Reč ima narodni poslanik Borislav Stefanović, dva minuta. Ja vas molim da se držite vremena koje je propisano Poslovnikom.

Ja vas molim narodni poslanici da ili dopustite da predsedavajući vodi sednicu ili da konsultujete Poslovnik ako imate sumnje oko toga kako se vodi sednica. Pravo na repliku je diskreciono pravo predsedavajućeg i u ovom krugu replika učestvuju ili šefovi, odnosno predsednici poslaničkih grupa ili zamenici predsednika poslaničkih grupa i niko drugi.
Narodni poslaniče, imate pravo na dva minuta, tako da će trajati vaše izlaganje do dva minuta i 50 sekundi. Izvolite.

Da li se još neko javlja za repliku? (Ne.)
Narodni poslanik Vladimir Cvijan, želi da govori o povredi Poslovnika.
(Vladimir Cvijan, s mesta: Po replici sam se javio.)

Narodni poslaniče, nemate pravo na repliku.

Narodni poslaniče, član 104. ne može biti predmet povrede Poslovnika, zbog toga što je stavom o davanju prava na replici jasno napisano da o tome odlučuje predsedavajući. Moja odluka je da nemate pravo na repliku. Zahvaljujem.
Narodni poslanik Veroljub Arsić, pravo na repliku, dva minuta.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Mirko Čikiriz.

Zahvaljujem.
Član 28. ima rubrum - broj i trajanje časova. U šest stavova propisuje koliko u gimnaziji učenik može da ima časova, šta se dešava sa učenikom škole iz stava 1. koji propisuje broj časova ako je pripadnik nacionalne manjine i stiče obrazovanja na jeziku nacionalne manjine, odnosno dvojezično, ili na srpskom jeziku ima dva časa nastave nedeljno više. U 3. stavu se kaže da učenik može da ima do četiri časa fakultativne nastave nedeljno. U 4. stavu se kaže da čas teorijske nastave i vežbi traje 45 minuta, a praktične nastave 60 minuta. U 5. stavu se kaže da nastava može da bude organizovana u blokovima i 6. stav ovog člana 28. kaže da u školi za učenike u smetnjama u razvoju, nastavnim planom i programom može se propisati kraće trajanje časa.
Amandman koji smo podnele koleginica Maja Videnović i ja, tražimo da se ovaj stav briše.
Razlozi za brisanje ovog stava su potpuno jasni ako zaista znamo šta je inkluzija, ako zaista želimo da boravak dece sa smetnjama u razvoju, invaliditetom u specijalnim školama bude izuzetak, a da pravilo njihovog školovanja bude u redovnim školama na koje se odnosi ovaj zakon. To je suština inkluzije.
Ovaj 6. stav je nepotreban zato što je predviđeno da se u školama nastavnim planom i programom, odnosno da učenici sa smetnjama u razvoju, invaliditetom i ovako i onako imaju individualni plan rada, tako da ne postoji razlog da se reguliše trajanje časa, a pogotovo ne postoji razlog da se ovde posebno navode škole za učenike sa smetnjama u razvoju.
U sva tri zakona sam vrlo jasno uočila ono što se, po meni, dosta jasno i čita. Dakle, jednim finim, na prvi pogled, jezikom članovima zakona se potencira škola za učenike sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, umesto da se jednako tako finim jezikom potencira inkluzija i to su osnovni razlozi zašto smo, koleginica Maja Videnović i ja podnosile amandmane.
Obrazloženje koje je dato da se amandman ne prihvata je obrazloženje koje nema veze sa namerom da amandmanom potaknemo pisca Predloga zakona da uoči da nam je potrebno jače, čvršće i temeljnije posvećenje i rad na inkluziji. Kaže se da škole za učenike sa smetnjama u razvoju mogu biti u nemogućnosti da prate tok nastave, ta deca sa časovima koji traju 45 minuta. S druge strane, ovakvo obrazloženje daje poruku kao da ne znamo kako i kakav je plan i program u školama u kojima borave deca sa smetnjama u razvoju ili invaliditetom.
Samo mogu da zamolim da odmah prihvatite ovaj amandman i da razumemo da je cela ideja svih naših amandmana upravo u tome da školovanje dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom bude po pravilu u školama na koje se ovaj zakon odnosi i osnovnom i u srednjem obrazovanju, a njihov boravak u specijalnim školama da bude izuzetak uz saglasnost roditelja Inter-resorne komisije. U oba slučaja ta deca imaju individualne planove jer drugačije i ne može da im se omogući da savladaju sve programe, ali ovaj prvi slučaj, ako shvatimo da je njihovo obrazovanje unutar redovnih škola dobro po sve i po one koji nemaju smetnje u razvoju i nemaju invaliditet i po celo društvo, onda će se videti da je ovakav 6. stav u članu o broju i trajanju časova zaista nepotreban. Hvala.

Član 31. ima rubrom drugi – oblici neposrednog obrazovno-vaspitnog rada i u svojih sadašnjih sedam stavova definiše dodatnu nastavu koju škola ostvaruje za učenika koji postiže izuzetne rezultate ili pokazuje interesovanje za produbljivanje znanja iz određenog predmeta.
U drugom stavu – dopunsku nastavu škola organizuje sa učenicima koji imaju teškoće u savladavanju programa iz pojedinih predmeta ili sa učenicima koji žele da unaprede postignuća u određenoj nastavnoj oblasti.
U trećem stavu – učenik je obavezan da ostvaruje dopunsku nastavu, ako se proceni da je to potrebno.
U četvrtom stavu – pripremnu nastavu škola ostvaruje za redovnog učenika koji se upućuje na polaganje razrednog ispita i za vanrednog učenika.
Stav koji smo koleginica Maja Videnović i ja htele da dodamo je da se u članu 31. posle petog stava dodaje novi stav koji glasi – pripremna nastava ostvaruje se za učenike koji ne poznaju dovoljno jezik na kome se odvija obrazovno-vaspitni rad ili su propustili veći deo nastave zbog privremenog odsustva.
U obrazloženju zbog neprihvatanja amandmana kaže se da je već propisano Zakonom o osnovama sistema obrazovanja da se takva stvar dešava i da je to za učenike koji su propustili veći deo nastave i da je predviđena pripremna nastava za polaganje razrednog ispita. Ja to ne predlažem što meni u obrazloženju kaže da je u drugom zakonu.
Volela bih da vidim obrazloženje, šta smeta da se dodaje novi stav 6. posle 5, koji kaže da se pripremna nastava ostvaruje i za učenike koji ne poznaju dovoljno jezik ili su propustili veći deo nastave zbog privremenog odsustva. To nije definisano Zakonom o osnovama sistema na koji se pozivamo i ako je to obrazloženje, da nešto definisano u drugom zakonu, onda većina ovih članova ne bi trebalo da stoji u Zakonu o srednjem obrazovanju.
Osim toga smo tražili da se doda stav 8. koji glasi – Škola za učenike sa smetnjama u razvoju je dužna da organizuje pripreme za one učenike koji prelaze u redovan sistem obrazovanja i vaspitanja, na osnovu mišljenja interresorne komisije uz saglasnost roditelja, odnosno staratelja učenika. Takođe se kaže u obrazloženju o odbijanju amandmana da je već propisana stavom 7. Predloga zakona dodatna podrška koja priprema učenike sa smetnjama u razvoju da se uključe u redovan sistem, a pozivajući se ponovo na Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, da se tim zakonom definiše podrška obrazovanju dece, učenika i odraslih u vaspitnoj grupi, odnosno drugoj školi, u skladu sa kriterijumima i standardima koje propisuje ministar.
Ono što je napisano u članu 31. u sadašnjem stavu 7. je da za učenike sa smetnjama u razvoju, koji su uključeni u redovni sistem obrazovanja i vaspitanja, ostvaruje se dodatna podrška u skladu sa individualnim obrazovnim planom. Ali, naš predlog je da je i škola za učenike sa smetnjama u razvoju dužna da organizuje pripreme za one učenike koji prelaze u redovan sistem obrazovanja. To su dve različite stvari.
Potpuno je dosledno, poput naše ideje da podržimo inkluziju, odnosno princip da je pravilo da se deca sa smetnjama u razvoju i invaliditetom u redovnim školama školuju, toliko dosledno koliko mi to smatramo jer je to pitanje strategije, jer je to odluka ove države, jer ima uporište u drugim propisima i zakonima. Toliko je očigledno sasvim dosledna i upornost predlagača zakona, da ništa što bi se ticalo spominjanja i pravog mesta i definisanja pripreme nastave ili obrazovnog-vaspitnog rada za učenike sa smetnjama u razvoju i invaliditetom ne uvrsti u ovaj zakon. Mogu samo da izrazim žaljenje, pošto od takve tvrdoglavosti neće niko imati koristi, a svi ćemo imati štete.
Imajući iskustvo sa predlaganjem ovakvih amandmana, koji minimalno inoviraju tekst ali maksimalno šalju poruku šta je to što je država spremna da uradi u budućnosti, mislim da ćemo vrlo brzo se vratiti na ove amandmane.
Moja poruka tokom raznih rasprava je bila da je napredak jednog društva i država moguć kada postoje osnovne demokratske slobode i prava i kada se u smenama onih koji upravljaju javnim dobrima shvati jedna jednostavna poruka. Onaj ko je bio opozicija, pa postao vlast, ne ponavlja greške bivše vlasti. Onaj ko je bio vlast, pa je opozicija, ne ponavlja greške bivše opozicije. Nažalost, ovog pravila ne vidimo na delu, čak ne vidimo ni na rečima, ali vidimo ponavljanje grešaka bivše vlasti.
Mogu samo da zamolim da se o tome bar razmisli, koliko je šteta koju će pre svega trpeti oni zbog kojih je ovaj zakon pred nama, a to su deca u osnovnom, a u ovom slučaju, u ovom zakonu, u srednjem obrazovanju. Hvala.

 Kratka opaska, s obzirom da je i za ovaj amandman, dakle, obaveza srednjoškolskog obrazovanja, kao i za predloge o broju učenika argument da nema novaca. Ministar je to juče sasvim jasno rekao. Mislila sam da ću imati vremena da ga pitam da li se fali ili se žali? Imala sam prilike da podržavam ili da budem opozicija ministru Žarku Obradoviću, ministru Zoranu Lončaru, ministru Slobodanu Vuksanoviću, ministarki Ljiljani Čović i ministru Gaši Kneževiću. Svaki ministar je govorio da nema novaca.
Moj predlog na ova dva amandmana, jedan koji je prošao i ovaj koji je podnela grupa poslanika LDP, je da se sa svima nama iz Skupštine dogovorimo da to ne može da bude ni opravdanje, da ne može da bude ni objašnjenje, ali da mora da bude početna tačka za sve nas kada je obrazovanje u pitanju. Zašto to kažem? Zbog toga što je pred nama rebalans budžeta i zbog toga što se štednja, ne samo kod nas, kod nas najmanje, ali štednja u zemljama EU i štednja čak i u zemljama Severne i Južne Amerike svodi na ukidanje dobrih funkcija države, sa obećanjem da će to oporaviti ekonomiju. Onda vidite da nama nedostaje mislim negde oko 150 miliona evra zbog toga što štedimo u obrazovanju, ali ne vidimo da ima oporavka ekonomije.
Brojke koje su u Portugalu, u Španiji, u Italiji, sem u Francuskoj, skoro u svim zemljama EU, u Nemačkoj tek počinje jedan težak proces, jer oni imaju ogroman problem sa svojim sistemom obrazovanja, imate za četiri godine ogroman procenat smanjenja onoga što je zajednički novac i koji treba da bude investicija u obrazovanje. Ne govorim o platama prosvetnih radnika, ne govorim o tome, govorim o onome što država vidi da treba da investira, kao što bi investirala u to da ima 25 učenika u odeljenju ili da srednje obrazovanje bude obavezno.
Pritisnuti potrebom da imamo koliko-toliko održiv budžet, pritisnuti činjenicom da, recimo, od budžeta Srbije, sa 9,5 milijardi evra, tri milijarde i 700 evra godišnje ide u penzije, da ovo ostalo moramo da vidimo kako ćemo da raspodelimo, ta rečenica koju sam spomenula na početku – šta ćemo, nema novaca za školu, to je rečenica kojom ćemo sebi uskratiti budućnost, prodaćemo je budzašto.
Moj predlog je da pred rebalans budžeta ministar najozbiljniji i strateški pristup ima sa svim poslanicima u Narodnoj skupštini. Garantujem vam da ćete u svim poslaničkim grupama imati podršku za stav kojim kritikujemo rebalans budžeta, da stav kojim kritikujemo činjenicu da je ministar finansija jesenas, a rečeno mu je, precenio prihode i precenio rashode, da smo zbog toga imali paket poreskih zakona, da će se sva ta priča slomiti na tome da se iz Ministarstva obrazovanja, a za investiciju za budućnost uzme još neki novac. To je moja molba, da izbrišemo rečenicu – ovo ne može u obrazovanju zato što nema para. Tačno znam koliko je to teško unutar koalicije, unutar međunarodne mreže i institucija koje se bave budžetom, unutar neznalica i znalaca budžeta, unutar prevaranata koji se bave budžetom, ali isto tako znam da je ova sala, sa svima nama narodnim poslanicima, spremna da porazgovaramo da li je zaista potrebno da sa takvom lakoćom govorimo – nema para za nešto u obrazovanju i da smanjimo iznose prihodne strane u obrazovanju.
Pre nekoliko godina sam tražila da metodologiju u budžetu izmenimo, jer obrazovanje i Ministarstvo prosvete je jedino koje ne bi trebalo uopšte da ima rashodnu stranu, osim za plate, jer je to ministarstvo gde svaki dinar koji uložite, svaki evro koji uložite je investicija za znanje koje će biti vrednost ove zemlje za četiri, pet, deset ili dvadeset godina. Ovo nije kurtoazna stvar koja bi se tretirala kao ponuda jedne opozicione poslanice ministarstvu koje će teško reći – neću da smanjujem, ovo je, po mom dubokom mišljenju, strateška stvar. Ako o ovome ne budemo razgovarali ove godine, razgovaraćemo sledeće. Ako ne budemo ni sledeće, one tamo više nećemo imati ni šanse jer će dobre funkcije države u obrazovanju biti ukinute, a oporavka ekonomije od toga neće biti. To je trend koji se jasno gubi u deset od 27 zemalja EU. Molim vas da o tome zajedno razmislimo. Hvala.

Član 38. ima redosled kandidata za upis u školu i prijemni ispit i u prvom stavu kaže: "Redosled kandidata za upis u školu utvrđuje se na osnovu uspeha u prethodnom školovanju koji uključuje uspeh učenika na završnom ispitu".
Koleginica Maja Videnović i ja predlažemo da se u tom istom članu posle upravo pročitanog stava 1. doda novi stav koji glasi: "Izuzetno od stava 1. ovog člana pojedina lica ili grupe lica mogu da se upišu u srednju školu pod povoljnijim uslovima radi postizanja pune ravnopravnosti". Osnov za taj amandman je u Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja člana 99. koji definiše zabranu diskriminacije, da tako kratko kažem. U obrazloženju predlagač kaže da je to definisano u Zakonu o sistemu obrazovanja i vaspitanja.
Mislim da je to više izgovor nego obrazloženje, čak nije ni objašnjenje jer je amandman napisan zato što postoji član 99. Zašto je važno da prihvatimo ovaj amandman? Zato što verujete mi na reč teže je razbiti predrasude nego atom. Ovo drugo znam kako se radi, ovo prvo radim u svom političkom poslu. Neće, neće da upišu dete romske nacionalnosti, neće da upišu dete sa smetnjama u razvoju i invaliditetom bez obzira na interresorne komisije, bez obzira na zahtev roditelja ili staratelja, kao što, dozvolite mi digresiju, neće baš rado da vide žene u politici ili žene predsednice Vlada ili ministarke itd, itd.
To je mentalitetska stvar i tu nema ljutiš. Zato zakoni i postoje da u svojim članovima zabrane ponašanje zasnovano na predrasudi, da je zabrane tako da bude kažnjivo ili da uputimo poruku zašto nije dobro sa predrasudom se odnositi prema detetu iz druge sredine, drugog etničkog, religijskog porekla, prema romskoj deci ili prema deci sa smetnjama u razvoju i invaliditetom. To je ideja afirmativne akcije.
Volja predlagača da kaže da je to dovoljno da piše u Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja ponovo nikome neće doneti koristi. Znam koliko je borba protiv predrasuda i stereotipa i šta sad oni meni to propisuju da ja upisujem ko je koga, teška, spora ali da moramo da jedni drugima damo reč da nećemo odustati.
Znam da nećete prihvatiti amandmane koji se tiču dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, znam da je to ustupak otporu koji postoji u društvu u inkluziji. Ukoliko većinski ova institucija, ova vlada ili ovo društvo odluči da zanemari inkluziju i ukoliko se ogluši o potrebu da se otporu inkluziji jasno kaže da je to civilizacijski nedopustiva stvar onda ćemo svi zajedno biti na gubitku.
Za kraj, u jednoj rečenici daću vam jedno poređenje. Da smo na vreme 1958. godine recimo jasno kao društvo rekli da ne može da se bije po porodici ko koga hoće, da to nije tradicionalna srpska porodica, da ne možeš da mlatiš ni babu, ni brata, ni ženu, ni muža, ni dete, da smo to uradili 1958. godine 2002. godine bismo imali tradiciju dobrih porodičnih odnosa, a ne bi donosili izmene Krivičnog zakona. Zato vas molim nemojte da ovo bude 1958. godina za inkluziju.

Samo da dodam opasku kako može kada se razumemo.
Važno je zbog javnosti, jer je moje duboko uverenje da naša rasprava služi isključivo tome da ljudi koji nas gledaju, koji će pratiti stenogramske beleške na sajtu – Otvoreni parlament, ili na Skupštini Srbije, internet sajtu naše Narodne skupštine Republike Srbije, da im objasnimo šta je ono što će u pojedinim članovima zakona proizvesti promene u njihovom životu. To je svrha našeg razgovora, po meni i jedina. Zato mi je važno da kažem da je predlagač prihvatio amandmane kojima se vraća, da kažem, uklanja brisanje dela teksta u članu 1. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, bez prepreke za promene, nastavljanje i upotpunjavanje obrazovanja i obrazovanja tokom celog života.
To je odlična poruka, jer je potpuno nebitno koji je motiv bio da se ova izmena predloži kao brisanje. Potpuno je nebitno koliko je nas poslanika to uočilo i dalo amandman u istovetnom tekstu. Bitna je poruka kako će taj član izgledati ubuduće, a to je da je celo životno učenje ono što mi smatramo vrednošću. Hvala vam za prihvatanje mog amandmana i mojim kolegama i drugima koji su uočili da je to potrebno u ovom zakonu izbrisati.

 Zahvaljujem.       
Ovo je druga dobra vest i drugih dva minuta koje ću iskoristiti u pokušaju da u ime svoje koleginice Jovane Mehandžić i pretpostavljam u ime drugih kolega izrazim zadovoljstvo što je ovaj amandman prihvaćen.
Naime, o čemu se radi? Naša intervencija je bila da se izmeni predložena izmena Predloga zakona o osnovnom sistemu obrazovanja i vaspitanja tako što je tekst – ravnopravnost, tolerancija i uvažavanje razlika predlogom koji je bio predmet našeg interesovanja tekst – samo ravnopravnost i tolerancije. Naš predlog da se ne oduzima sintagma – uvažavanja razlike, smatramo da je razuman i drago nam je da će ostati ovaj član onakav kakav je bio u prethodnom tekstu zakona.

 Član 11. u osnovnom tekstu dodaje reči: "kao i škola koja ima udaljenja učenika sa smetnjama u razvoju". Odnosi se na novo rešenje, na dodatno rešenje kojim se praktično, najjednostavnije rečeno, inkluzijom smatra osnivanje odeljenja u školama redovne nastave, ali takva da su odeljenja sa nekim brojem dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom. To je nedopustivo, pogotovo što se čita iz obrazloženja zašto je odbijen ovaj amandman kojim mi tražimo da se brišu ove reči.
Kaže se da se amandman ne prihvata iz razloga što se rešenjem iz Predloga zakona na detaljniji i precizniji način uređuje proces inkluzije, čime će se proces inkluzije u obrazovnom sistemu učiniti efikasnijim i pružiti stručna pomoć nastavnicima i vaspitačima koji rade sa decom, učenicima i odraslima sa smetnjama u razvoju. Kako će se to proces inkluzije učiniti efikasnijim, ako se osnivaju posebna odeljenja? Šta je tu inkluzija? Da imate učionicu sa pet, deset, dvadeset, koliko god hoćete dece, ali sva deca su deca sa smetnjama u razvoju i invaliditetom.
Nažalost, na ovom amandmanu, odnosno na ovim rečima, koje su inače u suprotnosti sa Konvencijom o pravima deteta i sa opštim komentarom, broj jedan, Komiteta za prava deteta, u suprotnosti je sa idejom inkluzije, da vi u Zakon o sistemu osnovnog obrazovanja uvodite rečima: "osnivanje specijalnih odeljenja u redovnim školama", a na ovo ste se pozivali u odbijanju mojih amandmana na Zakon o vaspitanju i obrazovanju.
(Predsedavajući: Vreme, gospođo Čomić.)
Ogromnu grešku ćemo napraviti ako ovaj predlog ostane u zakonu. Molim vas da, bez obzira što vidim da nema volje, da se zaista jasnom porukom opredelimo za primenu inkluzije, da prihvatite bar ovaj amandman. Hvala vam.

 Izvinjavam se zbog nemogućnosti da pažljivo ispratim odgovor ministre. Da li to znači predloženi tekst više ne postoji, da će biti prihvaćen amandman Odbora koji govori o učenicima sa smetnjama u razvoju i invaliditetom?
I to je mnogo bolje, zahvaljujem, i molim da sledeći put imate malo poverenja i u domaće saradnike ne samo u savetnike iz UNICEF, mi isto znamo svašta. Hvala vam.

 Zahvaljujem.
Koristim vreme poslaničke grupe.
Samo da dam opasku ministru da je zaboravio deo rečenice – hvala vam na objašnjenju i prihvatam amandman.
Amandman je paradigma ne samo načina na koji se pišu zakoni, nego i paradigma odnosa Skupštine i Vlade.
Koliko me neki put zaprepasti odredba u članu zakona i nedostatak pismenosti, toliko me zasmeje obrazloženje.
Doći će na red i moji amandmani, gde su obrazloženja da mi se amandman ne prihvata zato što je isti takav već prihvaćen.
Nemam ništa protiv da se ne prihvati amandman koji narodni poslanik podnosi, ali imam jako protiv da mi se moja Vlada, bez obzira da li je podržavam ili osporavam, bruka sa ovakvim stvarima samo zbog psiholoških barijera i tvrdoglavosti.
Obrazloženje uz ovaj amandman i ovaj amandman su paradigma načina na koji se rasprava o popravkama zakona i inače dešava u Narodnoj skupštini. Samo neko ko je tvrdoglav zato što je amandman potpisao ili potpisala pripadnik ili pripadnica opozicione poslaničke grupe može da ne prihvati ovaj amandman, istovetan u tekstu, pismeniji nego što je to osnovni član 13. u Predlogu zakona i sa obrazloženjem koji nije ništa drugo nego poruka da hoćemo zakone koji su pismeni i jasni i koje nema potrebe tumačiti.
Još jednu opasku imam, pošto se i ona čuje i molila bih da se razumemo da ću ovu rečenicu ponavljati kod svakog od amandmana koje sam podnela ili tokom rasprave o amandmanima drugih kolega narodnih poslanika.
Kada dobijemo tumačenje od ministra da je to pravno tumačenje, onda, ne mislim na ovog ministra, mislim na bilo kog ministra, ili ministar ne zna šta je pravno tumačenje ili ga nije briga ili samo želi da otalja svoj posao sa narodnim poslanikom koji ima vrlo ozbiljne primedbe na tekst nekog člana zakona.
Zakoni služe, ne da se zabavljaju zaposleni ljudi u državnim upravama i ne da otežavaju život onima na koje se odnose nego upravo naprotiv. Zakoni služe da ih razumeju svi oni na koje se odnose sasvim jednostavno, jer uređuju oblasti života koje živimo. Oni koji nam pišu zakone i koji nam pišu obrazloženja, molim ih da nas poštede omalovažavanja, tipa obrazloženja kakvo je uz ovaj amandman ili tipa obrazloženja kakva su uz neke od drugih amandmana, a to je - vaš amandman se ne prihvata zato što isti takav prihvaćen.
Ako je teško da se smisli formulacija koja bi ličila na objašnjenje i obrazloženje zašto se ne prihvata amandman tog i tog poslanika, mi smo spremni da pomognemo tu. Mi smo učestvovali i donećemo rezoluciju Narodne skupštine o zakonodavstvu. Mi smo učestvovali i u izradi jedinstvenih metodoloških pravila. Ako od svih zaposlenih u svim ministarstvima niko ne ume da smisli bolje obrazloženje nego - vaš amandman se ne prihvata, jer je već isti takav prihvaćen, onda ima nas par koji ćemo rado pomoći Vladi da napišu obrazloženja kojih se nećemo stideti pri čitanju i pri deponovanju u stenograme i u instituconalno sećanje ove Narodne skupštine. Hvala vam.