Gospodine Vučiću, ako neko na državnoj televiziji čini ono što vi kažete da vam je učinjeno, to svakako nije dobro, i ako ste me prozvali da to kažem, to ću vam ponoviti ovde.
Reći ću to tako. U RTS-u će se činiti određene promene. Već su juče one najavljene pripajanjem Trećeg kanala ponovo državnoj televiziji, i razlozi zbog kojih je Treći kanal vraćen državnoj televiziji, otvoreno je rečeno od strane direktora tih istih televizija.
A, što se tiče uređivačke koncepcije i ona je podložna promenama. Prema tome, ako je istina ovo što ste mi vi rekli, mada to ne mogu proveriti, onda je to svakako nešto što je podložno u svakom slučaju promenama. I, u tom smislu mogu da vas podržim.
Ali, s druge strane, vi ste imali jedan dobar govor maločas, u kome ste se govorili o svemu i svačemu, pominjali ste i gospodina Tadića.
Naravno to što ste vi pomenuli i naročito ono što se odnosi na ove ljude koji su juče protestovali, to nije samo vaša privilegija. To je nešto što mi možemo odavde, takođe, da podržimo. Znači, s te strane nije uputno i nije uljudno mahati bilo kakvim papirima u ovoj skupštini, kojima se govori o izvoru nekakvih sredstava, koji su podržali ili nisu podržali nečiji dolazak na neki protest. I, zaista u tom smislu mogu da vam se pridružim u ovom stavu.
Jednostavno, ono što je ovde rečeno nije dobro. Nimalo nije dobro. Jer, na kraju krajeva, i da je neko nenamenski, iz izvora koji se tiču lokalne samouprave, platio takav dolazak, to je zato što je tako nekog muka naterala na to, a ne zbog toga što je neko hteo namerno da troši nenamenski sredstva, ili da bi oštetio budžet Republike Srbije.
Očigledno je da je jasno o čemu se radi.

 Ovo je replika na ono što je govorio gospodin Dušan Petrović. Gospodine Petroviću, niste imali na mene repliku, imali ste gospodinu Vučiću. Dakle, ovo je replika na ono što ste vi izneli.
Javio sam se na repliku gospodinu Vučiću iz dva razloga. Prvo zato što je pominjao uređivačku politiku RTS-a, jer je RTS bio pomenut. Zatim sam imao na to izlaganje i na ono što gospodin Vučić sebi smatra za pravo da određene stvari, koje ovde iznosi, iznosi kao privilegiju SRS-a, a znam da ovde većina narodnih poslanika stoji iza jedinstvenog stava, iza svega onoga što smo usvojili nakon martovskih događaja u Skupštini Srbije, iza jedinstvenog stava, većina poslanika.
Kaže, neki su promenili mišljenje oko toga na koji način treba rešavati kosmetsko pitanje. To je bila muka i to je bio razlog, tu muku sam pomenuo kada sam govorio o ljudima koji su došli da ovde protestuju. To je ona muka.
A ne znam samo, ako govorite o kriminalu i nezakonitostima, koja muka je terala skupštinsku većinu u ove protekle tri godine da krade poslaničke mandate, koja muka je terala Vladu Republike Srbije da proizvodi afere, bivšu Vladu Republike Srbije, i šećernu aferu u ovoj državi, koja je muka njih terala na takvu vrstu kriminala. To je ono što pitam večeras.
Hoću da vas pitam još nešto. Ako ste tako spremni da tvrdite da postoje krivična dela u onome što vi zovete finansiranje dolazaka na takav skup, na takav protest, pa, izvolite i javno podnesite krivične prijave protiv ljudi i na taj način napravite vaš otklon prema kosovskom problemu.

U izlaganju gospođe Gordane Pop-Lazić pominjan je predsednik republičke vlade, koji je istovremeno i predsednik Demokratske stranke Srbije, pa je to osnov za repliku. Pominjano je pitanje nacionalne strategije za evropske integracije, odnosno za pridruživanje Evropskoj uniji. Kontekst u kojem je to rečeno podrazumevao je skup svih mera koje će uticati da ispunimo uslove koji se traže za pridruživanje Evropskoj uniji i kada je o tom, doduše sporom procesu, predsednik Vlade govorio, govorio je o sveukupnosti tih mera.         One podrazumevaju u najširem smislu reči ekonomske i političke mere. Pridruživanje Evropskoj uniji je ustvari neka vrsta priključivanja jednom ugovoru po pristupu. Ne određujemo mi te uslove, ne određujemo mi te mere i sveukupnost tih mera, nego su one unapred zadate i određene.
Naravno, razlika u tim uslovima od zemlje do zemlje zavisi od toga kakve su specifičnosti određenih područja i specifičnosti zemalja u kojima se one nalaze.
Ova država ima određene specifičnosti, pa i da ih nema, da je potpuno ista, da su iste okolnosti kao i u drugim zemljama postojali bi određeni elementi koje je potrebno ispuniti, određeni uslovi da bi se, ukoliko postoji iskrena volja, a koliko sam čuo očigledno u tom smislu ne postoje razlike, da se Evropskoj uniji pristupi, jer u ovom trenutku s obzirom na stepen razvoja u kojem se nalazimo, s obzirom na okruženje mi nemamo drugih uslova za prosperitet.
Prema tome, to je cilj onoga što je bilo dato u izlaganju premijera u inauguracionom govoru kada je bilo reči o definisanju nacionalne strategije za pridruživanje Evropskoj uniji.
U ovom tekstu rezolucije pominje se nešto drugo. To se ne kosi sa onim što je premijer izložio. Ova skupština kada usvoji ovu rezoluciju na neki način će postaviti zahtev republičkoj vladi da u što kraćem roku izradi nacionalnu strategiju Srbije za pridruživanje, pri čemu nije određena dužina trajanja tog roka. Što kraći rok s obzirom na težinu zadatka i složenost obaveza koje se preuzimaju, ali sa druge strane postoji u članu 5. tačka 5. ove rezolucije obaveza da se jednom u tri meseca informiše Narodna skupština od strane republičke vlade o planiranim i ispunjenim obavezama i realizacijama svih programa i ostalih aktivnosti neophodnih za ubrzanje procesa pridruživanja državne zajednice Srbije i Crne Gore Evropskoj uniji.
Dakle, mi ovde sao konstituišemo jednu obavezu republičkoj vladi da nas u određenim rokovima izveštava o merama koje su do sada preduzete na ovom planu. Dakle, ne vidim nikakvu kontradikciju u tome i mislim da ova rezolucija ni na koji način nije inkompatibilna onome što je rečeno u inauguracionom govoru, nego da je kompatibilna i da na taj način praktično mi ispunjavamo te obaveze koje se pred nama nalaze.

Bila je pomenuta DSS od moje prethodnice,  koja je imala izlaganje veoma vatreno,  i koje je štektalo kao mitraljez ali sa ćorcima.
Dakle, ono što je ovde bilo rečeno je krajnje nekorektno, zato što se DSS od početka zalagala za konsenzus i dijalog političkih stranaka o bitnim državnim pitanjima. Danas nemamo sluha da postignemo konsenzus oko važnih pitanja, a zaboravili smo da tema današnje rasprave nije ono o čemu ste vi govorili, nego da je tema današnje rasprave rezolucija koja je na dnevnom redu, kojoj se zamera, sa jedne strane, da je pamflet, a sa druge strane da sadrži nekakve izraze ili termine koji nisu adekvatni, pa zbog toga ne može da se glasa. Sve to prihvatam. Ne moramo svi biti evropejci niti evrofobičari, ali u svakom slučaju moramo imati dogovor oko nekih ključnih društvenih pitanja.
Ne možemo postići dogovor sa ovakvim dijalogom koji je maločas vođen. Ovo doživljavam kao dijalog, jer vi ste se nama obraćali i imamo pravo da odgovorimo. Jednostavno, DSS se od početka trudila da postigne takvu vrstu dijaloga sa svima u ovoj Skupštini. Pokušala je to da čini, i čini i dalje, i neće prestati sa naporima da to čini i sa SRS-om kao i sa drugim političkim strankama u ovom parlamentu.
Krajnje je nekorektno da se govori u ovom kontekstu o onome što je Boris Tadić uradio pre dva dana, i da se to povezuje sa Vojislavom Koštunicom i sa DSS-om. Vi ste veoma jasno čuli kakav je stav Vojislava Koštunice po pitanju izlaska na ove izbore. Čuli ste da je Vlada Republike Srbije procenila kao organ, a to joj je ova skupština dala za pravo, da nisu ispunjeni uslovi za izlazak na te izbore i da zbog toga ne može pozvati građane Srbije na te izbore i građane Kosova i Metohije da na tim izborima učestvuju. Prema tome, to je jasan stav ovog parlamenta.
Oko tog stava smo ovde postigli konsenzus i nemojte da ono, oko čega smo napravili dogovor u ovom parlamentu i oko čega ćemo se truditi da dalje postižemo dogovor, rušite na ovaj način. To nije korektno i vaše izjave nisu korektne gospođo Jovanović.
Prema tome, morao sam da se javim i da vam repliciram, jer je ono kako ste vi maločas govorili krajnje nekorektno i krajnje netačno što se tiče DSS-a.

Samo radi razrešenja jedne stvari. Dok je bio predsednik SRJ Vojislav Koštunica nikada nikoga nije oslobađao krivičnopravne odgovornosti i one koji su krivičnopravno procesuirani izvlačio iz zatvora. To je tako.
Kako će se ta stvar politički upotrebljavati oko određenih akata oslobođenja zarobljenika i kako su se našli u tom, a ne u statusu krivičnopravne procesuiranosti, to je sasvim drugo pitanje.
Prema tome, moramo voditi računa o onome što ovde izgovaramo. Inače, o sasvim drugim stvarima, u drugom delu izlaganja mog prethodnika, nemam zamerki.
(Veroljub Arsić traži reč.)

Imam intervenciju samo u onom delu koji se tiče teze, slobodno parafrazirane – ko nije sa nama, taj je protiv nas.        Mi smo imali dva dana raspravu o ovoj temi. U toj raspravi smo istakli stav Demokratske stranke Srbije. Govorili smo o suštini stvari, to jest o pitanju povlačenja tužbe. Rekli smo da nismo za povlačenje tužbe. Kada govorimo o toj temi, govorimo sa aspekta suve racionalnosti.
Nije dobro za državu tu tužbu povući. Žao mi je što uopšte o tome diskutujemo. Žao mi je što je uopšte do toga došlo, jer je pitanje povlačenja i nepovlačenja tužbe u tom procesu koji se vodi jedno taktičko pitanje, koje nije čak dobro ni javno otvarati u njegovim pojedinim segmentima.
Ovde na tanko, dugačko i naširoko i na debelo iznositi pravnu argumentaciju koja treba da posluži kao osnova za vođenje spora, to nije dobro. Ko je to izazvao, da se ne vraćam na tu temu ponovo, nije to dobro učinio. Ko se nastavlja u toj raspravi, ni taj to dobro ne radi. Ali, šta je – tu je. Predlog je podnet, rasprava je u toku i, kada je rasprava u toku, naše je mišljenje bilo da Skupština Srbije ima pravo da zauzme i stav po tom pitanju.
Predlog koji je podnet za nas nije bio prihvatljiv zbog toga što osporava nadležnost savezne države u smislu člana 19. Ustavne povelje. Zato za predloženi tekst rezolucije nismo ni mogli glasati.
Nastojali smo u ova protekla dva-tri dana, kao poslanička grupa, da postignemo dogovor makar oko nečega, a to je da se napravi jedan tekst, da se zauzme jedan stav koji će odraziti zajednički stav većine poslaničkih grupa u republičkom parlamentu o ovom pitanju, jer ono što smo slušali u diskusijama do sada nije ono što predstavlja zajednički imenitelj, niti predstavlja suštinu ove rasprave.
Suština je bila, dakle, u jednom osnovnom pitanju – povlačiti ili ne povlačiti tužbu. Oko toga se većina narodnih poslanika složila. Šteta je da na kraju nemamo glasanje o tom pitanju, koje bi obuhvatilo glasanje svih onih poslaničkih grupa koje tako misle.
Ako to nemamo, šta mi glasamo? Bilo koji kompromis da se ovde postigne, on je kompromis, ima smisla da, ako svi oni koji su se ovde založili za nepovlačenje, to i potpišu ili za to glasaju, a sve drugo je puko preglasavanje.
Javno sam rekao stav Demokratske stranke Srbije da se mi povodom takvih pitanja nećemo preglasavati i da ne valja ovu skupštinu na taj način, kod ovako važnog pitanja, pretvarati u nešto što liči na cirkus, koji je ovde gledan pre pet ili šest godina.
I, uopšte, replike, diskusije, sve ono što se ovde javlja, gde se otkopavaju stare "ratne sekire", to nije dobro. Mi smo ovde išli na to da u proteklih pet-šest meseci postignemo drugačiju vrstu atmosfere, a ne da idemo na ovakve diskusije.
Prema tome, molim vas, logika – ko nije za nas taj je protiv nas, ko ne usvoji ovaj dokument, ko ne došao u boj na Kosovo, ko je vera a ko je nevera – ovde ne stoji. Jednostavno, ovde treba da vidimo da li smo saglasni u jednom pitanju.
Rezultat te saglasnosti može biti izglasavanje jednog akta u parlamentu, a i ne mora, nije to bitno. Ne možemo jedni druge ucenjivati ovim povodom. Važno je šta se ovde čulo, važno je šta se ovde izreklo i važno je ono na šta su se u svojim izlaganjima političke stranke obavezale. I to je mišljenje Skupštine. I to je nešto o čemu moraju savezni organi da vode računa, ako im ikada na dnevni red dođe ta tema, a nadam se da na ovaj način, a kako je to u javnosti izneto, neće.

Hteo bih da primetim da se ovde već dvadesetak minuta krši član 100. Poslovnika, koji kaže da se poslanici moraju jedni prema drugima odnositi sa uvažavanjem. To uvažavanje je bilo malo u proteklih 20 minuta.
Zaista vas molim i apelujem, a da ne bih tražio da se Skupština izjašnjava o povredi Poslovnika u danu za glasanje, najlepše vas molim da se od toga uzdržimo. Vodili smo zaista dobru i lepu raspravu u protekla dva dana i ne bi trebalo to da kvarimo.
Ako ćemo ovako svi zajedno ovo da nastavimo, ne vidim rezona da predstavnici DSS-a sede u klupama i da slušaju ovakvu raspravu.
Mi bismo se onda rađe povukli i izašli napolje, i da nas obavestite kada završite, kada ćemo da se pripremimo za normalan i dalji tok diskusije, pa da se vratimo i da nastavimo da pričamo. Ovako, stvarno nema smisla.

Ko je gledao prenos na Trećem kanalu, vrlo dobro zna šta sam govorio, a na kraju krajeva, mogu se uzeti stenografske beleške, koliko puta je upotrebljena reč: ludak, ludački itd. od strane svih koji su ovde učestvovali u diskusiji.
Prema tome, ne vidim zbog čega se to ne bi na vas odnosilo, gospodine Nikoliću. Jeste li ili niste upotrebili taj izraz? Jeste. Da li je to izraz uvažavanja ovog skupa?
Odlično, ako vi to tako mislite, to je dobro i fino i nastavite i dalje tako, neka to bude vaš vokabular, naš nikada biti neće.

Javljam se po dva osnova za repliku, zato što je moje ime pomenuto i, drugo, zbog toga što je pomenuta Demokratska stranka Srbije.
U toku ove rasprave naglasili smo i sto puta ćemo naglasiti - suština rasprave je pitanje povlačenja tužbe i rekli smo da mi tu tužbu ne želimo da povučemo. Mi smo protiv jednostranog i bezuslovnog povlačenja tužbe protiv osam zemalja članica NATO pakta.
Ali, kada se govori o pitanju konsenzusa, po važnim državnim i nacionalnim poslovima, onda možemo da kažemo zbog čega je Tomislav Nikolić išao kod Vojislava Koštunice juče. To ste pomenuli. Išao je upravo da se dogovara, velika opoziciona poslanička grupa Srpska radikalna stranka, sa premijerom države, oko takvih pitanja. Njih je dva ili tri. Normalno je da o tome razgovaramo. To je ona drugačija atmosfera, koja je nastupila nakon parlamentarnih izbora, koje ste vi pomenuli.
Nije ova vlada, koja je danas, napravljena da bi se podsticali nesporazumi i sukobi, nego je, takođe, bila posledica kompromisa. Ti kompromisi jesu bili, prvo, ponuđeni od strane Demokratske stranke Srbije, u vidu Vlade koja bi obuhvatila sve članice ovog parlamenta. To nije prihvaćeno zbog onih koji ne mogu između sebe da razgovaraju.
Demokratska stranka Srbije oduvek je bila i biće katalizator, neko ko je u stanju da ove sporove utihne i da ide ka kompromisima. Ako ste malopre rekli da mi treba da podržimo rezoluciju, koja je, takođe, bila jedan vid svojevrsne ucene u ovom parlamentu, jer je predložena od opozicione poslaničke grupe, koja je želela da nametne svoj akt, kojim bi se dao odgovor na ovo pitanje, ako smo videli da po tom pitanju nemamo sporazum, mi smo bili prvi ti koji smo pokušali da nađemo pisanu formu, neku rečenicu, oko koje bi se svi saglasili i oko koje bi svi glasali.
Ali, ako to nije bilo moguće, onda je, takođe, ucena kada nas prozivate ovde da preglasamo sa ostalima u parlamentu, a jasno je da svi o toj stvari ili skoro svi, a ne mogu da kažem svi, isto mislimo.
Prema tome, to je put kompromisa. To je način na koji ćemo sutradan postići konsenzus, a ne da jedni druge prozivamo - po principu ko nije sa nama u ovom trenutu, taj je protiv nas. To jednostavno nije tačno. Kada ste u pravu? Kada nas pozivate da se preglasavamo oko jednog dokumenta, koji je tako ponuđen, ili kada govorite o tome da treba postići konsenzus.
Mi smo nastojali i nastojaćemo da se konsenzus oko svih važnih pitanja ovde postigne. Ovo je, takođe, važno pitanje.
Ako nemamo konsenzus oko papira, oko koga treba danas da glasamo, preglasavanje oko toga nije dobra stvar, rasprava je u tom slučaju dovoljna, a glasanje o dokumentu, za koji se vidi da ne postoji mogućnost da ga bar više od dve trećine poslanika ovog parlamenta prihvati, nije dobro, ukoliko se slažemo da je ovo važno pitanje. To je stav Demokratske stranke Srbije.
Nije korektno da u to mešate druge stvari, pogotovo da nam govorite da će ova država propasti zbog toga što se Demokratska stranka Srbije nije odlučila da uđe u koaliciju sa Srpskom radikalnom strankom. Naš stav je bio veoma jasan i pre izbora - s kim bi Demokratska stranka Srbije ušla u koaliciju i sa kim ne bi. To smo, koliko smo mogli, a s obzirom na rezultate izbora koji su bili, ispoštovali, svidelo se to nekome ili ne.

Maločas smo čuli od predstavnika predlagača opet one reči koje upućuju na pitanje, dakle, ako niste sa nama, onda ste protiv nas. Ponavljam da je to lažna dilema.
Imali smo raspravu u ovoj skupštini koju nije izazvala vladajuća većina. Ovu raspravu je, prema Poslovniku, izazvao predlagač koji predstavlja opoziciju u parlamentu. Dao je odgovarajući predlog. Taj predlog je sada na dnevnom redu i o njemu se glasa. Predlog predstavlja tekst rezolucije, poslanici i poslaničke grupe su se izjasnili o konkretnom predlogu.
DSS je tom predlogu zamerila da sam po sebi na neki način diskvalifikuje pravo državne zajednice iz Ustavne povelje, član 19, da isključivo odlučuje o ovakvom pitanju kao što je povlačenje tužbe.
Nismo negirali pravo Narodne skupštine Republike Srbije da o ovome raspravlja, a kao poslanička grupa nismo nijednog trenutka negirali pravo Narodnoj skupštini da nakon te rasprave usvoji dokument, koji bi odražavao ono što predstavlja mišljenje ogromne većine poslanika koje je ovde pred ovom govornicom izrečeno. Do toga nije došlo. Javnost je veoma dobro upoznata o tome.
DSS je u par navrata davala predloge u proteklim danima da se napravi jedan tekst koji je odražavao ovu realnost, koji ne mora biti tekst koji je predložen. Do tog dogovora nije došlo. Ako nije došlo do tog dogovora, čak i ako su postojali ponuđeni kompromisi od strane predlagača da se njihov originalni tekst izmeni, a što je tačno, mi to nismo mogli prihvatiti.
Očigledno, prema raspoloženju većine poslanika u parlamentu, znači ostatka, ne računajući DSS, nije postojalo raspoloženje za tako nešto.
Kada je to tako, DSS, kao vladajuća politička stranka koja nije izazvala ovu raspravu, nije podnela oficijalni predlog da se ova rasprava vodi, a na nju je pristala, jer ima šta o tome da kaže, e, mi nećemo učestvovati u preglasavanjima oko ponuđenih dokumenata.
Ako ne možemo da postignemo sporazum oko nečega što je bilo očigledno jasno javnosti koja je slušala ovu raspravu i o čemu smo se, očigledno većina nas bar za govornicom, složili, onda je sa naše strane nekorektno i to nije dostojno vladajuće političke stranke da glasa, da pravi kompromis i da preglasava ostale poslanike u Narodnoj skupštini Republike Srbije po bilo kom pitanju.
Tu ne može biti reči o tome da oni koji se ne izjasne za ponuđen tekst takav kakav je, uz manjkavosti na koje smo ukazivali, gde je samim tim protiv ičega i bilo čega što za ovom govornicom je ovde izrečeno, a to nije tačno. Mi i dalje veoma čvrsto stojimo iza stava da tužbu, koja je predmet ove rasprave, ne terba povući, jer je to štetno za Republiku Srbiju i njene građane.

Pred nama je Predlog rezolucije o zabrani povlačenja tužbe koju je SRJ podnela protiv određenog broja zemalja članica NATO, a radi, kako tamo kaže, naknade štete. Međutim, ne bih ulazio u suštinu spora, da li je to formalno tako ili nije, šta piše u tužbi. Zna se, tužba je podneta od strane SRJ zbog, pre svega, nezakonitog napada, agresije na našu državu i zbog nezakonite upotrebe sile tokom kampanje NATO bombardovanja, sa svim posledicama koje su iz toga proizašle.
Ovaj predlog rezolucije koji je podnet ima svoju suštinu. Za DSS je to dobra prilika, dobar povod, nije ni loše da se o tome raspravlja, da se vodi rasprava o ovom pitanju, jer centralno mesto, pobude ili motivi podnosioca ovog predloga, stajali su u vezi sa inicijativom koja je neformalno, ali javno izrečena od strane jednog od zvaničnika ove države, ministra spoljnjih poslova, o čemu se govori i u obrazloženju podnete rezolucije.
Reč je o neformalnom predlogu, doduše javno izrečeno, da bi se mogla ova tužba povući odmah i bezuslovno kao dobročin gest, kao akt dobre volje u međunarodnoj komunikaciji, a iz razloga da bi država Srbija na taj način lakše ušla u evropske integracije i uopšte u integrativne procese u svetu.
Odmah ću na početku, pošto je za nas smisao rasprave u tome da se odredimo prema mogućem aktu povlačenja tužbe, izneti stav DSS koji se odnosi na taj čin. Dakle, veoma jasno i nedvosmisleno ćemo reći da je DSS protiv jednostranog i bezuslovnog povlačenja tužbe protiv zemalja članica NATO-a, onih osam na koje se ta tužba odnosi, zato što taj predlog ili takva vrsta predloga, gde god da se čuje javno, neformalno, formalno, na bilo koji način, ne može biti dobar diplomatski gest od strane naše države prema onima koji su sa nama u sporu i na taj način ne može doprineti poboljšanju položaja naše zemlje.
Kada o tome govorim, reći ću da postoje dva razloga u najmanju ruku. Prvi razlog je moralne prirode. O tome su moji prethodnici nešto više govorili, dakle, govorili su o jednom zaista divljačkom činu agresije na našu zemlju, koji je bio nezakonit, gde je upotreba sile izvršena bez odluke Saveta bezbednosti UN, dakle, bez ikakvog legalnog osnova, da bi se postigla određena politička sredstva i da bi se izvojevala određena politička pobeda.
A za tu političku pobedu u regionalnom smislu, u smislu vođenja svetske politike, određene sile su odlučile da upotrebe neprimerenu silu, koja je za svoju posledicu imala teška materijalna razaranja i ljudske žrtve na našoj teritoriji.
Prema tome, sa moralnog aspekta svaka država koja pretrpi takav čin agresije ima pravo da se brani, a do te odbrane putem upotrebe vojne sile je došlo za vreme trajanja te agresije, onoliko koliko je naša država mogla da pruži odgovor putem upotrebe vojne sile u cilju odbrane. S druge strane, državi stoji na raspolaganju i sve ono što može da učini u pravnom smislu, da zaštiti svoj položaj. Tužba koja je tada podneta od strane SRJ protiv ovih osam, odnosno 10, a posle osam zemalja članica NATO-a jedini mogući i za nas ispravni odgovor na agresiju koja je učinjena.
Što se tiče moralne strane te stvari, ona je u ovom delu nesporna. Niko ovde od nas neće ustvrditi da je ta agresija bila ičim opravdana, da je bila zbog ičega pravedna, ona za nas ima samo ono što bi za svaki normalan narod na svetu i za normalne građane na svetu, koji vole slobodu, imala samo predznak odvratne, obične i prljave agresije, sa užasnim posledicama.
Ono što je druga strana te stvari, a kada govorimo o položaju naše zemlje danas i o njenim diplomatskim kapacitetima, to je pitanje našeg položaja u tom sporu, to je pitanje da li i u tom smislu tužbu treba povući, bez obzira na određene izmenjene međunarodne političke prilike, okolnosti i položaj naše zemlje u tim prilikama, a reći ću vam na šta konkretno mislim.
Pored tužbe koju država SRJ, a samim tim i država Srbija i Crna Gora kao sukcesor ovog spora, jer je u pitanju ista zemlja, ima protiv zemalja NATO pakta, postoje i dve tužbe, a to je tužba Hrvatske i BiH protiv naše države zbog genocida, a gde se traži ratna odšteta od naše države u tim sporovima i ti sporovi se, takođe, vode pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu.
Šta je bio osnov podnošenja naše tužbe? Moraćemo ove tužbe da poredimo, iz prostog razloga što bi se iz toga videlo da postoji određeni racionalni interes, politički i racionalni interes nas i naše države da bezuslovno i odmah, bar ne u ovom trenutku, ne može povući ovu tužbu, kako je to bilo neformalno od strane zvaničnika naše države, jednog zvaničnika, javno predloženo.
Prosto, stvari stoje ovako: našom tužbom se zahteva da sud utvrdi da su tužene države članice NATO povredile niz međunarodnih obaveza, obavezu uzdržavanja od upotrebe sile, obavezu neintervencije u unutrašnje stvari druge države i da su izvršile napad na civile i civilne objekte, istorijske i kulturne znamenitosti, i da su koristile nedozvoljena sredstva prilikom ratovanja, kao što su kasetne bombe.
Svi znamo koliko je ljudi od kasetnih bombi u državi Srbiji stradalo, na koji način i u kojim mukama su neki od njih umirali.
Koristile su projektile koji sadrže osiromašeni uranijum, a što je zabranjeno međunarodnim konvencijama. Napadima su nanele dugoročnu štetu po ljudsko zdravlje i okolinu, a nisu sprečile vršenje genocida i etničkog čišćenja srpskog i drugih nealbanskih naroda na Kosovu i Metohiji. S tim u vezi, posledično, kod utvrđivanja krivice za genocid, a koji je takođe ovde tražen, a da li tu ima osnova ili nema to je drugo pitanje, ali postoje drugi osnovi i tužbeni je genocid osnov po kome je ova tužba podneta. Znači, zahtevala se naknada štete.
Kod države Hrvatske, odnosno u slučaju Hrvatske i Bosne i Hercegovine, Hrvatska je podnela tužbu 1999. godine pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu protiv Srbije i Crne Gore, čiji je zahtev u osnovi istovrstan kao i zahtev BiH, a zahtev BiH je 1993. godine podnet, odnosno u vreme rata u BiH, i tražene su tada privremene mere, a što je odbijeno i, naravno, BiH je podnela protiv Srbije, odnosno SRJ, odnosno Srbije i Crne Gore, zahtev da se postavi odgovornost za Srbiju i Crnu Goru, odnosno SRJ za podsticanje i pomaganje zločina genocida i, naravno, za propuštanje obaveze sprečavanja i kažnjavanja neposrednih izvršilaca zločina. Naravno, zbog tzv. izvršenog genocida i sprečavanja genocida. I za izvršeni genocid oni su tražili veliku odštetu od strane naše države, koja se kreće u iznosu od, koliko znam, 50 milijardi dolara.
Dakle, tužba Hrvatske po osnovu ima sličan zahtev, postavljena je pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu.
Što se tiče naše tužbe u ovom sporu, mi bismo voleli da tu tužbu dobijemo, voleli bismo da Međunarodni sud pravde u Hagu učini ono što bi, prema pravilima međunarodnim, trebalo učiniti u ovakvom slučaju, da prihvati i usvoji tužbeni zahtev i da u meritumu reši u korist države Srbije i Crne Gore.
Međutim, u svakom od ovih sporova postavlja se po jedno pitanje, koje je vezano za parničnu sposobnost stranaka u sporu i za nadležnost suda. Što se tiče parnične sposobnosti stranaka, tzv. locus standin iudicio, to pitanje je rezervisano za države članice UN. Dakle, one automatski imaju parničnu sposobnost u jednom sporu, i one države koje prihvate nadležnost suda, u skladu sa odredbama Rezolucije broj 9 Saveta bezbednosti iz 1946. godine, za državu Srbiju i Crnu Goru je karakteristično da nije izdala odgovarajuću deklaraciju o tom prihvatanju, to je nesporno.
Što se tiče nadležnosti i jurisdikcije suda, dakle, ona je fakultativne prirode, obavezuje samo države koje pristaju u određenoj formi međunarodnog ugovora, a o kojima je maločas i bilo reči, da pristanu u odnosu na član 36. Statuta suda i da pristanu na njegovu nadležnost.
Ako se ti uslovi ispune i ako dođe do utvrđivanja parnične sposobnosti stranke, tzv. locus standi in iudicio, onda se može voditi spor u meritumu i onda može biti doneta odgovarajuća odluka.
Šta je radilo osam članica NATO pred ovim Međunarodnim sudom pravde u Hagu? Oni su osporili parničnu sposobnost SRJ, odnosno države Srbije i Crne Gore. Oni su rekli da mi ne možemo biti tužioci u tom sporu, jer u trenutku podnošenja tužbe SRJ nije bila članica UN, a ovaj drugi uslov deklarativno prihvatanje nadležnosti suda nije postojao. Prema tome, oni ističu tu vrstu procesnog razloga da se spor protiv tih osam zemalja članica NATO pakta ne može voditi.
Svojstveno tome u dva spora koja se vode pred istim Međunarodnim sudom pravde u Hagu postoje isti prigovori u predpreliminarnom toku postupka, koji se odnose na pitanje parnične sposobnosti nadležnosti suda. Naravno, pravo je naše države da istakne prigovore, da sačini tužbu i da napadne kada misli da time štiti interese i pravo je da se brani na svaki mogući procesni način.
Koja je veza između tih sporova? Vrlo je jednostavna. Ukoliko bi se bezuslovno i odmah povukle tužbe pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu, mi ne bismo znali odgovor na ovo jedno vrlo važno procesno pitanje. Pošto će se o tome veoma brzo odlučivati, nemoguće je da Međunarodni sud pravde u Hagu zauzme dva različita stanovišta u de facto jednoj istoj okolnosti.
Ukoliko bi se desilo da naša država ne uspe sa sporom prema osam zemalja članica NATO pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu, u tom slučaju ne bi bile moguće ni tužbe BiH, odnosno pre svega države Hrvatske protiv Srbije i Crne Gore, a moguće je, jer postoji mogućnost da sud ex officio ponovo razmotri svoju nadležnost koju je i ranije razmatrao. Postoji šansa, i tu šansu ne treba propuštati, pa ni tužbu BiH protiv naše države.
U tom procesno-pravnom smislu su vezane stvari, ali ne samo u tom smislu, vezane su i u drugom smislu. Jedan deo tužbe SRJ protiv osam zemalja članica NATO koji govori o genocidu i koji pokušava da nametne odgovornost za genocid ovim zemljama ima određenu materijalnu vezu, a ne samo procesnu sa ovim sporovima, pošto su oni sporovi države Srbije i Hrvatske protiv naše zemlje u odnosu na materijalni smisao ima sličnu stvar, a za utvrđivanje krivice u tim sporovima neophodan je animus, tj. volja onoga koji vrši određene akte da tim aktima i počini genocid.
Bez voljne radnje nema vršenja genocida. U tom slučaju takođe ove dve tužbe mogu biti vezane, jer je moguće, ova jedna karika naše tužbe protiv zemalja osam članica NATO-a da bude jedina i možda najslabija u čitavom lancu optužbi koje stoje u podlozi ove tužbe.
Prema tome, pravno-politički razlozi postoje, spoljnopolitički razlozi postoje, da u ovom trenutku nije moguće dati jedan takav predlog i nije moguće za ovu državu, uz svo uvažavanje različitih mišljenja po tom pitanju, da ovakav predlog ili povlačenje tužbe prihvate.
Na kraju krajeva, obaveza onoga ko vodi diplomatiju u ovoj državi jeste da čini diplomatske korake. Diplomatski koraci se ne sastoje samo u tome da se onda, kada se to nekome učini zgodno, samoinicijativno, bez konsultacija sa više političkih subjekata, a to su pre svega političke stranke u Srbiji koje imaju svoj legitimitet, koje su izabrane od strane naroda, da predstavljaju građane u državi Srbiji, da predstavljaju građane u saveznoj državi, na taj način što su ih delegirale države članice, dakle, bez konsultacija sa tim telima davati takve izjave, koje mogu imati dalekosežne posledice.
Ne bih ovde, niti je moj govor tako usmeren, nekoga nazivao patriotom, izdajnikom, nekoga optuživao za to da namerno svojim činjenjem dovodi u pitanje poziciju ove države u međunarodnim sporovima ili u diplomatskim odnosima, ali to se moglo i nehotično desiti, a moglo se desiti i namerno, u to neću da ulazim, ali stav Demokratske stranke Srbije po tom pitanju je veoma jasan.
Dakle, mi smatramo da to nije bio dobar predlog i naši predstavnici, naši poslanici, savezni poslanici, republički poslanici i drugi funkcioneri, bilo da su na nivou državne zajednice Srbije i Crne Gore, bilo da sede u bilo kom državnom organu Republike Srbije, ničim neće učiniti bilo šta što bi za svoju posledicu imalo bilo kakav akt ili kakav gest, koji bi za svoju posledicu imao bezuslovno i jednostrano povlačenje tužbe u ovom slučaju. Mi mislimo da to jednostavno nije dobro.
To je nešto što je vezano za tužbu i taj stav ćemo, ako treba i u više navrata, ponoviti da bi bilo jasno kakav je stav jedne političke stranke, za koju smatramo da postoji njen nesumnjiv legitimitet u biračkom telu Republike Srbije.
Čuli smo i dve druge političke stranke pre mene i čuli smo njihove stavove po ovom pitanju, koji su takođe bili veoma jasni. Mislim da ćemo čuti po ovom pitanju i stavove drugih predstavnika poslaničkih grupa i na osnovu toga će svi građani, koji gledaju skupštinski prenos ili koji budu čuli izveštaj, videti kakvo je raspoloženje političkih stranaka u Srbiji u odnosu na ovo konkretno pitanje, koje jeste predmet rasprave na današnjoj sednici i koje jeste bilo povod ili neposredan sadržaj onoga čime se predložena rezolucija bavi.
Nešto bih rekao, doduše mnogo kraće, i o samom Predlogu rezolucije, koja je danas na dnevnom redu.
Što se tiče predložene rezolucije kao akta o kome bi valjalo Skupština da se izjasni i koji bi potvrdio ovakva opredeljenja o kojima danas govorim, to ne bi bilo loše. Naime, bilo bi dobro kada bi Skupština Republike Srbije mogla dati jedinstven glas za jedan akt ili, barem duboko verujem, da će ogromna većina poslaničkih grupa imati stav kao što imam ja, da postoji akt u Skupštini Srbije, za koji bi se moglo čak i glasati i koji bi jednostavno, na kraju ove rasprave, na jedan pisani način izrazio ove stavove.
Međutim, problem je u tome što je predloženi akt, po našem shvatanju, manjkav iz dva razloga. Dakle, prvi razlog bi se ticao same nadležnosti za bavljenje ovom materijom u smislu međunarodnopravnih pitanja, a drugi razlog bi se ticao ne toliko formalnog određivanja nadležnosti između savezne države i republike članice, koliko bi se odnosio na jedno drugo, takođe moralno pitanje, koje je vezano za sve ono što su rasprave o potrebi opstanka državne zajednice ili njenog prestanka.
Formalni osnov u ovom slučaju, zbog čega ne bi trebalo da se država Srbija, odnosno Narodna skupština Republike Srbije deklarativno, rezolutno ili na neki drugi način izjašnjava o pitanju jednog stava, neformalno iznetog stava jednog saveznog ministra, sastojao bi se u tome što je po članu 19. stav 1. alineja 2. Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora propisano da Skupština državne zajednice Srbija i Crna Gora donosi zakone i druge akte o primeni međunarodnog prava i konvencija koje utvrđuju obaveze o saradnji Srbije i Crne Gore sa međunarodnim sudovima.
Znači, ako je o tome reč, onda je reč o učešću u sporovima pred međunarodnim sudovima, pa jedan takav akt članom 19. je stavljen u isključivu nadležnost državne zajednice. Naravno, čuli smo ranije mišljenje i o tome da postoje drugi osnovi u republičkom Ustavu i u istoj Ustavnoj povelji, koji daju mogućnost da se država Srbija bavi tim pitanjem, a pre svega se misli na određenu odbranu pozicije Republike Srbije u međunarodnim odnosima, ili se misli pri tom na pravo na zaštitu Republike Srbije iz člana 135. Ustava Republike Srbije.
Međutim, s obzirom da je nadležnost iz člana 19. Ustavne povelje krajnje specificirana i odnosi se na određenu vrstu materije i odnosa, onda je nemoguće, s obzirom na princip specijaliteta koji uvek važi u pravnim pravilima, ove druge principe, koji su istaknuti u drugim aktima, znači u Ustavnoj povelji i u Ustavu Republike Srbije, staviti ispred ovoga. To je formalna strana.
Ako tu formalnu stranu čak i prenebregnemo i ako kažemo da je ovo pitanje krajnje relativno, postoji jedna suštinska moralna strana o ovoj stvari.
Mi znamo da je u toku ozbiljna rasprava, a i ovo je ozbiljna rasprava i ovde smo pokrenuli jednu raspravu povodom neformalne izjave jednog saveznog ministra, takođe je otpočela jedna ozbiljna rasprava neformalnim izjavama Mila Đukanovića, Miška Vukovića i ostalih iz Crne Gore, dela Demokratske partije socijalista, koja nažalost dominira i čini većinu u Republičkoj vladi Crne Gore, koji pokušavaju da zapodenu razgovore o nekakvom razdruživanju država članica, o nepoštovanju Ustavne povelje i Beogradskog sporazuma i razaranju tkiva državne zajednice.
Da li na to pristati ili ne? I tu smo čuli različite političke izjave, ali sam i dan-danas uveren da većina političkih stranaka u Srbiji stoji na stanovištu da ne treba činiti bilo kakve poteze koji bi datim predlozima išli u susret i koristili, jer je naša glavna obaveza da odbranimo ono što je dato kao Ustavna povelja i ono što je dato kao Beogradski sporazum, jer trenutno drugo nemamo u odbrani i zaštiti interesa državne zajednice.
Neko može reći da je ovo nebitno u odnosu na čitavu materiju, neko može to relativizovati, a za nas je to ozbiljno pitanje. I kada je reč o donošenju rezolucije, koja u četvrtom stavu kaže: "Narodna skupština Republike Srbije konstatuje da je ona jedini organ koji u formalnom i materijalnom pogledu odlučuje o povlačenju ili odustajanju od tužbe".
Iz tog razloga nije dobro. Nije dobro čak kada ne bi strogo formalni razlozi postojali. Kada krenemo da raspravljamo da li smo morali da se pozovemo na član 19. Ustavne povelje ili je bolje na 39. ili na član 135. Ustava Republike Srbije, govorim o jednoj drugoj vrsti političke taktike.
Maločas sam govorio o političkoj taktici koja se odnosi na spoljne razloge. Govorili smo o određenim aktima određenih funkcionera savezne države, a sada govorimo o našim aktima, o onome što je naš odnos prema čitavoj našoj zajedničkoj državi. Nemojmo onda ni mi da činimo akte, koliko god nam se činili opravdanim u materijalnom smislu, koji bi doprineli jednoj drugoj šteti, koja bi potencijalno za dva, tri ili četiri meseca mogla da nastane.
Za mene nije sporno da Demokratska stranka Srbije, ni jedan njen funkcioner nikada ništa neće uraditi što bi doprinelo na bilo koji način povlačenju tužbe protiv osam država članica zemalja NATO-a. Smatramo da taj potez u ovom trenutku, na način kako je predložen, kao bezuslovan, kao jednostran i odmah, nije dobar i da može naneti štetu interesima države Srbije, ali smatramo da i pitanje glasanja ili neglasanja o jednom formalnom aktu koji je ovde podnet, bez obzira na dužinu trajanja ove rasprave i to kako će se ona završiti, nije od merituma, nije od značaja za odbranu ovog pitanja.
Smatram i pozivam sve one koji misle kao i mi, da učine sve što je potrebno na nadležnom mestu, u državnoj zajednici, u Savetu ministara i u Skupštini državne zajednice Srbija i Crna Gora, da ovakav predlog ne prođe. Hvala.

Kada razgovaramo o ovoj temi, mnogo je bolje potencirati sličnosti nego bilo kakve razlike. Razliku sam potencirao samo u onom delu koji se tiče formalizovanog papira, iz razloga što tu razliku moram podvući, jer postoje određene manjkavosti. Rekli ste – mogli smo se dogovoriti. Probali smo nešto da se dogovaramo, očigledno nismo imali određenog sluha da jedni druge saslušamo. No, na kraju krajeva, neću se vraćati na to.
Postavlja se drugo pitanje, šta papir, koji mi ovde usvojimo, donosi? Da li smo se tu dobro razumeli? Prvo i osnovno, taj papir koji je rezolucija, deklaracija, preporuka, kako god se zvao, kako god o tome u pauzi poslanička grupa se dogovori, u objektivnom smislu, ako poštujemo određena pravila ponašanja u pravu, neće moći da konstituiše i sam po sebi zasnuje pitanje krivične odgovornosti, jer za tako nešto je potrebno propisivanje određenog oblika krivičnog dela, i to na način na koji se krivična dela propisuju.
S druge strane, ovo o čemu se govori, govori se o drugoj vrsti odgovornosti. Kako preduprediti akt koji se naslućuje? Ako se misli da će se izglasavanjem rezolucije, deklaracije, preporuke u Narodnoj skupštini Republike Srbije automatski preduprediti akt, dolozni akt prema ovoj državi od strane bilo koga ko je u mogućnosti da takav akt izvede, i to nije tačno, ni do toga neće doći.
Član 135. Ustava Republike Srbije, koji govori o odbrani interesa Republike Srbije, pretpostavlja da se jedan takav akt već izvrši. Ovde izvršenja tog akta nema, ne postoji ni formalna najava takvog akta. Ali, slažem se da ono što je bilo u javnosti pobuđuje interesovanje i predstavlja osnov za ovakvu diskusiju u republičkom parlamentu. Dakle, to je bilo ono o čemu sam govorio.
Inače, što se tiče same sudbine tužbe, ako ste na mene mislili, verovatno da niste, jer su neki drugi govorili pre mene, potvrdiću – nemam nikakvu vrstu skepse u pogledu sudbine te tužbe. Tužba, koju je Savezna Republika Jugoslavija podnela protiv osam zemalja članica NATO je dobro pravno utemeljena tužba.
To je tužba koja ima izgledan uspeh u svom dobrom delu, ukoliko se prebrodi procesno pitanje, preliminarno pitanje parnične sposobnosti Savezne Republike Jugoslavije u tom sporu. Znači, ima dobre izglede za uspeh.
To nije tužba, i dobro je bilo rečeno, nekog Slobodana Miloševića ili bilo koga, to je tužba ove države, koja je pisana tako da ima dobro pravno utemeljenje. To je, između ostalog, još jedan od razloga zbog čega takvu tužbu ne treba povući.
Slažem se da postoji problem i da postoji pitanje pred svima nama - kako, kojim aktom, na koji način preduprediti jedan gest koji može biti učinjen protiv interesa zemlje? Hajde da o tome razgovaramo, hajde da o tome razgovaramo još, da ne bude ovo zasedanje poslednji dan kada se o tome priča. Ima različitih metoda i način u politici da se tome stane na put.
Ali, govorim da postavljanje pitanja ultimativno - ako ste za ovo što sam uradio sada i predložio u formi kako sam dao, onda ste vi i za ovo, a ako niste, onda ste i protiv ovog drugog, bez obzira što se usmeno za to zalažete.
To nije sasvim korektno. Bio sam u stanju da vas saslušam i da uvažim sve to što ste vi govorili, ali mislim da ni taj stav nije do kraja korektan. Hvala vam.

Ovo je ispalo kao prilika da se malo grdi Vlada Republike Srbije, da se iz opozicionih klupa napadne pozicija i da se, kod otvaranja ovakvog pitanja i ovakve rasprave, ponovo čuju neki tonovi koji u najmanju ruku čude.
Stvarno nisam mogao da razumem gospodina Svilanovića šta je u svom izlaganju hteo da kaže.
Dali smo veoma jasne razloge zbog čega smo protiv povlačenja tužbe i u tom delu smo se saglasili.
U čemu se to kao nismo složili?
Gospodin Svilanović je dobio iznenadni priliv i strahoviti napad patriotizma za ovom govornicom, vikao je, urlikao je, da nam se krv u žilama sledila, pokušavajući da nas ubedi kako smo mi, bože moj, u strašnoj zabludi i što foliramo kada govorimo o pitanju nadležnosti i nenadležnosti državnih organa, i da ova skupština ima pravo i obavezu da raspravlja o ovakvim pitanjima. To ne negiram. Ni u jednom trenutku mi nismo negirali pravo Skupštine Republike Srbije da se pozabavi ovakvim pitanjem.
Pomenuo sam i jasno sam se odredio, a ako ste vi sedeli na ušima pa to niste čuli, to je nešto drugo, u pogledu onoga što je suština rasprave, a to je pitanje povlačenja tužbe. Takođe, govorio sam i o aktu koji je predložen i koji bi, prema predlagaču, trebalo da bude način na koji se taj problem razrešava. Odredio sam se prema tome vrlo jasno, rekao sam da se na ovaj način taj problem ne razrešava. Prema tome, time sam najavio i način glasanja Demokratske stranke Srbije.
Vi niste rekli zbog čega nećete glasati za ovu rezoluciju. Ako niste imali one razloge i one argumente koje ste ovde izneli, kako shvatam, to znači da vi za ovu rezoluciju nećete glasati, kao opozicioni poslanik, zbog toga što se, prema vašem mišljenju, prema onome kako vi to vidite, članice koje čine vladajuću koaliciju između sebe u Vladi Republike Srbije nisu dogovorile pa imale, pre današnjeg dana, javno izrečen i decidan stav po tom pitanju. Odlično, ako je tako, onda nam to recite ili nam makar objasnite o čemu se radi.
Recite da li je vaš nastup ovde imao u dva dela dva cilja. Prvi da dokažete kako ste ultrapatriota, kako ste, u čemu se i sam saglašavam sa vama, protiv povlačenja ove tužbe, jer ona ništa dobro ni u kom segmentu ne donosi, niti u bilo kom obliku integracija naše zemlje u određene tokove, niti za Partnerstvo za mir, niti u bilo čemu drugom, da biste, na kraju, izrekli stav da ste protiv rezolucije.
Izvinite, rezoluciju je podnela opoziciona poslanička grupa SRS. Imala je pravo da to učini, imala je pravo da da taj tekst rezolucije. Vi sada ovde tumačite i politički objašnjavate onima koji gledaju ovaj prenos zbog čega su to uradili članovi SRS, zašto su to učinili. Valjda će predsednik poslaničke grupe SRS najbolje umeti da objasni zbog čega je podneo neki predlog i da ga brani na najbolji mogući način.
Mi o tome, na ovaj način, nismo želeli da raspravljamo, ali vi očigledno namećete jedan ton u ovoj raspravi koji nije dobar i koji šteti interesima ove države, jednako kao što drugi potezi mogu da štete.
A propo pitanja Skupštine i prava Skupštine da o nekom pitanju odlučuje, gospodine Svilanoviću, "kaunter memorijal", ili protivtužba za bosansku tužbu, podneta 1997. godine, a 23. aprila 2001. godine inicirano je podnošenje zahteva za reviziju odluke suda u pogledu nadležnosti iz 1996. godine.
U pogledu parnične sposobnosti učesnika u tom sporu, vi ste 9. aprila 2001. godine povukli kaunter memorijal, tj. povukli protivtužbu.
Razlozi su jasni, da bi ostali konzistentni svojim tvrdnjama u sporu. Ako ste tada to učinili i ako je tada javnost brujala o tome, mesec dana se o tome raspravljamo, zašto nekog niste pitali. Vi ste mesec dana izbegavali odgovor na to pitanje, mogli ste se čuti samo u pojedinim TV emisijama...
(Predsedavajući: Prekoračili ste vreme.)
... to je bilo javno nastupanje, ali kada govorimo o javnim nastupima, valjalo je da dođete ovde, u Skupštinu SRJ, valjalo je da onda poslanička grupa kojoj ste tada pripadali takođe dozvoli i omogući jednu sednicu na kojoj bi se to pitanje razjasnilo. To je i tada izazivalo određenu zabunu. Znam pravnu argumentaciju, ali ne moraju građani Srbije da znaju tu pravnu argumentaciju.
Ako ste tako korektni i toliko pošteni i konzistentni u svemu ovome, onda je tu konzistentnost trebalo da imate u izlaganju maločas, koje je izazvalo moje pravo na repliku.
(Goran Svilanović se javlja za reč.)

Zahvaljujem, gospodine predsedniče.
Namerno nisam uzeo reč kao predstavnik predlagača, iz prostog razloga što bih govorio u ime moje poslaničke grupe, a da se ne bih dva puta javljao za reč sada ću, praktično, govoriti u ovom svojstvu.
Dakle, od 1990. godine, ukidanjem prefiksa "Socijalistička" u tadašnjem Ustavu, koji je donet te godine u jednostranačkom parlamentu, i uvođenjem drugačije definicije države u tom ustavu – Republika Srbija u formalnom smislu prestaje da bude ideološka država. Simboli države Republike Srbije, grb i zastava, međutim, ostali su ideološki orijentisani, podražavajući putem određene simbolike, pre svega prisustvom crvenog pentagrama (zvezde petokrake) državnu ideološku orijentaciju.
Ova formalna državna ideološka orijentacija državnih simbola u to vreme bila je suštinski prevaziđena, jer je narod nije prihvatao.
Ustav Republike Srbije u članu 5. određuje način promene državnih simbola i kaže – da se državni simboli menjaju na isti način kako se vrše promene Ustava. To u praksi podrazumeva da se državni simboli menjaju na način da se o njihovoj promeni narod izjašnjava na referendumu, na kome bi trebalo za promenu simbola da se izjasni više od polovine ukupno upisanih birača i da se usvoji promena državnih simbola izglasavanjem dvotrećinskom većinom narodnih poslanika u Narodnoj skupštini.
Imajući u vidu prevaziđenost ideoloških simbola, u još jednom od ranijih saziva Narodne skupštine Republike Srbije iz 1992. godine, jula meseca te godine, bila je doneta preporuka o korišćenju zastave Republike Srbije na način što je crveni pentagram uklonjen sa te zastave, odnosno preporučilo se da se ta zastava koristi bez tog ideološkog komunističkog simbola.
Šta je bio smisao i suština preporuke koja je bila tada doneta? Suština i smisao je bio da obavezuje, pre svega, onaj organ koji je tu preporuku doneo, odnosno Narodnu skupštinu Republike Srbije, na koji način bi se proverilo da li će preporuka biti prihvaćena od strane građana, institucija i od strane države i njenih organa.
Ta vrsta preporuke je prošla svoj test, probu i rezultat je bio da je ona postala opšteprihvaćena, i od strane naroda, i od strane državnih i političkih institucija, i od strane organa ove države.
Međutim, u toku proteklih 14 godina nijedna vlast u Srbiji nije uspela da na Ustavom propisani način donese i utvrdi nove simbole države Republike Srbije.
Za DSS u ovom trenutku je prioritet, svakako, donošenje novog ustava Republike Srbije, jer smatramo da je to veoma važno za usklađivanje sa Ustavnom poveljom državne zajednice Srbija i Crna Gora.
A sa druge strane, zbog približavanja pravnog sistema Srbije opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, ratifikovanim međunarodnim ugovorima iz oblasti zaštite ljudskih i manjinskih prava, odnosno na taj način da se stvore jaki preduslovi harmonizacije propisa država članica državne zajednice i, na kraju krajeva, da se izvrši lakša harmonizacija pravnog sistema državne zajednice Srbija i Crna Gora sa zakonodavstvom zemalja Evropske unije.
Na kraju krajeva, to bi bio jedan od osnovnih preduslova za uključivanje u proces integracije.
Donošenjem novog ustava Republike Srbije, po proceduri za promenu ustava, koja je predviđena postojećim Ustavom, rešio bi se na trajan način i problem državnih simbola. Ipak u ovom trenutku je očigledna politička volja, znatno više od dve trećine narodnih poslanika Narodne skupštine Republike Srbije, da se putem preporuke, kakva je bila i ona koju sam pomenuo iz jula 1992. godine, privremeno, do donošenja novog ustava, reši pitanje korišćenja državnih simbola.
Naime, još 5. marta 2004. godine, na sastanku svih predsednika poslaničkih grupa, u Kabinetu predsednika Narodne skupštine Republike Srbije, a po ideji gospodina Tomislava Nikolića, predsednika poslaničke grupe SRS, načelno je prihvaćen metod promene ovih simbola – da bude putem preporuke po uzoru na 1992. godinu. Tako je došlo do ovog predloga za podnošenje Predloga preporuke o korišćenju grba, zastave i himne Republike Srbije, koji je potpisalo 187 narodnih poslanika Narodne skupštine Republike Srbije, koji je danas pred nama.
Predlog podrazumeva korišćenje grba od 16. juna 1882. godine, sa dvoglavim belim orlom, štitom, krstom, četiri ocila i krunom Nemanjića, kao simbolom državnosti. Precizne elemente oblika grba utvrdili su heraldičari. Predlagači smatraju da je korišćenje ovakvog grba već sada opšteprihvaćeno.
Ova preporuka stavlja van snage nepotpunu preporuku o korišćenju zastave iz jula 1992. godine i sada se u ovom predlogu preporuke detaljno reguliše njen izgled i njeni osnovni oblici, tj. državna i narodna zastava, kao i standardi predsednika Republike, predsednika Narodne skupštine.
O himni Bože pravde ne treba trošiti reči, jer je opštepoznata činjenica da se najveći broj građana i institucija u ovoj državi, pa i političkih stranaka prilikom svoje promocije na skupovima, koristi ovom svečanom pesmom.
U ovom predlogu je data verzija teksta pesme Jovana Đorđevića i na muziku Davorina Jenka, čiji tekst, nešto izmenjen, odgovara trenutnom republikanskom uređenju države.
Demokratska stranka Srbije smatra da su originalna rešenja ovih simbola i ovog teksta pesme daleko primerenija, čak i privremenom rešenju koje bismo usvojili na današnjoj sednici. Smatramo da ta, istina neznatna, odstupanja od originalnih rešenja nisu bolja od samih originalnih rešenja, koja bi inače mi voleli da vidimo i za koje smatramo da predstavljaju jedan period države Srbije, njene moderne istorije, koji se može smatrati najprosperitetnijim periodom.
Međutim, potpisnici predloga su vodili računa, pa tako i poslanici Demokratske stranke Srbije, da se oko ovog pitanja, kada postoji nesumnjiva volja da se uklone stari ideološki simboli, napravi određeni kompromis, koji će dovesti do toga da se predlog usvoji konsenzusom ili barem mnogo većom većinom nego što je dvotrećinska većina u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Na kraju krajeva, mi bismo voleli da se ovakav predlog usvoji jednoglasno, iz prostog razloga što ne smatramo da su državni simboli nešto što treba da postane ili stoji kao izvor sporenja između bilo koga od nas i među građanima Republike Srbije.
Što se tiče kompromisa, kao načina rešavanja problema, kazaću da je, na neki način, moguća pokazna vežba za onaj kompromis koji moramo da ostvarimo kod donošenja Ustava Republike Srbije, jer ako na današnjoj sednici pokažemo da smo u stanju da postignemo zadovoljavajući kompromis, na zadovoljstvo ogromne većine narodnih poslanika i, nadam se, ogromne većine građana Republike Srbije, onda to može biti vesnik ili predznak mogućeg skorog i bržeg usvajanja novog ustava Republike Srbije.
Ovaj predlog je dat po hitnom postupku i tu je bilo dosta pitanja zbog čega. Jedan pravi, suštinski razlog zbog čega se išlo na hitni postupak jeste da se iskoristi trenutak nesumnjive volje ogromne većine narodnih poslanika, koji se u ovom trenutku ne može propustiti, i da konačno dođemo u priliku da ove ideološke simbole, ovaj grb koji se nalazi iza mene, a iznad predsednika Narodne skupštine u ovoj sali, bude zamenjen, dakle, da ti ideološki simboli koji tamo stoje budu zamenjeni nečim što predstavlja tradiciju ove države i što nije u svojoj suštini ideološko obeležje.
Zbog toga pozivam narodne poslanike Narodne skupštine Republike Srbije da ovu predloženu preporuku danas usvoje. Hvala.

S obzirom na veliku važnost ratifikacije Londonskog sporazuma sa Klubom londonskih poverilaca, koji treba da se usvoji u okviru Osme vanredne sednice, prema predlogu određenog broja narodnih poslanika i s obzirom da za to vremena previše nemamo, predložio bih da glasanje o svim tačkama Šeste vanredne sednice obavimo i posle 18,00 časova danas, da bismo mogli odmah da nastavimo Osmo vanredno zasedanje, te i da taj rad u jednom cugu završimo.