Poštovana predsedavajuća, vrlo važan član zakona koji ustvari govori na koji način je razmišljano, kada su se definisala rešenje u ovom zakonu. Naravno, ovim želim da podsetim državnog sekretara rada s kojim smo mi imali sasvim jednu drugačiju raspravu i na Odboru za lokalnu samoupravu. Čuli smo informaciju da se to odnosi na grupe građana, posle je ministar u raspravi u načelu rekao ustvari da se to odnosi na političke stranke. Suština ovog problema o kome raspravljamo danas i ovog člana jeste u tome da na sve moguće načine dezavuiše političke stranke i njihovu ulogu u političkom životu.
Na koji način? Sva rešenja kad se pogledaju kao jedna celina ne da su kontradiktorne jedna drugoj, nego će u praktičnoj primeni kada sva dođe u realizaciju izazvati takav haos, da je teško moguće sad u ovom trenutku sagledati posledice po pojedine lokalne samouprave. Šta vi dobijate ovim rešenjem? Trideset potpisa po kandidatu na jednoj listi političke stranke. Vi ste napravili takvo rešenje da imamo zatvorenu listu i da je mandat odbornika slobodan u onom trenutku kada mu skupština i jedinica lokalne samouprave taj mandat konstatuje. Uloga političkih stranaka, po vašem Predlogu zakona, je samo da bude jedan, kako bi nazvao, jedan kanal do sticanja mandata. Nijedan od kandidata na listi za odbornike ne mora da skupi te potpise. Ne postoji obaveza. Postoji obaveza samo 30 potpisa po kandidatu. U nekim političkim strankama ili u delovima političkih stranaka i pojedinim odbori slabije organizovani, za veliki broj kandidata te potpise skuplja samo organizacija te političke stranke.
Zamislite situaciju i apsurd koji ste napravili. Taj kandidat niti mora da skuplja potpise za sebe, niti mora da učestvuje u kampanji, jednostavno, dovoljno je da se nađe na listi postojećih odbornika. To je apsurd koji ste vi ovde napravili. Druga je stvar da se ne slažem apsolutno sa obrazloženjem koji je dato ovde za odbijanje amandmana da je indicija Predloga zakona, mislim i na Zakon o političkim strankama, da se vrši registracija, da se skupljaju potpisi zbog toga što se, kako se ovde kaže, kod predlagača, političke stranke i koalicije političkih stranaka.
Gospodo, mi smo ovde imali raspravu o Zakonu o političkim strankama. Jeste ovde bilo zalaganje od strane ministra da se vrši i kontrola i registracija opštinskih i gradskih odbora, što je bilo zadiranje apsolutno u slobodu političkog organizovanja. Posle toga, Vlada RS nije uspela, sad će to da vrati političkim strankama tako što će terati da na lokalnim izborima skupljaju potpise. To je apsolutno nešto neverovatno. Vi kršite sopstveni zakon koji ste doneli ovde u Narodnoj skupštini. U krajnjoj liniji, mi nismo dobili ovde obrazloženje da ga primenjujete, kao što nismo dobili obrazloženje i vrlo je nekorektno pisati to, kad je u pitanju amandman koji se odnosi na skraćivanje roka za lokalne izbore. Poziva se na Ustav RS.
Gospodo, Ustav RS definiše rokove za izbore narodnih poslanika. Nađite mi član Ustava RS koji govori o rokovima za izbor odbornika u skupštini jedinica lokalne samouprave. To ne postoji. Pogledajte apsurd u koji ste došli, pokušavajući da ovaj zakon prilagodite Zakonu o izmenama Zakona o narodnim poslanicima. Isti ministar, gospodin Milan Marković, je u decembru 2007. godine branio Zakon o lokalnim izborima i branio je zdušno rok od 90 dana, kao rok u kome treba da se održe izbori. U tom istom trenutku, u decembru 2007. godine, isti ovaj Ustav je bio na snazi. Ustav koji ne govori o tim rokovima. Sad posle tri i po godine, isti ministar dolazi ovde i obrazlaže da ga treba uskladiti sa Ustavom. Zašto to nije učinjeno u decembru 2007. godine kad je Ustav RS već godinu i nešto bio na snazi. Sećam se te rasprave unutar te radne grupe koja je bila formirana, na kojoj sam i sam učestvovao, da tog roka nema. Jednostavno, ovde je namera očigledno, ako se planira raspisati zajedno izbore, da se mimo Ustava i mimo svih odredaba usklade ti rokovi i za izbor narodnih poslanika i za izbor odbornika.
Ova činjenica da terate političke stranke i da ih pretvarate jednostavno, dajte im ovakvu jednu ulogu, kakva verovatno ne postoji ni u jednoj demokratskoj zemlji. Primer je da obesmišljavate izbore. Ključni izbori će, po vašem zakonu, biti izbori u opštinskim i gradskim odborima. To su ključni izbori. Lobiranje u gradskim i opštinskim odborima. Ko izlobira većinu da se nađe u vrhu liste, taj je izbore završio. Ne mora da skuplja potpise, ne mora da podeli nijedan letak, ne mora niko od građana da vidi. Može da ode na letovanje ili zimovanje, kad budu izbori, da ga niko ne vidi,on će biti odbornik. To je rezultat ovog što ste vi uradili. Samo je dovoljno da ima dovoljnu snagu unutar svog gradskog i opštinskog odbora. Obesmislili ste potpuno izbore.
Šta građani biraju? Ne biraju apsolutno ništa i nikog. Oni kad vide listu, ta lista, ovde je gospodin ministar, da li ima statistike koliko je građana ikad pogledalo listu koja je bila predmet izbora na nekim lokalnim, listu i na parlamentarnim izborima, a koliko je građana pogledalo liste svih političkih stranaka, koalicija, koje u nekoj sredini učestvuju na lokalnim izborima da bi videli ko su kandidati. Mislim da se tu radi o promilima. Građani vide nosioca liste i njegovo ime na glasačkom listiću. To je nešto što se realno događa. Sad kandidat ne mora da obiđe nijedno jedino domaćinstvo, on se ne mori ni unutar sopstvene stranke za mandat, da dobije, napravi rezultat, napravi bolji rezultat od svojih kolega na odborničkoj listi, da bi na osnovu rezultata rekla, stranka rekla, da ti ćeš biti odbornik jer si napravio rezultat u nekoj sredini.
Znači, nema nikakvog takmičenja unutar liste. Između kandidata unutar političke stranke, da ne govorim da nema nikakvog takmičenja između političkih stranaka, osim onog globalnog takmičenja, jer će se ustvari svi izbori odvijati tako da će građani, obzirom da je obesmišljen način izborne kampanje na lokalnom nivou, gledati kako se glasa na centralnom nivou. Onaj ko bude glasao za listu na republičkom nivou, taj će, ne znajući nijednog kandidata na lokalnim izborima, verovatno glasati i na lokalnim izborima. Prema tome, izbore ste sveli na izbore unutar stranaka i to samo na sednice gradskih i opštinskih odbora koji će to da odlučuju, a građane ste isključili iz bilo kakvog procesa odlučivanja i dva ključna stuba parlamentarnog sistema, a to je učešće građana i izbor građana i političke stranke, kao nosioce političkog života, vi ste potpuno isključili. Ostali su odbornici koji su stekli mandat tako što su bili snažni u svojoj stranci, slobodni da sad svoju političku volju stavljaju na raspolaganje, verovatno saglasno svojim političkim interesima.
Prema tome, postavio bih pitanje ministru. Prvo pitanje jeste - gde u Ustavu piše rok od 60 dana za izbore za lokalne samouprave, pošto se ovde i u odbijanju amandmana i obrazloženju zakona poziva na taj rok? Sa druge strane, Zakon o političkim organizacijama je takav da je apsolutno dovoljno da je politička stranka registrovana, saglasno skupljenim potpisima da može da učestvuje u političkom životu na bilo kojim nivoima. Nađite mi u tom zakonu odredbu koja isključuje to pravo političkih stranaka i nalaže im da skupljaju potpise na nekom drugom nivou na kome se održavaju izbori. To bih voleo da čujem, koja je to odredba koja to isključuje i govori da političke stranke moraju da skupljaju potpise za lokalne izbore, a ne moraju za parlamentarne izbore.
Znači, previše ste ovde rastegli tumačenje pojedinih normi ili, u krajnjoj liniji, zamišljate da postoje te norme, iako one u stvarnosti, u Ustavu Republike Srbije, u Zakonu o lokalnim izborima i u Zakonu o političkim strankama ne postoje. To je ovde, kako je rekao ministar Marković, njegovo viđenje kako bi stvari trebalo da izgledaju. To je nešto drugo u odnosu na ono što piše u zakonu, a u Zakonu o političkim strankama piše – registrovan si, učestvuješ na svim nivoima.
Prema tome, loš ste zakon, gospodine ministre, ovde predložili. To je jedan krpež raznih, kako kažete, standarda, koje u svojoj zajedničkoj primeni dovode do katastrofalnog stanja koje će sasvim sigurno potresti lokalne samouprave posle sledećih izbora, ali nadasve isključiste građane iz izbora, iako smo govorili da je to ključna stvar. Pogotovo ni na koji način niste motivisali, kako ste ovde često i u raspravama koje smo imali govorili, unutarstranačko političko takmičenje. U ovom trenutku, sa ovim predlogom zakona, ono apsolutno više ne postoji.

Hvala. Gospodine ministre, otvorili smo zaista sada jednu ozbiljnu raspravu i suštinsko pitanje na osnovu svog vašeg izlaganja jeste kako vi uopšte vidite ulogu političkih stranaka na osnovu predloga koji ste ovde nama izneli? Šta za vas znače političke stranke u situaciji kada ih izjednačavate sa grupom građana, potpuno izjednačavate? Zašto su političke stranke skupljale potpise, registrovali se ako ne mogu da učestvuju u političkom životu. To što sada imate bojazan da će sve to političke stranke učestvovati u lokalnim izborima, znate šta neke političke stranke nemaju ni jedan ili dva opštinska i gradska odbora, a ne da skupe jednu trećinu liste.
Prema tome, degradirali ste političke stranke samom činjenicom da ih tretirate kao grupe građana. To je činjenica i grupe građana i političke stranke imaju isto pravo i istu stvar moraju da rade da skupljaju potpise. Znamo mi da smo imali obavezu da skupljamo potpise, ali znamo da smo doneli Zakon o političkim strankama. Prema tome, treba usaglasiti i vaše izjave kad je bila raspravo o tom zakonu, a i tu činjenicu. Zanimljiva je konstatacija u kojoj zemlji mi imamo u ovom trenutku blanko ostavke.
Pitam vas gospodine ministre u kojoj zemlji na svetu imamo ovakav izborni sistem kojim vi nama nudite? Kombinaciju blanko ostavke, zatvorene liste i redosled koju zemlju na svetu? Molio bih vas da date odgovor ovde, jedan primer kojim ste se vi rukovodili kao pozitivan primer, nadam se da takav postoji u svetu i da Srbija treba na njega da se ugleda. Koji je to primer?
Znači, govorite o vrhovima političkih stranaka, znate šta gospodine ministre, vrhovi političkih stranka će u ovom trenutku imati samo ulogu da izaberu odbornike na listama i to da ih poređaju onako kako vrh političkih stranaka hoće. Posle toga, političke stranke nemaju nikakvu ulogu u političkom životu. Hajde, molim vas recite na koji će način političke stranke da utiču na procesu u jednoj ovako, lokalnoj samoupravi kada odbornici ni na koji način, osim moralnog integriteta ili političkog uverenja žele da pripadaju toj političkoj stranci. Znači, na drugi način političke stranke nemaju uvid.
Vi ste ovde pomenuli da Zemun ima 20 poslanika. Da li je teoretski moguć, na osnovu vašeg predloga zakona, da svi odbornici budu iz Zemuna? Govorim teoretski. Da sve političke stranke stave u vrhove liste, samo, isključivo kandidate iz Zemuna, da ne bude recimo ni jedan iz Batajnice. Da li je to teoretski moguće ovim zakonom? Moguće je gospodine ministre, moguće je da dobijemo celu skupštinu, recimo naveli ste primer Zemuna, da svi budu iz Zemuna, ni iz jednog drugog naseljenog mesta na teritoriji Zemun i vi to jako dobro znate i sada vi ovde, pričamo ovde neku priču, a jako dobro znate o čemu sada ja govorim. Govorim o suverenitetu građana. O kom suverenitetu građana vi gospodine ministre pričate? Koga će građanin da bira, šta on bira, kog on odbornika bira?
Naveo sam vam primer, odbornik koji je drugi na listi može da kaže, predsedničke odbora idem na odmor, odoh da putujem, imam nekih obaveza, ne moram da se pojavim i to odbornik. Ako stranka prođe censuz, odbornik sam 100%. Mi sada možemo da pričamo da li je to moralno, da li je to tačno, ali je to činjenica da on ne mora da uloži nikakav napor da bi postao odbornik jer je lista zatvorena, jer je morao da ide redosled kako je ovde planirano.
Ono što sam govorio 60 dana, govorio sam da ste se pozvali na Ustav, da Ustav definiše tu stvar, ali Ustav tu stvar ne definiše, govori o izborima narodnih poslanika i zaista ako mi danas ovde raspravljamo o zakonu o lokalnim izborima kao zakonu koji je prepisao rešenja o zakonu o narodnim poslanicima, onda to nije dobro, to su dve različite vrste izbora i možda baš izbori za lokalne samouprave zahtevaju više vremena, imamo više kandidata za odbornike nego što imamo kandidate za poslanike. Sasvim sigurno da to možda sem činjenice da govorimo o nekom spajanju izbora, može da bude argument da ti izbori traju duže.

Gospodine ministre, poštovana predsedavajuća, verujem da ste i sami svesni da ste danas pred Narodnom skupštinom doneli najgore moguće rešenje, koje se tiče lokalnih izbora. Ne postoji gori način da se uredi sistem izmena lokalnih samouprava od ovog koga ste vi predložili. Obzirom da ste, kao ministar, se zalagali za jedan potpuno drugi sistem izbora odbornika, bilo je za očekivati da vi ne dođete u Narodnu skupštinu i da branite ovo protiv čega ste intimno sve vreme bili. To je nešto o čemu treba naravno da sudi javnost, a i svi narodni poslanici.

Ovim ovako lošim rešenjem, koje će stvoriti ogromne probleme lokalnim samoupravama posle sledećih lokalnih izbora, srušeni su svi principi na kojima treba da počiva jedan parlamentarni sistem, počev od Narodne skupštine pa do lokalnih skupština. Niti će se građani pitati o tome ko će biti njihovi predstavnici u narodnim skupštinama, niti će političke stranke, kao subjekti, aktivni učesnici jednog parlamentarnog sistema, više imati uticaj u kreiranju političkog života u lokalnim samoupravama, kao što će to biti, naravno, i posle parlamentarnih izbora. Znači, ni učešće građana, ni parlamentarnih stranaka, tj. njihovo učešće biće osujećeno ovakvim jednim sistemom. Eventualno, ko će imati određen uticaj na ovaj izborni proces biće vrhovi pojedinih opštinskih, gradskih odbora, a što sasvim sigurno nije u interesu svih političkih stranaka. Tek će to da stvori probleme i lokalnim samoupravama, a i u svim političkim strankama koje budu učestvovale u tom izbornom procesu.

Ovo što ste predložili je nemoć države i ove vlade. Ovo nisu rešenja koja su došla kao izraz političke volje države Srbije ili Vlade RS, nego su ovo rešenja koja su sugerisana, da ne kažem, nametnuta sa strane. Sad kad vi svi pomešate sve moguće standarde kojima ste ovde danas govorili, o participaciji građana, o čemu često volite da govorite u izbornom procesu, o političkim snagama, kao subjektima parlamentarizma, do toga da su poslanici i odbornici vlasnici svog mandata, do toga da građanin treba da zna koga bira, dobijate ovakav jedan katastrofalan, a da ne kažem nakazan zakon koji ste ovde predložili.

On je problematičan iz više razloga. Pre nego što pređem da obrazlažem te razloga, vi ste u uvodnom izlaganju rekli, ovde sam predložio ono što je Narodna skupština spremna da prihvati. Gospodine ministre, nije Narodna skupština mesto gde se donosi politička odluka šta će se usvajati. Trebali ste, da ste bili korektni da kažete ispravnije, ja sam ovde predložio ono što je Vlada RS bila voljna i sposobna da prihvati. Ovo što se sad ovde predlaže je neuspeh Vlade RS, a ne Narodne skupštine. Ovde će se u Narodnoj skupštini voditi ozbiljna debata o ovom zakonu, da se ukaže na posledice koje ćemo proizvesti. Objektivno, vi ste predložili zakon koji je vama nametnut, nesposobni da donesete kao vlast jedno rešenje koje bi unelo političke promene u izborno zakonodavstvo. Nemojte da pričate o tome šta je opozicija nudila ili šta nije. Vi ste vlast i vi kreirate politički život, vi predložite, a opozicione stranke ili DSS kad bude na vlasti, ona će izaći sa svim rešenjima, kako je najbolje urediti izborni sistem.

Osim toga, 2007. godine, kad je ovaj zakon donet, kad je donet sadašnji Zakon o lokalnim izborima, vi ste tad bili ministar i predložili ste rešenja koja se sad ovde menjaju, a između ostalog, i blanko ostavke, a i ugovore koji su, tu treba biti korektan i reći, stvorili stabilnost u lokalnim samoupravama i sprečili velike probleme koji su mogli da nastanu nakon lokalnih izbora 2008. godine. Upravo činjenica da smo to imali i sudska zaštita izbornog prava, jesu obezbedili stabilnost.

Sve to, a reći ću problem i sudske zaštite koji ovde menjate, stvoriće ogromne probleme u narednom periodu.

Doći ćemo u situaciju posle sledećih lokalnih izbora da veliki broj naseljenih mesta u RS neće imati svoje predstavnike. Voleo bih da me demantujete na ovu moju konstataciju. Činjenica je, može se desiti teoretski, da iz jednog jedinog naseljenog mesta, zato što je to volja većine, jednom lokalnom odboru bilo koje stranke budu svi odbornici. Nijedno selo, u bilo kojoj opštini, od severa do juga Srbije, nema nijednog odbornika. Hipotetički to je moguće. U dodeli mandata mora da se poštuje redosled i to je stvar političke volje pojedinih opštinskih odbora.

Drugi problem koji će se stvoriti u toj situaciji jeste, onog trenutka kad tako izabran odbornik i njegov mandat bude potvrđen od strane skupštine lokalne samouprave, tog trenutka bilo kakva, sem moralne veze o kojoj govorite, veza sa političkom strankom ne postoji. Politička stranka ni na koji način ne može da utiče na političke procese u pojedinim lokalnim samoupravama, osim apela na savest ili izražavanje programa ljudi koji su izabrani u lokalnim samoupravama. Isključujete ili derogirate uticaj političkih stranaka kao aktera u političkom životu za šta smo se zalagali svi koji su se borili za mešetarski sistem u RS. Vi ste jednom dali izjavu da se ustvari zalažete za umanjenje uticaja ili snižavanje uticaja i derogiranje uticaja političkih stranaka, a jačanje uticaja građana. Hajde da vidimo gde se ovde građanin pita u izbornom procesu. Ni o čemu. On se ne pita ni o čemu. Ni ko će biti izabran na njegovom mestu, niti se pita da procenjuje politički rad pojedinih odbornika, pa na osnovu toga vrednuje to da li će biti izabran ili neće. On je potpuno izostavljen iz izbornog ciklusa.

Gospodine ministre, ovo je izuzetno nedemokratski zakon koji ste sad ovde predložili. Ovo je pet koraka vraćanje unazad u odnosu na stanje koje sad imamo. Dalje, potpuno je uništena konkurencija, ne postoji konkurencija ni unutar političkih stranaka, ni između političkih stranaka. Navedite mi primer o čemu će se ovde građani takmičiti. Onaj na osnovu procene stranke, ko je u vrhu liste, kad njegova lista bude potvrđena od strane gradske ili opštinske izborne komisije. Ne mora prstom da mrdne u političkoj kampanji, on će biti odbornik. Prstom da mrdne. Onaj ko je ispod toga neće prstom da mrdne, jer zna da neće biti odbornik.

To je ovo što ste vi stvorili ovim zakonom. Gde je onda kvalitet ovog izbornog sistema koji se ovde nudi? Gospodine ministre, kad bez ikakve mere i kriterijuma usvajate sve moguće sugestije koji se nude, morate nekad smoći malo hrabrosti, ponekad malo hrabrosti, danima se spremate, ljudi, kod nas je malo drugačija, specifičnija situacija, ne možemo baš sve u ovom trenutku da prihvatimo šta nam namećete. Lokalne samouprave u Srbiji, naša politička kultura, stanje i problemi su takvi da mi u ovom trenutku to ne možemo da prihvatimo. Ako prihvatimo te vaše standarde u situaciji kad nemamo snagu i političku volju da menjamo izborni sistem, dobićemo ovakav problem i ovakav haos. Ovo je gore rešenje nego što smo imali 2007. godine i tek će biti problema kad se ovaj zakon bude usvojio.

Što se tiče nekih konkretnih rešenja, gospodine ministre, ja bih se osvrnuo na niz stvari koje ste ovde istakli kao tehnička usaglašavanja, a ona mogu stvoriti ozbiljne probleme. Slažem se sa vama da je uvođenje sudske zaštite izbornog prava bio korak 2007. godine u dobrom pravcu i da je stvorio jednu stabilnost u rešavanju izbornih sporova koji su se pojavili. Slažem se sa vama da je postojala u jednoj manjoj meri neujednačena sudska praksa sudova i to je stvorilo probleme da se pojedine skupštine ruše.

Slažem se da je potrebno da se ta sudska praksa ujednači i da je Upravni sud, verovatno kao jedinstveni sud i da na nivou RS taj koji treba da bude.

Gospodine ministre, imamo ozbiljan problem, Upravni sud ima 30.000 predmeta u radu. U kojoj meri će Upravi sud moći da odgovori ovim obavezama znajući ceo postupak koji se sprovodi i znajući da se predmeti rade po datumu prijema predmeta. Ti problemi mogu da se pojave odmah nakon lokalnih izbora, verovatno ih neće biti u meri u kojoj je bilo do sad, jer nema ove vrste sporova koji se odnose na blanko ostavke i ugovore. Biće druge vrste sporova. Upravni sud je prenatrpan i to je ozbiljan problem o kom se moralo voditi računa kad se pristupilo, nije se uzelo u razmatranje, verovatno, za analizu ta tema.

Druga stvar, gospodine ministre, nije jasno zašto ste prolongirali primeni odredaba člana 6. i 8. nakon sledećih lokalnih izbora. To je vrlo nedosledno. Ako se već zalažete ovde javno da odmah nakon prestanka mandata mora prvom narednom odborniku na listi da dobije mandat, sad imate u praksi u Srbiji situacije da odbornicima prestaju mandati. Ako ste hteli da budete dosledni evo već danas i principijelni, onda ta odredba da se primeni. Neko će nekom u Srbiji prestati mandat, treba da dobije prvi sledeći, ako ste hteli da budete dosledni ovde. To što ste prepisali ista rešenja iz Zakona o narodnim poslanicima, ni na koji način vas ne opravdava. Jeste problem da dve različite vrste izbora tretirate na isti način. to ćete pokazati u praksi, taj problem će se pokazati vrlo brzo.

Što se tiče skraćenja roka, istine radi, gospodine ministre, tumačenje koje ste dali je vrlo nategnuto. Ustav govori o rokovima za izbore za narodne poslanike, ne pominju se rokovi za izbore za lokalnu samoupravu. To definiše Zakon o lokalnoj samoupravi. Možda je bolje rešenje bilo ostaviti rok koji je do sada bio od 90 dana. Zašto mora sve da se upodobljava potpuno drugoj vrsti izbora? Znači, ovo usaglašavanje nema veze sa Ustavom i to treba radi javnosti reći. Ima veze sa usaglašavanjem rokova za izbore za narodne poslanike.

Hteo bih da dodam još, ovde je vaš državni sekretar, mi smo imali juče Odbor za lokalnu samoupravu i istine radi želim da ukažem na jedan problem. Na pitanje jednog člana Odbora za lokalnu samoupravu - da li su stranke dužne da skupljaju potpise, vaš državni sekretar je izjavio da nisu dužni, nego samo grupe građana. Mi smo sada čuli potpuno drugu informaciju od vas, da stranke moraju da skupljaju potpise. Što se tiče DSS, to nije problem, ali verovatno će članovi Odbora koji su juče bili zainteresovani da čuju stav o tome sada biti iznenađeni da čuju drugu informaciju.

Prema tome, činjenica je da donosite zakon koji je poguban po lokalne samouprave, koji će stvoriti velike nestabilnosti, koji će stvoriti prostor da se lokalne vlasti smenjuju mnogo češće i mnogo brže nego što je do danas bio slučaj. Vi možete sada reći da će stranke voditi računa koga biraju u lokalne skupštine, ali, gospodine ministre, imajući dosadašnju praksu u vidu, da je bilo velikog broja slučajeva promena političkog dresa i mnogo većeg broja slučajeva promene političkog dresa na lokalnim samoupravama, čak i u situaciji kada su stranke imale mehanizme zaštite kroz ugovore koje su imale sa odbornicima, šta će tek sada biti razlog? Te promene odbornika najčešće su bile motivisane nekim koruptivnim razlozima, a ne samo promenama političke ideologije. Vi to jako dobro znate.

Onog trenutka kada odbornik postane svestan da nikakvu vezu nema više sa strankom, a nije ga birao građanin, znači, nema tu vrstu odgovornosti prema izbornoj jedinici ili građanima, on može tog trenutka da razmišlja kome će dati svoju podršku, nevezano za onog ko ga je predložio. Pretvorili ste stranku u jedan kanal samo za predlaganje. Stranka ovde služi samo da nekog predloži i tu se čitava misija političkih stranaka u Srbiji, po vašem predlogu, završava. Da ne govorimo da se lokalne samouprave nalaze u katastrofalnom stanju, upravo zahvaljujući Vladi Republike Srbije.

Činjenica je da ste uskratili ogromna sredstva koja joj po zakonu pripadaju, kršeći zakon. Činjenica je sada da ste usvojili jedan zakon koji je katastrofalan za veliki broj lokalnih samouprava, i to će vreme pokazati, Zakon o finansiranju lokalnih samouprava. Namećete i sad jedan koncept bez ikakve kontrole, što će dovesti lokalnu samoupravu na najniži mogući nivo u odnosu na periode kada je uveden višestranački sistem.

Gospodine ministre, ovo je neuspeh Vlade Republike Srbije, Vlade u kojoj vi sedite. Moram da kažem, ovo je i vaš lični neuspeh. Sasvim sigurno je bilo prirodno da vi ne izađete pred Narodnu skupštinu sa ovakvim predlogom zakona. Sva odgovornost za ono što će biti nakon izbora biće na vama.

Još jedno pitanje, gospodine ministre. U javnosti se pominje razdvajanje lokalnih i parlamentarnih izbora. Mi smo čuli razne teorije ovde, da je to najpovoljnije rešenje da građani biraju predstavnike lokalnih samouprava. Pitam vas sada ovde, gospodine ministre, kao pravnika koji zna ovu problematiku, recite da li je saglasno sadašnjem Ustavu i zakonu to moguće? Da li je moguće raspisati prevremene lokalne izbore, a da ne prestanu mandati, saglasno Zakonu o lokalnoj samoupravi, u

svim lokalnim samoupravama? Može ako predsednica Narodne skupštine flagrantno prekrši Ustav i zakon i skrati mandate lokalnim samoupravama. To je jedini način, da se pogazi zakon i Ustav i da se kaže – šta nas briga za taj nivo vlasti, mi hoćemo lokalne izbore.

Zna se kako prestaju mandati lokalnim skupštinama. Ako ne zaseda tri meseca i ako nije usvojen budžet. Ne postoji treće. Posle toga se uvodi privremeni organ, pa tek posle toga se raspisuju izbori. Kako može Narodna skupština nekome da skrati mandat? Sa kojim ovlašćenjem? Ne Narodna skupština, nego predsednik narodne skupštine. Molim vas, ministre, pošto se ovde povela polemika o tome, svi se mi slažemo da je to apsolutno neracionalno i da je to trošenje sredstava, ali pravno nije moguće. To je stav DSS. Vi, kao neko ko je nadležan da tumači propise u oblasti lokalne samouprave, bilo bi dobro da nama ovde u Narodnoj skupštini date taj dogovor i da presečemo u javnosti tu polemiku da li je to moguće, da li će neko vršiti pritisak da predsednik Narodne skupštine u nekoj noći potpiše raspuštanje svih skupština i vanredne lokalne izbore. Hvala.

 Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, na početku jedna ozbiljna primedba na način na koji su spojene ove tačke dnevnog reda. Ovo apsolutno nema nikakvog osnova u Poslovniku, spojiti teme koje se odnose na bezbednost, na organizovani kriminal, na kulturu, omladinu i sport samo zato što je neko procenio da će se time ubrzati sednica i da će to biti način da se obrazloži tako što se odnosi na ratifikacije, apsolutno je neprihvatljivo.
Na ovoj sednici ima dosta ozbiljnih tema. Jedna od njih, o kojoj ću govoriti, sasvim sigurno je zavređivala da bude posebna tačka dnevnog reda i da se o njoj ozbiljno rasprava, a to je ovaj predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i organizacije severnoatlantskog pakta o bezbednosti informacija i Kodeksa o postupanju.
Mi smo više puta u Narodnoj skupštini Republike Srbije raspravljali o politici Republike Srbije prema raznim bezbednosnim integracijama. U krajnjoj liniji, sutra ćemo imati ovde jednu sednicu koja će se odnositi na to pitanje.
Bez obzira na to što su razlozi koji su inicirali tu raspravu bili potvrđivanje različitih ugovora koje je Republika Srbija imala sa NATO paktom nikada nije bilo ozbiljne rasprave u Narodnoj skupštini o ovoj problematici. Naravno sagledano u kontekstu ukupne bezbednosne politike Republike Srbije i uloge koju NATO pakt ima upravo u odnosu na ono što se tiče pretnji po bezbednost Republike Srbije.
Što se tiče ovog samog sporazuma on ima niz odredaba koje su izuzetno problematične. Čak u članu 2. direktno zadiru i u suverenitet Republike Srbije. O tome želim upravo da u ovoj raspravi i govorim. U obrazloženju ovog predloga zakona dat je jedan istorijat razvoja odnosa Republike Srbije sa NATO paktom, sa naglaskom, u krajnjoj liniji to je rečeno i od najviših predstavnika Vlade i vojske da će se u narednom periodu ti odnosi produbiti kroz učešće o individualnom akcionom planu partnerstva. Dalje onim drugim programima koje NATO pakt ima. Na tragu toga je i predlog ovog sporazuma koji je potpisan između, ovde već bivšeg generalnog sekretara i ministra odbrane Republike Srbije.
Prvo pitanje je da li je nama bilo neophodno i šta je razlog i koja je korist za Republiku Srbiju od potpisivanje jednog ovakvog sporazuma. Kroz niz odredaba, a pogotovo obrazloženju ovog zakona kaže se da je neophodno da Srbija dobije veliki deo informacija koje su po standardizaciji NATO pakta proglašene za tajne, koje su neophodne Republici Srbiji u procesu reforme i vojske Srbije, a na osnovu rada grupa Srbije NATO za reformu odbrane.
Koliko je nama svima poznato, veliki broj savezničkih publikacija ili ugovora o standardizaciji je javan i ne možemo, niti smo dobili ikakvu informaciju koje su to dodatne informacije koje su Srbiji potrebne da bi sprovodila neophodne reforme i učestvovali u ovom procesu. Takvo obrazloženje nismo dobili, a bilo bi vrlo važno da ga ovde dobijemo.
Ponavljam, na sajtu ovog vojnog saveza imate mogućnost pristupa velikom broju ovih zajedničkih publikacija ili ugovora o standardizaciji.
Ključni problem je način zaštite ovih informacija. Ovde imamo direktan uticaj i zadiranje u suverenitet Republike Srbije. Kaže se u članu 2. – Vlada Republike Srbije prihvata obavezu da svi njeni državljani u obavljanju službenih dužnosti zahtevaju ili mogu imati pristup vojnim informacijama, razmene u okviru aktivnosti od strane Nacionalnog saveta. Podvrgnuti su odgovarajućoj bezbednosnoj proveri. U krajnjem slučaju, ne bismo imali ništa protiv toga da se način bezbednosne provere sprovodi po zakonodavstvu Republike Srbije, ali se u daljim odredbama govori da će se u postupku bezbednosne provere biti određeno kako da se utvrdi da li pojedinac, lice koje ima mogućnost da dođe do informacije da li je to lice, ceni se njegova lojalnost i pouzdanost. Očigledno iz spektra sporazuma lojalnost i pouzdanost je tema NATO pakta, jer teško je da zamislimo da lica koja obavljaju službene dužnosti, državni funkcioneri, nemaju lojalnost prema Republici Srbiji. Naravno, hipotetički je to moguće, ali pretpostavlja se da rade u dobroj meri u interesu Republike Srbije i da samom činjenicom da su na odgovornim državnim funkcijama imaju određene i patriotske pobude da obavljaju u najvećoj mogućoj meri svoju dužnost.
Međutim, činjenica da se u čitav ovaj proces provere i procene lojalnosti ubacuje Kancelarija za bezbednost NATO, koja će zajedno sa nadležnim organom Republike Srbije međusobno utvrditi, to se govori u članu 5, da je strana primalac spremna da informacije koje dobije zaštiti, govori o tome da će se NATO pakt preko svojih institucija direktno mešati u procenu koje lice može dođe u posede informacije koja se njega tiče i ona će procenjivati lojalnost i pouzdanost državnih službenika Republike Srbije.
Ovo je apsolutno neprihvatljivo za Republiku Srbiju i ne vidim nikakav interes da Republika Srbija sa ovakvim odredbama ulazi u odnose sa ovim vojnim savezom.
Ostaje, naravno, takođe nejasna stvar u preambuli ovog ugovora šta se podrazumeva da je Republika Srbija kooperativna partnerska država. Više puta smo u Narodnoj skupštini Republike Srbije raspravljali o ulozi NATO pakta, ne samo u skorijoj istoriji koja je bolna za građane Republike Srbije, ovde smo se više puta vraćali i žrtvama i bombardovanju i materijalnoj šteti nego činjenici da u ovom trenutku NATO pakt, preko svoje uloge koju ima na prostoru KiM, direktno preti po bezbednost Republike Srbije, činjenicom da učestvuje u obuci kosovskih bezbednosnih snaga i faktički učestvuje u stvaranju vojske.
Više puta sam o tome ovde u Narodnoj skupštini govori i smatram da je to jako važno, da je taj segment krajnje praktičan. U odnosu sa tim vojnim savezom moramo sa njim da raspravimo. To je tema koja će se direktno u budućnosti ticati bezbednosti Republike Srbije.
Ne možemo sada hipotetički da razmišljamo koliko će NATO pakt ostati na prostoru KiM tj. KFOR. Najave iz Lisabonske deklaracije prilikom poslednjeg samita ili strategije govore o povlačenju. Možda će se povući za 10, 15 godina, ali će ostaviti stvorenu vojsku lažne države kosovo.
Ako pratite izjave predstavnika tih tzv. institucija dole, oni apsolutno smatraju da se u toku 2012. godine ulazi u proces stvaranje vojske kosova. Naravno, ostala je ta odredba koja govori da će procenu o tome da li su te tzv. bezbednosne snage dostigle određeni kapacitet i nivo dati sam NATO pakt, ali je to činjenica sa kojom će se Srbija suočiti za dve godine, za pet godina, za 10 godina, da na prostoru svoje teritorije, svi smatramo da je Kosovo naša teritorija, imamo naoružane snage i pitanje je kako ćemo se mi prema toj činjenici odnositi u situaciji kada će se i sam KFOR jednog dana odatle povući. Protiv koga su to snage uperene i šta je njihov cilj i zašto su stvorene? To je uloga koju NATO pakt ima na prostoru KiM.
Znam da su predstavnici Vlade i ministri ukazivali na to, međutim to je bilo apsolutno nedovoljno, apsolutno neprihvatljivo da se u atmosferi kada se obučavaju ove snage, bez obzira na ulogu koja im se trenutno daje, ali vidimo tendenciju da se ide ka stvaranju vojske, ulazi u dublje procese i saradnju sa ovom organizacijom je prosto kaže se da je predviđeno da NATO ima izvršni autoritet u odnosu na bezbednosne strane kosova do one ne postignu pun operativni kapacitet, o čemu će odlučiti sam NATO. Može da odluči za godinu dana ako politika NATO bude da odatle povuče svoje snage i ode na neke druge prostore u svetu.
Smatramo da je vrlo bitno zbog dugoročne zaštite bezbednosnih interesa Republike Srbije ovo pitanje ozbiljno shvatiti i uzeti u obzir prilikom izrade svih ozbiljnih strateških dokumenata u oblasti bezbednosti, ali o tome smo više pričali kada je bila rasprava o izveštajima, samim pripremama i kada je u pitanju sama Vojska Republike Srbije.
Sve ovo je jako povezano i sve ovo jako utiče na naše odnose sa ovim vojnim savezom. Smatramo da ni na koji način ne treba da idemo u dalje produbljivanje odnosa sa NATO paktom dok ovu stvar ne raspravimo jer zaista teško je logički objasniti da vi ulazite u dublje faze odnosa u okviru partnerstva za mir i programe koje NATO pakt ima, individualni nacionalni partnerstva, koncept operativne sposobnosti.
Možda ćemo čak učestvovati i u određenim operacijama pod vođstvom NATO pakta, dok on obučava snage koje prete, direktno prete po bezbednost Republike Srbije.
Podsetiću da u strategiji nacionalne bezbednosti, najvažnijem strateškom dokumentu koji je Narodna skupština Republike Srbije usvojila, rečeno je da je proglašenje nezavisnosti Kosova najveća bezbednosna pretnja po Republiku Srbiju i to je tačno. Mi se sa tim slažemo. Ali, tu pretnju nije proizveo sam taj čin nego činjenica da se tamo stvara određena oružana sila, koja će možda imati neprijateljske namere prema Republici Srbiji u nekom trenutku i mi o tome moramo da razmišljamo. I tu oružanu silu obučava, sprema i formira NATO pakt.
Prema tome, u tom smislu i ovaj sporazum apsolutno, uz kažem ona pitanja koja se postavljaju oko zaštite informacija, pogotovo koje su to informacije i za šta su one potrebne Republici Srbiji u procesu odbrane - mi nismo iz samog teksta dobili nikakvo obrazloženje.
U javnosti se u poslednje vreme potenciralo još jedna pitanja, koje kažem, opet je ostalo na nivou izjava i bez obrazloženja i unosi određene zabune i nejasnoće, a to je najava izmene teksta Kumanovskog sporazuma, koji bi se odnosio na temu koja se tiče prisustva naših snaga u zoni vazdušne bezbednosti i kopnene zone bezbednosti.
Nisam siguran da će se ta stvar samo na tome završiti i, sasvim sigurno, da ukoliko se uđe u ovakav jedan proces koji je dosta opasan, jer u samom Kumanovskom sporazumu ima stvari, bez obzira na činjenicu što mi znamo posle čega je on usvojen, ima stvari koje jesu u dubokom interesu Republike Srbije, jer se govori o granicama Republike Srbije prema Albaniji i Makedoniji, jer se govori o mogućnosti prisustva srpskih snaga na prostoru KiM i jer se, u krajnjoj liniji, govori o mogućnosti da KFOR štiti i razoružava snage koje su direktna pretnja po bezbednost starih potpisnica, u krajnjoj liniji ovde, i Republike Srbije.
Vrlo složena i vrlo kompleksna pitanja koja su predmet rasprave. Mi smo, govorim ovde kao predsednik DSS, govorili da je, pored činjenice da je neophodna ova ozbiljna rasprava sa NATO paktom, pre produbljivanja ili razmatranja dalje saradnje u okviru Partnerstva za mir i učestvovanje u nekim drugim programima, raspraviti ovo pitanje koje tiče direktno bezbednosti Republike Srbije. Takođe, smatramo da Republika Srbija treba da podrži sve one bezbednosne integracije koje doprinose ostvarivanju univerzalnih načela koji se odnose na bezbednost i koji se odnose na teritorijalni integritet i suverenitet Republike Srbije.
Smatrali smo da Srbija treba da podrži ideju koja je došla od predsednika Ruske Federacije, Dimitrija Medvedeva, koja se odnosi na novi okvirni sporazum o bezbednosti u Evropi, jer se on direktno tiče interesa Republike Srbije, jer govori o priznanju statusa vojno neutralne države. Govori da ne može unilateralno da se rešavaju bezbednosni sporovi mimo svih učesnika sporazuma, jer garantuje teritorijalni integritet svih zemalja koje su pristupile tom sporazumu. U krajnjoj liniji, sasvim sigurno može doprineti povećanjem mira i bezbednosti na čitavom prostoru Evrope.
Takođe, smatramo da Republika Srbija, ta inicijativa je došla ovde u Narodnu skupštinu, treba da bude posmatrač u organizaciji dogovora kolektivne bezbednosti. U krajnjoj liniji, da bude prisutna u svim institucijama i svim forumima gde se raspravlja o bezbednosti kao jedna vojna neutralna zemlja.
Mislimo da bismo time doprineli, naravno, sarađujući sa svima i učestvujući i u ovoj saradnji sa NATO paktom u okviru Partnerstva za mir, ali sarađujući sa svim koji mogu da doprinesu zaštiti bezbednosnih i odbrambenih interesa Republike Srbije.
Mislim da je ovo jednostrano okretanje ka samo jednom vojnom savezu, nešto što neće sigurno doprineti da se bezbednosni interesi Republike Srbije zaštite. U krajnjoj liniji, imali smo primere da su i članice ovog vojnog saveza međusobno ratovale. Ko nam sutra garantuje da i Republika Srbija, ukoliko njeni interesi ne budu zaštićeni, ili neko proceni da Srbija ugrožava njene interese, i ako se misli da će NATO pakt biti bezbednosni kišobran za sve koji su njegovi članovi, neće doći u takvu situaciju da primenjuje silu. To se nikad ne zna. Balkan kao jedno područje velikih turbulencija političkih i bezbednosnih, primer je gde je bezbednost važna i gde Srbija sa svim iskustvima koje ima, mora da vodi računa na koji način se prema tome odnosi.
U svakom slučaju, ovaj predlog sporazuma koji po nama direktno zadire u dobrom delu, a u krajnjoj liniji, imamo i zakon koji se odnosi na zaštitu podataka, naš zakon koji je ovde usvojen 2009. godine i sasvim sigurno možemo u najvećoj mogućoj meri zaštiti sve ono što se tiče, kada su u pitanju odnosi sa bilo kim u okviru razmena bezbednosnih informacija, možemo primeniti i naše pravo. Ali, prethodno moramo ovu temu učešća NATO pakta na prostoru KiM raspraviti da bi bilo šta i na bilo koji način učestvovali u daljim odnosima. Hvala.

Više smo puta ovde polemisali o činjenici da je Republika Srbija 2006. godine pristupila partnerstvu za mir. Ruku na srce treba reći da je 14. decembra okvirni sporazum potpisao predsednik republike Boris Tadić, ali je činjenica da 2006. godine, pristupanju partnerstvu za mir, Srbija je dobila mogućnost, vi to takođe dobro znate, a verujem i veliki broj poslanika, da sama određuje obim saradnje jer je to taj program omogućava odnosa sa NATO paktom. Mi možemo da kažemo taj nivo će biti da ne učestvujemo ni u jednom programu, taj nivo će biti da učestvujemo u samo nekim ciljevima ili hoćemo najdublju moguću saradnju.
U raspravi koju sam danas pokrenuo upravo se o tome radilo. Mi ne možemo da produbljujemo saradnju, niti da stvaramo nove ugovore sa tim savezom koji nam pravi problem po našu bezbednost, kako ste u krajnjoj liniji definisali ostatak nacionalne bezbednosti. Da partnerstvo za mir je mera za našu saradnju sa NATP paktom ali ne možemo da produbljujemo saradnju niti da pravimo nove ugovore ukoliko imamo problem koji se tiče naše bezbednosti a u kom direktno NATO pakt učestvuje i to je suštinska stvar, mislim više puta je to pitanje pokrećemo ali radi javnosti Srbija kaže, mi želimo u ovom obimu da učestvujemo.
Može danas da kaže mi nećemo dalje da učestvujemo dok ne vidimo šta vi radite kad su u pitanju kosovske bezbednosne snage i to nije izolacija. Verujem da je to partnerski odnos, da se kaže, mi osećamo pretnju u odnosu na to što vi radite, obučavajući kosovske bezbednosne snage. Hoćete li to i dalje raditi ili nećete? Vi kažete hoćemo, pa mi nemamo interes da učestvujemo u tome dalje sa vama.
Što se tiče, pomenuli ste da je nešto stiglo u skupštinu, verujem da vi to ne znate, stigao je iz Parlamentarne skupštine, organizacije vojne parlamentarne bezbednosti predlog
(Predsedavajuća: Dva minuta. Zahvaljujem.)
….. predlog da učestvuje u parlamentarnom radu ovog vojnog saveza. Hvala vam.

Upravo, gospodine ministre, o tome je i reč. Zaista, nije isto stanje kada je u pitanju bezbednost Republike Srbije pre proglašenja nezavisnosti Kosova i posle toga. Aktivnosti koje su bile pre toga su jedan način posmatranja naše bezbednosne pozicije, a posle toga je nešto sasvim drugo. Uloga NATO pakta se upravo posebno ogleda posle tog događaja, kada je on počeo da sprovodi ono što je pisalo u odbačenom Ahtisarijevom planu.
Pitanje je da li mi možemo da vodimo jednu politiku prema tom vojnom savezu, koja je bila do tog trenutka, na isti način i posle događaja koji je bio u februaru mesecu, a koji se direktno tiče našeg suvereniteta i naše bezbednosti. Mi mislimo da ne možemo. Prosto, to je jedan važan događaj po našu bezbednost. Mi kažemo da sada u svetlu tog događaja vi treba da definišete koji su naši zadaci. Niko ne govori da mi ne treba da obučavamo naše oficire. Nisu to svi zadaci koje vi ovde predviđate da učestvuje, deklarisani stav, da učestvujemo sutra ne znam ni ja gde.
Znači, mi moramo definisati šta je našem sistemu odbrane potrebno u toj saradnji. Verujem da je to nešto što je naš interes. Lično mislim i tu se politički razlikujemo, da posle događaja ne treba da produbljujemo saradnju u drugim segmentima partnerstva za mir i programima koji nas vode sutra ka učešću verovatno u nekim NATO operacijama ili učešću u nečem što mislim da u ovom trenutku nije bezbednosni interes RS. Sve što doprinosi jačanju našeg sistema odbrane, apsolutno sa svima i u okviru Partnerstva za mir. Hvala.

Gospodine Novakoviću, ovo je bila prilika da se u najvećoj mogućoj meri ostvari rasprava jer je činjenica da je gospodin Lapčević imao pravo na reč, ali to je vaš način kako vodite ovu sednicu.
Suština mog javljanja po ovom amandmanu jeste nekoliko puta ovde izneta činjenica da je predlagač pokušao da sistemski reši problem decentralizacije Srbije. Ključan problem ovog predloga zakona jeste što on visi u vazduhu. Ovaj zakon, kada je u pitanju decentralizacija, kao jedan vrlo složen i kompleksan sistem, nema nikakvu dodirnu tačku sa svim drugim segmentima decentralizacije, ni sa Zakonom o lokalnoj samoupravi, niti ga je uzeo u obzir, i nadležnostima koje u lokalnoj samoupravi imaju opštine i gradovi, niti sa svim drugim zakonima koji se tiču lokalne samouprave.
Ovaj zakon, sam po sebi, ovako kako leti sam u vazduhu, može da napravi dodatnu štetu i ja ću pokušati na nekoliko primera da pokažem kakvu će štetu napraviti upravo formulacije koje u njemu imamo, a pogotovo usvojenim amandmanima od strane predlagača. Ne može se decentralizacija rešiti tako što će se dobiti duplo više para i svi problemi tako rešiti, ne obraćajući pažnju da je lokalna samouprava deo sistema vlasti Republike Srbije.
Kada su 2009. godine rebalansom budžeta smanjivana sredstva lokalnim samoupravama, predstavnici vlasti su ovde, a i u javnosti, ali i narodnim poslanicima koji su podržavali taj rebalans govorili da u republičkom budžetu za mnogo važnije pozicije nema sredstava i zato moramo da izvršimo rebalans. Sada pravimo dodatan deficit, a da nije dat odgovor kako je Vlada Republike Srbije rešila one probleme kojima je opravdavala ukidanje transfernih sredstava. To je ozbiljan i ogroman problem.
Drugo, videćete kako će doći do tenzije i problema i ozbiljne suštinske nejednakosti u lokalnim samoupravama, i to iz dva razloga. Prvi je pitanje šta su to projekti od lokalnog značaja koje će finansirati lokalna samouprava? Kad pogledate nadležnosti lokalne samouprave u Ustavu Republike Srbije ili u Zakonu o lokalnoj samoupravi, ovako kako je ovo definisano u amandmanu koji je usvojen i koji će postati sastavni deo zakona, mnoge lokalne samouprave, ne samo iz četvrte grupe razvijenosti, do sada su tražile ili dobijale podršku Republike recimo u gradnji potrebnih škola, potrebnih domova zdravlja. Nisu samo putevi pitanja koja se tiču lokalnog značaja.
Sada kada neka opština koja i u situaciji da dobije ova sredstva nema mogućnosti da tako važne objekte sama finansira, Republika će to da tumači - nemamo mi ništa s tim jer je to projekat lokalnog značaja, gradi sam bolnicu, gradi sam dom zdravlja, gradi sam sportsku halu. Onda verovatno po logici koju ova vlada ima od čuvene reforme, onda ćemo pored ukidanja sudova ukidati domove zdravlja, škole i sve ono što lokalne samouprave i sa ovim sredstvima neće biti u mogućnosti da finansiraju. Jer, i u samom republičkom budžetu nema sredstava za ovo, a sada neće tek da pogledaju lokalne samouprave.
Da li vi možete da kažete da će lokalne samouprave iz prvog, drugog i trećeg nivoa razvijenosti moći da grade ove objekte? Naravno da nećete. Znači, ovaj zakon nije usklađen ni sa jednim drugim zakonom koji se tiče sistema lokalne samouprave. To je suštinski i ključni problem.
Drugi problem gde će ovaj zakon proizvesti suštinsku nejednakost lokalnih samouprava tiče se činjenice da mi na području AP Vojvodine imamo Fond za kapitalna ulaganja koji prvenstveno finansira projekte od lokalnog značaja na području AP Vojvodine. Toga u ostatku Srbije, centralnoj Srbiji, nema. Beograd sam po sebi, kao jak industrijski i finansijski centar ima mogućnosti, ali, opštine u centralnoj Srbiji neće imati mogućnosti da situaciju kada Vlada Republike Srbije odbije, objašnjavajući da neki projekat od lokalnog značaja nema nikakve veze s tim, reše problem koji će oni imati, koji će moći da reše opštine i gradovi u Vojvodini, gde će u toj situaciji priskočiti u pomoć Fond za kapitalna ulaganja.
To je problem kad vi zamišljate državu na način na koji ste je zamislili. Dajete onakve nadležnosti AP Vojvodini donošenjem statuta i svega onoga što to podrazumeva i sada ovakvim zakonom, izostavljajući činjenicu da postoji jedna AP koja ima finansijske mogućnosti da pomaže svojim lokalnim samoupravama, pravite suštinsku nejednakost ovim zakonom između lokalnih samouprava u Srbiji, a ne da rešavate problem nejednakosti. Neće moći, kako se ovde kaže, Vlada Republike Srbije radi ujednačavanja razvoja da rešava problem različitog stepena razvoja jedne Babušnice, Crne Trave ili neke opštine u AP Vojvodini. Nema šanse. Vi ste ovim zakonom proizveli taj problem i ne možete ga rešiti.
Dalje, pitanje koje se ovde pokrenulo a odnosi se ovde na to da li je dovoljno vratiti transferna sredstva i time rešiti problem – klatno u kom se kreće ova vlada ide od centralizma tako što se ukidaju transferna sredstva i guše se lokalne samouprave do jednog, neću reći decentralizma nego anarhije u koju ulazimo usvajanjem ovog zakona, gde je država, kako smo ovde čuli u diskusiji, nebitna. Bitne su opštine. To su dva ekstremna stava koje imamo priliku da slušamo tri godine od strane vladajuće koalicije.
Pre nego što se uđe u pitanje da li su i koliko potrebna sredstva za finansiranje lokalnih samouprava, treba izvršiti analizu stanja lokalnih samouprava od opštine do opštine, od grada do grada i videti ne samo da li su nekim opštinama potrebna sredstva, nego da li su pojedine opštine zbog, nažalost, odsustva kapaciteta pražnjenja pojedinih sredina, nedostatka kadrova, u stanju da i ove sadašnje nadležnosti obavljaju? Videćete da to nije slučaj. Neki gradovi razvijeniji mogu da preuzmu nove nadležnosti i treba im dati, ali je pitanje šta ćemo sa opštinama koje nemaju u svojoj sredini jednog diplomiranog pravnika da ga postave na mesto načelnika opštinske uprave. Takvih opština ima u Srbiji. Mi sada pričamo ovde o decentralizaciji, o finansiranju i o svemu drugom.
Da bi se pristupilo ozbiljno poslu i da bi se ušlo u pravi potez decentralizacije prvo je potrebno vratiti ta sredstva, da se opštine stabilizuju, a onda ući u analizu i u novi koncept decentralizacije koji će podrazumevati izmena niza sistemskih zakona.
Ovako, od centralizma Vlade, koji ukida lokalnim samoupravama transferna sredstva, ulazimo u anarhiju gde će se faktički uspostaviti polu-feudalni sistem. Imaćete Srbiju kao jednu federaciju opština. To se ovde zamišlja. Nije bitna država, tako je ovde rečeno. Filozofija je prvo opštine, pa regioni, pa država. Država nije bitna, nije bitno ništa, bitne su opštine. To vodi u potpuni haos i nestanak države kao nečeg što treba da bude osnova okupljanja građana i funkcionisanja i uređenja jednog društva.
Ovaj zakon, ovako sam, lebdeći u vazduhu, nemajući nikakvog dodira sa stvarnošću proizvešće ogromne i velike probleme, a mi se ponovo vraćamo na pitanje i postavljamo ga ovde predlagaču – da li može da ovde javno kaže da će na prvom rebalansu glasati da se lokalnim samoupravama vrati onaj iznos transfernih sredstava 1,7 po osnovu bruto-društvenog proizvoda koji im pripada zakona i ako ne dobije podršku za to u Vladi, da li će tu Vladu da sruši? To je jedini iskren politički odnos.
Ne možemo se sakrivati više u rukavicama i reći – mi smo za vraćanje transfera, a onda ministri te vlade glasaju na Vladi da se transferna sredstva ukinu.
Hoćete li srušiti Vladu ukoliko pare ne vrati lokalnim samoupravama do kraja godine? To je naše pitanje i bilo bi pošteno da dobijemo odgovor ovde u parlamentu. Hvala.

Moje pitanje upućujem Vladi Republike Srbije i Ministarstvu odbrane Republike Srbije. Od 13. do 15. juna u Beogradu se održava Strategijska vojna konferencija za partnere, koju organizuje Savezna komanda za transformaciju NATO-pakta. Održavanje ove konferencije u Beogradu je za DSS neprihvatljivo, zbog nekoliko vrlo spornih, problematičnih pitanja.
Prvo, Republika Srbija je Rezolucijom koja je doneta u Narodnoj skupštini vojno neutralna država i zaista je neprihvatljivo i neobjašnjivo da mi bivamo domaćini jednog skupa koji organizuje jedna od dve najvažnije savezničke komande za transformaciju i to u Beogradu, pod odlukom da smo vojno neutralni. Ovakva odluka jeste faktički izlazak iz vojne neutralnosti, jer smo mi jedina država koja u procesu Partnerstva za mir nije rekla da ima nameru da stupi u NATO-pakt, nego formalno želimo da ostanemo vojno neutralni.
Druga sporna stvar jeste tema o kojoj će se raspravljati. Navedeno je – nakon Lisabona, sprovođenje transformacije. Na Samitu NATO-pakta u Lisabonu u Strategiji NATO-pakta i u Deklaraciji koja je tamo doneta utvrđeno je niz pitanja koja se direktno tiču teritorijalnog integriteta i suvereniteta Republike Srbije i našeg nacionalnog interesa. Tamo NATO-pakt direktno govori da je podržavao obuku „kosovskih bezbednosnih snaga” i da je zahvaljujući toj podršci na Kosovu uspostavljen mir, sigurnost, kako se tamo kaže, za pripadnike etničkih manjina. Dalje, u tom dokumentu, ni na jednom mestu, ne poziva se nijedna zemlja da podrži suverenitet i teritorijalni integritet Republike Srbije, kojoj je to ugroženo, ali se traži podrška za suverenitet i teritorijalni integritet svih onih zemalja koje imaju sporna teritorijalna pitanja i nerešene probleme, počevši od Moldavije, od Gruzije, od Jermenije, itd.
Ovaj dokument pozdravlja opredeljenost Republike Srbije za evroatlantske integracije i definiše novu ulogu NATO-pakta kao nekog ko će intervenisati, kako se kaže, izvan svojih granica, kada proceni da su njegovi interesi ugroženi, a rukovodeći se iskustvom intervencija na zapadnom Balkanu. E, o tim stavovima treba da se raspravlja usred Beograda i da Beograd tome da podršku.
I nadasve, NATO-pakt je, kao vojni savez, bombardovao Republiku Srbiju, naneo ogromne ljudske žrtve i materijalnu štetu i ovaj događaj treba u stvari da pošalje poruku da je to sve zaboravljeno, da su „oni nama oprostili što su nas bombardovali” i da idemo dalje. Možda je ova vlast zaboravila, ali građani Srbije sigurno nisu! Ove tri važne i sporne tačke razmimoilaženja između nas i NATO-pakta nikako ne mogu biti nešto preko čega treba preći i pristati da jedna vojno neutralna država bude domaćin ovakvog skupa.
Zato postavljam pitanje Vladi i ministarstvu – zašto se krši Rezolucija Narodne skupštine Republike Srbije po kojoj je Srbija vojno neutralna zemlja?!
Drugo pitanje, zašto se produbljuju odnosi sa ovim vojnim savezom u situaciji kada on svojim delovanjem i svojim politikama direktno narušava teritorijalni integritet Republike Srbije i ugrožava naše vitalne i nacionalne interese?!
Ovo je događaj koji niko u Srbiji neće podržati, ovo je događaj koji vređa sve one koji su pretrpeli štetu i koji su pretrpeli patnje za vreme bombardovanja. Najbolje bi bilo da se to odloži, ali, u svakom slučaju, teško da može da se očekuje takva jedna odluka od ove vlasti, koja, jedino, što radi, jeste da Srbiju, sigurno, gura u NATO-pakt. Hvala.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, mi smo na član 8. podneli amandman smatrajući da treba u ovom članu dodati mogućnost da se i u drugim zakonima definišu drugačije ili posebne pravne forme društava. Ne vidimo nikakav problem da se, u tom smislu, ovaj amandman usvoji.
Dobili smo obrazloženje zašto se amandman odbija – na osnovu činjenice da je već u članu 1. data ta mogućnost – ali baš je potrebno u ovom članu koji definiše pravne forme predvideti ovu mogućnost.
U okviru ovog izlaganja bih iskoristio mogućnost da se obratim gospodinu ministru, koji nije bio tu kada je vođena rasprava, sem prilikom uvodnog izlaganja, i da se osvrnem na neke njegove stavove u vezi s predloženim zakonom o privrednim društvima, pogotovo tvrdnje da, kako je rečeno, ovaj predlog zakona poboljšava manjinski položaj akcionara i, s druge strane, poboljšava korporativno upravljanje u privrednim društvima. Tada sam u svom izlaganju izneo mišljenje koje se ne slaže sa onim što je ministar tvrdio navodeći niz odredaba u Zakonu o privrednim društvima koje to potkrepljuju.
Nema sumnje da rešenja koja se odnose na umanjivanje prava koja su do sada imali mali akcionari kada je u pitanju derivativna tužba, kada je u pitanju mogućnost proširenja dnevnog reda skupštine akcionarskih društava, kada je u pitanju mogućnost informisanja – o tome sam posebno govorio kao o jednom velikom problemu, da se manjinskim akcionarima, po predloženom zakonu, uskraćuju bitne informacije o kojima bi mogli da imaju saznanja i da učestvuju i donose odluke na skupštini – ne doprinose tome da manjinski akcionari imaju poboljšan položaj u ovom predlogu zakona u odnosu na rešenja koja su bila u Zakonu o privrednim društvima.
Mišljenja sam da će upravo ovo, zbog niza problema koji postoje u velikom broju akcionarskih društava, stvoriti dodatne tenzije. Mi već sada imamo velike probleme i velika uskraćivanja prava manjinskim akcionarima, a ovo će dodatno da im stvori probleme i podigne tenzije koje već postoje. Mislim da to nikako nije bilo u interesu rešavanja problema koji postoje u privrednim društvima. Znači, od situacije da je svaki akcionar mogao da podnese derivativnu tužbu, sada se to ograničava nekim procentom u kapitalu društva, do mogućnosti proširenja dnevnog reda skupštine itd.
Vrlo nejasno i komplikovano je definisan položaj manjinskih akcionara kada je u pitanju dan akcionara i određivanje ko sve može da učestvuje na skupštini akcionarskog društva, što može da otvori velike probleme i velike zloupotrebe. Ti rokovi, od dana akcionara kada se utvrđuje taj spisak do dana održavanja skupštine, mogu da stvore ili da promene, ako neko želi da zloupotrebi to pravo, samu strukturu i izgled te skupštine.
Što se tiče korporativnog upravljanja, mislimo da ste ovde zakomplikovali stvari mogućnošću, govorim konkretno o društvima sa ograničenom odgovornošću, kod akcionarskih društava to nije slučaj, da biraju načine kako će se organizovati: jednodomno, dvodomno, pa onda međusobni odnosi unutar tih organa. Mi znamo kako izgleda struktura i kako izgleda najveći broj društava sa ograničenom odgovornošću u Srbiji – u pitanju su jedan ili dva osnivača. Znači, ovde se radi o jednom malom broju društava sa ograničenom odgovornošću na koja bi se eventualno primenila ovakva rešenja i zaista mislim da je to nepotrebno.
Osim toga, neke institute koje ste sada uveli niste uopšte razradili. Šta je funkcija nesamostalnog direktora? On može da stvori ogromne probleme u funkcionisanju izvršnih odbora. Uloga neizvršnih direktora, to je samo dato kao mogućnost. Međutim, ako se precizno ne razrade njihove nadležnosti, ko je pratio uporedno pravo i generalno kompanijsko pravo zna šta to znači, ali bojim se da će u atmosferi koja sada vlada u srpskoj privredi i u privrednim društvima ovo zaista predstavljati ogroman problem ako se te odredbe ne razrade.
S jedne strane, umanjili ste prava manjinskim akcionarima, a s druge strane zakomplikovali ste strukturu organa koji učestvuju u donošenju odluka i upravljanju privrednim društvima. To je na neki način rezultat toga što se tiče korporativnog upravljanja. Možda je u jednom broju zemalja koje imaju razvijeno kompanijsko pravo, imaju različita iskustva u upravljanju privrednim društvima, to dobro, međutim, pitanje je da li se sve može recipirati iz tih razvijenih zemalja u ovom trenutku u Srbiji. Ne govorimo ovde o odsustvu dobre volje, nego o odsustvu sagledavanja realnosti u kojoj funkcionišu privredna društva u Srbiji.
Govoriću sad o ovom trećem segmentu koji se ovde obrađuje kao potpuno nov, znači, o preduzetnicima. Oni su do sada imali drugačiji status, regulisan posebnim zakonom. Zaista je neverovatna ova vrsta solidarne odgovornosti za poslovođu. Voleo bih, gospodine ministre, da nam date obrazloženje za uvođenje ovog instituta. Razumemo da vlasnik, znači osnivač preduzetničke radnje, ima potrebu da se zaštiti od nesavesnog poslovanja poslovođe, ali kako će neko ko prihvati da bude poslovođa, zaključi ugovor o tome, da se zaštiti od nesavesnog vlasnika koji, u najvećem broju slučajeva trenutno u Srbiji, zloupotrebljava preduzetničku radnju, imovinu i prihode koji se tu ostvaruju koristeći ih u svom ličnom interesu?
Ne možemo doći u paradoksalnu situaciju da vlasnik preduzetničke radnje ili preduzetnik vrši zloupotrebu, raspolaže sredstvima koja dobija, a da za te njegove zloupotrebe odgovara poslovođa celom svojom imovinom. To je nešto što je vrlo bitno da se ovde objasni. Možda je trebalo ostaviti kao mogućnost da se ugovorno reši taj problem između preduzetnika i poslovođe koji prihvata tu funkciju. Ovako, svako ko poželi da bude šef neke prodavnice pitaće se – ej, ja treba da odgovaram celom svojom imovinom za to što moj šef krši zakon, vrši zloupotrebu imovine i prihoda koje je ostvario u poslovanju?!
Ozbiljan problem, i prosto voleo bih da dobijem obrazloženje šta je racio ovakve odluke. Hvala.

Gospodine potpredsedniče, žao mi je što ovde nije ministar da polemišemo o obrazloženju zašto je odbijen amandman koji smo kolega Nenad Popović i ja podneli.
Samo obrazloženje je dosta kontradiktorno, ako se sagledaju član 20. i član 21. Predloga zakona o privrednim društvima. Naime, mi smo u našem amandmanu predvideli mogućnost da privredno društvo ima više od jedne elektronske adrese za prijem elektronske pošte. Zakon daje mogućnost da privredna društva tu mogućnost imaju. Međutim, u obrazloženju odbijanja amandmana kaže se da je Predlog zakona predvideo samo mogućnost da postoji adresa za prijem elektronske pošte i da iz tog razloga nema potrebe da ona bude registrovana u registru privrednih subjekata, a da je obavezno propisana adresa za prijem pošte.
Gospodo iz Ministarstva, u članu 20. stav 1. kaže se: „Dostavljanje se vrši na adresu sedišta društva“. U redu. Stav 2. kaže: „Izuzetno, društvo može“, u obrazloženju se tvrdi da mora da ima posebnu adresu za prijem pošte, „da ima posebnu adresu za prijem pošte koja je registrovana u registru privrednih subjekata...“. Znači, ne elektronske pošte, nego uopšte pošte. Vi ste ovde nas obmanuli. Prvo tvrdite da je obavezna adresa za prijem pošte, a u zakonu se kaže da nije obavezna, a nama odbijate amandman kojim tražimo da takva adresa mora biti registrovana u registru privrednih društava s obrazloženjem da je to fakultativno data mogućnost pa prema tome ne treba da bude registrovana.
Voleo bih da dobijem obrazloženje šta ste hteli ovakvim odbijanjem amandmana. Tu je gospodin ministar i voleo bih da objasni ovu situaciju, jer u samom obrazloženju se apsolutno ignoriše ono što smo mi predvideli i na neki način dovode u zabunu svi koji žele da pročitaju zašto smo mi podneli ovaj amandman. Hvala.

Hvala, gospođo predsednice. Ovim amandmanom smo želeli da predupredimo mogućnost da uvid u dokumentaciju društva sa ograničenom odgovornošću imaju i lica koja na neki način nemaju na to pravo.
Iako smo u obrazloženju odbijanja amandmana faktički dobili odgovor da je tako nešto suvišno i da se, kako se ovde kaže, utvrđivanje da li neko lice ima status člana društva može sprovesti putem jednostavnog uvida u registar privrednih subjekata na internetu, ipak treba poći od pretpostavke da možda ti podaci nisu tačni i da jedno ovako značajno pravo i uvid u dokumentaciju definisano u članu 240. treba da ima lice koje se ipak legitimiše dolaskom u prostorije društva.
Znate, to je jedno važno i osetljivo pravo, dobiti informacije o finansijskom poslovanju, o nizu drugih bitnih podataka za društvo i da neko, konkretno direktor društva, može da da bilo kome, a da prethodno ne izvrši proveru. U svakom slučaju, u interesu je društva ta vrsta restrikcije.
Dodatno pitanje vezano za ovu problematiku uvida u dokumentaciju društva, to sam više puta isticao u raspravi o ovom zakonu, jeste zašto se pravi razlika između društava sa ograničenom odgovornošću i akcionarskih društava u smislu dokumenata koja se mogu dati na uvid? Potpuno se neravnopravno tretira član društva sa ograničenom odgovornošću i akcionar u akcionarskom društvu. To ću da potkrepim citirajući član 240, koji kaže da član društva ima mogućnost uvida u osnivački akt, rešenje o registraciji osnivanja društva, opšte akte, zapisnike sednica, ali nadasve dokumenta koja dokazuju svojinu i druga imovinska prava, izveštaje direktora i nadzornog odbora društva, ako je upravljanje društvom dvodomno, evidenciju o adresama itd.
Kada je u pitanju akcionarsko društvo, zato sam govorio da se umanjuju prava manjinskih akcionara, član 465. ne omogućava da akcionar ima uvid u dokumenta koja dokazuju svojinu i druga imovinska prava društva, godišnje izveštaje o poslovanju društva i konsolidovane godišnje izveštaje i izveštaje odbora direktora, odnosno izveštaje izvršnog odbora i nadzornog odbora ako je upravljanje društvom dvodomno. Zašto se ovo pravo uskraćuje akcionarima?
Molio bih odgovor od ministra, u čemu je ta statusna razlika između člana društva sa ograničenom odgovornošću i akcionara? Zašto se od akcionara krije ova dokumentacija i uslovljava nizom drugih uslova?
Prosto, bojimo se da će ovakvo uskraćivanje ovih informacija stvoriti dodatne tenzije u akcionarskim društvima. U redu je da se ta prava daju članovima društva sa ograničenom odgovornošću. Jesu ona personalizovanija, možemo poći od te pretpostavke, jeste da ih ima manje, ali ako hoćemo da razvijamo akcionarsku kulturu moramo omogućiti svakom akcionaru ovu vrstu podataka. Pazite, akcionari će reći – aha, vi nešto krijete od nas, kako mi da upravljamo i da donosimo odluke?
U obrazloženju zakona se navodi da je to vodilo različitim zloupotrebama, da je to komplikovalo itd. Prosto, nemate nijedno obrazloženje da stvarate ovakvu podelu među privrednim društvima i licima koja... Jedan akcionar je akcionar, i on je neka vrsta vlasnika u akcionarskom društvu, ne možete od njega kriti finansijski izveštaj ili izveštaj o poslovanju ili ono što radi izvršni odbor direktora. Zašto se to krije?
Molim vas, dajte neko obrazloženje u vezi s ovim, inače će to dodatno stvoriti probleme i nepotrebne tenzije. Ionako ste ovim zakonom smanjili prava manjinskim akcionarima, a sada ćete dodatno jednom ovakvom odredbom, kada znaju da imaju drugačiji status u odnosu na društva sa ograničenom odgovornošću, napraviti probleme u akcionarskim kompanijama. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, poštovana potpredsednice Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, u svom izlaganju ću se osvrnuti na Predlog zakona o privrednim društvima, kao najvažniji i ključni zakon iz oblasti kompanijskog prava. Kako smo čuli, ministar je ovde rekao da se ovim zakonom rešavaju pitanja koja su postojala kao problematična u prethodnom periodu, što se tiče statusa i prava manjinskih akcionara i generalno korporativnog upravljanja, ali na osnovu niza rešenja koja vidimo u zakonu možemo da zaključimo da to uopšte nije tako. Ne vidi se, u stvari, ključni cilj ili rešavanje problema koje je očigledno namera predlagača zakona, a to je kako da se u nekoj perspektivi otarasi statusa manjinskih akcionara i njihovog položaja u kompanijama. Da ne govorim sad o činjenici da je uopšte kultura akcionarstva u Srbiji u prethodnom periodu bila na jako niskom nivou.
Mi sada imamo situaciju da se kroz niz rešenja u velikoj meri, nasuprot ovome što je govorio ministar, sužavaju prava manjinskih akcionara, što će stvoriti dodatne tenzije, pored ovih koje već imamo u ovom trenutku u velikom broju kompanija, između manjinskih akcionara i većinskih akcionara.
Evo, navešću niz rešenja i sužavanje tih prava. Prvo, pravo na derivativnu tužbu – do sada je pravo na tu tužbu imao svaki akcionar, sada se to vezuje za određeni procenat učešća u kapitalu društva. Znači, nema svaki akcionar pravo koje je do sada imao. Dalje, pravo proširenja dnevnog reda – opet se vezuje za određeni procenat u kapitalu društva. Umanjenje u odnosu na rešenja koja su bila. Dalje, informisanje akcionara. Pazite koja sa prava sad uskraćuju akcionarima, da znaju. Znači, akcionar ne može da zna dokumenta koja dokazuju svojinu i druga imovinska prava društva, godišnji izveštaj o poslovanju društva i konsolidovane godišnje izveštaje, izveštaje odbora i direktora, odnosno izvršnog odbora i nadzornog odbora, ako je upravljanje društvom dvodomno. To pravo sada, ili ta obaveza, ne stoji kod organa upravljanja u društvu, da se dostavlja akcionarima. Neka sada neko kaže da uskraćivanje ovih prava, za koje će sigurno akcionari znati, pogotovo manjinski akcionari, neće stvoriti dodatne probleme.
Mi sad imamo niz problema, da manjinski akcionari ne mogu da zakazuju skupštinu, ne mogu da utiču na niz prava koja imaju u svojim kompanijama. Jeste, to je nešto što je stečeno. Status manjinskih akcionara je uglavnom stečen u onom prethodnom periodu svojinske transformacije, ali, nažalost, akcionarska kultura je svedena na to da se akcionari, umesto da se podstiču da se bave svojim kompanijama, podstiču da što pre prodaju svoje akcije na tržištu.
Dalje, jedan od velikih problema koji postoje u rešavanju ovog zakona jeste... kaže, rešiće se problem korporativnog upravljanja. Vi unosite ovde niz novina u upravljanju, za koje teško da možemo reći da su adekvatne stanju kompanijskog prava i uopšte stanju privrednih društava u Srbiji.
Pravno lice može biti zastupnik, ili čak direktor. Možete zamisliti kakve će tek to probleme da stvori u funkcionisanju, da umesto fizičkog lica to može biti i pravno lice. Kakav će uticaj ta pravna lica imati na ta preduzeća koja im budu dala ta ovlašćenja?
Ne razrađujete pojam neizvršnih direktora, da ne govorimo o nesamostalnim direktorima. Koja je njihova uloga? Šta oni treba da rade u jednom nadzornom, upravnom odboru, osim što će stvoriti dodatne tenzije unutar tog organa? To se ovde uopšte ne razrađuje.
Znači, korporativno upravljanje sa stanovišta odnosa sa manjinskim akcionarima i sa stanovišta organa koji se ovde predviđaju, kaže se, jednodomno, dvodomno, stvoriće vrlo velike probleme. Vi ste samo stvar dodatno zakomplikovali.
Preduzetnicima uvodite neverovatnu stvar, solidarnu odgovornost za računovođu. Ne znam, voleo bih da čujem gde ste to našli? Zna se, preduzetnik je osnovao svoju preduzetničku radnju, ili trgovačku ili zanatsku; on odgovara celokupnom svojom imovinom. Može da zaključi ugovor o obavljanju poslovođenja sa nekom ličnošću. Taj preduzetnik, imamo tu najveće probleme u praksi, najčešće je lice koje je probijalo pravne ličnosti i koje je vršilo zloupotrebe u preduzetničkoj radnji ili u društvu sa ograničenom odgovornošću. On je taj koji je najčešće koristio tu svoju radnju za svoje lične svrhe. Sada, zbog njegovih zloupotreba treba da odgovara poslovođa. Apsolutno neverovatno rešenje. Nećete time ništa rešiti, osim što niko ko pročita ovaj zakon neće poželeti da bude poslovođa ili, kako se kaže u narodu, šef neke zanatske ili trgovačke radnje.
Dalje, pitanje koje se odnosi na dostavljanje. Uvodite mogućnost dostavljanja elektronskim putem. To je dobro rešenje. Ali, zašto bi jedna kompanija imala samo jednu elektronsku poštu? Zašto ih nema više? U krajnjoj liniji, da bismo ih onemogućimo da izbegnu dostavu, potrebno je, to smo mi našim amandmanom predložili, da se ta elektronska adresa registruje. Tako neće biti u mogućnosti da izbegnu ili da kažu da ono što je bilo potrebno da se dostavi nije dostavljeno.
Neverovatno je zašto se pomera ovaj rok, to je neko od kolega pomenuo, za 2014. godinu, kada je u pitanju davanje punomoćja od strane manjinskih akcionara, osim ako se u krajnjoj liniji ne želi da se status manjinskih akcionara izbaci kao nešto što je poželjno.
Naravno, pitanje koje se odnosi na probijanje pravne ličnosti, ovde su kolege dosta o tome govorile, izuzetno je značajno pitanje, zato što je ono uzrok velikih zloupotreba u situaciji kada najveći broj društava sa ograničenom odgovornošću ima jednog osnivača ili eventualno dva, ali niste rešili to pitanje ovim zakonom, nikako ga niste rešili. Opet ostaje isto rešenje koje je bilo – da se putem suda nadgornjavaju poverioci, da podnose krivične prijave. Ti postupci dugo traju, ta lica mogu da pobegnu. Ozbiljan problem koji opterećuje našu privredu, i na to su kolege s pravom ukazale, jeste probijanje pravne ličnosti, a vi ga niste ni na koji način rešili.
Zbog kratkoće vremena mogu da se pomenu i pitanja preferencijalnih akcija, zašto je neophodno da budu otkupljene od strane društva po tržišnim uslovima, a da ne govorimo šta će društvu sopstvene akcije (o tome ćemo više pričati kada bude rasprava o amandmanima). U odnosu na sadašnje rešenje, gde su se one morale u potpunosti otuđiti, sada dajete društvu mogućnost da te akcije zadrži u svom vlasništvu. Apsolutno ne znamo šta je smisao toga, niti nam ukazujete šta je racio tog rešenja.
U svakom slučaju, zakon ne rešava probleme na koje ste vi ovde ukazali da postoje. Predlažemo da se on ne prihvati. U raspravi o amandmanima ću dalje govoriti. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, mi smo u ovom amandmanu želeli na neki način da otklonimo mogućnost da se proizvoljno, i na način koji bi mogao da šteti izvršenju i strankama u izvršnom postupku, određuje izvršitelj.
Naravno, u obrazloženju odbijanja ovog amandmana mi smo dobili odgovor koji se tiče koncepta koji je Vlada predložila kada su u pitanju izvršitelji, mogućnost da postoje privatni izvršitelji koji bi po volji izvršnog poverioca bili birani i sprovodili izvršenje.
Opasnost tog koncepta je u tome što će način sprovođenja izvršnog postupka po izboru izvršnog poverioca i po konceptu privatnog izvršitelja biti: ko da više para, biće primenjena veća sila.
Ovaj koncept će se vrlo brzo u praksi pretvoriti u primenu sile i iznudu da bi se ostvarilo potraživanje koje je, verovatno s punim pravom, zasnovano na pravosnažnim odlukama.
Suština je u tome da je privatni izvršitelj neko ko će moći da formira svoj tim, da ima svoje pomoćnike, u poziciji da, za razliku od izvršitelja koji će biti u sudovima, ima mogućnost da koristi razne vrste pogodnosti da bi mogao da izvrši pravosnažnu odluku ili sprovede postupak, a nažalost to će se u praksi u najvećoj meri svesti na primenu sile.
Ceo koncept ovog seta pravosudnih zakona o kojima raspravljamo juče i danas svodi se na jednu stvar. Ovde smo slušali o razvlašćenju države. Ovo nema nikakve veze sa razvlašćenjem države kroz zakon o advokaturi, kroz zakon o javnom beležništvu.
Zakon o advokaturi, preuzimanjem niza ingerencija protivustavnih od strane advokatske komore i same države, mešanjem u funkcionisanje advokature kroz ovaj zakon i kroz izbor prvih sto beležnika, država i te kako se ne razvlašćuje nego steže svoju vlast. Steže svoju vlast prema institucijama koje bi trebalo da budu nezavisne, a u isto vreme im prepušta poslove.
To bi se moglo objasniti, otprilike, hoću više vlasti, ali manje da radim. To je koncept koji se primenjuje i koji se želi i inaugurisati u pravosudni sistem izmenama ovoga zakona. Znači, želimo da postoji lista izvršitelja, da se poštuje redosled te liste, kao što se i Zakonom o sudijama poštuje redosled sudija kada dobija predmet i na taj način će se uvažiti interes svih stranaka i na ravnopravan način se sprovesti izvršni postupak.
Ako budemo usvojili koncept privatnih izvršitelja, bojim se da će se u najvećoj mogućoj meri to pretvoriti u ozbiljnu primenu sile prema izvršnim dužnicima. Jer, pazite, jedno od ovlašćenja privatnih izvršitelja biće da istražuje poreklo imovine ili gde god izvršni dužnik ima imovinu.
Kakva će to kancelarija biti privatnog izvršitelja? Jedni će vijati imovinu dužnika, drugi će mu zvoniti na vrata i opominjati ga da bi bilo bolje da plati inače će biti to i to, a u isto vreme izvršitelj će biti jako dobro plaćen jer zbog prakse koja sada postoji u sudovima, da izvršni sporovi sporo teku i dugo traju. Izvršni poverilac – daj mi samo donesi novac, ne pitam koliko košta i kako ćeš ga doneti.
Molim vas da uvažite ovaj amandman, da ga prihvatite i da odustanete od tog koncepta koji je ovde nazvan, razvlašćivanje države, koji nema nikakve veze s tim, ovo je stezanje vlasti i države na nezavisnim institucijama.

Evo, mi smo u ovom amandmanu želeli da istaknemo problem koji će se pojaviti u postupku izvršenja ako se usvoji koncept koji je predložen u ovom zakonu da rokovi za sve izvršne radnje budu pet radnih dana.
Mi smo čuli u uvodnom delu izlaganja da će ovaj zakon sigurno doprineti ubrzanju izvršnog postupka, a to je činjenica, jer veliki broj izvršnih postupaka u Srbiji jako dugo traje. Pretpostavka je bila da će se uvesti instrumenti, instituti koji će to ubrzanje i da sprovedu.
Međutim, teško da može da se brani stav da ovaj zakon doprinosi ubrzanju izvršnog postupka ako donosimo rešenje koje je lošije od postojećeg rešenja. Pet radnih dana za sprovođenje izvršnog postupka će se u praksi pretvoriti u sedam radnih dana, ako računamo vikende ili praznike još više. Prosto ne vidimo zašto je uveden pojam "radni dan". Manje-više taj pojam je u procesnom pravu izašao već iz upotrebe.
Svi znaju koji učestvuju u bilo kom postupku, parničnom, izvršnom, krivičnom, da je efikasnije da se ti rokovi postave u punom danu, kao što je, recimo, tri radna dana, što smo mi predložili i verujemo da će to, sasvim sigurno, ubrzati izvršni postupak. Ne vidimo nigde drugde, imate rokove od devedeset dana, nigde se ne kaže 90 radnih dana ili 30 radnih dana. Po prvi put se pojavljuju radni dani kao pojam u izvršnom postupku.
Znači, puno je kontradiktornih rešenja u ovom zakonu koja navodno treba da ubrzaju izvršni postupak. Mi smatramo da je rok od tri dana primeren, da on može da doprinese da se reše problemi koji se tiču samog izvršnog postupka. U obrazloženju odbijanja amandmana kažete da je teško ostvariv rok od tri dana u praksi, pa da dobijemo informaciju kako je to dosad trajalo. Mislimo da nismo dobili nijedno pravilno objašnjenje ili procenu Ministarstva ili Vlade zašto pet radnih dana. To je ono što je ostalo kao nedorečeno.

Zaista mi nije jasno zašto ovaj amandman nije prihvaćen. Sve vreme govorimo o potrebi da se uspostavi jedna pravičnost u izvršenjima, da jednostavno svi oni koji su u danu i času bili prvi koji su podneli predlog za izvršenje dođu u mogućnost da se njihov predmet tako i tretira, kao prvi, da nema zloupotreba, da izvršitelji mogu sami da odlučuju po rođačkim, po prijateljskim linijama, čiji će se predmet brže uzeti u rad, a to danas imamo kao veliki problem, što pretpostavljam da i vi znate.
Hteli smo da izbegnemo ovim amandmanom bilo kakve široke norme i mogućnosti da izvršitelj dođe u poziciju da zloupotrebi situaciju u kojoj se našao. Želeli smo da izbrišemo u članu 9. stav 3, pojam posebnih okolnosti. Mi mislimo da je, takođe, širok standard privrednih potraživanja sasvim dovoljan da napravi taj izuzetak, ako je on neophodan da bi se predmet uzeo ranije u rad, mimo redosleda koji utvrđuje dan i čas predaje podneska sudu.
Posebne okolnosti upravo mogu da doprinesu nastavku ove loše prakse koja postoji sada u sudovima, da se predmeti uzimaju mimo redosleda koji je utvrđen datumom i časom podnošenja sudu. To se radi, a pazite kakva će tek situacija biti nakon usvajanja ovog zakona.
Molim vas, ako se žele otkloniti problemi koji su postojali u prethodnom zakonodavstvu, da ih otklonimo tako što ćemo čisto i jasno staviti nadležnosti i obaveze svih onih koji postupaju u izvršnom postupku. Bojim se, ukoliko ovo ostane, da će to doprineti daljim zloupotrebama u izvršnom postupku i da će mnogi oni koji nemaju veze, nemaju uticaj, nemaju mogućnost da dođu do suda da svoja potraživanja ostvare, biti na repu i čekati godinama da se njihov predmet uzme u rad.