Dame i gospodo narodni poslanici, ....
(Glasovi iz sale: Kada je miting?)
Miting je sutra u Kruševcu na Trgu kosovskih junaka, sa početkom u 15,00 časova, pošto vas to interesuje.
Pošto vidim da su naročito angažovani bili ovi studenti biznismeni, znaju sve kako se to dešavalo, imam jedan predlog, gospođo Mićić, nešto o čemu sam vam govorio i juče, pokušao sam na to da vam ukažem, pa imam i sada.
Nije ono što ste mislili, iako nema kvoruma, sve i sa onima koji su u opoziciji i ne bi trebalo da vam obezbeđuju kvorum. Nema ga, ali nije to razlog mog izlaska.
Želim da vam kažem da se i dalje po sistemu elektronskog glasanja označava prisustvo Čedomira Jovanovića, šefa poslaničke grupe DOS. Govorim zbog javnosti, on nije ovde, ovde je Čedina kartica, a onda će nam neko od organizacija u Skupštini reći kako je to čovek najčešće prisutan u ovoj sali, kako najviše radi, a nije prisutan on, nego je prisutna kartica.
Gospođo Mićić, moj predlog je sledeći, pošto ste pokazali humanost, kako kažu mediji na delu, sa parama poslanika SRS, u skladu sa članom 118. Poslovnika u kome se kaže da su narodni poslanici dužni da identifikacione kartice nose sa sobom pri izlasku iz sale, zahtevam da u skladu sa stavom 2. člana 117. preduzmete mere i humanost na delu pokažete malo i preko leđa poslanika DOS-a, a ne samo preko vrata i grbače poslanika SRS.

Dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih i molio bih vas da opomenete one koji su nepristojni, da poštuju elementarni red, a one koji misle da nešto mogu da preduzmu po tom pitanju što su dobacivali, mogu slobodno da izađu iz sale, ja ću odmah za njima pa neka mi to pokažu.
Nešto ne vidim da su potrčali da izađu napolje, izgleda da nisu tako hrabri kao što vole da dobacuju.
Imam predlog što se tiče člana 117, a to je da, gospođo Mićić, pošto u javnosti, a van ove Narodne skupštine Republike Srbije, stalno iznosite neke predloge o tome gde, kako i na koji način bi trebalo da se utroši novac koji ste oteli poslanicima SRS, a imajući u vidu činjenicu da ovo nije prvi put danas da je Poslovnik grubo povređen, imam jedan dobar predlog.
Naime, ukazaću prvo na koji način se krši Poslovnik, a onda i koji je moj predlog i tražim od vas da ga stavite na glasanje i od Narodne skupštine Republike Srbije da ga prihvati.
Naime, danas sam narodnom poslaniku Demokratske stranke, Tomislavu Panajotoviću, rekao da skloni karticu Čedomira Jovanovića koji je izašao i bio odsutan više od sat vremena, a kartica je označavala da je on prisutan u sali. On se označava na taj način što nije glasao, a nije ni bitno da li je bilo glasanja ili ne, ali vam to govorim zbog sledeće činjenice: zbog toga što će neko reći sutradan od predstavnika "Otpora" ili neke druge organizacije, kako je Čedomir Jovanović najprisutniji od šefova poslaničkih grupa, a prisutna je u stvari njegova kartica, a ne on.
Zato, da ne bismo dolazili do takve vrste zablude, zbog ovako očigledne povrede Poslovnika kakva je malo pre izvršena u sali Narodne skupštine Republike Srbije, a zbog teškog stanja bolnice u Tiršovoj, Onkološkog instituta, zbog toga što treba da se pomognu razna udruženja, da ne biste otimali pare samo poslanicima SRS, a mislim da to vole, da nemaju ništa protiv da se pomognu te institucije i poslanici DOS-a, izrecite im one mere koje ste dužni po Poslovniku da im izreknete. A ne da to koristite samo za otimanje para narodnim poslanicima SRS, a onda tobož sa parama SRS vi velikodušno raspolažete i vi velikodušno govorite kako je eto humanost na delu, pa vi to dajete tim institucijama. Ne dajete vi njima, nego to uzimate poslanicima SRS. Nemamo ništa protiv da to ide tim institucijama, ali to uzmite i poslanicima DOS-a, posebno kada na ovako grub i očigledan način prekrše Poslovnik.

Dame i gospodo narodni poslanici, bilo bi lepo odmah da mi izrekne opomenu, izašao sam sa jednim predlogom, pošto ste malopre prekršili Poslovnik, dozvolili ste da se najgore moguće uvrede, čak i nekih ljudi koji nisu završili ni četiri razreda osnovne škole, ovde iznose, ali neću o tome da govorim. Ta priča je završena.
Nego, nešto drugo bih hteo da vam kažem. Zanimljivo je da vam nije palo na pamet da izreknete opomenu, da kažete ni jednu jedinu reč, a kada im je odgovoreno, doduše ne uz toliku buku i odobravanje, pošto se udara na njihove, iz DOS-ovskih klupa, izrekli ste opomenu Tomislavu Nikoliću. Ponavljam još jednom, imam predlog za vas, gospođo predsedniče, pošto imate ovakvu vrstu ... Za mene ste predsednik Narodne skupštine. Nisam čuo da postoji funkcija predsednica Narodne skupštine. Možda ćete to da uvedete. Ne bi me nimalo čudilo. Još ne spadam u taj vaš krug koji će da prihvata sve što vam padne na pamet.
Dakle, molim vas da prihvatite moju ideju i moj predlog od malopre, a taj predlog glasi - da ne otimate samo poslanicima SRS i da se onda hvalite kako ste humani. Učinite to, evo dobrovoljno se javljaju predstavnici vlasti, svi oni koji vlast, na jedan ili na drugi način, podržavaju, uzmite im pare pa recite kako ste humani na delu, kako ćete da učinite nešto za narod, kako to činite dobrovoljno, a ne samo tako što ćete da oduzimate poslanicima SRS.
Uzgred da vam kažem, to što ste krenuli, a vidim, mnogi se raduju, da otimate, pa Tomislav Nikolić i ono što je po zakonu dobio, to sada prodaje, zato što ste mu to oteli. Ali, nemojte da berete brigu, preživeće i to. Kao i ovo otimanje u Skupštini, kao i oni koji treba porodice da izdržavaju a ne dobijaju plate, paušale i sve ostalo, zato što im vi ovde uzimate, ne berite brigu. Preživećemo. Preživećemo i to što ćete nas izbaciti iz stranačkih prostorija. I pod šatorima ćemo da preživimo, ali ćemo vas da pobedimo i onda ćemo vam sve naplatiti, svima zajedno, budite sigurni. (Žagor.)

Dame i gospodo narodni poslanici, tekst tzv. Polaznih osnova za preuređenje odnosa Srbije i Crne Gore je jedan do sada neviđeni pravno-politički akt, neviđen u uporedno-pravnoj političkoj praksi. Nikada nigde niko nije napisao nešto slično, nikada nigde niko nije sprovodio u delo nešto slično. Ukoliko se u okviru ovih polaznih osnova sačini ustav Republike Srbije, ustav Srbije i Crne Gore i ustav Crne Gore, imaćemo državu koja nije država, nešto što možete nazvati državom nakazom ili monstrum državom, nešto što nikada nikome nije palo na pamet da bude stvoreno.
Mi smo imali po Ustavu iz 1992. godine jedan hibridni model, jedan federalno-konfederalni model, a to je ono što je smetalo poslanicima SRS i ranije; smetale su nam one odredbe koje su bile bliže konfederalnom, a ne federalnom uređenju, iako bismo mi, srpski radikali, želeli da imamo jedinstvenu srpsku državu.
Shvatajući takvu vrstu realnosti, računali smo - u redu je, moramo da prihvatimo federalno uređenje, ali konfederalno ni u kom slučaju. I tada smo imali ustave federalnih jedinica, koji sami po sebi dovoljno govore o činjenici da postoje elementi konfederalnog modela u tome na koji način se biraju poslanici u Veće građana i Veće republika; čak i u Veću građana nije postojao i nije poštovan princip - jedan birač, jedan glas.
Ali, sve to je neuporedivo bolje od onoga što smo dobili ovim sporazumom, zato što ovim sporazumom više nema podeljene suverenosti, koja se inače mora izbegavati, jer pravno-politički teoretičari ni danas ne znaju kako da objasne sve tipove tzv. složene države i kako da objasne gde je jedinstvena suverenost, odnosno gde je nema, kako je podeljena ta suverenost.
Ovde više nema podeljene suverenosti. U ovom vašem sporazumu taj problem je izbegnut, ali, nažalost, na potpuno suprotnu stranu od onoga što smo mi želeli. Suverenost potiče vulgarizovanjem latinske reči "superanus", što znači vrhovni, najviši. Ko danas ima, po ovom sporazumu, vrhovnu, odnosno najvišu vlast - imaju je republike članice. Nema nikakve podeljenosti suvereniteta. Jedinstven je suverenitet. Crna Gora i Srbija imaju. Nema više nikakve zajedničke države, kako to govore neki koji o tome ne znaju dovoljno.
Zajednička država je sinonim za federalnu državu. Nema ništa ni od kakve federacije, ovo nije ni konfederacija. Postoje u istorijskom smislu četiri najpoznatija oblika složene države. To su: personalna unija, realna unija, konfederacija i federacija. Danas u svetu nema više nijedne konfederacije.
Imali smo ih više, onih devet godina, SAD od 1778. do 87. Bilo je to, ako hoćete i po Ustavu iz 1974. SFRJ; je imala konfederaciju, svojevrstan oblik, i nekadašnji Sovjetski Savez - on je u članu 72. svog ustava čak obezbeđivao pravo tzv. federalnim jedinicama da mogu da istupe iz Sovjetskog Saveza, ukoliko se za tako nešto odluče, a mi danas imamo jedan oblik državnog uređenja, koji nema veze ni sa jednim pomenutim.
Najviše liči na neku vrstu realne unije. Personalna unija ne može da bude, pošto nema naslednih redova, koji se slučajno poklapaju. Realna unija nije. Ova vrsta zajednice, ne znam kako bih je nazvao, ima čak i manja ovlašćenja nego što bi imala realna unija. Čak i primeri realne unije u istoriji, kao što su bili Austrougarska (stvorena 1867, a ukinuta Senžermenskim i Trijanonskim sporazumom od 1919. i 1920. godine prošlog veka) i kasnije Unija Islanda i Danske (ukinuta 1944), imali su više zajedničkih funkcija, nego što ima ova nakaza koja se nameće srpskom narodu.
Zašto sam rekao - nameće? Ovo je jedna vrsta svojevrsnog oktroisanog ustava, zato što niko nije pitao srpski narod, ni u Srbiji ni u Crnoj Gori, da li želi ovakav sporazum i da li želi ustav u okviru ovakvih polaznih osnova. Niko nije pitao ni građane Srbije, ni građane Crne Gore.
Polazi se od jedne titoističke ideje da u Crnoj Gori živi neki drugi narod, da to nisu Srbi nego Crnogorci, umesto da se pođe od Njegoševog stava i Zakonika Vladike Danila iz 1851. godine, koji kaže da su Srbi i Crnogorci pripadnici istog, srpskog naroda.
I onda neko kaže, a to je premijer jutros i juče saopštio - mi smo zaustavili dezintegrativne procese. Ali, nije ovo Hrvatska, nije ovo Slovenija, ovo je isti narod kao i naš narod. Nikakve razlike između nas nema, osim što su oni imali sreću ili nesreću da se rode i da žive 400, 500 ili 600 km južnije od nas.
Zašto je bilo potrebno doneti ovakve polazne osnove? Neznalice iz DOS-a se, kao i obično, smeju, neznalice koje ne vole ni da čitaju knjige, pa ne mogu ništa ni da znaju o tome. Moram da vam kažem da je u Crnoj Gori ovo i urađeno sa ovim sporazumom da bi se izbeglo izjašnjavanje naroda u Crnoj Gori, zato što je većina naroda u Crnoj Gori zaista za zajedničku državu sa Srbijom. Kad kažem zajedničku državu, to znači federalnu ili, ako hoćete, čak za jedinstvenu državu srpskog naroda.
Da bi izbegli to, da bi im opstao Đukanović na vlasti, da bi im opstali ovakvi dezintegracioni procesi, koji će se nastaviti i za godinu dana, dve, tri, da mogu kao lutke na konopcu da drže i povlače političke figure i Srbije i Crne Gore, da rade šta hoće, na način na koji hoće i kako hoće - e, zato im je bio potreban ovaj sporazum.
Mene ne čude oni koji hoće da kažu da ovaj sporazum nije dobar, ali to je realistično u ovom trenutku. Čudi me od predsednika Savezne Republike Jugoslavije, koji je pravnik, a koji kaže - ovo jeste federacija, doduše minimalna. Ne postoji nikakva minimalna federacija. U teoriji to ne znači ništa, u praksi takođe.
Kakva je to onda maksimalna federacija? To nikada nigde nije pisalo, niti će pisati, i ovo nema nikakve veze sa federacijom. Ako je to
nešto što je realistično, onda nemojte da govorite da je to dobro rešenje, zato što je to loše rešenje, neuporedivo lošije čak i od rešenja iz 1974. godine.
To će vam reći svaki student pravnog fakulteta, prve godine. Ja se još sećam kada sam, pre nešto više od deset godina, na pravnom fakuletu učio kod gospodina Labusa, išao na vežbe i predavanja.Možda nisam ništa naučio, ali sam dobio 10, pa onda gledajte kako ocenjuje profesor Labus. Dakle, on je tada govorio za tu državu federalno-konfederalnog tipa da nije država u pravom smislu te reči, da je to loš ustav. Naravno, ne onoliko loš, koliko Ustav iz 1974. godine, ali loš ustav.
A kakve su onda ovo polazne osnove, koje danas hvale i koje danas brane - neuporedivo lošije i najgore koje je ikada iko mogao da sastavi. Ovde se govori o navodnim zajedničkim organima, o institucijama, i kaže se da su to skupština, predsednik, savet ministara i sud. Nema ni skupštine, ni predsednika, ni saveta ministara, ni suda. To bi neko pomislio da su neki ozbiljni sudovi. Oni imaju samo upravno - sudsku funkciju, povodom akata organa saveta ministara, ništa više.
Čak i spoljno-političku funkciju ćete u većoj meri imati zadržanu na republičkom nivou, nego na tom, navodno, zajedničkom nivou. Nemamo više ni zajedničku armiju, zato što regruti iz Crne Gore služe vojsku u Crnoj Gori, a regruti iz Srbije služe u Srbiji. Pa, šta je onda tu uspeh, šta je onda tu što je dobro postignuto, šta je onda tu što je neka sreća za naš narod?
Gospodin Batić je napravio relativno tačnu pravničku analizu, bez zaključka, neću da ulazim u to, kako novine pišu, da li je to prepisivao od Ratka Dmitrovića, koliko jeste, ili nije itd, ali on je završio sa nečim što je pogubno po srpski narod, završio je sa avnojevskom tezom - mi jesmo protiv toga, ali zato što treba što pre da se odvoji Crna Gora, a mi da stvorimo avnojevsku Srbiju.
Mi iz SRS smo za nešto drugo. Zašto je Republika Srpska manje Srbija, hoćete li sutra Srbe u Republici Srpskoj, samo zato što su odvojeni ovom međom na Drini, da nazovete republikancima, a ne Srbima, ili će i oni da budu Bosanci ili pripadnici ne znam ni ja kojeg naroda, da bismo stvorili svoju avnojevsku zemlju i da kažemo - druže Tito, mi ti se kunemo, eto baš si nam to lepo smislio, to je naša jedina država, mi drugačije ne možemo.
Mi moramo ovom sporazumu da se suprotstavimo i poslanička grupa Srpske radikalne stranke je to činila i činiće uvek. Ovde nema govora o ideji vladavine prava. Ove polazne osnove su ideja negacije prava. Reč constitutio ima svoje pravo značenje još od Magna charta libertatum. Ovo nema nikakve veze ni sa čim. U pravno-političkoj istoriji ovakav akt nikada niko nije sačinio, nikada nikome nije palo na pamet da ga ovakvim napravi.
Završiću, pošto vidim da je nekima iz vladajuće većine prilično smešno ovo što govorim, Džon Golsfordi je svojevremeno rekao - ako ne mislimo na budućnost, ne možemo je ni imati. Mi u Srpskoj radikalnoj stranci mislimo na budućnost. Zato ćemo biti protiv ovih polaznih osnova i pokušati da sačuvamo od države makar ono malo što nam je ostalo. Sve one koji žele da nam u tom poslu pomognu, a žive u Zapadnobačkom okrugu, pozivam da sutra u 15,00 časova prisustvuju velikom narodnom mitingu Srpske radikalne stranke na Trgu svetog Đorđa u Somboru, i pozivam ceo narod, sve Srbe, sve građane Srbije da nam u ovom velikom i teškom poslu obaranja nenarodnog DOS-ovog režima pomognu.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SRS podržava predloženi amandman. Pokušaću ukratko da analiziram ono što je napisano u obrazloženju pojedinih odredbi predloženog zakona. Tu, pretpostavljam, ministar u Vladi Republike Srbije ili neko iz stručnih službi kaže sledeće: "Iskustva iz mnogih razvijenih zemalja, nezavisno od značajnih razlika u ekonomskim, društveno-političkim i vrednosnim sistemima, ukazuju da materijalne beneficije koje rastu sa povećanjem broja dece u porodici imaju neuporedivo veći pronatalitetni efekat od onih koje su konstantne".

Naime, Vlada pokušava na takav način da opravda svoju odluku ili svoje rešenje iz nacrta, a kasnije predloga zakona, da ne postoji roditeljski dodatak na prvo dete, već samo na drugo, treće i četvrto, kao što ga iz neobjašnjivih razloga nema ni za peto dete. Poslanička grupa SRS je pokušala to da ispravi u sledećem članu, dajući amandman na član 15. predloženog zakona.

Ovaj amandman je dobar iz nekoliko razloga. Naime, čini mi se da postoje neki čisto materijalni razlozi koji to vrlo jednostavno opravdavaju. Navešću to iz sopstvenog primera. Imam sina od četiri godine, a sad bi trebalo da se rodi, verovatno, žensko dete, da dobijem ćerku. Bez obzira na to, ne moram da kupujem novu kadicu, ne moram da kupujem hiljadu novih stvari koje može dete da nosi, sve ono što je ostalo od sina. Kome se rodi prvo dete mora da se izlaže ogromnim troškovima i pitanje je koliko oni koji imaju neuporedivo lošiju materijalnu situaciju od nas, imajući u vidu naša primanja, naše plate, dok ih, razume se, predsednik Narodne skupštine ne otme pojedinim poslanicima, kako ti ljudi i na koji način mogu to da kupe, kako da obezbede sve. Ne razumem se, da budem iskren, Živodarka Dacin je o tome dobro govorila, dam ženi i ona kupi šta treba, one šampončiće, kreme, razna čuda, ali znam da to mnogo košta i znam da to obični građani koji imaju platu tri, četiri, pet, šest ili sedam hiljada dinara teško sebi mogu da priušte.

Zato bi bilo neuporedivo važnije da se to uradi za prvo dete, posebno u situaciji kada imamo ovako katastrofalno ekonomsko stanje, kada imamo ogroman broj otpuštenih radnika, ljudi koji žive sve teže, koji nemaju više konstantna primanja. Da bi se odlučili da imaju svoju porodicu, da imaju svoje dete, mora im država pružiti neku šansu, pružiti im makar nešto što će im garantovati da će njihovo dete moći da živi životom dostojnim čoveka.

Obrazloženjem u samom tekstu, u kome se kaže da se "emotivne i psihološke potrebe mogu ostvariti sa jednim detetom", upravo Vlada Srbije kao da želi da kaže našem narodu, našim građanima - nemojte da imate dvoje, troje i četvoro dece, jer možete da zadovoljite svoje emotivne i psihološke potrebe sa jednim detetom. Svog sina volim najviše na svetu, ali se nadam i siguran sam da ću za kojih desetak dana i svoju ćerku da volim jednako koliko i njega. Nisam zadovoljio svoje emotivne i svoje psihološke potrebe sa jednim detetom.

Voleo bih da se na takav način obraćamo narodu i građanima Srbije i da tako govorimo. Ali, posebno je važno zbog onih koji tek stvaraju svoju porodicu, koji tek treba da dobiju prvo dete, da se njima pomogne. Posle prvog deteta je sve lakše. Onda ljudi vide i osete, to znam iz iskustva, da nema ništa važnije od dece. Onda može da vam radi ko šta hoće u državi i možete da imate milion problema, nema ništa lepše i ništa normalnije i sve probleme vam reši kad dođete kući, vidite svoje dete i onda vam je sve svejedno, sve drugo vam je potpuno nevažno.

Zato je najbitnije da se prihvati ovaj amandman, da pomognemo rađanje prvog deteta koliko i drugog, trećeg i četvrtog, a bilo bi dobro da je to predviđeno i za peto dete, da nam to ne bude nešto što će nam se dešavati jednom u hiljadu ili jednom u dve hiljade slučajeva. Siguran sam da bi na takav način država imala, ako hoćete, ne samo pojedinac za zadovoljenje svojih emotivnih i psiholoških potreba, već država, svoju ogromnu korist. Država mora strateški da razmišlja, država mora strateški da planira. Ukoliko ne budemo prihvatili ovakve amandmane i ukoliko ne budemo pristupili ovakvim merama, plašim se da ćemo za nekoliko desetina godina biti manjina u sopstvenoj zemlji i da će nam onda opet, kao neko danas na Kosovu i Metohiji, govoriti - a čije su to ovce, nisu to srpske ovce, nije to ni vaša zemlja.

(Predsednik: Vreme.)

Da bismo to predupredili, pozivam vas da prihvatite ovaj amandman, pozivam sve narodne poslanike, poslanička grupa SRS će ga prihvatiti. Da nisu ovako teški ekonomski uslovi i da nema svakodnevnog otpuštanja radnika, da nema sve veće socijalne bede u Srbiji, možda bi bilo i moguće bez ovoga. Ovako je ovaj amandman još potrebniji nego što bi inače bio.

 

Molio bih vas da upristojite poslanike u drugom redu, koji izgleda nemaju šta da rade, nemaju pametnija posla i ne znaju za šta su dušli u Narodnu skupštinu. Siguran sam da i narod koji ih je birao ne zna koga je izabrao.
Dame i gospodo narodni poslanici, slušao sam pažljivo malopređašnji odgovor ministra, gospođe Matković. Moram da primetim jednu stvar, gospođa ministar je tačno rekla da možda ovaj zakon ne bi trebalo da sadrži posebne elemente socijalne politike. Ali, moram da ukažem na jednu činjenicu, posle toga ću se vratiti na član 14. i amandman gospodina Blažića.
U Srbiji danas prosečna porodica ima 0,9 dece, ako hoćete, a kod Šiptara, recimo, na Kosovu i Metohiji je to 6,6. Mi znači nemamo ni jedno dete po porodici. To pokazuje odnosno demantuje vašu malopređašnju tvrdnju i bilo bi dobro, bilo bi veoma važno da podstaknemo bračne parove da krenu u stvaranje svoje porodice, majke da rađaju decu i vidimo da nam je čak važno da postoji to jedno dete. To jedno dete je više od proseka Republike Srbije. Ne smem ni da pomislim koliko u tom procentu učestvuju, ako već govorimo nacionalnom interesu srpskog naroda, neki drugi narodi koji imaju neuporedivo veći priraštaj, neuporedivo veći natalitet nego mi Srbi. Onda možete da vidite da li je to kod nas Srba pitanje i 0,8. Zato bi bilo dobro da se to radi i sa prvim detetom.
Što se tiče ovog amandmana, ovo je verovatno ključni amandman na ovaj zakon, iz prostog razloga što on pokušava da izbriše i potre jedan deo prvog stava člana 14, a koji govori o tome da pravo na roditeljski dodatak nemaju oni koji ne uživaju pravo na zdravstvenu zaštitu preko republičkog organa za zdravstveno osiguranje.
Obrazloženje koje su pisale stručne službe, siguran sam, nemušto je i neodgovorno sačinjeno. Nemušto i neodgovorno zato što se tu kaže da svi roditelji moraju da odgovorno brinu o zdravlju svoje novorođene dece, a pod onima koji ne brinu odgovorno, zamislite, smatraju se svi oni koji, ne svojom krivicom, nemaju zaposlenje, te ne mogu da ostvaruju prava na zdravstvenu zaštitu. Dakle, oni koji su, recimo, u Kragujevcu, Boru, Beogradu ili bilo kom drugom gradu u Srbiji dobili otkaz, nemaju zaposlenje, nemaju pravo na zdravstvenu zaštitu i oni su neodgovorni prema svojoj deci. Tako bar kaže Vlada Republike Srbije u svom obrazloženju.
To je ono što ne može da se prihvati, bilo bi dobro i pozivam gospođu ministra da izađe za ovu govornicu i da kaže ko su ti koji nemaju pravo na roditeljski dodatak, koje su sve kategorije stanovništva koje ne uživaju pravo na zdravstvenu zaštitu, da ljudi znaju ko neće imati pravo na roditeljski dodatak, da znaju zašto i one izbeglice, zbog kojih su vam bila puna usta divnih i lepih reči po dolasku na vlast, ne uživaju pravo na roditeljski dodatak, zašto zemljoradnici ne uživaju to pravo. Zašto to pravo ne uživaju svi oni koji ostanu bez zaposlenja.
Dakle, to je pitanje za ministra i bilo bi dobro da se kaže zašto se na takav način vrši diskriminacija, ne samo roditelja već i dece, jer će neko, prema obrazloženju Vlade Srbije, navodno odgovorno brinuti zato što je tobož negde zaposlen, a neko zato što je dobio otkaz ili zato što ne može da dobije zaposlenje, ni u kom slučaju ne može da bude odgovoran. Bar tako u svom obrazloženju saopštava Vlada Republike Srbije.
Ukoliko gospođa ministar prihvati ovaj amandman, odnosno Vlada Republike Srbije, to će biti nešto što će u značajnoj meri poboljšati ovaj zakon. Siguran sam da i gospođa Matković misli isto što i mi. Da li može da prihvati ili ne, to ćemo da vidimo, ali sam siguran da misli da bi bilo dobro da se prihvati ovaj amandman, jer ne mogu da verujem da bi bilo ko želeo da odustane od davanja mogućnosti, od davanja prava na dodatak svim roditeljima, a ne samo onima koji su zaposleni i koji uživaju pravo na zdravstvenu zaštitu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, pozvao sam ministra, ili kako je predsednik Skupštine zove - ministarku Matković, da ona izađe i kaže koje su to kategorije lica koje neće imati pravo na roditeljski dodatak, a izašao je za govornicu Čedomir Jovanović i rekao sve ono što je tačno, samo pogrešno protumačivši.
Naime, potpuno je tačno, i Srpska radikalna stranka se zalagala za to da osiguranje bude dobrovoljno i neobavezno. To smo tražili 1996. godine ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije, podnosili amandmane. Taj amandman poslaničke grupe Srpske radikalne stranke ni 1996. godine nije prihvaćen. Ali, upravo zbog toga, baš zato što smo to tražili, tražimo da zbog činjenice da neko ne uživa pravo na zdravstvenu zaštitu, a neko da, ne postoji ovakva diskriminacija i segregacija roditelja - da li će da imaju pravo na roditeljski dodatak ili neće. To je razlog za, a ne razlog protiv da se prihvati ovaj amandman.
To je ono o čemu smo mi govorili. Ovde nije bilo nikakve politizacije. Govorili smo samo o zemljoradnicima, kao o jednoj kategoriji. Besmisleno je da o politizaciji govore oni koji su sve pretvorili u politizaciju, koji više ne mogu ni o fudbalu ni o košarci da govore, a da to nije politika i da neko od njih nije u sve to upleten.
Mi smo ovde govorili o zakonskim rešenjima koja su veoma važna, o našim amandmanima koji mogu da promene suštinu zakona. Pozivam ministra da izađe i odgovori na ovo o čemu smo govorili. Siguran sam da će odgovor biti mnogo drugačiji.
Što se tiče pitanja izbeglica, tačno je, bilo je mnogo problema u prethodnoj vlasti. Neko je namerno i smišljeno sprečavao da se pruži mogućnost i da državljanstvo Srbima izbeglim sa prostora Srpske Krajine, Republike Srpske ili nekadašnje hrvatske ili bosansko-hercegovačke federalne jedinice. Ali, takođe je tačno da i danas, i posle mnogo zaklinjanja, taj proces ne da ide sporo nego pužećim korakom, ako je to moguće uopšte pravilno reći. Pa, valjda je bilo moguće do sada toliki broj izbeglica upisati u knjigu državljana SRJ. Prošlo je godinu i po dana od kada je formirana nova savezna vlada, DOS-ovska savezna vlada, a, još najveći broj izbeglica nije upisan.
Ako neko kaže da je jednak odnos prema Srbima izbeglicama i nekima drugima, iz ovog zakona ćemo potvrditi i pokazati da nije, i ne bunimo se zbog ove norme već zbog odnosa prema našim ljudima. Pročitaću vam ovu normu, reč je o stavu 4. člana 17. koji se odnosi na dečiji dodatak. Tu se kaže: "Strani državljanin koji radi na teritoriji Republike Srbije ostvaruje dečiji dodatak, ako je to određeno međunarodnim sporazumom, pod uslovima predviđenim ovim zakonom."
Dakle, može i strani državljanin, ali ne postoji nijedna norma koja se odnosi na Srbina izbeglog zato što ga je proterala ustaška vojska, Alijina vojska, ili bilo čija, koji je morao da se nastani ovde, na teritoriji avnojevske Srbije. Ne postoji slična norma. To je ono što smo mi tražili od ministra da objasni.
Tražim od Vlade Republike Srbije da prihvati ovaj amandman i da preporuči narodnim poslanicima da prihvate ovaj amandman. Siguran sam da bi to bilo mnogo bolje i za sam ovaj zakon, da se ne bi moglo govoriti da je to samo marketinško rešenje, već da je nešto od onoga što je opozicija na ozbiljan način tražila od Vlade i prihvatila.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SRS podnela je ovaj amandman, a sada ću objasniti zašto je taj amandman dobar i zašto bi bilo poželjno da ga poslanička većina prihvati. Naime, gospođa ministar je malopre, obrazlažući zašto ne može da prihvati jedan od amandmana poslaničke grupe SRS, rekla da se ovim zakonom sprovode mere populacione politike, a ne bilo kakve druge socijalne mere. Onda, već u 16. članu imamo još jednu negativnu diskriminaciju, upravo po socijalnom šavu, po socijalnom uzorku - oni koji imaju toliko i toliko, neće dobiti pomoć države. Malopre, kada smo govorili o troškovima koje imaju roditelji za prvo dete, ministar nam je rekla - ali, ovo nisu socijalne mere, ovo su mere populacione politike i mi ovim tražimo od roditelja da imaju što je moguće više dece, odnosno do četvrtog deteta, pošto za peto dete nije predviđen nikakav roditeljski dodatak.
Dakle, takva vrsta kontradiktornosti u obrazloženju Vlade Srbije, u obrazloženju njenog predstavnika, njenog ministra, morala bi da se izbegne. Zato vas pozivam da prihvatite ovakav amandman SRS. Neće on mnogo koštati Vladu, odnosno budžet Republike Srbije, odnosno poreske obveznike Republike Srbije, zato što nema veliki broj ljudi sa ovolikom poreskom osnovicom. Ali, zašto bismo izdvajali roditelje na takav način, zašto bismo govorili - ti si taj koji imaš pravo, a ti si taj koji nemaš pravo, ili je jedno dete, odnosno jedan roditelj nešto važniji, a drugi roditelj je malo manje važan, odnosno malo više bismo voleli da ovaj dobije drugo, treće i četvrto dete, nego ovaj drugi, zato što ovaj ima malo više para od njega.
Mislim da je, ako se radi o merama populacione politike, potpuno svejedno za državu Srbiju ko će rađati tu decu. Važno je da te dece bude. Nama sva deca moraju da budu jednaka, ali i svi roditelji jednaki, bar da im roditeljski status ne rušimo, da im roditeljska prava ne budu različita, da u nečemu svi budu jednaki - i oni koji imaju više, i oni koji imaju manje, i oni koji nemaju gotovo ništa.
Ako ćemo da donosimo neke nove mere socijalne politike, neke nove socijalne zakone, onda bi imalo smisla unositi ovakve odredbe, ali bi onda morali da se prihvate svi prethodni amandmani koje je podnosila i SRS i neke druge poslaničke grupe. Dakle, to je suština. Ne može se u 14. članu pozivati na tu socijalnu komponentu, odnosno reći - nema ovde socijalne komponente, ovde su samo mere populacione politke, a u 16. članu na najdirektniji način pojedine ljude, samo zato što od nekih imaju više, uskraćivati za određena prava.
Pozivam ministra i Vladu Republike Srbije da sugerišu poslaničkoj većini da prihvate ovaj amandman poslanika Stevana Kesejića, a istovremeno još jedanput molim ministra Vlade Republike Srbije da izađe i da nam kaže, ako nije tačno ono što smo govorili i ono o čemu smo polemisali, ako je u pravu gospođa Matković, neka mi onda kaže zašto je uopšte potrebna ova odredba - ostvaruje pravo na zdravstvenu zaštitu, preko Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje. Ako mi nismo u pravu, zašto je ta odredba uopšte potrebna. Recite nam onda ko su ti za koje je to pravo ograničeno ili ko su ti kojima se to pravo uskraćuje, da to konačno čujemo. Ceo dan, nekako mi se čini, preganjamo se i pokušavamo da saznamo ko su oni koji nemaju prava na roditeljski dodatak. Izađite i kažite nam ko su ti i zašto ova norma stoji, zašto ovakva odredba i dalje stoji.
Ili, ako nema tih kojima je uskraćeno, tih zbog kojih se takvo pravo eventualno ograničava, da se prihvati takav amandman SRS i onda ćemo reći - odlično, nema nikakvih ograničenja, nema nikakve negativne diskriminacije. Ovako, plašim se da smo slušali neku vrstu političkog izvrgavanja, političkog izbegavanja da se na kaže ono što je suština, a ipak će biti onako kako smo mi to konstatovali u našem predlogu amandmana koji, nažalost, nisu prihvaćeni.

Izvinjavam se onima kojima je dosadno. Ovo govorimo uglavnom zbog naroda Srbije koji bi trebalo da čuje i zna. Trebalo bi, a mi smo to u ime poslaničke grupe SRS više puta danas isticali, ukazati na jednu interesantnu stvar, na jedan zanimljivi detalj. Naime, ministar Matković nam je više puta saopštila različite argumente. Ono što je zanimljivo, to su kontradiktornosti, kontradiktorne norme u odeljcima zakona koje ne mogu da opstanu u pravnom prometu. To je bilo ključno pitanje, a na koje nije odgovoreno.
Međutim, što se tiče amandmana narodnog poslanika Milorada Mirčića, on ukazuje na jednu stvar koja je restriktivna u predloženom zakonu. Ukazuje na stvar da danas do 26 godine postoji dečiji dodatak samo za hendikepiranu decu, dok je za decu koja se redovno školuju, prema pređašnjim, odnosno i dalje pozitivnim propisima, sve dok se ovo ne usvoji, postojala mogućnost za dečiji dodatak.
Međutim, zanimljivo je da u svom obrazloženju ministar Matković kaže da smo dobili međunarodnu pomoć za te dečije dodatke. Nije tačno da one daju neku veliku pomoć. Daju je za dečije dodatke, zato što su to relativno niski iznosi. Sve ostalo građani Srbije vide, kako ide međunarodna pomoć - daćemo jedan milion za dečije dodatke, ali daćete nam za 10 miliona maraka jeftinije cementare u Beočinu. A da ne govorimo o nekim drugim stvarima.
Mislim da je veoma važno da se kaže da Vlada Republike Srbije svaki put ukazuje na nešto što će se tek desiti, na nešto na šta će se tek pozvati, kada smo imali pojedine norme i odredbe koje su bile neprihvatljive povodom Zakona o privatizaciji, kada smo imali pojedine norme povodom Zakona o radu. Uvek se kaže - ali, u toku su pripreme i doneće se novi socijalni program. Tako i sada. Nismo rešili problem dece koja se redovno školuju i imaju više od 18 godina, ali to ćemo da rešimo nekim drugim zakonom, jer oni prema međunarodnim konvencijama nisu više deca, stiču punoletstvo sa 18 godina, a negde stiču, doduše, i sa 21 godinom. Kod nas je to sve napravljeno, ne bi li se što brže izgubile sve obaveze države, ne bi li se izgubile sve vladine obaveze.
Voleo bih jedanput, a siguran sam i svi poslanici SRS, da Vlada izađe sa nekim konkretnim rešenjima i konkretnim merama, kako da se određeni problemi koji prouzrokuju neka nova zakonska rešenja, kako da se ti problemi pre svega reše. Tek onda da idemo na nove zakone. Ovako, čini mi se da imamo makar 50 sporednih zakona u različitim oblastima, koji moraju da rešavaju probleme koje smo stvorili donošenjem tzv. sistemskih ili ključnih zakona iz pojedinih sfera ili glavnih oblasti društvenog života. To je ono što pokušavaju da kritikuju narodni poslanici SRS i pozivam poslaničku većinu da prihvati ovaj amandman. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, nije amandman narodnog poslanika Veroljuba Arsića govorio o bilo kakvoj izolaciji, o bilo kakvoj međunarodnoj zajednici, iako je teško danas u pravnoj nauci definisati taj termin. Postoji više različitih definicija i teoretičari i dalje ne mogu da se slože oko toga šta je to međunarodna zajednica, pa bi bilo prilično besmisleno da to rade oni koji mnogo manje znaju od onih koji su stručni za tu oblast.
Što se tiče amandmana narodnog poslanika Srpske radikalne stranke Veroljuba Arsića, on je tražio nešto što postoji kao pravo po pozitivnom Zakonu o društvenoj brizi o deci. Nije izmišljao španska sela, nije nudio bog zna šta novo, već jedno rešenje koje je postojalo i koje još postoji, sve dok se ovaj zakon ne usvoji u našem pozitivnom zakonodavstvu, nešto što je bilo dobro rešenje.
Mislim da mi danas govorimo o tom zakonu, a ne o nečemu šta bi sve srpski narod želeo, šta bi to studentima bilo potrebno, a šta ne. Ako neko misli da je studentima potrebno da plaćaju 60.000 dinara, da, dobro ste čuli, 60.000 dinara košta upis za samofinansirajuće studente na Pravnom fakultetu u Beogradu, ako neko misli da je to dobar zakon, ili unutrašnji pravni akt jednog od fakulteta, e onda ja mislim da to nije dobro, a siguran sam da većina građana Srbije i onih koji šalju svoju decu na studije, to takođe ne misle.
Svojevremeno sam još kao učenik u srednjoj školi, a kasnije na fakultetu, kao jedan od najboljih studenata, dobijao državnu stipendiju. Država je stipendirala, nisu to bili naročiti iznosi, ali je država htela valjda da kaže kako vodi računa o onima koji su najbolji đaci i studenti. Mislim da se zvala - stipendija za razvoj naučnog i umetničkog podmlatka Republike Srbije, ne znam da li to i danas još postoji. Ali, to nema nikakve veze sa ovim o čemu mi danas razgovaramo.
I ponovo se vraćamo na ono što sam mislio da smo raščistili pre nego što je data pauza u 14,00 časova, govorio sam o tome da imamo sporedno zakonodavstvo, koje predstavlja veliki problem za našu zemlju. Imamo neuređen pravni poredak, neuređen pravni sistem u celini. Vi imate krivična dela ljudi, ne u jednom krivičnom zakonu, nego u 70 raznih zakona imamo krivična dela, o prekršajima da i ne govorimo, o privrednim prestupima da ne govorimo, umesto da imamo zakonik za celu oblast.
Šta radimo u ovoj oblasti - imamo jedan Zakon o društvenoj brizi o deci, prilično dobar zakon; ne nešto što bi posebno značilo našim građanima, ali jedan solidan i korektan zakon. Sada taj zakon razgrađujemo, rušimo, jer se u prelaznim i završnim odredbama kaže - danom stupanja na snagu ovog zakona prestaju da važe ti i ti članovi Zakona o društvenoj brizi o deci; i sada u istoj sferi društvenog života imamo još jedan zakon koji se time bavi, pa se sada vi snađite koji ćete službeni list da pogledate, odnosno koji službeni glasnik da pogledate, u kom zakonu da tražite svoja prava, gde da nađete svoje obaveze, šta je ono što država vama čini, a šta je ono što dajete državi?
To je ono što predstavlja ključni problem našeg pravnog poretka danas, a o tome, čini mi se, malo ko hoće da govori.
I da kažem na kraju šta je suština, za one koji nisu pročitali ovaj amandman - mi, dakle, tražimo da se pod školovanjem, u smislu ovog zakona, podrazumeva obrazovanje u svojstvu redovnog učenika u srednjoj školi, koja je obuhvaćena mrežom škola čiji je osnivač Republika Srbija, odnosno AP Vojvodina, da se tome samo doda - i redovan student na višim školama i fakultetima, i ništa više.
Mislim da to nije veliko opterećenje za državu, posebno što se zaista radi o minimalnim iznosima, o nečemu što za državni budžet ne bi trebalo da predstavlja veliki teret, a na ovakav način samo pokazujemo da postoje određene restrikcije, niko ne zna zbog čega.
I sada, to možete uvek da objašnjavate floskulama ili praznom pričom - e, danas nas obožava svet, vidim kako nas obožava, vidimo svi; sutra će nam ovde doći "Solanini mali" da nam objašnjavaju kako nam je nestala država, kako ćemo da hapsimo jednog, drugog, trećeg ili petog, koliko je kila srpskog mesa isporučene, a od tih para nema nigde ništa i narod živi sve teže.
Narod samo traži da živi normalno, da živi bolje, a ovaj zakon, da je marketinškog tipa, da je to razlog zbog čega se donosi, pokazuje činjenica da je, bukvalno, istrgnut, izvučen iz onoga što je spadalo u Zakon o društvenoj brizi o deci. Ništa novo nije doneto, osim što su neka prava roditelja, neka prava dece neuporedivo restriktivnija nego što su bila po pozitivnom zakonu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SRS je pokušavala amandmanima na čl. 14, 16, 19. i 20. da utiče na izmenu loših zakonskih odredbi. Međutim, pošto to nismo uspeli, a svi amandmani poslanika SRS su bili očigledno pripremljeni, i usklađeni na jedinstven način, pošto bi celovito regulisali čitavu oblast, čitavu zakonsku materiju, zato ovaj amandman sam, izdvojen, ukoliko bi bio prihvaćen, ne bi značio nikakvo poboljšanje i ne bi predstavljao ništa za decu. U svakom slučaju, zato što vladajuća većina, vlast nije imala razumevanja da prihvati prethodne amandmane poslaničke grupe SRS, ovakav član 21. jednostavno mora da ostane, jer neko mora da vrši usklađivanje sa indeksom troškova života i to mora da bude republički organ uprave nadležan za ovu društvenu oblast. Zato poslanička grupa SRS povlači ovaj amandman.
U međuvremenu moram da kažem da smo mi uzeli Zakon o društvenoj brizi o deci još jedanput, proverili sve ono što smo i o čemu smo govorili i, zaista, ako primenite ove cenzuse o kojima je malopre bilo reči, a čije su povećanje predviđali poslanici srpskih radikala, a i neki drugi u Narodnoj skupštini Republike Srbije, oni su prepisani. Vlada Srbije čak ni u tom pogledu nije imala nikakvih inovacija, ništa novo nije ponudila narodu i građanima Srbije, pa čak ni to da to za decu ometenu u razvoju ili hendikepiranu decu cenzus bude povećan sa 20 na 30%. To samo pokazuje kako se prave tehnički zakoni, kako se fabrikuju, ne bi li moglo narodu da se priča i da se građanima Srbije zamazuju oči kako teku reforme, kako će da žive mnogo bolje, a od tog boljeg života nema ništa. To je ostala prazna priča, obećanja koja nikada neće biti ostvarena.
Dakle, kao što sam rekao, zbog toga što nisu prihvaćeni prethodni amandmani SRS, koji su ukazivali na to kako bi trebalo ovaj zakon da bude uređeniji i šta bi bilo u interesu naroda, šta bi bilo u interesu građana Srbije, ovaj amandman smo primorani da povučemo.

Dame i gospodo narodni poslanici, molio bih vas za malo strpljenja, znam da čekate ove Solanine male, oni će sutra doći, neće danas, pa izdržite još sat vremena. Amandman narodnog poslanika SRS, gospodina Božidara Vujića, upravo je u skladu sa onim na čemu smo insistirali ovih nekoliko dana koliko traje rasprava u načelu i u pojedinostima povodom ovog zakona.
A i tu, u obrazloženju odnosno u odgovoru Vlade zašto odbija ili ne prihvata amandman Božidara Vujića, vidi se neprincipijelnost Vlade Republike Srbije. Ko je to pisao, da li je to pisala ministar ili je to pisao neko od stručnih službi, potpuno je svejedno. Odgovor opet ide protiv onoga što je ministar jutros rekla.
Naime, tu se kaže da ga Vlada ne prihvata iz razloga što se naknada troškova boravka u preškolskoj ustanovi za decu bez roditeljskog staranja uvodi kao socijalna mera i mera podrške samo onim starateljskim i hraniteljskim porodicama kojima su, pored realtivno slabog materijalnog statusa, zbog drugih kvaliteta poverena deca bez roditeljskog staranja.
Apel SRS jeste da se briše stav 3. člana 23, da izjednačimo decu bez roditeljskog staranja, da na takav način izjednačimo i starateljske i hraniteljske porodice. Zašto bi bio kažnjen onaj koji ima nešto više, koji može sebi da priušti više, ako je već pokazao svoju velikodušnost i veliku ljubav prema deci time što je primio neko dete, time što ga izdržava, što ga odgaja, što ga vaspitava, što mu obezbeđuje prehranu.
Sada, zato što nije baš tako siromašan kako je Vlada zamislila, on ne može da ima obezbeđena prava iz stava 1. člana 23. Dakle, to je suština amandmana narodnog poslanika Božidara Vujića, poslanika SRS. Pozivam vas da to prihvatite, jer čak stav 3. je u suprotnosti sa stavom 1. ovog člana zakona. Da bismo izbegli takve kontradikcije u jednom zakonu u našem pravnom poretku u celini, molim vas da ovaj amandman prihvatite.

Dame i gospodo narodni poslanici, trebalo bi, i naravno to ne činim iz demagoških razloga, već zato što mi se čini da svaki poslanik to treba da na takav način oseća, da posebno vodimo računa kada je reč o deci ometenoj u razvoju i da pazimo na svaku reč, na svako slovo, da izvršimo svuda pravno-tehničku redakciju gde je ona potrebna, kako bismo u njihovom interesu, najboljem interesu, doneli zakon.
Naime, član 24. govori o naknadi troškova boravka u predškolskoj ustanovi za decu ometenu u razvoju. Ministar Matković se malopre osvrnula na treći stav ovog člana, u kome se kaže da se predškolskoj ustanovi u kojoj se organizuje posebna grupa za decu ometenu u razvoju obezbeđuje nadoknada troškova po detetu u visini učešća korisnika u ceni usluge. Te posebne grupe se ne obrazuju tako često. Zašto posebno razdvajati decu ometenu u razvoju. To je mala kategorija našeg stanovništva. Mali je broj takve dece. Nema potrebe posebno ih i naročito razvrstavati.
Drugo, mi imamo veliki problem, ne znam koliko ste upoznati, siguran sam da mi ministar neće dati da pogrešim, da danas u Srbiji nemamo srednju školu za decu ometenu u razvoju, koja su mentalno očuvana, već ta deca idu, verovali ili ne, čak u Podgoricu. O tome, na žalost, očigledno nismo dovoljno vodili računa. Današnja vlast još manje, i zato tražimo, nema tog pravnika, evo neka izađe neko od pravnika iz DOS-a, ne moram to ja da govorim kao neko ko je pravnik, besmisleno je da stoji ovo - dela, u prvom stavu, gde se kaže da deca predškolskog uzrasta ometena u razvoju imaju pravo na naknadu dela troškova. Čak i da ste u pravu, gospođo ministar, to "dela" bi bilo suvišno, bilo bi rogobatno, bilo bi pravnički neutemeljeno da nema svog suštinskog značaja.
Dakle, zato, ukoliko vi mislite da je u pitanju samo pravno-tehnička redakcija, pozivam vas da prihvatite amandman narodnog poslanika SRS Dragoljuba Stamenkovića, posebno zbog stava 2. kojim se ponovo na izvestan način ograničava pravo na naknadu troškova - to ostvaruju samo deca ometena u razvoju, pod uslovom da je za njih ostvareno pravo na dečiji dodatak. Ako neko pređe onih 2.750 dinara ili ne ostvari pravo na dečiji dodatak, e onda opet neće imati ovo pravo, iako je reč o detetu ometenom u razvoju.
Zato vas pozivam da prihvatite amandman narodnog poslanika Dragoljuba Stamenkovića, predstavnika poslaničke grupe SRS. Siguran sam da se ni vi, niti bilo ko drugi iz poslaničke većine neće pokajati. Uostalom, mislim da smo podneli veliki broj veoma dobrih i veoma ozbiljnih amandmana. Danas nijedan od tih amandmana nije prihvaćen. Evo, bar na ovom primeru treba da pokažete svoju dobru volju i da ovaj amandman poslaničke grupe SRS prihvatite.

Dame i gospodo narodni poslanici, na član 25. predloženog zakona narodni poslanik Dragan Čolić podneo je amandman u kome se kaže da se taj član i stav 1. menja i glasi: "Deca predškolskog uzrasta bez roditeljskog staranja u ustanovama socijalne zaštite, deca sa smetnjama u razvoju u ustanovama socijalne zaštite i predškolskim ustanovama imaju pravo na organizovan vaspitno - obrazovni program u trajanju od tri do pet sati dnevno".
Vlada je obrazložila da se ta pitanja uopšte ne uređuju predloženim zakonom. Šta je bio smisao ovog amandmana, objasniću u dva primera. Naime, stav 1. člana 25. kaže da deca predškolskog uzrasta iz materijalno ugroženih porodica, kao i deca bez roditeljskog staranja i deca ometena u razvoju koja nisu ostvarila pravo u skladu sa članom 23. i 24. ovog zakona imaju, u zavisnosti od materijalnog položaja porodice... Naš je cilj da to pre svega ne zavisi od materijalnog položaja porodice, što se provlači kroz ceo zakon, gde nije više reč o merama populacione politike, već posebnim merama socijalne politike, iako je to ministar pokušala više puta da negira i demantuje, ali očigledno da samo obrazloženje Vlade Republike Srbije je to do sada više puta demantovalo.
Poslanička grupa Srpske radikalne stranke je podnošenjem većeg broja amandmana na predloženi zakon pokušala da izmeni jedan Predlog zakona koji nije dobar, Predlog zakona koji je morao da bude mnogo drugačiji, ako hoćete pravno - tehnički uređeniji, ali istovremeno zakon koji je morao roditeljima i deci da garantuje neuporedivo veća prava nego što su oni dobili ovim zakonom. Prepisivanjem, pa čak stavljanjem restriktivnijih odredaba od onih koje danas postoje u pozitivnom Zakonu o društvenoj brizi o deci (pokazuje se da je to samo izmišljanje jednog novog zakona, davanje njemu drugačijeg imena) i malim uskraćivanjem prava našoj srpskoj porodici, Vlada ne želi da izbegnemo opasnost od bele kuge i očigledno nema ozbiljne namere u sprovođenju drugačije populacione politike.
Zašto sam rekao da ću navesti i drugi primer i zašto je važan ovaj amandman narodnog poslanika Dragana Čolića? U vašim novinama DOS-ovskim (čast izuzecima, možda jednim dnevnim i nekim nedeljnim novinama), piše sledeća stvar - reč je o prijavi protiv direktorke specijalne škole u Vranju, izvesne Verice Stevanović, a uzgred nemam pojima o kome je reč tačno. Zašto je to važno? Važno je zato što je prijavljeno da ta deca imaju svog logopeda, da deca ometena u razvoju imaju svog logopeda, a ta deca nisu imala svog logopeda, zato je važno da se zbog takvih stvari kaže i jasno stavi u zakon kakve su obaveze, kakav mora biti obrazovno - vaspitni rad. Ne znam zašto bismo to izbegavali i zašto ćemo zbog obrazovno - vaspitnog rada da pravimo još jedan zakon, pa ćemo imati 10 sporednih zakona i niko živi neće znati u kom zakonu će moći tačno da sagleda koja su mu prava i obaveze.
Poslanička grupa Srpske radikalne stranke učinila je sve da vas uveri da prihvatite neke izmene, da prihvatite neke naše amandmane. Do sada nismo imali tu sreću i gotovo sam uveren da će i na ovom poslednjem amandmanu poslanika srpskih radikala rezultat biti isti. Žao mi je što dobrom delu, da ne kažem većini, od vas nije stalo ni da čuju naše obrazloženje i naše objašnjenje. Znam ja, gospodine Mićoviću, da vam je više stalo da slušate ove Solanine male, sutra će oni, ali, izvinite, nama je važno i o ovome danas da govorimo. Ako hoćete, prihvatite ovaj naš amandman, a ako ne, nemojte. Poslanička grupa Srpske radikalne stranke će glasati protiv ovakvog zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SRS u Narodnoj skupštini Republike Srbije, čini mi se, i danas, i prethodnih dana, i prethodnih meseci, bez obzira na hajku koja se vodi protiv srpskih radikala, bez obzira na potpunu zabranu da se srpski radikali pojave u bilo kom elektronskom mediju na centralnom nivou u Beogradu, a ta zabrana važi samo za Srpsku radikalnu stranku, pustiće i neke druge opozicione stranke, na kašičicu, ali nas ni za živu glavu,        bez obzira na sve pritiske, bez obzira na sve falsifikate i izmišljotine, na sve klevete, nijednog trenutka nismo pokazivali nikakvu vrstu ostrašćenosti, niti smo govorili kako ćemo vam uzvratiti  jednoga dana.
Ne pada nam na pamet. Ništa u mom istupu, niti u govoru poslanika SRS, nije bilo ostrašćeno, niko ništa nije izmišljao. Ja sam rekao jednu stvar o kojoj očigledno niko nije želeo da vodi računa.
Žao mi je što gospođa ministar na to nije obratila pažnju, to je bila suština primedbe srpskih radikala i narodnog poslanika Dragana Čolića, a to je ovaj centralni deo stava prvog člana 25, u kome se opet govori o zavisnosti od materijalnog položaja porodice, to je ono na čemu smo, čini mi se, u deset ili petnaest amandmana danas insistirali, to je ono o čemu smo govorili, to je ono što je, ne samo programsko opredeljenje SRS, već mi se čini i nešto što bi trebalo da važi za sve poslaničke grupe, za sve narodne poslanike u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Naravno, razumem i vas, kao politički protivnici tražite mogućnost da ukažete na neku našu nelogičnost, da ukažete na nešto gde bismo mi možda pogrešili, ali tamo gde se to desilo, gde je bilo nelogično ili neusklađeno sa prethodnim članovima ili stavovima, gde smo podnosili amandmane, sami smo, zato što su nam prethodni amandmani bili odbijani, te amandmane povlačili, tako da smo i te kako vodili računa i dobro znali kada je i kojem amandmanu mesto da se nađe pred poslanicima; i, razume se, smatrali smo da narodni poslanici treba da pruže podršku tom amandmanu.
A najlakše je poslaničkoj većini da je to ne interesuje, jer znate u kojim uslovima i za koje vreme smo morali da napišemo ovolike amandmane, koliko smo radili na tome da te amandmane napišemo. Najlakše je smejati se, nipodaštavati tuđi rad, nipodaštavati tuđe angažovanje i reći - to što vi radite, to radite da biste napadali nas kao političke protivnike.
Ne zaboravite da parlament ima u korenu reči latinski, francuski i italijanski, značenje - pričati, govoriti. Za to služi Narodna skupština Republike Srbije, a ne za neke druge stvari, ali šta ja da radim. Hvala vam.