Sasvim sigurno jedan od najvećih problema generalno u procesnom pravu i u svim postupcima jeste pitanje dostavljanja. Ono je predstavljalo zaista jedan čep koji je u velikom broju slučajeva dovodio do toga da se uopšte postupci ne pokrenu, a i ako su pokrenuti, trajali su izuzetno dugo zbog različitih načina izbegavanja dostavljanja pismena koja se upućuje strankama u postupku.
Ako je nešto bilo uzrok dugog trajanja izvršnog postupka, a da ne govorimo o parničnom postupku, to je dostavljanje. Hoću da kažem da se ovim rešenjem delimično taj problem može rešiti.
Mi smo našim amandmanom hteli da predvidimo i pokrijemo sve moguće situacije, pored te da se ističe na oglasnu tablu suda u roku od tri dana, ukoliko nije moglo da bude dostavljeno saglasno stavu 2, da je to moguće da se uradi i dostavljanjem pošti i kada se dostavi pošti, u roku od tri dana, smatra se da je dostavljanje izvršeno.
Prosto pored oglasne table suda, neka to bude i pošta, da se svaka moguća eventualnost ili problem, ili propust samog izvršitelja ili dostavljača na ovaj način otkloni. To je problem, jer sada ćemo imati i privatne izvršitelje. Pitanje je kako će i na koji način će se to sprovoditi u praksi. Mi smo ovde dosta govorili o tom konceptu, i sada slušamo polemiku ko će i kakvi ti ljudi da budu.
Ne postoji nijedan kriterijum, gospođo ministre, kako će se birati ljudi koji će biti angažovani u kancelarijama privatnih izvršitelja. To je ključni problem. I kada pričamo o poštenju, o edukovanosti, o obučenosti tih ljudi, podsećam na član 336. Predloga zakona, koji kaže – izvršitelj može da zaposli ili angažuje treća lica koja u ime i za račun izvršitelja sprovode pojedine radnje.
Angažuje. Koja lica? S kojim kvalifikacijama? Koji znanjem? Verujem da će to biti ljudi koji na najefikasniji način mogu da uteraju dug, jer će izvršitelj privatni imati interes da takvo lice zaposli, jer će biti dobro plaćen da što pre naplati to potraživanje.
U narednim članovima pokazaćemo gde se ta sprega na najbolji način ostvaruje, a to je kod verodostojnih isprava. Verodostojne isprave su, između ostalog, računi, znači sve ono što izdaju javna preduzeća, tj. oni koji imaju para. Ti koji imaju najviše para, ti će najviše i da plate privatne izvršitelje, a oni će da angažuju momke s kajlama koji će brzo da uteraju taj dug.
Inače, ako to nije tako, da otklonite svu sumnju precizirajte ko može biti pomoćnik, koje kvalifikacije, koje znanje, koju dostojnost? Ko procenjuje tu dostojnost. U ovom slučaju to je puka volja privatnog izvršitelja koga će on da angažuje. Bilo koje lice može da angažuje i sud nema mogućnost da ga u tome spreči. Videćete kakvi će se tu problemi pojaviti, ogromni problemi, pojaviće se strah.
Mi smo za to da se prioritet stavi na izvršne poverioce i Srbija konačno treba da kaže, to nam je prioritet, da dobije pravo i da se naplati onaj ko ima pravo da potražuje, da ne štitimo večito dužnike, ali nemojte da to krene u nasilje i da izvršni dužnici zbog toga trpe.
Bojim se da će ovako nepreciznim normama to biti slučaj.

Poštovana predsedavajuća, saglasno dosadašnjim našim amandmanima, našim stavom i koncepcijom i ovde se veliki broj nadležnosti koje su do sada bile deo sudske vlasti potpuno nepotrebno  prenose ovim zakonom na izvršitelje.
Ovo je jedan primer gde zaista nismo dobili nijedno obrazloženje zašto se ovo čini, da spisi ili dokumentacija, koja je neophodna da bi se izvršila naplata na nepokretnostima koja nije upisana u javnu knjigu, može biti od strane izvršitelja prikupljana i dostavljana nadležnim institucijama. Prosto je to neverovatno.
Ali, kad se gleda celina zakona to se veoma uklapa u ono što se želelo konceptom privatnih izvršitelja. Taj privatni izvršitelj, pored toga što će na njega biti preneta nadležnost da naplaćuje potraživanja, da sprovodi izvršni postupak, moći će da istražuje gde se nalazi imovina dužnika i evo, sad vidimo, on će moći da prikuplja dokumentaciju koja je u interesu izvršnog poverioca.
Ponovo se vraćamo na to šta je taj privatni izvršitelj? Znači, on će to da radi kad bude plaćen. On kaže – može to da radi. Znači, neko javno preduzeće i neki bogatiji poverilac će da kaže – vidi, ja ću ti platiti dodatno, molim te, izvijaj gde taj dužnik ima kuću ili neku vikendicu ili neku okućnicu, izvijaj svu tu dokumentaciju i predaj je tamo nadležnim organima, da bih mogao da se naplatim.
Zašto to da radi izvršitelj? Neka to radi izvršni poverilac u krajnjoj liniji, neka angažuje advokata i neka ga plati da to radi, a ne lice na koga se prenose javna ovlašćenja i deo sudske vlasti.
Pogledajte obrazloženje. Tačno se vidi, prenosi se obaveza izvršitelju kako bi se sud oslobodio te vrste poslova. Ne može sud da se oslobodi sudske vlasti. Zašto to ne bi radio sud? Nemojte na ovaj način da prenosite ovlašćenja na lica koja mogu da ih veoma zloupotrebe u praksi, ono što će se dogoditi. A zloupotrebiće samo zato što će biti dobro plaćeni, jer će to biti lica koja će poverioci dobro da plate.
Molim vas, prihvatite ovaj amandman, jer je obrazloženje koje ste dali apsolutno neprihvatljivo.

Pošto je danas više puta bilo rasprave o tome koliko su rokovi značajni u pravu, želeo bih da pokušamo još jednom da objasnimo šta je smisao ovog našeg amandmana koji, verujem, u najvećoj mogućoj meri jeste u interesu izvršnih poverilaca kada je u pitanju sprovođenje ovog zakona.
Mi sada imamo jednu veliku i kontradiktornu situaciju s predlogom ovog zakona. S jedne strane, ono što bi trebalo da bude normalan tok izvršnog postupka, da olakša poveriocu da sprovede i ostvari svoje pravo, ono se ovakvim rešenjem, uvođenjem pet radnih dana, u velikoj meri sprečava. Ili, nismo dobili nijedno bolje obrazloženje osim obrazloženja u vidu pravnog standarda, da je rok od tri dana prekratak da se realizuju prava koja imaju poverioci.
S druge strane, umesto da se olakša i pozicija izvršnog dužnika, da se prema njemu postupa pravično, da se postupa u skladu s pravom, mi uvodimo privatne izvršitelje i dajemo ogromna ovlašćenja da vrše represiju prema njima.
Znači, ovo su vrlo problematični koncepti koje ovde imamo. Videćete kako će se to pokazati u praksi – neće biti zadovoljni ni izvršni poverilac, u čijem interesu bi trebalo da bude ovaj zakon, i već se vršila jedna propaganda da se u njegovom interesu i čini ovaj zakon, vidimo ovaj primer od pet radnih dana kao rok, koji će ubrajati i nedelje i praznike, a s druge strane nikako neće biti zadovoljni izvršni dužnici koji očekuju bar minimum pravičnosti i nekog normalnog odnosa prema njima u izvršnom postupku kada uvedemo privatne izvršitelje.
Molim vas, razmotrite još jednom ovo. Jer, da nam dajete ovakva obrazloženja zaista nema smisla. Videćete u sledećem amandmanu, pokazaću vam kako komično izgleda vaše objašnjenje zašto odbijate naše amandmane.

Rekao bih da je i ovaj član, a i amandman koji smo podneli, ključan za čitav spor koji imamo mi u odnosu na Vladu, kada je u pitanju koncept ovog zakona.
Zaista je neverovatno šta vi sve prenosite u nadležnost privatnih izvršitelja. Mi smo ovde promenili stav 2, gde vi dajete mogućnost jednom licu, koje će biti privatno lice, da uradi nacrt odluke o prigovoru i da nakon toga faktički samo svojim štambiljem sud prihvati takav nacrt odluke koju je uradio privatni izvršitelj.
Pre toga, jedna stvar na koju želim da ukažem Ministarstvu pravde, licima koja su radila odgovore za naše amandmane, zaista je ovo neprihvatljivo.
Razlog zašto se odbija amandman poslaničke grupe DSS, iz razloga što je odbijen amandman Petra Jojića na član 251. Kada dođemo na član 251. kaže se – amandman Petra Jojića, na koji se mi upućujemo, odbijen je iz razloga koji su u obrazloženju za neprihvatanje amandmana gospođe poslanika Gordane Pop Lazić, član 104.
Kada dođemo na član 104, odbija se amandman poslanika Gordane Pop Lazić iz razloga koji je naveden za odbijanje amandmana gospodina Zorana Krasića. Ovo je zaista neverovatno.
Stvarno, zaista jeste smešno, ali ovako nešto da dođe u Narodnu skupštinu da mi moramo da se sa ovakvim obrazloženjima suočavamo, umesto da ste obrazložili kako treba razloge vašeg odbijanja. Mi moramo da kroz pet amandmana prođemo da bismo možda došli do obrazloženja zašto je ovaj amandman odbijen.
Znači, nemoguće je preneti ovako veliko ovlašćenje, gospođo ministarka, na izvršitelja. Da on radi nacrt odluke o prigovoru, pazite to je drugi stepen. Voleo bih od vas da čujem zašto se radi i prenosi ovakvo ovlašćenje na privatnog izvršitelja. Tu se ipak traži jedno ozbiljno pravno znanje.
Onda, faktički, sud i ne ulazi u raspravu o tome šta je sadržina toga. On, kaže se ovde, stavlja otisak štambilja kojim se predloženi nacrt odluke usvaja.
Ovo je ozbiljan problem. Stvoriće ozbiljne probleme u praksi. Vi dajete ogromnu moć privatnom izvršitelju. Pored mogućnosti zapošljavanja privatnih lica bez ikakvih kvalifikacija, oni će sad raditi odluke o prigovorima, prikupljaće dokumentaciju za neupisane nepokretnosti, proveravaće imovinu izvršnih dužnika.
Sada će da radi odluke po prigovoru gde rade sudije. Ne može se na ovaj način igrati sudskom vlašću. Ovo je apsolutno neustavno. Tu se slažem sa svim kolegama koji su govorili, apsolutno je neustavan član.
Razumemo da se sud rastereti pojedinih nadležnosti, ali u ovom stepenu, to je apsolutno neprihvatljivo – izvršni dužnici će se suočiti sa ogromnim problemima, ogromnim nepravilnostima i pritiskom kada ovaj zakon bude usvojen.

Ovo je vrlo važna glava Predloga zakona koja se odnosi na registar sudskih zabrana. Kao što smo u nizu prethodnih amandmana želeli da doprinesemo rešenjima koja smo predlagali da se postupak ubrza, tako i u ovom slučaju, bez obzira što se radi o interesu izvršnog poverioca, mi želimo da se postupak ubrza.
Da se, opet kažem, precizira pravni standard koji se često koristi u normativi - dužan bez odlaganja, znači, da se izvršnom poveriocu, koji ima interes da se izvrši upis u registar zabrana mera obezbeđenja, postave rokovi do kada on to mora da uradi.
Gde god možemo te pravne standarde, ako želimo zaista da ubrzamo izvršni postupak, da ih otklonimo. Znači, u roku od tri dana to moraš da uradiš. Imaš interes, naravno da imaš interes. Zakon te nizom instituta stavlja u povoljniji položaj u odnosu na izvršnog dužnika. U redu je, nema da se odlaže ništa. Šta znači bez odlaganja? Tri dana, završi taj posao, neka se upiše ta zabrana, to je pravni interes i time se štiti pravna sigurnost.
Obrazloženje koje smo mi dobili, da se time opet stvaraju mogućnosti da se iz nekih objektivnih razloga ne izvrši ova obaveza u roku od tri dana, zaista ne stoji, kao što se ne slažemo ni s rokom od pet dana, gde se opet kaže da neće stići u roku od tri dana. Zašto onda pričamo o ubrzanju celog izvršnog postupka?

Mislimo da je primerenije da se svi postupci koji se tiču i ove materije koja se odnosi na registar sudskih zabrana ne izmeštaju iz domena pravosuđa, pa sada da se ubacuje tu Ministarstvo privrede da se bavi pravnim lekovima. Kakve to ima veze što registar sudskih zabrana vodi APR? Mislim da je ipak vrlo osetljiva stvar mera obezbeđenja. Tu vrstu nadzora treba da vodi Ministarstvo pravde. U krajnjoj liniji po svim odlukama koje se donose u vezi upisa treba da radi ministarstvo.
Pazite, Ministarstvo privrede, tj. regionalnog razvoja, koje ima ne znam više koliko nadležnosti, bave se od zapošljavanja do NIP, do svega živog, sada će oni baš da se bave ovakvom jednom procedurom. Koliko će se uopšte udubiti u problem koji se tiče sudske materije? Zaista nije jasno zašto ste odbili ovaj amandman.
Ipak verujemo da je Ministarstvo pravde to koje će sa dužnom pažnjom, bilo koji sektor u ministarstvu, obratiti pažnju kada se pojave problemi ili izjavi pravni lek. Molim vas, nemojte uvoditi sada u ovu priču Ministarstvo privrede, verujte, napraviće se još dodatni problemi.

Ovo je jako važan član. On reguliše pitanje pomoćnika izvršitelja. Već u toku diskusije sam rekao da je propuštena prilika da se ovaj institut pomoćnika izvršitelja preciznije uredi. U stvari, ovde očekujem najveće zloupotrebe kada je u pitanju pojava privatnih izvršitelja.
Ako ste već definisali koje uslove treba da ispunjava izvršitelj i njegov zamenik, zašto to nije učinjeno kad su u pitanju pomoćnici?
(Nada Kolundžija, sa mesta: Prihvaćen je amandman.)
Nije prihvaćen taj amandman.
Ovo je vrlo ozbiljna materija i verujem da gospođa ministar zna o čemu govorim. Privatni izvršitelj, koji će biti dobro plaćen od izvršnih poverilaca koji imaju pare, a to će biti uglavnom javna preduzeća jer će najveći broj postupanja njegovih biti kad su u pitanju verodostojne isprave, a to su računi za komunalije i za sve ostalo, angažovaće treća lica koja ne moraju imati nikakvu stručnu spremu, mogu biti bez škole.
Ovde se kaže, u obrazloženju odbijanja amandmana – moći će da obavljaju nekakve manje složene ili pojedine pomoćne poslove. Šta je to? Pokucaće na vrata, mi smo tu iz kancelarije privatnog izvršitelja, čisto da vas opomenemo da platite. Kad građanin vidi kako on izgleda, a sigurno neće izgledati fino jer nije tu da bude fin nego da utera dug, niti ima školu, onda će se pojaviti problemi pritiska na dužnika. I to je onda ono o čemu smo mi govorili.
U redu je da se skrate postupci da se stvar ubrza i da se ovo učini u interesu izvršnog poverioca. I treba to da se učini. Ali, dajmo da zaštitimo interes i izvršnog dužnika, da ne bude podvrgnut pritiscima ljudi čiju stručnu spremu, kvalifikacije, biografiju, sve ono što bi bilo bitno da znamo ko su, da li su osuđivani, da li su razbojnici, da li su siledžije, mi ovde to nemamo.
Ovo je trebalo da razradite kao što ste razradili za izvršitelje i za zamenike. Ovo je jako osetljiva stvar. Zato sam želeo da diskutujem o ovom amandmanu jer, ako se ovo propusti, nisam siguran da će Ministarstvo pravde ili Komora imati potpuni uvid. U Komori će se interesi esnafski međusobno povezati i neće želeti jedni druge da kontrolišu. Ali ovde Ministarstvo pravde bi moralo da ima nadzor i bilo bi dobro da se ovo preciznije uredi, ili bar nekim podzakonskim aktom, u krajnjoj liniji.

Ovo je poslednji amandman koji je podnela naša poslanička grupa. Podneli smo ga iz razloga što zaista želimo da se, bez obzira na intenciju zakonodavca, predlagača zakona, izvršni postupak ubrza, što mi podržavamo, i ne treba da dovede do pravne nesigurnosti kada su u pitanju već započeti postupci. Zaista će se stvoriti veliki problemi.
Kad se pročita obrazloženje odbijanja amandmana, u jednom delu je ono tačno, da se uvode novi instituti, ali postoje započeti postupci po već važećem zakonu. Zamislite kako će sad izgledati novi postupak koji se prekida stupanjem na snagu ovog zakona i nastavlja se potpuno po ovom zakonu?
Neka se postupci, bez obzira na probleme koji postoje, okončaju po važećem zakonu. Jer, postoji odsustvo ovakve prakse. Vrlo se retko događa da se retroaktivnost pojavljuje, osim u krivičnom zakonodavstvu, kada je u pitanju manje zaprećena kazna. Ali, u izvršne postupke, započete postupke, sada unositi novi zakon – apsolutno je neprihvatljivo.
Znači, naš amandman je upućen na to da postupci koji su započeti po zakonu koji je važio u trenutku pokretanja postupka, da se završe po tom zakonu, a novi postupci kada ovaj zakon stupi na snagu neka se vode po novom zakonu.

Želeo bih da govorim povodom ovog amandmana, obzirom da je rešenje koje se sad predlaže u novom tekstu zakona promena u odnosu na rešenje koje smo imali u dosadašnjem Zakonu o advokaturi.
Sadašnji, važeći Zakon o advokaturi predviđao je mogućnost zasnivanja radnog odnosa advokata u advokatskim ortačkim društvima. To se nije smatralo kao nešto što ugrožava samostalnost i nezavisnost advokata u obavljanju svoje advokatske delatnosti.
Obzirom da je jedan od oblika rada advokata predviđeno advokatsko ortačko društvo, ono ima status pravnog lica, gledano u odnosu na Zakon o privrednim društvima, i ima mogućnost da kao takvo pravno lice zasniva radni odnos kako sa bilo kojim građaninom, tako i sa advokatom.
Podsetio bih da je u članu 47. predloženog teksta zakona rečeno da se advokatsko ortačko društvo, osim uslova propisanih zakonom, a tu se misli na Zakon o privrednim društvima, u tački 1) se kaže da je advokatura jedina delatnost društva, znači, advokat koji bi zasnovao radni odnos u advokatskom ortačkom društvu bi se bavio isključivo advokaturom i to je do sada bio slučaj.
Ne vidimo nikakvu mogućnost, niti vidimo obrazloženje zašto se to sada odbija.
Želim jednu načelnu stvar da kažem. Na ovoj sednici se usvaja zakon o javnom beležništvu. Imamo novu mrežu sudova gde je veliki broj sudova ukinut. U velikom broju mesta u Srbiji advokatura će biti realno napadnuta. Možete zamisliti jedno manje mesto, Lebane, Opovo, koje nema sud i koje će imati jednog javnog beležnika, gde će niz javnih poslova biti prenet na javnog beležnika, gde je sud izmešten u centre okruga, advokatura realno teško može da opstane tu, da egzistira u smislu da advokat ima svoju kancelariju, da plaća zakup, da plaća sekretara, da plaća sve realne troškove.
U situaciji kada veliki broj mladih pravnika završava fakultet, polaže pravosudni ispit, teško može da prođe veliki broj njih, da zasnuje radni odnos u sudu, u svojstvu pripravnika, a sutra pomoćnika ili sudija, jedan od načina da mlad pravnik zasnuje radni odnos jeste da uđe u advokaturu kroz ovaj oblik rada koji je predviđen zakonom.
U advokatsko ortačko društvo nema mogućnost da uloži svoj kapital da bi imao status ortaka. Dajmo mu šansu da zasnuje radni odnos kao advokat, da stekne iskustvo, da ima dobar ugovorni odnos sa ortacima, da možda dođe do nekih sredstava da sutra postane ortak u nekom ortačkom društvu.
Zašto isključujete mogućnost da veliki broj mladih ljudi, koji želi da se bavi advokaturom realno u čitavoj situaciji koja se stvara reformom pravosuđa i Zakona o javnom beležništvu, neće moći da egzistira niti da svoje kancelarije održava.
Zašto sprečavate tu mogućnost, pogotovo što smo takvo rešenje do sada imali? Voleo bih sada da od vas čujem zašto se to rešenje ukida, šta je praksa to loše pokazala što su advokati zasnivali radni odnos i radili kao advokati do sada, a da je to sada loše rešenje i da se time sprečava njegova samostalnost, pogotovo što se kaže da se advokatsko ortačko društvo može isključivo baviti advokaturom i advokatskom delatnošću? Prosto, voleo bih da dobijemo to obrazloženje.
Advokatura će biti napadnuta u velikom broju gradova, pitanje je kako će advokati uspeti da opstanu i posle reforme pravosuđa koju ste napravili ukidanjem sudova i uvođenjem javnog beležništva. Realno, advokatura će se izmestiti u velike gradove i ponovo ćemo dobiti jedan isti problem koji imamo u Srbiji, a to je da će se veliki broj mladih ljudi iseliti ka gradovima i tamo pokušavati da ostvari svoj san, da bude advokat ili da radi ovu časnu i važnu delatnost.
U tom smislu vas pozivam da prihvatite ovaj amandman, jer takvo rešenje je do sada bilo, od 1998. godine, kada je važeći zakon na snazi, i nijednu ozbiljnu primedbu do sada nismo videli i nijedno obrazloženje nismo dobili zašto sada ukidate.

Amandman DSS jeste doprinos raspravi o ovom problemu koji je vrlo značajan i koji je izazvao dosta polemike među advokatima, ali ovo pitanje koje se tiče osiguranja treba vezati sa nizom drugih stvari koje se odnose na generalnu viziju Vlade prema razvoju advokature u Srbiji.
Pogledajte sada atmosferu koja se pravi ovim zakonom. S jedne strane se zabranjuje da neko ko se upiše u imenik advokata može da zasnuje radni odnos u advokatskom ortačkom društvu. S druge strane, uvodimo javno beležništvo koje će niz poslova, o tome ćemo tek da pričamo, u manjim mestima faktički, što bi narod rekao, izbiti iz ruku advokatima, recimo, zaključivanje ugovora o prometu nepokretnosti. U uslovima smanjenog obima posla mi sada namećemo advokatima obavezu da obavezno zaključe ovu vrstu ugovora o osiguranju od odgovornosti.
Naš amandman ide upravo u pravcu uvažavanja realnosti, a to je da se advokatima da mogućnost da mogu to da urade. Znate, u velikim advokatskim kancelarijama ovde u Beogradu, u Novom Sadu, gde je velik obim posla i gde su rizici po prouzrokovanju štete mnogo veći, i sami advokati će imati interes da ograniče ovu vrstu ugovora.
Ali, u malim mestima, gde su advokati opterećeni plaćanjem zakupnine, plaćanjem telefona, sekretarica, borbom na tržištu sa javnim beležnicima, putovanjem u sudove koje ste izmestili vašom reformom, još ova vrsta dodatnog problema može da im optereti poslovanje kancelarije.
Molim vas da uzmete u obzir tu činjenicu da ćemo doći u situaciju zbog ovakve vrste pritiska na advokaturu, da se advokatura izmesti u velike gradove i da će mala mesta ostati bez advokata. Gde je tu onda dostupnost pravdi? Ko će da otvori advokatsku kancelariju?
Pa, zamislite jedno mesto koje sada dobije javnog beležnika, čovek ima sve moguće poslove koji se rade u jednom malom mestu na raspolaganju. Zaključuju ugovore o prometu nepokretnosti, overava ugovore, pravi punomoćja. Advokat, koji nema sud, to mu je bio jedini izvor prihoda. Sad to neće moći da radi. Mi ćemo tek sad imati nova devastirana područja i nemogućnost da građani dođu do advokata da bi ostvarili svoja prava.
Ovo je jedna vrlo važna stvar. Odbijanjem našeg amandmana, sa obrazloženjem na standard koji postoji u većini evropskih zemalja, mi vrlo različito tumačimo tu vrstu standarda. Evo, sad smo polemisali oko prava zapošljavanja. Standard je EU, kad pričamo o EU i njihovim standardima, da advokat ima pravo da se zaposli u advokatskoj kancelariji. Kada pričamo o tom standardu, taj standard prećutimo. Kad pričamo o ovom standardu, taj standard ističemo. Molim vas, postoji dosta kontradiktornosti i nedoslednosti u ovoj situaciji.
Amandman koji je podnela poslanička grupa manjina je dobar. Ne znam zašto ga niste prihvatili? Kad već kažete, kad već izuzimate ortačko društvo iz opštih pravila Zakona o privrednim društvima, pa kažete - ovo je neka vrsta "leks specijalisa", evo ovaj zakon će tako urediti stvar da ne da advokatima da se zapošljavaju u jednom pravnom licu, što je neverovatno, jer svako može da se zaposli u jednom pravnom licu. Onda ste mogli tretirati i amandman koji je podnet od strane poslaničke grupe manjina kao neku vrstu "leks specijalisa".
Dajte da ne padnu advokati sad u kandže osiguravajućih kuća. Kolike će biti osigurane sume, premije? To je sada nešto što je velika magla. Kada osiguravajuće kuće to vide, kakvi će to tek ugovori biti? Jer znaju, ako to ne zaključite, gospodo, iz advokature možete da odete. To će biti jedna vrsta pritiska advokata od strane osiguravajućih društava i molim vas da vodite računa o toj realnosti.
Lako je napisati nešto - to je standard EU i propisati obavezu, bez sagledavanja posledica u stvarnom životu. One mogu da dovedu do toga da advokatura ostane otprilike u onom broju gradova gde postoje osnovni sudovi. To će, nažalost, biti posledica ovog što sada imamo sa ovakvim zakonom i kompletnom reformom pravosuđa.

Gospodine ministre, poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, ovo jeste prilika i jeste mogućnost da kad se usvaja jedan NATO standard, generalno se razgovara o politici Srbije prema ovoj vojnoj organizaciji i onom što je, u krajnjoj liniji, ono što radi Vlada Republike Srbije prema ovoj vojnoj organizaciji u okviru Partnerstva za mir.
Naravno, to je prilika da se porazgovara generalno o bezbednosnoj politici u RS, o načinu kako se ona sprovodi i kakva je generalno strategija Vlasti i vladajuće koalicije prema bezbednosnim pitanjima i bezbednosnim izazovima i pretnjama za RS.
Po nizu ovih pitanja, mi nemamo jasan odgovor i nismo ga ni danas čuli, nismo ga ni čuli ni u prethodnim raspravama kad su ove teme bile u Narodnoj skupštini. Naravno, uvek kad se ovakva pitanja otvore, prilika je da o tome polemišemo. Zato služi Narodna skupština da se važna državna pitanja raspravljaju, a ne da se od njih beži, bez obzira na političke razlike.
Kada je u pitanju generalno bezbednosna politika Republike Srbije, mi tu imamo niz protivrečnih ili nerazjašnjenih i nedovoljno objašnjenih stavova od same vladajuće koalicije. U nizu statičkih dokumenata koje je donela vladajuća koalicija i Vlada Republike Srbije, pominju se bezbednosni savezi, bezbednosne integracije, u množini, a da mi ni sa jednom bezbednosnom organizacijom i bezbednosnim savezom nemamo nikakvog kontakta, osim sa NATO-om, u okviru Partnerstva za mir. Tako, u doktrini Vojske Srbije, na strani 8, govori se da će Srbija štititi svoje interese izgradnjom pouzdanog partnerstva s drugim zemljama i bezbednosnim savezima.
Postavljam pitanje – koji su to još bezbednosni savezi sa kojima će Srbija da sarađuje, s obzirom na činjenicu da vladajuća koalicija odbija da odgovori na poziv i ponudu Organizacije dogovora kolektivne bezbednosti, koji je poslat ovde u Skupštinu, da Srbija dobije status posmatrača u ovom vojnom savezu, bezbednosnom savezu.
Poslednji odgovor koji smo dobili od predsednice Narodne skupštine je da su neke silne procedure potrebne da prođu ovde kroz Narodnu skupštinu i da će Srbija, faktički bez odgovora, imati nekog predstavnika na majskom zasedanju Parlamentarne skupštine ODKB-a.
Takođe, kad govorim o bezbednosnim savezima, vrlo zanimljiv stav je iznet u „Beloj knjizi odbrane”, koja je imala pre mesec dana i javnu promociju, što je zvaničan dokument, gde se na strani 12. kaže – Uloge NATO-a ostaće ključne za stabilnost na prostoru Jugoistočne Evrope. Opredeljenost država regiona za članstvo u NATO-u i EU pozitivno će uticati na bezbednosno okruženje.
Mi sve vreme ovde govorimo da se vodi jedna kripto politika, bez obzira što se deklarativno u javnosti iznosi da mi jesmo država koja poštuje vojnu neutralnost, a u stvari težimo, i na to ću kroz dalju diskusiju ukazati, težimo da napredujemo u procesima u okviru Partnerstva za mir, kako bismo verovatno jednog dana postali, po zamisli Vlasti, i punopravni članovi NATO-a.
Naravno, pitanje koje generalno jeste suštinsko – da li Srbija, kao što je u situaciji pod ovom vladajućom koalicijom, vozi jednosmernom ulicom kada su u pitanju evropske integracije, tako isto očigledno je da tom istom jednosmernom ulicom vozi, koja je u stvari ćorsokak, i kada su u pitanju bezbednosne integracije. Jer, mi drugu mogućnost ili drugu politiku nemamo, osim ove koja se trenutno odvija u okviru Partnerstva za mir, a reći ću zašto ona u ovom trenutku treba da bude predmet preispitivanja.
Ima niz bezbednosnih i vojnih saveza u kojima bi Srbija kao neutralna država trebalo da bude bar u statusu posmatrača. Evo, jedna se konkretno zove – Organizacija Dogovora o kolektivnoj bezbednosti, koja poštuje teritorijalni integritet i suverenitet svojih članica, i koja ima i mirovne snage za učestvovanje u mirovnim misijama pod mandatom Ujedinjenih nacija, i gde bismo takođe mogli da ispunimo jednu od misija Vojske Srbije i da učestvuje, u okviru tog vojnog saveza, u uspostavljanju ili održavanju mira ili rešavanju humanitarnih problema. Zašto da ne, ako smo neutralna zemlja?
Cilj je, u stvari, jedne neutralne države da bude prisutna u što više, ne u svojstvu člana, ali u što više vojnih saveza u statusu posmatrača i da na taj način širi partnerstva. Kad pogledate te dokumente koje je donela Vlast, prosto imate utisak da se toliko stvari nije razjasnilo. Kaže se – zaštita odbrambenih interesa i zaštita teritorijalnog integriteta ostvariće se i saradnjom sa partnerima u slučaju napada. To su stvari na koje mi nikako da dobijemo odgovor – koji su to partneri, i na koji način će se to realizovati?
Drugi problem koji sada imamo, kad je u pitanju učešće naše u okviru Partnerstva za mir, jeste činjenica i odnos NATO-a posle proglašenja tzv. lažne države Kosovo i njene nezavisnosti, u februaru 2008. godine, i uloge koju ima u održavanju, obučavanju i stvaranju bezbednosnih snaga te separatističke tvorevine.
Mi smo ovde više puta čuli i od samog ministra da je ukazivano predstavnicima NATO-a na taj pogrešan korak, ali u isto vreme, dok se to ukazivalo, ta stvar je ostala sporna, nije se raspravila i u tako neraspravljenom odnosu, za nas vitalnog pitanja kao što je naš teritorijalni integritet i borba za njegovo očuvanje, mi produbljujemo integracije u okviru Partnerstva za mir. To je suštinski problem oko kojeg treba da porazgovaramo.
Osim toga, pitanje je – u pozivnom dokumentu Partnerstva za mir, kaže se da će doći do konsultacija između zemlje partnera i NATO-a, u slučaju da zemlja partner smatra da joj je ugrožen teritorijalni suverenitet i integritet, dakle postavljamo pitanje: da li je do takvog razgovora došlo i šta je zaključak takvog razgovora između Republike Srbije i NATO-a?
To je nešto što smo mi potpisali i u osnovnom dokumentu koji je potpisao predsednik Republike Boris Tadić, kada je Srbija primana u Partnerstvo za mir. Tada je rečeno da će se poštovati teritorijalni integritet i suverenitet zemalja i Završni akt iz Helsinkija koji to potvrđuje. U isto vreme ta organizacija podržava stvaranje vojske na prostoru južne srpske pokrajine, vojske separatista koji su pokušali da naruše naš teritorijalni integritet.
Drugo važno pitanje o kojem bih želeo da razgovaramo, i da dobijemo odgovore, jeste – šta Srbija radi u okviru Partnerstva za mir? Mislim da je to najnetransparentniji proces koji mi u ovom trenutku imamo u Srbiji. Ni na jednom sajtu vi ne možete naći informaciju o tome u kojoj meri Srbija učestvuje u Partnerstvu za mir. Nemamo podatke ni o individualnom progonu Partnerstva, koji su ciljevi, kako su realizovani, na koji način, i koje smo mi uopšte izabrali ciljeve partnerstva? Nemamo podatke da li učestvujemo u programu planiranja i revizije? Koje su snage koje smo deklarisali? Koji su ciljevi ostvareni?
Ta tema je i pitanje sredstava. Budžet Republike Srbije, koji je ovde usvojen, definiše da – u cilju realizacije programa saradnje NATO – Srbija planira se intenzivna realizacija raznih oblika saradnje i zajedničkog rada predstavnika obe strane.
Takođe, navode se stručne ekspertize, posete, seminari itd. Ali, mi nemamo informaciju na šta su ta sredstva potrošena? Šta su efekti i ciljevi i posledice toga?
Zašto ovo govorim? Gospodine ministre, zato što je pre neki dan, a to je informacija koja je bila na vašem sajtu, stranim predstavnicima izvršena prezentacija vojnog budžeta, znači budžeta Ministarstva odbrane, i oni su vrlo zadovoljni iscrpnom informacijom koju su dobili, a da mi ovde kao predstavnici građana nemamo informaciju, na koji način su ta sredstva utrošena? Pogotovo u ovom delu koji se odnosi na Partnerstvo za mir, a to me konkretno zanima, jer je to danas tema.
Nemamo informaciju o tome šta se radi u okviru tog programa? Znači, individualni program partnerstva, program planiranja i revizije, koji su ciljevi, koliko je realizovano, šta smo izabrali itd. Posebno što se, opet, na plenarnom sastanku grupe Srbija – NATO, za reformu odbrane, kaže: „Obostrano je zaključeno da je ostvaren evidentan napredak u dostizanju partnerskih ciljeva, u odnosu na plenarni sastanak od novembra 2010. godine.” Kojih ciljeva? Da li je igde navedeno da li građani znaju koji su to uopšte naši ciljevi u okviru Partnerstva za mir?
Problem je to što u ovom trenutku, i to jeste sporno iz političkih razloga koje sam naveo, Srbija produbljuje svoju saradnju u okviru Partnerstva za mir, jer je Vlada Republike Srbije u februaru ove godine donela zaključak o pokretanju procedure za izradu individualnog nacionalnog plana partnerstva između Republike Srbije i NATO-a.
To je još jedan korak dalje, a da, s jedne strane, nismo raspravljali o spornom i velikom političkom pitanju da NATO podržava bezbednosne snage separatista, da nije želeo u svom strateškom dokumentu da garantuje suverenitet Republike Srbije, iako je garantovao svim zemljama koje imaju isto sporne teritorijalne probleme, i u isto vreme, na svaki mogući način, ne želi da pomogne Srbiji u rešavanju svog ključnog, bezbednosnog i teritorijalnog problema, a i Kosovo je najvažnijim strateškim dokumentima Republike Srbije definisano kao najveća bezbednosna pretnja.
Ovo je, naravno, sve vrlo važno, jer, i kada govorimo o standardizaciji, mi, recimo, uopšte nemamo podatak, osim na sajtu Ministarstva odbrane, o učešću Republike Srbije u NATO ugovorima o standardizaciji, osim onog koji se odnosi na jezik, pretpostavljam da je implementiran ovaj koji se vidi, koji se odnosi na štabno organizovanje komandi; mi nemamo drugi način uvida u to šta se događa u okviru Ministarstva odbrane i saradnje sa Partnerstvom za mir, znači, Srbija u okviru Partnerstva za mir i trošenja sredstava, a dobijamo samo informacije da napredujemo.
Evo, pre izvesnog vremena, jedan od profesora na jednom od NATO koledža ishvalio je Srbiju kako je izuzetno napredovala u okviru tog partnerstva, to svi drugi znaju, osim građana i osim Narodne skupštine. To je pitanje o kojem treba da govorimo.
Vraćamo se na ovo, znači, kada govorimo o standardizaciji, kada govorimo o ovom samom dokumentu, prethodno pitanje jeste, naravno, rasprava političke dimenzije problema koje imamo sa NATO-om. Dok to ne raspravimo, mi u najboljem slučaju ne smemo da produbljujemo naše integracije u okviru ove organizacije.
Zaista, ko može da razume da u isto vreme imamo partnera koji pomaže separatistima u otimanju teritorije i formiranju države na svom prostoru, a u isto vreme sa njim produbljujemo odnose.
Voleo bih da vidim političku logiku takvog jednog stava, a s druge strane, one koji nas pozivaju i koji su pokazali da nas podržavaju u odbrani suvereniteta, kao što su članice Organizacije o dogovoru o kolektivnoj bezbednosti, mi ne želimo da odemo. Imamo, kao što je rečeno u susretu predstavnika Ministarstva odbrane Srbije i Ruske Federacije, izuzetno nizak nivo u saradnji u oblasti odbrane i treba da se popravi itd.
Naravno, pitanje koje je ovde vrlo važno, vezano za ovo šta je predlog današnje rasprave, jeste – šta su naši ciljevi kada je u pitanju standardizacija u okviru Partnerstva za mir i NATO-a. Mi ih ovde nemamo, da bar čujemo, pa da počnemo o njima da raspravljamo. U okviru ovoga sporazuma, to je jedan deo koji se odnosi na takozvanu materijalnu standardizaciju koju vodi Konferencija direktora nacionalnog naoružanja u okviru NATO-a, da li mi učestvujemo u nekim drugim projektima koji se odnose na ili operativnu, ili materijalnu, ili administrativnu standardizaciju, koji su to ciljevi, koji su to standardi? Narodna skupština Republike Srbije po tom pitanju apsolutno je neinformisana.
Znači mi, s jedne strane, imamo javno deklarisan stav da je Srbija vojno neutralna, a s druge strane, imamo NATO, koji podržava separatiste na prostoru Kosova i Metohije, kao južne srpske pokrajine.
S druge strane, mi sa njima produbljujemo odnose mimo javnosti i mimo građana. To je pitanje na koje bismo morali danas da dobijemo odgovor.
Takođe, u Narodnoj skupštini Republike Srbije, govorim da Narodna skupština, sem ovakvim rasprava koje su usko vezane za jednu temu, nema mogućnosti da raspravlja generalno o strategiji i politici u Ministarstvu odbrane.
Recimo, niz dokumenata je potrebno da donese Narodna skupština: dugoročni plan razvoja Vojske Republike Srbije, koji je zakonska obaveza, mi nismo dobili. Nismo raspravljali o izveštaju o stanju priprema Vojske Republike Srbije za 2009. godinu, iako su narodni poslanici dobili taj dokument. Nismo imali mogućnost da o tome razgovaramo, niti da o tome razmenimo naše stavove i istaknemo razlike koje postoje. Sasvim sigurno je da one postoje.
Prema tome, bilo kakvo dalje produbljivanje odnosa, bilo kakva dalja saradnja, jer posle individualno nacionalnog plana partnerstva ići će MAP, to je prvi korak ka članstvu. Mi smo imali javne pozive generalnog sekretara NATO-a, koji je rekao da je Srbija dobrodošla, samo da kaže da hoće da postane član NATO-a.
Doneće oni političku odluku, nevezano za to da li je Srbija ispunila određene uslove koji se tiču standarda ili bilo čega drugog, ako Srbija želi da bude deo te vojne organizacije, a nikako ne bi smela da bude deo te vojne organizacije koja sada učestvuje ponovo u jednom ratu, na identičan način kao što je učestvovala 1999. godine, i uvek u trenucima kada donosi svoje strateške dokumente.
Donela je 1999. godine strateški dokument, bombardovala je Saveznu Republiku Jugoslaviju da bi opravdala svoje prisustvo i svoje postojanje. Sada učestvuje u ratu u Libiji. U novom strateškom dokumentu NATO-a govori se o borbi sajber kriminala, protiv pirata, protiv ozonskih rupa i verovatno borbi protiv jedne od strana u građanskom ratu neke države.
U isto vreme, kao i za vreme bombardovanja Srbije, ubijaju se civili. Mi treba da produbljujemo saradnju, pogotovo posle proglašenja nezavisnosti Kosova, sa tom vojnom organizacijom.
Još jedna tačka o kojoj bih želeo da kažem nekoliko stvari. Vrlo je zanimljivo, nije ministar pomenuo, a odnosi se na ugovor sa Kazahstanom, državom koja je izuzetno važna, koja je po veličini deveta, koja je član i, gle čuda, spojena tačka sa ovom, Organizacije dogovora o kolektivnoj bezbednosti i Šangajske organizacije za saradnju i Carinskog saveza.
Jedna zemlja sa velikim potencijalima, sa kojom treba da uspostavimo saradnju i sa kojom treba da zaključimo ugovor, koja je i u Partnerstvu za mir, i koja ima načina da ostvaruje svoje bezbednosne interese tako što učestvuje i prisutna je u svim važnijim bezbednosnim integracijama i savezima koji u ovom trenutku postoje.
Trebalo bi, kao vojno neutralna zemlja, da to promovišemo, i neutralnost u bezbednosnom smislu i nedeljivost, jer bezbednost je nedeljiva, a oni koji žele da se svrstaju samo na jednu stranu, taj koncept nedeljive bezbednosti, koji postoji u svetu, da su sve pretnje za sve identične i da svi treba zajedno protiv toga da se borimo. Dakle, ne treba da se svrstavamo u jedan savez, nego da budemo prisutni u svim.
Prema tome, raspraviti politički spor koji imamo sa NATO-om, pa tek posle razmatrati mogućnost da li Srbija treba da produbljuje, ili ne, svoje integracije. Nikako u članstvo, a kakav status treba da imamo u okviru Partnerstva za mir, u ovom trenutku sigurno ne treba da bude aktivan i ne treba da idemo dalje u tom procesu.

Gospodine ministre, ni na jedno pitanje koje sam postavio niste odgovorili, i to se događa redovno kada raspravljamo o ovako važnoj temi kao što je odnos Srbije prema NATO-u.
Niko ne spori da je pitanje vojne industrije i naoružanja važno i da svako normalan u ovoj zemlji želi da se vojna industrija razvija, ali vi uporno izbegavate da odgovorite na pitanja koja se takođe tiču para.
Šta smo mi radili u okviru Partnerstva za mir? Gde su ta sredstva potrošena, a koja su građani u Narodnoj skupštini izglasali u budžetu? Koliko će da košta potpisivanje ovog sporazuma i kada će on biti realizovan? Kada će se izvršiti čitava ova kodifikacija naših proizvoda i dobijanje brojeva koje treba da dobiju?
Slažem se, ali nismo dobili odgovor ni na jedno pitanje. Koliko će koštati ovaj poseban sporazum koji treba da zaključimo? S kojom državom ćemo ga zaključiti? Posebno se plaća taj sporazum.
Mi sad pričamo o jednoj virtualnoj stvari koja pitanje je kad će biti gotova i kad će biti završena, a stvarnost je izuzetno teška. Stvarnost je teška zato što pod vašom Vladom, pod Vladom u kojoj vi sedite, izbegavate odgovor na ključno bezbednosno pitanje. Pričamo o sporazumu koji će kroz nekoliko godina možda biti operativan. U ovom trenutku građani ništa od toga nemaju konkretno, i ne znamo koliko sve to košta. To je suštinsko pitanje.
Što se tiče Kosova i Metohije, gospodine ministre, kada se desio taj čin, mi posle toga, to je bio februar 2008. godine, ne želimo sa tom organizacijom, koja je podržala separatiste dole i pravi vojsku, da produbljujemo odnose.
Pre toga je bilo jedno stanje, posle toga je drugo stanje. Možda je za vas sve to isto stanje, za nas nije, jer je nama napadnuta teritorija, i u vašem dokumentu, koji ste ovde u Skupštini usvajali, proglašenje nezavisnosti Kosova je najveća pretnja. U toj najvećoj pretnji, NATO podržava (Predsedavajuća: Dva minuta.) vojsku koja je faktički stvorena od OVK, i mi sa njima produbljujemo odnose.

Poštovani predsedavajući, poštovana ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, poštovane kolege, kao što su moje kolege rekle, jedan važan zakon, nažalost je pao u senku politički važnog i najčešće diskutovanog zakona u javnosti, Zakona o advokaturi, a to je Zakon o izvršenju i obezbeđenju.
Lično smatram da je u čitavom ovom setu zakona to najvažniji zakon o kojem danas raspravljamo, obzirom da se od rešenja o ovom zakonu i realizacije odredaba ovog zakona direktno štite i ostvaruju prava građana koja imaju kako u ugovornim odnosima, tako i u drugim odnosima koje uspostavljaju međusobno.
Ono što jeste karakteristika ovog seta zakona, s jedne strane, država vrši prenos javnih ovlašćenja. Mogli bismo reći da je ovo sednica gde država vrši prenos javnih ovlašćenja, kada su u pitanju javni beležnici, kada je u pitanju Zakon o izvršenju i obezbeđenju, a sa druge strane, država jača svoju vlast ovlašćenjima koja se daju kako Vladi, tako i Ministarstvu.
Kada se pogleda, ukupan rezultat rasprave o ovim zakonima jeste da ova Vlada želi sa manje ovlašćenja da vlada. Upravo, prenose se ovlašćenja, ali se steže vlast i tako imamo situaciju i kada je u pitanju Zakon o advokaturi i kada su u pitanju ova dva zakona.
U svojoj raspravi ću se fokusirati na Zakon o izvršenju i obezbeđenju, koji je trebalo da otkloni probleme koje smo čuli ovde u raspravi i u uvodnoj reči ministra, a koji nikako te probleme, nažalost, otkloniti neće, jer je niz kontradiktornih rešenja ovde ugrađen, koji će umnogome da komplikuje i odugovlači proces i postupak izvršenja koji već imamo.
Nabrojaću neka od tih rešenja. Prvo rokovi – rok od pet dana. Nismo čuli obrazloženja, sem lapidarno od strane ministra da je u pitanju rok od pet radnih dana, da se time nešto postiže. Svi mi znamo, koji smo radili u praksi, šta znači pet radnih dana. To znači da se vikendi i praznici ne računaju. To nismo imali u dosadašnjem slučaju. Kako se time postiže ubrzanje? Nikako, štaviše, pošto se taj famozni rok od pet radnih dana uvodi u svim fazama postupka, imaćemo usporavanje izvršnog postupka i to građani treba da znaju.
Dalje, uvođenje privatnih izvršitelja; pazite, na niz ključnih pitanja i problema ovde nismo dobili odgovor. Prvo, imamo dve vrste izvršitelja. Koja je cena postupanja jednih i drugih? Hajde da se kladimo svi ovde, pogotovo koji su u praksi, da će privatni izvršitelji više da koštaju.
Sada da vidimo kakav će efekat biti tog većeg plaćanja? Biće efikasnija i veća primena sile i videćete u šta će se pretvoriti kancelarije u kojima budu radili privatni izvršitelji i ko će biti pomoćnici privatnih izvršitelja, snažni momci koji će prvo da istražuju gde se sva moguća imovina nalazi, raznim metodama koje su znali iz prethodnih poslova, a nakon toga će "prijateljski" da ubeđuju građane da pre nego što se pokrene postupak ipak je bolje da se na vreme plati.
To će biti efikasnije uterivanje sile i na to će se svesti izvršni postupak, a u isto vreme će biti mnogo bolje plaćen od poverilaca tj. od javnih preduzeća i od svih onih koji imaju u ovom trenutku novac u Srbiji.
To pogotovo vidimo u situaciji kada se daje pravo privatnom izvršitelju da postupa po predlogu verodostojne isprave. To znači da svi komunalni računi će moći biti od strane privatnih izvršitelja naplaćivani tako što će on da donosi rešenje da je to verodostojna isprava i da krene na posao da to naplaćuje.
Pazite kontradiktornost, ovo je stvar za kolege koje su u praksi, nacrt odluke može da uradi privatni izvršitelj. Nije stvar u tome što će izraditi nacrt, nego na taj nacrt svojim pečatom sudija odobrava kao validno rešenje. Tako ovlašćenje država prenosi na privatna lica.
Pitanje dostavljanja, ništa niste rešili ovde o dostavljanju. Šta ste rešili? Svi mogući problemi i čepovi koji su postojali u dostavljanju i sada će postojati. Ne dotičete problem dostavljanja fizičkim licima.
Uložili smo jedan amandman gde verujemo da ćemo uspeti da na pravi način, takva rešenja već postoje u postupku koji reguliše pitanje poreske administracije. Rok od tri dana, nisi podigao pismena, smatra se da je uručeno. Tako se postupak ubrzava.
Gospođo ministar, voleo bih da nam objasnite šta u drugom stepenu u izvršnom postupku traže porotnici. To je nešto što mislim da nigde nema i jednostavno svi mi znamo šta znači drugostepeni postupak i kakvo se pravno znanje tu traži. Sad mi uvodimo porotu u drugi stepen?
Izvršenje na nepokretnostima koje nisu upisane u javnu knjigu, to je u redu. Trebalo je na neki način sve one koji na razne načine izbegavaju izvršenje na imovini, pogotovo što znamo da nam je katastar nepokretnosti izuzetno neažuran, da se omogući da poverilac naplati svoja potraživanja na takve nepokretnosti.
Ali, onda vi u tom postupku pazite kakva ovlašćenja vi prenosite na privatne izvršitelje. Kaže: ako na području na kojima postoje javne knjige nepokretnost nije upisana, izvršni poverilac može podneti isprave na osnovu kojih se može izvršiti upis odnosno preneti tu obavezu na izvršitelja. Zašto bi sad izvršitelj pogotovo privatni izvršitelj jurio i vijao dokumentaciju koja je interesu poverioca? Zašto se prenose ta ovlašćenja? Vi sve što ste mogli, vi ste ovde preneli što dalje od suda. Država se ovde odriče veoma važnih svojih ovlašćenja.
Prema tome, ceo ovaj zakon, sa produženim rokovima, sa nerešenim statusom privatnih izveštaja, kada su u pitanju troškovi, kada su u pitanju njihova ovlašćenja, sa nerešenim pitanjem dostavljanja, ni u kom slučaju neće rešiti ovaj objektivan problem koji imamo, a to je sporost u izvršenju.
U krajnjoj liniji, ovaj zakon je trebalo da dođe posle najavljenog zakona o parničnom postupku, kako ste rekli izvršni postupak je nastavak parničnog postupka. Zašto niste videli kako ste uredili parnični postupak, kako ste skratili rokove ili ukinuli neka pravna sredstva, pa na osnovu toga raspravljali o ovom zakonu? Građani koji potražuju novac na osnovu ovog zakona neće biti u mogućnosti da ga ostvari. Propustili ste veliku priliku. Prihvatite naše amandmane, verujem da će poboljšati tekst zakona.

Zaista je neverovatno s koliko se kršenja i opstrukcije zakona odvija ovaj takozvani proces rekonstrukcije Vlade. I ovaj član o kome se sada raspravlja je samo u nizu onih događaja i onih činidbi od strane vladajuće koalicije koji su vezani za ovu farsu koja se zove rekonstrukcija.
Počelo je od onog pisma koje smo dobili od predsednika Vlade Mirka Cvetkovića da je kršenje zakona dopušteno i da, jednostavno, on smatra da ni na koji način Ustav i zakon ne treba da budu poštovani, a da je Skupština, faktički, sama sebe dovela u situaciju da, donošenjem zakona, vređa samu sebe. To će ući u anale i političke i pravne istorije.
Potom smo juče čuli da ministri u ostavci mogu da zastupaju Vladu Republike Srbije, a da javnost ne sme da zna o korespondenciji između ministara i predsednika Vlade o javnoj stvari. Da je reč o privatnoj stvari, možda bismo i mogli da razumemo, ali o javnoj stvari javnost treba da zna. I onda, danas imamo obrazloženje da ovaj zakon treba promptno da stupi na snagu jer će nastupiti štetne posledice, jer će nastupiti neodložni uslovi i da je to opravdano.
Juče smo čuli da je pravo ministra u ostavci da zastupa Vladu povezano s činjenicom da je ova rekonstrukcija, u stvari, prirodna, privredna i tehnička nesreća. Tako piše u Zakonu o Vladi. I ministar i Vlada su verovatno sami svesni kakva je ovo nesreća i, u tom smislu, imaju mogućnost da krše zakon.
Ova rekonstrukcija je kršenje zakona i ova vlada neće biti legalna. Pored toga što nije legitimna, jer nema podršku u narodu, neće biti ni legalna. Al' sve se to čini da bi Mirko Cvetković bio ministar finansija, to je suština.
Pored svih promašaja, nedostataka u politici, o kojima smo pričali u prethodne tri godine, sada smo svedoci rušenja još jedne institucije od strane vladajuće koalicije, pošto su sve ostale u dobroj meri srušene, rušenja institucije Vlade, da bi predsednik Vlade bio ministar finansija. On je to želeo. Bio je ministar finansija u jednoj vladi, verovatno je želeo, kada se formirala ova vlada 2008. godine, da to ponovo bude i sada mu se želja ispunila.
Ima ona čuvena scena u filmu "Majstori, majstori", kad se Zoran Radmilović obraća školskom kolektivu i, dok profesor književnosti recituje pesmu "Majstori, majstori", kaže: "Čovek je hteo da bude majstor, a evo šta škola učini od njega". Tako je i u ovom slučaju. Mirko Cvetković je hteo da bude majstor, tj. ministar finansija, ali su mu dali da bude premijer i nastao je haos.
Suštinski problem čitavog ovog zakona i čitave Vlade jeste da se političke odluke neće donositi ili će se još manje donositi u Nemanjinoj 11, u kabinetu, nego će, naravno, kao što je bio slučaj od jula 2008. godine, biti donošene u kabinetu predsednika Republike, na Andrićevom vencu.
Tu se onda postavlja pitanje i političke odgovornosti za situaciju u državi. Ne može neko ko nema nikakav politički uticaj ni u stranci, ni u javnosti, ni u Vladi, da bude politički odgovoran. Onaj ko je lider stranke koja je nosilac Vlade, taj je politički odgovoran. To je tako u svakoj normalnoj državi i tako treba stvari da funkcionišu. Ako se želi da Vlada bude institucija, onda lider najveće stranke neka bude premijer. U nekim drugim državama su se ljudi, kada su izabrani na mesto predsednika republike, povlačili da bi vlada sačuvala integritet i imala autoritet.
Ovako, vi ćete sada premijeru, koji do sada nije vršio funkciju koordinacije, donosio odluke, dati još jedan resor. Znači, on se uopšte neće baviti svojim poslom. Imate jednog jakog lidera koalicije koji je izašao iz Vlade. U Vladi je, faktički, od tri koalicione partije, jedini ostao Ivica Dačić, kao zamenik premijera. Znači, dva lidera partije imate izvan Vlade. Da li neko u ovoj državi misli da će se političke odluke donositi u Vladi? Naravno da neće.
Kad smo slušali predsednika Vlade u "Utisku nedelje", na pitanje "Da li vi znate da su vršeni pritisci pojedinih ambasadora za smene nekih ministara?", on je rekao: "Mene niko nije pitao". Naravno, čovek je rekao potpuno tačnu istinu. Zašto bi ga iko pitao, kad znaju da on tu odluku ne može da donese? Pitali su negde na nekom drugom mestu.
To je suština krize. Kriza je u tome što ste stavili premijera koji nema politički autoritet i sada ga dodatno opterećujete s još jednom funkcijom. I produbiće se ta kriza, i dodatno će oslabiti Vlada, i dodatno će nastati problemi unutar Vlade, svađe i sukobi, i nastaviće se sve tako dok se ne unormali politički sistem i najjača politička stranka i njen lider preuzme funkciju.
Vi ste, stvaranjem ovoga 2008. godine, generisali sve ove političke probleme. Ovom izmenom zakona, ovom farsom od rekonstrukcije, koju donosite uz kršenje zakona, vi to nastavljate. Stvorili ste potpuni politički haos i dezavuisali jednu važnu i ozbiljnu instituciju.
Na završetku rasprave o Zakonu o Vladi, gde Vlada nema predstavnika da je zastupa, znači Vlada nema predstavnika za raspravu o Vladi, najbolje je, zbog svega što ste učinili u prethodne tri godine, zbog političkog haosa koji ste napravili, da podnesete ostavku, da se raspišu izbori i da građani daju svoj sud o tome što ste radili, a ne da nam posle tri godine objašnjavate kako je sve to bilo super, samo još ovu godinu dana i biće najbolje moguće od nas što se može dati, samo da dobijemo tu kandidaturu. Na izbore i sa novom vladom. Hvala.

Svaki zakon o ministarstvima, nov zakon, kada se donosi, ima za cilj izbor nove vlade. Ovo je prvi put u srpskoj višepartijskoj istoriji da se na osnovu novog zakona bira isti premijer u jednom mandatu. Posledice ovog zakona koji je sada donet, neka građanima bude jasno, jesu da su u čitavoj vladi svi ministri podneli ostavku osim samog premijera. Nađite primer u političkoj istoriji ili situaciju u bilo kojoj evropskoj zemlji ovakvog jednog skandala i cirkusa. Svi ministri u ostavci osim premijera – to su posledice ove vaše tzv. rekonstrukcije i ovog političkog i pravnog haosa u koji ste nas uveli.
Uvek se u srpskoj istoriji, u poslednjih 20 godina, otkad je uveden višepartijski sistem, na osnovu novog zakona o ministarstvima birala nova vlada. Prvi put se sada događa da se novim zakonom o ministarstvima u jednom mandatu jedne vlade jedan premijer bira, a dva nova zakona. Gospodo, ovim što ste sad uradili, osramotili ste Srbiju i zaista je učinili neozbiljnom državom. To je apsolutno neprihvatljivo.
Jedini način je da, što je rekao moj kolega Aligrudić, zbog sramote koju ste naneli Srbiji, podnesete ostavku i Mirko Cvetković da dođe ovde u ponedeljak i da, umesto ekspozea i novih ministara, podnese ostavku i kaže – ja ovo više ne mogu da radim, sve pritiske koje sam trpeo više ne mogu da trpim, niti želim kao častan čovek da ovo dalje radim. Podneti ostavku, na nove izbore.