podneo ostavku. Zakon o javnom tužilaštvu jednom lapidarnom formulacijom uređuje ovo pitanje, predviđajući da za slučaj sprečenosti ili odsutnosti republičkog javnog tužioca njegovu funkciju obavlja jedan od zamenika, koji je za to određen. Nema detaljnih podataka o tome kako će se odrediti zamenik, v.d. republičkog javnog tužioca. Kao što smo napisali u pismenom mišljenju, najprirodniji način, po opštim pravnim pravilima i po opštoj pravnoj logici, jeste da republički javni tužilac odredi zamenika koji će vršiti njegovu dužnost u slučaju njegove sprečenosti. Prirodno je, zbog pravne sigurnosti, da to bude određeno jednim pismenim aktom. Međutim, ima situacija kada to očigledno nije moguće, kada jednostavno nema ličnosti koja će to učiniti.
Dragiša Krsmanović je, podnevši ostavku, za v.d. republičkog javnog tužioca odredio zamenika Stanišu Ivanovića. Inspekcijska kontrola je ustanovila da je gospodin Staniša Ivanović davno ispunio i premašio zakonske uslove za obavezan odlazak u penziju. Po zakonu, u penziju se odlazi sa 65 godina starosti. Izuzetno se to može produžiti još dve godine. Gospodin Ivanović ima 69 godina. Dakle, tih 67, kao krajnji rok, prošlo je jako davno. Gospodin Ivanović se, kad je stigao predlog za njegovo razrešenje sa dužnosti zbog odlaska u penziju, obratio Odboru za pravosuđe i Narodnoj skupštini Republike Srbije, pozvavši se na stav kolegijuma Republičkog javnog tužilaštva, koje je predložilo tri ličnosti koje bi mogle obavljati, kako piše u podnesku, dužnost republičkog javnog tužioca. To su: dr Dragomir Nedić, Milena Inić-Drecun i Miljan Šarčević.
Odbor za pravosuđe i upravu Narodne skupštine Republike Srbije je predlog gospodina zamenika republičkog javnog tužioca i vršioca dužnosti, Staniše Ivanovića, stavio na dnevni red svoje sednice i zaključio da Odbor nije nadležan da imenuje v.d. republičkog javnog tužioca, ali da, pošto je ovlašćeni predlagač za tužioca, po principu - ko može više, može i manje, može da da svoje mišljenje ko od predloženih kandidata treba da obavlja ovu funkciju. Odbor je o tome raspravljao, glasao i velikom većinom glasova utvrdio da funkciju v.d. republičkog javnog tužioca treba da obavlja dr Dragomir Nedić. Nakon toga je dr Dragomir Nedić preuzeo funkciju v.d. republičkog javnog tužioca. Njegov potpis je deponovan, overen itd.
Po mišljenju Odbora, i tu je poenta i kraj mog uvodnog izlaganja, predlog gospodina Ivanovića i saglasnost Odbora da od tri kandidata to bude dr Dragomir Nedić, predstavlja upravo onaj akt kojim se konkretizuje ko će od zamenika republičkog javnog tužioca obavljati funkciju republičkog javnog tužioca, kao vršilac dužnosti, kada to on ne može da čini. Imajući ovo u vidu (većinom - 10 glasova za i tri uzdržana), Odbor za pravosuđe i upravu Narodne skupštine Republike Srbije daje svoje mišljenje Narodnoj skupštini Republike Srbije da je predlog za tužilačke funkcije - predlog koji je učinio ovlašćeni predlagač, v.d. republičkog javnog tužioca, i da nema prepreka da se o tom predlogu raspravlja i odlučuje. Hvala.