Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8002">Dragan Šutanovac</a>

Dragan Šutanovac

Demokratska stranka

Govori

Mogu li da odgovorim ministru?
Gospodine predsedavajući, član 107. Kada se poslanik prepozna u govoru svog kolege, a ja sam potpisnik tog amandmana i ja sam pričao o „Jumku“, govorio sam o tome da su „Jumko“ i FAP radili u vremenu kada je bila bivša Vlada, dužni ste da mi date reč.
Juče niste učestvovali u ovoj sednici, niste bili prisutni, ja sam u subotu gotovo pola sata pričao na tu temu i zamolio bih vas da ispoštujete. Nema ovde mnogo opozicije, nema ovde mnogo vremena, ali budite kolegijalni, dajte nam reč da odgovorimo na ovakve optužbe koje su potpuno besmislene.
Da li mogu da koristim vreme poslaničke grupe? Ja sam ovlašćeni predlagač.
Demokratska stranka smatra da ovo što se radi ovih dana je neophodno da se uradi i nije to sporno. Sporno je što smo to znali od novembra prošle godine, sporno je što smo došli u cajtung da donosimo odluku naprečac od novembra prošle godine.
S druge strane, juče je uvaženi kolega iz vlasti optuživao grad Beograd zato što nije upravo sprovodio, kako vi to nazivate, direktivnu ekonomiju nabavljajući autobuse za grad Beograd. Juče ste nas optuživali da se bavimo tržišnom ekonomijom, danas nas optužujete da se bavimo direktivnom ekonomijom. Hajde dogovorite se šta u stvari želite da uradite u ovoj državi i šta je to što mislite da će doprineti boljitku i tih preduzeća o kojima danas govorimo. Nije pitanje „Jumka“ pitanje potreba za vojsku Srbije, „Jumko“ je radio i za poštu, „Jumko“ je radio i za vojske van naših granica.
Govorili ste uvaženi kolega da smo mi samo putovali. Hajde da uzmemo da to može da bude istina. U 2011. godini koja je bila ekonomski loša, država Srbija je imala stranih investicija milijardu i 800 miliona evra, u ove dve fenomenalne godine imamo milijardu evra, u ovoj godini 92 miliona evra stranih investicija. Kako mislite da pokrenete proizvodnju i privredu ukoliko niko ne dolazi u Srbiju da investira?
(Predsedavajući: Vreme.)
Koristim vreme poslaničke grupe.
Gospodine predsedavajući, član 107.
Potpuno je neprirodno da me pitate kako sam se prepoznao u svom prezimenu. Da sam Petrović, pa možda ima još Petrovića, ali Šutanovac…
(Predsedavajući: Molim vas da obrazložite povredu Poslovnika.)
Nemojte me prekidati, molim vas. Dobio sam svoje vreme.
Najveći deo vašeg govora, gospodine ministre, se potpuno slažem.
To pravo sam imao i pre pet minuta kada ste mi ga uskratili. Drago mi je da ste uvideli grešku.
Zaista ne vidim zašto ovaj amandman pravi bilo kakav spor? Rekli smo da je Ustavni sud u novembru mesecu doneo određenu meru sa odloženim dejstvom. Danas zasedamo i u subotu smo zasedali da bi stigli pre tog vremenskog roka da završimo ovaj predlog izmene Zakona. Mi predlažemo samo da se produži i oroči. Znači, mi dajemo Vladi prostora još nekih mesec i po dana da se oroči vreme i da znamo u kom roku će to da se završi. Zbog čega?
Prošle godine, tokom leta, donesen je Akcioni plan, koji je podrazumevao da ćemo do juna ove godine završiti taj postupak. Sada to vreme pomeramo i mi samo tražimo i dajemo vam šansu da imate neki mesec i po dana više. Potpuno je irelevantno šta se dešavalo u istoriji privatizacije u odnosu na to što mi želimo da omogućimo.
Danas smo slušali ovde kako se prvo prodaju ona preduzeća koja su kvalitetna, ali kako mislimo drugačije da bude. Kažite kako mislite da se ova preduzeća koja se budu restrukturirala ili se završi restrukturiranje, koja ćete preduzeća prvo prodati? Da li ona koja imaju kupca, ili ona koja nemaju kupca? Znači, to je tržišna ekonomija. Ukoliko mislite da će neko doći da kupi preduzeće koje nema šansu da se oporavi, a to se neće desiti.
S druge strane, rekli ste da ne postoji nijedan primer da je u neko preduzeće javno investirano, da je podignut kapacitet i da se danas nalazi na tržištu i da može da bude dobijen veći novac. Rekao sam vam u hodniku, hoću da čuje i javnost i kolege poslanici, u jednoj vrlo primerenoj diskusiji. Telekom je preduzeće koje je prodato 1997. godine. Upravo Vlada u kojoj je Demokratska stranka bila većina je kupila taj isti broj akcija i vratila ga u Fond Javnog preduzeća „Telekoma“, koje danas pripada Srbiji, da bi se prodalo sada po višoj ceni. Nije samo „Fijat“. Ima niz, veliki broj dobrih privatizacija, kao što je potpuno istinito da ima i onih koji su veoma loši.
Međutim, šta je problem? Problem je što mi danas poredimo vremena devedesetih i osamdesetih sa drugom decenijom 21. veka. To je suština. Zbog toga je danas trebao da bude ministar privrede ovde. On je čovek koji treba da nam odgovori da li on misli da je model funkcionisanja preduzeća u društvenoj imovini devedesetih i osamdesetih godina primeren i da li je bilo moguće da broj tih radnika opstane u tim preduzećima u situaciji u kojoj se zemlja sa 20 i nešto miliona svela na nekih sedam miliona? Taj isti „Jumko“ je mogao da šije, ne samo za srpsku vojsku, nego celu vojsku Jugoslavije, koja je bila šest puta veća. Nije se dešavalo.
Smatramo da naprosto nije sve stvar negativne kritike. Znači, hoćemo da razgovaramo. Imamo sigurno šta da ponudimo. Imamo puno primera. Nije tačno da ima samo 28 uspešnih privatizacija. Ima mnogo više uspešnih privatizacija. Na kraju krajeva, u tom periodu GDP je povećan 300%, 25% godišnje. U tom periodu su plate povećane deset puta. U tom periodu je izvoz iz Srbije povećan četiri puta. U tom periodu je dug Srbije ostao isti 14 milijardi i 300, 14 milijardi i 700, za tih 12 godina. Nevezano koje su bile vlade, a svi znamo da je i Vojislav Koštunica imao Vladu koja je bila vaš koalicioni partner i podržavao je manjinski SPS.
Nije sve stvar stalne kritike i nema potrebe da ulazimo stalno u problem kada možemo da razgovaramo. Smatramo da je ova stvar neophodna. Rekli smo da smo smatrali da ste imali dovoljno vremena, bilo je dva ministra, a danas treći, da pripremite jedan sveobuhvatan, ozbiljan zakon i vrlo smo svesni da preduzeća u restrukturiranju su jako teška rak-rana našeg društva i države.
Međutim, ono što je takođe problem je što oni koji očekuju da realizuju svoja potraživanja od tih preduzeća čekaju da čuju kada je krajnji rok kada će to moći da urade. Niko ovde nije izneo koliko preduzeća koja su funkcionisala su zbog tih dugovanja ugašena. Imamo 56.000 radnika koji rade u tih 164 preduzeća, a niko ne govori o tome koliko je onih zdravih preduzeća koja su danas u problemu zbog toga što su ova preduzeća koja duguju njima u restrukturiranju.
Sa druge strane, gospodine ministre, pričali ste malopre o sistemu odbrane. Drago mi je da ste to pomenuli. Tačno je da je valjaonica jedna od veoma visokih sistema u sistemu odbrane. Ništa manje nije NIS, ali je isto tako, reći će vam stručnjaci, da je i „Telekom“ vrhunski interes sistema odbrane, a čuli smo ovde da premijer planira da se „Telekom“ stavi na prodaju.
Postoje države koje nemaju svoje valjaonice, koje nemaju čak ni ogromnu industriju, ni svoja privatna telekom preduzeća. Njihova bezbednost zbog toga nije ugrožena. Na kraju krajeva, mali broj država u Evropi ima u državnom vlasništvu čak i odbrambenu industriju i to je stvar tržišta i u tim zemljama kada kupuju vojska, policija ili strukture bezbednosti biraju najpovoljniju cenu i ne slažemo se sa jednom stvari, koju je kolega rekao, a to je da je u prošlosti po pravilu kupovano najskuplje.
Zakon o javnim nabavkama, koji ste doneli, obećali ste da će uštedeti 600 miliona evra. Premijer je u ekspozeu rekao da je uštedeo 100 miliona. Ja vam tvrdim da nije uštedeo ništa. Taj zakon je samo onemogućio realizaciju planova javnih nabavki u svim sistemima koji su pod tim zakonom, a to nije dobro. Zbog čega? Zbog toga što sistemi nabavljaju i domaću proizvodnju. Mi smo praktično tim zakonom zakočili proces nabavke i samim tim zakočili proces proizvodnje onog dela koji je neophodan za funkcionisanje državne uprave ili javnim preduzeća.
Neću da vam govorim egzaktne podatke o bolnicama u kojima godinu dana 51% neophodnih sredstava nema zbog Zakona o javnim nabavkama. Nije ušteda to što nešto ne kupite. Nije čak ušteda ni to kada kupite nešto jeftinije. Veoma je važno ponderisati u kupovini. Siguran sam da u vašem Ministarstvu kada nešto kupujete gledate i u odnosu na kvalitet, i na cenu i na mogućnost opšteg programa u našoj zemlji i na mogućnost servisiranja. Sve to utiče, kao kada čovek ode u prodavnicu pa ne kupi najjeftiniji fen za kosu jer zna da on traje dva meseca, već bira prema svom džepu kvalitet koji mu treba i to je nešto što mora da se objasni jer na način na koji to pričamo ovde ispašće da država treba da kupuje samo najjeftinije stvari. Šta će se onda desiti? Ako budemo kupovali najjeftinije, najnekvalitetnije stvari za državu, što ne kupujemo za kuću? Što postoji neki kvalitet i cena kvaliteta i mera kvaliteta?
Ovo govorim dobronamerno pokušavajući da skrenem pažnju kolegama da nije sve izrečeno iz opozicije u lošem kontekstu u odnosu na vlast. Bili smo pet i po godina vlast. Znamo koji su problemi vladanja. Znamo šta je tegoba u vladanju i savetujemo vas da ne ulazite u iste probleme u kojima smo mi bili, a to se upravo dešava. Na to vam skrećem pažnju.
Voleo bih da razgovaramo ovde kada budete ijedno od tih preduzeća u restrukturiranju izvukli, da li ćete prodati ono najlošije ili najbolje. Prodaćete ono koje je najbolje jer će ono imati tražnju. Tako su se prodavala preduzeća i ranije.
Ne možete vi diktirati na tržištu koje preduzeće da se proda ukoliko nema kupca. Ovde se govorilo o tome da je neko imao povlašćen položaj da dobije jeftinije građevinsko zemljište. Upravo se najavljuje mogućnost dobijanja besplatnog građevinskog zemljišta i primara, sekundara komunalnog opremanja. Kako je to moguće, ako je kritika, sa jedne strane, da to ne može da se radi čak ni po povoljnim cenama, kako neko može da dobije besplatno i ko je taj ko može da dobije besplatno, a ovaj drugi ne može ni po povoljnim cenama? Imate kontradiktornost između vas iz Vlade i poslaničke grupe koja vas podržava pretpostavljam i znam zbog čega. Želja je da se sav teret loših stvari prebaci na bivšu vlast, ali to više ne pije vodu, što bi rekao gospodin Nikolić, predsednik. Gotovo.
Vreme je da se sada nešto realizuje. Da li je FAP, da li je „Jumko“, da li je način intervencije države ili nije, ali to je funkcionisalo. Hajde ono nešto što je funkcionisalo da podržite da funkcioniše. U međuvremenu dignite nešto drugo da funkcioniše i to, a ne da stane sve i da pričamo o tome kako je osamdesetih godina u nekoj fabrici radilo 20.000 ljudi ili devedesetih godina. Imali su platu 25 maraka. Fantastično. Nije to funkcionisalo. Da je valjalo ne bi se raspalo. Nije to stvar vas i mene. Vi ste bili mlađi od mene, a i ja sam u to vreme bio dete. Raspalo se ono što nije funkcionisalo i mi gradimo sada ne od nule nego od minusa. Ne spočitavamo ratne tegobe devedesetih i šta se sve desilo i šta je sve porušeno u toj industriji o kojoj se govori kako je radilo ne znam koliko radnika, nego se sagledava šta se zateklo 2000. godine i odakle je sve to krenulo.
Uspeli smo da iz odbrambene industrije 2007. godine imamo 75 miliona dolara, a 2009. godine 250 miliona dolara. Tri i po puta više. Hajde da podržimo to. I to je javni sektor. Često kada kritikujete zašto ne kažete da ima samodohodovni javni sektor, koji je potreban i koji je odličan i koji donosi neki novac, a ima i neka administracija za koju građani ne mogu da shvate šta je to javni sektor. Kada pričamo o javnom sektoru ne uzimamo i to da i oni koji rade u „Krušiku“, fabrici su javni sektor, i u „Zastava kamionima“, „Zastava oružju“ su isto javni sektor. Građani kapiraju da mi imamo 700.000 nekih administrativaca koji sede u foteljama, koriste službena kola, imaju sekretarice. Daleko od toga.
Još jedna stvar, nema veze direktno sa amandmanom, ali koristim vreme. Godine 2006. je postojala državna zajednica i vojska i carina i NSP su bili na saveznom nivou. Od 15. maja 2007. godine sve te institucije ulaze u sastav republičke vlade. Tog momenta se povećava broj pripadnika javnog sektora. Zbog čega? Gde su mogli da odu? Postojali su tu, samo nisu mogli da budu iskazani kroz brojke Republike Srbije, već kroz brojke SCG, a pre toga Jugoslavije itd.
Voleo bih da vi kao nadležni u Vladi konačno date šta je to za vas javni sektor i gde je tih 770.000 ljudi, da li su to stvarno ljudi koji rade samo administrativne poslove. Znam da nisu. Pojasnite to pošto očigledno postoji jedan ogroman problem jer je napravljena situacija da svi koji su u javnom sektoru su praktično pod lupom posmatranja i drugi građani ih mrze bez ikakvog razloga jer i oni rade teške poslove, veliki deo teške poslove za male plate, a pri tom još trpe neke uvrede i mržnje i poslanici se prema njima ponašaju kao da su oni krivi što rade u gradskoj čistoći. To je nešto što mora da se objasni. Hvala.
Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, pre svega želim da izrazim nezadovoljstvo zato što radimo subotom i zato što smo izgubili celu nedelju, a u isto vreme odbori su se zakazivali i trošio se novac na poslanike koji dolaze u Skupštinu. Apelujem da odbore imamo u danima kada imamo i plenarnu sednicu jer bi time uštedeli praktično velika sredstva koja se troše u situaciji u kojoj se nalazimo, a kao što kažete i kao što vidimo, imamo trend štednje koja je neophodna.
Sa druge strane, pridružujem se nezadovoljstvu onih koji su smatrali da za ovako važan zakon, za koji smo očekivali da će biti reformski, a ne samo tehnički, da bude ministar privrede ovde jer treba da čujemo kako on to vidi, a ne samo objašnjenje pravno-formalno jednog člana koje je neophodno, ali nije dovoljno da bi se ovakav zakon danas našao u parlamentu, odnosno da bi se ovaj zakon podržavao, jer privatizacija u Srbiji, kao što smo čuli, traje već 25 godina i neophodno je da se konačno ona završi, ne samo zbog tih preduzeća koja su u restrukturiranju već i zbog onih preduzeća koja potražuju sredstva, a videćete da je statistika poražavajuća jer veliki broj preduzeća koja nisu imala toliko dugo restrukturiranje su se ugasila zato što im duguju upravo ona preduzeća koja jesu u restrukturiranju.
Da bi govorili o privredi danas i da bi mogli da govorimo o privatizaciji moramo da vidimo u kom privrednom ambijentu danas posluje srpska ekonomija. Mislim da je taj ambijent katastrofalan i da je poražavajući. Visok nivo javnog duga koji je dostigao gotovo 21 milijardu evra, rekordno visok, sa jedne strane, pad deviznih rezervi sa druge strane, pad prometa generalno. Ukupne investicije u ovoj godini iznose samo 92 miliona evra. U prošloj i pretprošloj kumulativno bila je milijarda, u 2012. i 2013. godini, a u lošoj 2011. godini bila je milijardu i 800 miliona evra.
Danas kada govorimo o privatizaciji, računamo na strane investicije i one koji bi došli u našu zemlju da kupe nešto. Najavljena je prodaja velikih sistema. Ti sistemi su „Telekom“, „Dunav“, „Lutrija“. Ukoliko želimo da se to desi na adekvatan način moramo da napravimo ambijent u kojem će oni koji dolaze se osećati udobno, koji će imati pogodnosti koje su ima neophodne.
Šta se dešava danas u Srbiji? Dešava se da imamo povećanje nezaposlenosti, da po prvi put imamo više penzionera nego radnika i da Srbija tone u dužničko ropstvo koje bi moralo podhitno da se spreči.
Današnji Zakon o privatizaciji morao je da podrazumeva mnogo širi kontekst i da da mnogo više prostora, ne samo za prodaju tih preduzeća, već i da vidimo da li možemo pomoću prodaje tih preduzeća da rešavamo pitanja koja se tiču penzionera, odnosno Penzionog fonda, da rešavamo pitanja koja se tiču Zdravstvenog fonda, da li deo od te privatizacije treba da ide samo u lokalnu samoupravu ili treba da bude odvojen i upravo za Penzioni fond koji je uslovno rečeno nereformisan i koji danas predstavlja rak ranu i veliko opterećenje za budžet. Da li dozvoliti da se i dalje penzije pune samo iz budžeta, odnosno iz odvajanja onih koji su zaposleni? Danas imamo situaciju da imamo veći broj onih koji su penzionisani od onih koji rade.
Sam postupak privatizacije u nekim segmentima je bio loš, ali moramo biti svesni da, sa druge strane, jedan dobar deo srpske privrede upravo nose one firme koje su privatizovale određena preduzeća u Srbiji i da postoje mnogo, mnogo dobri primeri koji se tiču same privatizacije koja je omogućava da danas u Srbiji neki privredni razvoj postoji. Da nije bilo tih stranih preduzeća, nažalost, teško da bi sami radnici i oni koji imaju iskustvo da pokrenu mašine mogli da u 21. veku doprinesu da se Srbija ekonomski razvija i da se, pre svega, naš proizvod pojavi, ne samo na domaćem tržištu, već i na stranom tržištu.
Naglašavam da je ovo samo jedan od zakona koji je neophodan za reformisanje naše privrede, jedan od zakona koji treba da omogući da dođu strani investitori. Napominjem još jednom da se u ovoj godini u prva tri meseca, po podacima Vlade, samo 92 miliona evra investiralo u Srbiju. To je katastrofalni podatak koji će se pojaviti tek u sledećoj godini kao rezultat. To je nešto što izuzetno ugrožava ekonomiju, ne samo u datom trenutku, već i u budućnosti.
U isto vreme, imamo najave investicija iz inostranstva, imamo najave kupovine vagona u inostranstvu, imamo najave dovođenja arapskih kompanija koje bi trebalo da izgrađuju stanove širom Srbije po ceni od 380 evra po kvadratnom metru. Napominjem da je to nešto što je moguće ukoliko dobiju povoljne, odnosno povoljnije uslove od domaćih investitora koji učestvuju u izgradnji. Ukoliko imaju posebne uslove, ne vidim zbog čega bi mi to radili, jer će ta situacija uvesti u restrukturiranje i ostale kompanije koje danas nešto rade, a takvih je malo, imajući u vidu da je u prošloj godini privredna aktivnost po pitanju građevine u opadanju 30% u odnosu na pretprošlu godinu. To je nešto što kompletno ugrožava ekonomsku srž naše zemlje. Ukoliko ne budemo tu napravili pomak, a način na koji se predlaže mislim da je demagoški i populistički, imaćemo puno problema i bojim se da se ti problemi možda danas ne vide, ali se oni reflektuju u dugom nizu godina i teško će moći da se isprave, baš kao i ovi problemi koji se tiču malog dotoka stranih investicija u Srbiju u protekle dve godine.
Slažemo se sa tim da treba da se produži rok za restrukturiranje. Ne možemo da podržimo ovaj predlog zakona zato što on, ne samo da nije reformski, već je praktično samo negde uveden u red u odnosu na onu odluku iz novembra meseca koju je doneo Ustavni sud, ali to je izuzetno malo.
Još jednom naglašavam da je ministar za privredu morao da se potrudi, kad je već prihvatio tako teško mesto, da pogleda ovaj zakon, pretpostavljam da nije imao priliku, i da predloži neke inovacije koje su najavljivane, imajući u vidu da smo mi u toku izborne kampanje slušali mnogo velike priče o mnogo velikim dostignućima, a da danas praktično zasedamo u subotu da bi promenili samo jedan član zakona, a mogli smo to da uradimo i pre dve nedelje jer smo znali da to stupa na snagu i to nije nikakva novost. To je ono što su svi u Srbiji koji se bave privredom znali da će se desiti pre ili kasnije.
Zahvaljujem. Ovo je prvo javljanje, a javiću se još jednom kada bude red.
Po osnovu replike. Bilo je vrlo jasno da se ministar meni obraća.
Onda ću po osnovu našeg vremena poslaničke grupe.
Imam još 16 minuta.
Gospodine Selakoviću, da li ste se meni obraćali ili niste? Meni ste se obraćali direktno. Šta je problem?
Uvaženi kolega je pričao o vremenu vladavine Demokratske stranke i imam utisak da ljudi ovde u sali ili imaju amneziju ili namerno spočitavaju DS da smo mi bili na vlasti 12 godina i da smo mi 12 godina vodili Ministarstvo privrede u ovoj zemlji. To, nažalost, ni jedno ni drugo nije tačno.
Ministarstvo privrede je u ime Demokratske stranke vodio samo Aleksandar Vlahović tri godine, nakon čega je bio ministar upravo iz Demokratske stranke Srbije.
U to vreme, ako se dobro sećam, ispravićete me ako grešim, Aleksandara Tomić, narodni poslanik koja je malopre kritikovala to vreme, je bila u Demokratskoj stranci Srbije i hvalila te mere koje su tada bile dobre, a u poslednje dve godine upravo Vlada koja je postojala i koja danas postoji je vodila Ministarstvo privrede.
Pitanje je kada će neko preuzeti odgovornost za vreme u kome se nalazimo? Za vreme u kome smo bili, to ću iskoristiti priliku na kraju da iščitam i ja podatke koji postoje, uvažavajući ono što je kolega Martinović iščitao kada je bila koja privatizacija. Ja ću vam iščitati šta se dešavalo u privredi Srbije od 2000. do 2012. godine, kada je bila renesansa u ovoj privredi i šta se dešava danas i kada ćete nam reći šta će se dešavati sutra? To nas zanima. Znači, šta Vlada planira da radi sutra? Ovaj danas zakon ministar je rekao da je tehnički preduslov boljitka za sve građane Srbije. Slažemo se sa tim, ali nije dovoljan. Nije čak ni potreban koliko smo očekivali da će biti danas u parlamentu. Zahvaljujem.
Po kom osnovu kolega ima tri minuta za repliku, a mene opominjete posle dva minuta?
Gospodine Babiću, 2000. godine država Srbija je dugovala 14.167.000.000 dinara, odnosno evra. Godine 2012. godine 14.784.000.000. Danas dugujemo 21 milijardu i sada ste nam svečano najavili još 1,2 milijarde, znači 22,2 milijarde. Za nepune dve godine zadužićete nas otprilike 6,5 milijardi evra i pričate nam o boljem životu jednoga dana kada ćete nam pokazati ko danas u Srbiji živi bolje u situaciji u kojoj je zaduženje državno 6,5 milijardi već, a 500 miliona evra imamo manje deviznih rezervi.
Ovde slušamo već dve godine šta ćete vi sve da uradite. Poštujem vaš napor, da li je mrmutski ili koji god ste rekli malopre, poštujem ga, ali nema rezultata. Razumete? Možda vi živite bolje, ne sumnjam u to, ali građani Srbije statistički žive lošije. Plate su niže, porezi veći, veća izdavanja.
Sada ste nam najavili i neke nove subvencije, 70% na trošak države. Odakle država ubira taj prihod? Ko će to da finansira? Ko će da pomogne Arapima da zidaju po 380 evra kvadratni metar u Srbiji? Zašto to ne radi domaća građevinska industrija, nego moraju neki stranci? Zbog čega se nisu pojavile tri milijarde od „Al Dahre“, tri milijarde od „Mubadale“, četiri milijarde od „Beograd na vodi“? Do sada ste već ispričali o desetinama milijardi kojih nema i to je realno stanje stvari. Nema ljutnje. To je naprosto podatak koji je Ministarstvo finansija objavilo na svom sajtu, jedino ako hoćete da to promenite?
Malopre sam rekao da prihvatam svu odgovornost, ali koleginica Tomić je podržavala Vladu Vojislava Koštunice čiji je ministar privrede u zatvoru zbog loših privatizacija. Kolega Rističević je podržavao Vladu do 2003. godine koja je vršila privatizacije u Srbiji, a ovde govori kao da je bio u to vreme odsutan sa sednica kada se govorilo. Zahvaljujem.
Zahvaljujem predsedavajući. Uvažena gospodo i dame, ja sam verovatno jedini u ovoj sali koji je bio i u tom FAP-u i u „Jumku“ i u „Krušiku“ i u „Slobodi“, „Prvom partizanu“ i u mnogim drugim fabrikama i znam kakvo je stanje zatečeno 2008. godine i znam kakvo je stanje koje smo ostavili 2012. godine. Ministar je ovde bio, da kažem, izuzetno častan kada je rekao da imate potencijalno rešenje. Potencijalno rešenje imate za nešto što ste vi stvorili kao problem, jer je taj FAP radio. Upravo je Ministarstvo odbrane naručivalo kamione iz FAP-a. Upravo je Ministarstvo odbrane razvijalo novi kamion u  Zastava kamionima. Taj projekta ste takođe zaustavili. Upravo je Ministarstvo odbrane, odnosno Vojska Srbije i Pošte šilo uniforme u „Jumku“ koji od 1. januara ove godine štrajkuje, a poslednje četiri godine duplo više su povećane plate. Produktivnost koja je bila dva do tri meseca godišnje je skočila na 90% godišnje.
Znači neću pričati o frazama, populizmu, demagogiji, o privatizacijama za koje kažete da je učestvovao Dragan Đilas. Recite mi u kojoj privatizaciji konkretno je učestovao Dragan Đilas. Niti ću vas optuživati za nešto što nije tačno. Takođe razumem, ne znam da li je stvar kulture, obrazovanja, nerazumevanja matematike, ako se pozajmite pet i po milijarde da vratite stare dugove, onda dugujete isto kao ranije. Ako se pozajmite pet i po milijarde pa sa 14,5 skočite na 21,5 onda to nije zbog vraćanja starih dugova, onda je to nova pozajmica. Ako pričate o domaćim proizvođačima, interesuje me koliko učešće će domaći proizvođači imati u tom Beogradu na vodi koji se daje na dlanu Arapima. Gde je tu srpska industrija, građevinska. Zbog čega nudite našu zemlju Al Dahri. Zbog čega Mubadala treba da uzme prostor u Inđiji bez ičega….
(Predsedavajući: Vreme.)
Malo pre je gospodin Babić govorio tri minuta i dozvolili ste mu. Možete i sada 15 sekundi preko ovoga. Nije baš kolegijalno. Hvala vam.
Ovo što trenutno radite nije primereno. To je kršenje člana 107.
O čemu se radi? Da se prepoznam u govoru, a direktno mi se obraća, gleda u mene, gospodin ministar. Treba da mi date reč.
Nas je ovde nekoliko. Vas je 150. Vidim, u dobru ste se poneli. Proći će i to, nemojte da se plašite. Ja sam pet i po godina bio ministar odbrane. Proleti to vreme, pa onda vidite posle šta ste uradili, ali je vreme, gospodine predsedavajući, da vodite sednicu na način na koji je to neophodno. Ja imam još 16 minuta da govorim kada se završi ova rasprava, ali želim da imam priliku da odgovorim na direktne stvari koje mi uputi gospodin ministar.
Ovde su čak bile i lične stvari, nije samo pominjanje bivših ministara, nego i njihovih porodica, a to je nešto što je potpuno neprihvatljivo, pogotovo ne porodičnim ljudima koji su oženjeni, žive u lepom braku, nemaju problem nikakve druge vrste. To se ne radi, gospodine ministre.