Ako ste nervozni što govorim istinu, molim vas da se suzdržite. Ako ne možete da se suzdržite, onda molim predsednicu Narodne skupštine da vazda jedna drugoj pomognemo da ovde bude dijalog.

Čula sam. Zahvaljujem.

Dakle, ova dva stava govore ono što vi u suštini predlažete, izuzimajući folklor rasprave koja se dešava u ovoj sali i koja se dešavala na odborima.

Ponoviću ovde za kraj, u pokušaju da vam predložim da prihvatite ovaj amandman, i ovaj amandman, kao i svaki drugi, glasa se grupno na sednicama odbora, to što se ovde ne razume šta to znači ili što se misli šta nas briga, mi smo većina, možemo kako hoćemo govori jednako o vladajućoj većini, kao i opoziciji. To je naš nesporazum, banalan, ali dubok, ne može grupno da se glasa o amandmanima.

Ne može da nas nervira što ima 42 amandmana. Ne možete podizanjem ruku da proglasite da Poslovnik ne važi na sednicama odbora i da bude grupno glasanje protiv amandmana. Ne može. Iz istih načina posmatranja šta je institucija, šta su odbori, istih, iz istih cipela ovde slušamo neznanje o pregovaranju tokom postizanja SSP. Mislim pre više, nego kasnije mi ćemo zajedno ministre svedočiti o tome da naš amandman DS u suštini predstavlja poštenu i primenjivu verziju vašeg osnovnog predloga.

Nema laži, nema prevare. Ako imaš dvojno državljanstvo, izvoli dva hektara. Dva po dva, dva po dva, dvadeset puta po dva, kako god, ali je to ono što će se u suštini dešavati uz blokade u odnosu na uslove. Vi nećete da govorite ovde o otuđenju privatnog, a to piše u nekim zakonima drugih zemalja koje su takođe potpisivale SSP, ali govorite o otuđenju poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini. Ili su isti uslovi, a i ono uslovo, i ovo uslovo i ovo otuđenje i ono otuđenje ili hoćemo da na prilično amaterski način i aljkavo pokušamo da sakrijemo ono što se sakriti ne može. Privatno poljoprivredno zemljište će biti prodavano. Jedino je pitanje – kome? Hvala.

Zahvaljujem.

Krunski dokaz aljkavosti i neznanja.

Ministre, gde je granica između Hrvatske i Srbije? Gde je granica između BiH i Srbije? Postoji li granica ministre? Ovaj amandman je posledica katastrofalne izmene i dopune Zakona o poljoprivrednom zemljištu iz 2015. godine, sa vrlo sličnom odredbom. Kako ćete bilo kome ko dođe kod vas da izmerite 10 kilometara od granice sa Hrvatskom i Bosnom koje nisu utvrđene?

Jel razumete razmere - nemam pojma, ali dobro zvuči.

To je ovaj amandman. To je umesto svega važnog o čemu treba da se razgovara u ovom društvu. Granice Hrvatske i Srbije nisu utvrđene kao ni granica Bosne. Ako će odgovor biti jednom će biti utvrđene, onda ja pitam pa što ne stavite ovde administrativna granica po obavezujućem pravnom aktu koji je potpisala Beograd i Priština i to će jednom biti usvojeno, ali nije sada usvojeno.

Nije sada usvojeno, sada nije na snazi. I šta više, ništa nismo naučili, iz grešaka koje je pravila Hrvatska dok je pristupala, a Slovenija već bila članica EU. Vrlo sličnim ponosom na neznanje.

Hrvatska je prenebregla, zatim Slovenija za crtanjem granice na morskom dnu u Piranskom zalivu, te granice nije bilo, te ni kod Badintera nije bilo.

Ja sam isto molila i 2015. godine u decembru kada je donet ovaj grozan zakon koji je sada na snazi i sada šest meseci kasnije ja slušam – mi čuvamo naše granice, od narodnih poslanika koji ne znaju da mi naše granice nismo utvrdili. Nismo ratifikovali, nismo potpisali sporazum.

Zašto sam vam rekla da je mnogo bolje kad vas ja, recimo, kritikujem, nego kad slušate naučene rečenice za hvalu, zato što ćete vi imati problem, jer će da dođe neko i tražiće šumu, parcelu, znaju ovde svi kako je lep gornji Dunav, deset kilometara odatle, kako je dobra Bačka zemlja, imaćete to i u Sremu. Kako ćete odbiti da date saglasnost za prodaju privatne parcele od dva hektara? To sutra budu i male parcele, uglavnom voćnjaci i ostalo.

Kako ćete mu reći, šta ćete mu reći? Izvinite, ne znamo, nismo utvrdili granicu između Srbije i Hrvatske. Lakoća kojom se o ovakvim stvarima na ovakav način govori, govori o svima nama. Nije to ni na polu zlu vladajuće većine niti je na korist nekakve opozicije, niti na štetu ovima ili onima. To je neozbiljno i posramotno, a vi samo mislite da je i pokorisno. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, koji je stupio na snagu 2013. godine, nakon ratifikacije svih zemalja članica EU, ratifikovan ovde u Narodnoj skupštini septembra 2008. godine, razlog je da pri donošenju ovog zakona prvo iskažem svoju ličnu, političku i svaku drugu zahvalnost političkim odlukama Socijalističke partije Srbije, Socijaldemokratske partije Rasima LJajića, Saveza vojvođanskih Mađara, Liberalno-demokratskoj partiji i političkoj odluci narodnog poslanika Tomislava Nikolića, koji je tog septembra doneo odluku da poslanički klub kojim je predsedavao tada treba da podrži na glasanju ratifikaciju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. To je važan momenat.

Mislim da je vreme da odrastemo i da prestanemo u ovoj Skupštini da govorimo – mi nemamo sa tim ništa, to su ovi žuti. Vi kažite koliko god dugo hoćete da nemate sa tim ništa, to su ovi žuti, ali ideja koju su ovi žuti nosili je pobedila i mi smo sad svi zajedno politički izvođači ideja EU. To je dobra vest. Šta ne valja?

Ja se izvinjavam poslaničkoj grupi Srpske radikalne stranke, njih izuzimam. Oni nikad neće sa žutima nikakve ideje, na svoju štetu, ali nema veze.

Dakle, to su važni trenuci u istoriji jedne zemlje, važni trenuci u istoriji parlamenta jedna zemlje i važni trenuci za budućnost jedne zemlje. Kad u ovoj sobi bude dovoljno odraslih ljudi, onda ćemo na takav način razgovarati. Dok budemo mislili da možemo da kobajagi imamo stav da mi sa tim ništa nemamo i taj SSP, to je u stvari skroz sve bez veze, nego moramo, dotle neće biti reformi u društvu.

Znate šta je loša vest? To je loša vest za vladajuću koaliciju. Bez obzira na podršku, nećete vi kao vladajuća koalicija ni zbog SSP-a, ni zbog prodaje zemljišta izgubiti podršku, nije to razlog da ljudi kažu - nećemo ovu vladajuću koaliciju. Izgubićemo tempo da iskoristimo šansu da stvarno menjamo društvo, ostanemo li ovako detinjasti u raspravi kakvi jesmo.

Evo ilustracije. Narodni poslanici dobiju predlog zakona, u tom predlogu zakona ima obrazloženje i narodni poslanici čitaju to obrazloženje. Vlada je, šaljući Predlog izmena i dopuna Zakona o poljoprivrednom zemljištu, u obrazloženju za ustavni osnov navela član 97. stav 1. i tačku 9), tačku 12) koja govori o obezbeđivanju održivog razvoja i mere za podsticanje ravnomernog razvoja i unapređenju životne sredine. U razgovoru na Odboru i ovde ustavni osnov je član 85. Pa, odlučite se. Ako jeste ustavni osnov, onda kao odrasli ljudi unesite to u Predlog zakona koji dođe narodnom poslaniku. Ako nije, ne lažite. Toliko je jednostavno. Dakle, član 85. služi kao poštapalica za - ne bi mi ovo da usvojimo, ali eto. Nemojte to da radimo.

Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju je dobar. Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju je doneo dobra i ekonomiji Srbije i statusu Srbije, na svim onim poslovima gde se inače menja, ne samo kada je u pitanju ekonomija, trgovina, razvoj i poljoprivreda. On je važan dokument i kada su počelo pregovori između Srbije i EU, novembra 2005, takođe je bilo odraslih ljudi koji su sarađivali zato što je to bilo dobro za Srbiju. Ja sam sarađivala sa onima koji su tada govorili da na žute treba sanitarni kordon. Ne možete vi ideju da se ova Srbija uredi i odraste ničim oblatiti, koliko god žute ružili, samo možemo zajedno da gubimo vreme, kao što to radimo sa ovim zakonom.

Dalje, sa igranjem sa ustavnim osnovom, to se, ministre, ne radi. To se, prosto, ne radi. Ne pošalje se meni ustavni osnov u kome ne piše član 85, a u raspravi se priča o članu 85. kao ustavnom osnovu. To se ne radi, kako da vam kažem. Ozbiljni ljudi po EU, na koju mi hoćemo da ličimo, to ne rade. Ovo nije zamerka, ovo je sugestija. Doći ćete vi za manje od šest meseci sa neminovnim izmenama i dopunama zakona koji se tiču važnih poglavlja 11, 12 i ostalo, da li će da završimo sa fazom da li je član 85. ustavni osnov ili nije.

Šta je suština ovog zakona i zašto ja neću da glasam ako se ne prihvate amandmani koje smo predložili? U članu kojim definišete poljoprivredno zemljište u državnoj svojini briše se rubrum, da bi se uvelo da se govori samo o zemljištu u privatnoj svojini. Nemam ništa protiv. Pravna lica uopšte nisu tema ovog zakona. Pravna lica mogu sad da imaju zemlju koliko hoćete. Koliko je to javno i jasno ko su pravna lica, ko laže, ko preti seljacima, ko hapsi, ko ne da zemlju, ko je kriminalac, ko nije to nije predmet vašeg zakona, uopšte. To je naš posao. Mi bismo trebali, narodni poslanici, da 'leba jedemo od toga, da utvrdimo da li se po prethodnim odredbama Zakona o poljoprivrednom zemljištu, koje nisu tema izmena i dopuna, odvijaju procesi u Srbiji na štetu Srbije, a na korist male grupe ljudi koja misle da im se arogancijom, bahatošću može sve po Vojvodini i šire od Vojvodine. Ne, nije tema.

Zašto tražim da ostane poljoprivredno zemljište u državnoj svojini? Zato što ste dodavanjem samo nadnaslova da se radi o privatnoj svojini, brišući - državnoj svojini, ostavili Glavu 2.2 u kojoj i dalje stoji kako ide promet zemljišta u državnoj svojini i nijedna odredba nije menjana tu. Zbog toga sam napisala da tražim da se briše taj član izmena i dopuna, jer je to jedna svojevrsna zakonska obmana da sa državnim zemljištem se neće baš ništa desiti. Hoće, kao što se dešava. Hoće, kao što smo tvrdili i vašoj prethodnici, ministarki Snežani Bošković Bogosavljević, da su izmene i dopune zakona iz 2015. godine loše i štetne. To imamo na terenu.

Na kraju, umesto svih ovih maštovitih, neću da kažem, uvek volim da čitam tekstove koje radi struka, a znam da prepoznam kad je neko smislio neku politiku, a kada je struka uradila odredbe kroz član 72đ, koji dodajete u ovaj zakon. Vi hoćete da kažete tim odredbama dve stvari: ili nikada niko ko je član i državljanin bilo koje zemlje EU neće moći da kupi zemlju, ili će to moći ljudi koji imaju dvojno državljanstvo. To je poruka vaših odredbi koju sam ja svela na te dve. Ako hoćete to već tako, napišite onda to u zakonu. Odrastimo. To je cela ideja.

Kako se i na koji način ustavni osnov i član 97. poštuje ili ne poštuje, završiću samo sa jednim predlogom ministru Nedimoviću. Vi ste spominjali „Tenisa“, mi znamo kako „Tenis“ sa svojim biznis planom dolazi do 30 plus 10, ili 15 plus 15 hiljada hektara. Uđite u Skupštinu i unesite nitratnu direktivu. Ja ću da podržim investicione planove „Tenisa“ posle stupanja na snagu nitratne direktive. Toliko je jednostavno zaista biti evropski orijentisan. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Ministre, vi ste Vlada. Meni pošaljete dokument gde piše ustavni osnov. Zakona važan, hitan postupak i sve ostalo. Ne može ovde da ne piše član 85. pa ste se vi ovde posle setili. Nema veze, ja razumem kako se to dešava. Raznih sam se ministara nagledala i lakše je bilo onima koje nisam podržavala, ne znam kako da vam kažem. One koje ja podržavam, njima je mnogo teže.

Zašto vam to govorim. Zato što Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, šta god vi komentarisali o pregovaranju, to je vaše pravo. To ne stoji činjenično, ni za 2005. godinu, a pogotovo ne za 2006. godinu kada su odnosi između EU i Srbije bili zamrznuti zato što Srbija nije sarađivala sa Hagom. Niko nije sa nama pregovarao ni o čemu. Znači, kad god hoćemo da zaista napravimo pomak onda i član 85. i član 97. nabrojte koliko god hoćete članova, vi ste Vlada, vi meni dajete da čitam, ali nemojmo više – hteli smo, ali eto. Naše dobre namere, ali eto, nije nam uspelo. To je pradigma zato s vama to mogu da razgovaram, ne mogu sa svim ministrima, zato što ima neki koji čuju i neki koji ne čuju, pa da se ne trošim na druge koji ne čuju. Pradigma je – hteli smo, ali nije nam uspelo. Nemojte hteli smo.

Kažite sada vidim tumačenje člana 85. nismo ga stavili i sve je pet. Nikakvu direktivu, ja ću vam potpisati ako treba, a vi znate da je to šest članova i dva pre nego što ide u izdavanje bilo kome u Vojvodini, bilo koja zemlja, jer je važno da nam ostane ne lagune oseke ili čega god, nego zdravo zemljište, zdrava voda i zdrav vazduh. Hvala.

Zahvaljujem se i pozivam se na kršenje člana 27. i člana 103. Dakle, pozivam se na pravo da intervenišem sa povredom Poslovnika sa nadom da nismo svi pažljivo slušali narodnog poslanika dok je u replici koristio svoje retoričke veštine. Reći – pokupite se vas dvojica pa idite do Jasenovca, ima tamo nešto zanimljivo da se vidi je nedopustivo. Nas svih radi, to nije retorika, to nije ni oratorstvo, to nije čak ni elementarna veština da se bude ciničan, sarkastičan ili kakv god stilski u replici.

Potpuno sam sigurna da i zbog umora i zbog toga što je već šest sati i radimo toliko da nismo svi pažljivo slušali. Ja jesam i zbog toga vas molim, ne da se o ovome glasa nego da zaista sve nas zamolim da pažljivo slušamo i da se uzdržimo od takvih ciničnih duhovitosti u pokušaju da nekome ko nam je politički protivnik stavimo do znanja koliko smo superiorni u šalama kojima nije mesto u Narodnoj skupštini.

Sa punim uvažavanjem na slobodu govora reći – idite u Jasenovac, tamo ima nešto zanimljivo da se vidi, nije sloboda govora. Tu nema dveju strana. Tu nema stila. To je jednostavno sramota.

Zahvaljujem.

Sednica koja je u toku je isključivo skupštinska stvar Skupštine i narodnih poslanika. Izbori svih ljudi čije su biografije pred nama, nemaju veze ni sa Vladom, ni sa predsednikom, osim sa predlagačima, ni sa drugim nezavisnim telima, imaju veze isključivo sa narodnim poslanicima.

Ukoliko imamo svest o tome šta znači biti narodni poslanik i šta znači imati integritet narodnog poslanika, zašto je zakonom i Ustavom predviđeno da ovako biramo ljude? Zato da bude dijaloga o tome koga biramo. To je ključna ideja i izbora Zaštitnika građana i članova Fiskalnog saveta i Agencije za borbu protiv korupcije, da ne bude stranačka partijska stvar. Na tome je ova sednica propala.

Vlast je rešila da od svega napravi stranačku stvar, da sve bude stranačka tema. Rešili ste da je Kosovo stranačka tema, ne treba vam niko. Rešili ste da su evropske integracije stranačka tema, ne treba vam niko. Sada ste rešili da su izboru u nezavisnim institucijama i regulatornim telima stranačka, partijska stvar. Ne treba vam niko. Nije to dobro ni po koga. Šteta je zajednička. Znam da je neodoljivo, Poljska je, ja vas molim za svu vrstu dobacivanja da zatražite reč, ja sam vrlo raspoložena za replika i vrlo maštovita u odgovorima, a zakona koji treba da izgrade konsenzus i dijalog ne bi bilo da nisam iste ovakve razgovore vodila sa članovima svoje stranke.

Većinski Srbija ne trpi dijalog, nije to vaš monopol, samo ste usavršili poruku – sve u Srbiji je stranačka stvar, od Kosova i Evrope, preko izbora svih o kojima Skupština treba da odlučuje. Zašto je to problem? Zato što, ako ovu sednicu zamislite kao sednicu oko jednog astala za kojim se pravi dobra država i dobro društvo, onda su tri noge tog astala i zakonodavna, izvršna i sudska vlast. Četvrta noga je prostor javnog dijaloga, prostor institucionalnog dijaloga, prostor medijskog dijaloga, prostor koji vi ne želite. Zato imamo sto na tri noge, za kojim ćemo pokušati da gradimo vladavinu pravu i gradimo dobru državu i dobro društvo.

Neće da valja, ja mogu samo da izrazim srdačno žaljenje, jer je šteta zajednička. Mogu da izrazim žaljenje za sve što će ljudi koje ćete birati danas, i ovo je prvi put da neće biti konsenzusnog glasanja kod Zaštitnika građana poput članova Fiskalnog saveta. Ovo je prvi put da smo otišli daleko korak unazad od teškog vremena kada smo pravili polukorak, mali korak i još manji korak da se stranački naprave mostovi i da razumemo šta je zajednička korist svih stranaka u Srbiji.

Nećete dijalog, hoćete zidove, hoćete bedeme. Od toga nikakvog dobra nikome ne može da bude uključuje i institucije za koje se zalažete. Zašto to želite? To je već pitanje stila, stava, pogleda na svet, želje da se sve ono što bi trebalo da bude javnog dijaloga u Srbiji drži u pokornosti, a ne u disciplini. Pokornost zahteva poslušnost, poslušnost zahteva strah, a dijalog zahteva disciplinu, volju, napor da se u dijalogu učestvuje.

Meni je žao da se kroz dva smešna primera može pokazati koliko ne želite dijalog. Prvi je rad institucija ove Skupštine od odbora koji povlači tuđe predloge, do papira koji je stigao u Skupštinu, koji je potpisao generalni sekretar predsednika Srbije u kojem on traži hitan postupak. Aman ljudi, nemojte to da radite. Ako volite, izvolite, već smo gledali 90-tih, gledamo sada u Poljskoj, gledamo u Turskoj, ako baš volite da ponovite tuđe greške na zajedničku štetu, ne postoji niko na žalost ko može da vas spreči. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Pominjanje, poređenje, diskvalifikacija i kvalifikacija toga da li žena može da bude ministarka odbrane, za moju molbu, da se manete svi zajedno ovde u sali, tamo napolju, po crkvama, po medijima, gde god hoćete, da vam žene budu sitan kusur za rasprave za koje nemate ni znanja, ni snage. Da se manete toga. Kako da vam kažem, mislim da je vreme da se stvarno manete toga.

Da li ću ja ili neću umeti da budem ministarka odbrane, to će zavisiti od toga da li će ili neće DS uspeti da vrati sav svoj ugled kod birača, da ponovo formiramo Vladu i da li bih ja uopšte ikada prihvatila poziv da budem u izvršnoj vlasti. To je pitanje političkog stava. To je pitanje i političkog znanja. Možete to da me pitate i ja ću vam reći – ja sam parlamentarka. Mislim da je ovo mesto gde se dešavaju najvažnije stvari u državi i društvu. Po tome sam u manjini i zato ovaj parlament ima malo ugleda. Ali, sa onoliko ugleda kojeg ima, ja vas najljubaznije molim, manite se toga da vam kvalifikacije žena budu sitan kusur, nije lepo. Hvala.

Zahvaljujem.

Amandman kolege Vukadinovića je proceduralno prilično jednostavan. Predlagač je predložio da se uvede ministarstvo evropskih integracija, narodni poslanik traži da se ne uvede. Rasprava o tome bi trebalo da traje vrlo kratko, da jedni kažu zašto je dobro, drugi kažu zašto nije dobro. Ali rasprava koju svedočimo, neki od nas učestvuju, i koju slušaju građani Srbije je sve samo ne kratka, i sve samo ne rasprava o amandmanu da se u zakon o ministarstvima uvede ministarstvo za evropske integracije.

Štaviše, u ovoj sali u kojoj bi trebalo da sede ljudi koji tačno znaju šta su evropske integracije, a šta je dijalog Beograd-Priština, namerno smo doveli ljude u zabludu. Pošto evropske integracije nemaju nikakve veze sa dijalogom između Beograda i Prištine, osim u delu u kojem je otpočeo proces pregovora sa Poglavljem 35, u kojoj su unet po sadržaju - dogovoreno, potpisano i sporazumom obavezana Srbija na normalizaciju odnosa Beograda i Prištine. Ministarstvo evropskih integracija neće se baviti ni Prištinom, ni dijalogom, ni Kosovom.

Nije lepo da mi ovde pričamo o jednom predlogu – za, a drugom – protiv, a da namerno unosimo, nadam se namerno, nadam se da je ovo sve deo, kako da vam kažem, komunikacije – ja ću sada da ti bacim temu, pa ćeš ti da se zakačiš za temu, pa ćemo da se bavimo tom vrstom, uslovno govoreći, jakim izrazom, kič patriotizma kada je Kosovo u pitanju. Nadam se da je namerno, jer ako je autentično da ne znamo da ministarstvo evropskih integracija se ne bavi, da se šefica pregovaračkog tima ne bavi Poglavljem 35, onda imamo mnogo veći problem, nego što je ideja predlagača propisa da ministarstva za evropske integracije bude, ili nego što je ideja podnosioca amandmana – da ga ne bude. I jedno i drugo je legitimno.

Ono što je onespokojavajuće za neke od nas je da raspravu o tome zašto je za jedne i za druge legitimno da budu za ministarstvo, a drugi protiv, da mi ne koristimo šansu da zaista o tome razgovaramo, da ne koristimo šansu da zaista podelimo informacije o tome, to ministarstvo za evropske integracije čime će se baviti, da predlagač obrazloži da li će biti ostavljene radne grupe u ostalim ministarstvima, da bi bila omogućena horizontalna komunikacija ili ćemo napraviti zajedničku štetu zato što ne razgovaramo o tome kako će biti organizovano ministarstvo.

Buduća mandatarka i predsednica Vlada i svi ministri trebalo bi da slušaju ovu našu raspravu i da znaju šta ne bi smelo da se desi u ministarstvu za evropske integracije. U ovom slučaju, podržavam generalno ideju da bude ministarstva i da bude snage Kancelarija za evropske poslove. Bila sam podnosioc jednog kreativnog dokumenta da se osnuje Kancelarija za evropske integracije 2004, 2005. godine, ali sa zaista tonom razočaranja. Pre svega, zato što mislim da je prošlo dovoljno vremena, zaista dovoljno vremena, da bismo smeli i 2017. godine da, umesto da govorimo o poslovima koje treba da obavlja ministarstvo za evropske integracije, govorimo o tome šta je ko kome uradio na Kosovu i kada.

Posebno onespokojavajuće je što nama treba unutrašnji dijalog o Kosovu. Ako ovako mislimo da ga vodimo, mene ćete izbaciti iz tog dijaloga. Mene ćete ubediti da ne govorim evropskim prijateljima da dajem podršku Vladi Republike Srbije za sve poslove koje radi na normalizaciji. Mene ćete odbiti tom vrstom kič namere da se ne govori o temi treba li nam ili nam ne treba ministarstvo evropskih integracija i da se promoviše neznanje o tome gde je mesto dijaloga između Beograda i Prištine.

Čemu to? Tom dijalogu treba da prisustvuju i SRS i DVERI i DSS i nezavisni poslanici. Trebaju nam svi da slušamo jedni druge i da čujemo jedni druge, kada je u pitanju ogroman spisak poslova za buduće ministarstvo za evropske integracije i još teži spisak poslova za Kosovo.

Ako ćemo i ubuduće da razgovaramo tonom kojim ja prisustvujem skoro dva sata ovde, onda nemojte da očekujemo drugačije rezultate nego što ih imamo sada.

Pogotovo bih molila kolege, koji su se ovde osudile da citiraju razgovore sa sastanaka za koji se zna da nisu za citiranje, da to ne rade, da se uzdrže od toga, ako je moguće. Ako se to radi, da onda to svi radimo, pošto svi imamo neke neformalne sastanke, ako se igramo, da se igramo. To je nedostojno svih nas, nezavisno od toga šta piše u Poslovniku.

Neću podržati amandman kolega koje traže brisanje uvođenje ministarstva za evropske integracije. Neću podržati ni zakon koji vi predlažete, jer me ostavljate bez odgovora - šta će da radi to ministarstvo, kako smo zamisli to što su nadležnosti? Ostavili ste me bez odgovora za direkciju za E-upravu, zašto nema nadzora za organe upravljanja, koji odjednom idu u Ministarstvo energetike. Nije nas briga, ko me ostavi bez odgovora ne može od mene da očekuje pozitivan odgovor glasanja za… Ali, to što nisam za amandman koji je kolega podneo ili što nisam predlog vašeg zakona, to me ne oslobađa obaveze da pažljivo slušam šta jedni drugi govore i da sa žalošću zaključim da smo ponovo poslali poruku - da nam je ovde važnije šta ćemo jedni drugima da kažemo, nego da svima van ove sale bude jasno da smo razumeli koliko je veliki problem normalizacije i dijalog Beograda i Prištine i da smo razumeli kakav je zadatak nove generacije političara. Mislim da smo propustili šansu da to uradimo i ovom raspravom, nažalost. Hvala vam.

Zahvaljujem. Koristim vreme ovlašćene predstavnice poslaničke grupe.

Amandman kojim se traži da se umesto ministra bez portfelja ustanovi ministarstvo je legitiman zahtev narodnih poslanika. Nisam sklona da glasam za takav amandman, ali sam sklona da podelim sa vama nekoliko činjenica, za koje bih molila da se prorede u javnom jeziku.

Visok natalitet, nerazumno visok natalitet, imaju najsiromašnija društva, društva koja imaju najveću stopu rađanja i najveću stopu, istovremeno, i smrtnosti novorođenčadi, su društva koja su sa bruto domaćim proizvodima na granici siromaštva.

Dakle, bilo bi dobro da se u javnom jeziku, u raspravama, uzdržimo od toga da tvrdimo, pošto je očigledno lako oborivo, da decu ne rađamo zato što smo siromašni, to je prvo, a drugo, da tvrdimo da se cela ta pojava zove bela kuga.

Taj izraz je uvredljiv za žene. Žene imaju pravo, kao i muškarci, da odlučuju slobodno o tome da li će decu rađati ili ne. To je ključna tačka oko koje treba da se vrti i budući posao ministarke bez portfelja ili, ako prihvatite amandman kolege, i ministarstva za porodicu i za demografiju. Pravo na izbor. Tamo gde ljudi nemaju pravo na izbor, tamo se deca rađaju u nerazumno visokim stopama i umiru, takođe, u nerazumno visokim stopama.

Ako pogledate zemlje članice Evropske unije, ako pogledate skandinavske zemlje, Kanadu, onda ćete videti potpuno drugačiji društveni kontekst u kom se deca rađaju. Poštuje se pravo na izbor i deca su poželjna, a društvo zna da ako su deca poželjna, onda mora da se napravi mreža podrške za porodice sa decom, i za oca i za majku. To znači da oboje mogu i da rode dete i da nastave karijere. To znači da se u finansijama, u budžetima koji se skupljaju od svih nas, populaciona demografska politika stavlja visoko na vrh. To znači da imate pristup poverenja ljudi jednih u druge, što u Srbiji nije slučaj.

Nećemo imati nikakvog uspeha u promeni te atmosfere da ili su „žene krive što nema dece“, pa postoji bela kuga, ili - nemamo šta da jedemo, pa nemamo dece. Koliko god ja imala tačnih podataka o tome koliko je siromaštvo u Srbiji, kakva je stopa i koliko se po objektivnim istraživanjima može utvrditi. Dokle god te dve stvari budemo pričali, nećemo pričati o najvažnijoj stvari - zašto želimo decu u Srbiji, gde ćemo ih prihvatiti, ko će s njima raditi, u kakvoj će okolini rasti, kako će biti podržana majka, kako otac, kako porodica gde postoji samo majka ili samo otac, sva deca, različita deca.

Dok ne budemo razumeli da je centar dobre populacione politike pravo na izbor, dotle ćemo se vrteti u svakidašnjim jadikovkama kako nas ima sve manje i kako nas nikad neće ni biti i dotle ćemo slati jednu potpuno nerazumnu poruku i ženama i muškarcima u fertilnom dobu.

S druge strane, kada u ovom istom parlamentu donosimo dobre propise o medicinski potpomognutoj oplodnji, postoji u toj raspravi jedna rečenica koja ne bi smela da se čuje u našem društvu, a to je da se žena ostvarila kao majka, da se dokazala kao majka. Time kažete da žena nema pravo na izbor. To su vrlo ozbiljne stvari, jednako diskriminatorske kao kada mimo Ustava, mimo antidiskriminacionog zakona neko smatra da je politički stav da vređa nekog na osnovu ličnog svojstva. Nije, zabranjeno je takvo ponašanje. Piše u 1. članu gde se definiše u antidiskriminacionom zakonu šta su lična svojstva. U Ustavu piše da svi imamo jednaka prava.

Znam da moja intervencija neće zaustaviti ni učestalost izraza bela kuga, ni jadikovke nad tim da nas je sve manje, a pogotovo neće zaustaviti potpuno nerazumne rečenice da se neko dokazao i ostvario zato što je majka. Nadam se da neće biti rečenice da se neko dokazao i ostvario kao otac. Znate, ta rečenica ne postoji u našem društvu, to je neverovatno, ja to smatram diskriminatorskim, inače, i da ćemo razumeti da je vreme za vrlo ozbiljne rasprave u našem parlamentu o tome šta želimo za dete koje će se roditi sledeće godine u Srbiji, kako da mu izgleda život 2021. godine, kako 2030. godine.

Kad počnemo tako da razgovaramo, ko god da su majka i otac tog deteta, onda ćemo razumeti razliku i razumećemo zašto su u zemljama zapadne Evrope, gde je takođe nizak natalitet, muškarci i žene zadovoljni svojim izborom da sebi naprave potomstvo ili da sebi ne naprave potomstvo. Sloboda izbora je ključ za dobro rešavanje ovog problema.

Amandman koji smo, kolege iz DS, podneli zajedno na predlog Narodnoj skupštini tiče se dodavanja u prvom pasusu člana 4. izmena i dopuna zakona, odnosno člana 5a kojim se uvodi ministarstvo za zaštitu životne sredine, da posle reči: „odobravanja prekograničnog prometa otpada i zaštićenih biljnih i životinjskih vrsta“ da se dodaju reči: „staranje o vetrozaštitnim pojasevima“.

Nedostatak vetrozaštitnih pojaseva je paradigma rastočenosti našeg društva. Kada pogledate rezultate i kada pogledate uporedno vetrozaštitne pojaseve i pošumljenost u Srbiji i u regionalnim okolnim zemljama, onda ćete videti koliko smo mi više stanovništvo nego društvo.

Zašto su vetrozaštitni pojasevi paradigma? Zato što su kao tema koja je strašno važna za odbranu od smetova, za odbranu od klizišta, za procenat pošumljenosti, za lepotu u krajnjoj liniji na dolmama i uz puteve, zato što vidim da je ta tema upala u čuvenu rečenicu – to nije moj posao. Odete u lokalnu samoupravu i oni kažu – nije to naš posao, to radi saobraćaj. Odete u pokrajinski saobraćaj, oni kažu – nije naš saobraćaj, nego republički zakon o bezbednosti saobraćaja, pa oni kažu – nije naš saobraćaj, nego je urbanizam. Odete u urbanizam, pa oni kažu – nismo mi, nego lokalna samouprava. Onda donesemo ovde Zakon o šumama gde prostor od pet ara u kojem bi trebalo da postoje vetrozaštitni pojasevi nije ubeležen nigde. To je paradigma srpskog šlamperaja prema nečemu što je dragoceno da imamo, što je na korist svima i što spada u onu rečenicu i mudrost koju sam podelila sa vama. Kada počinje razvoj nekog društva? Kada ljudi počnu da sade drveće, a znaju da u krošnjama i hladu tog drveća neće uživati.

Zašto tražim da konačno ministarstvo za zaštitu životne sredine bude nadležno za vetrozaštitne pojaseve? Zato što neko mora. Neko mora da ukine tu paradigmu – nije moj posao. Od toga što nije moj posao mi nemamo drveće. Kada nemate vetrozaštitne pojaseve, onda imate klizišta tamo gde ne treba da ih bude. Kada uklonite vetrozaštitne pojaseve iz retencija, onda imate plavljenje bujičnih voda tamo gde ih ne bi inače bilo. Kada nemate vetrozaštitne pojaseve uz regionalne puteve, čak i uz naselja, puteve, da ne govorim o autoputu, onda imate smetove, led, nanose kiše, sve ono za šta morate da dajete pare da se čisti, a što vetrozaštitni pojasevi inače zadržavaju.

Moja koleginica Nada Lazić i ja važimo za dve, od mnogih, osobe koje se zalažu da se ovaj problem reši. U knjigu utisaka na jednoj od benzinskih stanica na putu za Novi Sad ona je upisala – posadite vetrozaštitne pojaseve. Stoje na vetrometini, na dunavskoj obali. Teško je ljudima koji rade na pumpi, nanosi sneg, sadite drveće. Vetrozaštitni pojas nije obična sadnja drveća. Mora da bude više stepena, mora da se zna vrsta biljke, mora da se zna ko ih održava, mora da se zna ko stara. Najlakše je možda odrediti ko će da brine o tih pet ari o kojima sada ne brine niko i još lakše je odrediti vrstu brzorastućeg ili bilo kog bilja, drvenastog, žbunastog ili visokokrošnog koje će biti posađeno, treba ga sačuvati. Ne bi bilo ni prvi, ni poslednji put da sadnice očupane, iščupane nestaju.

To je razlog zašto ja zajedno sa svojim kolegama iz DS tražim da prihvatite ovaj amandman i da ministarstvo za zaštitu životne sredine konačno počne da vodi računa o vetrozaštitnim pojasevima.

Šta bi bio sledeći korak? Logično je za poverovati da će prvi sledeći naredni korak nove ministre ili ministarke za zaštitu životne sredine, a onda i mandatarke, tada predsednice Vlade, biti rebalans budžeta. Imamo dva nova ministarstva, imamo nova tela i mi bi morali da imamo rebalans budžeta, kao jednu od prvih tačaka dnevnog reda. To je i povoljna okolnost za staranje. Ne mešam se u to kako će stručni ljudi u ministarstvu, stranački, kakvi god hoćete, rešiti kako da se stara, ali da se odmah opredele u rebalansu budžeta sredstva za prvi korak.

Možda nas istorija neće pamtiti po dobru, po mnogim istorijskim događajima, ali mogu da vam garantujem da će nas sledeće generacije pamtiti po dobru ako za 15 ili 20 godina od danas vidi visoke, razvije i zdrave vetrozaštitne pojaseve širom Srbije i pošumljenost Srbije povećanu za neophodnih pet procenata, koliki bi bio prosek, kolika je i EU. Ovo je zajednički, jedan od prvih zajedničkih poslova koje bi mogli zajedno da obavimo ako bude dobre volje sa vaše strane. Hvala vam.

Da li imam vremena od ovlašćene? Ne znam da li imam.

Zahvaljujem.

Zakon o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima ima na prvi pogled dve velike izmene i dve manje, možda ne tako uočljive izmene u odnosu na trenutno važeći Zakon o ministarstvima iz 2014. godine, pošto posle vanrednih izbora 2016. godine nismo menjali Zakon o ministarstvima.

Dve velike izmene su dva nova ministarstva, zaštita životne sredine i za evropske integracije. Dve manje su ukidanje Direkcije E-uprave. Na kraju ću pitati predlagača da mi obrazloži motivaciju za ukidanje E-uprave i način kako će se poslovi koji su bili povereni Direkciji obavljati ubuduće i drugo, što deluje kao manje važno, da se svaka kadrovska rešenja, odnosno sve što se tiče organa upravljanja daje za ministarstvo koje je nadležno za gasnu privredu i za naftnu privredu.

Kada imate iole iskustva sa zakonima onda iz te dve krupnije i dve sitnije možete da odmah da pročitate razloge za profil ovakvih izmena i dopuna zakona. One su posledica koalicionog dogovora, i to je prva loša vest ovom zakonu. Oni nisu posledica strateških opredeljenja ni koalicije, ni personalno ljudi koji će biti predloženi nama da budu članovi Vlade. Ovo je proisteklo iz „Daj mi ga, moje je prvi sam ga video“. Nažalost, predstavlja samo jedan u nizu takvih zakona koji su u ovoj Skupštini donošeni.

Šta je iskorak koji bih ja volela da vidim i iskorak o kojem je narodni poslanik Čedomir Jovanović govorio jasno da jasnije ne može biti. Dijalog o tome, ako ne umemo da napravimo dijalog o tome na koji način pravimo Zakon o ministarstvima teško da ćemo imati uspešna ministarstva. No, par reči o te dve veće izmene ministarstvo o zaštiti životne sredine i evropskih integracija.

Nadležnosti koje su pred nama, za koje postoji očita podrška većine i sam predlog za uvrštenje ministarstva za zaštitu životne sredine su bili moj amandman 2014. godine. Taj amandman je odbačen kao uvredljiv. Nisam imala dva minuta da obrazlažem amandman.

Nije malo zadovoljstvo videti, skoro u celini, svoje reči, tri godine kasnije i slušati obrazloženje da je neophodno ministarstvo tri godine kasnije. To smatram svojom greškom, ne vašom, jer smo izgubili vreme. Tri godine smo izgubili, nizašta.

Ako hoćete da imate dokaz, nosite valjanu ideju, a duboko verujem da je moja ideja o strategiji zaštitite životne sredine u ministarstvu, onda morate umeti da se izborite za svoju ideju da ubedite ljude koji neće da čuju, neće da uče, neće da znaju i ponosni su što ne znaju, jer je šteta zajednička.

U ovom slučaju zaista smatram svojom krivicom greškom i što mi je amandman u istom tekstu kakav je sada, tekst u ministarstvu odbačen kao uvredljiv, sa izuzetkom predsednika odbora, tadašnjeg narodnog poslanika Vlade Cvijana koji je rekao – ja nisam mogao da glasam da je amandman uvredljiv, ali je u redu.

Zašto je važno da imamo ministarstvo zaštite životne sredine? Zašto smo ga imali od kada je uvedeno prvo sa ministarkom Anđelkom Mihajlović, pa ministar Aleksandar Popović, itd, sa ministarstvima koja su bila vezana sa još nekim sektorom sa zaštitom životne sredine, da li nauka, da li poslovno planiranje ili u ovom poslednjem slučaju najgore moguće rešenje poljoprivreda, šumarstvo i vodoprivreda, zato što je to mrežno ministarstvo koje je važno za društvo iz najmanje tri razloga.

Na rastu i podršci ovog ministarstva, na strategiji koje političke stranke imaju o tome, počinje razvoj društva, Srbija to još uvek nema i to je opet zajednička odgovornost, mi ne razgovaramo o razvoju, mi se ili ponosni na to da neko ima reči, a neko sa druge strane nema uši ili obrnuto, mi se bavimo Srbijom koja ne postoji odavno. Mitovima i legendama koje odavno ne postoje, ne bavimo se razvojem, sem par mesta u Srbiji od kojih je jedna na primere Ženska platforma za razvoj Srbije koja se bavi stručnim dijalogom. Kako ćemo da izgledamo kao društvo i kao prostor za deset, pet, sedam godina. Ne kolege, ne bavimo se razvojem, bavimo se jedni drugima.

Od tog razvoja nema, bavimo se doskočicama političkim, a ne političkim dijalogom i promovišemo monolog u ovom domu i svugde i ovaj koalicioni sporazum je izraz jednog naviknutog monologa. Da se dogovorimo, pa da proteramo to kroz Skupština. Od toga nema razvoja i to je moja odgovornost amandmana, toliko koliko je vaša.

Šta će biti predmet rada ovog ministarstva za zaštitu životne sredine?

Podnela sam jedan amandman i nadam se da ću biti uspešnija, nego 2014. godine kada ste isto ovo odbacili, kao uvredljivo, još uvek me to zabavlja, moram da kažem.

Amandman koji se tiče retrozaštitnih pojaseva, zašto sam podnela taj amandman? Prvo zato što sa mnogim kolegama iz vlasti, iz opozicije se borim da progledamo i da vidimo da smo upropastili propise koji se tiču retrozaštitnih pojaseva, da to znači povećanu eroziju, da to znači smetnje u saobraćaju, da to znači nemar prema okolini.

Naš međusobni dijalog, kada je u pitanju zaštita životne sredine i na Odboru, predsednicima odbora i sadašnjim i prošlim je nešto što je meni davalo nadu da je dijalog o razvoju Srbije moguć i znam, bez obzira što je predsednik Odbora iz vladajuće koalicije, a i iz opozicije da nismo imali nesporazuma da čujemo jedno drugo, kada smo govorili o potrebi da se ustanovi ministarstvo zaštite životne sredine.

Slično postoji kada su u pitanju retrozaštitni pojasevi. Ima ovde kolega iz vlasti sa kojima je opet mogao dijalog, čak smo hteli da napravimo poseban zakon, da ustanovimo ko će biti odgovoran za retrozaštitne pojaseve u Srbiji. Strašno važna tema.

Zašto sam ja podnela taj zakon? Zbog jedne mudrosti. Ne znam da li je istočna, zapadna, koliko je drevna, ali kaže – da razvoj jednog društva počinje kada ljudi koji znaju da neće uživati u hladovini krošnje drveća, ipak sade to drveće. Taj trenutak, ja se nadam da je došao u Srbiju i kada razmislimo o retrozaštitnim pojasevima, pa makar mi sadašnji, ova generacija ne uživali u krošnjama drveća, koju ćemo nadam se duž dolni, duž erozija, duž puteva zasaditi i učiniti našu životnu sredinu zdravijom, našu gradnju sigurnijom, naš saobraćaj boljim. Jako nam malo treba da ovim amandmanom ukinemo čuvenu rečenicu, protiv koje ja vodim rat, nije to moj posao, jer kada pitaš za retroaktivne pojaseve lokalnu samoupravu, oni kažu – nije to moj posao, to radi saobraćaj. Kada pitaš saobraćaj, oni kažu – nije to moj posao, to radi infrastruktura, kada pitaš infrastrukturu kažu – nije to moj posao, to radi poljoprivreda i tako mi ostasmo bez drveća i hlada krošnji, ko god u njima uživao.

Molim vas da razmislite o nadležnosti ministarstva zaštite životne sredine za retrozaštitne pojaseve. Kakva je veza između ovog ministarstva za zaštitu životne sredine i ja želim svaku sreću i uspeh ko god bude predložen za ministra i nadam se da će dijalog koji je utemeljen i u zelene poslaničke grupe i među mnogima od nas biti dovoljno jak ministar ili ministarku držimo odgovornim za primenu propisa za koji će biti nadležan.

Kako je vezan sa ministarstvom za evropske integracije? U slučaju odluke većine da formira ministarstvo za evropske integracije, radi se o jednom rizičnom poslu, koji je opet, čini mi se posledica da se napravio nekakav koalicioni dogovor. Zašto je rizičan posao? Iz najmanje tri razloga.

Prvi je što EU 2017. godine nije ni nalik na EU 2013. godine, 2007. ili 2004. godine. Drugi je što ja već mesecima pitam sve zvaničnike u EU i sve one koji imaju uticaj na evropsku politiku. Jedno važno pitanje na koje sam konačno dobila odgovor. Važno pitanje je – ima li proširenja EU u finansijskoj perspektivi posle 2020. godine? Odgovor je – ne zna se. Molim vas da jako ozbiljno čujete ovo što pokušavam da podelim sa vama kao informaciju. Možete da odmahnete rukom. Ja sam iz opozicije, ja sam žuta, demokrata, na volju vam to proširenje u budžet EU neće doneti. Ono što može da donese je da započnemo razgovor o tome ovde i da razumemo koliko će biti teško upravljati ministarstvom za evropske integracije ako ostane da niko ne zna da li će biti novca za proširenje EU posle 2020. godine.

Nemam ja nikakve koristi od toga da uprem prstom i da kažem – evo, ova ministarska kriva, ovaj predsednik Vlade kriv. Nemam ja od toga nikakve koristi, kao što vi nemate koristi od toga da upirete prstom u mene i moje drugove klevetama i blaćenjem, ali imate zadovoljstva. Ja nemam zadovoljstva u tome.

Mislim da je prvi zadatak ovog budućeg ministarstva da razgovaramo u Skupštini ima li novca za proširenje u Evropskoj uniji posle 2020. godine ili ne. Oni trenutno ne znaju da li će biti i kohezionih fondova, a nekmoli IPA ili bilo koje druge vrste fondova, strašno ozbiljna stvar za Srbiju koja i ovako kasni.

Druga stvar, molim vas da prenesete poruku mandatarki, koga god da misli predložiti za ministarstvo za evropske integracije, da se njoj, najverovatnije, da status potpredsednice Vlade. Bez toga ona ne može da radi koordinaciju. O tome će moja koleginica Nataša Vučković detaljno govoriti. To nije predmet ovog zakona, ali ja ovo moram da spomenem sada, jer od toga zavisi kako će funkcionisati to ministarstvo. Ne može bez statusa potpredsednice Vlade. Kao jedna od ministarki neće uspeti da radi posao koje zahtevaju integracije.

Drugi problem sa ovim ministarstvom - strašno mnogo ljudi koji su strašno mnogo znali o evropskim integracijama su otišli i to je naš zajednički problem. Vi nemate više kadrove spremne i pripravne da urade sve što treba u okviru evropskih integracija. Ispošćeni smo zbog raznih razloga. To nije ni optužba za bilo koga, niti je pohvala za bilo koga, to je stanje stvari.

Već je spominjano da radne grupe koje su formirane po ministarstvima da ih slučajno ne pomerate u ministarstvo za evropske integracije zato što onda nema više horizontalne koordinacije, onda vam ni najelementarniji poslovi, a mi koji se bavimo znamo koliko je npr. elementarno imenovati osobu da bude u odeljenju za droge, pa nam je to trajalo dve godine. Ime, prezime, ništa drugo. Samo daj Komisiji za pregovore ime i prezime.

Ako ne bude potpredsedničko mesto u Vladi za ministarstvo za evropske integracije, ono će proizvoditi više štete nego koristi. Ako u ovoj Skupštini ne bude dijaloga o tome gde smo mi kao proširenje na agendi Evropske unije, neće moći da uradi to ministarstvo nikakav plan, nikakve lepe reče tu ne pomažu. Na kraju, ako ne bude stvarnog dijaloga o tome koliko košta sve to što treba da bude reforma u okviru evropskih integracija po svim poglavljima, opet neće valjati.

Zašto je važno da ove izmene i dopune zakona o ministarstvima iskoristimo i za razgovor koji, prateći današnju diskusiju, vidim da ljudi ne razumeju? Poglavlje 35. Jedinstvena pozicija Evropske unije o odnosima Beograda i Prištine, briselski sporazumi, sedam plus četiri tačaka, nemaju veze sa proširenjem Evropske unije. Molim vas da ne lažemo ljude. O tome vodi računa EAS i onaj ko je u Evropskoj komisiji zadužen za spoljnu politiku. Mislim da je to problem, da će biti problem i za ministarku.

Mislim da ovde treba da bude dijaloga, da nađemo načina da se komunikacije koje su na jednom mestu o Evropskoj uniji, dakle, kod trenutno komesarke Mogerini i sva druga poglavlja koja su kod komesara Hana, da ova ministarka na potpredsedničkoj funkciji u Vladi da ima mehanizam da bude istovremeno obaveštena o tome šta se dešava. Pogotovo što Evropska unija nema čvrsta merila za to radimo li mi po tom Poglavlju 35. koje se tiče oba briselska sporazuma sve što treba ili ne.

Zašto je još važno da imamo dijalog o tome da li je ovo najbolje moguće rešenje? Zato što smo mi u sred jednog procesa koji svi zovemo Berlinski proces. Ja sam podrška tom procesa. Ja sam podrška odlukama i deklaracijama koje potpisuju predsednici Vlada u šest zemalja zapadnog Balkana ili predsednici država, ali ovde nikad nismo razgovarali da Berlinski proces nije odluka Evropske unije. O Berlinskom procesu nije odlučivala Evropska komisija. O Berlinskom procesu nije odlučivao Direktorat za proširenje i molim vas da o tome imamo svest da je to svojevrstan proces, važan, ponavljam, ja podržavam, proces koji treba da zameni proces integracija, na zameni, u najboljem smislu te reči.

Šta će tu da radi Ministarstvo za evropske integracije? Hoćemo li da se ponašamo kao da je to odlučeno na nivou EU ili ćemo da kažemo – čekajte, šta mi ovde radimo, šta radimo u šestorki zapadnog Balkana, kakav Berlin plus, kakav fond, odakle je to, kakvo jedinstveno tržište?

Ja sam u nedavnim razgovorima na to lako, skoro izborno, treba nam jedinstveno tržište i carinska unija na prostoru zapadnog Balkana šestorke, rekla -mi smo to imali, to jedinstveno tržište, zvalo se SFRJ i nikom se nije dopalo, tako da povedemo računa o tome šta tražimo od svojih vlada i svojih šefova država i Vlada.

Najjednostavnije je reći da tvoj predsednik Vlade ili predsednik države nema pojma ni o čemu. Za puno predsednika Vlada i država je to najčešće tužna istina, ali to ne pomaže da se dijalog o razvoju utemelji jače u našem regionu, niti pomaže da ovo buduće ministarstvo za evropske integracije stvarno bude efikasno i stvarno bude radilo.

Meni je drago da postoji bar neka bleda nada da ćemo mi jednom, ne znam da li opet za tri godine, kao što smo sa mojim amandmanom za zaštitu životne sredine, koji je pre tri godine odbačen kao uvredljiv, stigli dotle da je Ministarstvo za zaštitu životne sredine potrebno, tako da se nadam da ćemo recimo za tri godine razumeti da to lako veselje verbalnih uvreda i folklornih plitkih razmena ne zabavlja baš nikog sem nas same i ako bi moglo da onda mi sami od toga odustanemo. Ako ne može, onda ćemo samo odlagati dobre odluke i gubiti vreme, kao što smo nepotrebno izgubili pet godina u oblasti zaštite životne sredine zbog neznanja, kao što smo nepotrebno imali neprijatnu raspravu o izmenama Zakona o upravljanju otpadom jer je neko zaboravio da unese budžetski fond u Zakon o upravljanju otpadom.

Srbija je naša zajednička kuća i naše zajedničko dvorište. Možemo se sporiti o mnogo stvari, ali ja mislim da bi o jednoj stvari trebao da prestane spor, a to je da svi imamo jednaka prava u ovoj Narodnoj skupštini da govorimo o tome kako Srbiju vidimo za dve godine, za pet godina, za deset godina, ko god bio na vlasti, ko god bio u opoziciji. To je evropeizacija Srbije. Ako uz to bude i svesti o tome koliko je životna sredina važna, onda ima malo nade da prestanemo da ličimo na malu skupinu sobom zabavljenih ljudi i da se zaista bavimo poslovima za koje Ustav kaže da treba da se bavimo njima. Hvala vam.

Demokratska stranka je ovde pominjana u više trenutaka i sa sportskim stavom i duhom nagona za klevetanjem, vređanjem, omalovažavanjem i ostalim jezikom političkog folklora koji je nedostojan svake institucije, Narodne skupštine, da znamo kako ćemo i ubuduće replicirati na osnovu ove replike.

Ekonomski program koalicije SNS-a, SPS-a, SDP-a Rasima LJajića, SPO, SVM, ekonomski program koji sprovodite je ekonomski program DOS-a. Ideja koju sprovodite i primenjujete su ideje DOS-a, ideje DS, i DSS u jednom trenutku. I ekonomski i politički program regionalnog pomirenja su ideje DOS-a i DS, i to je dobro što radite. Da su te ideje pobedile. Nije vam padalo na pamet ni vama, ni SPS, ni drugima, osim Rasimu, njemu je uvek padalo na pamet, da te ideje sprovodite pre 2000. godine. Preuzeli ste jednu dobru ideju, jedna dobra ideja je pobedila u Srbiju, to je ideja koju je nosio DOS.

Ima tu još stranaka koji su ostali pri svojoj ideji, velike Srbije bez saradnje i sa stanovništvima koje legitimno i legalno, ali vladajuća koalicija nije, pobedila je ideja koju smo nosili 10 godina boreći se 90-ih protiv tada vladajuće ideje, da je dobro tući sve u regionu i da ekonomija nije važna. Sve drugo što ponavljate kao greške, ponavljate greške DOS-a i DS. Nepotrebno.

Ne tražim ni ovom replikom, ni bilo kojom ubuduće, da po dobru spomenete DS, ali nemojte baš takvim rečima kojima se nama obraćate, klevećući Dragana Šutanovca, klevećući Mirka Cvetkovića, druge ljude, Mlađana Dinkića koji je sedeo dve godine sa vama u Vladi i napravio ekonomski program, koji sprovodi SNS. Nemojte radi sebe, a ne nas.

Zahvaljujem.

Kao što obećah, svaka replika. Ideja DOS-a, ideja DS je pobedila. Vas je pobedila. Ono što ste pre toga mislili da je ideja, napustili ste i to je dobro što se dogodilo. Ekonomski program DOS-a sprovodite.

Ideje antidiskriminacije su pobedile i to je dobro. Danas u Srbiji nije dozvoljeno diskriminisati nekoga zbog verske, polne, seksualne, bilo kakve druge različitosti, jer vlast u Srbiji to ne da i to je dobro, pobedio vas je DOS. Pobedile su vas ideje DS.

Ekonomski program. Vi ste politički izvršitelji ekonomskog programa koji su eksperti DOS-a pripremili 2001. godine. Mlađan Dinkić je dve godine sa vama to radio i to je dobro. Nemojte se osećati nelagodno, zato što ako ste nelagodni u identitetu, onda idete u verbalno nasilje i laganje o Draganu Šutanovcu, o Mlađanu Dinkiću, o kome kog hoćete, o tenkovima koji se tope. Ide blaćenje ljudi, kič, umesto dijaloga.

Mislim da bi predsednik vaše stranke i predsednik Srbije bio dosta razočaran što nismo razumeli rečenicu da se preko provalije prave mostovi.

Kakve ćemo to mostove da pravimo za regionalno pomirenje, za dijalog sa Kosovom, ako ovde u ovoj Skupštini stojimo na verbalnom nasilju, na kiču i na lažima samo zato što nas je sve zajedno pobedila evropska ideja? To je dobar osnov za budući dijalog, a ne za ovakav folklorni, nikome koristan i samo za one koje verbalno nasilje zabavlja rečnik koji apsolutno nikome ne donosi korist. Vaša volja.

Razumem kad vas ideja pobedi, ali nisu vas ljudi pobedili. Dobra ideja vas je pobedila. Nemojte biti agresivni prema ljudima. Verujete u Evropu, onda radite za Evropu.