Nije po amandmanu. Gospodin Krstin je verovatno slučajno izrekao nešto što ne odgovara istini. Niko iz Odbora za poljoprivredu nije dobio kredit, bar koliko ja znam.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče, gospodine ministre, ova dopuna zakona trebalo je da se uradi mnogo ranije. Ne bih da generalizujem, da sve zadruge u Srbiji stavim u isti koš, ali jedan deo dobrih zadruga, bar u Vojvodini, za sada su same sebi svrha.
Ljudi zaposleni koji upravljaju zadrugom koriste tu imovinu, zalažu je za kredite, dižu kredite, a mnogi se od toga i bogate. Dobro je što je ovaj predlog stavljen na dnevni red, treba ga podržati i treba sprečiti trgovinu društvenom imovinom.
U stvari, u Vojvodini malo ima zadružne imovine, zadrugarstvo je slabo bilo razvijeno, a, onda, kada je to počelo, to su stvorili zadrugari. Nisu to stvorili zaposleni u zadruzi.
Dobro je ograničiti da se ta imovina ne otuđuje, da ostanu skladišni prostori, poslovni prostori, da sutra kada na dnevni red dođe zakon o zadrugama ili zadružnim društvima ili kako se to već bude krstilo i usvojilo, da ostane zemljoradnicima koji će preko tih zadruga ostvarivati svoja prava, prodavati proizvode, kupovati repromaterijal i tako udruženi doći u nešto bolju situaciju.
Spomenute su subvencije. U redu, zemljoradnik sam i oba sina su mi zemljoradnici i rizikujem da me zemljoradnici napadnu ako kažem nešto što nije u njihovom interesu. Sve premije koje su do sada davane nisu dobrim delom dobijali zemljoradnici. Ukinuta je premija na soju, suncokret, šećernu repu, opet su cene i bez premije iste kao što su bile i sa premijom. Prošle godine za soju je dobio premiju samo onaj ko je uzeo seme soje, a soja je samoplodna i može da se seje i ona koju zemljoradnik vrši na sopstvenoj njivi. Za 100 kilograma semenske soje trebalo je da da 250 kilograma. Praktično, ostvarena premija išla je onome ko je imao uljaru za preradu soje, selektovao seme od merkantilne soje i dao zemljoradnicima kao semensko. Na tome je dobio premiju, a zemljoradnici dobili malo, neku sitnicu.
Još nešto, subvencije daju zemlje koje su bogatije od nas koje imaju jaku industriju, a slabo razvijenu poljoprivredu. Pa, da ne bi bile zavisne od uvoza poljoprivrednih proizvoda iz industrije uzimaju deo dohotka i ulažu u poljoprivredu. Do juče, pa još i dan-danas poljoprivreda održava jedan deo industrije i ko god se zalaže za subvenciju neka kaže odakle će uzeti da na to mesto da.
Nije problem u subvencijama, nije problem u premijama, problem je u nečem drugom. Tri čoveka drže preradu uljarica, tri čoveka u Srbiji drže šećerane, pa ta tri četiri čoveka lako se dogovore koju cenu da odrede, a ovi ostali još uvek ne mogu da se dogovore po kojoj će ceni proizvoditi. Tako tajkuni, koji su na lak način došli do plena, maltene pljačkaju na određen način.
Onaj predlog koji je imalo Ministarstvo trgovine podržavam, iako sada nije dnevni red, da se ograniče marže, jer marže su te koje pljačkaju zemljoradnike i građane Srbije. Od njive do trpeze zarađuju prerađivači i trgovci, poljoprivredi ostaje malo, a kupci kupuju skupo. Hvala.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo, dugujem izvinjenje nekim poslanicima i građanima Srbije. Jeste mi dva puta zvonio mobilni telefon – nikada za dve godine od kada sam u Skupštini nikoga nisam zvao sa mobilnog, dok su to oni koji mi prigovaraju činili – imam prijatelja koji je u bolnici na intenzivnoj nezi i zato držim uključen telefon da mi jave da li je živ i da li je umro.
Vi, gospodine Vučiću, imate najmanje prava da nekog učite kulturi u ovoj skupštini. Redak je govornik iz druge stranke kojem niste dobacivali. Mnogo puta ste sa ove govornice rekli – svi ste vi na ovoj strani lopovi. Bacite kamen na mene ako ste pošteni, ono što reče Hristos.
Vi ste dobili stan u Beogradu, a hiljade ljudi u Srbiji otišlo je u penziju pa nije dobilo stan. Vi ste političar, trebalo je da budete realni pa da to odbijete. Moja celokupna imovina, iako mi je deda bio domaćin, vredi manje od vašeg stana, a ovde prosipate priču o poštenju.

Tačno je, gospodine Vučiću, da imam osmogodišnju školu, ne zato što sam bio glup, bio sam odličan đak bez četvorke u osmogodišnjoj školi. Pošto je mojoj porodici bila oduzeta zemlja i nisu imali uslova da me dalje školuju ostao sam zemljoradnik i pošten i time se ponosim. Mogao sam da završim fakultet i školu, mnogo ljudi je uz crvenu knjižicu i trkačkim školama, večernjim i fakultetima, za sto maraka i sa nekim dinarom u indeksu završilo i fakultet.

To što sam u upravnom odboru, ima 70 zaposlenih, ako sam mogao da vodim poljoprivredu i 90 jutara zemlje i 50-60 u zakup, bez po muke mogu da radim i da kontrolišem u tom upravnom odboru rad, to je transport cevovodima, nema tu neke velike tehnike.

Nešto drugo, nisam ja to tražio. Voleo bih da pomenutog Karića nikada u životu ni čuo, ni video nisam, ni sreo ga. Došao je kod mene i, smatram da je to i čast i pošten odnos, odbio sam ga i javno rekao šta mi je nudio i osujetio njegov cilj da sruši jednu poštenu vladu Vojislava Koštunice i da ponovo dođu na vlast tajkuni, kojima i on pripada.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, gospodine predsedniče, kada sam video ovaj predlog zakona, trezveno sam razmišljao da će u Skupštini proći sa dve-tri diskusije.
Međutim, prevario sam se. Odmah su se pokazale podele, mržnja i stare navike da neke stvari ne krstimo pravim imenom.
Ne bih o tome da li će se ovim izjednačiti neko ko je osuđen za ratni zločin, govorio bih o onom delu koji se odnosi na konfiskacije i obavezan otkup, deo koji je u vojvođanskim selima dobrim delom napravio haos.
Samo jedan podatak, koji govori da ljudi koji su stradali nisu bili buržuji – 1119 veleposednika u Srbiji imali su ukupno 84000 hektara zemlje. Podeljeno na njih 1119, to je 73 hektara.
U Vojvodini se zemlja kreće od dve do tri hiljade evra po hektaru. To je jedan dobar automobil koji sad neki novokomponovani mladi tajkun koji nema vrat, kome iz ramena izlazi glava, obrijan i ošišan, tera.
Mnogi od onih koji su čupali brkove, konfiskovali i maltretirali vojvođanske i srbijanske domaćine, vičući da su bili kulaci, truli kapitalisti, državni neprijatelji, sva moguća imena koja su postojala, a mogla da se prilepe kao nakaradna, to su dobili.
Većina tih domaćinstava, poražena oduzetom imovinom, razočarala se u poljoprivredu i napustila je, većina od njih su sad proleteri.
Mnogi egzekutori tog vremena su sad truli bogataši i to im ne smeta. Mnogi od tih koji se bude da se ova istorijska nepravda ispravi, imaju vilu na Dedinju koja košta 2-3 miliona evra, a to je hiljadu hektara prvoklasne vojvođanske zemlje u Evropi.
Ovo što radimo, što raspravljamo i što se svađamo, ne verujem da odgovara građanima Srbije, ne verujem da odgovara Srbiji i našim prijateljima. Odgovara sigurno našim neprijateljima. Zato vas molim da sakupite snage, glasajte za ovaj zakon.
Ništa tu nije strašno.
Prevaziđimo te ludosti i zablude, pokažimo da smo nova Srbija, koja teži redu, radu, disciplini i koja će to da prevaziđe.
Hvala vam.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, između onoga što je želja i što su mogućnosti sigurno postoji nesklad.
Sasvim je normalno opozicija kada priča lepu priču za narod i onaj ko treba da plati to govori o mogućnostima. Prvi put kada je bio ovaj zakon, u septembru, našao sam zamerku koju imam i sada.
Nije dobro što se jednima isplaćuje za tri godine, a zemljoradnicima za pet. Tu su zemljoradnici ponovo ispali građani drugog reda. Međutim, postoji amandman SRS koji govori nešto drugačije, pa u raspravi postoji mogućnost da se i prihvati.
Imam još jedan predlog. Dobar deo mladih zemljoradnika, u ove dve godine od kada su počele registracije, a bili su ili na birou rada ili zaposleni u firmama koje nisu davale platu, registrovali su se i vratili poljoprivredi i dobili zaduženje za penziono osiguranje zemljoradnika.
U toj istoj kući, gde su ti mladi, postoji i penzioner, ne u svakoj, ali u nekim, penzioner zemljoradnik. Sada, pošto je situacija u poljoprivredi takva kakva jeste, mnogi obaveze penzionog osiguranja nekoliko godina unazad nisu platili.
Apelujem na ministarstvo da iznađe mogućnost da dug tih porodica koje imaju, kod mladih – dug za penziono, a kod starih – država duguje njima, da se to prebaci, jer svakako ovaj to neće uplatiti, ići će mu kamata i samo se stvara određeni problem.
To se sa malo dobre volje i sa malo rešenja može rešiti, a mislim da ima još more načina na koji Vlada i država mogu da uzmu pare, pa da ubrzaju tu isplatu.
Juče, u "Novostima", na prvoj strani – tri slike tzv. velikih poljoprivrednika, drugačije ih nazivam – tajkuna, raspravlja se da rade 20.000 hektara i jedan od njih izjavljuje: država nama zavlači ruku u džep.
Zamislite koliko im zavlači, 4.000 po hektaru plaćaju državi zakup, a zakup zemlje u međuseljačkom prometu ide od 100 do 150 evra.
Samo na tih stotinu hiljada hektara koje je prodato, a koje je državno, da se uzeo pravi državni zakup mogle bi se isplatiti seljačke penzije na vreme.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, ne znam zašto gospodin Vučić meni postavi pitanje šta to demokrate rade u Vojvodini. Pripadam DSS, koja nije na vlasti u Vojvodini.
U Vojvodini, moram da kažem istinu, na vlasti su reformisti koji su svaki amandman, svaku priču opozicije u Skupštini do 2003. godine odbijali time: mi smo reformisti, a vi ste kočničari reformi. Vlada Vojislava Koštunice okarakterisana je od njih kao kočničar reformi, a dobi Studiju izvodljivosti, klauzulu najpovlašćenije nacije, dobiće dobre uslove u pregovorima oko Kosova.
Šta oni rade? Oni podržavaju u Vojvodini stranke koje nemaju šansu da uđu u parlament Srbije. Znajući da to ne mogu, onda im odgovara da prave probleme u Vojvodini i da stvore mogućnost da otcepe Vojvodinu, da bi tamo vladali.
Nažalost, još poneki ljudi u Vojvodini veruju njima, samo zato što ih nismo ogolili do kraja. Građani Vojvodine moraju da znaju istinu ko se bori za građane, a ko se bori za lične interese.
Pre par dana bio sam u poplavljenom području južnog Banata i čuo sam jednu priču, koja govori u prilog ovome što je rekao Vučić. U opštini Žitište ljudi, videvši da će doći poplava, pokupili su stoku od svih ljudi koji nisu imali sklonište i hteli su da je prodaju.
Klanica u Zrenjaninu je nudila 20 posto veću cenu nego klanica "Banat" iz Bantaskog Karlovca. Slobodan Kosovac, iz Pokrajinskog sekretarijata za poljoprivredu, poslao im je faks: pošto zrenjaninska klanica neće platiti mesec dana, dajte 20 posto jeftinije klanici "Banat", koja je tri godine pod stečajem.
Pokrajinski sekretar za poljoprivredu je iz tog dela Banata. On je sigurno znao da je ta klanica pod stečajem i da neće platiti. Verovatno je imao tu neki interes. To je strašno. Može se, na određen način ne oprostiti, ali nekako prihvatiti ako se nešto pljačka, a kada neko pljačka od poplavljenih i ugroženih, to je za svaku osudu. Hvala.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, zarad istine i građana Srbije, poslanici znaju, moram da kažem. Član sam Odbora za poljoprivredu. Na svakoj sednici Odbora za poljoprivredu sam bio. Nikad niko nije uzeo nikome materijal i prevrtao po tašnama.
Nešto drugo: sa ove govornice je rečeno da je od 2000. godine krenuo sunovrat Srbije. Nije, gospodo. Sunovrat Srbije je krenuo 1945, kada je počela priča - radi koliko možeš, uzmi koliko ti treba, kada su domaćinima čišćeni tavani i čupani brkovi, kada su ostajali bez ičega. U to vreme je Jugoslavija bila peta-šesta zemlja u Evropi; 2000. godine smo je nasledili da je pretposlednja ili poslednja. Ako je 50 godina trebalo da se ona ruši, puno treba i da se dogradi. Koliko god hoćete da se protivite, morate se složiti sa činjenicom da je lakše upropastiti nego stvoriti.
To upoređenje u pričama šta ćemo mi u Evropi, evropska privreda je jača, mi nemamo nikakve šanse – u mnogim segmentima imamo šanse. Čak je neku stvar dobro rekao još Fočić Mehmed-aga: "Ne može se zadobiti carstvo na divanu sve lulu pušeći". Mi moramo iz temelja menjati neke stvari, rad, red, disciplinu, odgovornost. More stvari u ovoj zemlji se mora promeniti. Možemo u Evropu, mogli smo to, dokazali smo svetu i Vlada Vojislava Koštunice će dokazati da to može.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo, sklon sam da poverujem u ono što je rekao gospodin Krasić, jer on je ozbiljan čovek. Međutim, nešto što nije lepo, Mićunović nije ovde, nisam njegov advokat, a nije lepo o njemu da govorite. Ipak mogu na određen način da stanem u njegovu odbranu. On je u to vreme imao 18 godina i opijenost jednom političkom ideologijom može da mu se opravda. Sreća, na vreme se istreznio. Nažalost, u Srbiji još uvek ima opijenih tom ideologijom, koji ne mogu da se istrezne.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, na momenat ću zloupotrebiti ovu govornicu. Neću govoriti o amandmanu, nego o jednom obaveštenju.
Juče smo Vladislav Kronić, Milorad Krstin i ja posetili poplavljena područja u južnom Banatu, ispred Odbora za poljoprivredu Skupštine Srbije. Videli smo u Jaši Tomiću nove izgrađene kuće u nizu koje će za par dana biti useljene i dali su jednu veliku pohvalu Vladi Srbije, Ministarstvu poljoprivrede i Ministarstvu za kapitalne investicije. Ali, nisam izašao zato da bih hvalio to, nešto su uporedo s tim i pokudili.
U opštini Žitište rekli su nam da su, pre nego što je došla voda, pokupili stoku da ne bi stradala, i prodali je jednoj klanici. Imali su ponudu od klanice u Zrenjaninu 20% skuplje nego što su dali Klanici "Banat" u Banatskom Brestovcu, koja je tri godine u propadanju i ne radi normalno.
Dali su na predlog Slobodana Kosovca iz Pokrajinskog sekretarijata poljoprivrede. I to treba da znaju poslanici, treba da zna javnost Srbije, a treba da znaju i organi gonjenja. Danijel Petrović, sekretar za poljoprivredu Skupštine Vojvodine, iz tog dela južnog Banata, morao je da zna da ta klanica ne plaća i da nije dobra. Nije smeo da pusti da već uništene zemljoradnike, koji su stradali od poplave i nedaće, koje je dao Bog, uništavaju i oni.
Danijel Popović je čovek Lige socijaldemokrata Nenada Čanka, koja vlada Vojvodinom, zahvaljujući Demokratskoj stranci. Demokratska stranka je pustila da vladaju, da pljačkaju i da prodaju Vojvodinu, da traže zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast, da bi rešili neke probleme koji u Vojvodini ne postoje, da bi ponovo imali državu, i ti isti viču nešto protiv komunista i protiv komunizma u Jugoslaviji, a jedino što od komunizma traže – traže komunistički Ustav iz 1974. godine. Hvala.

Gospodo narodni poslanici, šteta je što je ministar izašao napolje i što nije ovde, možda bi mogao da prihvati ovaj amandman.

Opasna je činjenica da se ponovo dele građani Srbije na građane prvog i drugog reda. Skoro ista je suma i u jednom i u drugom osiguranju. U osiguranju zaposlenih je to jedna i po penzija, u osiguranju poljoprivrednika je to dvadeset i po penzija. Čak sam imao jedan predlog, ako to ne može da se uradi za tri godine, neka se i jednima i drugima produži na četiri godine.

Zemljoradnici se javljaju i podržavaju ovo, jer ti ljudi su od rata, 1945. godine, pa naovamo čuvali socijalni mir. To što su uplate u penzioni fond zemljoradnika bile male nije bio cicijašluk kod zemljoradnika ili želja da se da malo državi, već situacija da nisu mogli više. Uvek su makaze cena išle na štetu poljoprivrednika i zemljoradnika i nisu mogli da uplaćuju više.

Ta penzija je toliko bedna, ona je 3.000 na mesečnom nivou i isplaćuje se u dva puta po 1.500. Zamislite šta može sa tim novcem zemljoradnik da uradi i kako može da živi. Kada bi ovo dobio, bilo bi mu neko rešenje; posebno stariji zemljoradnici koji imaju malu površinu zemljišta, kada to prodaju u zakup dobiju jako malo nadoknadu, i ta penzija i ta nadoknada, ipak bi nekako uspeli. Ako je najniža penzija 6.000 od 2006. godine, verovatno će i seljačka biti 6.000, pa bi opet to bio jedan pomak.

Zato mislim da bi ministar, dok još ima vremena, trebalo da prihvati ovaj amandman i da izjednači zemljoradnike sa građanima, da ne budu, po pravilu, kako su to godinama bili, građani drugog reda.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, taman dođoh ja na red da nešto kažem ministru, a ministar izađe. Verovatno je imao nekih drugih poslova.
Ne bih puno o zakonu o penzionom i invalidskom osiguranju. Mislim da je ovde rečeno dosta toga. Kao čovek i kao domaćin zameram nečemu: prihvatam da se može kritikovati, da se traži poboljšanje u zakonu, ali ne mogu da shvatim čemu povišen ton i zarumenjeni obrazi nekih poslanika, zašto svađa oko nečega što je skroz nepotrebno?
Znamo mi iz DSS-a situaciju u kojoj se nalaze penzioneri, znamo šta bi bilo za njih najprihvatljivije kad bismo mogli da ispunimo i znamo, kao domaćini, realnost, ono što je moguće. To što je moguće nije za njih najidealnije, ali to je nešto što će imati danas, sutra i sledećih godina, da im se vrati i ono što je zaostalo u nekim godinama. Ne spominjemo ko je za to kriv i ko nije, jer krivica ovog i onog ne donosi rešenje. Hoćemo to da rešimo.
Imao sam jedno pitanje za ministra. Mislim da su imali najbolju volju i najbolju želju donošenjem ovog zakona o javnom dugu zaostalih penzija zemljoradnika i zaposlenih. Pošto se radi o skoro istoj cifri, nekako ispade da se zaposlenima isplate zaostale penzije za tri godine, a poljoprivrednicima za pet godina, tako da zemljoradnici i po ovom ispadaju kao građani drugog reda. Vidim da ima amandman na to i nadam se da će ministar prihvatiti. Ako nije moglo u tri godine da se isplati i jednima i drugima, onda se bar pravično trebalo odrediti da to bude četiri godine i za jedne i za druge.
Nije normalno ako neko veruje da stari zemljoradnici koji su otišli u penziju, sa još jednom navikom koja možda nije najbolja, ali nosi se godinama i domaćinski se drži u srcu, sa par hektara zemlje, nekoliko hektara proda u zakup kad onemoća i ne može da radi, ali još uvek pokuša nešto da radi, da ne bude besposličar i na tim njivama, tako bolestan i star, pokušava da stvori prihod, a ponekad stvori gubitke, pa od onog što dobije za zakup nadoknadi onaj gubitak na onoj manjoj površini koju je hteo da obradi.
Penzija zemljoradnika je 3.000 i zato molim da iznađete mogućnost da se i jedno i drugo uskladi, ili da bude tri godine za jedne i druge ili da se produži na četiri godine, pa da to bude jednako. Ne znam da li je tačno da će i zemljoradnici od 2006. godine primati najnižu penziju od 6.000, jer do sada primaju 3.000.

Gospodine potpredsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je ova četiri zakona ministarstvo donelo sa najboljom željom da uredi stanje u oblastima koje su godinama narušavane. Međutim, izražavam jednu sumnju da u oblasti zaštite od konkurencije neće baš urediti do kraja. Voleo bih da grešim, jer je prerađivačka industrija koja prerađuje poljoprivredne proizvode minijaturna.
Nekoliko šećerana, nekoliko mlekara, nekoliko uljara i klanica lako se dogovore da obore cenu, a zakonom nije utvrđeno kolika marža i kolika zarada može da se uzme. Ponavljam ponovo, voleo bih da grešim, ili, voleo bih da se nekim drugim zakonima to uredi. Dobro je što se i možda posle par godina kada uđemo u EU, još sada prilagođavamo zakonima EU, ali uporedo sa time mislim da bi trebalo odrediti prvo pravila igre, pa onda doneti ove zakone.
Recimo, apsurdan je slučaj da je sojina sačma 30 dinara, a soja 15, a sojina sačma je nus-proizvod. Tu debelo zarađuju uljare, puno zarađuju mlekare, pekare. U Evropi mnoge zemlje nemaju fabrike veštačkih đubriva i azotna đubriva uvoze iz Ukrajine i, recimo, u Danskoj bez subvencije države veštačko đubrivo se prodaje po 12 dinara. U Srbiji se to prodaje po 20. Verovatno i na onih 12 njihovi uvoznici zarade solidnu maržu, kod nas onda imaju ekstra zaradu na koju niko ne reaguje.
Isto je i u odnosu tovljenika žive mere svinja i junadi na cenu prve klase mesa i mesnih prerađevina, ista je priča između šećerne repe i šećera. Još moj deda je šećernu repu proizvodio za dva dinara i mi je u 2005. godini proizvodimo za dva, a šećer je bar deset puta poskupeo. Kada se uporedi da šećerane mogu za 600 evra da izvoze tonu šećera i da se od 10 tona šećerne repe dobije tona i po šećera, to je 900 evra, devet puta osam je 72, a to je 80 hiljada, a za 10 tona šećerne repe, šećerana plati 20 hiljada zemljoradniku.
Trebalo bi zaista da se neko pozabavi time i da vidi onih 60 hiljada koje su razlika, da li su toliki troškovi prerade ili šećerane imaju ekstraprofit. Nije to nešto novo, to je jedno nasleđe koje u ovoj zemlji traje 60 godina i verujem da će ovaj zakon dovesti u red mnogo toga i da će se doneti i drugi zakoni koji će to uskladiti, a moram da primetim i ovog trenutka izražavam bojazan da se baš ovim zakonom neće sve urediti. Voleo bih da grešim.
U zakonu o oglašavanju treba zabraniti i strogo kažnjavati; neko je juče rekao – lekar u belom mantilu preporučuje pastu za zube. Nije to dobro, ali to je mnogo manje zlo nego kada lekar u belom mantilu preporučuje čajeve koji sve leče, ono što za dve hiljade godina nije uspela medicina da izleči.
Znači, građanima koji obole i lekari na određen način kažu da im nema spasa, uz pomoć tih lekara sa belim mantilima duboko zavlače ruku u džep i uzimaju poslednji dinar da bi ovom bila čista savest, da izleči onog koji je bolestan.

Gospodine predsedniče, gospođe iz ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, neprijatno nasleđe od dve pređašnje vlade ostavi ovoj vladi nekoliko džakova vrućeg krompira da ljušti golim rukama. Ipak, iako imam dosta zamerki, mogu nešto da pohvalim. Prvi put od 1940. godine ima suficit u budžetu, a uvek je bio deficit.
Nešto imam i zamerki. U izjavi ministra Dinkića da će vratiti zaostale penzije radnicima u roku od tri godine, a zemljoradnicima za pet godina, vidim da smo ponovo, čini mi se, po nekoj staroj navici, a postoji mogućnost da je bila i najbolja želja, pa da se potkrala greška, ispadoše zemljoradnici građani drugog reda. Tako male i bedne penzije od 3.000 dinara mesečno, koje kasne 22 meseca, bar se mogao naći modus da se izravnaju sa zaposlenima ili da i jedinima i drugima bude tri godine, ili da bude i jednima i drugima četiri godine, pa da se ta muka na određeni način podeli.
Još nešto je ovde rečeno, a mislim da ne stoji, da su poljoprivredni proizvodi u ovoj godini poskupeli 45%. Postoji mogućnost da su prerađeni poljoprivredni proizvodi, istrgovani na pijacama, skuplji. Postoji jako dug put od njive do trpeze na kojima svi uzmu kajmak, a zemljoradnicima ostane najmanje.
Samo jedan primer da navedem, sada je na kvantaškoj pijaci u Novom Sadu lubenica 15 dinara, a na pijacama je 35. Između 15 i 35 neko uzme 20 dinara. Sa tim bi trebalo da se pozabave inspekcijske službe, pijačne uprave da prodaju pijačna mesta zemljoradnicima, a ne nakupcima i švercerima. U tom slučaju bi zemljoradnici za proizvod dobijali malo više, a građani bi kupovali mnogo jevtinije.
Još nešto treba ovih dana pogledati. Pored onog što je cena pšenice niska, na otkupnim mestima uzima se po 10 i 12% na nečistoću. Ako ima samo 1,5% više vlage od 13 uzimaju pet kilograma za sušenje, a pšenica sa 15% vlage ne mora da se suši, može bez sušenja da se skladišti. Od kada je uvedeno, mislim da su to od 2000. uveli, i da otkup ide sa posrednikom iz "Jugoinspekta", za to zemljoradnici kažu da je pljačka u okviru zakona.
Da se onaj magacioner u selu ne bi zamerao domaćinima, pošalje se neki žutokljunac iz grada koji je završio neku školu i bude "Jugoinspekt", i onda kaže, ima ta pšenica 10% nečistoće, 1,5-2 vlage više nego što jeste i pored te niske otkupne cene još zemljoradnici imaju i tu pljačku 10 do 15% što im neko uzme.
Ovde je spominjano o registraciji. Registracija je uvedena verovatno zato da se zna koje se površine seju, ko obrađuje i šta seje i šta radi. Preporučio bih svim zemljoradnicima da se registruju i da ipak iskoriste onu pogodnost, koliko-toliko, koju mogu da iskoriste kao registrovani. Ako jednog dana bude oporezivanje ili nešto u okviru toga ko je registrovan, neće niko moći da bude neregistrovan.
Ovih 5.000 po hektaru subvencija registrovanim poljoprivrednicima, po hektaru zasejane pšenice, otprilike je 1,5 dinar. Međutim, imalo bi svrhe kada bi mogla da se natera mlinska i pekarska industrija da da pravu cenu pšenici, a onda subvencija da bude razvojna subvencija, da je zemljoradnik iskoristi za nešto pametnije.
Ovde je jedan bivši ministar držao nam predavanje iz ekonomije. Nisam ekonomista i ne razumem sve, ali čini mi se da se preporučuje da se takmiči da li je bolji ili lošiji od Dinkića i da ga možda neko uzme u vladu. Čini mi se da ono što taj ministar izjavi, da je to neka naknadna pamet, tri godine je gospodin ministrovao u Srbiji i nisu ni radnici, ni zemljoradnici, ni građani Srbije od tog ekonomskog znanja videli boljitak.

Dame i gospodo narodni poslanici, nije se najbolje snašlo u pisanju ovog amandmana, a i ministar finansija nije se najbolje snašao. Dato je obrazloženje, ako se skine PDV, ko će puniti budžet?       
Postoji još milion načina kako da se budžet puni. Znam da ne može biti bez poreza. Dobro je što je skinut porez na neke osnovne poljoprivredne proizvode na osam posto. Međutim, nije dobro što je na poljoprivrednoj mehanizaciji ostalo 18 %. I po Carinskom zakonu plaća se i carina na uvoz poljoprivrednih mašina.
Zemljoradnici uvoze polovne poljoprivredne mašine i plaćaju carinu 10% , a taksisti mogu da uvezu skup automobil za 100 hiljada evra i da ne plate porez na promet –kaže se, to je za obavljanje delatnosti.
Pitam se da li su mogli i poljoprivrednici biti oslobođeni carine na taj uvoz. Mogli su sigurno. Sigurno je mogao da se smanji porez na dodatu vrednost pri kupovini poljoprivrednih mašina i mehanizacije. Taj deo sredstava se mogao uzeti na drugom mestu.
Potpuno se slažem što je porez na nove stanove smanjen, odnosno skinut je sa 18 na 8 %. Međutim, tu se mogla napraviti jedna selekcija – neko ko prvi put kupuje stan i ne kupuje stanove trebalo je da bude taj porez od 8 %. Međutim, znam neke ljude u Novom Sadu koji kupuju po desetak stanova, koji kupuju celu zgradu. Znam čoveka izbeglicu iz Hrvatske koji je kupio celu zgradu i izdaje je u zakup. Zar on treba da plati 8 %? Da je platio 18 %, tu bi ostalo za 20 traktora, koje bi mogli da kupe poljoprivrednici.
U ovom momentu se ta graška ne može ispraviti, ali može jako brzo ministar da donese promenu i da skine PDV i na poljoprivrednu mehanizaciju, jer sva poljoprivredna mehanizacija skoro je punoletna, a neka je starija i od zemljoradnika.