Imajući u vidu da me je kolega Šormaz bukvalno citira, ja ću samo još jednom ponoviti da je došlo do zloupotrebe procesnih ovlašćenja, a ta procesna ovlašćenja su sadržana u Poslovniku kao procesno-pravnoj normi.
Zaista je predlagač ovde iskoristio jednu mogućnost koja nesumnjivo predstavlja jedno demokratsko načelo, da se ističu amandmani. Nije sporno da se ističu, ali ne na ovaj način.
Ako je cilj da se devalvira zakon, da se obesmisle sve norme iz predloženog teksta zakona, onda je to moglo da se učini bez ovoliko amandmana i bez ovoliko trošenja vremena i energije svih nas narodnih poslanika u ovoj Skupštini.
Ono što je bitno istaći, istaknuto je nešto od predstavnika opozicije sa čim se teško mogu složiti, a to je da postoji opasnost po državu ukoliko se navodno ovi amandmani ne prihvate.
Da li je moguće da se ovako nešto moglo izneti kao konstatacija? Opasnost za državu ukoliko se ovi amandmani ne prihvate, a s druge strane, ne postoji opasnost po državu ukoliko jedan nakaradni zakon iz 2001. godine opstane. U čemu je ovde problem? Da li se ovde govori o apsurdima ili se govori o realnosti i realnim činjenicama?
Novim predloženim tekstom zakona anuliramo sve ono što je zakonom iz 2001. godine generisano kao problem. Osnovni problem je nepostojanje kontrolnih mehanizama, nepostojanje uvida u sprovođenje privatizacije, nepostojanje uvida u realizacije ugovora. Sve to predloženim tekstom zakona predstavlja nešto što se eliminiše i daju se bolja i kvalitetnija rešenja.
Zar je moguće da se podrži stav, da se podrži stanovište predlagača kojim se i ove odredbe poboljšavaju, kvalitativno se poboljšavaju? Koliko je raskinutih, koliko je poništenih privatizacija o tome je mnogo puta ovde rečeno i kolege iz SNS i kolega Martinović je o tome govorio, a ja to neću ponavljati, samo moram da ukažem na jednu činjenicu. Da smo na vreme, kada je Agencijom za privatizaciju rukovodio neko drugi, a ne niko iz vladajuće koalicije, da je tada uspostavljen kontrolni mehanizam da se prate kako subjekti privatizacije, tako i način sprovođenja privatizacije, mi danas ne bi imali problem i potrebu za donošenjem ovakvog zakona, već bi bili zadovoljni na taj način što je privatizacija uspešno sprovedena, što danas nemamo sablasno prazne pogone, što danas nemamo opustošene firme i što danas imamo veliki broj zaposlenih.
Sve ovo o čemu mi pričamo može da se svede na prostu jednostavnu rečenicu. Ovaj zakon je neophodan, ovaj zakon je reformski zakon, ovaj zakon od nas traži EU, ovaj zakon doprinosi harmonizaciji našeg zakonodavstva sa zakonodavstvom EU i neminovno je da svi poslanici u tom pravcu razmišljaju, a ne da razmišljanje ide u pravcu kako devalvirati i obesmisliti nešto što podrazumeva načela koja prihvataju ekonomski i pravni standardi EU. Hvala.

Naravno da se ne mogu saglasiti sa obrazloženjem koje nije obrazloženje u pogledu brisanja člana 32. zbog toga što ceo ovaj korpus članova od 32. do pedeset i nekog člana podrazumeva u stvari jasno preciziranje i definisanje kontrolnih mehanizama prodaje, počev od sticanja statusa kupca pa do prodaje imovine kapitala i akcija.
Ako se na taj način uspostavljaju kontrolni mehanizmi kojih do sada nije bilo, onda apsolutno ne postoji ni jedan jedini razlog da se bilo koji od ovih članova briše, jer brisanje tih članova se devalvira sve ono što podrazumeva poboljšanje kvaliteta zakona u odnosu na zakon koji je donet 2001. godine.
Ne samo što je koleginica Mrdaković rekla da se na ovaj način sankcioniše, nego se sprečavaju i zloupotrebe. Navešću samo jedan eklatantan primer zloupotreba i vas ću gospodine ministre, pošto sad koristim vreme ovlašćenog predstavnika gospođo predsednice, navesti jedan primer i uzgred postaviti pitanje kako da izađemo iz tog problema, nadam se da ćete mi dati odgovor, a to je primer preduzeća FAP u Priboju. O čemu se radi?
Preduzeće FAP u Priboju je u dugogodišnjem postupku restrukturiranja. Imajući u vidu da se radi o višedecenijskom postupku restrukturiranja, nemogućnost da se uspostave kontrolni mehanizmi prodaje došli smo u situaciju da isto preduzeće FAP odvede u privrednu smrt najmanje stotinu poverilaca tog istog preduzeća. Šta to znači? Dalekosežne i nesagledive posledice po državu, ogroman broj nezaposlenih, preduzeća idu u stečaj, nema država mogućnost da popunjava budžet naplatom doprinosa PIO, mnogi državni poverioci ostaju uskraćeni za svoja potraživanja, čak i pravosudni organi koji ne mogu da naplaćuju takse. Dakle, država trpi ogromnu rupu.
Mi smo konačno došli do cilja u kome kažemo – restrukturiranje se oročava do tada i tada, mi smo onim izmenama člana 20ž postigli koji je to rok i završili taj tzv. presek restrukturiranja.
Postavlja se pitanje koje sam ja postavio i kada sam kao uvodničar govorio o načelnoj raspravi o ovom zakonu. Gospodine ministre, šta ćemo sa zaposlenima? Zaposleni shodno odluci Ustavnog suda i Vrhovnog kasacionog suda imaju pravo da nastave postupke izvršenja prema subjektima privatizacije u restrukturiranju. Da li, s obzirom na ove odredbe koje su kvalitetne odredbe zakona, to isto pravo i zadržavaju? Da li i dalje imaju status privilegovanih izvršnih poverilaca, jer mi se čini da ukoliko ostavimo sudskoj praksi rešenje tog problema da ćemo izazvati mogućnost neujednačene sudske prakse različitog tumačenja? U svakom slučaju, ono što podrazumeva poštovanje odluka, prevashodno odluke Ustavnog suda, a i Vrhovnog kasacionog suda kao instruktivnog mišljenja tog suda, podrazumeva obavezu prema sudovima. Kako će se odrediti ministarstvo u tom smislu i da li će to rešiti podzakonskim aktom ili će imati takođe neko instruktivno tumačenje u odnosu na taj problem? Hvala vam.

Hvala, predsednice.
Mi u poslaničkoj grupi SPS tek posle ovakvih komentara možemo biti potpuno ponosni što smo 2001. godine bili protiv Zakona o privatizaciji, koji je generisao i determinisao sve ove probleme sa kojima se danas susrećemo i zbog kojih se, na kraju krajeva, i donosi ovaj zakon.
Podsećanja radi, jer su neki očigledno sada u fazi amnezije, još 2008. godine je trebalo da se proda kompletan društveni kapital subjekata u privatizaciji. Zašto nije? Ko je tada bio na čelu Agencije za privatizaciju i ko je tada sačinjavao koalicionu vlast? To je pitanje koje treba postaviti onima koji iznose ovakve komentare.
Osim toga, prolongiranje roka za završetak postupaka restrukturiranja traje od 2006. do 2012. godine. Lično sam ovde gospodinu Dinkiću ukazivao više puta da je pogubno da se non-stop produžava postupak restrukturiranja i na taj način stvaraju štetne posledice. Ova Vlada je konačno definisala krajnji rok postupaka restrukturiranja, što smatram opravdanim.
Drugo, ono što smatram takođe bitnim, jeste da se naznači koji su to drugi modeli okončanja postupka restrukturiranja, osim ozdravljenja subjekata privatizacije u restrukturiranju, znači vraćanja u privredni život. To je jedan model. Drugi model je - ukoliko postupak restrukturiranja ne može da se sprovede, neminovno je da se otvori i stečajni postupak.
Zbog čega sada dušebrižništvo i ne znam ko krije da će veliki broj zaposlenih ostati bez posla u postupku stečaja, ali se postavlja pitanje – koliko je do sada ostalo bez posla onih koji su zbog postupaka restrukturiranja, koji su vođeni na ovaj način ostalo na ulicama? To je prvo pitanje.
Drugo pitanje – zbog čega se nije vodila briga o onim nezaposlenima koji su bili zaposleni kod poverilaca subjekata privatizacije u restrukturiranju, koji zbog nemogućnosti naplate svojih potraživanja od FAP-a, od „Magnohroma“, od mnogih drugih, nisu mogli da prežive, nego su odvedeni u privrednu smrt? Sada dušebrižništvo u tom pravcu ne vodi ničemu.
Molim opet ministra, ako ikako može, da mi se odgovori na pitanje koje sam postavio pre svega zarad sudova. Ja se kao čovek koji potičem iz sistema pravosuđa, bavim se tim poslom, i te kako moram založiti za to da se ova pitanja koja su goruća, koja sudove opterećuju, koja sudijama vezuju ruke, razreše, da se ljudi ne dovode u situaciju da budu ni krivi ni dužni oglašeni vinovnicima za neujednačenu sudsku praksu, za nesprovođenje odluka, nedonošenje odluka, nepostupanje u skladu sa načelom suđenja u razumnom roku. Hvala vam lepo.

Hvala predsednice.
Dakle, iskoristiću četiri minuta, pa posle vreme poslaničke grupe. Ja bih zamolio predlagača …

Vreme ovlašćenog predlagača, a kasnije ću koristiti vreme poslaničke grupe.
Postavlja se pitanje kada se već govori o amandmanu, šta se nudi kao alternativa. Hajde opet na podsećanje. Upravo su ove četiri tačke bile svrstane u prethodni Zakon o privatizaciji, koji je donet 2001. godine. Upravo su ove četiri tačke koje se vezuju za uslove za raskid ugovora o prodaji, bile definisane i tada.
Ništa se nije promenilo. Ostale definicije i odredbe ovog teksta su isključivo u smislu sprečavanja zloupotreba.
Pokušao bih da se svedemo na realnost, gospodo iz DS, gospodo koji predlažete ove amandmane, zbog čega niste ovu odredbu primenili 2008 godine? Zbog ovu odredbu niste primenili dok je trajao postupak restrukturiranja od 2003 godine, od 2002. godine? Zbog čega se nije vršila kontrola nad postupcima privatizacije i restrukturiranja? Zbog čega se nije vršio nadzor? Zbog čega niste obustavili postupak restrukturiranja 2008. godine? Zašto sve niste odveli u stečaj? Sada se pojavljujemo kao dušebrižnici, ni malo korektni.
S druge strane, gospodine ministre, jedna krajnje dobronamerna sugestija, nadam se da ćete je prihvatiti. Odgovorili ste na pitanje koje se vezuje za status zaposlenih, gospodine ministre, ja ću vam samo ukazati da ćemo opet doći u problem sa ustavnosti ovog zakona.
Opet ćemo doći u problem da će neko podneti inicijativu da se ispita da li su odredbe koje se vezuju za pravo zaposlenih kao izvršnih poverilaca da nastave postupke izvršenja, prema subjektima privatizacije u restrukturiranjima ili u preduzećima u restrukturiranju, da li je to njihovo pravo ugroženo? Jeste.
Opet će se Ustavni sud oglasiti na isti način, i opet će Ustavni sud konstatovati da zaposleni to pravo imaju. Vodite računa da se to bude regulisalo podzakonskim aktom, da ne dođemo u problem sa Ustavnim sudom, da ne dođemo u problem sa pravosudnim sistemom koji je ovde vrlo jasan, čije su definicije kroz odluke krajnje precizne u smislu zaštite ljudskih prava, u smislu zaštite prava iz rada i po osnovu rada.
Mi imamo zakon o radu kojim smo to pravo garantovali. Nećemo sada valjda pogaziti taj zakon koji smo nedavno doneli. Ono što je najvažnije, što se tiče Haške konvencije o zaštiti ljudskih prava, nju moramo poštovati.
Prema tome, zaposleni moraju imati privilegovan status kao izvršni poverioci. Hvala.

Verovatno zato što ja dosta glasno pričam.

U redu, ja ću i dalje ukazivati na povredu Poslovnika i smatram da ste povredili Poslovnik, da ste trebali gospodina Živkovića da opomenete, pogotovo na reči o „crvenim kmerima“, pre toga se izjašnjavao na jedan način koji je neadekvatan i o nekakvim koferčetima i ne znam čemu još.
Samo ću skrenuti pažnju, ne znam koji termin poslanička grupa SPS treba da upotrebi za one koji su doveli do pustošenja privrede, do groblja u privrednom i ekonomsko-finansijskom sistemu Republike Srbije?

Upravo na to i ukazujem i molim vas da svaki dalji komentar koji se na ovaj način iznosi sankcionišete.

Zahvaljujem se predsednice.

Ovde ćemo spustiti komentar na čisto stručni komentar. Radi se o tome što očigledno iz nepoznavanja stručne prakse predlagač amandmana nije imao u vidu da su u stečajnoj praksi privredni sudovi već primenili oglašavanje, naročito putem oglasne table, a imajući u vidu da je transparentnost rada privrednih sudova već zastupljena kroz elektronski način obaveštavanja, objavljivanja svih podataka, to je vrlo jednostavno ući, kako u program koji je dostupan i potpuno transparentan, tako i u sajt svakog privrednog suda i dobiti sve one podatke koji se ovim amandmanom traže.

Ovaj amandman je potpuno suvišan sa stanovišta sudske, odnosno stečajne prakse i mislim da su sudovi već u tom pravcu iskoračili jedan veliki korak u pozitivnom smislu reči i nivo transparentnosti podigli upravo na onaj način koji se ovim amandmanom traži. Zahvaljujem se.

Hvala, predsednice.

U svakom slučaju poslanička grupa SPS podržava prihvatanje ovakvog amandmana, ali bih samo istakao jednu vrstu opreza sa stanovišta stečajne prakse.

Ovde su navedena taksativno krivična dela koja se vezuju za razlog zbog čega stečajni upravnik ne bi ni u kom slučaju trebao da dobije licencu. Međutim, ovako taksativno nabrajanje može da stvori jednu dozu rizika. Ovde smo se ograničili na krivična dela protiv službene dužnosti, pravnog saobraćaja i privrede. Šta je sa krivičnim delima iz oblasti poreske zaštite, poreske utaje i ostalog, što je i te kako prisutno u stečajnoj materiji? Bojim se da ćemo sudovima na ovaj način napraviti problem, a sudijama naročito.

Ja nisam ni u kom slučaju protiv da ovakav amandman afirmiše i prihvati, ali mi se čini da ovakvo nabrajanje krivičnih dela može da bude kontraproduktivno i rizično što se tiče sudske prakse, što se tiče mogućnosti kada se bude u situaciji da se bira stečajni upravnik i onda imamo jednu lepezu krivičnih dela. Šta ako je osuđen za krivično delo, pod pretpostavkom, naravno, krađe autorskog prava? Šta ćemo onda?

Dakle, imamo dosta situacija koje su ovde nedefinisane, a u stečajnoj praksi se mogu pojaviti. Stoga apelujem na koleginicu Matić da se ipak, kad se bude razmatrala ova pravna situacija kroz podzakonske akte, i ovo pitanje reši.

Hvala, predsednice.

Sad me je upravo koleginica Čomić stimulisala da ponovo apelujem da se razmotri ozbiljno mogućnost donošenja zakona o stečajnim upravnicima, imajući u vidu i ove zahteve koji se sada ističu, kao i one koje sam istakao u načelnoj raspravi.

Jedino što se ne mogu složiti, a ne mogu se složiti o oročavanju licence, imajući u vidu dva razloga. Prvi razlog u stečajnoj praksi je nesumnjiv, a to je da se rad stečajnih upravnika kontinuirano prati. Zašto? Zbog toga što je stečajni sudija i te kako dužan, i te kako obavezan da kontroliše rad. Ovo nije razlog za podsmeh, ovo je istina, tim poslom se bavim. Dakle, i te kako je obavezan da prati rad stečajnog upravnika i da po prigovorima i pritužbama odlučuje o svakoj pritužbi na rad stečajnog upravnika. Tih pritužbi, hvala bogu, u stečajnoj praksi ima i te kako mnogo, naročito sa stanovišta zaštite interesa stečajnih poverilaca, kao i ostalih poverilaca, o čijim prigovorima odlučuje isključivo stečajni sudija.

Osim toga, Agencija za licenciranje stečajnih upravnika imala je kontinuitet u praćenju rada stečajnih upravnika i na drugi način, kroz dostavljanje izveštaja, jer su ti izveštaji po meni i te kako značajni za funkcionisanje, kako stečajnih upravnika, kako u stečajnim predmetima, tako i praćenje rada od strane institucije koja će biti zadužena. Da li će to ostati Agencija za licenciranje, ili će se transformisati, to je sada neko drugo pitanje i pitanje za poseban zakonski akt. Ali, u svakom slučaju, nema razloga za oročavanje, zbog toga što onaj ko dobije licencu, on mora iskazati maksimalni kvalitet rada, a ravnomeran teret raspoređivanja predmeta na stečajne upravnike će samo pokazati da će svi biti angažovani u onoj meri u kojoj svojim kvalitetom to i zaslužuju. Hvala.

Ja ću vrlo kratko. Moram da podržim potpuno Vladu RS i predlagača, imajući u vidu da očigledno zbog toga što nije predlagač amandmana imao uvid u stečajnu praksu i posegao za ovakvim amandmanom.

Zaista, postoji ogroman broj slučajeva, preko 90% slučajeva kada se stečajni upravnici nalaze u situaciji da prilikom ulaska u posed imovine stečajnog dužnika ne nađu ništa.

Dakle, nijedan jedini dokument iz knjigovodstva, nijedan jedini papir, nijedan jedini podatak i onda čime raspolažu? Raspolažu pretpostavkama i nečim što podrazumeva mogućnost pribavljana dokumentacije koja je potpuno neadekvatna, odnosno nepotpuna.

Dolazi do toga da se vrši nekakva restitucija. Šta je suština? Suština rada stečajnog upravnika jeste da odradi restituciju predmeta onoliko koliko to može na osnovu raspoloživih podataka i raspoložive dokumentacije, da to uradi u što kraćem vremenskom periodu i da ekonomsko-finansijski izveštaj koji predočava poveriocima, bude takve prirode da se na osnovu poreskog bilansa, poresko stanje u poreskoj upravi, jer će doći do tih podataka, može i prikupiti, obavestiti o solventosti i insolventnosti stečajnog dužnika.

Na taj način će poverioci imati potpuno jasan uvid u finansijsko stanje stečajnog dužnika, tako da je ovaj period od pet godina potpuno neprimeren i neadekvatan, a slažem se sa nekim terminološkim problemima na koje je kolega Marko Đurišić ukazao. Ništa više.

Uvaženi ministre, poštovani saradnici, predstavnici institucija, sa ovim prethodnim diskusijama koje su izlazile u granicama oštre kritike, ja ću se vratiti na daleko realniju diskusiju, tako što ću ukazati da Zakon o izmenama i dopunama Zakona o stečaju, Zakon o privatizaciji, Zakon o izmenama i dopunama Zakona o postupku registracije kod Agencije za privredne registre, nesumnjivo predstavljaju reformske zakone koji se moraju usvojiti kako bi se nastavio proces usaglašavanja domaćeg zakonodavstva sa zakonodavstvom Evropske unije. To je obaveza Vlade Republike Srbije i mi tu obavezu moramo prihvatiti i zajedno sa Vladom Republike Srbije doprineti da kroz usvajanje ovih reformskih zakona Republika Srbija postane stalna članica Evropske unije.
U tom smislu, poslanička grupa Socijalističke partije Srbije, ne samo iz ovih razloga, već iz razloga koje ću navesti u kasnijem toku ove diskusije, a iz razloga koje će u svojim diskusijama izneti moje kolege iz poslaničke grupe, podržava nesumnjivo ova zakonska akta. U danu za glasanje mi ćemo za ta zakonska akta glasati.
U ime poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije najpre početi od zakona o izmenama i dopunama Zakona o stečaju. Nesumnjivo je da je postojeći Zakon o stečaju, koji u sebi sadrži kako norme materijalno-pravne prirode, tako i norme procesno-pravne prirode, dobar osnov da se ovim izmenama i dopunama dobiju kvalitetna poboljšanja, koja će u svakom slučaju obezbediti ostvarenje ciljeva stečajnog postupka i stečaja, kao pravnog instituta. A koji su to ciljevi gospodine ministre, stalno se u toku današnjih rasprava prenebregava nešto što je osnovni postulat stečaja? To su dva cilja.
Prvi je cilj – da se ostvari interes poverilaca u što većem obimu, kroz što kvalitetnije i u najvećoj mogućoj meri namirenja njihovih potraživanja, a da se to ostvaruje i kroz drugi cilj, a drugi cilj je – ustrojstvo efikasnog stečajnog postupka, a efikasan je onaj postupak koji traje što kraće i sa što manje troškova.
Međutim, ova dva cilja idu ka jednom cilju. Taj jedan cilj je stvaranje poslovnog ambijenta. Hajde da se ne varamo, poslovni ambijent u Srbiji se ne može postići samo sa ova dva reformska zakona. Potrebno je doneti druge, mi smo jedan već doneli, to je Zakon o radu, jer se jedino na taj način obezbeđuje pravna sigurnost, kako privrednim subjektima u našoj zemlji, tako i potencijalnim investitorima koje treba da privučemo.
Ono što je nesumnjivo značajno, jeste da je fokus javnosti, kako stručne, tako i opšte javnosti bio usmeren upravo na institute stečaja. Ovde prisutne kolege i šira javnost i te kako dobro zna koliko su mediji pisali o zloupotrebama, zloupotrebama stečajnih upravnika, zloupotrebama stečajnih sudija, koliko je dolazilo do povreda ravnomernog namirenja poverilaca, koliko je puta dolazilo do neadekvatnog tumačenja pojedinih odredaba Zakona o stečaju, što je dovodilo do neujednačene sudske prakse, a ta neujednačena sudska praksa generiše pravnu nesigurnost. Pravnu nesigurnost kako za stranke u postupku, tako i za sve one koji očekuju sudsku zaštitu.
Zato poslanička grupa Socijalističke partije Srbije podržava nova rešenja u Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o stečaju, kojim se sprečavaju zloupotrebe, koruptivna delovanja, kao i svaki drugi vid protivpravnosti.
Obzirom da u svojoj advokatskoj profesiji značajnu pažnju posvećujem stečaju, ovom prilikom ću dati sebi slobodu i u ime svoje poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije da iznesem jedan lični stav, a to je da su izmene i dopune učinile mnogo, a mnogo u tom smislu što se postigao jedan veliki kvalitet. Taj kvalitet se manifestuje uvođenjem četvrtog isplatnog reda u koji se svrstavaju lica povezana sa stečajnim dužnikom i što je najvažnije ta lica ne mogu biti birana u stečajne organe.
Ali, hajde zarad građana da objasnimo koja su to povezana lica sa stečajnim dužnikom, Nekako se beži od toga. Pa, to su prevashodno bliski srodnici stečajnog dužnika, koji su osnovali preduzeća, to su u pravoj liniji deca, suprug u poboljšanoj liniji, braća, sestre, njihova deca. Oni kao fizička lica i kao osnivači preduzeća su povezana lica sa stečajnim dužnikom i postoji velika mogućnost zloupotreba ukoliko bi bili u stečajnim organima, jer bi preglasali stečajne poverioce, oštetili stečajne poverioce zarad pribavljanja koristi na nedozvoljen način. Zato je to dobro rešenje i zato će to poslanička grupa Socijalističke partije Srbije nesumnjivo podržati.
Ono što bi trebali da znate gospodine ministre i vaši saradnici, posebno apelujem na gospođu Matić, kao kreatora ovog zakona, da ima u vidu nešto što ovde nije sistematizovano, a to je da povezana lica ne smeju ni u kom slučaju da budu ni kupci imovine u stečajnom postupku. Mi imamo u stečajnoj praksi, u privrednim sudovima situacije gde supruzi, muževi, žene, deca, kupuju imovinu stečajnog dužnika, pa čak kupe i stečajnog dužnika, kao pravno lice. Pa zar to nije flagrantan vid kršenja i zloupotreba prava o stečajnom postupku i oštećenja poverilaca? Da li možete zamisliti da stečajni dužnik bude kupljen od supružnika vlasnika stečajnog dužnika? Upravo se takve situacije dešavaju u sudskoj praksi i to je sudska praksa identifikovala.
Međutim, mi u svakom slučaju reagujući na ovakve primere istovremeno ukazujemo i na to da ste doprineli mnogo kroz transparentnost, uvođenje transparentnosti u stečajni postupak, jednostavno iz razloga što ćemo imati mogućnost da na najtransparentniji način uočimo rad stečajnog upravnika, stečajnih organa, za sud neću ni komentarisati.
Ne želeći da prepričavam odredbe koje se vezuju za status, izbor stečajnog upravnika gospodine ministre o tome ste diskutovali, u ime Socijalističke partije Srbije želim da iznesem jednu dobronamernu sugestiju. A to je da se dobro razmisli da u budućem zakonu o stečaju ne bude sistematizovana ni jedna jedina odredba o stečajnim upravnicima, već da se donese potpuno nov zakon, kao sistemsko rešenje koje će se zvati zakon o stečajnim upravnicima, jer će se tim zakonom definisati sve ono što je potrebno, počev od dobijanja licence za rad stečajnog upravnika, do načina izbora stečajnog upravnika u stečajnom postupku. Sankcije, odgovornost za štetu, odgovornost za propuste, pa ako smo mogli da donesemo Zakon o javnim beležnicima, zašto ne bi mogli da donesemo zakon o stečajnim upravnicima.
Posebno tu želim da apostrofiram ulogu Agencije za privatizaciju, gospodine ministre, kao stečajnog upravnika koji poslove stečajnog upravnika obavlja preko poverenika, a poverenici su fizička lica koja moraju ispunjavati zakonom propisane uslove da bi mogli da budu stečajni upravnici. Šta se dešava? Uspeli ste što poslanička grupa Socijalističke partije Srbije podržava da određene anomalije koje su se pojavile kao pravila u radu Agencije za privatizaciju, postepeno otklanjate.
U stečajnoj praksi se dešavalo da Agencija za privatizaciju na regularan način isplaćuje poverenike, odnosno isplaćuje njihove naknade, a istovremeno privrednim sudovima ispostavlja troškovnike u znatno većim iznosima, u odnosu na iznose koji su isplaćivani na ime naknada poverenicima. Na taj način, dolazi do umanjenja stečajne mase, a samim umanjenjem stečajne mase, verujte ostaju uskraćeni da se za taj deo namire.
Dobro je gospodine ministre, što ste i to prepoznali, pa se sada upravo i taj vid zloupotreba, upravo u agencijama za privatizaciju otklanja i to snažno podržavamo Vladu Republike Srbije u borbi protiv ovakvih anomalija.
Ono što mislim, takođe, da bi trebalo da se afirmiše kroz ovu diskusiju o Zakonu o stečaju, jeste da su veoma precizno, veoma jasno definisani određeni instituti koji će pomoći sudovima u radu. Konkretno jasno se definiše nesposobnost plaćanja stečajnog dužnika.
Sada to ne moramo dokazivati u postupcima. Sudovi ne moraju da izvode preterano veliki broj dokaza. Uticaćemo na efikasnost rada sudova i vrlo brzo će se doneti odluka u sudovima.
Međutim, ono što pored ostalih instituta koje ste dobro regulisali, kao što su razgraničenje razlučnog do založnog poverioca, odlično regulisani Institut međunarodnog stečaja, čini mi se da posebnu pažnju zavređuje jedan institut koji je novi, koji je dobar, a to je zahtev za ispravku greške u zaključku. Šta to znači?
U slučaju da je osporeno potraživanje i treba da se uputi, bilo stečajni upravnik, bilo poverilac na parnicu zbog osporavanja potraživanja dolazimo do grešaka od strane sudova i sudija, pa se pogrešno uputi ili poverilac ili se pogrešno uputi stečajni upravnik.
Da ne bi trpeli štetu, ni stečajni upravnik, ni poverilac, imaju pravu da se ta greška otkloni, da se šteta spreči i da traže zahtev za ispravkom greške. Ali, čega se ja bojim?
Bojim se privilegovanih sudija. Zbog toga što za njih nismo propisali nikakvu sankciju, pa ne možemo ni zamisliti, a kamoli doživeti u sudskoj praksi da sudija ne zna koga treba da uputi na parnicu. Pa to je nezamislivo. U ovom slučaju dozvoljavamo da samo sudija otkloni greške, a gde je odgovornost? Gde je odgovornost za naknadu štete? To nemamo, nažalost, sistematizovano i o tome bi trebalo povesti računa u nekom budućem zakonskom aktu koji će ovo da reguliše.
Da ne bih prepričavao sve ono što je sadržano, ja ću se u svojoj diskusiji vezati za nešto što mi se čini da bi bilo dobro da se razmotri o budućem radu kako vašeg ministarstva, tako i Agencije za licenciranje stečajnih upravnika.
Moram da pohvalim tu agenciju kao jedino zdravo telo, jedino zdravo jezgro u jednom sistemu koji je u jednom trenutku bio ruiniran, ili barem pokušan da se ruinira, gde Agencija za licitiranje stečajnih upravnika pokazala svoju snagu i zaštitila stečajne upravnike. Ovo otvoreno govorim zbog građana.
Šta je to što nije definisano u ovom zakonu gospodine ministre? Pre svega vidite kako dobro znate kao što znaju i građani da je u Srbiji na delu vraćanje imovine, odnosno sprovođenje postupka restitucije. Mi imamo ogroman problem gospodine ministre.
Imovina koja je predmet restitucije, koja treba da se vrati građanima od kojih je oduzeta po Zakonu o nacionalizaciji, najamnih zgrada i građevinskog zemljišta je sada istovremeno u stečajnoj masi, nalazi se u imovini stečajnog dužnika.
Tu se stečajni postupci obustavljaju. Mi imamo ogromne probleme, ne možemo da vodimo stečajne postupke zbog toga. Taj problem mora da se reši.
Drugi problem koji treba da se rešava jeste zašto nije u zakonu predviđena dozvoljenost tužbe za poništaj kupoprodajnog ugovora u stečaju.
Malopre sam naveo primer, gospodine ministre, da muž, žena, sin, ćerka, kupuju od stečajnog dužnika. Gde je ovde u zakonu propisana mogućnost da se tužbom poništava takav ugovor koji je nesumnjivo štetan, manjkav, koji ima svoju anomaliju koja mora da se otkloni. Takva dozvoljenost tužbe, nažalost, ovaj zakon nije predvideo. Nadam se da će u nekom budućem zakonskom aktu, jer je stečaj promenljiva kategorija, prilagođava se, kako vremenu, tako i okolnostima, a naročito prihvatanjem standarda ekonomski razvijenih sistema.
Nadam se da ćete i ovaj dobronameran predlog poslaničke grupe SPS prihvatiti.
Šta je još što nije obuhvaćeno? Često se dešava da deo imovine koji ulazi u stečajnu masu, ostane neprodat, nije prodata cela, bez obzira u kom delu su namireni poverioci. Zašto se ne predvidi mogućnost da se deo imovine koji nije prodat preda poveriocima, jer je cilj stečaja i stečajnog postupka namirenje poverilaca.
Molim vas da to najdobronamernije prihvatite.
Dalje, postoji veliki broj stečajnih postupaka koji traju preko 20 godina. Zašto? Zato što se radi o stečajnim dužnicima, čije je sedište na teritoriji AP Kosova. Mi i te kako dobro znamo koji su to razlozi koji onemogućavaju prodaju te imovine. Znamo koji je to balast za Republiku Srbiju u odnosu na EU, ali je to balast i za stečaj i za stečajne postupke. Za ovo nisu krivi privredni sudovi, ni sudije, već ovde treba imati jedan stepen tolerancije kada govorimo o kritici u odnosu na stečaj i razumete situaciju kada se vezuje za AP Kosovo i za AP Vojvodinu.
Na kraju, kada govorimo o stečaju, pošto ću preći na odredbe Zakona o privatizaciji, moram da skrenem pažnju na nešto što bi vi trebalo da imate u vidu, a to je nešto, što je sticajem okolnosti propušteno da se obuhvati ovim zakonom. To je tzv. konsolidovani stečaj.
Moram da vas podsetim na neki način da postoji veliki broj situaciju u stečajnoj praksi gde imamo kompanije, holdinge, koncerne, velike sisteme, grupne sisteme, gde u slučaju pokretanja stečaja dolazi do zloupotreba, zato što se stečaj otvori nad holdingom, a spašava se namerno deo tog holdinga, namerno se spašava društvo sa ograničenom odgovornošću.
Mi moramo da imamo sistem koji će regulisati to pitanje gde su u pitanju povezanosti privrednih subjekata kroz povezanost preko kapitala i onda je logično da se stečaj odvija prema svim segmentima, holdinga, kompanija.
Moram da ukažem na jedan jako pozitivan primer. Upravo je Privredni sud u Užicu imao Pilot postupak kojeg je izuzetno uspešno rešio, tako što je nad holdingom, Vojin Popović iz Novog Pazara, tako što je kompletan stečaj sproveo, tako što je stečajni postupak podelio na pet, uspešno okončao stečajne postupke i uspešno namirio poverioce. Neka to bude primer za dalji rad i sistematizovanje konsolidovanog stečaja kao pravnog instituta u stečajnom postupku.
Nadam se da ćete ove sugestije, krajnje dobronamerne poslaničke grupe SPS prihvatiti, jer one odgovaraju i ulaze u koncept Vlade Republike Srbije za donošenje reformskih zakona, a mi kao partija koja sadrži osnovno načelo, socijalne pravde, želimo da tu socijalnu pravdu afirmišemo i preko ovih zakona.
Kada govorimo o Zakonu o privatizaciji, ne razumem kritičare koji su danas bili toliko kritični, a da se nisu setili nekih činjenica koje niko ne može da dovede u sumnju, šta je to generisalo sve probleme u privredi Republike Srbije?
Ne sumnjivo je da se moralo krenuti u rešavanje nagomilanih problema koji su generisani nakaradnim Zakonom o privatizaciji iz 2001. godine, a podsećanja radi, SPS je bila protiv tog zakona i uvek će biti protiv takvih zakonskih rešenja.
Zašto? Zato što je upravo te 2001. godine počelo uništavanje privrede, odvođenje brojnih preduzeća u privrednu smrt, uz ogroman porast nezaposlenih, slanje ljudi na ulice, evidenciji biroa i Nacionalne službe za zapošljavanje, bez izgleda da se ponovo zaposle.
Država je oštećena.
Budžet Republike Srbije nije popunjen, nisu se naplaćivali doprinosi PIO. Koliko je procenata uspešno privatizovanih firmi, a koliko je procenata privatizacije koje su raskinute ili poništene. Ta disproporcija je ogromna. Možemo ciframa od jedan do deset da merimo procente koliko je uspešno privatizovanih preduzeća, a preko 90% ili do 90% je onih koji su skandalozno prošli, jer su raskinute i poništene privatizacije. Zašto? Zato što nisu postojali kontrolni mehanizmi, da se privatizacija prati, da se subjekti privatizacije zaštite. Zato što nije niko vršio uvid u rad, kako Agencije za privatizaciju, tako i u rad same Agencije za privatizaciju, koja je morala da sprovodi nadzor nad postupkom privatizacije, kada su u pitanju subjekti privatizacije.
Šta se dešava? Dešava se da se zaključuju sporni ugovori. Investitori ne ispunjavaju ugovorne obaveze, ne unose investicije, ne izmiruju plate zaposlenih. Šta je onda posledica jedne takve privatizacije? Sigurna privredna smrt subjekta privatizacije.
Najočigledniji primer gospodine ministre za to, jeste preduzeće „Magnohrom“ iz Kraljeva. Kako je to preduzeće privatizovano? Upravo na ovakav skandalozan način. Kupci su zaključili ugovor, ni jednu od ugovornih obaveza nisu izmirili, iz pogona preduzeća „Magnohrom“ je izneto sve, od mašina, uređaja, aparata, tehnoloških sistema i ostale su sablasno prazne hale.
Kakva je sada vrednost preduzeća „Magnohrom“? Pa tolika koliko vredi građevinska vrednost pogona koji zuje prazni i ruinirani su.
Koliko imamo mi „magnohroma“ u Srbiji? Koliko hoćete.
Zato vas podržavamo kao socijalisti u ovom predlogu zakona, zato što ste ove probleme prepoznali i zato što ih uspešno rešavate i zato ćete uvek imati snažnu podršku za takvo rešavanje problema.
Međutim, ono što je na neki način ne odgovoreno, a moliću vas da u daljem toku, nemam još mnogo vremena, da odgovorite, jeste, činjenica je da smo skoro i nedavno izmenili odredbu člana 20ž i produžili smo postupak sprovođenja restrukturiranja nad subjektima privatizacije u restrukturiranju, a sa druge strane, imamo odluku Ustavnog suda Republike Srbije, kao i odluku Vrhovnog kasacionog suda da su iz te zabrane sprovođenja izvršenja nad subjektima privatizacije u restrukturiranju izuzeti zaposleni.
Zaposleni su i sada i pre mogli da naplaćuju i da namiruju svoja potraživanja u izvršnim postupcima, oni su privilegovana kategorija izvršnih poverilaca. Šta se sada dešava, imajući u vidu da usvajamo ovaj predlog zakona, koga zaista bezrezervno podržavamo, da li ćemo poštovati odluku Ustavnog suda i odluku Vrhovnog kasacionog suda i zaposlene i dalje zadržati u kategoriji poverilaca koji moraju biti maksimalno zaštićeni?
Nadam se da će vaš odgovor na ovo moje pitanje biti pozitivan zbog toga što je poslanička grupa SPS u milion slučajeva na ovaj problem ukazivala.
Zahvaljujem se još jednom i iskazujem čvrsto uverenje poslaničke grupe SPS da će u Danu za glasanje sva tri zakonska akta od nas poslanika SPS-a biti bezrezervno podržana i na taj način podržana aktivnost Vlade Republike Srbije.

Hvala, gospođo predsednice.
Uvaženi ministre, poštovane kolege saradnici, imajući u vidu da sam danas pokušao što iscrpnije da ukažem na određene odredbe Zakona o stečaju, sada se javljam samo iz jednog jedinog razloga, a to je da se demistifikuju neke odredbe ovog zakona koje se vezuju za kolege, stečajne sudije, kao i da se konačno otkloni jedna nedoumica, imajući u vidu danas brojne kritike koje su iznete na račun stečajnih upravnika i zloupotrebe koje se pojavljuju u radu stečajnih upravnika, a povezane sa sudijama.
Naime, kod građana se stvara jedna vrsta predrasude, pa čak i generalizovanje, generalizacija, ocene da su manje-više sve stečajne sudije u nekom, pod znacima navoda, dilu sa stečajnim upravnicima i da se na taj način prave određene zloupotrebe i koruptivna delovanja. Naravno da to nije tačno i naravno da i postojeći zakon sadrži odredbe kojima se jasno uređuje način izbora stečajnih poverilaca, konkretno u nekim privrednim sudovima izvlačenjem iz bubnja, ali ovo što je sada normirano u ovim predloženim izmenama i dopunama je daleko kvalitetnije rešenje, a to je primena algoritma. Ono što je po meni najvažnije jeste da stečajni upravnici, osim iznetog, ne mogu biti ni u kom slučaju povezani sa licima koja su vezana za stečajnog dužnika.
Na taj način se sužava i onako ograničena diskreciona moć ili diskreciono pravo stečajnih sudija u izboru stečajnih upravnika, a dozvoljava se u svakom slučaju da poverenici imaju, odnosno stečajni poverioci imaju i te kako udela i povećanje udela u izboru stečajnih upravnika.
Ono što je bitno istaći jeste činjenica da niko danas nije pomenuo odredbe koje se vezuju za kaznene odredbe koje se odnose na novčane i druge kazne koje se izriču stečajnim upravnicima u disciplinskom postupku, kada se utvrde povrede dužnosti od strane stečajnih upravnika.
Ovim predviđenim izmenama i dopunama su te sankcije veoma precizno navedene i one kao takve imaju i te kako veliku ulogu u preveniranju, odnosno preventivnom delovanju u odnosu na stečajne upravnike i njihov rad, kako se te povrede ne bi ponavljale. Zašto sve ovo govorim? Upravo zbog onog danas predloga koji sam izneo, da je neminovno razmišljanje poseći za potpuno novim zakonom o stečajnim upravnicima i hteo sam da iznesem još jedan argument, koji danas nije iznet.
Zašto pored Agencije za privatizaciju stečajni upravnik ne bi mogao da bude pravno lice, odnosno privredno društvo? I te kako može. Samo kako može? Može jednostavno tako što mora imati opremljenost, kako sa stanovišta kadrovske strukture, a naročito sa stanovišta stručnih referenci, odnosno podizanja stručnosti lica zaposlenih u tom privrednom društvu ili pravnom licu koje može i treba i, po meni, mora da obavlja poslove stečajnog upravnika kod takozvanih kompleksnih stečajeva. Koji su to kompleksni stečajevi? Danas smo i te kako razmotrili i analizirali. To je jedna vrsta apela da se bukvalno na taj način dođe do konačnog rešenja.
Na kraju, da ne bih dužio, jer sam smatrao da je ovo bitno istaći, ukazao bih samo na jednu odredbu, gospođo Matić, za koju smatram da bi možda mogla da bude jasnija. U članu 32. se kaže – na predlog odbora poverilaca za razrešenje i istovremeno imenovanje novog stečajnog upravnika, a za koji se izjasnilo najmanje tri četvrtine članova odbora, stečajni sudija razrešava stečajnog upravnika i kada ne postoje razlozi za razrešenje iz stava 1. ovog istog člana, ali postoje drugi razlozi koji su u vezi sa ispunjavanjem obaveza stečajnog upravnika.
Moramo priznati da je malo neodređena formulacija, ali da postoje drugi razlozi, a nisu taksativno navedeni. Nadam se da će ova moja dobronamerna primedba imati i te kako uticaja u daljem zakonskom normiranju, odnosno preciziranju normi koje se odnose na stečajne upravnike. Hvala vam još jednom na razumevanju, sa isticanjem da će poslanička grupa SPS podržati zakonska akta, o kojima danas razmatramo. Prijatno.

Hvala.
Predsedavajući, uvaženi ministri, nesumnjivo je da će poslanička grupa SPS u Danu za glasanje podržati zakon o izmenama i dopunama Zakona o radu. Kada smo već kod tog zakona, imajući u vidu da je danas upravo SPS spočitano da je na ovom zakonu pala i da je svrstana u neku zadnju klupu iz redova opozicije, ja moram da istaknem da smo mi daleko od te zadnje klupe, da smo sve svoje ispite položili, naročito 16. marta 2014. godine, kada smo pokazali gde smo mi sada a gde su oni koji nas prozivaju na taj način.
Ono što je veoma važno istaći a što je danas, gospodine ministre, nekako izbegnuto da se istakne, jeste da se ovim zakonom u stvari ulazi u jedan proces dodatnog usaglašavanja zakonodavstva Republike Srbije sa zakonodavstvom EU. Naime, svi značajniji radno-pravni instituti koji su sadržani u ovom predlogu zakona su nesumnjivo usaglašeni sa zakonodavstvom EU, tim pre što su upodobljeni sa Konvencijom Međunarodne organizacije rada. Mi u tom smislu već imamo potvrdu, jer je međunarodna konvencija, odnosno Konvencija Međunarodne organizacije rada dala podršku upravo za one radno-pravne institute koji sada predstavljaju kvalitativan pomak i kvalitativno bolja rešenja u odnosu na sva prethodno postojeća sistemska rešenja.
Ono što poslanička grupa SPS želi da uputi kao jednu jasnu političku poruku građanima jeste da ovaj zakon nije, niti sme da bude razlog straha za zaposlene i da ovaj zakon treba da bude ohrabrenje za nezaposlene. Jer, ovim zakonom se, kao što je već rečeno, nesumnjivo ne obezbeđuje zapošljavanje automatskom primenom zakona, već se stvara samo jedan ambijent na osnovu koga će se stvoriti svi uslovi za efikasnije zapošljavanje. U tom smislu, ponoviću i završavam, poslanička grupa SPS će u Danu za glasanje podržati ovaj zakon.