Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, nisam siguran da bismo usvajanjem ovog amandmana izbegli nove radne sporove.
Naime, u toku diskusije poslanika koji su branili ovaj amandman i predlagali da se on usvoji, kao jedan od najvažnijih razloga da se ovaj amandman usvoji, istaknuta je činjenica da bi se izbegli mnogobrojni radni sporovi, gde bi zaposleni osporavali pojedine odredbe ugovora o radu kao ništave. Ukoliko bi, kako se kaže u stavu 2. člana 9, došlo do definisanja pojedinih odredbi koje su suprotne zakonu ili utvrđuju manja prava nego što to utvrđuje zakon, opšti akti ili su zasnovane na netačnom obaveštavanju od strane poslodavca, krajnji ishod tih radnih sporova, ukoliko bi ovi akti bili osporeni od strane zaposlenog, bila njihova ništavost.
Šta dobijamo ukoliko usvojimo ovaj amandman, gde se kaže da se primenjuju odredbe zakona i opšteg akta? Da li bi se usvajanjem ovog amandmana obezbedila takva efikasna zaštita i da li bi došlo do uklanjanja iz ugovora o radu upravo ovakvih odredaba tj. ko bi naterao i obavezao poslodavca da primeni odredbe opšteg akta i zakona.
Spomenuto je da je zaposleni ekonomski slabija strana, i nema sumnje da on ulazi u ovaj ugovorni odnos kao takva strana, i da poslodavac kao vlasnik kapitala ima dominantniju poziciju.
Pitanje je kod rasprave i tumačenja toga da li su uskraćena pojedina prava i da li je poslodavac doveo u zabludu zaposlenog kod zaključivanja ugovora o pojedinim pravima, da li bi došlo do eventualnog sporazuma da se te pojedine odredbe otklone ili bi jednostavno poslodavac ucenio zaposlenog i rekao - ja sam u pravu, ovako kako piše jeste po zakonu, ti nemaš pravo da vodiš spor, ti nemaš pravo da ovo osporavaš.
Nema sumnje da bi prihvatanjem ovog amandmana mogle da se ugrade odredbe koje su nepovoljnije po zaposlenog, ali zaposleni ne bi imao prava da te odredbe osporava. Kao što sam rekao, nema mehanizama koji bi naterali poslodavca da primeni odredbe i nema mehanizama preko kojih bi se utvrdilo da je on pravilno tumačio zakon i da su sva prava zaposlenog ovde zaštićena.
U tom smislu odredbe predložene u zakonu su jasnije, jer one omogućavaju zaposlenom da vodi spor i osporava pred sudom pojedine odredbe ugovora.
Ovako kako je predviđeno ovim amandmanom, takva prava zaposleni nema i jednostavno pitanje je kako bi na kraju cela ta rasprava između poslodavca i zaposlenog oko pojedinih odredaba završila. Možda bi na kraju poslodavac dao otkaz, pozivajući se na neke od odredaba koje su predviđene u zakonu. U tom smislu efektnije zaštićuje prava odredba koja je u predloženom zakonu, tačnije u stavu 2. člana 9.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, ovo rešenje koje imamo u predloženom zakonu imali smo i ranije.
Naime, to je odnos i stanje Zakona o radu, kao opšteg zakona, koji se primenjuje na sve radne odnose i tzv. posebnih zakona u određenim oblastima, koji pojedina pitanja kod zasnivanja radnog odnosa, prava zaposlenih tokom trajanja radnog odnosa i prestanka radnog odnosa reguliše na drugačiji način, saglasno specifičnosti tih organa u kojima zaposleni rade.
Konkretno, u ovom slučaju smo imali to, kada se kaže da Vlada nema predstavu i da zakonopisac nije imao predstavu o čemu se radi, nije tačno. Zakon o radnim odnosima u državnim organima je vrlo konkretno regulisao pitanja zasnivanja radnog odnosa, gde postoji oglas, gde se rešenjem zasniva radni odnos, pitanje dvostepenosti u ostvarivanju prava, disciplinski postupak i neka druga pitanja koja su regulisana Zakonom o radnim odnosima u državnim organima.
Nije mi jasno zašto je ovaj amandman uložen, jer je ovo jedna situacija koja je postojala i ranije i koja je uvažavala specifičnosti i države kao poslodavca i organa teritorijalne autonomije, lokalne samouprave i drugih javnih preduzeća itd.
Nije mi jasno zašto je ovaj amandman uložen i mi se sa tim amandmanom ne možemo složiti. Naravno, država razume zašto je posebna prava dala svojim zaposlenima i zašto su ta prava na neki način šira u odnosu na pojedina prava u Zakonu o radu, ali kažem, Zakon o radu se primenjuje generalno na sve zaposlene, samo ona rešenja, one odredbe koje ne postoje tu, a koje su sadržane u tom leks specijalisu, kao što je Zakon o radnim odnosima i državnim organima, ona se na drugačiji način regulišu. Tada se ta prava primenjuju na zaposlene u državnim organima ili u lokalnoj samoupravi.
U tom smislu ne stoje navodi koje smo ovde čuli i mislim da ovaj amandman ne treba prihvatiti. Hvala.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, nema sumnje da se pred nama, po svom značaju za veliki broj građana i posledicama po njihovu egzistenciju, nalazi jedan od najvažnijih sistemskih zakona koji će da usvoji ova Narodna skupština.
Možemo reći da su, nakon usvajanja Zakona o radu 2001. godine, koji je bio u potpunom saglasju sa tadašnjom predstavom i vizijom kako treba da izgleda tranzicija u Srbiji, očekivanja na strani vlasnika kapitala, poslodavaca i na strani zaposlenih izneverena.
Upravo sama činjenica usvajanja tog zakona, sa takvim odredbama, predstavljala je nesumnjivo jedan šok za milione zaposlenih u Srbiji, posle oni prava koje su imali Zakonom o radnim odnosima iz 1992. i 1996. godine.
Drastično smanjenje tih prava, jačanjem pozicije poslodavca u tom odnosu i ugovoru koji se zaključivao, stvorili su nemotivisanost i nezadovoljstvo, a možemo reći i depresiju kod velikog broja zaposlenih.
Iako se verovatno u momentu usvajanja tog zakona o radu 2001. godine činilo da je svet kapitala, da su vlasnici, poslodavci zadovoljni rešenjima koja su tada bila utvrđena, vremenom se pokazalo da to nije tako.
Nemotivisan, bezvoljan, nezadovoljan, sklon buntu, štrajku, zaposleni kome su nad glavom visila rešenja iz člana 101. zakona, još uvek važećeg Zakona o radu, nemogućnost da kroz postupak otkaza ugovora o radu sa poslodavcem dobije bilo kakvu informaciju i razloge zašto je to činjeno, sigurno nisu doprinosili dobroj radnoj atmosferi, većoj motivisanosti, većem radnom učinku i želji da se iskaže korporativna lojalnost i jača korporativna kultura u kompanijama u Srbiji.
Upravo još uvek važeći Zakon o radu, jedan krajnje neliberalan zakon, verujem predstavljaće kraj jedne vizije, jedne privatizacije, jedne tranzicije koja nije uvažavala nasleđe ove države, socijalne momenta i nije uvažavala stvarne interese zaposlenih. Zato je velika pažnja velikog broja naših građana sada usmerena upravo na ovu današnju raspravu.
Kada se uporedi sadašnji Zakon o radu i predloženi zakon o radu, nema sumnje po onim rešenjima koja su od vitalnog interesa zaposlenih, a to je pitanje zasnivanja radnog odnosa, pitanje prava koja se ostvaruju tokom radnog odnosa, a na kraju i pitanja prava koja zaposleni ima prilikom otkaza ugovora o radu, predloženi zakon o radu predstavlja značajno poboljšanje.
Kod zasnivanja radnog odnosa, zaključenjem ugovora o radu, dobro je što je naglašeno i potencirano pitanje zabrane diskriminacije. Ono je u još uvek važećem zakonu regulisano samo u jednom članu i time je tadašnji zakonodavac pokazao svoj odnos prema ovom pitanju.
Ono što je takođe bitno jeste da pitanje podataka koje se dostavljaju prilikom zasnivanja ugovora o radu, onemogućavanje šikaniranja kada je to u pitanju, sada je jasno predviđeno ovim predlogom zakona, i samo oni podaci i ona uverenja koja su potrebna da bi se zasnovao radni odnos ugovorom o radu sada se dostavljaju.
Što se tiče prava koja zaposleni ostvaruje tokom trajanja radnog odnosa, nema sumnje da su ona poboljšana. Dakle, kod primanja i nagradi mi smo imali jednu situaciju, mislim na sadašnji zakon o radu, gde uopšte nije bila obaveza da se isplaćuju određene naknade, pa čak i naknade za slučaj smrti. Nije bila obavezna isplata otpremnine kada penzioner ide u penziju, nego je to ostavljeno da se reguliše drugim aktima poslodavca. Sada je to konkretna obaveza poslodavca.
Povećan je minimalan broj dana za godišnji odmor i još neka druga pitanja, koja su ostala manje-više nedorečena sadašnjim zakonom o radu, sada se poboljšavaju. Dakle, pitanja zaštite zaposlenih mnogo su jače ovde istaknuta. Neka rešenja koja su ovde sada potencirana, kada je u pitanju postupak otkaza, mislim na ugovor o radu, nema sumnje da jesu napredak u odnosu na sadašnji zakon o radu.
Naravno, nije to više onaj disciplinski postupak, dvostepeni, koji smo imali Zakonom o radnim odnosima, mada je pitanje dvostepenosti stalno prisutno, i tada je potencirano i otvarana je diskusija da li je neustavna odredba da se ukine pravo na žalbu, ali ne bih želeo za ovom govornicom sada tu temu da otvaram.
Činjenica je da je u sadašnjem Zakonu o radu način kako je definisano pitanje upozorenja zaista bilo ponižavajuće za zaposlene. Bukvalno je poslodavac mogao jedno upozorenje u dve rečenice da dostavi, čisto radi zadovoljavanja forme, a stvarne razloge za otkaz ugovora o radu ni na jednom mestu nije morao da istakne. Upravo to je bila osnovna pretnja prema zaposlenima i osnovna zamerka prema zakonu.
Sada imamo vrlo jasan postupak, gde to upozorenje mora da sadrži činjenice i okolnosti koje ukazuju na eventualne razloge za otkaz ugovora o radu, pa čak stvara mogućnost da se, i pored tog upozorenja, ne mora otkazati ugovor o radu, nego da se to upozorenje shvati kao poslednja opomena, ukoliko se dalje bude kršio zakon i ukoliko se budu stekli razlozi za otkaz ugovora o radu.
Mislim da ovo jeste kvalitetan napredak u odnosu na ovo rešenje koje je zaista u sadašnjem zakonu stvaralo tenzije između zaposlenih i poslodavaca, pa onda su i poslodavci, govorim iz prakse, jer imao sam prilike i kao advokat da se bavim radnim sporovima, ignorisali druge obaveze koje su imali Zakonom o radu, a to je isplata neisplaćenih zarada, uplata doprinosa, i onda smo imali čitav jedan komplikovan postupak sa inspektorima rada koji su intervenisali, obustavljali ta rešenja od izvršenja, stvarala se nepotrebna tenzija i, jednostavno, sve to je doprinosilo lošoj atmosferi.
Naravno, pomenuto je ovde pitanje zaštite zaposlenih za kojima prestaje potreba, tj. viška zaposlenih. Mogu da kažem da sama činjenica, da se u predloženom zakonu o radu obavezuje poslodavac da utvrdi jasne kriterijume prilikom utvrđivanja viška zaposlenih, nema sumnje da jeste napredak u odnosu na sadašnje rešenje, gde tu obavezu nikako nije imao. Dakle, da ne govorim o činjenici, a to su precizno navedene i obavezne komunikacije sa predstavnicima sindikata i Nacionalne službe za zapošljavanje.
Pitanje koje je uvek tangiralo zaposlene jeste jedno od najosetljivijih pitanja, pored ove disciplinske odgovornosti, a to je, kako se to nekada govorilo, raspoređivanje na drugo radno mesto.
Sada je ovo pitanje, mišljenja sam, mnogo preciznije i mnogo bolje uređeno, i neki razlozi za premeštaj izvan sedišta poslodavca ovde su vrlo konkretizovani, i mislim da je ovo zaista napredak u odnosu na rešenja koja smo imali u postojećem Zakonu o radu.
Faktički, takve odredbe i takve razloge za zaključivanje aneksa ugovora o radu nismo ni imali, tako da, kada se sagledaju ova tri aspekta, zasnivanje radnog odnosa, prava u okviru trajanja radnog odnosa i otkaz ugovora o radu, nema sumnje da rešenja koja imamo u predloženom zakonu jesu napredak i nema sumnje da će i ona doprineti stvaranju dobre atmosfere u kompanijama, dakle, tu mislim na veću motivisanost zaposlenih, na dobru saradnju sa poslodavcima, mnogo više nego što smo imali u sadašnjem Zakonu o radu. Mi imamo neke nove institute koji su predloženi zakonom o radu. Mišljenja sam da su oni zaista pogodili, zakonopisac je pogodio trenutak kada te institute treba da ovde predvidi.
Spomenuto je pravo zaposlenih na potraživanja iz preduzeća koja su u stečaju. Nema sumnje da je Zakon o stečajnom postupku, a on je usvojen negde u maju ili junu, imao nameru i tendenciju da uredi stanje u privredi Srbije i nema sumnje da će pitanja nelikvidnosti pojedinih preduzeća biti otvorena u narednom periodu. Zbog toga ne moraju da trpe zaposleni, koji su radom ostvarili određena prava i prava na određena primanja.
Važno je, kada država uređuje jednu oblast da je uredi do kraja i mislim da upravo ovim pravima i osnivanjem Fonda solidarnosti država jeste na tragu tih rešenja, jer beskrajni su izvršni postupci koji traju, dakle, kada zaposleni posle odlaska preduzeća u stečaj pokušavaju da namire svoja potraživanja, pogotovu kada većina preduzeća nisu uplaćivala ni doprinose, kada je to čitava jedna zbrka, a za veliki broj takvih preduzeća i veliki broj takvih postupaka je i bukvalno oštrica kritike u takvim situacijama uglavnom išla prema državi. Dakle, ne prema preduzeću, ne prema direktoru, koji je doveo preduzeće u stečaj, nego prema državi, upravo, država, kažem, u pravom trenutku interveniše ovakvim rešenjima.

Da. Nema sumnje da je država pokazala osećaj za trenutak u kome se nalazi privreda i tranzicija Srbije kada je predvidela ona rešenja koja se odnose na prava zaposlenog nakon promene vlasništva i poslodavca.
Mi smo imali u dosadašnjem periodu krajnje arbitrarno ponašanje novog vlasnika, koga ništa nije obavezivalo, koji je jednostavno kršio ugovore, kolektivne ugovore i ugovore o radu koje je zaticao prilikom dolaska, prilikom preuzimanja vlasništva nad preduzećem, i mislim da je sada država pokazala odgovornost i ozbiljnost u postupku tranzicije predviđajući ovakva rešenja.
Da je ovaj zakon dobar i na neki način uvezuje interese poslodavaca i zaposlenih govori upravo i onaj deo ovog zakona koji reguliše pitanje stručnog usavršavanja i obrazovanja. Zakon o radu se tog pitanja skoro nije dotakao, a upravo činjenica da je poslodavcu i kompanijama neophodno da imaju zaposlenog koji je spreman da u svakom trenutku odgovori izazovima i radnim zadacima pred koje nailazi, da je njegovo kontinuirano i permanentno usavršavanje neophodno da bi za poslodavca doneo profit, ta prava i obaveze ovde su vrlo eksplicitno navedene i to je jedna od, po mom mišljenju, dobrih stvari koje se u ovom zakonu reguliše.
Da ne govorimo da se ponovo uvodi institut dopunskog rada, što je dobro. To je jedno od rešenja koje smo imali u ranijem zakonodavstvu, a koje je ukinuto Zakonom o radu, ali jednostavno trebalo bi to rešenje pozdraviti, jer ono je u ranijem periodu dalo dobre rezultate i nije bilo mnogo osporavano.
Sve u svemu, kada se napravi generalna analiza ovog zakona, mišljenja sam da će njega pozdraviti i zaposleni i poslodavci. Kao što sam rekao, iako se u trenutku usvajanja Zakona o radu 2001. godine činilo da su poslodavci dobili upravo ono što su želeli, bez motivisanog, bez angažovanog, bez zadovoljnog i bez zaposlenog, koji svoje preduzeće doživljava zaista kao drugu kuću kojoj želi napredak, kojoj želi boljitak i u kojom želi aktivno da ispolji sve svoje potencijale, nema ni ostvarenja onih interesa koje poslodavac želi, a to je jačanje kompanije i ostvarivanje profita.
Upravo verujem da ovaj zakon uvezuje na jednoj dobroj osnovi ta dva interesa i u tom smislu će ga DSS podržati.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, narodni poslanici, pred nama je jedan zakon koji, nema sumnje, predstavlja novinu u našem pravnom sistemu i, na neki način, uvodi mogućnost da se na konkretan način i pre, a i u toku postupka pokuša rešiti spor između stranaka. Nakon donošenja Zakona o parničnom postupku, gde je u pojedinim odredbama eksplicitno predviđena mogućnost posredovanja ili medijacije, evo pred nama je sada i konkretan zakon o posredovanju - medijaciji, gde se definišu način, načela i krajnji cilj same medijacije.
Nema sumnje da je naše pravosuđe opterećeno činjenicom da je veliki broj nerešenih predmeta i da veliki broj predmeta dolazi u sudove. Veliki broj tih predmeta je manjeg značaja i da je bilo dobre volje između stranaka, moguće je bilo da se sporovi između stranaka reše na miran način. Upravo medijacija treba da ima taj cilj, da se razreši ceo odnos stranaka, po mogućstvu pre nego što spor dospe pred sud, tj. pre nego što se podnese tužba.
Kada bismo sumirali neke od ciljeva ovog zakona, oni bi bili da se razreši ceo sporni odnos između stranaka, da se popuštanjem pokuša postići dogovor i da se, naravno, uštede vreme, energija, novac i da se, u krajnjoj liniji, kada su ozbiljniji poslovi odnosi u pitanju, sačuvaju ti lični i poslovni odnosi u budućnosti, a takvi odnosi bi mogli biti narušeni ukoliko bi se pokrenuo spor. Naravno, i da se izbegnu dugi sudski postupci, da se smanji broj predmeta kod sudova, da se brže reše stari predmeti i da se smanji opterećenje sudova manje složenim predmetima, da se mogu skoncentrisati na kompleksnije i složenije predmete.
Kao što sam rekao, medijacija bi mogla da ima jednu preventivnu ulogu da se, pre nego što konflikt eskalira u podnošenje tužbe, pokuša međusobnim popuštanjem postići poravnanje i da se time reši celokupan odnos između stranaka.
Vrlo je bitno da se naglase načela na kojima počiva medijacija, jer ona predstavljaju suštinu samog postupka medijacije. Dobrovoljnost je jedno od najvažnijih načela, jer bez, kao što zakon kaže, saglasnosti strane kojoj je upućen predlog za medijaciju, medijacije nema. Naravno, podrazumeva se i ravnopravnost stranaka u postupku medijacije, ali ono što je vrlo bitno jeste poverljivost samog postupka. Vrlo je važno da se informacije i činjenice koje se iznose u postupku medijacije ne koriste dalje u toku postupka ili da se ne iznose u javnost, čime bi se narušio sam princip i mogli bi se dalje pogoršati odnosi između stranaka, što ne bi dovelo do okončanja spora.
Ono što je vrlo bitno u ovom postupku jeste uloga medijatora. Medijator, naravno, pokušava da obezbedi sporazumno rešenje dogovaranjem i međusobnim popuštanjem stranaka. Ono što je važno u predloženom zakonu, predviđena je obuka medijatora za ovaj vrlo odgovoran i složen posao. Takođe, medijator mora biti ličnost od poverenja za stranke. Pored toga što mora da uliva poverenje, mora da ostavlja utisak stručnosti tj. da ima autoritet priznat od strane stranaka da bi mogao da reši sporni odnos.
U ovom predloženom zakonu predviđeni su uslovi koje mora da ispunjava medijator. Nema sumnje da bi takav medijator, koji ispunjava ove uslove, imao taj autoritet.
On ne može, i to je dobro rešenje zakona, strankama da nametne rešenje, ali može da pomogne strankama da do tog rešenja dođu, ukazujući na činjenice na kojima se zasniva sporni odnos u međusobnim kontaktima između stranaka.
Naravno, medijator, kao što sam rekao, mora biti objektivan i dobro je što su u predloženom zakonu navedeni razlozi koji mogu da ospore objektivnost. U tom slučaju imamo situaciju da se medijator dalje isključuje iz postupka medijacije ili se traži njegovo izuzeće, ukoliko postoje osnovane sumnje da bi bio u toku posredovanja pristrastan. Vansudsko poravnanje, kao neki rezultat postupka medijacije, jeste nešto što, nema sumnje, može da uštedi vreme, troškove i da smanji tenziju koja postoji između stranaka, a koja ih je dovela do toga da uđu u spor.
Naravno, ako već do tužbe dođe, a to predviđa i Zakon o parničnom postupku, medijacija je moguća, sud može strankama to da omogući, rok je 30 dana i, na neki način, tu dolazi do mogućnosti da se postupak skrati i da, kao što sam rekao, sukob dalje ne eskalira, a da se zadrže normalni i korektni odnosi između stranaka.
Kao što sam rekao na početku svog izlaganja, medijacija jeste nov institut i nema sumnje da će našem narodu, koji slovi kao narod sklon parničenju, pa i tzv. kapric parničenju, biti potrebno vreme da se navikne na ovakvu mogućnost i biće zanimljivo pratiti primenu ovog zakona u praksi. Ne treba u startu očekivati veliko interesovanje, jer je potrebno da se ovo i medijski proprati, potrebno je građanima objasniti prednosti medijacije. Tu se očekuje da se učini napor i od strane sudova i od strane nadležnog ministarstva da se građanima približe prednosti predloženog zakona o medijaciji.
U svakom slučaju, Demokratska stranka Srbije će podržati predloženi zakon o medijaciji, smatrajući da će, nema sumnje, on doprineti da se u pravosuđu stvari poprave, da se sudije rasterete jednog broja predmeta koji nisu toliko složeni i kompleksni, a već u najavi daju mogućnost da se sporni odnos može rešiti i bez dugotrajnog upuštanja u parnicu.
U tom smislu, mi očekujemo da ovaj zakon zaživi, da da dobre rezultate i da, na neki način, podstakne pravosuđe da u narednom periodu mnogo više i mnogo konkretnije rešava probleme građana i učini više na zaštiti njihovih prava. Hvala.

Dame i gospodo, gospodine predsedniče, narodni poslanici, nesumnjivo je da je pred nama jedan od vrlo važnih zakona na ovoj sednici Narodne skupštine i zakon o državljanstvu je takav zakon koji uređuje pitanje statusa lica i njegove pravne veze sa državom.
Činjenica da jedna pravna veza uspostavlja prvi kontakt i odnos sa jednom državom naravno da može da podstakne da ta veza preraste u dublju kulturnu ili duhovnu vezu sa dotičnom državom i da se kasnije, u narednom periodu, usvoje društvene vrednosti koje postoje u toj državi. U tom smislu, ovaj zakon o državljanstvu, može se reći da će Srbiju, kada se analiziraju njegove norme, predstavljati kao otvorenu državu.
On je liberalan zakon, a razlog za donošenje ovog zakona vrlo jasno proističe iz promenjene pozicije državne zajednice Republike Srbije u njoj, a nakon donošenja Ustavne povelje većina nadležnosti koja je nekada bila stavljena SRJ sada je preneta na Republiku Srbiju. Celokupna struktura ustrojstva državne zajednice koja je tada nastala ukazuje da je promenjen položaj države Srbije i materija državljanstva nema sumnje da se stavlja u njenu nadležnost. U tom slučaju, a to je i gospodin ministar rekao, primat države članice, a u ovom slučaju Republike Srbije, jeste bitan, jer sticanjem državljanstva Republike Srbije automatski se stiče i državljanstvo državne zajednice.
Nema sumnje da jedno od načela koje je ovde istaknuto, a to je sprečavanje nastanka apatrida, jeste vrlo važno i mnoge konvencije koje su usvojene u Evropskoj uniji to pitanje regulišu. Imamo, kada se analiziraju odredbe zakona, niz primera, dodajući po pojedinim članovima, na koji način se vrlo konkretno to pitanje rešava, pitanje sprečavanja nastanka apatrida. Recimo, imamo situaciju u članu 13, gde se kaže da se pitanje sticanja državljanstva rođenjem odnosi i na ona lica koja nemaju državljanstvo ili su im roditelji bez državljanstva. Na taj način se sprečava nastanak apatrida.
Član 14. stav 2, kada je pitanju sticanje državljanstva prijemom, a kada su u pitanju stranci, imamo situaciju da se pitanje otpusta iz državljanstva ne reguliše ili se reguliše tako da nije potrebno da se donosi potvrda, ukoliko bi to lice ostalo bez državljanstva. Član 45, koji reguliše pitanje poništaja sticanja ili prestanka državljanstva, govori o toj situaciji da se poništaj sticanja i prestanka državljanstva neće desiti, odnosno takvo rešenje se neće doneti ukoliko bi to lice na koje se to pitanje odnosi ostalo bez državljanstva.
Ta kvalifikacija da se ovaj zakon bori protiv nastanka apatrida vrlo jasno se uočava kroz sve norme koje su ovim zakonom regulisane. Ono što je bitno obeležje Predloga zakona jeste činjenica da oni naši sunarodnici koji su u rasejanju i oni naši sunarodnici koji su zbog ratova i politike pojedinih država bivše Jugoslavije, raspada te države, došli u Srbiju, sada imaju priliku, jasno preciziranim normama u ovom zakonu, da steknu državljanstvo Republike Srbije. To je jedan od oblika integracije naših sunarodnika u pravni sistem Republike Srbije.
To je jasno regulisano u članu 18, a gde se kaže da iseljenik i njegov potomak mogu da budu primljeni u državljanstvo Republike Srbije ako su navršili 18 godina i nije im oduzeta poslovna sposobnost, i ako podnesu izjavu da Srbiju smatraju svojom državom. Jedna liberalna odredba, a to se odnosi na bračnog druga i potomka, koja omogućava svim sunarodnicima koji su u rasejanju da steknu državljanstvo Republike Srbije.
A vrlo važne odredbe su regulisane članom 23. i prelaznim i završnim odredbama, a koje se odnose na naše sunarodnike koji su izbegli sa teritorija bivše SFRJ i koji su bili na Kosovu. Imamo situaciju da naši sunarodnici iz BiH steknu državljanstvo Republike Srbije po dosta liberalnim uslovima.
Odredbe koje se odnose na postupak sticanja državljanstva, ovde su vrlo pojednostavljene, a to je jedna tendencija koju smo imali iz zakona koji su bili pred ovim parlamentom. Postupak je vrlo jednostavan i vodi se, kada je u pitanju sticanje državljanstva prijemom, pred Ministarstvom unutrašnjih poslova, pred nadležnim organom. Vrlo jasno se na osnovu zahteva koji je podnet u vrlo kratkom roku, postupak je hitan, i donosi rešenje, i nakon dostavljanja, lice se upisuje u knjigu državljana.
Dobra strana zakona je i to što je pitanje evidencije vrlo pojednostavljeno. Više nećemo imati onih evidencija koje smo imali u ranijem periodu, nego će se sve evidencije o državljanstvu voditi u matičnim knjigama. To je dobro, jer danom stupanja na snagu ovog zakona prestaje upis u sve druge evidencije i počinje upis u matične knjige.
DSS smatra da je ovo odličan zakon i da umnogome, u tom smislu što je liberalan, omogućava da se državljanstvo Republike Srbije stekne na mnogo jednostavniji način. U tom smislu će ga i podržati. Hvala.

Gospodine potpredsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je jedan izuzetno važan sistemski zakon i nema sumnje da će DSS u danu za glasanje podržati rešenja koja su u predloženom zakonu o privrednim društvima. Od 1978. godine, kada su počele reforme u statusnom delu privrednog prava, nema sumnje da predloženi zakon predstavlja napredak i u potpunosti odgovara potrebama vremena u kojem se Srbija nalazi.
Jedan od osnovnih ciljeva, i manje-više sve političke stranke u Srbiji su se složila oko toga, jeste pospešivanje razvoja malih i srednjih preduzeća. Više puta je isticano koje su prepreke bile da se ostvari zamah razvoja malih i srednjih preduzeća i jedan deo tih prepreka je otklonjen u prethodnom periodu donošenjem Zakona o privrednim registrima, i Agencijom za privredne registre, Zakona o stečajnom postupku i Zakona o osiguranju.
Najvažniji sistemski zakon je upravo pred nama, a to je zakon o privrednim društvima. Prethodna vlada je usvojila jednu strategiju razvoja malih i srednjih preduzeća i preduzetništva, i važne odredbe u toj strategiji odnose se na normativni deo koji će stvoriti pretpostavke za razvoj malih i srednjih preduzeća.
Jedna od važnih odlika ovog zakona jeste njegova fleksibilnost kada je u pitanju organizovanje pravnih formi koje su ovde predviđene. Upravo činjenica da se smanjuje broj neophodnih dokumenata koji se prilažu radi registracije (ovde je to samo osnivački akt) i da statut nije obavezan akt, a članovi svih pravnih formi ortačkog društva, društva sa ograničenom odgovornošću, akcionarskog društva mogu svoje interne odnose urediti ugovorom i prema potrebama tokom poslovanja menjati te odredbe, čini ovaj zakon dinamičnim kada je u pitanju razvoj svih pravnih formi koje su ovde predviđene.
Neke važnije odredbe koje bih pomenuo, a koje su ovde naglašene i koje će doprineti da se nov poslovni duh razvija u srpskom preduzetništvu i biznisu, navedene su u odeljku 7. pod nazivom – Lica koja imaju dužnost prema društvu. Naravno, ovde su navedene dužnost pažnje i pravilo poslovne procene (prosuđivanje) i dužnost lojalnosti.
U prethodnom periodu jedan od važnijih nedostataka koji je, pored lošeg menadžmenta, pored nelikvidnosti, uticao da naša preduzeća dođu u težak položaj jeste i nedostatak korporativne kulture. Mislim da će ove odredbe koje su predviđene u zakonu o privrednim društvima doprineti da se razvije korporativna kultura, odnos svih, i članova društva i menadžmenta i rukovodstva, a takođe i zaposlenih, kao i pravilan odnos prema preduzeću u kojem rade i kojim upravljaju.
Neke vrlo bitne odredbe ovde jesu i one da se svi sporovi koji se odnose na poslovanje i odnose koji su regulisani ovim zakonom rešavaju pred trgovinskim sudom, i to hitno, i moraju se rešiti u roku od 60 dana. Mislim da je to nešto izuzetno bitno, jer statusna pitanja su vrlo važna i mogu da prouzrokuju velike probleme ukoliko ne budu rešavana kako je ovde predviđeno, u ovim rokovima.
Ono što sam rekao u početku, činjenica da članovi svih ovih pravnih formi imaju mogućnost da regulišu svoje odnose putem ugovora, da ugovor menjaju tokom vremena, čini ove pravne forme dinamičnim.
Ono što jeste važno i što bih takođe želeo da istaknem jeste da je snižavanjem neophodnog iznosa osnovnog kapitala na 500 evra stvorena mogućnost da velikom broju naših sugrađana koji imaju interes za otvaranje ovog dela društva sa ograničenom odgovornošću – i u primeni Zakona o preduzećima se pokazalo da je najveći broj naših građana upravo tu pravnu formu preduzeća osnivao – to bude još dostupnije.
Neka rešenja u ovom zakonu su pomenuta ovde: zatvorena i otvorena akcionarska društva; mislim da su to odlična rešenja, jer osnivači u početku možda i ne žele da svoje akcionarsko društvo izlože investicijama i mogućnosti da neko drugi ima u njima upliv, a tokom poslovanja mogu da odluče, naravno izmenom ugovora, da to akcionarsko društvo zbog povećanja kapitala, zbog novih investicija postane otvoreno.
Kao neko ko je pred sudovima zastupao određena preduzeća mogu da kažem da je nekim rešenjima u ovom zakonu onemogućeno da se stvaraju takvi problemi kakvi su postojali u praksi.
Jedan od takvih problema bila je činjenica iz kojih razloga može skupština akcionarskog društva da razreši direktora. Imali smo bezbroj sporova koje su pokretali direktori razrešeni na skupštini, gde je uglavnom na sudovima bilo sporno da li su navedeni pravi razlozi razrešenja, da li je to skupština taksativno navela.
Ovde imamo jednu dispoziciju skupštine da ukoliko proceni da to nije više u interesu akcionarskog društva može da razreši direktora i da je to dovoljan osnov za razrešenje. Mislim da će ovako eksplicitna odredba veoma jasno da odredi poziciju skupštine, a takođe sprečiće i mnoštvo sporova koji se eventualno mogu javiti.
Takođe, činjenica da se ostavlja mogućnost određivanja dana za dividende onemogućava nešto što se pojavljivalo u praksi, a to je da smo imali zamah prodaja akcija na berzi tzv. sitnih akcionara, pa se to događalo u godini kada je odlučivano da se iz dobiti isplaćuje dividenda. Imali smo masu sporova oko toga kada akcionar ima pravo da da dividendu, da li pre prodaje, da li posle prodaje, da li ako je bio vlasnik u prethodnom periodu. Mislim da je ovako jasno odredbom u zakonu to sada sprečeno.
Naravno, neka dobra rešenja koja se odnose na prava na prenos udela vrlo su jasno ovde regulisana. I, vrlo detaljno je regulisan način sazivanja sednice skupštine, sednice upravnog odbora. Iz ovih odredaba zakona vidimo da se sada otklanjaju mogući problemi koji su postojali ukoliko je statut nekog privrednog društva bio nedorečen, kao i bezbroj problema koji su se stvarali na skupštini.
Nema sumnje da još neka rešenja koja su ovde predviđena na precizniji i jasniji način regulišu neka pitanja nego što je to bilo u Zakonu o preduzećima. Tu naravno mislim i na sticanje sopstvenih akcija. Vrlo jasno je ovde naznačeno na koji način preduzeće može sticati sopstvene akcije, u kom periodu je dužno da ih otuđi, ako ih ne otuđi, u kom periodu je dužno da ih poništi. Mislim da je to ovim zakonom vrlo precizno regulisano.
Kao što sam rekao, nema sumnje, i Demokratska stranka Srbije jasno stoji iza toga, da će i rešenja koja su predviđena kada su u pitanju organi društva mnogo jasnije razdvojiti funkciju upravljanja i operativnu funkciju.
Činjenica da u akcionarskom društvu imamo i upravni odbor i izvršni odbor, činjenica da izvršni odbor preuzima te operativne funkcije, da je menadžment odgovoran za izvršavanje poslovnih odluka koje donosi upravni odbor, na jasniji i precizniji način će razgraničiti poslove upravljanja i operativne poslove koje reguliše i viši i srednji i niži menadžment.
Na kraju ovog svog prvog javljanja mogu da kažem da će, po mišljenju poslaničke grupe Demokratske stranke Srbije, ovaj predloženi zakon doprineti da se, verujem zajednički, cilj, a to je pospešivanje razvoja malih i srednjih preduzeća, na adekvatniji način realizuje i da će ona strategija o razvoju malih i srednjih preduzeća i preduzetništva, koja je usvojena 2003. godine, posle usvajanja ovog zakona i naravno saglasno sa svim onim zakonima koji su u prethodnom periodu usvojeni u Narodnoj skupštini, doprineti tome da se ostvari zamah razvoja malih i srednjih preduzeća. Time bismo pospešili da onaj deo našeg stanovništva koji želi da se bavi privatnim biznisom što pre uđe u to. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, podržavam ovaj amandman. Zaista u članu 22. ovako kako je navedeno u Predlogu zakona otvara se mogućnost da se neke činjenice koje su trebale da budu raspravljene u toku parničnog postupka i koje treba da budu utvrđene pravosnažnom presudom, u toku izvršnog postupka se ponovo otvaraju i daje se mogućnost dužniku da radi nekih činjenica koje su morale biti raspravljene u parničnom postupku da odugovlači sa sprovođenjem izvršnog postupka upućivanjem na novu parnicu i rešavanjem nekih pitanja koja su trebala biti prethodno raspravljena.                U tom smislu ovaj član može da izazove velike probleme u toku izvršnog postupka, ako bi ovakav ostao, i može da izazove velike zloupotrebe. Pogodovao bi nesumnjivo položaju dužnika. U tom smislu mislim da bi trebalo usvojiti ovaj amandman. Zaista, ceo član 22. ovako kako je postavljen ne može da stoji u ovom predlogu zakona. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, lično mislim da ovaj amandman zaista preciznije određuje mogućnost isključenja sudije u određenom postupku i faktički sprečava jednu eventualnost, kao što je rekao kolega Pajović. Dakle, u slučaju da sudija bude izabran u viši sud i da se u takvoj okolnosti pojavi situacija da sudi u predmetu gde je sudio u prvom stepenu.
Obzirom da ovako kako je navedeno u članu 66. takva mogućnost nije predviđena, mislim da ovaj amandman preciznije reguliše to pitanje i da takvu mogućnost predviđa. U tom smislu, mislim da bi bilo dobro podržati i prihvatiti ovaj amandman.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, problem ovog amandmana je u tome što je u ovom zakonu jasno naznačena uloga advokata, na neki način i kroz dozvolu i ovlašćenje da samo advokat može da ulaže reviziju, odnosno time se ističe činjenica koliko je važno da stručno lice učestvuje u postupku.
Ako bi se usvojio ovaj amandman stvorila bi se mogućnost da i advokat, koji sasvim sigurno nije lice koje neznanjem ili očiglednom omaškom može da upućuje podneske i tužbe nenadležnom sudu, dođe u mogućnost da zloupotrebi takvu mogućnost i da podnesak podnese namerno nenadležnom sudu i da onda, na taj način, dođe u situaciju da radi svojih interesa i interesa svoje stranke produži rokove koji su mu potrebni.
Ovako, kako je regulisano u predloženom zakonu, jasno je da stranka koja nema punomoćnika može da bude stranka kojoj se može pripisati neznanje i očigledna omaška, ali to ne može sasvim sigurno biti advokat. Ako bi se ovaj amandman usvojio advokat bi mogao da dođe u situaciju da zloupotrebi ovo pravo. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, članom 11. predloga zakona uvodi se jedna od mogućnosti da stranke postignu sporazum tj. da zaključe vansudsko a kasnije i sudsko poravnanje. U toku diskusije o ovom amandmanu spomenute su dve reči – temelj i nastojati. Nema sumnje da kada se uvodi jedan nov institut u naš parnični postupak, institut medijacije, potrebno je da se u okviru osnovnih odredbi reguliše i ta mogućnost.
Što se tiče reči nastojanje, pa upravo odredbe predloženog zakona koje govore o medijaciji ne govore o tome da je sud dužan da stranke u toku postupka medijacije dovede do konačnog sporazuma. On im pruža samo tu mogućnost, u vrlo jasno oročenom roku od 30 dana, i u tom smislu jeste jasna reč nastojati. Medijacija je postupak u okviru koga stranke pokušavaju da iznošenjem činjenica i dogovorom pred medijatorima, koje određuje predsednik suda, reše svoj spor pre upuštanja u glavno raspravljanje.
U tom smislu je jasna odredba u članu 11. da sud to nastoji. Znači, nema sud dužnost da stranke dovede do sporazumnog postupka u medijaciji. Naravno, bio bi problem da se reč nastojanje stavi u kontekst glavne rasprave što ni u kom slučaju mi nemamo ovde u predloženom zakonu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, nije sporna želja da se zaštiti i pospeši mogućnost stalnog investiranja u Srbiji, ali nesumnjivo je da ovaj amandman na član 63. ne može tome doprineti, obzirom da je u suprotnosti sa Zakonom o stalnim ulaganjima i sa Zakonom o preduzećima i sa Ustavom Republike Srbije.
Činjenica da jedno strano lice osniva i ulaže svoj kapital u domaće preduzeće čini ga domaćim pravnim licem. Postavlja se pitanje zašto je potrebno da činimo neravnopravnost i stavljamo u neravnopravan položaj pravna lica na teritoriji Republike Srbije bez obzira kakvo je svojstvo njihovog kapitala.
Nema sumnje da ovakav amandman može da izazove reakcije drugih preduzeća na teritoriji Republike Srbije jer je sve to regulisano Zakonom o preduzećima i mogli bi da traže da se i za njih ustanovi mesna nadležnost.
Zaštita stranog kapitala može se ostvarivati na drugačije načine ali ne može stavljanjem u neravnopravan položaj ili pogodovanjem takvim pravnim licima koji deo tog kapitala imaju, pogotovu kada se to radi na uštrb pravnih lica preduzeća na teritoriji Republike Srbije koji imaju jednak tretman po zakonima koji još važe. Ako bismo izmenili te zakone i predvideli takvu mogućnost, mogli bismo da razmišljamo u tom pravcu koji je naveden u ovom amandmanu. Predlažem da se ovaj amandman ne usvoji, jer je u suprotnosti i sa Zakonom o stranim ulaganjima i sa Zakonom o preduzećima.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, DSS će podržati Predlog zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, jer se ovim zakonom jačaju demokratski procesi u društvu i borba protiv korupcije, što jeste demokratsko i programsko opredeljenje DSS-a.
Osim toga, pored ovih posledica koje su iznošene tokom diskusije, a to su kontrola javnosti, kontrola rada državnih organa, on ima još jednu posledicu – vraća građanina u centar političkih zbivanja u Srbiji.
Činjenica da građanin ima mogućnost da dobije informacije koje mogu u određenom trenutku da utiču na formiranje njegove političke volje, da na taj način iskaže jasno opredeljenje na izborima, utiče da građanin koji je izvor vlasti dolazi u centar političkih zbivanja i na neki način anulira u prethodnom periodu iskazanu apatiju, što se videlo na poslednjim izborima. Upravo ta činjenica da je građanin ponovo centar političkih zbivanja na neki način jača demokratske procese u našem društvu.
Nema sumnje da predloženi zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja jeste u svom dobrom delu antikorupcijski zakon, jer sprečava mogućnost državnih organa da donose odluke i da ih na neki način skrivaju od očiju javnosti, a te odluke u velikoj meri mogu biti zasnovane na kršenju propisa i ličnom bogaćenju. U ovoj situaciji jedan zainteresovani građanin koji traži informaciju od državnog organa, ukoliko mu se učini sumnjivim da je izvršena korupcija, u startu može to da spreči.
Mi smo u ovom parlamentu doneli nekoliko propisa, Zakon o sprečavanju sukoba interesa u javnim službama, izmene Zakona o javnim nabavkama, koji jesu na tragu antikorupcijskih tendencija u društvu.
Pored toga što je tokom diskusije ukazano na one pozitivne strane koje donose instituti ovog zakona, nema sumnje da postoje neki delovi ovog predloga zakona koji mogu u bitnom, ukoliko ne budu na adekvatan način u praksi onemogućeni, da spreče realizaciju pristupa informacijama od javnog značaja.
Više puta je ovde istaknuta činjenica da ovaj zakon obiluje pravnim standardima. Oni jesu dobri prilikom normiranja, mogu da obuhvate određene stvari, međutim ovde su ti standardi tako postavljeni i uklopljeni u ceo sistem da ovlašćeno lice državnog organa, koje u krajnjem slučaju odlučuje o zahtevu za dobijanje informacija od javnog značaja, može, pored svih ovih ograničenja koja su navedena u zakonu, da ta ograničenja proširi. To je problem.
Ogromno diskreciono pravo i veliki broj pravnih standarda mogu na mala vrata da uvedu niz ograničenja koja nisu egzaktno propisana ovim predlogom zakona. To može biti smetnja da se dođe do informacije i na neki način može ponovo staviti građanina u poziciju podanika, a državnim organima dati mogućnost da sakriju informacije za koje smatraju da im mogu "naneti štetu".
Ovde ima nekih odredaba koje, naravno ukoliko zakon bude pravilno implementiran, mogu ovo da spreče. Posebno bih se osvrnuo na onaj deo predloženog zakona koji se odnosi na mere za unapređenje javnosti rada organa vlasti.
Mislim da ćemo se u narednom periodu suočiti, a prošle nedelje je najavljeno sa ove govornice da se donosi strategija o državnoj upravi, sa kopernikanskim obrtom u radu državnih organa onog trenutka kada oni ovlaste jedno lice da rešava o zahtevima građana za informacijama od javnog značaja. Mislim da će se u svakom državnom organu tumbe okrenuti dosadašnji način rada.
Mislim da ta javnost, ta transparentnost koja je do sada bila sputavana odjednom mora da ispliva i u tom smislu je jako važno da se što pre krene, nakon izbora poverenika, sa edukacijom u državnim organima ili organima vlasti, jer postoji ta začaurenost birokratije, ta želja da se skrije od javnosti, da se na neki način građanin, kao što sam rekao u uvodnom delu izlaganja, ponovo dovede u poziciju podanika.
Mislim da se ta edukacija mora što pre sprovesti i da, saglasno novim zakonima o državnoj upravi i drugim propisima koji regulišu položaj državnih službenika, dođemo do toga da Srbija u narednom periodu dobije takvog činovnika ili službenika koji će moći na pravi način da odgovori obavezama koje slede iz ovog zakona.
Naravno, poverenik, o čijoj je poziciji i ulozi ovde mnogo diskutovano, ima izuzetno veliku ulogu u donošenju i predlaganju ovih mera za unapređenje javnosti rada organa vlasti. Kada je u pitanju poverenik, nesporna je činjenica da on može u većoj meri da odgovori objektivnosti rada i obavezama koje mu daje ovaj zakon, nego neki drugi predlozi koji su se ovde čuli. Ako bi to bio neki organ uprave koji bi bio inkorporiran u državne organe mogli bismo da sumnjamo da li bi on odgovorio tim obavezama i da li bi želeo dati informaciju, ali mislim da bi poverenik tu ulogu mogao na pravi način da zadovolji ukoliko se ispune neke pretpostavke koje se odnose na organizaciju rada samog poverenika.
Videli smo da se u uvodnom delu zakona govori o tome od kojih organa mogu da se traže informacije; tu su navedeni, pored državnih organa na nivou Republike, i organi teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, i naravno pravna lica koja pretežno finansira državni organ. Ali, onda imamo situaciju da poverenika bira Narodna skupština, kao i njegovog zamenika; ovde se vrlo lapidarno spominje stručna služba koja bi bila formirana od strane poverenika, a ne znamo strukturu te stručne službe i da li će ona biti u mogućnosti da odgovori obavezama.
Ukoliko neki građanin na lokalnom nivou traži informaciju od nekog javnog preduzeća, a možemo očekivati da će građani želeti da dođu do informacija, gomila tih nerešenih zahteva može da se slije prema povereniku u Beograd. Veliko je pitanje kako će biti organizovana ta stručna služba i da li poverenik može da odgovori svim obavezama koje su mu date ukoliko tu stručnu službu ne bude razgranao i proširio.
Mislim da je to vrlo važno pitanje i da je pitanje stručne službe poverenika trebalo da bude regulisano ovim zakonom, jer mi kao Narodna skupština koja ga bira ne možemo sutra da reagujemo adekvatno ukoliko takva stručna služba, njena struktura ne bude na pravilan način odgovarala obavezama iz ovog zakona.
Kao što sam rekao u uvodnom delu, pored činjenice da se nesumnjivo utiče na kontrolu rada državnih organa, da se sprečava korupcija, jedna važna posledica je to što je građanin ponovo stavljen u centar političkih zbivanja, što mu je data mogućnost da dođe do informacije koja možda u određenom trenutku može biti odlučujuća za formiranje njegove političke volje. Na taj način on izlazi iz pozicije podanika u poziciju aktivnog političkog subjekta u našem društvu.
Naravno, od rada poverenika, od načina kako će prezentovati javnosti, od edukacije službenika u državnim organima, od toga kakav će priručnik biti predstavljen građanima, od toga da li će državni organi odgovoriti obavezi da jednom godišnje dostave svoj informator i od toga koliko će građani shvatiti svoju novu ulogu koja im se pruža ovim zakonom zavisi koliko će naše društvo biti demokratično, koliko ćemo izbeći ovu pojavu koja je bila česta u prethodnom periodu, u periodu bežanja od političke odgovornosti.
U svakom slučaju, DSS će podržati ovaj zakon i pozivam sve poslanike da to isto učine.

Dame i gospodo narodni poslanici, želim da na početku ove diskusije o Predlogu rezolucije o pridruživanju Evropskoj uniji istaknem značaj činjenice da se pred Narodnom skupštinom Republike Srbije raspravlja o pridruživanju Srbije Evropskoj uniji.
Imali smo u prethodnom periodu situaciju da se kroz radnu grupu, kroz unapređeni stalni dijalog na nivou administrativnih organa Republike Srbije i predstavnika evropske administracije raspravlja o pitanjima o pridruživanju Evropskoj uniji, merama koje je potrebno da učini državna zajednica i Republika Srbija.
Upravo činjenica da se posle donošenja Ustavne povelje državne zajednice Srbije i Crne Gore veliki deo oblasti kojima je potrebno usaglašavanje i implementacija prava Evropske unije našao u nadležnosti Republike Srbije, ukazuje na značaj i na činjenicu da je potrebno pred najvišim i najvažnijim organom kao što je Narodna skupština raspraviti o ovom strateškom pitanju i budućnosti naše Republike.
Predlogom ove rezolucije Narodna skupština dobija aktivnu ulogu. Prvi put dobija aktivnu ulogu kada je u pitanju opredeljenje naše države. Upravo je u tom smislu potrebno podržati ovu raspravu bez obzira na to na koji način se posmatra put evropskih integracija.
Bez obzira na činjenicu što, nažalost, predložena rezolucija neće biti usvojena jednoglasno, mislim da je kvalitet diskusije koja je vođena juče i danas pred Narodnom skupštinom upravo to što su sve poslaničke grupe, sve političke stranke u ovom parlamentu jasno poslale poruku i izrazile svoj stav da jesu za evropske integracije. Uglavnom su se složile sa činjenicom da je potrebno da se prihvati i kasnije primeni komunitarno pravo Evropske unije. Mislim da je to najvažniji zadatak koji u narednom periodu stoji pred Narodnom skupštinom i pred svima nama kao narodnim poslanicima.
Oko tog pitanja, oko činjenice na koji način da sve ono što čini tekovinu evropskog prava ugradimo u naše nacionalno zakonodavstvo, i time evropske vrednosti, može nas objediniti i povesti ka konačnom konsenzusu, možda nekom budućem dokumentu i tekstu neke rezolucije oko koga ćemo se svi zajedno složiti. Opet ponavljam, mislim da jeste ponuđeni tekst, ovaj sada o kojem raspravljamo, takav da bi sve političke stranke za njega morale glasati.
Naravno, za žaljenje jeste to što prethodnih godina nije pokušano da se uspostavi politički konsenzus oko jednog pitanja, bez obzira na činjenicu da se o evropskim integracijama vodilo dosta razgovora kroz radnu grupu i kroz unapređeni stalni dijalog, raspravljalo o merama koje su potrebne da Srbija preduzme.
Ali pred Narodnom skupštinom nije pokušan konsenzus i mislim da je ovaj saziv Skupštine u tom smislu učinio veliki napredak i da je ovo jedan prvi korak ka tom političkom konsenzusu i oko dogovora oko generalnog kursa budućeg razvoja Srbije.
Naravno da ta priča o evropskim integracijama ne ostane samo na nivou deklaracije, nego da se pristupi jednom ozbiljnom i operativnom poslu potrebno je sagledati u kakvom stanju se nalaze naše institucije, naš politički i pravni sistem, a gledano iz lupe kopenhagenških kriterijuma ili onog 31 uslova koji su pobrojani u tzv. "Beloj knjizi" kada je u pitanju usaglašavanje sa unutrašnjim tržištem Evropske unije.
Ne može se reći da u prethodnom periodu nije po tom pitanju činjeno ništa. Baš u ovo sazivu Narodne skupštine usvojeni su neki zakoni koji u dobroj meri ispunjavaju deo uslova koji se traži od države koja želi da se priključi Evropskoj uniji kada je u pitanju taj 31 uslov.
Bilo koju oblast da uzmemo, ako uzmemo činjenicu javnih službi, mi smo imali situaciju da je usvojen Zakon o javnim nabavkama, da je upravo u ovom sazivu Narodne skupštine taj zakon popravljen, da je popravljen u delu koji se odnosi na pritužbe o procesu javnih nabavki.
U tom delu je zadovoljen onaj deo koji se traži - da konkurentnost pri dobijanju javnih poslova bude jedno od opredeljenja, a da ne govorim kada je u pitanju kompanijsko pravo da je donet Zakon o privrednim registrima, o Agenciji za privredne registre, a u pripremi je i Zakon o privrednim društvima. Donet je Zakon o stečajnom postupku. Donet je novi Zakon o osiguranju, kao i niz drugih zakona koji su u setu propisa čije je donošenje traženo da bi se ispunili ti uslovi, donet je u ovom sazivu parlamenta.
Naravno, da bi se u potpunosti uspostavila dinamika celog toka pridruživanja, koja ne može da bude nagla, ne možemo kompletno komunitarno pravo da prihvatimo, jer stanje u našem društvu, stanje u našem političkom sistemu nije takvo da može da ga prihvati, pa je potrebno ono što se traži ovim predlogom rezolucije, a to je donošenje nacionalne strategije za pridruživanje Srbije i Crne Gore Evropskoj uniji.
Upravo će se kroz tu nacionalnu strategiju videti ta dinamika donošenja propisa i usaglašavanje i harmonizacija sa komunitarnim pravom, kako bi naša privreda, koja je u teškoj situaciji, uspela da izdrži i da se prilagodi tom stepenu liberalizacije i tim ekonomskim slobodama. Ovde su spomenute tačno četiri ekonomske slobode, kojima mora da se prilagodi da bi mogla da opstane.
Kada su u pitanju kriterijumi, imamo situaciju da onaj osnovni uslov, koji se njima traži, politički i pravni, koji nismo uspeli da ispunimo, a prilika je da se u narednom periodu oko toga, kada već svi jesmo za evropske integracije, postigne konsenzus, jeste donošenje novog ustava Srbije.
Upravo novi ustav Srbije treba da bude ne samo to što ćemo se oko njega svi okupiti i zajedno ga doneti, nego izvor svih pravnih normi, novih pravnih normi, novih stabilnih institucija, koje će efikasno da rešavaju o pravima, obavezama i odgovornostima i koji će zadovoljiti te kriterijume.
Kada je u pitanju kriterijum koji se odnosi na tržište i stanje naše privrede, tu je situacija mnogo složenija, jer ti kriterijumi traže da naša preduzeća izdrže pritisak konkurentnosti, kada jednog dana budu deo jedinstvenog tržišta Evropske unije.
Bojim se da je pitanje konkurencije jedno od najvažnijih pitanja, koje se tiče naše privrede, i na tom polju je neophodno mnogo toga uraditi. Naša preduzeća, pored toga što imaju loš menadžment, što su nekonkurentna i u cenama i u kvalitetu, što nemaju dovoljne razvojne programe, opterećena su velikim socijalnim problemima, nisu ozbiljno pristupila pitanju jačanja svoje konkurentnosti i marketinga.
U prethodnom periodu je nešto učinjeno kada je u pitanju jačanje konkurentnosti naše privrede, ali to je jedan od prioriteta koji se mora u narednom periodu učiniti.
Činjenica da mi ovom rezolucijom donosimo jasnu odluku da prioritet u radu Narodne skupštine u narednom periodu bude usaglašavanje naših propisa sa propisima Evropske unije, izgradnja institucija koje su kompatibilne sa onim što se traži od nas i uvođenje takvih procedura kojima će se postići efikasnost u donošenju propisa, a i obavezujemo Vladu Republike Srbije da izradi nacionalnu strategiju za to, jeste nešto što ovu narodnu skupštinu stavlja u centar pažnje kada su u pitanju evropske integracije i povećava odgovornost svih nas i prema građanima koji zaista u velikoj meri žele da Srbija jednog dana postane deo Evropske unije, a i da pojačaju kontrolni mehanizam prema Vladi Republike Srbije.
U tom smislu narodni poslanici DSS-a, koji će glasati za ovu rezoluciju, uzeće veoma aktivno učešće u narednom periodu, posle usvajanja ove rezolucije, u postupku usaglašavanja našeg prava sa komunitarim pravom Evropske unije i time doprineti da se proces integracija poboljša i ubrza i da jednog dana Srbija postane i ostvari svoj cilj koji je zacrtan Ustavnom poveljom, da postane deo Evropske unije. Hvala.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, kada smo pre izvesnog vremena uputili zapitanost - zašto nema većeg priliva direktnih stranih investicija u našu Srbiju, predstavnici međunarodnih organizacija su nam rekli da privatni investitori ne mogu da budu naterani da ulažu, već da odgovarajućim okruženjem budu privučeni da slobodno investiraju.
Upravo je ovakva poruka i bila razlog što smo krenuli od ovog skupštinskog saziva u donošenje propisa koji će na nesumnjiv način doprineti da Srbija bude jedna od najatraktivnijih zemalja u regionu za investiranje. Nema sumnje da su predložene izmene Zakona o porezu na dobit preduzeća na tom tragu, i u tom smislu DSS će podržati ovaj predlog zakona.
Ali, naravno, i prethodni zakoni, koji su usvojeni u ovom parlamentu, zajedno sa zakonima koji su na ovoj vanrednoj sednici, nesumnjivo nas promovišu, u narednom periodu, u jednog od lidera u regionu, koji će biti sa najvećim brojem stranih investicija.
Nema sumnje ni da izmene zakona o dopunama Zakona o javnim nabavkama, gde je postupak javnih nabavki učinjen transparentnijim, gde je postupak skraćen, gde je predviđena mogućnost da se i po prigovorima rešava brže i efikasnije, idu u tom pravcu. Takođe i Zakon o registraciji privrednih subjekata, na koji je u prethodnom periodu najviše prigovarano, predviđa jednostavniji postupak registracije preduzeća i uprošćenu proceduru. Tu je i zakon o izmenama Zakona o izboru sudija, gde se krenulo u pravcu nezavisnosti sudstva, a sudstvo i administracija su bili glavna prepreka u Srbiji za veći priliv stranih investicija.
Tu je, takođe, i Zakon o sprečavanju sukoba interesa, gde se na jedan agresivniji način suzbija korupcija u državnim organima. Naravno, i Zakon o prestanku važenja poreza na fond zarada i Zakon o izmenama i dopunama Zakona o porezu na finansijske transakcije.
Jučerašnja rasprava o ovom predlogu zakona o porezu na dodatu vrednost, koji će u najvećoj meri otkloniti mogućnost nelojalne konkurencije, poreske evazije, koji će staviti u ravnopravniji položaj privredne subjekte na srpskom tržištu, pokazala je da on stvara ambijent koji će privući direktne strane investicije, jer su one u ovom trenutku nešto što je Srbiji neophodno, posle svih onih investicija koje su dolazile kroz postupak privatizacije.
Naravno, prilivom novih i direktnih stranih investicija doći će i nova tehnologija, novi menadžment, sve ono što je neophodno našoj privredi.
Što se tiče samih rešenja predloženih u zakonu, postoje tri ključne promene i u tom smislu ovaj zakon jeste važan. Ne sumnjam da će ga veliki broj poslaničkih grupa u ovom parlamentu usvojiti. To je, naravno, sniženje stope sa 14% na 10% i tu nema dileme, to je najniža stopa u regionu. Ove izmene zakona će podržati i strani investitori, a u iskustvu moje opštine, Bačke Palanke, mi već imamo takve aranžmane i takva strateška partnerstva, gde su velike kompanije, lideri u svojim oblastima, prisutne.
Pre mesec dana „Sintelon“ je sa „Targetom“ napravio strateško partnerstvo. Juče smo videli da je „Karlsberg“ u Pivari Čelarevo, koja je takođe u našoj opštini, ušao u jednu važnu investiciju i otvorio novi pogon, a tu je takođe i francuski „Sufle“, lider u proizvodnji pivskog slada, kada je u pitanju „Mulineks“ sladara. Naravno, tu su i druga preduzeća, koja upravo očekuju takve strane investitore i strateške partnere, i nema sumnje da će ovakav zakon tome da doprinese.
Naravno, ono što je ministar rekao u svom uvodnom izlaganju, ukidanje poreza po odbitku na isplatu dividendi i udela u dobiti između rezidenata, podstiču i jačaju investicioni kapacitet naših preduzeća. Vrlo je važno to napomenuti još jednom, da mi imamo zaključen veliki broj ugovora o izbegavanju dvostrukog oporezivanja i na ovaj način ćemo izbeći da se transfer velikog broja kompanija ne izmešta iz naše države, ukoliko se na ovaj način taj problem reši. Naravno, to je podsticanje, kao što je već istaknuto, da se strane kompanije ovde registruju u našoj državi.
Takođe je istaknuto još nešto vrlo bitno, da se postupak amortizacije osnovnih sredstava jednostavnije i preciznije reguliše i da se na taj način ceo postupak koji je postojao pojednostavi.
Nema sumnje da je vrlo važna odredba u Predlogu ovog zakona i to da se uvodi poreski kredit kod pravnih lica koja su registrovana i koja imaju status malih i srednjih preduzeća. Kada su u pitanju ulaganja u sopstvena sredstva, to je nešto što će sasvim sigurno da deluje podsticajno i na otvaranje novih malih i srednjih preduzeća.
A nema sumnje i da će kroz one odredbe koje govore o činjenici da se poreski kredit uvodi i za ona lica koja u jednom periodu otpuste određeni broj zaposlenih, ali da u narednom periodu zaposle nove, u većem broju, podstaći zapošljavanje. To je nešto što je, u ovom trenutku kada imamo veliki broj nezaposlenih, veoma važno.
Nema sumnje da su tu i ostale odredbe, koje na jednostavniji i kraći način uprošćuju postupak. U tom smislu, važno je da se ovaj zakon podrži. Naravno, treba istaći da i zakoni koji slede u narednom periodu, što je i zakon o doprinosima za socijalno osiguranje i dohodak, sasvim sigurno zaokružuju jednu sliku koja se jasno vidi iz svega ovoga što je napred rečeno, a to je da ova vlada ima vrlo jasnu i konzistentnu politiku kada je u pitanju podsticanje razvoja malih i srednjih preduzeća, podsticanje investiranja u Srbiji i uopšte razvoj preduzetništva.
Jer u situaciji kada je privreda na kolenima, što nije sporno, kada imamo veliki broj nezaposlenih, jedini način da se omogući privredni rast, rešava pitanje nezaposlenih, jesu strane investicije, ali i otvaranje novih preduzeća radi rešavanja problema nezaposlenosti.
Kao što sam rekao, Demokratska stranka Srbije će podržati ovaj zakon. Ovo je odličan zakon. Srbiju će vratiti, nema sumnje, na mesto i poziciju lidera u ovom regionu, kada su u pitanju direktne strane investicije. On zaokružuje materiju sa svim ovim predloženim zakonima, koji su dalje na dnevnom redu, i sa ovima koji su doneti, promoviše nas u zemlju u koju će strani investitori naći mogućnost da ostvare svoje interese, a i reše naše probleme privrede i nezaposlenosti. Hvala.