Zahvaljujem.
Pošto nema teksta bez konteksta, reč dve o kontekstu u kojem se održava ova sednica, započeta prvim radnim danom redovnog prolećnog zasedanja i zamišljena za rutinsku verifikaciju raznih sporazuma, a u međuvremenu odložena zbog izbora i sada teče sa Vladom u padu. Nisam znala da će tako brzo opasti broj ministara od juče do danas. Ne sporim proceduru. Dovoljan je jedan ministar. Znajući prisutnog ministra, sasvim dovoljno.
Četrdeset dana nas deli od formalne ostavke predsednika Vlade i formalnog pada ove vlade i to je druga neobičnost ove sednice, osim što je smišljena kao rutinska, pa odložena kao sasvim nerutinska, da se ne bi pričalo o kandidatima za predsednika Srbije i sada imamo ministre koji su u vrlo velikom broju juče u entuzijazmu došli, no danas imaju važna posla n ego da budu u Skupštini. Razumem ja to.
Sa žaljenjem moram da konstatujem da je premalo pažnje posvećeno suštini od nekoliko sporazuma i to je, nažalost, naš zajednički manir i naša zajednička šteta, prezir prema sadržini onoga o čemu odlučujemo i ponos da prpošno iznosimo svoje političke stavove, smatrajući ih zanimljivim za ljude koji nas gledaju, ne razmišljajući o posledicama koje će pojedini sporazumi u ovom slučaju, a predlozi zakona u drugim slučajevima proizvoditi. To je loša navika od koje nadam se da će početi da se oslobađa sledeća vlada, pošto je ova defakto pala. Ovih šest nedelja biće tek toliko da se tučemo po novinama ko će šta da bude u buduće, što je isto tužno, ali dobro, šta se tu može.
Detaljnije ću da dam opaske o tri ili četiri, od kojih ću prvi Sporazum o amandmanima ih Dohe, zbog toga što je ministar prisutan, i time želim da mu odam poštovanje što je tu.
Ne sumnjam da i ministar i ja znamo o čemu se radi, kao što isto ne sumnjam da većina javnosti u Srbiji ne zna o čemu se radi i kada je Kjoto protokol u pitanju i kada je u pitanju njegova primena, rok trajanja, sukobi koji su postojali između raznih država i formalnih i neformalnih moćnih pozicija, koji su sprečavali primenu Kjoto protokola, sukoba kroz koje je pokušano da se dođe do zajedničke svesti o tome šta radimo planeti zemlji sa zagađenjem životne sredine, pa sve do trenutnih teškoća da se ratifikuju i primenjuju i amandmani.
Zašto smatram da je dobro da Srbija ratifikuje ovaj sporazum? Mi nemamo kao nerazvijena zemlja ili zemlja zaustavljena u razvoju obavezu da merimo emisione kapacitete ili da njima trgujemo, kao što su to radile ili rade druge zemlje, ali mislim da imamo obavezu prema sopstvenoj zemlji, koliko god da je zaustavljena u razvoju, da detaljno razgovaramo o tome ovde zašto je na planeti došlo do Kjoto protokola, kakvi smo mi to ljudi kada smo uništili vodu, zemlju i vazduh bez kojih ne možemo da živimo, a mi smo takvi ljudi, ne mi iz zaostalo razvijenih zemalja, nego ljudi iz najrazvijenijih zemalja.
Da dodam, zašto je važno da se o tome govori? Imate u poslednjih 25 godina jednu vrstu posebne promene u Kini koja je ponovila sve greške koje su pre nje uradile zemlje koje su se razvijale i razvile se ekonomski pre nje. Koliko moraš biti glup da gledaš pred sobom Frankfurt ili Drezden iz 1965. godine, da gledaš Majnu iz 1970. godine i da isto to napraviš svom Pekingu i svojim rekama? Meni je to tema par ekselans za Skupštinu, međutim, nikom drugom nije. To što sam ja u manjini, ne znači da nisam u pravu.
Žao mi je zato što znam da u Ministarstvu poljoprivrede i zaštite životne sredine ima kapaciteta da se u ovoj Skupštini razgovara o tome što mrzimo ovu zemlju Srbiju. Tri godine prolazim pored divlje deponije kod Banovaca, idem po Novom Sadu pa zaklapam kontejnere koje moji sugrađani, ne Romi, ostavljaju otvorene, a svi bacaju đubre gde god im padne na pamet. Zdrav vazduh, šta nas briga. Ibar, najlon kese, šta nas briga. Nismo obavezni za Kjoto protokol. Ako hoćemo da budemo glupi kao Kinezi, ja nemam ništa protiv. Ja odbijam i da se od mene pravi budala, bilo ko, i da budem glupa i da kažem – dobro, ovo je rutinska sednica, ovi Doha amandmani, to ide pa ide, to se na nas i ovako ne odnosi, to samo da stavimo recku da smo ih usvojili. Nema te recke dovoljno debele koja se stavlja društvu koje propusti svoju šansu da razgovara ozbiljno o temi zbog koje su Kjoto protokol i Pariski i ovi Doha amandmani nastali.
Nadam se da sam otklonila svaki nesporazum da se ovde radi o tome da držim ministra odgovornim ili ovu Vladu za stanje, ali držim vas odgovornim za to da ne gradite dijalog, jer vam je to posao. Koliko god taj dijalog bio težak, koliko god bilo recitacija i besmislenih pesmica, umesto pravog razgovora o tome na šta će da liči Ibar za pet godina od danas, na šta će da liče klizišta jer nismo dali 10 miliona za erozivne karte, na šta će da liči vazduh, jer smo menjali zakon, pa ćemo da dozvolimo šest meseci da prlja, pa da prlja još šest meseci, pa da prlja još godinu dana, da zaradi čovek, teška stvar, teško zaraditi pare u 21. veku.
Dakle, ako to ne budemo razumeli da je vezano za temu Kjoto protokola, onda ćemo dočekati neku sledeću generaciju za 25 godina koja će to razumeti. Ja mislim da nije čak stvar političke perspektive, nije etički, nije ljudski da to uradimo. To govorim zbog toga što će doći nova Vlada. Nisam protivna da vidim i ovog ministra u novoj Vladi, ne znam šta će da mu se desi u međuvremenu, ali bih volela da dijalog o tome da buduća Vlada preuzme.
Druge opaske tiču se sporazuma kojim se govori o poštovanju Prokola o eliminaciji nezakonite trgovine duvanskim proizvodima. Na odboru na kojem je o ovome bilo reči ja sam čula nepojamnu rečenicu od strane nadležnih iz Svetske zdravstvene organizacije, čiji su predstavnici ovdi, koji su kazali – sav taj novac koji se dobije kada ukinemo šverc duvana ide direktno u zaštitu zdravlja. Te, tim povodom vas molim da mi ne šaljete više takve dečake na odbore, jer je to, kako da kažem, nepristojno. Morala sam da pitam državne sekretare – hoće li se ovde neko uozbiljiti, kada je u pitanju zakon i protokol koji se tiče nelegalne trgovine duvanom.
Ono što imam kao ozbiljnu primedbu i ono što smatram pogrešnim u Zakonu o ministarstvima koji je sada na snazi, ne znam da li će za 40 dana kada Vlada formalno padne biti novog Zakona o ministarstvima, ja ću ga gledati, tražiću od Ministarstva za zaštitu životne sredine odmah da kažete svima koji budu pisali da će biti dosta naporno objasniti mi zašto četvrti put ova Vlada ne može da ima Ministarstvo za zaštitu životne sredine. Umem da budem dosta maštovita kada hoću da budem naporna, ne volim to, ali tvrdoglavi ste.
Znači, za ove protokole o švercu duvana, zašto Ministarstvo zdravlja, aman, pogotovo sa tom argumentacijom da to ide u bilo koje zdravstvene usluge? Prvo, ne ide. Ovde se odlučuje o tome koliko će para koje ministar traži na Vladi ići u koje zdravstvene usluge.
Drugo, ako hoćete da pričate da Ministarstvo zdravlja treba da bude zaduženo za to da meni dođe ovde i priča o švercu duvana, pa što ga ne zadužite i za oružje? Oružje isto ubija, droga isto ubija, bombe, svašta. Neka radi Ministarstvo zdravlja i to. To je, kako da vam kažem, vratiću se na Kjoto protokol, vratiću se na prezir prema dijalogu o tome šta radimo, o čemu razgovaramo, šta hoćemo sa zakonom koji suzbija šverc duvana.
Zašto ide teško ratifikacija? Zašto je dobro i lako išla, i ja se slažem s njom? Ujedinjene nacije, kada su predložile opšti propis o zabrani, o štetnosti duvana, zašto je to išlo lako? Zato što je tačno. Mi pušači maltretiramo one koji ne puše u zatvorenim prostorima. Ne smemo da ih maltretiramo. Zašto ovo ide teško? Zašto to nama nije objašnjeno? Zašto neće ljudi da ratifikuju ove protokole? Ko ima koristi od toga da imate šverc duvana i nezakonitu trgovinu? Na koji način ćete uspostaviti licenciranje? Ko je u stvari zainteresovan da ovog protokola bude, ratifikovan ili ne? Na čega se svodi teškoća da druge zemlje prihvate ratifikaciju i teškoća primene jednom kada je mi prihvatimo?
Nije sporno da pratimo ratifikaciju protokola na koje smo se već obavezali jednom posle 2006. godine, ali je sporno da nećemo da razgovaramo kada ja pitam – a što to radi Ministarstvo zdravlja? Kakve veze ima Ministarstvo zdravlja sa švercom duvana? Iste kao i sa švercom oružja.
Međutim, ilustracija vam je – ne moram s tobom da razgovaram, ja sam vlast, ja sam moć, ja radim šta ja hoću. To što će od toga da bude zajedničke štete, to retko kome, nažalost, pada na pamet. Taj stav arogantnog odbijanja da porazgovaramo zaista o sadržini nečega o čemu glasamo je zajednička šteta. Neće od toga nikome biti bolje, nažalost.
Sasvim na kraju i ovlaš, ali neminovno, sporazum koji se tiče sporazuma sa Katarom. Ja sam imala nekoliko puta opaske o toj modi - ne možemo bez stranih investicija kojima mi dajemo pare iz budžeta. Manje – više, i jednostavnim jezikom, na to se svodi. Volimo strane investitore, a oni vole naš budžet, pošto je budžet uvek takav da ima novaca. Odakle ta moda koju nismo mi izmislili? To je izmislio razvijeni svet, isti onaj koji je prvo isprljao Evropu, isti onaj koji sada prlja Kinu, isti onaj koji prlja Rusiju, nažalost. Dakle, ideja je – ja sam investitor, ali neću da ja rizikujem sa mojim novcem, a banke su dosta okrunjene posle 2008. godine, a ja kao investitor dođem i od tvog budžeta tražim da deliš sa mnom rizik. To se zove – plati mi radno mesto i to je takva štetočinska politika da ćemo to gledati kao što gledamo kako smo pre Kjota zagadili zemlju, vodu i vazduh.
Ovde smo zagadili pravo društva da odlučuje o svom razvoju nametnutom odlukom da mi ne možemo da imamo radna mesta, osim ako, onima koji sami sebi zovu investitorima, mi iz budžeta ne damo novac kojim delimo rizik. Bila oduvek protiv, kada su me u prvom komentaru… I na to se svodi Katar, da bude jasno. Na to se svodi Katar. Ja sam tražila šta to od proizvoda ima u Kataru da mi kupimo kao robu. Našla nisam. Šta ima od usluga? To sam našla. To su se zovu fondovi. Tamo rade moje kolege fizičari, koji su obrukali struku izmišljajući krize na berzi i u Americi i u Londonu, a boga mi eno ih i u Saudi Arabiji, a i u Kataru.
Dakle, kada sam prvi put kazala da je to da dođe neko ko sebe zove investitorom, kao što će se pojaviti čuveni katarski fondovi, i kaže – ja ću da investiram u Srbiju, da razvijam Srbiju, mnogo volim Srbiju, a ti mi daj 1000, pet, sedam, 12, koliko god se dogovore, ruka na ruku, mi smo drugovi, po radnom mestu, dakle, kada sam prvi put to kritikovala, onda mi je spomenut „Fijat“ i objasnila sam tada, a objasniću i sada. Godine 2001. svi ljudi koji su bili bez posla u „Fijatu“ su stavljeni na budžet da budu plaćeni iz budžeta za poslove koji ne postoje i ne rade. Zašto? Zato što smo 2001. godine upalili svetlo nad nečim što ne postoji, a što još uvek u percepciji ljudi postoji uspešna privreda, giganti, preduzeća. Uz 10 godina propadanja to postojalo nije.
Imali ste izbor tada i da te ljude stavite na budžet ili da glasate, i sa velikim teškoćama se za to glasalo, da im platite zaostale doprinose zdravstvene i penzione za njih, u prvoj turi 350 hiljada, da bi mogli da povežu staž ili da kažete – ne zanima nas, to su ovi pre nas radili. Nažalost, ostalo je tog prezira i nedostatka dijaloga i danas i traženja krivice za to šta je neko pre drugi radio, a ne rešavanje problema.
Kada je prvi put davano investitoru po radnom mestu, to je značilo da oni više nisu na budžetu, i to je bio „Fijat“. Sve ovo ostalo posle, što će da bude i Katar, bićemo mi ovde, je da vam dolazi investitor za poseban propis kojem mi dajemo najpovlašćeniju naciju, da bude Katar, i da se sa svima dogovaramo o našem razvoju. Koliko morate biti, kako da vam kažem, daleko od želje da se za Srbiju stvarno nešto učini? Ako kao Vlada birate da se dogovarate sa nekim iz Katara o razvoju Srbije, a odbijate da se o razvoju Srbije razgovara ovde u ovoj Skupštini, koliko će da nas košta još jedan od takvih paradoksa?
Možda vam liči da ni za jedan od ova tri sporazuma, koja sam ovlaš spomenula, ja ne govorim o stvarima koje će oni proizvesti kao posledice, u godinama pred nama najmanje proizvodnje, posledice ćemo videti od Doha amandmana, osim kao recka da smo ih usvojili, ali ćemo posledice od toga da nismo razgovarali otkud ovoj planeti Kjoto protokol i Doha amandmani videti svaki dan oko sebe u svojim ulicama, u svojim kvartovima, u svojim rekama, u svojim šumarcima, gde god da prolazimo.
Ako ne budemo razgovarali o tome ko je za šta nadležan, kao što je slučaj Ministarstva zdravlja i nelegalne trgovine duvanom, imaćemo saradnju u kojoj se Ministarstvo zdravlja praktično neće mešati, jer to jeste posao finansija i policije i moguće da će biti, ja se nadam, dobrih rezultata u suzbijanju nelegalne trgovine duvanom, ali izostanak dijaloga o tome zašto to radi Ministarstvo zdravlja, dovešće nas do toga da ćemo opet imati da neko radi nešto za šta nije nadležan i za šta ga nije briga i zajednička će biti šteta.
Ukoliko, a pretpostavljam da će to biti vrlo uskoro, u ovu Skupštinu dođe da se ratifikuje bilo kakav ugovor i sporazum sa Katarom zbog ovog sporazuma koji sad potpisujemo, ja ću morati, nažalost, ponoviti sve ono što sam ponovila o štetočinskoj ideji, da zbog toga što je 2008. godine hazarderskim igrama pukao praktično balkanski finansijski sistem koji je legao na budžete razvijenih država, da su investitori smislili – nema para, zaraditi moram, volem da imam, a gde ću nego da tražim od budžeta. Šteta od toga da sa njima o tome razgovaramo, a ne ovde u Skupštini, ne morate sa mnom, nemojte tako da me gledate, razgovarajte sa kim god hoćete, ali da bude razgovora koje će ljudi čuti o tome šta stvarno treba za razvoj Srbije.
Za sledećih 40 dana želim vam da budete zdravi, živi i veseli. Vi ste jedna od najdužih Vlada koja je u padu, a kada bude izbora nove vlade, nadam se da će, bar u nekim od segmenata, biti reči – dijalog, koju nisam čula ni u jednom ekspozeu, osim u jednom u prvom 2001. godine i nigde više.