Hvala vam na ovim primedbama. Upotrebiću drugi izraz.
Maločas ste imali neku verbalnu repliku s gospodinom Todorovićem, koji sedi u drugom redu, tako da su narodni poslanici čuli vas, šta ste njemu rekli, ali nisu čuli ono što je on vama rekao. To je ono što sam hteo da vam kažem. To je upravo ono na šta sam ukazivao da se u načinu vođenja sednice mora izbeći.
Ako postoji ta potreba, treba dati reč gospodinu Todoroviću, da nam kaže šta je imao da nam kaže, pa da čujemo i taj vaš odgovor, kako bi to imalo nekog smisla. Kako će se to, kroz odredbe Poslovnika, sprovesti, vi vodite računa o tome, ali verujte mi da zaista nije dobro da se vodi, to kolokvijalno kažem, polemika. Ne mislim ništa ružno, nemojte to tako da razumete i nemojte se zbog toga braniti, nema potrebe. To sam naveo zbog toga da bih skrenuo pažnju na to da vi imate pravo da objasnite da li postoji, prema vašem tumačenju, povreda Poslovnika na koju se ukazuje, ili nema te povrede Poslovnika.
Ako vam neko dobaci ili nešto kaže iz poslaničke klupe, ne zalažem se da rigorozno primenjujete Poslovnik, nego vam kažem da su to mere koje stoje na raspolaganju, ali ako smatrate da je jedna od mera da vi izgovorite niz rečenica, ili jednu rečenicu, kao neku vrstu razgovora s poslanikom koji sedi u poslaničkim klupama, to nije korektno postupanje.
Na to vam ja ukazujem. Ne vidim razloga da se zbog toga ljutite.
Ono što možete da uradite, čak ne moramo ni da glasamo u danu za glasanje za ovo, bez obzira na to šta vi sada rekli, ne treba da se ljutite, nego treba da prestanete to da radite. Tu bih, kao narodni poslanik, bio veoma srećan, a, pretpostavljam, i veliki broj narodnih poslanika, zato što bi se na taj način uvelo i sa naše strane malo više reda u postupanju. Hvala vam.

Naravno, član 27.
Vidite, pre vrlo kratkog vremena, pročitali ste iz stenograma šta je predsednica Narodne skupštine rekla kada je govorila o produženju rada posle 18 časova i šta je dobacila narodna poslanica Vjerica Radeta, a šta je, opet, predsednica Narodne skupštine odgovorila na to. Verujem da ste to precizno pročitali.
Došli smo do toga da je bio i jeste prekršen član 85. stav 4. ovog poslovnika, što se jasno videlo iz ovoga što ste vi pročitali, jer tu lepo stoji – izuzetno, predsednik Narodne skupštine može odlučiti da se sednica Narodne skupštine održi drugim danima, odnosno da Narodna skupština produži rad i posle 18 časova, ukoliko za to postoje opravdani razlozi, koje predsednik saopštava narodnim poslanicima.
Dakle, jasno je bilo da predsednik Narodne skupštine nije saopštila narodnim poslanicima koji su opravdani razlozi, pa se jedan od dva kumulativna uslova da bi se rad produžio posle 18 časova nije ispunio.
To što smo nastavili da radimo i posle 18 časova nema veze s tim, ima veze s nečim što se zove elementarna pristojnost. Čuvši da je rad produžen posle 18 časova, mi smo to prihvatili kao činjenicu, s obzirom na nešto što je do sada bilo regularno. Dakle, nije se kršilo neko razumno vreme, koje je ranije bilo opšteprihvaćeno, to je nekih 9 ili 10 sati uveče.
To što nije postignut dogovor između šefova grupa i predsednika Narodne skupštine o tome do koliko će se tačno sati raditi i što se onda može tumačiti, po vama, da će se da raditi do beskraja, odnosno do okončanja tačke, pa makar to bilo i za pet dana, uopšte nije bitno. To, prvo, nije tačno tumačenje Poslovnika, to nije ispravno tumačenje, na to ćemo se vratiti kasnije, kada dođe čas.
Sada vam kažem, ima ona stara, narodna – čega se pametan stidi... Znate, kada ne postoji dogovor, time se implicira da postoji osionost na strani vladajuće većine. Znači, vi ste priznali nekoliko stvari do sada. Priznali ste da je prekršen stav 4. člana 85, priznali ste da je na delu osionost vladajuće većine, u nedostatku dogovora s opozicijom, kada je reč o režimu rada; ne pričam ni o čemu drugom, niko ovde sad ne ruši Vladu, niti dovodi u pitanje vladajuću većinu, nego se radi o osionosti u radu.
Osionost rada nije kategorija iz Poslovnika i ja ću se tu s vama složiti, pošto unapred znam šta ćete reći, ali to je nešto što građani Srbije treba da čuju, to je nešto što mora da bude jasno svima. Da nema te osionosti, ili da je ta osionost izostala u ovom nedogovoru, a nedogovor je loša stvar sama po sebi, dogovor je dobra stvar, da je to izostalo ili došlo do nekog dogovora, ili da se radilo u granicama nekog razuma večeras, onda verovatno, priznajem odmah, ne bismo sada ni ukazivali na povredu stava 4. člana 85, iako je nesumnjivo bilo, nego bismo to prećutali, iz razloga korektnosti ...
(Predsedavajuća: Tri minuta 30 sekundi.)
Citirao sam odredbe samo, izvinite. To je to za sada, pa ćemo posle nastaviti.

 Čl. 27. odnosi se na predsedavanje Narodnom skupštinom, 104. na nešto što, zapravo, ne zaslužuje repliku, nego ovako oštru reakciju u smislu člana 104.
Kada interpretirate ono što sam rekao maločas, to više nije pogrešna interpretacija zbog toga što se nismo dobro razumeli. U to ne mogu da verujem. To činite namerno i time me vređate. Šta ste zapravo uradili? Rekli ste da ne mogu da se pozovem na nedostatak dogovora među šefovima poslaničkih grupa kao na povredu Poslovnika.
To je neverovatno. Na to se nisam ni pozvao. Pozvao sam se na povredu stava 4. člana 85. Poslovnika, a govorio sam o nedostatku dogovora, osionosti vladajuće većine i nepoštovanju nekih elementarnih pravila igre, koja s Poslovnikom nemaju veze, to sam naglasio, samo da bih opisao situaciju u kojoj smo se našli, a to sam učinio zbog toga da bi bilo ljudima jasnije, jasnija sama povreda na koju ukazujem.
Šta je povreda? Povreda je, a moram to da vam ponovim, to je, zapravo, ono na šta ukazujem, da predsednica Narodne skupštine, pre 16 časova, kada je rekla da će se raditi nakon 18 časova, nije uradila najmanje dve stvari. Prva stvar, nije rekla koji su to razlozi, koji su to opravdani razlozi, kako stoji u stavu 4. člana 85, jer je to morala reći. Kada to nije izgovorila, nije navela opravdane razloge. Samim tim, nisu ispunjeni uslovi za produžetak rada.
Ono što sam ovde objašnjavao ima veze s tim, na posredan način. Rekao sam da se mi ne bismo, niti bih se ikada javio da govorim o ovoj povredi Poslovnika, prećutao bih tu činjenicu, kada bi ona, kako to pravnici kažu, konvalidirala, da je bilo korektnosti u međusobnim odnosima nakon toga. Vi ukazujete sami na to, govoreći o ovome što znate da je bilo, što su vaša saznanja, na sastanku šefova poslaničkih grupa, da je ta korektnost izostala, pa sada, navodeći da je ta korektnost izostala, smatrate da treba da se slobodno, junački, krši odredba stava 4. člana 85. ovog poslovnika.
To nije normalno. Na to sam ukazao. Zato smatram da ste povredili član 104, jer ne mogu da verujem da nakon ovolike diskusije o povredi ove odredbe člana Poslovnika vi niste razumeli ovo o čemu govorimo. Nego, šta radite? Namerno izvrćete reči vaših kolega poslanika koji izađu da govore o povredi Poslovnika za ovom govornicom, tumačite ih pogrešno, ne bi li se stekao utisak kod onih koji gledaju ovaj prenos da smo rekli nešto drugo u odnosu na ono što jesmo. To nije korektno i to nije fer.
Inače, član 27. je povređen, zajedno s odredbom člana 85, na šta sam vam lepo ukazao citirajući ponovo deo ove odredbe. Smatram da to mora da se uvaži. Nisu ispunjeni kumulativni uslovi iz člana 85. da se radi posle 18 časova. Da je bilo korektnosti u postupanju, verovatno bismo na to zažmurili. To je ono o čemu sam govorio. Kada govorim o povredi Poslovnika, tačno sam vam citirao odredbu i dao obrazloženje zbog čega smatram da je ova odredba povređena i da mi, zapravo, više ne možemo ni da radimo večeras.

Član 27. vas obavezuje da primenjujete odredbe Poslovnika, kao i odredbu člana 85. stav 6, stav 5, stav 4, stav 3, stav 2, stav 1, iz prostog razloga što je danas 9. decembar, a produženje rada se odnosilo na 8. decembar. Vrlo jednostavno ću vam dokazati da nije moja koleginica Nada Kolundžija u pravu, niti ste vi u pravu kada, prvo, zlonamerno citirate deo odredbe, a ne pročitate je do kraja, pa ću ja pročitati do kraja odredbu.
"O produženju sednice posle 18.00 časova, predsednik je dužan da obavesti Narodnu skupštinu najkasnije do 16.00 časova na dan održavanja sednice", a ovo ste izostavili: "za koji predlaže produženje rada".
Po vama bi ispalo da vreme produžetka rada može trajati beskrajno. Teoretski, ako bismo ovako raspravljali o povredi Poslovnika, mogli bismo do Nove godine, a to nije moguće, jer je danas novi radni dan – 9. decembar. Nemoguće je drugačije tumačiti.
Znate li zašto se dešavalo da radimo i posle 12 časova? Podsetiću vas na to kada već govorite o dogovorima koji su propali. Dešavalo se da radimo i posle ponoći. Dešavalo se da opozicija svojevremeno zažmuri na to i ne iznosi ovu primedbu, iz razloga korektnosti, jer je postizan dogovor da se nešto završi. Vi se sada hvalite time da nije postignut nikakav dogovor.
Izvinite, ako je to neko umeće, ako je to veština vladajuće koalicije, da ne postiže nikakve dogovore s opozicijom, onda izvolite trpeti posledicu striktnog poštovanja Poslovnika. Poslovnik se, istini za volju, nije striktno u ovom delu poštovao, čak, ni u vreme naše vladajuće većine, kada smo mi bili zajedno, ili, pre, kada ste vi bili opozicija, a mi bili s nekim drugim strankama na vlasti, zato što je opozicija nas tolerisala u određenim slučajevima i nije iznosila ovu primedbu. Mi ovu primedbu s pravom ističemo sada, kada vidimo da nema tolerancije.
Izvinite, to što ste vi zaboravili da je potrebno da u Narodnoj skupštini postoji komunikacija s poslaničkim grupama i da se iznosi dogovor oko ovakvih stvari, ne znači da mi treba da trpimo ovde posledice nesporazuma čiji je vinovnik vladajuća koalicija, jer ima većinu. Naravno, to ne znači da sada mi treba, za uzvrat, da kažemo da je sve u redu i da nema kršenja Poslovnika. Ima. Lepo piše i još jednom citiram: "O produženju sednice posle 18.00 časova, predsednik je dužan da obavesti Narodnu skupštinu najkasnije do 16.00 časova na dan održavanja sednice", to je ovo što ste vi rekli, "za koji predlaže produženje rada".
Do viđenja, to je bio 8. decembar. Naravno, najkasnije do okončanja tačke. To je smisao stava 5. ovog člana.

 Znam da umor čini svoje kod mnogih ljudi, ali kod vas očigledno ne. Vi ste i umorni i neumorni – isti. Vi permanentno kršite član 27. ovog poslovnika, koji upućuje na poštovanje drugih odredaba Poslovnika.
Maločas je narodni poslanik izašla i primetila da se nalaze određene identifikacione kartice u jedinicama, odnosno da neke nisu u jedinicama, ali da sistem pokazuje prisustvo narodnih poslanika, što je neregularno. Ako postoji išta što je tehnički problem, ako je išta važan tehnički razlog, to je bio maločas taj razlog. Vi ste prekinuli izlaganje narodnog poslanika na pola, oterali s govornice, da biste kasnije uradili ono što je, zapravo, narodni poslanik od vas i tražio. Neverovatno.
Obećao sam vam još pre dve nedelje da ću uvek reagovati na vaše drastično kršenje Poslovnika kada je reč o načinu vođenja sednice. To ste i maločas uradili. Na stranu sve ovo drugo o čemu smo pričali. Dakle, sada sam izašao samo zbog ovoga i verujte mi da ste na ovaj način grubo prekršili vaša ovlašćenja iz člana 27. i ostalih članova Poslovnika, jer imati ovlašćenje da nešto radite ne znači zloupotrebljavati ta ovlašćenja na štetu vaših kolega.

 Član 104.  
U suštini, ne volim ove debate, zato me i vređa to ko je tu prisutan, ko nije prisutan itd., i uglavnom to izbegavam. Hajde, istini za volju, šta je gore? Da budete prisutni u sali i da radite, pa makar ne bili evidentirani, ili da ne budete prisutni u sali, da vam ostane identifikaciona kartica na mestu, što smo svi videli da je tačno?

Dakle, u članu 27. je propisano šta radi predsednik Narodne skupštine, pa da vam ne čitam sve to, pročitaću jedan od poslednjih ovih stavova – vrši i druge poslove predviđene zakonom i Poslovnikom, što implicira da mora i raditi u skladu sa zakonom. To znači, mora poštovati i druge zakone.
Narodnu skupštinu predstavlja predsednik Narodne skupštine, a radom stručnih službi rukovodi generalni sekretar Narodne skupštine.
Mislim da je naš kolega poslanik, gospodin Buha, malo bio promašio temu kada je govorio o Zakonu o radu, jer taj zakon o radu, velika je diskusija, ali sam skloniji tome da se ne odnosi neposredno na narodne poslanike, kada je reč o ovom vremenu, prekomernom, u kome mi radimo. Veći je problem s ministrima, to je već bliže logici, ali znate kako, ne bi bilo ove sednice Narodne skupštine večeras, u nedoba, suprotno odredbama Poslovnika, da nam ne pomažu u našem radu ljudi koji su zaposleni u Narodnoj skupštini. Te ljude zapošljava generalni sekretar Narodne skupštine, u skladu sa Zakonom o radu.
Da li mislite da imamo neke druge kadrove i neke druge ljude koji će sutra u deset sati da dođu da pomažu u nastavku, pretpostavljam, ove sednice? Ne znam kako ćete započeti zasedanje sutra u deset, hoćete li imati kvorum od 84 prisutna, ako ova sednica, po vašem tumačenju, beskrajno traje, do okončanja, kako se ovamo kaže, tačke koja je na dnevnom redu? To je posebno pitanje, o tome ćemo kasnije još da razgovaramo, o tim finesama.
Ali, ovde se postavlja pitanje, i sad ga postavljam, u smislu člana 226, da mi predsednik Narodne skupštine, pre svega, odgovori, a vi kao predsedavajuća. U ovom trenutku sam shvatio da smo, zapravo, ušli u jednu kolotečinu koju je predsednica Narodne skupštine odredila, premda mislim da ste vlasni da ovaj cirkus prekinete.
Mislim da ste vlasni da u ovom trenutku kažete – u redu je, ovi argumenti su izneti, oni stoje i u ovom trenutku nema uslova za dalji rad, nego ćemo nastaviti danas, u deset sati, onako kako to Poslovnik predviđa. Imamo stenografkinje, imamo ljude koji se bave tehnikom ovde, koji ovde rade. Te osobe koje beleže sve ovo o čemu mi govorimo, rade u određenim ciklusima, smenjuju se, jer taj posao nije moguće raditi duže vreme na koncentrisan način; postoje propisi o tome kako se to čini, da u to ne ulazim. Da li vi očekujete da te ljude ovde zadržimo do šest ujutru, da biste vi ispoljili svoj hir, kao vladajuća većina, a kršeći odredbe Poslovnika?
Mislim da to nije moguće. Najlepše vas molim, ne u ime narodnih poslanika, nas su građani birali na našim izbornim listama da zaslužimo sve, pa, ako treba, i sedenje četiri dana bez spavanja. Postoje ljudi koji nisu obavezni da to trpe, ne samo da nisu obavezni, nego ste vi, ne mislim vi lično, gospođo Čomić, nego se obraćam funkciji predsednika Narodne skupštine i generalnog sekretara, koga je izabrala ova skupština, dužni da ovo o čemu govorim poštujete. Zaista vas molim da ovog trenutka ovu šaradu prekinete, ako ni zbog čega drugog, ono u ime tih ljudi, i da normalno nastavimo rad sutra, u 10 sati.

Dame i gospodo narodni poslanici, da bismo govorili o amandmanu gospode Dujović Saše i Milićević Đorđa koji tretiraju problematiku Suda u Priboju, moramo reći da se, zapravo, menja onaj stav člana 3. Predloga zakona koji govori o Osnovnom sudu u Prijepolju, u kome se kaže da se osniva Osnovni sud u Prijepolju, za teritoriju opština Nova Varoš, Priboj i Prijepolje, sa sudskim jedinicama u Novoj Varoši i Priboju.
U obrazloženju, Vlada kaže zašto odbija ovaj amandman. Vlada ne prihvata amandman iz razloga navedenih za neprihvatanje amandmana narodnog poslanika Radović Milice na član 3. ovog zakona. Onda se vratite na amandman Radović Milice na član 3. ovog zakona i tu, između ostalog, čujemo sledeće.
Zbog čega se ne prihvata taj amandman Radović Milice? Naime, poslanica Radović Milica je predložila da postoji 138 opštinskih sudova.
Rekli smo prošli put da je termin "opštinski" namerno ovde upotrebljen, da bi aludiralo na potrebu da se resetuje čitava stvar, vrati na sam početak i time skrene pažnja predlagaču zakona da napravi novi predlog zakona, jer ovaj nije dobar. Sam termin, zapravo, nije toliko bitan u ovoj stvari.
Između ostalog, ovde se kaže ovako – članom 3. Predloga zakona je propisano da u svim opštinama u kojima su postojali opštinski sudovi postoje sudske jedinice.
Pazite, to jeste tačno, ali, ako hoćete da imate manji broj osnovnih sudova od dosadašnjeg broja opštinskih sudova, prirodno je da, zbog dostupnosti pravde, predvidite sudske jedinice na određenim područjima, zbog građana i onih koji su zainteresovani, kojima treba posredstvo suda da reše svoje probleme ili svoje sporne odnose, ili da država deluje prema počiniocima krivičnih dela ili onima koji čine prekršaje. Znači, neophodno je da to pokrije određeno teritorijalno područje. To nije sporno, međutim, kaže se drugačije – s druge strane, predložena mreža osnovnih sudova omogućiće da mnogo veći broj sudija postupa u predmetima, budući da se sudije biraju za sud a ne za sudsku jedinicu, čime će se postići objektivniji rad suda, ujednačavanje sudske prakse (to ne mogu da razumem), kao i izbeći uticaj lokalne sredine na rad sudija.
Iz toga proističe normalno pitanje – a ko sudi u tim sudskim jedinicama? Niko? Jer, ako se sudije biraju za osnovni sud a ne za sudske jedinice, normalno da se biraju za osnovni sud, da li to znači da te sudske jedinice zuje prazne? Da li to znači da sudije koje sude u sudskim jedinicama, mora tamo neko da se nađe i da sudi? Čemu sudske jedinice ako ne dođe sudija u sudsku jedinicu? Da li to onda znači da je na tog sudiju koji je došao u sudsku jedinicu nemoguće izvršiti lokalni uticaj?
Verovatno da ne, jer je ideja predlagača zakona da ih oni malo šetaju, tako da taj jedan sudija ne bude iz Priboja, nego ko zna odakle.
Sve je to lepo i krasno, ali to ne odgovara na pitanje koje smo sto puta do sada postavili – kamo kriterijumi? Zašto nemamo osnovni sud u Priboju? Zbog čega je osnovni sud samo u Prijepolju, a u Priboju ga nema?
Mi smo tu bili u prilici da vidimo jednu inicijativu SO Priboj, na sednici koju su održali 27.10.2008. godine, u kojoj kažu da traže da Vlada Republike Srbije izmeni Predlog zakona o sedištima i područjima sudova, ovaj predlog o kome danas raspravljamo, tako što će njime predvideti postojanje opštinskog suda u Priboju, opet tvrdim da je nebitan termin, za teritoriju opštine Priboj, ili postojanje opštinskog suda u Priboju, za teritoriju opština Priboj i Nova Varoš, s odeljenjem suda u Novoj Varoši, koji postaje javno tužilaštvo Prekršajnog suda u Priboju.
U obrazloženju ove inicijative, između ostalog, kažu, koncentrišem se na ono što je za mene relevantno – opština Priboj je pogranična opština, sa jako izraženim određenim potrebama i problemima. To je brdsko-planinsko područje, s veoma loše izrađenim komunikacijskim sistemima, lošom putnom komunikacijom i s veoma udaljenim naseljenim mestima od centra opštine, što je istina. To je istovremeno područje na kome se dosta često čine određene krivične radnje i prekršaji od strane lica koja područje koriste samo kao tranzit, upravo iz razloga što se radi o pograničnoj opštini. Gustina naseljenosti je, uistinu, dosta mala, ali sama površina opštine i broj stanovnika zaslužuju da na ovoj teritoriji budu sedišta navedenih državnih organa itd.
Komparativno gledano, u odnosu na Prijepolje i u odnosu na čitavo to područje koje pokrivaju ove opštine, gde ustanovljavamo sudske jedinice i tamo gde ih ne ustanovljavamo, postavlja se pitanje – koji je kriterijum nagnao predlagača zakona da izostavi osnovni sud u Priboju?
Te kriterijume ne vidimo, jer iz ovoga što je dato u obrazloženju za odbijanje amandmana Milice Radović ne proističe da to mogu biti kriterijumi i razlozi za odbijanje ovog amandmana, a ti razlozi se bukvalno navode za odbijanje ovog amandmana.
Onda, u nekim slučajevima ovde, u ovoj brošurici koju smo dobili od Vlade, gde je dat pregled amandmana koji su prihvaćeni i koji su odbijeni, iz kojih razloga se odbijaju, vidimo da su, da ne bi morali da daju posebna obrazloženja za pojedine amandmane, radili onim kompjuterskim principom „copy-paste“, pa su u mnogim slučajevima pisali isto obrazloženje. Za amandman Kenana Hajdarevića stoji da se ne prihvata iz razloga iz kojih se ne prihvata ni amandman Milice Radović na član 3, pa se u određenim slučajevima amandmani Milice Radović ne prihvataju iz istog razloga zbog kojih se ne prihvata moj amandman, ili obrnuto itd. Ova sveščica je puna toga.
Kriterijumi i razlozi koje treba navesti za rešenje pojedinih slučajeva, zbog čega određeni osnovni sud treba da postoji za određena područja, zbog čega ne treba, zašto se i gde formiraju sudske jedinice i koji su tu razlozi, to nigde ne stoji. Verujte mi da ti razlozi ne mogu biti isti za sve opštine u Srbiji i za sva područja u Srbiji. To je, na jedan način, nipodaštavanje podnosilaca predloga amandmana, jer se na taj način, bukvalno, osujećuje mogućnost narodnim poslanicima da na ravnopravan i normalan način učestvuju u ovoj raspravi.
To, po mom mišljenju, niti je korektno, niti je dobro, i očitava nešto drugo – da predlagač zakona nema odgovor na pitanje koje mu postavljamo, jer da postoji odgovor na ta pitanja, za svaki od predloženih amandmana postojalo bi obrazloženje zbog čega to tako mora da bude.
U jednom delu ovog obrazloženja na amandman Milice Radović, između ostalog, kaže se i sledeće – predložena mreža osnovnih sudova u skladu je s analizom rada dosadašnjih opštinskih sudova i prosečnim godišnjim prilivom predmeta.
Nije tačno. To smo vam dokazali u našoj diskusiji, imate stenogram, da se ne vraćamo na to, u kojim sve slučajevima ovo što ste naveli kao pravilo nije tačno. Možda vam je to neka analiza koju ste vi pravili, ali rezultat te analize je netačan. Ta analiza rezultira činjenicama. Činjenice su nešto sasvim drugo.
Pitamo se – kakva je to analiza, ko je obavio tu analizu, kako je urađena, da biste vi došli do ovakvih zaključaka? To je problem s ovim predlogom zakona.
Mislim i stojim iza toga da bi najbolje bilo da se ovaj predlog zakona povuče, da se zaista napravi jedna sveobuhvatna analiza. Ponavljam, mi iz DSS-a nemamo ništa protiv smanjenja ukupnog broja opštinskih, odnosno, po novoj varijanti, osnovnih, sudova; mreža treba da bude nešto manja, to je bila i naša ideja, da se formiraju sudske jedinice, da se sve to napravi kako treba, ali ovo što je ovde učinjeno je surogat ideje koju smo imali. Ne možemo, kao neko ko je bio nosilac te ideje svojevremeno, da ovo prihvatimo. Ovo deluje kao neka vrsta neslane šale ili loše komedije.
Ovo je za nas, zaista, neprihvatljivo. Naravno, šta će biti u danu za glasanje, videćemo. Nisam siguran kako će sve ovo da se završi, kada je reč o podnetim amandmanima i sudbini ovog predloga zakona. Zato vam je pametnije da se ovaj predlog zakona povuče, da se konsultuje stručna javnost u ovom delu. Ne mora se svaki argument uvažiti. Ima tu i lokalnih interesa, svega i svačega. Može da se oslušne ono što govori stručna javnost o ovome i može da se napravi, zaista, dobra i nezavisna analiza i da se, na osnovu nje, dođe do rezultata.
Ovo nije stvar koja se mora sad, hitno završiti. Možemo završiti tokom sledeće godine, da donesemo ovde jedan predlog zakona, da napravimo jedan zakon koji će kasnije da bude u funkciji ostvarivanja pravosuđa i pravosudne uloge države u Srbiji. Hvala.

Ovaj amandman Srđana Spasojevića na član 3. je sjajan povod da se ispriča nešto ne samo o tom članu 3. nego o celom zakonu, jer je sam član 3. esencija cele ideje ovog zakona.
Dakle, kada smo u prethodnom, odnosno pretprošlom sazivu Vlade pravili strategiju pravosuđa, mnoge stvari koje smo tamo napisali i koje su ostale za nama objavljene, praktično, liče na određene institute koji su uneti u ovaj paket zakona o kojem raspravljamo svih ovih dana. Tako su i u zakonu o uređenju sudova i u zakonu o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava uvedeni novi termini: osnovni, viši sudovi, apelacioni sudovi itd. Sve je to bila ideja koju je promovisala Demokratska stranka Srbije. Ono što je verovatno predstavnicima Vlade ili vladajućoj većini zanimljivo, to je da smo u amandmanima koje smo podneli, naročito na ovaj zakon o sedištima i područjima sudova, predložili da se vrate stari termini: opštinski sud, okružni sud itd.
To ne znači da smo mi odustali od naše ideje. Naime, mi smatramo da ono što je pisalo u strategiji, ono što je pripremano u ovim predlozima zakona i u ranijim sazivima Vlade treba da bude smer kretanja kada je reč o razvoju pravosuđa i promenama u pravosudnom sistemu Srbije, ali je problem to što su nadležno ministarstvo i Vlada Republike Srbije, podnoseći ovakve zakone, ovako pripremljene, napravili, zapravo, karikaturalni surogat onoga o čemu smo mi maštali da imamo. To sve nema, ljudi moji, veze sa vezom.
Kada je reč o ovom zakonu o sedištima i područjima sudova, videćete da je glavni problem ovog zakona odsustvo svakog kriterijuma kada je reč o predlaganju sedišta i područja sudova i tužilaštava. Na primer, postoji okrug u Srbiji koji ima 12 opština, kao što je slučaj sa Južnobačkim okrugom; za taj okrug je predviđen samo jedan jedini osnovni sud. Imate, recimo Borski okrug koji ima četiri opštine i koji ima dva osnovna suda. Nama je ostalo da razmišljamo samo da li je razlog tome to što je Vojvodina ravna, što je lako putevima doći od jednog mesta do drugog, od jedne opštine do druge, pa nije toliki problem imati samo jedan sud, a možda je Borski okrug brdovit, teže prohodan, sa manjom mrežom puteva, pa bi možda bilo dobro imati na četiri opštine dva osnovna suda.
Međutim, taj argument otpada, iz prostog razloga što znamo da su predviđena tzv. odeljenja sudova. Čemu služe ta odeljenja sudova? Ona služe, zapravo, da zamene područja i sedišta dosadašnjih sudova i da na neki način kompenzuju razliku u broju osnovnih, tj. opštinskih sudova između ovog i prethodnog zakona, prosto zbog toga da se ne bi ograničilo pravo građanima na nešto što se zove dostupnost pravde.
Problem je što kod ovog koncepta, ovako kako je zakon napisan, ne postoji nikakva logična veza između onoga što ovde vidimo i onoga što se dešava na terenu.
Daću vam još primera: osnovni sud na području Južnobačkog okruga pokriva teritoriju koja ima mnogo više stanovnika nego kada je reč o teritoriji Borskog okruga, sa dva osnovna suda. Disproporcija je očigledna.
Jedan od razloga zbog čega se ukidaju pojedini sudovi za pojedina područja jeste da je u manjim sredinama veći stepen korupcije. Šta znači to – veći stepen korupcije u manjim sredinama? Znači, tvrdimo da je u manjoj sredini, kakav je Južnobački okrug, gde smo poukidali razne sudove i ostavili samo jedan osnovni sud za 12 opština, veliki stepen korupcije, pa će se problem rešiti tako što ćemo sve to svesti na jedan jedini osnovni sud. Verovatno je u Beogradu veliki stepen korupcije, ali neuporedivo manji u odnosu na Južnobački okrug. Kakav je to argument?
Mi nismo čuli do sada ni jedan jedini zdravorezonski argument zbog čega treba ovakvu mrežu sudova napraviti. Zatim, da li je možda osnov za ovakvo uređenje sudova bio različit priliv predmeta? Znate, ako jedan opštinski sud ima malo posla, ima relativno mali priliv predmeta, mali broj rešenih slučajeva, onda je možda prirodno i racionalno da se razmišlja o ukidanju sedišta tog suda, eventualno razmisliti o ostavljanju odeljenja nekog suda, osnovnog suda sa drugim sedištem, jer je reč o malom broju predmeta i malom broju rešenih predmeta u toku godine. Međutim, u pojedinim sudovima ima preko 30.000 predmeta godišnje i veliki broj rešenih predmeta, kao što je slučaj sa Gornjim Milanovcem. Gde je tamo osnovni sud?
Da li kriterijum treba da bude ravnomerni regionalni razvoj? Jer, ako ravnomerni regionalni razvoj uzmemo u obzir, sve institucije sistema, uključujući i sudstvo, treba da učestvuju u ideji ravnomernog regionalnog razvoja. Ovo je, zapravo, najveća šteta ovog zakona, jer pitanje dostupnosti pravde kroz odeljenja sudova ili kroz sedišta sudova je diskutabilno pitanje i o tome možemo raspravljati do podne, ali kada je reč o poruci koja se šalje potencijalnim investitorima za određena područja, kakva je to poruka kada im kažete da država razmišlja o tom području toliko da čak ukida pravo na sedišta osnovnog suda? To je izuzetno loša poruka.
Kada je reč o dostupnosti pravde, ne radi se samo o tome da li će lice koje želi da ostvari neko svoje pravo pred sudom putovati 25 ili 30 kilometara do suda, nije to baš tako kao što neke moje kolege pričaju. Ova stvar je u tom smislu relativno pokrivena. Postavlja se pitanje troškova. Nigde ne postoji ni jedan jedini dokaz da je način na koji je uređena mreža sudova po ovom zakonu racionalan način i da će dovesti do značajnijeg smanjenja troškova kada je reč o radu sudova na području naše države. Sasvim suprotno tome, ovaj koncept je još i skuplji od onoga koji smo do sada imali.
Postavilo se pitanje, kako reagovati na ovakav predlog zakona? Naravno da sam protiv ovog predloga zakona, a sa zadovoljstvom ćemo pritisnuti crveni taster onog dana kada se o ovom zakonu bude odlučivalo...
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, vreme na raspolaganju vaše poslaničke grupe je iskorišćeno.)
Upravo završavam. Amandmani koje smo podneli na član 3. i ostale članove zakona vraćaju stari sistem ne zbog toga što bismo želeli da se vratimo na stare nazive, stare termine i stari sistem uređenja sudova, nego da vam pokažemo da ovo što ste vi uradili ništa ne valja i da je neophodno povući ovaj zakon iz procedure i zameniti ga novim ...
(Predsedavajuća: Šesnaest minuta.)
... predlogom zakona. Molim vas, to uradite i neće biti nikakvih problema.

Pozivam se na članove 225. i 226. Čuli smo pitanje koje je uputio Dragan Šormaz. Molim da se na njega odgovori. Ima tu još pitanja koja možemo uputiti, ali ja bih danas išao na to da se vratimo na priču o amandmanima. Ali, pre toga, s obzirom na to da je sinoć učestvovao na državnoj televiziji ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić i da je tamo nešto govorio o ovim aspektima prihvatanja Euleksa, tvrdeći za nešto što mislim da je nacionalna sramota da je velika diplomatska pobeda... Maločas smo čuli vrlo tačnu konstataciju gospodina Šormaza da nije bitno kako mi nešto zovemo, nego šta će se u realnosti ispostaviti. U realnosti će se svakako ispostaviti da Euleks služi za podršku nezavisnosti naše južne pokrajine.
Ne želim da sumnjam u srčanost i predan rad ministra spoljnih poslova. Ono što je on dobio kao zadatak nije nimalo lako. Kada je o tome reč zaista tu ne mogu da dam neku naročitu primedbu, jer nije problem u ministru spoljnih poslova, problem je u onome šta je zacrtano i na kom mestu se zacrtava kao državna spoljna politika.
Sinoć smo u toj istoj emisiji čuli od ministra spoljnih poslova da je glavni akter "crtanja" te međunarodne spoljne politike predsednik države. Otvorite Ustav Republike Srbije i nađite mu tu funkciju. Nađite gde piše da predsednik države to radi. Kako je to moguće?
Zato moram da pitam premijera, znači ne ministra spoljnih poslova, kako je moguće da dozvoli da mu neko ko nosi jednu drugu funkciju u državi preotima posao koji, po Ustavu, pada na Vladu Republike Srbije? To je prva stvar.
Druga stvar, da li će nas premijer udostojiti odgovora ne samo na ovo, nego i na neka druga pitanja, da li će nas udostojiti jednim papirom u kome bi se videlo šta je to što je ispregovarano u UN i šta je to što su Ujedinjene nacije zaključile? Jer, verujte mi, kao članovi ovog doma i izabrani narodni predstavnici nemamo nikakve potrebe da se o tome informišemo preko štampe. Mogli smo da pročitamo, bilo je prilježnih novinara koji su sve to lepo napisali, opisali jednu za drugom svaku tačku od onih šest tačaka koje se odnose, pre svega, na sever Kosova, pri čemu se tu napravila velika razlika između južnog i severnog dela Kosova i Metohije. Po čijem uputstvu, da li je ova Narodna skupština o tome odlučivala nekada? Kako izgleda taj tok pregovora, na šta je to ličilo, da li će to ovaj dom ikada saznati? To je moje pitanje premijeru.
Molim vas da to pitanje prosledite. Mi možemo o tome pričati u danu kada se bude raspravljalo o poverenju Vladi, ali bi bilo dobro da i pre tog dana rasprave o poverenju Vladi dobijemo odgovor na ova pitanja. Jer, to je nešto što je svakako vrlo zanimljivo i od značaja za rad narodnih poslanika.

Gospodine Maraš, zaista nemam nameru da polemišem sa vama i uopšte ne znam šta vam je trebalo da se na ovaj način obratite meni i uopšte poslanicima DSS-a. Smatram to krajnje nepotrebnim, pa čak i nepoznavanjem političkih zbivanja u vreme o kome pričate.
Prvo, mi izbore o kojima vi govorite u vreme kada su održani nismo želeli i to svi znaju. Nismo želeli ni da budu predsednički izbori, to nije nikakva tajna. O tome smo tada pričali i govorili smo da imamo problem sa Kosovom i Metohijom, govorili smo da ulazimo u jednu fazu koja je vrlo osetljiva i koja ne sme biti opterećena političkim tenzijama. Nismo želeli da se dese ni kasniji vanredni parlamentarni izbori, a ni lokalni izbori. Predlagali smo da Narodna skupština većinom koju je mogla da ima, a to je dvotrećinska većina, odluči, jer je to legitimna odluka, da se ti izbori (koji su po Ustavu inače morali u određenom terminu da budu održani) pomere jer je to bio interes države, ali nekome se na te izbore žurilo.
Pod dva, i da nije ovo objašnjenje koje sam dao, imate nov Ustav Republike Srbije koji je donet i taj ustav je predviđao održavanje određenih izbora.
To sam maločas i rekao. Mi smo želeli da se oni pomere, nije bilo političke volje da se to učini i oni su počeli da se održavaju u nekim terminima, a to košta.
Ne razumem šta bi bio vaš predlog. Možda da ih ne bude uopšte? Znam ja šta je vaš predlog. Vaš predlog je tada bio da se ne donese novi Ustav Republike Srbije jer onaj ustav koji je donet, što je legitimno, s vaše strane gledano, vi imate legitimno pravo da tako reagujete, ne bi trebalo da bude onakav kakav je bio. I, smatrali ste da nije prošao kroz nekakvu raspravu kroz koju je, po vama, Ustav trebalo da prođe. Ali, to je legitimno gledanje na stvar i ne vidim razloga da se oko toga sporimo. Ustav je bio donet na osnovu referenduma, Ustav je bio donet dvotrećinskom većinom u parlamentu, i više od toga. Proizveo je određene posledice i te posledice su po prirodi stvari koštale. Dakle, ne vidim šta je predmet vaše zamerke.
Kad je reč o tome da li je ranija vlada, ili vlada koja je njoj prethodila, kasnila sa budžetom u odnosu na neke zakonske rokove, naravno da jeste, i za to su postojali neki razlozi. Ne mislim ni da ova vlada kasni s budžetom bez ikakvih razloga. Ima i ona neke razloge, samo je potrebno videti i uporediti kakvi su to razlozi. Dakle, to je suština, to je interesantno politički upotrebiti, a ne prosto porediti činjenice, kao što je predsednica Narodne skupštine meni pre neki dan rekla: "Znate kako, na današnji dan prošle godine je stigao budžet prethodne vlade u Skupštinu Srbije." Tačno, ali na taj isti dan budžet ove vlade nije stigao u Skupštinu. I to je tačno. Zato mi i pitamo gde je budžet.
Ne mogu još jednu stvar da shvatim, i time završavam: zašto sad vas naročito zabavlja da izdvojite jednu poslaničku grupu i da joj osporavate pravo da postavi pitanje gde je budžet? Valjda imamo prava to da pitamo? Kakve veze ima kog datuma je prošli budžet ili pretprošli budžet stigao u Skupštinu? Možda vama kao politički trik u ovom trenutku, kao politička smicalica, ali za to sa aspekta suštine nema nikakvog razloga. Prema tome, zaista ne vidim razloga za te upadice. Možete sad meni da replicirate koliko hoćete, odmah da znate da ja neću dalje o tome da razgovaram, ali morate znati da je ovaj način komunikacije bio na ivici korektnosti, čak možda i nekorektan.

Poštovani predsedavajući, poštovani narodni poslanici, gospođo ministre, kada je reč o članu 3. Predloga zakona, vidimo da su prve dve tačke ovog člana posvećene Beogradu. Kaže se ovako u tački 1): "Prvi osnovni sud u Beogradu, za teritoriju opština", a to su inače gradske opštine, ne treba ih brkati sa ovim drugim opštinama koje su ovde navedene, iako to zvuči isto kada se izgovori, "Vračar, Voždovac, Zvezdara, Zemun, Novi Beograd, Palilula, Rakovica, Savski venac, Stari grad i Čukarica". U drugoj tački kaže se: "Drugi osnovni sud u Beogradu, za teritoriju opština Barajevo, Grocka, Lazarevac, Mladenovac, Obrenovac, Sopot i Surčin, sa sudskim jedinicama", ovo je sada interesantno, "u Lazarevcu, Mladenovcu, Obrenovcu i Sopotu". Da vas čovek pita zašto je to ovako napisano, potpuno sam siguran da ne biste umeli da objasnite. Zaista želim da izađete posle mog izlaganja i da mi objasnite zbog čega je ovo ovako, a da to pije vodu, da za to ima nekog razumnog objašnjenja.
Mi smo pokušali to da sagledamo sa više strane i, pravo da vam kažem, čak da se stavimo u vašu ulogu i da probamo da opravdamo zbog čega je ovakvo uređenje ovde, odnosno zašto je ovakvo teritorijalno uređenje sedišta sudova. Meni to uopšte nije jasno. Dakle, iz ovoga što se vidi u ovom članu, u ova prva dva stava, razume se sledeće: grupisane su sve opštine koje se imaju smatrati tzv. urbanim gradskim jezgrom, urbane gradske opštine, da ih ne nabrajam sada ispočetka; zatim su iz ovog korpusa izdvojene opštine koje bi trebalo da čine tzv. prigradske opštine.
Tako gledano, može se jednima naći srodnost u činjenici da su to tzv. urbane gradske opštine koje čine urbano gradsko jezgro, a da su ostale opštine prigradske opštine koje imaju neki svoj ruralni oblik. Da li je to bio kriterijum? Čak i da jeste, on je potpuno nedosledan. Vi imate urbanu gradsku opštinu Palilula, koja u dobrom delu svoje teritorije zahvata seoska područja u gradu Beogradu. Isti slučaj je sa Zemunom, doduše, u manjem obimu, jer otkako je nastala opština Surčin ona predstavlja ovu drugu kategoriju.
Da li ovde da se vratimo na one čuvene kriterijume i objašnjenja koja smo dobili od vašeg zamenika? Recimo, vratićemo se na jedno interesantno objašnjenje, kaže – jedan od razloga za ukidanje pojedinih sudova, većine tih sudova, jeste to što se u manjim sredinama javlja veći stepen korupcije.
Hajde da primenimo ovaj kriterijum, recimo, na grad Beograd. Da li možete da mi objasnite da li ste se možda tim kriterijumom rukovodili kada ste odlučili da postoje dva osnovna suda u Beogradu? Ne kažem ja, možda treba da budu dva osnovna suda u Beogradu. Nazivi ovih sudova i smanjenje ukupnog broja sudova u skladu je sa strategijom koju smo još mi osmislili. Rekao sam vam i pre podne da je ovo što ste vi napisali karikaturalno u odnosu na ono što je bila naša zamisao, zato imam pravo da vam govorim o tome kako ovo izgleda.
Recimo, imamo dva osnovna suda u Beogradu i recimo da su potrebe Beograda takve da se završavaju na dva osnovna suda. Mogu li da vas pitam nešto? Zbog čega, recimo, ova podela ne bi išla drugačijom logikom? Je l' vi hoćete ovde da uvedete sudije specijalizovane za problematiku ruralnog područja grada Beograda? Ili sudije specijalizovane za urbanu problematiku u gradu Beogradu? Uopšte mi nije jasno šta ste hteli da uradite.
Zašto nije moglo ovako da se radi: da se povuče jedna linija, geografska, po Beogradu, onako vertikalno, od severa ka jugu, i da se onda kaže – za celo područje grada Beograda koje se nalazi istočno od ove linije biće prvi osnovni sud, a za celo područje Beograda zapadno od ove linije biće drugi osnovni sud. Razlog koji bih vam izneo za jednu takvu podelu se može potpuno ravnopravno nositi sa bilo kojim razlogom koji vi meni izgovorite za ovu podelu koju ste ovde napravili.
Ovo je potpuno nejasno. Nikakvog kriterijuma, verujte mi, zdravorezonskog nema da se ovakva vrsta podele napravi. Šta je sada nama bilo činiti? Da bismo mi rekli kako mislimo da ovo treba uraditi, trebalo je da sednemo sa svom onom logistikom koju vi posedujete u Ministarstvu, sa svim onim ulaznim podacima koje vi imate, a koje očigledno ovde niste ni koristili, niti ste ih prikupljali, a trebalo bi ih napraviti, da bismo napravili jedan kvalitetan predlog zakona.
Da smo mogli da napravimo, a objektivno nismo, jedan kvalitetan predlog zakona koji bi mogao da se suprotstavi vašem predlogu, onda smo mogli da idemo od člana do člana i da napišemo amandmane koji bi bukvalno promenili ove vaše odredbe koje su predložene, tako što bi se onda napisalo koliko osnovnih sudova treba da bude u Beogradu, da li dva, četiri ili pet, i kako oni treba da izgledaju.
Vidite, recimo, u drugim situacijama, kada je reč o prekršajnim sudovima i drugim opštinama, vi govorite o tome: osnovni sud, nemam pojma, u Jagodini, za teritoriju opština Rekovac, Svilajnac i za grad Jagodinu, pa onda naglašavate, sa sudskim jedinicama u Rekovcu i Svilajncu. Vi ste, recimo, ovde u drugom stavu, kada je reč o Beogradu, rekli gde su sudske jedinice – u Lazarevcu, Mladenovcu, Obrenovcu i Sopotu. Imate prvi osnovni sud u Beogradu za teritoriju onih opština koje ste naveli. Šta treba da radi, recimo, stanovnik naselja Besni Fok, koje je najisturenije naselje opštine Palilula, malo pretrčite, pa ste u Pančevu? Šta on treba da radi? Gde je sedište, gde je fizički sedište prvog osnovnog suda u Beogradu? Koja je logika? Zbog čega smo onda odredili da Sopot ima svoju jedinicu? Gde je sedište drugog osnovnog suda? Gde predviđate da bude sedište drugog osnovnog suda?
Vi ste rekli – Lazarevac, Mladenovac, Obrenovac i Sopot imaju jedinice. Zašto? Valjda je logika takva da ako se stanovnicima Lazarevca, Obrenovca, Sopota i Mladenovca ne daju te jedinice, trebalo bi onda dosta da putuju. Ti ljudi ne bi mogli da ostvare svoja prava u blizini mesta gde stanuju. To je verovatno ta logika. Ne vidim drugu.
Šta je sa drugim stanovnicima Beograda? Šta je sa stanovnicima područja prvog osnovnog suda? Da li vi mislite da taj gradski saobraćaj tako sjajno funkcioniše da neko može iz Besnog Foka da pretrči, recimo, ako ostane sedište prvog osnovnog suda kod Železničke stanice, mislite da je to njemu jednostavno? Da on odande može vrlo jednostavno da dođe?
Kontraargument bi bio da je i danas područje suda za teritoriju opštine Palilula tamo. Jeste, ali zašto smo mi hteli da promenimo sadašnje propise o sedištima sudova? Zbog čega smo smislili sve ovo, što ste vi pogrešno nastavili da radite? Upravo zbog toga što postoje nelogičnosti. To je bila cela ideja. Da ne postoje neke nelogičnosti, nikome na pamet ne bi palo da nešto menja, znate. To je bila ideja. Onda vi uzmete ideju o tome da se nešto promeni nabolje i napravite od toga, izvinjavam se na izrazu, čitavu sprdačinu.
Nije vam samo ova odredba st. 1. i 2. člana 3. takva, nego su vam sve odredbe zakona takve. To je prosto neverovatno. Ja ne mogu da verujem. Zašto smo mi podneli ovakav amandman?
Naravno da ćete nam odbiti amandman, naravno da ćete reći da nije u redu, jer u našem amandmanu piše da je prvi opštinski sud u pitanju za teritoriju Palilule i Starog grada, da je drugi opštinski sud za teritoriju Rakovice, Savskog venca i Čukarice i da je treći opštinski sud Beograda za teritoriju Vračara, Zvezdare itd. Isto kao i sada.
Znate li šta je bila ideja? Ako usvojite ove naše amandmane, vi ste praktično vratili zakon na staro, a mi vam sada sa ovog mesta poručujemo da je to deset puta bolje nego da pravite ovu karikaturu koju ste napravili od one predivne ideje koju smo mi imali. To je velika razlika.
Zbog toga mi prosto ne možemo da pustimo ovo bez rasprave. Ne možemo da pustimo da ova stvar ide dalje, a da se na ovo ne osvrnemo. Drugi narodni poslanici su već do sada govorili kako to sve izgleda karikaturalno po celoj Srbiji. To što ste vi kompenzovali sudskim jedinicama ideju o dostupnosti pravdi, nemam ništa protiv, ali je to sve preskupo, prekomplikovano. Da ne govorim o tome da će ukupan broj sudija da se smanji.
Hajde da vam postavim jedno prosto pitanje, a to morate da nam kažete; u zakonu to ne piše i bilo bi vrlo interesantno to čuti. Šta je, recimo, sa Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu? On će prestati da postoji, jer će postojati jedan osnovni sud za područje grada Beograda. Šta će biti sa ukupnim brojem sudija u Beogradu? Hoćemo li da poizbacujemo one sudije koje su do sada radile u Četvrtom opštinskom sudu zato što nisu specijalizovani za gradsko područje ili ćemo... Šta ćemo, da ih premeštamo, šta ćemo sa njima da radimo?
Šta je ovde ideja, da li vi to znate? Ja ne znam. Ne verujem da ćete me tako lako ubediti da je ovo dobro promišljeno, urađeno sa jednom veštom strategijom i da će ovo sjajno sutradan da funkcioniše. Jer, da je to tako, ne bi svi skočili na vas zbog ovoga. Na vas jedino ne skaču poslanici vladajuće koalicije iz razloga elementarne pristojnosti, podržavaju Vladu, iako neki od njih ne misle da je ovo dobro. Šta će ljudi, verovatno bih se i ja tako ponašao na njihovom mestu, budimo vrlo otvoreni. Naravno, postoje i amandmani nekih od njih.
Prosto, stručna javnost, opozicija u državi, svi stoje protiv ovog predloga zakona. Ako ništa drugo, ovome nedostaje makar da izađete u javnost sa ovim predlogom zakona, u jednu javnu i stručnu raspravu, da se otvore argumenti i da se vidi da li ovo treba ovako da stoji ili ne treba ovako da stoji. Možda ste vi u pravu, ali mi do sada nismo čuli kvalitetan i validan argument koji bi objasnio ovakvo konkretno uređenje ove teritorijalne podele sedišta sudova.
Dakle, ovo nam nije jasno i ne možemo glasati za nešto što nam nije jasno.
Ako vi mislite da se predlozi zakona mogu dostavljati Narodnoj skupštini sa vašim autoritetom Vlade Republike Srbije, da je to sasvim dovoljno i da za bilo šta ovde ne treba da postoji bilo kakvo objašnjenje, verujte mi da ste se prevarili.
Ovo vam je najbolji dokaz: umesto da rasprava o ovom predlogu zakona traje jedan ili dva dana, da se ona lepo okonča, pa da idemo na glasanje, svidelo se nekom ili ne ono što ovde piše, vi ste praktično vašim predlogom zakona prouzrokovali da imate stotinu amandmana o kojima ćemo, verujte, sigurno raspravljati dobrano, o svakom podnetom amandmanu, i pokušaćemo da ovu stvar detaljno raspravimo. To je ono što ćete od nas čuti.
Naravno, uvažavamo mi i sve druge potrebe države, ništa ne brinite, ako dođe i kad dođe do toga, ali ovde jednostavno mora da se otvori jedna ozbiljna rasprava, i to ne samo sa nama. Nismo mi kao narodni poslanici čak ni dužni da poznajemo propise. Dužni smo da glasamo za njih, dužni smo da se upoznajemo sa onim što vi radite... Ne da nismo dužni da poznajemo propise, izvinjavam se, pogrešno sam se izrazio, da budemo stručni u jednoj oblasti. Ali, vi niste stručnu javnost konsultovali. Cela stručna javnost stoji protiv vašeg predloga zakona.
To je ono sa čime se vi danas suočavate, a naravno, vladajuća većina može da izglasa šta god hoće. Znate, dovoljno je da imate 126 u danu za glasanje i da imate većinu onog broja poslanika koji su se prijavili za glasanje, to je vrlo prosto.

Moram da se javim na repliku gospodinu Krasiću jer me je pomenuo u više navrata.
Kada me je prvi put pomenuo govorio je o tome da ovaj član u sebi pokazuje izvesni tektonski poremećaj. Naravno, pri tom nije mislio na mene, govorio je o zakonu, govorio je o predlagaču zakona itd., ali je pomenuo jednu interesantnu stvar na koju sam se ja osvrnuo, ali mi se čini da ili mene gospodin Krasić nije najbolje razumeo ili me je dobro razumeo ali ja onda nisam dobro razumeo ono što je on rekao, a replike zato i služe, da se stvari razjasne i da oni koji prate prenos vide kako stvari stoje.
Po Ustavu ove države, svi gradovi, i grad Beograd naravno, imaju gradske opštine. Ta opština koju Ustav pominje, koja se zove gradska opština, nije što i svaka druga opština, to je prirodno, jer je u osnovi ono što čini opštinu opštinom zapravo i sam grad Beograd. To nije bitno promenjeno u odnosu na stari Ustav, to stoji i u novom Ustavu, jedino što je sada to pojašnjeno i što stvari sada tako stoje.
Zašto smo mi u našem amandmanu napisali samo opštine i nismo naveli gradske opštine? To je mali nesporazum i to hoću da objasnim. Zato što je cilj naših amandmana bio, zašto da ne, otvoreno ću to reći, da u nekom profesionalnom smislu i ponizimo one koji su podneli ovaj predlog zakona, predlažući time da se tekst kompletno vrati na staro.
U starom zakonu, važećem zakonu stoji - opština, ne - gradska opština, naravno pogrešno, tako da cilj amandmana nije bio da usaglasi postojeći predlog zakona sa Ustavom, jer bi tada moralo da piše - gradska opština, nego je cilj amandmana bio da ukaže da je bolje ostaviti postojeći zakon i ovaj zakon povući iz procedure i napraviti bolji zakon od ovoga. E, to je bio jedini cilj ovih amandmana.
Što se tiče ostalog što je gospodin Krasić pričao, on je potpuno u pravu. Prosto je neverovatno da predlagač zakona ne zna Ustav Republike Srbije i da u svom predlogu zakona ne napiše ono što treba da piše a to je - gradska opština, jer se drugačije nije ni moglo napisati.
Da smo kojim slučajem mi učestvovali kao politička stranka u Vladi Republike Srbije, takav nemar nam se ne bi desio. Pišući novi zakon, u skladu sa strategijom pravosuđa i u skladu sa Ustavom Republike Srbije, ne bismo prevideli to. Svakako da bismo, u skladu sa Ustavom Republike Srbije, napisali sve odredbe kao ustavne odredbe, a ne kao neustavne predloge odredaba, kao što je slučaj sa članom 3. i, kao što je gospodine Krasić rekao, tektonskim poremećajem koji se u ovom članu 3. desio.
Istina je, postoji tektonski poremećaj i taj tektonski poremećaj je u tome što postoje odredbe koje nisu u saglasnosti sa Ustavom Republike Srbije i drugim pozitivnim propisima.
Bio sam dužan da iskoristim ovo pravo na repliku da objasnim zbog čega je to ovako u samom tekstu amandmana i, naravno, da se složim oko toga zbog čega to nije u Predlogu zakona, a moralo bi da bude, pa sam na to skrenuo pažnju u svom izlaganju, ako ste me pažljivo slušali. Hvala.

 Član 226. Poslovnika Još jednom pitam i molim decidan odgovor – šta je sa budžetom? Gde je budžet?

 U pogledu ovih rokova koji su ovde predviđeni, dakle, ako već postoji ta vremenska lestvica od tri godine za stalnost sudijske funkcije i ako govorimo o ravnopravnosti u pasivnom pravu, mislim da bi u tom smislu sve stalne sudije morale biti ravnopravne. Jer, ako damo rok od sedam godina, koji je ovde dat, onda se javlja kao zakonski arbitrarni rok. Mi smo kao zakonodavno telo potpuno arbitrarni da to bude sedam godina, u skladu sa predlogom predlagača, a ja ne vidim zašto je to sedam godina.
Ako je to neko veće staraca, onda to treba da bude 15 godina ili 20, zašto ne devet godina. Mislim da se ovaj problem vrlo lako otklanja time što se sve sudije u stalnoj funkciji izjednačavaju u svojim pravima, a oni koji predlažu sudije, svi oni koji imaju ulogu predlagača u ovom postupku vodiće računa o tome koga predlažu.
Šta znači isključiti one kolege sudije koji ne ispunjavaju uslov za onih četiri godine? Šta će se za tih četiri godine značajno desiti kod onoga ko je već ispunio uslov od najmanje tri godine obavljanja sudijske funkcije ili, prosto, da bi stekao svojstvo stalnosti? Dakle, tu nema neke bitne razlike i ne vidim razloga da se ovaj amandman ne prihvati i da se sve sudije u tom pogledu izjednače.
Drugo bi bilo da je predlagač zakona predložio zakonodavnom telu da izađe sa jednim ozbiljnim rokom, gde se radi o ozbiljno dugom vremenskom stažu obavljanja sudijske funkcije, radi učešća u Savetu sudstva, koje bi, recimo, bilo 12 ili 15 godina. Onda bi se tu rodio neki rezon, pa bi o tome mogli da razgovaramo. Ovako, ovih sedam godina baš ne ličini ni na šta.
Mislim da bi stvarno trebalo prihvatiti ovaj amandman gospodina Miška Petkovića, mislim da je on racionalan i mislim da, na kraju krajeva, ostavlja jednu široku lepezu mogućnosti predlagačima u trenutku kada se sudije, zapravo, i biraju u Visoki savet sudstva.