Zahvaljujem.
Zbog argumentacije o neravnopravnom položaju pripadnika koji se ovim zakonom stavljaju u izuzetak da mogu da idu u penziju sa 52 godine života i 30 godina staža, to je neravnopravno za sve druge koji idu u penziju sa 63, 65 i sa 40 godina staža. Zato pravite izuzetak kojim uvodite da su neki ravnopravniji od drugih. Pripadnici službe, pripadnici MUP policijski službenici s punim pravom se stavljaju u to da smo svi jednaki pred penzijskim uslovima, da su neki jednakiji zbog prirode posla kojim se bave.
Nemam ništa protiv, naprotiv, za odluku da se ljudima koji su, a zato što provode na tim poslovima 30 godina, da im se kaže zakonom hvala što štitiš, čuvaš i služiš. Mi znamo kakav je to napor i zato ideš u penziju sa 52 godine. Ali, ako ti dajem pravo da ideš u penziju sa 52 godine zato što ti je posao takav, da štitiš, čuvaš i služiš, ja govorim slični poslovi, postoje ozbiljni razlozi zašto je dobro da ovakva odredba bude. Onda nemoj da se baviš sličnim poslovima posle.
Jer time odredbu koja ja smatram dobrom, da poslovi policijskog službenika Ministarstva unutrašnjih poslova posebne, dakle, znam ja da se to ne odnosi na sve pripadnike Ministarstva unutrašnjih poslova, ti poslovi su izvor, da su oni ravnopravniji pred odlukom o odlasku u penziju po sili zakona nego neki drugi koji su ovde spominjani.
Ja vas molim da pažljivo upotrebavate izraze ko je ravnopravan, ko je neravnopravan, zbog toga što ovakva argumentacija pokazuje da kao da mi uvodimo sve druge ljude koji treba da idu u penziju u neravnopravan položaj u odnosu na pripadnike Ministarstva unutrašnjih poslova, što nije tačno. Apsolutno nije tačno. Ali, zato što im je posao kojim se bave osnovni razlog da budu u položaju da idu sa 52 godine u penziju, ja kažem – nemoj da se baviš sličnim poslom. I to je stvar, ja ću biti u prilici, potpuno sam sigurna, da kolege koji to spore, za koju godinu da im čitam stenograme, zato što će tada podržavati moj amandman. Ali, tako je sa „sic transit Gloria mundi“ – ko neće da sluša, on ponavlja, pa kad dođe vreme da sluša, onda podržava nešto što ja na vreme upozoravam. Savetujem Vladu da prihvati, jer ćemo do toga doći pre ili kasnije. Hvala vam.

Moram strpljivo da sačekam da se završe ovacije kolegi poslaniku Miliji i da ne bi ostao bez odgovora, sa tako vatrenim govorom i sa tako vatrenom podrškom. Farmaceutski tehničar ne ide u penziju sa 52 godine, nego sa 65.
Narodni poslanici dobacuju – nema veze. Kako da vam kažem? Nemojte da vičete da nema veze. To je uvreda za policajce. Jeste uvreda za policajce ako vičete da nema veze što on ide u penziju sa 52 godine, jer on ide sa 52 godine u penziju zbog vrste posla kojom se bavi 30 godina. I treba da ide sa 52 godine.
Da li će vas uveseljavati da poredite neuporedivo? Da li ćete smatrati razlogom za odbijanje amandmana to što su farmaceutskom tehničaru koji ode u penziju sa 65 godine ugrožena prava time što ja predlažem amandman da policajac koji ide u prevremenu, idu u svoju punu penziju, s pravom ide?
To je na vama, ja bih samo da podsetim da sam već rekla dva puta i da ponovim treći put, o ovome ćemo opet razgovarati.
Nadam se da ćete sa istim veseljem, ali ne iz istih razloga kojim podržavate kolegu narodnog poslanika Miliju iz Svrljiga reagovati i na usvajanje vrlo slične odredbe, ako u međuvremenu ne budete zaboravili da je nešto ovde rečeno.
Sklonost u ovoj Skupštini da nema veze šta se govori je opasna aktivnost jer mi ovde koristimo poziciju javne reči i javne moći da podelimo svoj argument, da podelimo činjenice i svoj stav. Zato bih volela da svi mi pre nego što utvrdimo da je svejedno da li si farmaceutski tehničar ili policajac koji je 30 godina radio u spremanju za antiterorističku jedinicu pa onda radio tamo, da drugi put dobro promislimo šta poredimo, zašto i sa kojim ciljem.
Ovacije je uvek lako zaraditi i to kolegi narodnom poslaniku dobro polazi za rukom. Hvala.

Zahvaljujem.
Podrška amandmanu koji su podneli kolega Balša Božović i koleginica Olgica Batić, jer je brisanje stavova 2. i 3. u članu 6. neophodno upravo zato što se uvodi u ovaj zakon ono što je osporeno u članu odlukom Ustavnog suda. Ko god hoće da pročita ta dva stava, biće jasno da se radi o licima koja se izuzimaju, što odluka Ustavnog suda smatra neustavnim, a u drugom stavu se kaže da se primenjuju odredbe Zakona o planiranju i izgradnji u delu koji se odnosi na pretvaranje prava korišćenja u pravo svojine na građevinskom zemljištu bez naknade za ta lica. Bez naknade znači bez novca. Svaki pokušaj da se na bilo koji način obrazloži ustavnost ova dva stava je uzaludan, što se nadam da će potvrditi i odluka Ustavnog suda nakon što podnesemo zahtev za ocenu ustavnosti, pozivajući se ne na tvrdoglavost u ovoj raspravi, potpuno nepotrebnu, jer brisanje ovih stavova pomaže zakonu, nego na odluku Ustavnog suda koju on ima u svojoj arhivi. Hvala vam.

  Predloženi član izmena i dopuna zakona odnosi se na Zakon o kontroli državne pomoći i neophodno je da Zakon o kontroli državne pomoći bude u ovim izmenama i dopunama.
Naš amandman predlaže ne samo jezičku, ali pre svega jezičku izmenu, da u prvom stavu gde se govori da se obavezuju nadležni organi da vode evidenciju o kontroli državne pomoći u skladu sa propisima o kontroli državne pomoći, da reč „propisima“ zamenimo rečju „zakonom“, jer se o Zakonu o kontroli državne pomoći radi.
Svaka argumentacija - da bi se primenio Zakon o kontroli državne pomoći, potrebno je doneti podzakonske akte onog nivoa i one vrste koju zakon sam propisuje svojom sadržinom, nije dovoljan argument i ovo je amandman koji bi trebalo usvojiti , bez obzira na stav o tome šta većina misli o drugim amandmanima koje sam podnosila zajedno sa kolegama.Odustala sam da podnosimo amandman i na treći stav člana 21, koji kaže – obavezuje se ministarstvo nadležno za poslove građevinarstva da vodi centralni registar o odobrenoj državnoj pomoći.
Vrlo je skliska ovakva odredba, ali u cilju toga da damo šansu da se jedna oblast uredi, ostali smo samo na zahtevu da reč „propisima“ zameni rečju „zakonom“. Zakon o kontroli državne pomoći je i predmet primedbi, sugestija i kritičkih opaski koje ima i Agencija za borbu protiv korupcije i zbog sasvim jasno utvrđene analize da imamo problem sa kontrolom primene zakona i sa primenom Zakona o kontroli državne pomoći, zajednička je korist da ovaj amandman bude prihvaćen. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo, u pokušaju da doprinesem raspravi o izmenama i dopunama Zakona o policiji imam najmanje dve dobre vesti i nekoliko manje dobrih vesti, odnosno kritičkih opaski i pitanja za pojašnjenja i rešenja koja su nam ponuđena u izmenama i dopunama.
Dobra vest je da ukupno gledano za Zakon o izmenama i dopunama Zakona se može glasati i ja mogu da glasam uz uslov da bar o jednom amandmanu jako ozbiljno razmislimo i da razjasnimo ono što ću postaviti kao pitanje. Prateća dobra vest je da ministar Stefanović ima praksu konsultacija u Skupštini. Volela bih da je to ponašanje zarazno po druge ministre, ali prosto želim i u okviru ove rasprave da posebno spomenem to jer to nije nigde obeležena posebno definisana obaveza poslovnička, ali je gest koji podrazumeva da je dijalog, da se dijalog razume i da je potrebno da se stvara u Skupštini ako se već razume.
Konsultacije koje ministar nudi i traži i pita poslanicima stvarno bi bilo dobro da bude zarazno. Ne očekujem od vas da vi kolegama, govorim uopšte kao tema koja bi bila dobra i po Vladu, ko god podržavao Vladu, i po Skupštinu, ko god bio opozicija ili vladajuća koalicija u Skupštini.
Šta su recimo manje dobre vesti i opaske, možda ćete reći da su kritičke, i šta su najvažnija pitanja? U čl. 1, 2. i 3. izmena i dopuna zakonom se menja unutrašnja struktura i organizacija i nadležnosti unutar samog ministarstva. Ne vidim, ne sporim naravno, ali ne vidim potrebu za argumentacijom da smo videli da postoje kako se već odavno kaže – non stejt ektori u našim graničnim područjima, da postoje terorističke grupe, poluterorističke grupe i da je to motiv da se ovakve odredbe donesu. Ja ih smatram dobrim bez obzira da li imamo bilo kakve vrste terorističkih akcija u našem regionu ili ne.
Za amandman koji je podneo kolega Marko Đurišić može da bude ponovljen, da se zna šta je nadležnost direktora policije i ovo će, kako se to možda malo narodski rečeno, poslužiti da se prodrma sistem koji je raspoređen sasvim moguće nepotrebno u nekoliko različitih sektora nadležnosti, da se prođu procedure u kojima ljudi dokazuju da mogu da budu pripadnici i u novim sektorima. Još što bi meni bilo važnije, a to ne može da bude u zakonu, ali bih volela da ova tri prva člana izmena i dopuna Zakona o policiji unesu obavezu inovacija u taj sektor.
Mi poslanici i javnost generalno je sklona okoštaloj tradicionalnoj percepciji o tome šta su bezbednosne pretnje i šta je to sve danas u svetu. Ono što mislimo veze nema sa onim što se dešava u svetu kada su u pitanju bezbednosne procene, bezbednosne pretnje, ali je to prirodno. Javnost je navikla na nešto što ja sa simpatijama zovem šinjelski način razmišljanja. Nismo navikli da usvajamo nova znanja brzo i gledamo nekakav crno beli svet u kome se zna ko je dobar ko je loš momak i onda smo skloni da imamo takav stav i prema sopstvenim snagama bezbednosti ili ljudima koji rade u MUP. To već odavno nije tako.
Volela bih da, kažem da ne može da bude tema zakona, ali da se kroz ovaj sektor prosto promoviše u celom sektoru koji se bavi bezbednošću, ne samo kada su u pitanju MUP, nego u celom ono što je odavno i praksa i znanja u razvijenim zemljama kakvo želimo da postanemo.
Amandmani koje smo narodna poslanica Aleksandra Jerkov i ja podnele tiču se članova koji slede, čl. 4, 5. i 6. izmena i dopuna i ne govorim o amandmanima sada zato da kažem da su oni uslov da glasam za zakon, ali mislim da je dobro za sve nas da se nejasnoće koje ja vidim i zbog kojih su amandmani podneti razjasne u načelnoj raspravi.
Član 4. govori o pokušaju primene zakona koji smo doneli, koji se odnosi na prijavljivanje nestalog lica u okolnostima u kojima postoji osnovana sumnja da je lice žrtva posebnog krivičnog dela i kažemo da su policijski službenici dužni da u saradnji sa drugim nadležnim organima, udruženjima građana i građanima odmah preduzmu mere.
Amandman koji sam podnela je amandman kojim se daje rok. Znam da pravnici kažu da svi znamo šta je odmah, ali isto tako znam da su svi skloni da tumače šta je odmah. Znam da je to odmah u sektoru uređeno protokolima, ali iz najmanje dva razloga sam podnela amandman kojim se dodaju reči – odmah, a najkasnije u roku od 24 časa. Prvi razlog je što ovaj član ne može biti primenjen bez izmena Zakona o krivičnom postupku i onda je naša debata, slaganje ili neslaganje o tome da se uvede rok bi bio putokaz i za izmene Zakona o krivičnom postupku. Drugi razlog je što uz puno uvažavanje pravničkih argumenata da se zna šta je odmah i da samo mi koji nismo pravnici tražimo rokove, mislim da bi bilo dobro i dok ovaj član ne bude u primeni, dok se ne promeni Zakon o krivičnom postupku da bude vremenska odrednica. Ovo nije opredeljujuće da ja glasam za zakon ili ne. Podržaću unošenje ovakve odredbe iz prostog razloga što je ona osnov da se menja i način na koji se sektor bezbednosti MUP odnosi prema građanima i prema njihovim zahtevima i da se uspostavlja dijalog koji je očito uspostavljen unošenjem ovog člana izmena i dopuna Zakona o policiji.
Zašto govorim da je potrebna debata? Zbog toga što sam učestvovala i u donošenju, glasanjem i raspravom, „Marijinog zakona“ iz marta 2013. godine gde smo doneli odredbe o DNK bazi podataka pedofila gde smo jasno stavili do znanja da će biti vrlo strogih mehanizama protiv dela protiv polne slobode maloletnih lica itd, što za dve godine nismo uspeli da donesemo podzakonske akte i nismo uspeli da napravimo bazu.
Molim vas da ovo ne razumete kao kritiku opozicije vlasti. To je naš zajednički problem. To je konstantan problem svakog ministarstva i svakog zakona. Jedan od razloga zašto sam potpisala Rezoluciju o zakonodavnoj aktivnosti Skupštine Srbije je to što u toj Rezoluciji, koju smo zajedno usvojili te 2013. godine stoji da uz predlog zakona ide i predlog podzakonskih akata. Obrazloženje – pa ne znamo kako da napišemo podzakonski akt je vrlo jednostavno razjasniti. Napišite ga kao da će zakon biti usvojen u obliku koji je predložen pa kada amandmanima bude promenjen, jer ni jedan zakon u ovu Skupštinu, bar dok ja svedočim procesu donošenja zakona i učestvujem u njemu ovih 15 godina, nije izašao iz Skupštine u obliku u kome je ušao, osim jednog, a to je Zakon o nacionalnim službama bezbednosti i taj bi zakon ministar morao vrlo brzo da stavi pod lupu i da se on menja. To su posebni razlozi zašto je taj zakona prošao bez amandmana.
Dakle, bilo bi dobro da svaki zakon ima prateće i podzakonske akte, ne zato što je to zadovoljstvo poslanicima da čitaju, nego zato što to omogućava primenu zakona. Ne možete da primenjujete zakon bez podzakonskih akata. Ovaj član koji se odnosi na prijavljivanje nestanka lica pod posebnim okolnostima zahtevaće ne samo promenu Zakona o krivičnom postupku, nego i promenu podzakonskih akata.
Ovde smo čuli između kolega mišljenja da bi trebalo izuzeti sudove iz te procedure, da ako je tako nešto u pitanju da onda možete da prisluškujete telefone i sve da radite, zato što je u pitanju nestanak maloletnog lica. To je dobra tačka, iz koje bih ja volela sve nas da podsetim kako se vrlo retko kod nas Sektor rada MUP-a ili Službi bezbednosti gleda kao sektor ljudskih prava, a on to i jeste. On to jeste. I što više budemo kroz dijalog imali ovakav način debate o odredbama pojedinih zakona, to će više svima nama biti jasno šta je u stvari posao ljudi koje mi svi plaćamo da za sve nas koji živimo rade, zato da bi mi mogli da budemo sigurni, bezbedni, da možemo bezbrižno da šaljemo decu u školu, da znam da neko brine o lokalnim kriminalcima, da znam da neko brine i da rizikuje svoj život. To je istovremeno i posao zaštite ljudskih prava svakog od građanina koji je u kontaktu neposredno sa službenicima policije ili sa bilo kim iz Sektora bezbednosti. O tome se kod nas vrlo retko priča. Mi imamo malo percepciju tu - vojska, policija, bezbednost, to više, nažalost, ne postoji. Što se više budemo obrazovali o tome koliko je važno da imamo dijalog šta je u stvari posao bezbednosti, to će bolje biti svima nama.
Sledeći amandman koji sam podnela zajedno sa koleginicom Aleksandrom Jerkov tiče se bezbednosnih provera. Ovo nije amandman na kome insistiram, ali on je prosto, što se mene tiče, bio neminovan da ga ja podnesem. Dakle, stav koji se menja je u okviru stava gde se govori o bezbednosti i proveri lica koja hoće da se zaposle u Ministarstvo unutrašnjih poslova i ja tu nemam nikakve primedbe. Stav koji se dodaje da se bezbednosna provera vrši i na osnovu zahteva drugog organa ili pravnog lica u slučajevima kada je propisana posebnim zakonom. Ako ne bude jasno da se ovo ne odnosi na lica koja se zapošljavaju, onda ćemo da imamo problem, zato što ne sme da se odnosi na lica koja se zapošljavaju iz prostog razloga što ne postoji način da drugi organ ili pravno lice bude u posedu informacije o licu koje želi da postane policijski službenik, pa želi da se zaposli. Za njega se vrši bezbednosna provera. Dakle, tu bi molila samo razjašnjenje. Ja znam koji drugi organi ili pravna lica imaju na osnovu zakona pravo da traže bezbednosne provere i zbog toga sam spomenula zakon na koji nisu podnešeni amandmani, uz moj veliki protest i ostala sam u manjini, što mi se često dešava, ali to što sam ja u manjini ne znači da nisam u pravu. Zbog toga što način na koji se vrše bezbednosne provere u EU, a što ćemo morati da radimo, malo liči na ovo što mi radimo. Dakle, samo razjašnjenje.
Poslednji amandman koji smo podnele tiče se člana 6. koji govori o uvođenju prava na izuzetak o Zakonu o invalidskom i penzionom osiguranju za pripadnike policije, za policijske službenike, koji se svodi na to da lice može da ima 52 godine i 30 godina radnog staža da bi po sili zakona rešenje ministra bilo - penzionisano.
Zašto sam podnela amandmane? Zato što su slični zakoni ili odredbe donošeni u Sloveniji, u Crnoj Gori i u Makedoniji, nadam se sa potpuno različitim motivima nego što je ovaj član. Dakle, zvalo se Zakon o posebnom penzionisanju i ja ne sumnjam da ministar zna trenutak, na primer u Crnoj Gori, u Sloveniji ili u Hrvatskoj, kada se to dešavalo. Ali, ono što je meni važno, jeste da budem sigurna da uvođenjem ove obaveze za lica koja pune 52 godine, sa obrazloženjem da je to izuzetno stresan posao i naporan, što jeste, ja ne sporim, da oni više posle tog godišta, dakle, moji ispisnici nisu ni za obuke, nisu fizički možda spremni, mada je to uvek za diskusiju, i da je prosto po sili zakona potrebno ovo rešenje.
Šta je moj prvi amandman? Koliko god znam da će biti pravničkih tumačenja da to ne može, da ako je to sve obrazloženje, da onda u ovom zakonu stoji da on ne može da se bavi sličnim poslovima u penziji. Ja imam dugu listu obrazloženja zašto tražim da to bude u zakonu. Odbijanje ovog amandmana neće biti razlog da ja za zakon ne glasam, ali ja mislim da je za sistem dobro da se takav amandman prihvati. Neka bude izuzetak, ali ne mogu da se bave sličnim poslovima.
Drugi amandman koji je podnet na isti član odnosi se na njihova prava koja dobijaju zato što im se uvodi kao izuzetak pravo, obaveza da budu penzionisani, o utvrđivanju penzije, zbog toga što ovako kako stoji u zakonu penzije se utvrđuju u skladu sa propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju. S obzirom da imam velikog iskustva sa tumačima pravničkih odredbi, najviše vole da tumače pravničke odredbe, sklona sam da sumnjam da ima tumačenja koji će im dati umanjenje. Ovo umanjenje je skoro 14%. Ako će biti umanjenje 14%, onda imamo problem, jer on ne donosi odluku, ili ona, svejedno, da iskoristi pravo, već mu po sili zakona prestaje radni odnos. To su otprilike moje što kritičke opaske, što moja procena da je potrebno da pojasnim ove stvari zbog društvenih grupa na koje se odnose odredbe.
Dakle, najveći deo ovih izmena i dopuna odnose se na pripadnike MUP-a. Ja duboko verujem da ćemo mi svi pre ili kasnije razumeti da je Sektor bezbednosti unutrašnjih poslova, kao i obaveštajni deo, nedeljiv deo Sektora ljudskih prava. I, kako smatram da mora da bude odbrane ljudskih prava u tom sektoru kada su pripadnici policije u komunikaciji sa onima kojima službe i koje čuvaju, tako mislim i da moraju da budu poštovana i ljudska prava onih koji su pripadnici Ministarstva ili službe u bilo kom delu.
S nadom da će bar amandman koji utvrđuje vremenski rok šta je odmah ili bar usmeno obrazloženje šta to znači, ja ne tražim procenu kada će ovo biti primenjeno jer to nije obaveza ministra, to zavisi i od dogovora sa ministrom pravde kada će biti izmena Zakona o krivičnom postupku, ali mogu samo da izrazim žaljenje što u okviru ovih izmena i dopuna nismo uvrstili i izmene i dopune koje se tiču ophođenja, odnosno posebnih postupaka za nasilnike u porodičnom nasilju.
S obzirom da znam da je, ako iko, Ministarstvo unutrašnjih poslova najviše reforme od sebe učinilo i najveće rezultate ima u borbi protiv porodičnog nasilja, ne sumnjam da će i taj deo, dakle obaveza da nasilnik, bio on žena ili muškarac, bio on muž, otac, ćerka, svejedno, nasilje ne bira rod, nasilje bira ljude, odnosno ljudi biraju nasilje, da će biti udaljen iz zajedničkog domaćinstva, ili udaljena, svejedno, kao što apeluju takođe pripadnici i potpisnici Autonomnog ženskog centra, koji smatraju da je to potrebno. Žao mi je što to već nije moglo sada da bude uvršćeno, ali očekujem u novom zakonu o policiji.
Samo na kraju kratko. S obzirom da znam Nacrt zakona o policiji, koji je rađen u ministarstvu koji je vodio ministar Dušan Mihajlović, pa onda kroz malo amandmanskih izmena bio podnet od strane Vlade, od strane ministra Dragana Jovčića, i ostao u ovom obliku dok je ministar bio Ivica Dačić, ja se nadam da će novi zakon o policiji stvoriti prostor i obavezu da se uči o tome šta je bezbednosni prostor danas, šta su reforme i kontrole tog bezbednosnog prostora i koliko smo povezani unutar poglavlja 24 i delom 23 sa onim o čemu mi imamo vrlo malo informacija, bar u nekom javnom dijalogu.
Za kraj, sasvim skoro pa privatna opaska, s nadom da će mi potpredsednik dozvoliti skretanje sa dnevnog reda. Stanujem preko puta Exit-a i imam ličnu molbu da se pripadnicima policijske uprave Novi Sad, koliko god može i kako god može da posebna nagrada jer su obavili odličan posao u veoma, veoma teškim uslovima.
Izvinjavam se potpredsedniku Bečiću, ovo nije na dnevnom redu, ali jeste bilo meni pred očima četiri dana. Hvala vam.

Repliku, kao ovlašćena predstavnica Demokratske stranke, na osnovu pogrešnih informacija koje je ministar ovde podelio o Demokratskoj stranci.

To što vi niste čuli, to se lako rešava, ima stenogram pa se pročita, da ministar nije rekao, ja se ne bih javila za repliku.

Zahvaljujem.
Nije dobro kada je ministar policije loše informisan. Još je manje dobro kada stranačka privrženost dozvoli ministru da izgovara reči, reč je o članu predsedništva Demokratske stranke. Nije dobro po ministra, ne po Demokratsku stranku. Nije dobro ni po dijalog za koji je uglavnom ministar dokazivo pokazivao privrženost i uvažavanje sagovornika, ali je razumljivo. Umesto replike, podeliću sa vama kratku basnu o tome kada su žaba i škorpija na obali reke, škorpija ne ume da pliva, žaba ume i škorpija kaže – prenesi me neću ti ništa. Žaba poveruje i na sredini reke škorpija je ubode. Daveći se obe, žaba pita – pa zašto, a škorpija kaže – pa taki mi karakter.
Dakle, nije dobro da budemo skloni karakteru kojim je lakoća želje da se unizi, omalovaži, diskvalifikuje neko zato što je član bilo koje stranke. Nije dobro da to tolerišemo, kao što nije dobro da se smatra da je legitimna politička borba klevetanje političkih protivnika, bez obzira ko to radio.

Da bih vam ilustrovala, lakoća rečenice nekoga okvalifikovati lopovom, kriminalcem, ratnim zločincem je jednako tako loše. Hvala vam.

Za današnju raspravu, može se sasvim ukratko dati opaska da smo saglasni, da su izmene i dopune zakona potrebne i da smo saglasni o tome da će izmene i dopune zakona proizvesti probleme u primeni, u praksi, bez podzakonskih akata, bez izmena Zakonika o krivičnom postupku, kada je u pitanju najvažniji član ovog zakona koji se ne odnosi na unutrašnju strukturu samog MUP.
Današnja rasprava je otkrila da imamo i snage i volje da zaista razgovaramo o temi i tu bih se potpuno saglasila sa narodnom poslanicom Marijom Obradović, da je to stvar koja se gradi. Dakle, ne govorimo o ljudima, nego ljudi govore o temi, a ne jedni o drugima, i mislim da je jedna od posledica i načina na koji su, pre ulaska u plenarnu salu, vođene konsultacije o predlozima zakona.
Ono što je još uvek meni ostalo neodgovoreno, je obrazloženje o tome da lice koje je penzionisano sa 52 godine života i 30 godina radnog staža, za koje ja kažem da se ne bavi sličnim poslovima, u penziji, spominjano je da je u pitanju nemoguća Ustavom.
To je dosta klizav teren. Ja sam rekla da ja amandman podnosim, zato se o tome razgovara. Spremna sam da se razgovara i o ustavnosti takvog rešenja, ali je taj teren jednako klizav kao i teren kojim pravite izuzetak za nečije ranije penzionisanje u odnosu na godine staža i na godine života.
Dakle, teško da će biti ustavno obrazloženje dovoljno da se odbaci ovaj amandman, ja sam rekla da ne insistiram na prihvatanju ovog amandmana da bih glasala za zakon, ali to smatram važnim. Zašto smatram važnim? Jer će nam proizvesti posledice u budućnosti ako to ostavimo van paske ovog zakona bilo kojom odredbom.
Zašto to govorim? Zato što sam prethodnom ministru policije, gospodinu Ivicu Dačiću, takođe na vreme 2010. godine, s početka govorila o potrebi da prilagodimo Zakon o azilu i govorila o migrantskoj krizi i to ilustrujem tim podatkom samo zato da dokažem da to što je neko u opoziciji je samo stanje opozicije i Vlade, mi smo opozicija Srbije i u tom smislu molim da se saslušaju naša rešenja i predlozi. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Pošto nema teksta bez konteksta, ja ću u raspravi kojom želim da doprinesem poboljšanju teksta ovog zakona, samo u par rečenica u kontekstu, u kojem danas menjamo Zakon o hipoteci iz 2005. godine i o onome što danas nazivamo bankarskim tržištem ili hipotekarnim tržištem, u tri vrlo grube linije, kojim se do 1990. godine kod nas u bankarskom i finansijskom sistemu, je postojao i izraz – bespovratni kredit. Svašta je postojalo, i način na koji su organizovane banke su bile takve da su postala lica koja imaju bespovratne kredite, a to nikada nismo uspeli da prevedemo ni na jedna jezik bilo kome ko je pokušao da razume, kako su to funkcionisale banke.
Devedesetih godina smo imali nelikvidne banke i to je deset godina bez kredita, bilo kakvih, hipotekarnih, gotovinskih, razvojnih, kakvih god hoćete, zato što su banke bile nelikvidne. To je isto bankarsko tržište i to je sve naša skora budućnost, odnosno skora prošlost, a nadam se, nikako i skora budućnost.
Ovde imamo zakon koji pokušava da popravi ono što radimo kao izgradnju i tržište hipotekarnih kredita i hipotekarno tržište, uopšte i uređivanje položaja banaka i sve ono što bi trebalo da primenjeno, učini da ličimo na bilo koju srednjeevropsku državu, kojoj je BDP ili po glavi ili generalno, prihod do 40% evropskog proseka ili do 60% evropskog proseka. To je kontekst.
Tekst koji hoću da podelim sa ministrom, pre svega, su manje ili više pitanja uz nekoliko opaski, koje su iznete u obrazlaganju zakona od strane ministra finansija. Rečeno je da su ravnopravni dužnik i poverilac. Nikada.
Ja znam da to lepo zvuči i ja sam sklona tome da kažem, ali da objasnim da to znači da i dužnik i poverilac unapred znaju zakonske uslove pod kojima će morati da vrate dug ili pod kojima će moći da naplate dug, ali ravnopravnost između dužnika i poverilaca, to ne postoji, pošto poverilac kaže – ti imaš nešto moje, pa ću ja to tebi da otmem. Nema tu, u najboljem smislu reči, ne govorim uopšte u ružnom kontekstu.
Bilo bi dobro da se o tome više priča, jer je važno da razumemo da kada su dužničko-poverilački odnosi u pitanju, bilo koji, to nisu pregovori. Mi to možemo da zovemo ponekad pregovorima, kada se dužno-poverilački odnosi bilo koje vrste odnose na gradove ili na zemlje, ali to suštinski nisu pregovori, zbog toga što ne mogu dužnik i poverilac da imaju ravnopravan položaj.
Ono što je ministar još, ja to ne zameram, pitam, prosto dajem opasku, jer mislim da je dobro po primenu zakona, da sa mesta pozicije moći i ovlašćenja, kao što je Ministarstvo finansija, ne idu priče o tome kako su dužnici ravnopravni i kako je ovaj zakon zato donet, jer kada pročitate, onda vidite da nije, ali dobro zvuči, ne kažem.
Dakle, zakon u suštini pravi veću pravnu sigurnost i bolju poziciju za ostvarenje nespornih poverilačkih prava, za kreditore i za poverioce. To je potpuno jasno i kada se radi o rokovima i kada se radi o tome na koji način će biti potraživanje naplaćeno, kada se radi o drugim mehanizmima koji se definišu kao novi u ovom zakonu, u odnosu na zakon iz 2005. godine.
Ono što je važno da se takođe razjasni, spomenuo je kolega Janko Veselinović, šta se dešava sa odredbama ovog zakona u odnosu na hipoteke koje su u toku i u kojima postoje ugovori od ranije.
Ja mogu da imam svoj stav i to se ne vidi jasno u zakonu, kao što nema jasne odredbe ni da će biti retroaktivnosti, da se Skupština izjašnjava o tome, ali mislim da je zbog jasnoće i zbog sigurnosti svih koji su učesnici, bez obzira da li kao poverioci ili dužnici, da to bude potpuno jasno. Nema mnogo rešenja.
Ili će svi postojeći hipotekarni dužničko-poverilački odnosi od dana stupanja na snagu ovog zakona biti podvrgnuti odredbama ovog zakona ili neće. Jedno od ta dva, ne može da bude ni oba, ili ni jedno, mada bi voleli dužnici da bude nijedno, ali to ne može.
Za spomenutost, za likvidnost banaka, i za nemogućnost dugo godina, da uopšte imamo posla sa kreditima, sada neki mogu da kažu bolje nam je bilo bez kredita, bilo kakvih vrsta, ali moderna tržišna ekonomija i ono što imamo kao privatna fizička lica, želja da imamo, to ne ide bez banaka i ne ide bez kredita.
Postoji čuveno pravilo u srednjem i malom biznisu, nikada ne posluješ sa svojim novcem. Svako pametan posluje sa novcem banaka ili kreditora, a ne sa svojim, i najbolnija tačka ovde su stambeni krediti koje su ljudi počeli podizati, kako je likvidnost banaka postala realnost u našoj zemlji. Od najdrastičnijih primera gde su ljudi dobrom voljom rešili da imaju kredit u švajcarskim francima i gde se potezima od strane Švajcarske, sada imaju problem da prežive zajedno sa kreditom od ukupno skoro milijardu evra. To je, da se vratim na opasku ministra, da su dužnik i poverilac u ravnopravnom odnosu. Nisu, niti mogu biti, niti možete vi bilo kome, ko hoće da se zaduži, da ga zaštitite zakonom da to ne učini.
Ne znam da li se sećamo, mi smo imali odredbe da u iznosu na zaradu koju imaš mesečno, ne možeš da imaš neku ratu kredita 30%, 20%, 10%, pa smo razumeli da to ne biva i da bi možda nekako obrazovanje za kreditiranje, kako god smešno zvučalo, dobro došlo stanovništvu u Srbiji, da bolje poznaju rizike podizanja kredita hipotekarnih ili kakvih god.
Banke to imaju kao poslovnu obavezu, ali vidimo od kredita u švajcarskim francima, da banke to ne rade.
Za deo koji ću posvetiti pitanjima, svodi se na nekoliko ocena, na molbu za razjašnjenje o tome šta se dešava sa odredbom ovog zakona i postojećim hipotekama. Nekoliko pitanja koja se tiču samog teksta, članova odredbi zakona koji se menjaju.
Član 11. u Predlogu izmena i dopuna kojim se menja posle člana 20. dodaje se naziv člana 20a i član koji glasi u tri stava.
Prvi stav – hipotekarni poverilac ili više njih, mogu u pismenoj formi sa overenim potpisima odrediti treće lice ili jednog od njih da preduzima pravne radnje radi zaštite namirenja potraživanja obezbeđenog hipotekom.
Drugi stav – u slučaju iz stava 1. ovog člana, treće lice, postupa u ime i za račun hipotekarnog poverioca ili više njih u odnosu na hipotekarnog dužnika, odnosno vlasnika hipotekovane nepokretnosti, kada to nije isto lice, kao i prema svim trećim licima koja su neposredni držaoci hipotekovane nepokretnosti.
Treći stav – u registar nepokretnosti upisaće se ime trećeg lica iz stava 1. ovog člana, s tim da hipotekarni poverilac ili više njih uvek mogu tražiti da se upišu u registar nepokretnosti, odnosno zamene treće lice.
Jako bi bilo dobro da ovo objasnimo, baš kako piše.
Ja znam šta je namera da imate prenos hipoteke, ali to ovde ne piše, to pažljivo pogledajte drugi stav ili šta god da je namera, ovde ostaje potpuno nejasno, da li je to namera ili je namera da se oni među sobom dogovaraju, što je dosta nelogično, zašto bi se više poverilaca dogovorilo da je najbolje da jedan od njih zastupa sve njih.
Razumem posebne slučajeve kada je to tako, ali je ovo opšti član zakona i to je važno. Ne pominjem „u pismenoj formi“, da li u „pisanoj formi“ to je manje-više važno. Dakle, taj član bi trebalo da bude objašnjen na primeru, ako možete, hipotetički, dakle, imate četiri njih i jedan od njih četiri i šta se onda dešava kada se primenjuje ovaj član zakona, jer mislim da će biti problema.
U članu 17. kojim se menja član 31. to ste objasnili, zajedničko, na primeru očigledno nekoliko nas, u nekim od poslednjih stavova govorite o tome da će žalba biti uvažena ako dužnik ili vlasnik hipotekovane nepokretnosti uz žalbu dostavi i pismene dokaze itd, žalba ne može da bude uvažena.
Pošto je vreme za amandmane narodnih poslanika prošlo, postoji odličan mehanizam u okviru Poslovnika Narodne skupštine pa sa odborom da se dogovorite da koliko god ja razumela vas to je bilo u nekom prethodnom tekstu zakona, pa smo mi samo prepisali da prestanemo sa tradicijom da smatramo da ako jednom je neko dao primedbu pa nije prošlo, da je onda to u redu. Nije, primedba ostaje, ta je primedba data i onda, ali većina je bila većina i onda ja sam imala primedbu i onda bila je opozicija i onda i sada, nažalost nije primenjen.
I ono što želim da pitam na kraju su odredbe koje se tiču člana 4. On nije predmet izmena i dopuna, mi ne možemo da podnesemo amandman gde su ostale društvene svojine, a nije uneta odredba o registrovanim nepokretnostima po planiranju i izgradnji. Ne možete ni vi, nažalost, sada član 4. Poslanička pravila su takva da se amandmani mogu podnositi samo na članove zakona koji su predmet izmena i dopuna, ovaj nije. U osnovnom tekstu je ostao kao takav i o usklađivanju odredbi sa Zakonom o javnom beležništvu.
Bilo bi dobro, pošto će biti vremena do rasprave u pojedinostima da stručne službe i vaši savetnici vrlo pažljivo pogledaju amandmane moguće je u dijalogu sa narodnim poslanicima koji su podneli amandmane da se nađe rešenje i da odbor onda podnese amandman kojim bi otklonjene bile dileme oko toga da li ili ne mogu oni koji su registrovani po Zakonu o planiranju i izgradnji, da li ili ne je smisao uvažavanja žalbi, šta to znači i šta se u stvari dešava sa trećim licem koje je izabrano, imenovano u pisanoj formi predstavljeno da brani zajednički interes svih poverilaca.
Mi ćemo verovatno Zakon o hipoteci imati vrlo uskoro ponovo u proceduri, pošto se situacija sa hipotekarnim tržištima menja i u Evropi i u svetu. Mi smo svi zajedno globalno žrtva loma hipotekarnog tržišta od 2006. do 2008. godine, a posledično zbog toga što su ukinuti propisi koji su se ticali trgovanja na berzi 1998. godine, odnosno 1999. godine i taj krah hipotekarnog tržišta je povukao lanac lomova pojedinih ekonomija, tržišta i ličnih ljudskih nesreća.
Ja ne verujem da postoji zakon koji može takav lom sprečiti ponovo, ali, verujem u to da Vlada Srbije, da mi poslanici možemo ljudima podeliti informacije šta to znači ako vam neko nudi strašno pogodnu hipoteku, šta je to šta se čita sitnim slovima, šta to znači ako mislite da možete da naplatite kao poverioc, a ne možete, jer nam ta vrsta znanja i informacija nedostaje.
Primeri koje smo navodili u odbranu zakona su najpogrešniji mogući primeri. Znači, navesti primer da ste imali zloupotrebe, pa je to razlog da donosite zakon, nema zakona koji može da vam spreči zloupotrebu.
Imate doslednu primenu postojećih odredbi zakona i vi kao ministar finansija ili ministarstvo koje bude pratilo i bilo konsultovano o primenama pojedinih odredbi, vi niste nadležni za zloupotrebe. Postoje drugi koji će da kažu da je zloupotreba hipotekarnom tržištu bilo ili nije bilo, ali je to isto tako neodoljiva sklonost da novim odredbama zakona kažemo i to da će zbog toga što će biti detaljnija procedura, što će biti tačno određeno vreme, što će biti više mogućnosti za poverioce, da će biti manje zloupotreba.
Realnost će nas demantovati u takvom stavu i zato bi valjalo da se mnogo više pažnje obrati na to da ljudi budu podrobno informisani šta je to što država garantuje kao postupak, kao zakonitost ako biraš da si dužnik ili ako biraš da si poverilac i da se insistira na punoj jasnoći tih odredbi, jer je to jedini trenutak u kome su poverilac i dužnik u takvom položaju da mogu očekivati zaštitu svojih prava.
Ja bih volela vrlo živahno tržište nekretnina, nema ga ni u svetu. Volela bih da ljudi mogu i da dođu do svojih stanova ili do kuća pod povoljnim uslovima, ne bih volela da se ponovo vratimo na institucije bespovratnih kredita, kako se to već zvalo, kao što ne bih volela da se vratimo na prinudni godišnji odmor, to je isto neprevodivo, ali još bih manje volela da danas donesemo zakon da za godinu dana pogledamo dužničko-poverilačke odnose i da se pokaže tačnim da su odredbe ovog zakona pisane, ne zbog vladavine prava, ne zbog informisanja onih koji svojom dobrom voljom hoće da stupe u dužnički odnos, nego zbog toga da banke budu sigurne.
Da li je BEJLAUT u novcu iz državne kase, iz budžeta svih nas kao što je bilo po Evropi ili obećanje BEJLAUT u zakonskim odredbama to baš nema velike razlike, takav je kontekst vremena u kojem živimo da države finansiraju banke koje onda sa visokim kamatama uzimaju dodatni novac od građana. To je slobodan izbor svih nas koji ponekad izgleda nam da nemamo slobodan izbor da stupimo u dužničko-poverilački odnos.
Nije nerešivo i harmonizovanje stanja na hipotekarnom tržištu, ali nikada neće biti na zadovoljstvo dužnika. Naravno, dobro je da popravljamo malo po malo i prava i obaveze poverilaca i prava i obaveze dužnika, to će kod svih malo podići poverenje u vladavinu prava i možda omogućiti i banke koje sada u 70% imaju hipoteke upisane, da i banke promene svoju politiku kada je u pitanju visina kamata i kada je u pitanju, fino rečeno, izostavljanje informacija klijentima, a narodski rečeno obmana klijenata u jako mnogo slučajeva ili obrnuto.
To sve bi trebalo da spada u zloupotrebe, a drugim zakonima da se takve zloupotrebe spreče. Hvala.

  Zahvaljujem.
U prilog amandmanu koji je podneo narodni poslanik Janko Veselinović i u odbranu prava narodnih poslanika da propise koji smatraju neprimerenim, lošim, po kratkoročnim i dalekosežnim posledicama po građane Srbije, porukom da svaki amandman treba brisati, da traže da se i zakon u celini briše, kada ostane bez članova ili da se povlači iz procedure.
To je prosto i legitimno i legalan na osnovu Poslovnika. Ja razumem politički folklor kojima se osporava pravo, kao što razumem i politički folklor kojim se osporava pravo da se narodni poslanik potpiše kako želi, i u odbranu predsednice Narodne skupština koja vrlo pažljivo vodi računa o redu, to ne samo da je po Poslovniku, nego ne bi u ovoj Skupštini bilo poslaničke grupe Napred Srbijo – Tomislav Nikolić, da nije po Poslovniku, tako da sa dosta nepažnje ovde diskvalifikujemo ljude, a ne govorimo o temi.
Samo kratka opaska ministru, pošto za žaljenjem moram konstatovati da ga vrlo često loše interpretiraju i vade iz konteksta rečenice, struja nije prirodni resurs. Molim vas da to pažljivo, vodite računa zato što nije.
Postoje neobnovljivi prirodni resursi koji služe za proizvodnju energije, ali struja kao takva nije prirodni resurs da vas ne bi ponovo pogrešno interpretirali i stavljali van konteksta, a podrška amandmanu zato što akcizu od 8,5% na cenu struje u Srbiji ne možete ni jednim argumentom podržati. Ne stoje ni argumenti za Evropsku uniju, jer ima zemalja koje akcizu imaju, ima zemalja koje imaju akcizu od 0% i ima zemalja koji akcizu nemaju.
Ne možete podržati ni obnovom elektroprivrede, jer ovo je iznos novca koji ide direktno u budžet. Ne možete podržati ni fiskalnom konsolidacijom. Možete podržati obavezama koje neko drugi za nas, kao što je MMF ima kao predlog, a kada je u pitanju cena struje i to je jedino o čemu možemo da razgovaramo.
Naš je posao da posmatramo održivost kućnih budžeta, da se iz kućnih budžeta daju još tih 7,5% u budžet Republike Srbije, a da ne znamo kako će se trošiti.
Naša je obaveza da pažljivo gledamo svaki član zakona i da imamo stav koji će umanjiti štetne posledice, jer povećanje akcize struje će proizvesti samo štetne posledice, kako po elektroprivredni sistem Srbije, kako po standard građana, tako i po ono što stavljamo kao naslov ispred i kao argument, a to je fiskalna konsolidacija sa kojom nema veze, taman toliko koliko struja nije prirodan resurs. Hvala vam.

Govorim o amandmanu.

Gospodine potpredsedniče, ja vas molim da za zajedničko… (isključen mikrofon) …  dobro, konsultujete zamenika  sekretara da vam pomogne, u kratkoj pauzi, kako se dobija reč, kako se ophodi prema narodnim poslanicima, i zaista, zaista vas molim da poštujete Poslovnik.
Ja vas zaista molim u ime svih nas zajedno. Mora da se napravi pauza, gospodine Bečiću,prekidate poslanike nepotrebno, mene pitate da li se ja javljam za reč, dajete mi reč….

Zahvaljujem.
Povredili ste član 27. i član koji se odnosi na redosled davanja reči u raspravi u pojedinostima u toku sednice Narodne skupštine.
Kao predsedavajući, vi odlučujete ko će dobiti reč. Kada ste jednom odlučili da mi date reč to je vaša odluka i vaša je greška u predsedavanju ako se predomislite u trenutku kada ste narodnom poslaniku već dali reč.
Činjenica da sam dobila reč da govorim o amandmanu u raspravi u pojedinostima je vaša odluka i ja sam tu raspravu počela. Vi odlučujete tokom mog obraćanja Narodnoj skupštini da ste vi pogrešili i da ne treba da dobijem reč ja, da raspravljam o pojedinostima nego neki drugi narodni poslanik. Zbog vaše greške vi narodnom poslaniku dajte opomenu. Ni prva ni poslednja.
Ja mogu samo da vam ponovim molbu, najiskrenije, da konsultujete zamenika sekretara i da zbog Narodne skupštine, ne zbog poslanika vlasti ili opozicije, ne proizvodimo bez ikakve potrebe ovakvu atmosferu na sednici Narodne skupštine.
Jednom data reč narodnom poslaniku odlukom predsedavajućeg može se oduzeti samo na Poslovnikom propisan način. Ne može se oduzeti zato što predsedavajući pravi previd i krši odredbe Poslovnika koje govore o tome po kom redosledu, zašto narodni poslanici dobijaju reč.
Mislim da je u zajedničkom interesu da o ovome povedete računa u daljem toku sednice jer je pitanje poštovanja Poslovnika naš zajednički interes. Hvala vam.