Evo, imam još jednu rečenicu. Ne mogu da shvatim da je njemu najveći problem u životu to što govorim dva minuta duže. Jedino što zna to je - prešao si dva minuta, prekoračio si minut. Nisam vam rekao nijednu jedinu reč ni o politici DOS-a ili bilo šta drugo.
Dakle, očekujem i nadam se da ćete u predstojećem periodu i neke suštinske izmene predložiti Narodnoj skupštini zbog čega bi eventualno mogli da se nadamao i da pokušamo da izlečimo belu kugu i popravimo položaj lica koja danas zaista imaju najmanja prava. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, tačno je da nema vleiki broj amandmana, jer je svojevremeno, mimo zakona, dakle, uredbom, podzakonskim pravnim aktima Vlade Srbije de facto ukinut zakon. Sada se donosi zakonsko rešenje, koje bi to, reklo bi se, stavilo u pravni promet onako kako bi to bilo potrebno. Želeo bih samo da ukažem na jedan loš manir. Teško da bi iko diskutovao duže od 5 minuta po ovom zakonu i teško da bi iko govorio više, a posebno što nema mnogo amandmana.

Ono što bih želeo da kažem, ne znam zbog čega bi bilo potrebno da se upravo zato ograničava vreme narodnim poslanicima, da se preduzimaju nepopularne mere, da smete da govorite ovoliko ili onoliko. Recimo, nisam planirao da govorim ni toliko vremena, jer ne znam o čemu bih mogao da govorim na osnovu ovakvog zakona duže od 5 minuta. Ovo mi se samo čini kao uvod u neke nove mere, koje planira da preduzme poslanička većina, a koje mediji najavljuju, dakle, prvo skraćivanje diskusija, a zatim ukidanje prenosa itd. Prosto iz principijelnih političkih razloga, razume se kao i uvek i kada je bila u opoziciji i kada je bila na vlasti, SRS ovaj predlog neće prihvatiti.

Dame i gospodo, zbog javnosti, nisam ni stigao do govornice, a neki poslanici DOS-a su već vikali - vreme.
Dame i gospodo narodni poslanici, citiram ministra Vlade Republike Srbije, koji je malopre govorio. Prva rečenica mu je bila, nisam do kraja zapisao, nisam stigao, ali ono što sam zapisao je vrlo interesantno i potvrđuje ono o čemu sam govorio malopre. Ministar je rekao: "Zakon je prestao sa važenjem uredbom Vlade Republike Srbije", i iza toga je naveo određeni datum, ne znam tačno koji. Kako to, gospodine ministre, nižim pravnim aktom, u hijerarhiji pravnih akata, može da bude ukinut viši pravni akt? Gde to ima, u kojoj zemlji na svetu? U kojoj zemlji na svetu podzakonskim pravnim aktom može biti ukinut zakonski pravni akt?
Srpska radikalna stranka se još ranije, u periodu pre nego što je DOS došao na vlast, zalagala za ukidanje obaveza iz tzv. dnevnice solidarnosti. Bilo bi, rekao bih, demagoški i bilo bi nekorektno da sada kažemo da smo protiv zakonskog rešenja. Mi smo bili protiv nepravnog rešavanja ovakvog problema, ali suštinski mislimo da bi takvu vrstu obaveze za građane Srbije trebalo ukinuti. Ono što postoji kao problem i ono sa čim ćemo se suočavati u svakom slučaju, jeste činjenica da nisu rešeni problemi onih ljidi koji su ostali bez posla posle dejstava NATO agresije.
Nedavno sam boravio u Čačku i tamo sam čuo za one fabrike koje su pogođene, posebno "Cer", da tamo i dalje ništa ne radi ili gotovo ništa. "Sloboda" se povratila, ona je i ranije uspešno radila i čini nam se da će i sada moći da posluje na tržištu, da li baš onako kako je to moglo da bude ili ne, to ćemo tek videti, zavisi od sposobnosti rukovodstva. Recimo, za "Cer" i mnoge druge fabrike nema nikakvih rešenja, niti za te radnike. Bilo je dobro da je uz ovaj zakonski projekat usledio određeni projekat iz radno - socijalnog zakonodavstva, koji je ministar Vlade mogao ovde da predloži, da se vidi kako će se na konkretan način rešavati njihovi problemi.
Ovo što se navodi u obrazloženju sadržine zakona Vlade Republike Srbije, gde se kaže da sredstva koja se nalaze na računu ministarstva i sredstva koja će se ostvariti na ime vraćanja pozajmica i sredstva preostala po realizaciji usvojenih ekonomsko - socijalnih programa, koristiće se za rešavanje viškova zaposlenih. To je samo pitanje koje nam se nameće povodom onoga o čemu smo već razgovarali.
Dakle, osim ovih slučajeva, gde već imamo određeni broj ljudi koji je ostao bez posla, koliko će još novih ljudi ostati bez zaposlenja, na koji način će se napraviti kvalitetni socijalni program kojim će se ti problemi rešiti, da li će ga uopšte biti, da li će država to znati, da li će to moći uopšte da rešava? Dakle, to su mnogo ozbiljniji problemi sa kojima bi trebalo da se suočimo. Ovo je jedan tehnički zakon koji, rekao bih, valorizuje stanje defakto, ono što je Vlada Republike Srbije, doduše, suprotno pravnim normama, uradila svojom odlukom, mislim još u vreme tzv. prelazne vlade. U svakom slučaju, mislim da je dobro da se ova oblast reguliše zakonom.
Iz tog razloga poslanička grupa SRS-a ni u kom slučaju ne može da bude protiv ovoga, jer mislimo da se time oslobađaju građani jedne obaveze za kojom je u ovom trenutku prestala obaveza. Ta obaveza mora da pređe na državu i država je ta koja mora da preduzme mnogo više da napravi prave programe, nego što je to činila do sada, da učini sve da se vidi na koji način će zaštititi tu socijalnu sferu našeg društvenog života, na koji način će zaštititi one koji su najugroženiji, ako hoćete, posebno one koji su ostali bez posla još pre dve godine, u vreme NATO agresije i koji od tada, osim onoga što je izdvajano za garantovanu zaradu ili minimalnu zaradu, kako danas to nazivate, ništa drugo nemaju. Pitanje je da li oni sebi i svojoj porodici mogu da obezbede egzistenciju. Zato bi bilo dobro i zato očekujemo od Vlade Republike Srbije da će po tom pitanju preduzeti značajnije korake. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne bi bilo loše da zbog građana Srbije neke stvari razjasnimo, kako neko ne bi stekao pogrešan utisak o donošenju ovog zakona i sa drugačijim uverenjem. Naime, Srpska radikalna stranka, odnosno njena poslanička grupa u Narodnoj skupštini, mnogo ranije je predlagala da se ide sa ukidanjem ovog zakona. Pre svega da bi država imala veću obavezu, a da bi se obaveze građana smanjile.
Posebno zato što smo i na takav način, iako je to bilo jedino rešenje, uspeli da pokrijemo samo minimalne egzistencijalne potrebe onih koji su bili najugroženiji zločinačkom agresijom NATO pakta. Međutim, ono što danas objektivno predstavlja problem, ali tu se može razgovarati o nadležnostima, ali pošto u našoj zemlji sve na sebe, sve ingerencije i prerogative vlasti preuzima Vlada Republike Srbije, a ne fedralna vlada, onda nije zgoreg da o tome govorimo u ovom parlamentu.
Reč je o tome kako bismo mogli da finansiramo sve socijalne potrebe naših građana, koji bi to način bio najbolji, šta bi to za ovu zemlju i za njene građane bilo najlakše, a da nam niko ne deli milostinju, i još da nam ne govori kako nam čini znatne usluge, kako nam mnogo pomaže itd. Naime, procena ratne štete, koju je NATO počinio na teritoriji SRJ, a najvećim delom je to na teritoriji Republike Srbije, bilo je nekoliko udara na teritoriju Crne Gore, dakle, jeste preko stotinu milijardi dolara. Pa neka bude i 50 milijardi dolara, neka bude njihova procena - 50 milijardi dolara. Sa 50 milijardi dolara mi kao zemlja možemo da oporavimo sve svoje privredne kapacitete, da još popravimo i podignemo ono što je porušeno od naše komunalne infrastrukture, da ne računamo ono što smo ranije uradili, a što vi niste ništa želeli da uradite, od kada ste na vlasti, dakle, uz sve to, mi bismo mogli sa tim da živimo najmanje 50 godina, da živimo dobro.
E, sada se postavlja pitanje - zašto je neko, a govore nam stalno o socijalnim potrebama u rešavanju problema naših građana, zašto je neko povukao tužbu protiv NATO-a za ratnu odštetu na godinu dana, pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu? Nije to Haški tribunal, to je ovaj drugi Međunarodni sud pravde u Hagu. Zašto je neko povukao tužbu protiv NATO pakta na godinu dana? To je učinio Goran Svilanović. Zašto? Zašto nismo tražili taj novac? Ovde ćemo da idemo da isporučujemo svakog Srbina, da bismo dobili 50 ili 60 miliona dolara.

Veoma precizno govorim o temi, veoma precizno, molim vas da me pažljivo slušate.

Slušajte me pažljivo, pa ćete shvatiti, vrlo precizno govorim o temi.
Mi smo to čak u jednom oglasu, u novom broju "Svedoka" objavili, moći ćete da vidite, gde smo rekli - Majk Tajson za jedan meč dobije 50 ili 60 miliona dolara. Mi ćemo za tih 50 ili 60 miliona dolara, koje opet nećemo dobiti, nego ćemo dobiti genetski modifikovanu sojinu sačmu, da uništimo kompletnu prehrambenu industriju u našoj zemlji. Za sve to moraćemo sve Srbe da isporučimo. Ali, gde je taj novac za socijalne potrebe, koji je potreban u ovom zakonu? On leži u ratnoj šteti. Mi moramo da naplatimo ono što je naše, da ne dobijamo ništa drugo, to je dovoljno da živimo dobro, to je dovoljno da imamo da sve troškove pokrijemo oko popravke, oko revitalizacije naše privrede i sve naše probleme da rešimo.
U čijem je interesu da se to zaboravi, u čijem je interesu da nas više ne interesuje ta ratna šteta? Zašto se o tome ne govori, zašto se o tome ne piše, zašto mi ne tražimo ono što je naše? Ne tražimo ono što je tuđe. Nismo mi bombardovali Vašington, nismo mi bombardovali London, nismi uništili, ako hoćete, ni Stoun Hendž, nismo uništili ni kip slobode. Oni su ubijali našu decu, oni su rušili naše mostove, oni su rušili naše gradove, naše stambene objekte.
Samo tražimo da nam to vrate, da nam to plate, ne treba njihova milostinja. Zašto država nema takvu vrstu inicijative? Ne treba nam njihova donatorska konferencija, koju će čas da imaju, čas neće da imaju, da li će da nam daju konsolidacioni kredit od milijardu, pa posle toga moramo da vratimo milijardu i sto. Odakle da vratimo, od tih milijardu i 900 miliona ćemo da platimo ono što smo im već dužni, tako da ulazimo u jedan krug dužničkog ropstva, i ništa više od svega toga.
Zato mi smatramo da je veoma važno da se Vlada Republike Srbije po ovom pitanju odredi. Takođe bih rekao, kada neko govori o tim donacijama, o tome da će stalno stići, prvi put sam shvatio da je globalna prevara, a to je bilo po usvajanju saveznog budžeta. Kao savezni poslanici, dobili smo predlog saveznog budžeta, u kome smo videli da je potpora saveznom budžetu spolja, u donacijama, dakle budžetska potpora, svega 15 miliona maraka, planirana, znači, 460 miliona dinara. To je otprilike u to vreme bilo 15 miliona maraka, ako imate u vidu inflaciju, koja je bila već do sada 17,6% za ovu godinu, a koja će još biti veća. Onda će to biti mnogo manje, što je bezmalo ništa.
O kakvim se spoljnim donacijama radi, da nije kao o ovima o kojima se govori, da Milan Panić, bez ijednog dinara, uzme najvažnije fabrike u Srbiji, je li tako? Bez ijednog dinara hoće da uzme najvažnije fabrike u Srbiji, najmoćnije, sve ono što nama pripada, ono što pripada nama i državi.

Upravo završavam, a teme se držim, i nije slučajno zašto se zbog toga i progoni Vuk Obradović.
Ali hoću da vam kažem samo još ovo, dakle, to je ključno pitanje. Sve programe u socijalnoj sferi, mnoge programe u ekonomskoj sferi, možemo da napravimo da budu neuporedivo bolji i da svoje probleme rešimo time što ćemo da istaknemo otvoreno, bez straha od bilo koga - da li se to naša država plaši da kaže da smo bili protivpravno i zločinački bombardovani i da tražimo samo ono što je naše?
Ništa nećemo njihovo, samo onoliko koliko vredi to što su nam rušili i to što su nam uništavali. Samo to da tražimo, mi ćemo izaći iz krize. Ako to ne budemo činili, ovde, u ovoj zemlji, nema toliko novca, nema toliko mogućnosti, a to da li će nam dati 50 ili 60 miliona u genetski modifikovanoj sojinoj sačmi, samo nam može doneti gore, može nam doneti lošije, a nikako bolje. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista se zanimljive stvari događaju u sali za sednice Narodne skupštine. Dozvolićete mi da izrazim protest zbog ponašanja predsedavajućeg, jer je izrekla opomenu malopre poslaniku Baraliću, a ni reč nije rekla poslaniku Vukšiću, koji je 6 minuta pričao, a nijednom jedinom rečju ni izbliza nije govorio o zakonu koji je na dnevnom redu...

... A izrekla je opomenu poslaniku koji se isključivo pozvao na njegove reči, ponovio isto ono što je on rekao. A ni reč niste rekli kada je govorio o ljudskoj gluposti i bezobrazluku. Ali, to je izjava sa kojom se slažem. To je tačno gospodine Vukšiću. Nemerljiva je i bezgranična ljudska glupost i ljudski bezobrazluk. U to nema sumnje. Sve ono što ste demonstrirali sa ove govornice, upravo je najbolji primer.
A, što se tiče ovog zakona i onoga o čemu smo govorili, gospodin Vukšić, tzv. dejtonski, nam je ukazao - pošto je on bio jedan od onih koji su savetovali Slobodana Miloševića, nemojte da se čudite gospodine Ivkoviću, što je ovako prošao Slobodan Milošević, ovakvi su bili oko njega, oni su ga savetovali i nije čudo što se nalazi tamo gde se nalazi kako nije kriv NATO, nego su krivi neki drugi. Prelazim na zakon, da se više ne sekirate, jer ne daj bože da smo mi govorili 5 minuta o onome o čemu je govorio gospodin Vukšić, već bismo bili na putu za Prokuplje, Prijepolje. Ko zna gde biste nas sve izbacili.
Dakle, što se tiče same NATO odgovornosti, zbog čega je donet Zakon o sredstvima solidarnosti, čini nam se da kada neko izvrši takav zločin, za zaločin nema nikakvog opravdanja. Ne možete, sve i da postoji, da fiktivno uzmemo određenu stvar, da sam vas uvredio, a da vi posle toga uzmete i ubijete i mene i celu porodicu, to bi bio ne samo neadekvatan odgovor, ne prekomerna upotreba sile, već zločin.
A, ovde čak nije bilo ni toga. Nismo mi želeli da uzmemo i sačuvamo Kaliforniju, Teksas ili Arizonu u Americi, već je naša namera samo bila da Kosovo i Metohija budu u Srbiji i ništa više od svega toga. Da se ne dozvoli svakodnevno ubijanje Srba. Da se, naravno, država obračuna sa teroristima. Samo zbog toga, i ništa više.
I, samo zbog toga i ni zbog čega više NATO pakt je bombardovao ovu zemlju, ubijao naše ljude, rušio našu infrastrukturu i uništavao sve što je stigao. To je ključni razlog. To je suština. A, šta mi imamo posle svega i kakve sve probleme posle svega toga. Ključni problem je kako da se naplati ratna šteta i kako da dobijemo ratnu odštetu.
Umesto da se dogovaramo, da vidimo koji su najbolji mogući načini, na koje sve načine možemo da izdejstvujemo taj novac, gde sve da tražimo, kako sve to da dokazujemo, tu se radi o ogromnom novcu, tu se radi o stotinama milijardi maraka, to je nešto zbog čega može i od čega ova država može, ne samo da preživljava, već dobro da živi i da ulaže u svoju budućnost, a mi se toga odričemo i onda ćemo još da optužujemo Srbe, da su krivi za to što su američke bombe padale na njih, ne bi li vam dozvolili i dali agreman da budete ambasador u Švajcarskoj, ili u nekoj drugoj zemlji. A neće sada da vam ga daju, jer ste sarađivali sa Slobodanom Miloševićem, bili tamo aktivni u vojnoj službi itd. pa sada je potrebno, da biste im se dodvorili na takav način, potrebno je da što više napadate sopstveni narod, sopstvenu vojsku, rukovodstvo Srbije i SRJ itd.
To nije ni moralno, u krajnjoj liniji, i zato mislim da, kada usvojimo ovaj zakon, i predlažem Vladi Republike Srbije, da razmotri to i da poslanička većina u Narodnoj skupštini razmotri ono što je važno, ono što je zaista od vitalnog značaja - kako možemo da dobijemo novac, naš novac, ono što nama pripada, a to je novac od ratne štete.

Stvarno ne mogu da verujem, pričam o novcu, koji treba da dobijemo, i ništa drugo.

Pa jeste li vi čitali to?

Pa niste vi čitali Predlog ovog zakona, ali nije važno, završavam, u krajnjoj liniji. Samo da se to vidi, to je mnogo važnije pitanje, ako hoćete, čak i od pitanja sukcesije, kome smo takođe pogrešno pristupili, mnogo važnije pitanje, jer tu leži naš spas, a ne u njihovoj navodnoj pomoći i navodnoj milostinji, jer, ukoliko nam  plate ono što su nam objektivno dužni, ne treba ni pomoć, ni milostinja.
Ovo je naše i ne tražimo ono što je njihovo. Ništa drugo nam nije potrebno. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, moram da primetim da možda nisam dovoljno pametan verovatno (Glas iz sale: To znamo.), ali nisam razumeo, ma to mogu i da priznam, to mogu i da kažem, a možda imam dovoljno hrabrosti da to saopštim javno, a za vas svi znaju, a da ne morate ni da govorite uopšte to, podrazumeva se, problem je u tome što vi ne znate da toga nema dovoljno. Molim vas da opomenete ove koji dobacuju, a nikada nisu imali ni znanja, ni znanja...

Ne mislim na gospodina Tomislava Nikolića, jer njega nisam čuo, već sam čuo izvesnog poslanika DOS-a, ne znam koji je. Ako hoćete, u svakom slučaju...

Molim vas da vi budete korektni i da svoje nesuvisle šale zbijate sa onima sa kojima možete da ih zbijate, a ne sa pametnijima od sebe, a ja evo priznajem (smeh) da je Tomislav Nikolić pametniji od mene, kamoli od vas, tako da nema potrebe da dalje idete i da sa takvim stvarima dobacujete.