Zahvaljujem se, predsedavajući.
Poštovani predstavnici Ministarstva, poštovani predstavnici Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, poštovane kolege narodni poslanici, pred nama je set zakona koji zavređuje posebnu pažnju, a ja ću u svojoj diskusiji početi od onog prvog za koji smatram da u svakom slučaju treba da ima nešto što podrazumeva naš najveći domen pažnje, obzirom da se radi o jednom od zakona koji može da se okarakteriše kao zakon od istorijskog značaja. Zbog čega? Pa zbog toga što su motivi za predlaganje ovakvog zakona dvostruki. Prvi deo koji može da se okarakteriše kao razlog za usvajanje ovog zakona jeste upravo taj istorijski element, drugi je onaj pravni, o kome ću nešto kasnije govoriti, ali ovaj istorijski je i te kako značajan, imajući u vidu da se mi opredeljujemo za zakonsko rešenje kojim se pruža satisfakcija onima koji su najviše stradali u toku Drugog svetskog rata.
Ono što bih želeo da na samom početku ukažem jeste deo zakona koji može donekle izazvati određene polemike, odnosno dileme kada je u pitanju sam pojam holokausta. Ono što holokaust u etimološkom smislu reči znači, podrazumeva državni progon i genocid nad različitim etničkim, verskim i političkim grupama ljudi, dakle ima poprilično široko značenje. Mi smo ga ovde vezali za Holokaust i samo jednu od ovih u klasifikaciji žrtava, a to je stradalnički jevrejski narod.
Kada bi se prevodilo sa grčkog jezika, malo je drugačiji izgovor, nije holokaust, onda je prevod – žrtva paljenica, odnosno poklanjanje žrtve bogovima, ali sa hebrejskog jezika kada se prevede, reč hebrejska koja se izgovara kao „šoa“, jeste u prevodu – uništenje, i to uništenje u onom najgorem smislu reči, odnosno eliminacija.
Dakle, holokaust, pojmovno ima daleko šire polje značenja i obuhvata svega onoga što podrazumeva ta reč u odnosu na ono što ćemo mi danas afirmisati kada su u pitanju teme o kojima raspravljamo, a to je pre svega satisfakcija, odnosno otklanjanje svih štetnih posledica za one na koje se zakon odnosi i koje su štetne posledice trpeli, a to su jevrejska zajednica, članovi jevrejske zajednice i jevrejski narod u celosti, naročito na prostorima bivše Jugoslavije, konkretno Srbije, u periodu od 1941. do 1945. godine.
Poštovane kolege narodni poslanici, a pre svega građani Srbije, dužni smo da se prema stradalničkom jevrejskom narodu odnosimo sa posebnim poštovanjem, iz jednostavnog razloga što se radi o stradanjima koja su neverovatno velika, ne samo po svojoj monstruoznosti, ne samo po svemu onome što je to stradanje, u najgrubljem smislu reči, u praktično bilo sprovedeno, već i po tome koji je to broj žrtava bio. Hajde da pođemo od statistike koju niko ne može da dovede u sumnju. Konkretno, u Poljskoj je pre rata živelo 3.300.000 Jevreja, ubijeno je 3.000.000, dakle, 90%. Devedeset posto Jevreja je istrebljeno, odnosno ubijeno u Poljskoj. Ništa manji procenat nije bio ni u baltičkim zemljama, gde je živelo 253.000 Jevreja pre Drugog svetskog rata, ubijeno je 228.000.
U Nemačkoj i Austriji, kao zemljama fašističke osovine pre rata je živelo 240.000 Jevreja, ubijeno je 210.000. Dakle, opet procenat od 90%. U Jugoslaviji, ne govorim Srbiji, u Jugoslaviji je živelo 43.000 Jevreja, ubijeno je 26.000 Jevreja, procenat 60%. Dakle, stradanja koja se teško mogu opisati razumnim rečima osim strašno. Sama Srbija, sam Beograd preko 80 čak blizu 90% Jevreja je ubijeno.
Upravo zbog toga, bez obzira što Srbija nije učestvovala u holokaustu, bez obzira što u Srbiji nije bilo direktnih protagonista holokausta, Srbija upravo zbog toga što se holokaust dešavao na njenoj teritoriji je dužna da ne samo kroz ovaj zakon već i na svaki drugi mogući način preduzme sve mere, sve aktivnosti koje se vezuju za satisfakciju, odnosno otklanjanje štetnih posledica, naravno, i kroz odredbe Zakona o kome danas raspravljamo.
Ovo naročito zbog toga što istorija ukazuje da se takvi pogromi, da se takva ubistva, takva zverstva i takvi zločini više nikada ne smeju desiti ne samo ovde nego bilo gde na zemaljskoj kugli. Od 1941. godine pa negde otprilike do kraja 1942. godine postojala su dva perioda. Prvi period, u toku 1941. godine kada je ubijeno najviše muškaraca Jevreja, kada su formirani koncentracioni logori, kada je dolazilo do internacija, kada su topovske šupe, ranije vojne kasarne bivše Jugoslavije i smeštajni kapaciteti u Šapcu predstavljali stratišta Jevreja. Drugi period, u toku 1942. godine je period stradanja, nažalost, onih najnedužnijih, a to su žene i deca. Preko 5.000 žena i dece je ubijeno na Sajmištu i ostalim koncentracionim logorima koji su postojali u Srbiji, u okolini Beograda, nešto malo manje u Šapcu.
Ono što niko ne može da prenebregne, ono čega se svi na neki način ne samo ograđujemo već i moralno posmatramo kao nešto jako loše, kako se više nikada ne bi desilo, jeste činjenica da su za vreme stradanja Jevreja uglavnom traženi alibi i to kakvi alibi. Nemačke okupacione snage su donele odluke da se za svakog ubijenog Nemca, svakog ubijenog nemačkog vojnika strelja 100 civila, a za svakog ranjenog 50. Ko je u tom trenutku najviše stradao? Stradali su upravo Jevreji, stradali su oni najnedužniji. Zašto? Zbog toga što je postojao program nemačke fašističke sile na koji način najlakše, pod znacima navoda, rešiti jevrejsko pitanje. Nažalost, to jevrejsko pitanje je rešavano upravo ovako, pogubljenjima, zverstvima, zločinima, diskriminacijom u najgorem smislu reči kada su Jevreji nosili žute trake oko ruke, kada im je bio uveden policijski čas, kada su uvedena posebna ograničenja za Jevreje počev od nabavke hrane, namirnica i osnovnih potreba, pa svega daljeg, što čini ono što je egzistencijalno za život.
Ne zaboravimo da je nemačka fašistička sila, konkretno Berlin upravo iz Beograda dobio najsramniju poruku, da je Beograd 1942, početkom 1943. godine očišćen od Jevreja. Da je Beograd prvi grad u Evropi koji ima rešeno jevrejsko pitanje, naravno, na najgore mogući način, ubijanjima. Da je Beograd prvi evropski grad koji je dosledno sproveo Ajhmanovu odluku, čuvenog, svirepog zločinca nemačke fašističke sile da Srbija ostane bez Jevreja. Veoma mali broj onih koji su preživeli su uglavnom spas našli u narodnooslobodilačkim okretima, narodnooslobodilačkoj revoluciji i ostalim pokretima protiv fašističke Nemačke i nemačkog Rajha.
Moramo da se podsetimo nečega što je najstrašnije, a to je način na koji su vršena pogubljenja. Recimo, da je upravo iz Berlina uvezeno specijalno vozilo za pogubljenje tipa „šaureh“. Mi smo ga imali u Beogradu, vrlo sličnog, sa istom funkcijom, sa istom namenom, a zvao se „dušegupka“. Šta to znači? To znači da svi oni koji se nađu u sanduku tog vozila, sanduku koji je specijalno opremljen, hermetički zatvoren, gde izduvni gasovi iz vozila idu direktno u sanduk, podrazumevaju samo jednu jedinu posledicu, a to je smrt onih koji se u tom sanduku nađu, koji sigurno neće doći živi ni do Sajmišta, ni do bilo kog drugog koncentracionog logora, najviše žena i dece.
Ako se sve ovo uzme u vidu, a nesumnjivo je lako proverljivo, onda dolazimo do činjenice da jedan stradalnički narod kao što su Jevreji zaslužuje i zavređuje pažnju da se i sistemski, odnosno zakonski reše pitanja oduzimanja njihove imovine koja je kao mera takođe bila primenjivana i realizovana od strane nemačkog fašističkog okupatora. Mi smo sada u situaciji da to učinimo. Siguran sam da niko, apsolutno niko od narodnih poslanika ovog parlamenta bez obzira kojoj političkoj stranci pripada, bez obzira koje političke ideološke orijentacije, ne može ignorisati ovaj zakon, odnosno svako će sigurno podržati i dati glas za ovakav zakon.
Često se dovodi u vezu sa svim ovim što sam ja istakao kao istorijske činjenice Vlada Republike Srbije na čelu sa Milanom Nedićem. Poslanička grupa SPS dosledno istrajava da se hitno pristupi izmenama i dopunama Zakona o rehabilitaciji kako bi se sprečila, kako mi to često kažemo, sa jedne strane reinkarnacija zla, s druge strane, kako bi se sprečilo povampirenje prošlosti u najgorem mogućem smislu reči, a to je vraćanjem ideja fašizma, rasizma, semitizma itd.
Da li to mi smemo da dozvolimo? Apsolutno da ne, ali onda treba sagledati na jedan krajnje realan način celu situaciju u kojoj se nalazimo. Kada govorimo o rehabilitaciji Milana Nedića, mi ne govorimo o sudskom postupku, ne govorimo o presudama, ne govorimo o načinu na koji Viši sud u Beogradu izvodi dokaze i sprovodi dokazni postupak, jer ako o tome govorimo onda ćemo se mešati u rad pravosuđa. Onda će to kod građana da izazove jednu vrstu sumnje zbog čega se to radi, ali imamo pravo da kažemo da istorijski pokazatelji, istorijske neumitne činjenice ukazuju da se rehabilitacija zločina i kolaboracionizma sa fašizmom ne može prihvatiti, jer ako se to prihvati doći ćemo jednog dana u situaciju, metaforički, da ne daj Bože naslednici germanskog porekla, naslednici Nemaca u Vojvodini traže vraćanje oduzete imovine i to kako, rehabilitacijom Hitlera.
Što je najgore takvi se zahtevi pojavljuju. Što je najgore mi živimo u ambijentu u kome se i takve pojave tolerišu. Zbog toga ja SPS dosledno, i uveren sam sa svojim koalicionim partnerima na stanovištu da to ne sme da se dozvoli.
Kada govorimo o samom zakonu mislim da je predlagač postavio zakon na temeljima na koje mora da ih postavi, a to su odredbe Zakona o restituciji i da je onako kako je zakon definisan zaista podrazumeva dobra sistemska rešenja, a podsetiću ovaj zakon je procesno pravne prirode.
Kao advokat, kao pravnik, mogu da se izrazim pohvalno i da podržim sve ono što je normirano u Predlogu ovog zakona i lično smatram da ne postoje velike dileme oko toga da li je ovaj zakon praktično primenjiv ili nije, u svakom slučaju jeste, počev od načina uslova postupka po kome se sprovodi satisfakcija od štetnih posledica Jevrejskim zajednicama, Jevrejima, onima koji nažalost nemaju svojih naslednika i potomaka na osnovu kojih bi se izvršila restitucija.
Zadovoljni smo činjenicom da postoji načelo javnosti ili transparentnosti po kome se odredbe ovog zakona sprovode. Zadovoljni smo činjenicom da država Srbija u narednih 25 godina, naravno, ukoliko usvojimo ovakav zakon, će izdvajati 950.000 evra godišnje na nivou jedne kalendarske godine i to počev od 1. januara 2017. godine.
Zadovoljni smo činjenicom da će biti zaštićeni sticaoci prava svojine, ali isto tako smo zadovoljni činjenicom da niko neće zloupotrebljavati odredbe ovog zakona, da neće potraživati naknadu štete zbog izmakle dobiti ili izmakle koristi. Zadovoljni smo činjenicom da ovaj zakon predviđa i poreska oslobođenja, ali poreska oslobođenja samo do dana vraćanja imovine, ali ne i od tog dana, jer od dog dana se zna ko je poreski obveznik, od tog dana se zna kako će se prihodi u budžetu Republike Srbije popunjavati.
Ceo zakon ima i druga dobra rešenja, pre svega, zbog toga što je sam postupak vezan za odredbe upravnog postupka, da su rokovi kako su definisani adekvatni, da nisu ni prekratki, da nisu ni predugi, i da u tim rokovima postoji sasvim dovoljno vremena da se prikupi kompletna dokumentacija na osnovu koje će se sprovesti ovaj zakon.
Dakle, predlagaču pohvale i snažna podrška poslaničke grupe SPS za ovakav Predlog zakona.
Naravno, zbog kratkoće vremena kao ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe SPS osvrnuću se samo kratko i na ostale teme, odnosno tačke o kojima danas raspravljamo, pre svega Zakon o prekršajima i vrlo kratko o izboru nosilaca i sudijskih i javnotužilačkih funkcija.
U konkretnom slučaju Zakon o prekršajima ima dobra rešenja. Ovde se postavilo pitanje ustavnosti pojedinih odredaba zakona. Mi u poslaničkoj grupi SPS smatramo da ni jedna od odredaba ovog zakona nije neustavna, pa se postavlja pitanje na koje je polemično ukazivano, da ukoliko se ne plati kazna neće moći da se registruje vozilo. Pitanje je kontra prirode, a kako uopšte naplatiti ogromne kazne koje su 90% nenaplative ukoliko se te mere ne primene? Jednostavno ih moramo primeniti.
Ono što je dobro, dobro je što je institut Sporazuma o priznanju prekršaja znatno bolje definisan i zbog toga što je daleko pojednostavljenija procedura usvajanja sporazuma o priznanju prekršaja i na samom kraju, uvažene kolege sudije i tužioci, moram da izrazim zadovoljstvo što ste u jednom predanom radu, što ste na osnovu kriterijuma koje ste postavili, ustrojili dali predloge za najbolje kandidate.
Ne sumnjam, ni najmanje, niti moje kolege u poslaničkog grupi SPS sumnjaju da ste predložili najbolje kandidate i za tužilačke i za sudijske funkcije, a posebno pozdravljam kandidaturu za članove Visokog saveta sudstva imajući u vidu da jedna od kandidata Branislava Gorevica, osvojila nesumnjivo…