Ne znam koliko puta ovde treba da pomenem da nisam zastupnik Vlade Republike Srbije u ovoj skupštini. Kada govorim, govorim u svoje ime, kao narodni poslanik. Ovaj zakon je bio na čitanju kod svih narodnih poslanika. Čitali ste ga i vi, čitao sam ga i ja i imali smo priliku da reagujemo amandmanima. Sam sam podneo pet amandmana na ovaj predlog zakona. Oni su od strane predlagača prihvaćeni, kao i neki od amandmana poslanika SRS. Prema tome, to je cela istina. Nemojte da zamenjujemo teze i izmišljamo neke stvari koje ne stoje.
Znači, jednostavno, radi se o tome da nisam ničiji zastupnik. Ovde govorim u svoje ime, kao narodni poslanik i govorim o Predlogu zakona koji svi imate ispred sebe, koji ste čitali i nadam se da na njega imate određene primedbe koje sam ja imao. To je sve.

  Dame i gospodo narodni poslanici, imali smo prilike danas za ovom govornicom da čujemo ponovo predizbornu kampanju, imali smo ponovo prilike da čujemo međusobna prepucavanja o tome ko je šta i kada krao, a mi danas imamo jedan Predlog zakona koji je Vlada Republike Srbije podnela.
Istina, poštujući predizborno obećanje političke stranke kojoj pripadam, obećanje ovog tipa se mora ispuniti. O čemu je reč u ovom predlogu zakona? Tema ovog predloga zakona je sprečavanje sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija.
Sukob interesa postoji kada postoji sukob privatnog i javnog itneresa. To je centralno mesto i centralna tema ovog zakona.
Kada o tome govorimo mi ne možemo brkati odredbe ovog zakona sa krivično-pravnim odredbama, niti sa represivno-pravnim odredbama, koje se primenjuju određenim materijalnim propisima kojim su propisane, a koje sankcionišu odgovarajuća ponašanja.
Vi ste videli da u ovom predlogu zakona postoje taksativno nabrojani oblici ponašanja javnih funkcionera koji su zabranjeni. Postoje u najmanju ruku tri vrste te zabrane. Jedna vrsta zabrane je pobrojana u članu 6. Predloga ovog zakona, gde je taksativno navedeno šta to funkcioner ne sme da čini.
Zatim postoji zabrana koja se odnosi na njegovo upravljanje ili poslovođenje privrednim subjektima, što je sasvim prirodno, jer funkcioner države ne može biti istovremeno, a pri tom se misli na funkcionera u užem smislu reči, tj. nosioca izvršne vlasti u državi, ne može biti poslovodni organ ili organ upravljanja sopstvenog preduzeća ili drugog preduzeća u privredi, jer bi na takav način došlo do sukoba njegovog privatnog interesa i interesa države.
Kao što znamo, izvršni organi vlasti, bilo na republičkom, bilo na pokrajinskom ili lokalnom nivou, nabavljaju i pribavljaju odgovarajuća dobra za interes države, vrše se odgovarajuće nabavke, a sva preduzeća koja učestvuju na tržištu mogu učestvovati u tim nabavkama. To je ključni problem i ključni kamen spoticanja kod ovog zakona.
Sledeća zabrana o kojoj je ovde reč, to je zabrana primanja poklona. Ona je ovde decidno objašnjena. Postoji još jedna zabrana, koja u užem smislu reči ne pokriva pitanje sukoba privatnog i javnog interesa, a to je zabrana upravljanja u upravnim odborima javnih preduzeća i ustanova u državi Srbiji.
Dakle, u čemu je razlika između ovog stanja koje sada imamo ili koje ćemo imati po usvajanju ovog zakona i onoga što smo imali do sada. Do sada je pitanje sukoba interesa u slučaju obavljanja javne funkcije isključivo bilo utvrđeno, odnosno regulisano članom 49. Zakona o državnoj upravi, koja govori o nespojivosti funkcija ministra. Postoji jedna slična odredba u vojvođanskom propisu, u njihovoj odluci o vojvođanskoj upravi i nijedna druga odredba.
Na osnovu tih odredaba mi nismo mogli da zaključimo, ni da cenimo u čemu se zapravo sastoji taj sukob interesa privatnog i javnog, niti su postojale bilo kakve sankcije za postojanje takvog sukoba. Zato ponavljam da ne treba brkati krivično-pravne odredbe sa odredbama ovog zakona.
Ovaj zakon u svojoj osnovi predstavlja moralnu vrednosnu kategoriju. To je jedini motiv njegovog donošenja. On tu počinje i tu se zaustavlja, i svako ko govori o nečemu drugom ovde zamenjuje teze.
Ispadne kao da je neko obećavao da ćemo doneti rigorozne zakonske mere, koje će sankcionisati određena nemorlana ponašanja funkcionera.
Izvinite, svako nemoralno ponašanje, svako ponašanje suprotno dobrim običajima ne mora biti istovremeno ni prekršajno ni krivično delo, ali mora biti na određeni način žigosano. Kako smo do sada žigosali ta ponašanja? Tako što smo između sebe kao građani o tome razgovarali, tako što su mediji ta pitanja pokretali, tako što se u javnosti o tome raspravljalo, tako što su se političke stranke o tome izjašnjavale, bez određenih i unapred zadatih kriterijuma u jednom zakonu.
Ovaj put, prvi put u istoriji ove države, imamo određene kriterijume i definiciju onoga što smatramo sukobom privatnog i javnog interesa. To je ono oko čega se svi ovde slažemo, oko te definicije. Možemo da se ne složimo oko toga da li je ovaj zakon dobro napisan ili nije. Zato gospodo, pogotovo što je zakon došao po hitnom postupku, i postoje vaši amandmani na osnovu kojih će ovaj zakon biti popravljen.
Bili smo i još uvek smo svedoci u toku ove rasprave, a bićemo svedoci u toku rasprave u pojedinostima, da postoji niz suvislih amandmana, dobrih amandmana, bez obzira od kojeg poslanika su potekli i kojoj poslaničkoj grupi on pripada. Duboko sam uveren da će ministar koji predstavlja Vladu na ovom zasedanju Narodne skupštine imati sluha za takve amandmane i da će takve amandmane uvrstiti u tekst ovog zakona.
Prema tome, naš zajednički interes je ovde da pođemo od pretpostavke da nam je ovakav propis neophodan i da ćemo ga mi usvojiti, a naravno da je pravo svake poslaničke grupe i svakog poslanika pojedinačno da svojim amandmanom pokuša to da popravi.
Besmislena je teza kojom se tvrdi da je ovo dobra namera, ali da neće imati dobru realizaciju, ili kako neko reče sprovodivost. Znate šta, sprovode se zatvorenici, a zakoni se provode. Ovaj zakon nema problema sa svojim provođenjem, jer njegov smisao nije u sankcijama, njegov smisao je u društvenoj definisanosti sukoba interesa, jer će se ovaj put prvi put to dogoditi u istoriji ove države.
Pre neki dan, čitao sam u "Pres klipingu", kada je bilo reči o najavi stavljanja na dnevni red ovog zakona, stajao je jedan naslov u novinama koji kaže - za mito na stub srama. Jeste, i to ne samo za mito. Međutim, gospodo i dame, za mito se ide u zatvor. Za zloupotrebu službenog položaja se ide u zatvor.
Ne možemo inkorporirati krivično-pravne i druge sankcije u jedan zakon koji ima sasvim drugi smisao. To je ono što smo mi obećavali, to je ono o čemu smo mi govorili. Naravno, sankcije koje su ovim zakonom predviđene su moralnog karaktera.
Sasvim je drugačije kada jedan nadležni državni organ donese takvu sankciju kroz svoju odluku, javno objavi, a kada u tekstu jednog propisa imamo tačno definisan sukob interesa u čemu se on sastoji. Prema tome, to je krajnji domet i smisao ovog zakona.
Svako insistiranje na nečem drugom je potpuna zamena teza i govori o tome da onaj kome je predlog zakona upućen na razmatranje i nije dovoljno dobro razumeo taj predlog ili namerno želi da o tome govori na jedan oponentan, disonantan način, verovatno najavljujući da zbog navodno tih nekih mana neće ni glasati za ovaj zakon.
Izvolite, vi koji smatrate da nećete glasati za ovaj zakon, zbog toga što ste uvređeni jer vam nekoliko amandmana nije usvojeno, a svakako da praktično neće biti poslaničke grupe čiji amandman neće biti usvojen, koliko shvatam, jer ima veoma suvislih amandmana sa svih strana, onda hajte, zbog toga što vam par amandmana nisu usvojeni, nemojte glasati za ovaj zakon, pa ćete time demonstrirati za šta ste zapravo.
Prema tome, podsećam da oni koji smatraju da ovaj tekst nije dobro napisan, a imaju prilike ovde da ga promene, nemaju pravo previše o tome da pričaju ukoliko su aktivno vršili izvršnu vlast u ovoj državi u prethodnom periodu, a imali prilike, bilo kada i u bilo kom trenutku u toku vršenja te vlasti da donesu odgovarajući propis, koji bi po njima na bolji način regulisao ovu materiju i sankcionisao kršenje ovih pravila.
Dakle, ponavljam, ovo nije zakon o prekršajima, niti je ovo krivični zakon. On ima sasvim drugi smisao i najlepše vas molim kada o ovom zakonu govorimo, imajmo pre svega to na umu, a koliko će on biti provodiv u delo, to zavisi, s jedne strane, od svih nas i zavisi od toga koliko ćemo ga se svi sami kao funkcioneri pridržavati. To je jedna vrsta moralne opomene, koja će ovaj put za razliku od dosadašnjih vremena biti objavljena u "Službenom glasniku" Republike Srbije.
Istina, nisu njegovi dometi takvi da može biti primenjen u svakom slučaju, u stopostotnom slučaju, vezano za funkcionere koje ovaj zakon tretira, ali ovo je krupan iskorak. Ako kažemo ne ovom krupnom iskoraku, i pored toga što će od strane Vlade evidentno biti učinjeni napori da se svaki suvisli amandman inkorporira u tekstu ovog zakona, onda se to ne zove dobra saradnja.

U ime DSS-a želim da izrazim zadovoljstvo zbog podnetog predloga ovog zakona.
Ovaj predlog su podnele sledeće poslaničke grupe: SRS, DSS, SPS, G17 plus, SPO-NS. Sve u svemu, ovaj predlog je potpisalo 195 narodnih poslanika, što čini većinu sastava ovih poslaničkih grupa. S te strane mogu da utvrdim da je na ovaj način pokazan visok stepen svesti o potrebi da se ovakim predlogom zakona ostvari jedan od prioriteta, odnosno od državnih interesa. Usvajanje ovakvog predloga zakona ništa drugo ne predstavlja nego državni interes Republike Srbije u ovom trenutku.
Naime, da ne bih ponavljao sve ono što je predstavnik predlagača pre mene iskazao, a radi se zapravo o specifičnom položaju u kome se nalaze optuženi pred Haškim tribunalom, koji se nalaze u pritvoru pritvorske jedinice Međunarodnog krivičnog tribunala, ovde bih samo istakao nekoliko stvari vezanih za pravne institute o kojima je ovde reč, radi lakšeg razumevanja Predloga ovog zakona.
Ovde se radi o dve vrste prava, o pravima optuženih s jedne strane i o pravima članova njihovih porodica. Prava optuženih su ona elementarna prava, a to su prava na odbranu i prikupljanje dokaza, i ta prava se ovde njima priznaju, odnosno za njih daje nadoknada od strane države Republike Srbije iz budžeta, ukoliko ta prava već nisu priznata ili nadoknađena od strane Međunarodnog krivičnog tribunala.
S te strane ne postoji dupliranje obaveza prema tim licima. Dakle, radi se o elementarnoj zaštiti optuženika pred Krivičnim tribunalom u Hagu i ovde je zaista reč o vrlo bitnom iskoraku Republike Srbije u tom pogledu.
S druge strane, ovde se radi i o elementarnoj zaštiti članova porodice optuženih u Hagu. Radi se o tome da se uvodi kategorija materijalnog obezbeđenja članova porodica, i to ne bilo kojih članova porodice, već samo onih prema kojima postoji zakonska obaveza izdržavanja od strane optuženog, ukoliko optuženi ne može na drugi način to izdržavanje da im obezbedi.
Dakle, ukoliko optuženi nema pravo na penziju, ukoliko nema pravo na zaradu ili naknadu zarade po ovom zakonu, te na drugi način ne mogu da se obezbede sredstva za izdržavanje njihovih članova porodice. To je jedno teoretsko pravo koje u praksi ne mora da se desi do sada nijednom optuženiku da je potrebno, niti članovima njihovih porodica, to mora biti i ubuduće, ali je neophodno bilo obezbediti ga u ovom zakonu zbog pravičnosti.
U ovom zakonu su tretirana prava članova porodice i to radi putnih troškova, dakle, radi obilaska optuženog u Međunarodnom krivičnom tribunalu i onih troškova koji se ostvare zbog potrebe komunikacije sa optuženim.
Ovaj zakon nema retroaktivnu primenu. Dakle, on će se primenjivati od momenta stupanja na snagu, a to je od prvog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku" Republike Srbije i ovaj zakon ima odredbu po kome je Vlada dužna da u roku od 15 dana od donošenja zakona bliže uredi način ostvarivanja prava predviđenih ovim zakonom.
U skladu sa ovim i zbog postojanja savezne odluke o uslovima za dodelu materijalne pomoći određenim kategorijama optuženih pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. godine i članovima njihovih porodica bilo je neophodno da poslanička grupa DSS podnese amandman, a to je amandman narodnog poslanika Petra Cvetkovića, koji će praktično isključiti paralelnu ili istovremenu primenu ova dva propisa. Mada je savezni propis, tj. savezna odluka Saveta ministara mnogo uža po svojem određenju u pogledu kruga lica i u pogledu optuženih pred Međunarodnim krivičnim tribunalom u Hagu nego što je ovaj predlog zakona. Naime, tamo je reč samo o optuženim licima koja su se dobrovoljno predala Hagu i o užim članovima porodice.
Naravno, DSS je podnela još jedan amandman radi razjašnjenja člana 11. ovog zakona, gde su se pojavile neke dileme u pogledu moguće retroaktivne primene korišćenja prava optuženih i taj amandman kada bude rasprava u pojedinostima biće objašnjen pretpostavljam od strane njegovog podnosioca, Milice Gavrilović.
Na ovaj način smo konačno regulisali položaj optuženih pred Haškim tribunalom i određene dileme koje se s tim u vezi javljaju. Ovde bih podsetio na samo još jednu stvar: ne postoji, niti ikada može postojati znak jednakosti između pritvorenih lica u Republici Srbiji i pritvorenih lica pred Haškim tribunalom u Hagu. To su dve potpuno različite situacije.
Različita pravila postupka se primenjuju prema tim licima i na različit se način reguliše njihov položaj. Upravo zbog te različitosti, zbog specifičnosti njihovog položaja i zbog posebne potrebe da država Srbija zaštiti svoj interes u slučaju svih optužnica prema njihovim građanima pred Haškim tribunalom, javila se potreba za donošenjem ovakvog propisa.
Zaista vas molim, nadam se i već vidim da će ovaj zakon biti usvojen, bez obzira na određeni broj amandmana koje su određene poslaničke grupe na ovaj zakon podnele, i u to ime moram da izrazim zadovoljstvo, i nadam se da će svi poslanici ovog republičkog parlamenta za ovaj zakon glasati. Hvala vam.

Meni je žao što čujem ovakve reči od narodnog poslanika gospodina Bogoljuba Pejčića. Ovlašćenom predstavniku poslaničke grupe SPO uručio sam primerak predloga ovog zakona koji se našao u mojim rukama u petak i zamolio ga, jer je to bila intencija DSS-a od samog početka, da što veći broj poslaničkih grupa predloži ovaj zakon.
Kada neko podnese predlog zakona i usaglasi se sa tim da je predlagač, onda pretpostavljam da će za taj predlog zakona i glasati. To je toliko prirodno i toliko je to do sada bilo prisutno u parlamentarnoj praksi da me ovakav stav, u najmanju ruku, čudi.
Međutim, sem toga, nijednu drugu težu reč za ovo neću reći, to je za mene jasno. Istine radi, veoma važno je reći sledeće, nakon što sam uručio ovlašćenom predstavniku SPO-a ovaj predlog zakona, tada mi je rečeno da neće biti nikakvih problema u pogledu podrške.
Od tada je prošlo više od 48 sati do momenta kada je ovlašćeni predstavnik predlagača SPO prihvatio da se ta poslanička grupa nađe kao predlagač ovog zakonskog teksta, pa je tako taj predlog i predat nešto malo pre 10 časova juče, u ponedeljak ujutru. To je živa istina o ovoj stvari. Jednostavno, da nisam čuo i da ta saglasnost za predlog ovog zakona nije bila data, naziv te poslaničke grupe ne bi ni bio na ovom listiću koji ste vi svi dobili, odnosno u ovom primerku Predloga zakona koji je svima nama uručen.
Prema tome, ništa drugo ne mogu, sem da izrazim žaljenje zbog toga i da ostavim SPO-u da sam sebi razjasni kako je do ovoga došlo.

Vezano za gospodina Svilanovića. Kada je reč o retroaktivnosti ovog propisa, ona ni u osnovnom predlogu ne postoji. Ako pročitate pažljivo član 11, videćete da on opisuje pravo, vreme njegovog trajanja i način prestanka tog prava, sa jednim osvrtom na posebnost u stavu 2, koji se odnosi na pravo materijalnog obezbeđenja iz člana 7.
U članu 15. govori se da ovaj zakon stupa na snagu narednog dana od dana objavljivanja. Nigde u ovom propisu nije data odredba koja upućuje na retroaktivnost primene ovog zakona u odnosu na one koji zahtev podnose u smislu člana 10. ovog zakona.
Amandman koji je podnet, to sam jednom objasnio, objasniću ponovo, podnet je upravo zbog toga što je moguće da formulacija koja je data u članu 11. izazove određenu zabunu u tom pogledu. Žao mi je da je ta zabuna i kod vas izazvana, obzirom da ste profesor univerziteta i to na pravnom fakultetu, ne bi trebalo da vi podlegnete takvoj zabuni.
Znači, ne radi se ni o kakvoj retroaktivnosti ovog propisa, a amandman koji je podnet, podnet je samo zbog toga da bi tekst bio jasniji i da bi otklonio svaku nedoumicu u tom pogledu.

Ovaj predlog seta zakona očigledno je poslužio kao dobar šlagvort da se mnogi osvrnu na korenite probleme sistema pravosuđa, da o tome danas govore mnogo.

Kada se podnese jedan predlog zakona po hitnom postupku i kada on sadrži ovo što ovaj predlog zakona sadrži, a to su određene hitne mere koje su u vezi sa odlukom Ustavnog suda Republike Srbije i bez čijeg donošenja u ovom trenutku bi mi i pravosuđe zapali u jedan neverovatan problem koji je ministar maločas objasnio i koji su neki govornici ranije objasnili, onda znači da u ovom trenutku rasprava kada se radi o konkretnim tačkama dnevnog reda, u odnosu na sve drugo postaje izlišna.

A da se ovde ubeđujemo oko toga, da li je predlagač ili oni koji čine relativnu većinu u Vladi, kao nosioci te vlasti, to je DSS, da li smo mi zlonamerni, nespretni ili loši u načinu predlaganja naših propisa, podsetiću na nešto . Radi se o tome da su ovde pravi reformatori pravosuđa upravo pripadnici DSS.

Godine 2001. DSS je napravila jedan ambiciozan, smeo i krupan potez reforme pravosuđa. Nažalost, skupšinska većina kasnije, kada je DSS izašla iz vlasti, nije želela da prati i da sluša. Pogazila je taj reformski kurs, ništa nije uradila u smislu integracije ovog propisa, realizacije ovog propisa u pravnom sistemu, ništa nije uradila u pogledu uspostavljanja apelacionih, Upravnog i kasacionih sudova.

Prema tome, kada se radi o roku koji se ovde kritikuje i iz tog roka izvlači zaključak - da je sistemski reformski kurs DSS koji je 2001. godine bio oličen u ovom setu pravosudnih zakona pogrešan i neprimenljiv. To je potpuno pogrešna premisa! Tada je bio dat jedan dug rok jer se znalo i pretpostavljalo da se određeni elementi ovog sistema ne mogu implementirati za šest meseci. Kako ne samo da ništa nije urađeno, nego u protekle dve godine, sa tim ću se složiti sa prethodnim govornikom, je nešto i unazađeno, upropašćeni su ti zakoni o izmenama i dopunama koji su se u dva ili tri navrata desili u ovom prethodnom sazivu Parlamenta.

Kao država smo se vratili na početak posla. Valjda možemo uvažiti da ako je nešto vraćeno na sam početak i ništa nije učinjeno u pogledu implementacije ovog seta zakona, valjda je prirodno da i taj rok za novu Vladu i za novi saziv Skupštine bude sličan onome koji je postojao na samom početku.

Molim vas, danas ovde imamo Predlog zakona po hitnom postupku i one izmene koje se ovim setom zakona predlažu, imaju veze sa odlukom Ustavnog suda Republike Srbije i bez njih bi pravosđe bilo blokirano.

Prema tome: ovo danas mora da se uradi, a sve drugo može da dođe kasnije kao sistemski predlog i od toga ne da neće bežati Vlada Republike Srbije, pretpostavljam da će to oni uraditi vrlo brzo i mislim da ćemo imati odgovor na sva pitanja koja su ovde danas postavljana. Hvala vam.

U raspravi koja traje već drugi dan imali smo priliku da čujemo niz primedbi na ovaj predlog zakona. Te primedbe su najrečitije i najbolje oslikane u amandmanima koje su podneli pojedini narodni poslanici na ovaj predlog zakona. Kada se ti amandmani pročitaju, tačno se vide one neuralgične tačke, prema mišljenju tih poslaničkih grupa, gde ovaj predlog zakona nije dobar. Čuli smo različitu argumentaciju. Međutim, rasprava koja se vodi, otprilike, pomalo liči na onu staru narodnu «ko u klin, ko u ploču».
Dakle, mi ovde iznosimo vema važnu argumentaciju ustavne utemeljenosti ovih rešenja i, pre svega, utemeljenosti u tom smislu što postojeće zakonsko rešenje nije u skladu sa Ustavom ove zemlje. Još sam u uvodnom izlaganju, kada sam obrazlagao kao predstavnik i izvestilac Zakonodavnog odbora, napomenuo da postojeće zakonsko rešenje, tj. važeći Zakon o izboru narodnih poslanika, u priličnoj meri nije u skladu sa članom 42. Ustava Republike Srbije, u kome izričito stoji: «Građanin koji je navršio 18 godina života ima pravo da bira i da bude biran u Narodnu skupštinu i u druge organe i izborna tela. Izbori su neposredni, biračko pravo je opšte i jednako, a glasanje je tajno.»
Kada ovu odredbu citiram, pri tom ću se osvrnuti na nekoliko stvari: prvo, na pravo pripadnika nacionalnih manjina da ostvare svoje biračko pravo u izbornom procesu.
Videćemo da su postojala dva oprečna stava koja smo čuli. Jedan stav su uglavnom zastupali pripadnici SRS, a drugi se čuo od jedne manjinske stranke koja se nalazi na listi Demokratske stranke, jer je na taj način ušla u parlament. Ta dva stava su dijametralno suprotna i oba veoma pogrešna.
Po mom mišljenju, stav SRS je pokušao da ispravi navodnu, kako oni kažu, neustavnost nastalu Predlogom našeg zakona o izmenama Zakona o izboru narodnih poslanika. Oni polaze od toga da će se ceo problem rešiti smanjenjem cenzusa sa 5% na 3% i da će na taj način pripadnici nacionalnih manjina doći u bolji položaj nego što su bili u vreme i za vreme dok važi postojeći zakon.
Podsetiću da taj izborni zakon nije zaista, kao što je ovde rečeno, stari zakon, niti je relikt komunističkog vremena. Taj zakon je nastao 2000. godine i svi vrlo dobro znamo ko je predložio taj zakon, na čiji predlog je on usvojen. Usvojen je zbog određene vremenske iznudice, bez previše razmišljanja učesnika u političkom životu, kako bi se što pre i na bolji način održali izbori u decembru 2000. godine.
Nakon toga taj zakon nije menjan do danas. Koje su to nepravilnosti, koje su to neustavnosti koje u zakonu postoje, a odnose se na član 42. Prvo, i pre svega, jednom velikom broju birača onemogućeno je da glasa. Navodili smo koje su to kategorije birača. To su nemoćna lica, lica na odsluženju zatvorske kazne, lica koja se nalaze u pritvoru, a opet, na kraju, to su i lica koja se nalaze u inostranstvu, državljani Republike Srbije, naše zemlje, oni imaju takođe to pravo iz člana 42. Ustava Republike Srbije.
Jednom moramo započeti sa realizacijom tog prava. Uopšte, cela priča oko toga da li treba ili ne treba naši birači da glasaju u inostranstvu krajnje je bespredmetna i sa tom generalnom i prvom floskulom svako ko izađe za ovu govornicu kreće, a onda se zatim osporavaju konkretna rešenja koja se ovde predlažu.
Prvo i osnovno je da se postojeći izborni zakon ovim zakonom koji je dat po hitnom postupku mora hitno izmeniti da bi se hitno otklonile neustavnosti u postojećem zakonskom rešenju. Pitanje donošenja novog izbornog zakonodavstva u Srbiji je otvoreno, to je sasvim moguće i treba da se desi čim se donese novi ustav Republike Srbije.
Međutim, dotle moramo imati određena prelazna rešenja koja moraju ići u susret ustavnim rešenjima budućeg ustava.
Što se tiče manjina, ovde je primenjen princip koji predviđa Ustavna povelja i tzv. mala povelja o pravima, koja se zove Povelja o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama. Mala povelja je sastavni deo Ustavne povelje i ona se bazira na određenim međunarodnim dokumentima, a u članu 16. Ustavne povelje stoji - ratifikovani međunarodni ugovori i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava imaju primat nad pravom Srbije i Crne Gore i pravom država članica. To je dakle slovo Ustava, gospodo.
To slovo Ustava se mora poštovati. Pored toga, određena pravila međunarodnog prava su - Opšta deklaracija o pravima čoveka, Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, Završni akt OEBS-a, Pariska povelja za novu Evropu, Konvencija Saveta Evrope za zaštitu prava čoveka i osnovnih sloboda, kao i protokoli koji su potpisani uz ovu konvenciju.
To su određeni međunarodni dokumenti iz kojih proističe ovo što mi u teoriji zovemo pravo na pozitivnu diskriminaciju. Ono je, kao što smo rekli, u maloj povelji, predviđeno u članu 49. koji ima naslov - zabrana diskriminacije; u stavu 3. tog člana se kaže - neće se smatrati diskriminacijom oni propisi, mere i akcije koji su usmereni na obezbeđivanje prava pripadnika nacionalnih manjina, kada se nalaze u nejednakom položaju, da bi im se omogućilo puno uživanje prava pod jednakim uslovima.
Prema tome, ukidanje cenzusa za pripadnike nacionalnih manjina i stranke koje izražavaju svoj osnovni cilj - zaštitu prava određene nacionalne manjine - jeste apsolutna i potpuna zaštita u ovom smislu. To je apsolutna pozitivna diskriminacija. Prihvatam da postoje u okruženju i drugi pojavni oblici pozitivne diskriminacije, ali je ovo čisto i dobro rešenje.
S druge strane, javili su se predlozi o tome da se ova odredba pojača nekim drugim pravima, a ovaj put zaista nisu u skladu sa Ustavom Republike Srbije i nisu u skladu sa ovim drugim međunarodnim dokumentima. Radi se o jednom opštepriznatom principu, to je jedan birač jedan glas, koji se određenim predlozima ovde datim pred ovom skupštinom, narušava.
Predviđa se dvostruko glasanje: za listu nacionalne manjine, a sa druge strane za listu većinskih stranaka, kao i zabrana biraču koji glasa za manjinsku listu da glasa za bilo koju drugu manjinsku listu sem za onu za koju se predodredio, pretplatio ili za koju je praktično dopustio da se njegovo ime stavi na poseban birački spisak.
Time se pre svega narušava tajnost glasanja, koja je predviđena članom 42 Ustava . To jednostavno nije moguće.
Što se tiče naših birača u inostranstvu, mi smo u našem predlogu zakona upotrebili sledeću formulaciju - da se u birački spisak upisuju birači koji imaju boravište u inostranstvu, prema poslednjem prebivalištu, pre odlaska u inostranstvo, odnosno prema poslednjem prebivalištu jednog od njihovih roditelja.
To je očigledno izazvalo određenu zabunu i videli smo prema amandmanu koji je stigao iz redova SRS da se predviđa brisanje ovog dela koji se odnosi na prebivalište prema prebivalištu jednog od roditelja. Time bi se isključila velika kategorija naših birača koji žive u inostranstvu a oni bi, obzirom da su državljani naše zemlje, imali i morali da imaju pravo iz člana 42. Ustava tj. pravo da glasaju na izborima.
Šta bismo onda uradili u slučaju jugoslovenskog iseljenika ili člana njegove porodice, inače prema Zakonu o jugoslovenskom državljanstvu koji još uvek važi mogu biti primljeni u jugoslovensko državljanstvo ako ispunjavaju uslove iz člana 12n tačka 4. i 5. zakona Jugoslavije, tj. da nije kažnjen kaznom zatvora za krivično delo koje ga čini nepodobnim za prijem u državljanstvo i da se iz njegovog ponašanja može zaključiti da će poštovati pravni poredak Jugoslavije, a pri tom se njegovo prebivalište ne traži kao osnov za prijem u državljanstvo.
Šta ćemo dakle sa članom porodice našeg iseljenika koji ispunjava ove uslove i koji se na vreme, do 18-te godine života, prijavio našem diplomatsko-konzularnom predstavništvu, zatražio i dobio državljanstvo ove države. Zar ćemo tom građaninu, tom državljaninu naše zemlje, onemogućiti da glasa, a prema amandmanu koji je stigao iz redova SRS vidi se da je upravo to intencija, da se ogromnoj kategoriji takvih lica onemogući da ostvare svoje biračko pravo koje proističe iz važećeg Ustava, član 42.
Što se tiče prava na žalbu na izborni postupak, jer je ovaj zakon intervenisao i u pogledu prava na žalbu, koja je takođe ustavno pravo, u jednom delu je i to pravo bilo onemogućeno. To pravo je bilo onemogućeno i u drugim izbornim zakonima ove države, pa poučeni iskustvom čuvene izborne krađe, koja se desila 1996. godine, u Zakonu o lokalnim izborima, u članu 50, napravljen je krupan iskorak, propisano je da svaki podnosilac predloga, odnosno predlagač kandidata ima pravo da uloži žalbu protiv svakog rešenja izborne komisije kojim je njegov prigovor odbačen ili odbijen ili protiv svakog rešenja kojim je prigovor usvojen.
To za posledicu ima da se u konkretnom slučaju, u Predlogu zakon o izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika žalbu može izjaviti svaki podnosilac izborne liste protiv svakog rešenja po prigovoru.
Daću vam vrlo plastičan primer. Ako podnosilac jedne izborne liste podnese prigovor protiv određene izborne radnje, pa usled toga RIK rešenjem poništi izbore na određenom broju biračkih mesta, onda drugi učesnici izbornog postupka tj. predstavnici predlagača drugih izbornih lista protiv takvog rešenja nemaju pravo podnošenja nikakvog pravnog leka.
Poništavanje izbora na tim biračkim mestima nije bilo u interesu svih učesnika u postupku. To je upravo bio mehanizam putem kojeg se čuvena izborna krađa na lokalnim izborima 1996. godine odvijala. Dakle, jedna politička partija koja je imala interes, pošto joj se, očigledno, nisu dopadali rezultati izbora pristigli u toku izborne noći, rešila je da uloži masovno prigovore, na velikom broju biračkih mesta, a zatim su opštinske izborne komisije uvažavale stav o osnovanosti tih prigovora i masovno poništavale izbore na tim biračkim mestima.
Druga, suprotna strana, sa očiglednim pravnim interesom, nije mogla da ospori ta rešenja, ni putem vanrednih pravnih lekova, do Vrhovnog suda Srbije. Jednostavno, izbori su ostali poništeni. To je bio razlog donošenja leks specijalisa o priznavanju izbornih rezultata početkom 1997. godine.
Prema tome, namera da se omogući pravo žalbe protiv svakog rešenja RIK kojim je odlučeno o prigovoru ne samo što je Ustavom zagarantovano svakom učesniku izbornog procesa, nego to pravo otklanja ovakve nedoumice i ovakve opasnosti koje smo doživeli jednom prilikom, i to u zimu 1996. godine.
To bi bilo ukratko ono što sam imao da izložim i mislim da su svi argumenti koje je do sada izneo predstavnik predlagača bili veoma jasni. U više navrata predstavnik predlagača je izlazio za ovu govornicu, govoreći nakon drugih diskutanata, pokušavajući da objasni određene nejasnoće, ali već vidim prema tome kako se ova rasprava kreće, ovde se iznose jedni argumenti, a na te argumente se ne odgovara, već se uporno tvrdi ono što se tvrdilo na samom početku ove rasprave. Prema tome, jasno je da u tom smislu stavovi nisu približeni, ali mislim da je građanima koji gledaju ovaj prenos jasno ko je u pravu i ko čini ono što je neophodno da se zaštite interesi građana i ustavni poredak.

Na repliku imam pravo iz prostog razloga što se deo diskusije gospodina Krasića odnosio na moju diskusiju, jer sam ja jedini narodni poslanik koji je pominjao nekakav međunarodni dokument u svom govoru.
Kada sam pominjao međunarodni dokument u svom govoru nisam vršio nikakvu manipulaciju, nego sam pokušao, navodeći određene međunarodne dokumente koji govore o pravima nacionalnih manjina, da ukažem na član 16. Ustavne povelje državne zajednice Srbije i Crne Gore, koji kaže da su ratifikovani međunarodni ugovori opšteprihvaćena pravila, da imaju primat nad pravom Srbije i Crne Gore i pravom država članica. Tu nije bilo nikakve manipulacije.
Ono što se ovde iznosi je krajnja neistina, da ne postoji ustavni osnov za određenje pozitivne diskriminacije. Naveo sam da se taj ustavni osnov nalazi u Ustavnoj povelji, odnosno u Maloj povelji, koja proističe iz Ustavne povelje, deo je ustavnog paketa. Prema tome, to je ustavni osnov za pozitivnu diskriminaciju koja se ovim zakonom uvodi. O tome sam govorio.
Ne radi se ni o kakvoj manipulaciji. A vama, ako vi niste privrženi Ustavnoj povelji i Maloj povelji, kao paketu saveznih ustavnih propisa, nego mislite da to nije bitno i da je to nevažno za države članice, onda je to vaš stav i prema državnoj zajednici. Vama se izvinjavam.

Zakonodavni odbor je prihvatio ovaj predlog o izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika većinom glasova; zbog toga što ta odluka nije bila jednoglasna, kao predsednik Zakonodavnog odbora želim da kažem par reči o ustavnoj utemeljenosti ovog predloga.
Dakle, osim načelnog pozivanja na ustavni osnov iz člana 74. stav 3. Ustava Republike Srbije, koji govori o tome da se izborna materija ovog tipa uređuje zakonom, hteo bih da skrenem pažnju na još nekoliko stvari. Kada je Zakonodavni odbor većinom glasova prihvatio da je ovaj predlog zakona u skladu sa Ustavom, pri tome moramo imati u vidu da je prihvatio ne samo da je u skladu i sa Ustavom Republike Srbije, već da je u skladu i sa Ustavnom poveljom državne zajednice Srbija i Crna Gora, kao i tzv. malom poveljom koja je sastavni deo ustavnog paketa savezne države.
Podsetiću na još jednu stvar. Ispred sebe imate Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika i vidite u čemu se sastoje njegove odredbe. On se kreće u dve ravni, najmanje, u dva nivoa.
Prvi je uvođenje mogućnosti za određene kategorije birača koje do sada nisu mogle da ostvare svoje biračko pravo, da one putem ovog predloga zakona to pravo ostvare.
Sa druge strane, uvedena je tzv. pozitivna diskriminacija pripadnika nacionalnih manjina, čije političke stranke mogu da učestvuju na ovim izborima sa izbornim listama, bez potrebe da ostvare cenzus od 5%, kako bi njihovi glasovi krenuli u konačni obračun glasova za Narodnu skupštinu Republike Srbije. Postoji treći nivo, koji se tiče jednog veoma važnog ustavnog prava, a to je pravo na žalbu, koje je dosadašnjim predlogom zakona bilo delimično uskraćeno, a ovaj put je, konačno, uspostavljeno kao jedno potpuno pravo koje zaštićuje pravne interese svih učesnika u postupku, tj. svih podnosioca izbornih lista.
Član 42. Ustava Republike Srbije govori o tome da građanin koji je navršio 18 godina života ima pravo da bira i da bude biran u Narodnu skupštinu i druge organe i izborna tela. Time se uspostavlja neposredno opšte i jednako biračko pravo. Neposredno opšte i jednako biračko pravo na teritoriji Srbije, nažalost, u dosadašnjim rešenjima koje predviđa Zakon o izboru narodnih poslanika nije bilo do kraja zastupljeno. Postoje kategorije lica u zemlji, državljani Republike Srbije, kojima je ovo ustavno pravo bilo uskraćeno. To su: zatvorenici, lica na odsluženju zatvorske kazne; lica koja se nalaze u pritvorskim ustanovama; to su, nažalost, nemoćna, nepokretna i invalidna lica, koja nisu u stanju da dođu do biračkog mesta i koja su na svaki drugi način, u fizičkom smislu, sprečena da obave glasanje.
Što se tiče lica u inostranstvu, reč je o državljanima Republike Srbije koji u inostranstvu ne mogu da ostvare ovo svoje pravo koje im Ustav članom 42. garantuje.
Prema tome, odredbe Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika ne samo što su u skladu sa Ustavom, nego su u ovom delu odredbe koje pokušavaju da dosadašnja rešenja, koja nisu do kraja bila u skladu sa Ustavom, približe rešenju koje je dato u Ustavu Republike Srbije.
Sa druge strane, što se tiče pozitivne diskriminacije pripadnika nacionalnih manjina, ovde je reč o jednom osnovu koji se stiče Ustavnom poveljom državne zajednice Srbija i Crna Gora, tj. njenim članom 8, koji upućuje na to da je Povelja o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama sastavni deo Ustavne povelje. U članu 49. stavu 3. ove tzv. male povelje uspostavlja se, to se tako često zove, tzv. pozitivna diskriminacija prava nacionalnih manjina, a u članu 52. stav 1. tačka 9) tačno se navodi u čemu se ta pozitivna diskriminacija može sastojati, ako se govori o predstavnicima pripadnika nacionalnih manjina u Narodnoj skupštini Republike Srbije, odnosno u skupštini države članice, pošto se ova povelja odnosi kako na članicu Srbiju, tako i na Crnu Goru.
Prema tome, u ovom smislu, predloženo rešenje ne samo da je u skladu sa Ustavnom poveljom, nego uspostavlja jedno pravo koje do sada u izbornom zakonodavstvu Republike Srbije nije bilo poznato.
Ovo su bili razlozi zbog kojih je Zakonodavni odbor većinom glasova doneo odluku kakvu je doneo i zbog čega smatra da je ovo rešenje prihvatljivo, da je pravno moguće i da Narodna skupština može da glasa za njega.

Gospodin Dušan Proroković, narodni poslanik, maločas je govorio o temi tačke dnevnog reda, govorio je o Predlogu zakona koji smo podneli i kada je polemisao o tome govorio je o potrebi stvaranja kompromisa u pogledu stvaranja ovakvih zakonskih predloga koji uređuju veoma značajnu oblast, a to je izborno zakonodavstvo. Način na koji je on govorio nije zaslužio ovakvu vrstu replike gospodina Vučića. Znači, nalazi se za shodno da se replicira na svaku diskusiju poslanika DSS-a i da se izvlači politička poenta, da se iza toga govori o drugim stvarima, koje nemaju nikakve veze sa onim što je govorio narodni poslanik Dušan Proroković.
Zaista bih vas zamolio da se držimio teme, i ako se pokaže u diskusiji dobra volja da o temi razgovaramo na stručan i valjan način i na kompromisan način, ovo zaista nema smisla. Svaka replika poslanika SRS pretvara se u diskusiju koja vodi jednoj mini predizbornoj kampanji za predsednika Republike Srbije, i to pre vremena, jer predsednički izbori uopšte i nisu raspisani. To slušamo ceo dan.
Što se tiče tih priča ko bi pobedio na izborima, ko će sa kim da ide u duel itd, to je stvar za ubuduće. Kada se raspišu predsednički izbori, a nadam se da će to biti vrlo brzo, onda ćemo da razgovaramo o tome ko će sa kim da ide u duel. Videćemo ko će biti kandidat na tim predsedničkim izborima. Na kraju krajeva, vi unapred nama dajete stav o tome ko će biti vaš kandidat. U redu, imate pravo na to, možda ste unapred doneli odluku stranačkih organa. To je vaša unutrašnja stvar, u redu, nemam ništa protiv.
Ali, u svakom slučaju, što se tiče onoga što je do sada bilo, dosadašnji izborni rezultati, izborni parametri su nedvosmisleni u tom pravcu. Dakle, Vojislav Koštunica je do sada bio neprikosnoven predsednički kandidat, koji je dobio do sada, u objektivnom smislu, najviše glasova na svim predsedničkim izborima koji su do sada raspisani, a na kojima je on učestvovao. Prema tome, to nije sporno i molim vas nemojte u tom smislu više da zloupotrebljavamo ovu govornicu.

U svojstvu predstavnika poslaničke grupe. U ovom svom završnom izlaganju neću praktično ponavljati mnogo od onoga što sam rekao u uvodnom izlaganju, kada smo obrazlagali predlog ovog zakona, nego će biti par osvrta na ono čime je bila protkana diskusija ova dva dana dok smo diskutovali o ovom predlogu zakona.
Podsetiću na jednu stvar. Mi smo u izlaganju prethodnika imali prilike da čujemo da Ustav poznaje samo dve mogućnosti: jedna je da imamo predsednika Republike, a druga je da ga nemamo. Te, ako nemamo predsednika Republike, prirodno je da se izlaz traži u raspisivanju izbora za predsednika Republike. To je potpuno nesporno.
Međutim, podsetio bih na nešto drugo. Kada čitamo tekst Ustava, moramo da ga čitamo tako da povezujemo odredbe između sebe i da povezujemo stavove u jednoj odredbi Ustava. U članu 87. Ustava, gde smo našli ustavni osnov za podnošenje ovog predloga zakona, stoji izričito: "Postupak izbora i opoziva predsednika Republike uređuje se zakonom".
Šta znači ova odredba Ustava? Ona kaže eksplicitno da se sve ono što nije rečeno neposredno u Ustavu o postupku izbora predsednika Republike uređuje zakonom. U ovom Ustavu ne postoji ni jedna jedina reč, ni slovo o situaciji koja se zove neuspeli izbori za predsednika Republike. Prema tome, veoma jasno možemo da protumačimo šta je htela odredba člana 87. poslednjeg stava, stava 7. kada ovo kaže, da se postupak izbora za predsednika Republike uređuje zakonom.
Koji su to zakoni? To je, pre svega, Zakon o izboru predsednika Republike, koji neposredno uređuje materiju izbora predsednika Republike. Tu je još jedan zakon - Zakon o izboru narodnih poslanika, čije se odredbe supsidijarno primenjuju na izbor predsednika Republike, jer Zakon o izboru predsednika Republike ne sadrži sve odredbe koje regulišu postupak izbora. Dakle, shodno primenjujemo još jedan zakon u postupku izbora predsednika Republike.
Ponoviću vrlo kratko, Ustav ne predviđa mogućnost neuspeha predsedničkih izbora, a najbolji dokaz za to je kada je prvi put donošen ovaj zakon o izboru predsednika Republike, koji je kasnije menjan izmenama i dopunama, tada, takođe, ni u zakonu prvobitno nije bila predviđena mogućnost da predsednički izbori ne uspeju. Tek kasnije, posle izbora, a za koje naše kolege poslanici iz SRS znaju koji su to bili izbori, ova materija se drugačije uređuje, donosi se Zakon o izmenama i dopunama Zakona o izboru predsednika Republike i uvodi se pojam neuspelih predsedničkih izbora u tom zakonu, i propisuje se odredba prema kojoj predsednik Narodne skupštine u roku od 60 dana od dana kada se održe neuspeli izbori odlučuje o raspisivanju predsedničkih izbora.
Podsećam, dalje, došlo je do grube zloupotrebe te odredbe od strane ranijeg predsednika Skupštine Srbije gospođe Nataše Mićić, koja je izvojevala, iz političkih, odnosno politikantskih razloga, da tu odredbu protumači tako da ona diskreciono odlučuje o tome da li će ili neće uopšte raspisati predsedničke izbore, što je naravno bilo nedopustivo. A, da bi se vrzino kolo te rasprave okončalo, Ustavni sud Republike Srbije je u septembru prošle godine stavio van snage, odnosno proglasio neustavnom tu odredbu.
Ono što sadrži Predlog zakona DSS-a, to je ponavljanje tog roka od 60 dana za raspisivanje izbora samo sa brisanjem reči koje unose zabunu u čitavu stvar, a to je - odluka predsednika Narodne skupštine. Izbori se imaju i moraju raspisati u tom roku.
Naravno, pošto ne postoji drugi osnov iz Ustava, neposredan osnov, a Ustav neposredno i izričito upućuje na zakon, onda se zakonom ova materija ima urediti. Ovo je praktično bio jedini način, o tome možemo razgovarati u stručnom smislu koliko god hoćemo, ali po mom dubokom uverenju ovo je jedini način da se ovaj jaz premosti.
Mogli smo razgovarati o tome da taj rok bude 30 dana, 15 dana, on je 60 dana iz prostog razloga, to ne treba zaboraviti, predsednik Narodne skupštine nije izabran juče ili danas, on je izabran pre izvesnog broja dana. Kada govorimo o ovom roku, mi već moramo utvrditi da je jedan dobar deo ovog roka protekao. Kada ovaj zakon stupi na snagu, mi ćemo, maltene, biti na polovini ovog roka. Nema opasnosti od odlaganja predsedničkih izbora. To je prva i osnovna stvar.
Međutim, a ovim ću praktično završiti, ovde su se čule rečenice predizborne kampanje za izbor predsednika Republike pre nego što su izbori raspisani. U žaru te predizborne kampanje za jednog od, evo, čuli smo, gotovo sigurnih kandidata za predsednika Republike Srbije, druga strana je optuživana, tj. strana predlagača, da je imala nekakve čudne ili zle političke namere prilikom podnošenja ovog predloga zakona, te da je, tobož, htela da učini da mandat njihovog kandidata na mestu potpredsednika Narodne skupštine traje dovoljno dugo da se neki drugi kandidat, koji bi potencijalno pobedio na tim izborima, onemogući da vrši svoju ulogu. To nije tačno. Ovde motiv nije politički u tom smislu.
A ako političkog motiva ima, a otkrio sam da ga ima ovde u našem predlogu, ovde ću vam ga priznati danas. U čemu se on sastoji? U tome što treba da sutradan raspravljamo o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika, čije se odredbe supsidijarno primenjuju, odnosno shodno primenjuju na izbor predsednika Republike. To su prvi izbori koji nam dolaze. U Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika mi smo predložili, kao DSS, određene novine, a te novine se tiču proširenja kruga lica koja imaju pravo da glasaju, kojima je to pravo bilo do sada onemogućeno. Imeđu ostalog, to je dijaspora.
Tamo je predviđeno u tim odredbama da će se napraviti posebna evidencija tih birača. Predviđen je postupak pravljenja te evidencije. Predviđena je prelazna odredba koja govori o tome šta će se desiti ukoliko izbori budu raspisani pre nego što se posebna evidencija sačini. Taj postupak traje određeno vreme. Prema tome, kada bismo prihvatili predlog onih poslanika koji se zalažu za to da izbori budu raspisani odmah za odmah, onda bi nam se ostavilo vrlo malo vremena da uskladimo ove dve norme. Ne kažem da će se sigurno i dogoditi, ali moglo bi da se dogodi da na taj način sprečimo naše državljane, naše građane u inostranstvu, našu dijasporu da ostvari pravo glasa.
To je jedini pravi politički motiv, ozbiljan politički motiv koji je DSS imala kada je razmišljala o roku od 60 dana za raspisivanje ovih izbora. Moguće je da je taj rok dat toliki i opreza radi, moguće da bi se ova stvar mogla spakovati u kraćem roku, ali on je dat samo iz tog razloga, iz razloga tog motiva. Nijedan drugi politički motiv u ovom slučaju nije postojao.
Ako se razlikujemo u pogledu stava da li treba ili ne treba dijaspori omogućiti pravo glasa na izborima, to je onda drugo pitanje. Oko toga se možemo razlikovati i onda to valja i reći narodu, pa da se zna da se DSS zalaže za opšte pravo glasa, jednako pravo glasa, i to opšte i jednako pravo glasa baš među svim građanima Srbije i među onim našim građanima koji nisu u prilici da glasaju, jer nisu trenutno u našoj zemlji.
Prema tome, molim vas da se ne vodi predizborna predsednička kampanja za ovom govornicom, nego da se razmisli o stvarnim razlozima podnošenja ovog predloga zakona, o tome da on jeste i ustavan i u skladu sa pravnim sistemom, da je određena vrsta nadopune radikalskog predloga zakona, za koji će DSS glasati. Molim vas da za ovaj predlog zakona glasamo, jer ćemo na taj način ne samo zatvoriti rupu u pravnom sistemu, nego ćemo pomoći da se i dalje izborni postupak u Srbiji odvija nesmetano i u interesu svih građana Srbije koji imaju pravo glasa i onih koji nemaju.

 Nije dobro, znate, svoditi razloge podnosioca predloga jednog zakona na čisto dnevno-političke razloge. Tim pre što se takvi razlozi ili takvo navođenje razloga može veoma lako pobiti. Vi ste maločas sami rekli da naši motivi, znači predlagača, mogu biti u tome da se napravi jedan duži rok u kome se mogu raspisati predsednički izbori, pa da se izbegne zla sudbina dobrog rezultata predsedničkog kandidata SRS-a.
U tom argumentu ima i kontraargument, da oni koji nastoje da se izbori raspišu pošto-poto odmah, a sami ste priznali da ste čuli za neke ankete kojima verujete da vam predsednički kandidat potencijalni dobro stoji, onda taj razlog može stajati sa vaše strane. Kada ukrstimo pravne argumente u odnosu na to zbog čega smo dali ovakvo rešenje, ovakav predlog, onda možemo po strani ostaviti ove političke argumente i njima se baviti u jednoj odvojenoj diskusiji.
Koji su pravni argumenti? Videćemo sledeću situaciju, potpuno se slažem, o tome će biti reč na sledećoj tački dnevnog reda kada bude na dnevnom redu zakon o izmenama Zakona o izboru predsednika Republike, koji je podnela Srpska radikalna stranka. Taj predlog zakona je u osnovi prihvatljiv, zato što on ukida čuveni cenzus u prvom izbornom krugu i na taj način sprečava da ubuduće u Srbiji predsednički izbori ne uspeju.
To je veoma važna stvar, i zbog toga vam ovo otvoreno kažem, da će DSS podržati taj predlog izmena Zakona o predsedniku Republike. Ono što se ovde javlja kao problem, i što se javilo kao problem i u tom predlogu zakona koji je podnela SRS, to je što nije dat odgovor na jedno ključno pitanje, a to je šta se dešava sa neuspelim predsedničkim izborima od 16. novembra 2003. godine. Postoji doduše jedan amandman, o kome će kasnije biti reči, koji je podnela SRS, on pokušava da odgovori na to pitanje.
Međutim, mi smo ovaj predlog zakona podneli, i mislimo da smo pri tom veoma u pravu, pošto smo utvrdili da se na to pitanje u osnovnom tekstu Predloga zakona SRS ne daje odgovor.
No, na to pitanje mora biti dat odgovor iz sledećih razloga. Izbori za predsednika Republike održani su 16. novembra 2003. godine. Pre tog datuma prestao je mandat predsedniku Narodne skupštine, gospođi Nataši Mićić, zbog raspuštanja parlamenta. Nakon toga ona, kao bivši predsednik Narodne skupštine, nije mogla preduzeti ni jednu radnju u skladu sa do tada važećim članom 5i Zakona o izboru predsednika Republike, tj. nije mogla u roku koji je tamo predviđen da odluči o raspisivanju izbora. Nije mogla iz još jednog razloga, zato što je član 5i mesec dana pre toga, u septembru 2003. godine, Ustavni sud u stavu 3. proglasio neustavnim.
Ustavni sud je proglasio neustavnim stav 3. člana 5i Zakona o izboru predsednika Republike, a ta odluka je ovde kod mene. Postoji detaljno obrazloženje zbog čega je Ustavni sud proglasio neustavnim, na predlog Demokratske stranke Srbije, stav 3. člana 5i Zakona o izboru predsednika Republike.
Nedvosmisleno, da ne čitam sve ovo, nalazi se u «Službenom glasniku Republike Srbije» 93/2003, proističe da je to samo zbog jednog jedinog prostog razloga, zato što je ta odredba predviđala jedno neobično i zaista neustavno diskreciono pravo predsednika Narodne skupštine, a to je da odluči u roku od 60 dana od dana održavanja neuspelih izbora da li će ili neće raspisati izbore za predsednika Republike.
Mi smo i tada tumačili tu odredbu da to nije moguće tako tumačiti, zato što čitanjem Ustava dolazimo do zaključka da Ustav ne poznaje ni mogućnost neuspelih izbora, s druge strane, ne poznaje ni mogućnost takvog diskrecionog prava predsednika Narodne skupštine i Ustavni sud je s pravom proglasio neustavnom odredbu stava 3.
Šta se zatim desilo? Imamo održane izbore nakon toga i nemamo u važećem Zakonu o izboru predsednika Republike odredbu koja odgovara na pitanje šta se dešava u slučaju neuspelih izbora. Danas, dok vodimo ovu raspravu, mi tu odredbu nemamo, jer ono što mi moramo dati, to je odgovor – šta učiniti, šta izmeniti u postojećem zakonu da bismo dali odgovor na to pitanje? Koji organ raspisuje izbore, to nije sporno, to je predsednik Narodne skupštine Republike Srbije. Sporno je samo u kom roku i sa kojim kapacitetom diskrecionog ovlašćenja.
Ono što je veoma bitno ovde istaći, to je da član 4a Zakona o izboru predsednika Republike kaže da, od raspisivanja izbora za predsednika Republike do njihovog održavanja neophodno je da prođe najmanje 30 dana, a najviše 90. To implicira da postoji neko drugo diskreciono ovlašćenje predsednika Narodne skupštine, a to je da odredi dan kada će raspisati izbore i dan kada će se izbori održati u okviru roka datog zakonom i Ustavom.
U Ustavu Republike Srbije postoje samo dva člana koja se načelno bave razlozima raspisivanja izbora. Jedan je član 86. Ustava Republike Srbije. U tom članu se govori o redovnom prestanku mandata predsednika Republike i kaže se da se izbori moraju održati najkasnije 30 dana pre isteka mandata.
Kada se pogleda taj član i pogleda član 4a Zakona o izboru narodnih poslanika, koji ovde nigde nije osporen, jasno je da predsednik ima diskreciono pravo da pre tog roka u određenom trenutku raspiše izbore i to za dan koji mora pasti pre 30-tog dana od dana prestanka mandata predsednika Republike.
Imate sledeći stav u tom članu, kasnije, koji govori o produženju mandata predsednika Republike. Ustav o tom slučaju ništa ne govori, ne predviđa nikakav mehanizam. Imate član 87. koji je posebna odredba, koji govori o jednom posebnom slučaju, to je prestanak mandata pre vremena zbog ostavke ili opoziva predsednika Republike. I tada ustavotvorac kaže da su to izuzetne okolnosti zbog kojih ne treba čekati duže od 60 dana na održavanje izbora.
Nije negirano diskreciono pravo predsednika Narodne skupštine da i u tom slučaju odredi dan kada će raspisati izbore i dan kada će se održati izbori, a da ne prekrši rok dat članom 87. Ustava.
Član 5i Zakona o izboru narodnih poslanika, koji je proglašen neustavnim, odnosno njegov stav 3, govorio je o tome da predsednik Narodne skupštine, sad se vraćam na to, može doneti odluku u roku od 60 dana. Donošenje odluke je bilo neustavno u tom čitavom stavu, a kada se nešto proglašava neustavnim, proglašava se čitav stav, ne može se proglasiti neustavnim deo stava ili jedna reč.
Prema tome, šta smo mi uradili? Mi smo prepisali odredbu od 60 dana roka za raspisivanje izbora, jer je to poseban osnov neutvrđen Ustavom, nigde se u Ustavu ne pominje. Zatim smo rekli u drugom stavu, da zbog vanrednih okolnosti, zbog vanrednih parlamentarnih izbora i zbog toga što se taj rok od 60 dana nije mogao održati, nije se mogao ni dogoditi iz razloga koje sam vam opisao, onda taj rok, prirodno, zbog novog saziva parlamenta, mora da počne da teče od momenta izbora predsednika Narodne skupštine Republike Srbije u novom sazivu i to je kompletno i celovito objašnjenje ove situacije.
Kada bi se prihvatila primedba da se izbori moraju raspisati odmah, onog trenutka kada predsednik parlamenta bude izabran, sa takvom primedbom došli bismo u situaciju da predsednik Narodne skupštine raspiše izbore po izbornom cenzusu u prvom krugu, jer ne bismo stigli da izmenimo Zakon o izboru narodnih poslanika.
S druge strane, ako se dogodi da imamo tu situaciju, onda bismo mi praktično morali da dođemo ponovo u cirkulus viciozus izbora, koji se moraju ponovo i ponovo raspisivati i ponavljati. Upravo je ovaj predlog kompatibilan sa predlogom SRS i zbog toga ga treba prihvatiti.
Ako negiramo u potpunosti diskreciono ovlašćenje predsednika Skupštine, dolazimo u drugu opasnost. To diskreciono ovlašćenje ne postoji tek tako. Ono postoji zbog toga da bi izbori, u situaciji kada su raspisani na više nivoa u malom vremenskom razmaku, mogli da se usklade, da bi se zbog ekonomičnosti i racionalnosti mogli održati u istom danu.
Kada bi ovde naredili predsedniku parlamenta da mora određenog dana da raspiše izbore, onda bi suzili taj manevarski prostor predsedniku Narodne skupštine i praktično ne bi išli u prilog razvitka parlamentarnog duha i demokratije u Srbiji i dogovaranja političkih subjekata o vremenu i datumu održavanja parlamentarnih, predsedničkih ili lokalnih izbora.
Zato smatram da ovaj predlog ima svoju utemeljenost, pre svega, u ogromnoj i nespornoj, eklatantnoj pravnoj praznini koju sadrži Ustav Republike Srbije, ali ima i svoj osnov u potrebi da se popuni pravna praznina nastala proglašenjem neustavnim stava 3. člana 5i Zakona o izboru predsednika Republike.
Dame i gospodo narodni poslanici, mi ovde nemamo drugog izbora osim da donesemo ovakvu odluku kakvu smo predložili. Molim vas da o tome razmislite, a da se pitanja politike manemo u ovom slučaju.

Nisam izazvao repliku i, prema tome, imam pravo na repliku.

U delu diskusije gospodina Pajtića kada je odgovarao narodnom poslaniku i kada je tom prilikom pominjao ono što je sadržaj današnjeg pretresa, današnje rasprave, a to je Predlog zakona o dopuni Zakona o izboru predsednika Republike i kada je govorio o inkompatibilnosti našeg predloga i predloga SRS.
Molio bih gospodina Pajtića da dobro pročita i jedan i drugi predlog zakona, i ako ga dobro pročita shvatiće da oni nisu inkompatibilni i da jedan drugog ne isključuju. Jednostavno, to je cela istina i nemojte molim vas, zato što ste i vi u žaru diskusije i potrebi da nekom replicirate, da iznosite neke argumente koji ovde ne stoje, a tiču se sadržaja ovog pretresa.

Na mestu predsednika Narodne skupštine Republike Srbije nemojte porediti gospodina Dragana Maršićanina i gospođu Natašu Mićić. Nikakve sličnosti u tom smislu tu nema.
Kada govorimo o materiji o kojoj ste vi maločas govorili, uočite jednu veoma bitnu razliku – gospodin Dragan Maršićanin, po zakonu i zbog te de fakto postojeće pravne praznine o kojoj smo govorili, nije ni mogao, niti je imao prilike ikad u ovom periodu da raspiše bilo kakve predsedničke izbore, a Nataša Mićić je mogla te izbore raspisati kad god je htela.
U uvodnom izlaganju govorio sam o tome da gospođa Mićić izbore nije raspisala jer je dolozno tumačila odredbu stava 3. člana 5i Zakona o izboru predsednika Republike.
U tome je razlika i nemojte, molim vas još jednom, potencirati tu tzv. sličnost između Nataše Mićić i Dragana Maršićanina, koja de fakto ne postoji.