Dame i gospodo malobrojni narodni poslanici, članovi Visokog saveta sudstva, ova rasprava večeras je ličila na sve, samo nije ličila na jednu ozbiljnu, argumentovanu raspravu koja priliči ovom domu.
Kolegu Aligrudića i mene je zaista najdublje sramota što smo učestvovali u ovoj raspravi danas, a učestvovali smo samo zbog toga jer smo hteli da ukažemo na neophodnost poštovanja odluke Ustavnog suda Srbije i neophodnost poštovanja zakonitosti u postupanju Narodne skupštine danas.
Očigledno je da te dve stvari nismo uspeli da pomirimo i očigledno je ono što je očigledno bilo i 2009, 2010, 2011, 2012. i danas i uvek, da je isključivo i samo poslanicima DSS u ovom parlamentu važno da se zaštite principi ustavnosti i zakonitosti.
Nisam ni najmanje srećna što tako nešto tvrdim, ali moram da vam kažem da mi je drago što smo bar našim nastupima danas uspeli da sačuvamo dostojanstvo Narodne skupštine, ali mi je isto tako jako žao što smo učestvovali u jednoj jeftinoj političkoj predstavi. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine predsedniče Skupštine, zaista mislim da nije korektno da danas u 19,30 časova počinjemo raspravu o amandmanima, o ovom jednom od najvažnijih zakona koji se danas nalaze na dnevnom redu.
Smatram da to nije korektno iz razloga što su poslanici danas u Skupštini od 8,30 časova, a ističe već 11 čas kako radimo. Krivični zakonik je vrlo važan zakon. Treba nam apsolutna koncentrisanost i treba nam odmor da bi raspravljali o vrlo važnim amandmanima koji su na njega podneti. Molim vas da uvažite ovu argumentaciju i da jednostavno nastavak ove rasprave zakažete za sutra ujutru. Naravno, pored toga da dodam da nemamo ni direktan prenos i da je javnost vrlo zainteresovana za ono što su predviđene izmene i dopune i mislim da bi bilo korektno da raspravu o ovome zakažete za sutra ujutru.
Mislim da će diskusija biti vrlo konstruktivna i da nema razloga da brinete da sutra ova tačka kao i sve druge na koje su podneti amandmani neće biti završena do kraja radnog vremena. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde se zaista radi  o jednom vrlo važnom amandmanu. Sadašnji zakon koji je još uvek snazi predviđa da se kazne za neka krivična dela, koja spadaju u teška krivična dela, ne može izreći kazna ispod zakonskog minimuma. Smatramo da je to rešenje više nego opravdano.
Sada ovaj predlog krivičnog zakonika predviđa mogućnost ublažavanja kazne za neka monstrouzna krivična dela, kao što je u pitanju, recimo, silovanje, obljuba nad nemoćnim licem, obljuba nad detetom. Zaista bih volela da mi neko kaže okolnost koja može da shvati kao toliko olakšavajuća okolnost da se silovateljima, odnosno pedofilima ublaži kazna ispod zakonskog minimuma.
Predlagač zakona je rekao u svom obrazloženju da je ovaj amandman u suprotnosti sa drugim odredbama opšteg dela Krivičnog zakonika, koji predviđaju mogućnost ublažavanje kazne u određenim slučajevima, pa se u praksi javila dilema. Mene zaista zanima, ako on predviđa mogućnost ublažavanja kazne, svojim amandmanom apsolutno zabranjuje mogućnost ublažavanja kazne za ova krivična dela i ne vidim o kakvoj suprotnosti se radi. Pored toga, rečeno je da nije preciziran kriterijum na osnovu kojih je, u članu 57. stav 2. Krivičnog zakonika, određena krivična dela pod kojima je zabranjeno ublažavanje kazne.
Da li postoji jači kriterijum od toga da se radi o najmonstruoznijim krivičnim delima, koja bi trebala da predviđaju mnogo rigoroznija kažnjavanja, nego što je to danas slučaj? Podsetiću vas da nisu retki slučajevi da zakon, odnosno da sud za ova krivična dela čak predviđa i uslovnu, nekada dosuđuje uslovnu osudu, ili vrlo blage efektivne kazne zatvora od svega par meseci.
Ova kategorija učinilaca krivičnih dela, svakako, ako ne uvek, ono često spada u kategoriju povratnika, odnosno lica koja se ne zadovoljavaju samo time, da ova krivična dela izvrše jedanput, već ga čine nekoliko puta. Zbog toga bi bilo neophodno da se sprovede jedna rigoroznija kaznena politika kada su u pitanju ova krivična dela, pa čak i da se uvede mogućnost narukvice za monitoring oslobođenih lica i lica koja su puštena na slobodu, radi se o učiniocima krivičnih dela. To je čak bio, čini mi se, predlog bivšeg ministarstva pravde, koje bi naišlo na veliko prihvatanje javnosti. Šteta što ono nije zaživelo u praksi.
Zaista vas molim da još jedanput razmotrite ovu mogućnost, jer ne bi bilo korektno, ne bi bilo humano, ne bi bilo moralno, u krajnjem slučaju, da se za ova krivična dela predvidi mogućnost ublažavanja kazni.

Naš amandman se odnosi na definiciju odgovornog lica. Smatramo da je ona ovako kako je u Predlogu zakona predviđena previše preširoko  postavljena. Naime, smatramo da je sasvim dovoljno kada se kaže da je odgovorno lice u pravnom licu, da se smatra lice koje na osnovu zakona, propisa ili ovlašćenja vrši određene poslove upravljanja, nadzora ili druge poslove iz delatnosti pravnog lica. Mislim da tu treba da bude tačka, a da se deo: "kao i lice kome je faktički povereno obavljanje tih poslova" briše.
Zašto? Zato što smatramo da ovoliko proširena definicija, kako je to predviđeno ovde, u sebi krije jednu zamku, a to je mogućnost izbegavanja odgovornosti za odgovorno lice. Zašto to kažem? Ako bi odgovorno lice bilo i lice kome je faktički povereno obavljanje određenih poslova, onda bi to značilo da je ono odgovorno i da može da bude odgovorno samo na osnovu jedne jedine reči. Odgovorno lice u smislu ovog zakona podrazumeva, naravno, direktora, vlasnika, ukoliko je zadržao svoju funkciju u firmi, kao i ostala rukovodeća lica u datom preduzeću.
Upravo zbog toga smatram da direktor, primera radi, u jednoj firmi može da izbegne odgovornost tako što će reći da je određeni posao poverio, i to rečju, nekom drugom radniku u tom preduzeću. Da bi dokazao da je u pravu, on može da angažuje, primera radi, dva svedoka. To mogu da budu dva radnika iz tog preduzeća, koja će svesno lažno da svedoče da je to urađeno, zbog toga što će im zapretiti ili gubitkom posla ili smanjenjem plate ili već kako se to radi. Tako ćemo doći do samog izbegavanja odgovornosti zaista pravog odgovornog lica, a ne onog kome je faktički povereno obavljanje ovih dužnosti. Zato smatram da definicija odgovornog lica u smislu ovog predloga zakona jeste preširoka i zaista predviđa mogućnost za razne zloupotrebe.

Meni je drago što su sve tri poslaničke grupe opozicije podnele isti amandman, i to, koliko vidim u ovoj raspravi, nije prvi put.
Volela bih, prosto da ministar kaže svoje mišljenje. Meni je potpuno svejedno koji će amandman da bude prihvaćen, da li amandman koji smo podnele gospođa Judita Popović, ja i gospođa Vesna Marjanović, ili pak, amandman Odbora za pravosuđe, koji u jednom delu predviđa blažu kaznu zatvora, odnosno kaznu, ali sa druge strane proširuje krug lica, što opet smatram da je dobro rešenje i ja tu nemam nikakav problem, znači da prihvatimo čak i taj amandman. U toj situaciji, ja mogu da povučem svoj amandman, a to je najmanji problem.
Ono što je sada predviđeno u ovom predlogu zakona je zaista loše. Predviđeno je brisanje ovog krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti najviših javnih funkcionera, sudija, tužilaca i novinara. Meni je bilo potpuno opravdano i logično da se ovo krivično delo možda premešta u neku drugu glavu KZ i to bi mi bilo razumljivo. Ali, na ovaj način ono se prosto briše iz KZ i smatram da je to jako loše.
Kao razlog za to navodite da je stroga kazna predviđena i da ona kao takva nije adekvatna i naravno da su postojanjem ovog dela, diskriminisana sva ona druga lica, čije osećanje sigurnosti je manje važno ili manje bitno. Ja se naravno sa ovakvim obrazloženjem nikako ne mogu složiti, posebno zbog toga što mi živimo u državi gde su u prošlosti, nažalost se dešavali nemili događaji, kad asu u pitanju nosioci javnih funkcija i da svaka pretnja upućena nosiocima javnih funkcija, mora da bude shvaćena na najozbiljniji mogući način.
Razlozi zbog čega se moj amandman odbija i zašto smatrate da je ovo predloženo rešenje bolje, lično smatram da takve tvrdnje nalaze svoje opravdanje isključivo u tvrdnjama demagoške prirode i kao takve ne mogu da ih podržim.
Podsetimo se samo jedne stvari. Samo u prošloj godini je predviđena, odnosno podneto je nešto manje od 2.000 krivičnih prijava zbog ugrožavanja sigurnosti nosilaca pravosudnih funkcija. Podsetiću vas takođe da pretnja sudijama Ustavnog suda nije jedina pretnja. Zbog toga što državni organi nisu na najadekvatniji način reagovali na to da je ugrožena sigurnost sada već na žalost bivših nosilaca pravosudnih funkcija, došlo je do nemilih događaja, tačnije do tragičnog događaja u Osnovnom sudu, tada Opštinskom sudu u Kneževcu i čini mi se u Opštinskom sudu u Odžacima. Zbog toga smatram da ovo krivično delo mora da opstane u Krivičnom zakoniku.
S druge strane, rekli ste takođe, da je ugrožavanje sigurnosti koja je pretnjama ili na bilo koji način upućena nosiocima pravosudnih organa, da je inkriminisano kroz drugo krivično delo ometanje pravde. Jeste, to je zaista tačno, ali vas takođe podsećam da veliki krug lica, koja su upravo ovde predviđena u ovom krivičnom delu, ostaje bez krivične zaštite. Zbog toga još jedanput ponavljam, ako je kazna neadekvatna, smanjite je, ali nemojte brisati ovo krivično delo iz Krivičnog zakonika.
S druge strane, kod mene nema ni trunke sujete. Prihvatite koji god amandman, samo da ovo delo prosto ostane u Krivičnom zakoniku. Hvala.

Ovo je u svakom slučaju jedan od ključnih amandmana koji smo mi podneli. Smatrali smo da nije dobro da dođe do dekriminalizacije krivičnog dela klevete. Nismo očekivali da ćete ovaj amandman prihvatiti, jer on je dijametralno suprotan od onoga što vi tvrdite i šta ste predvideli u predlogu zakona.
Najiskrenije želim da vas pitam – da li zaista smatrate da su prilike u državi toliko sazrele da bi ovo krivično delo mogli da ukinemo, bez ikakvih negativnih posledica koje mogu da nastanu za društvo? Mislim da mi kao društvo nismo zreli da ukinemo ovo krivično delo.
U načelnoj raspravi sam obrazlagala zbog čega delim takav stav. Mislim da su časti i ugled, prvenstveno kod nas u našem narodu, jedno od vrhovnih ljudskih vrednosti i da bi ljudi u situaciji da ne naiđu na sudsku zaštitu bili u stanju da pravdu uzmu u svoje ruke. U pravom smislu reči, da presude onom koji ih je oklevetao.
Nekada je uvreda časti i ugleda mnogo teža padala nekome, nego konkretna teška telesna povreda. Vi ste u načelnoj raspravi rekli da je ovo krivično delo izbrisano iz krivičnog zakonodavstva u nekim zemljama i naveli ste o kojim zemljama se radi. Pored toga, moram da vam kažem da su to ipak sporadični slučajevi i da se plašim da bi to puko preslikavanje, u našem slučaju bilo jako loše.
Takođe želim da vas pitam zašto se zapitate, zašto one zemlje koje od vas traže, koje od Srbije traže da se ovo krivično delo dekriminalizuje, nisu to isto uradile u svojim krivičnim zakonodavstvima.
Vi ste rekli da ste ovo krivično delo uvrstili, odnosno da ste izbrisali iz Krivičnog zakonika zbog toga što je to bio ustupak raznim udruženjima, pa ste naveli, između ostalog, i novinarska udruženja.
I u načelnoj raspravi sam rekla, a to kažem i sada, da ste prihvatajući i stavljajući se na stranu novinarskih udruženja, zanemarili same argumente građana, jer jako je teško poverovati da građanski postupak i građansko pravo može da obezbedi efikasnu zaštitu od klevete. Prvenstveno zbog toga što u praksi ovo rešenje može da ohrabri samo one bogate moćnike koji imaju mnogo para i koji mogu da kleveću i dalje, bez ikakvog straha od krivične sankcije. U krajnjem slučaju, ovo krivično delo je jedino krivično delo gde je teret dokazivanja na naravno samom tuženom i, ukoliko bi ga izbrisali iz krivičnog zakonodavstva, onda bi u parničnom postupku tužilac morao da dokazuje da ono što neko o njemu pronosi nije tačno.
Smatramo da bi tužilac na taj način, odnosno oklevetano lice, bilo dovedeno u vrlo neprijatnu, odnosno nelagodnu situaciju i da bi njegova uloga u tom slučaju bila mnogo lošija od same uloge u krivičnom zakoniku.
Opet, sa druge strane, u krivičnom postupku, mislim da lice koje oklevetano ne može da dobije moralnu satisfakciju time što će neko ko je o njemu pronosio neistine, biti kažnjeno novčanom kaznom, odnosno mogućnošću da obavezom da plati kaznu. Ono u krivičnom postupku traži zadovoljenje kroz to da lice koje je klevetalo bude okrivljeno, oglašeno kao krivo, da se vodi izveštaj o njegovoj osuđivanosti u KE, odnosno u krivičnoj evidenciji. U tom smislu, on može da dobije jednu vrstu satisfakcije. Ovako, čini mi se da građansko pravo neće moći da obezbedi efikasnu zaštitu od klevete.
Kada su u pitanju novinari, to sam rekla i u samoj načelnoj raspravi, mislim da oni nemaju razloga da se brinu ukoliko znaju i ukoliko im je poznat izvor informacije, ali ukoliko oni sami pronose određenu vrstu neistina o nekom drugom, a to ne mogu da potkrepe dokazima, onda i te kako treba da budu na udaru ovog krivičnog dela. Mislim da ne bi bilo loše da još jedanput razmislite o tome da ovo krivično delo ne bude izbrisano iz Krivičnog zakonika, jer smatram da može da dovede do niza negativnih posledica u društvu, jer mi kao društvo jednostavno nismo zreli za njegovo ukidanje.

Gospodine ministre, naravno zbog ovog rešenja neću moći da vas pohvalim. Žao mi je što nemam isto mišljenje sa kolegama sa kojima sam delila mišljenje po pitanju nekih drugih ključnih odredaba zakona.
Mislim da je potpuno izlišno da mi sada diskutujemo o tome čiji su argumenti jači, jer u ovoj skupštini argumenti ne pobeđuju, nego pobeđuje broj od 126. Upravo zbog toga što mislim da je najbolji dokaz, koliko ćemo mi biti u pravu, vreme koje će pokazati upravo to. Mislim da ćemo o ovome vrlo brzo diskutovati ponovo.
Neću više da ulazim u raspravu u pogledu toga da li krivično delo klevete treba da ostane kao takvo ili ne u Krivičnom zakoniku, ali me vrlo buni objašnjenje zbog čega vi ukidate krivično delo klevete. Mislim da su ovi razlozi koji su navedeni u predlogu zakona prilično šturi. Kaže se da se to radi zato što je to bio zahtev velikog broja udruženja i stručne javnosti, a naročito novinarskih udruženje. Ako pod stručnom javnošću možemo da podvedemo radnu grupu koja je radila na izradi predloga ovog zakonika, onda mogu da kažem da, koliko je meni poznato, oni nisu dali saglasnost za ovakvu jednu odredbu i u tom smislu teško da možemo da govorimo o argumentima i zahtevima stručne javnosti.

Dame i gospodo narodni poslanici, podržavam ovo što ste sada rekli, ali ne podržavam ono što po tom pitanju radite, a to je da takva lažna država postane snažnija. Naravno, vratiću se na temu, da mi ne bi oduzeli reč.
(Predsednik: Molim vas, ne činite to što činite. To smatram uvredljivim. To što ste naveli nisam učinio ni na koji način. Meni je to veoma uvredljivo. Upozoravam vas da to ne činite.)
Zahvaljujem se na vašoj konstataciji. Molim vas da mi vratite vreme, pošto je prošlo 35 sekundi koje ste mi oduzeli od vremena ovlašćenog predstavnika.
(Predsednik: Ne mogu da vratim vreme. Sistem je takav.)
Dobro. Razumem, ali onda mi dajte mogućnost, ako prekoračim vreme, da me ne opomenete na 20 minutu.
Zakoni koji su danas na dnevnom redu bi trebalo da predstavljaju prvi korak u otklanjanju niza onih ogromnih grešaka, tačnije rečeno, neverovatnih grešaka načinjenih u tzv. reformskom pravosudnom projektu. Očekivali smo da će ovi predlozi zakona o kojima danas raspravljamo dati jedan sveobuhvatan, jedan pravi odgovor na ono što se danas dešava u pravosuđu. Nažalost, to ne mogu da kažem za ove predloge zakona, jer oni predstavljaju jednu vrstu polurešenja i njima se gasi samo jedan deo požara.
Kako drugačije da okarakterišem ovaj napor ministarstva kada se izmenama ZKP samo odlaže primena jednog neverovatno lošeg zakona za oktobar 2013. godine umesto da danas raspravljamo o kompletnom novom ZKP? Kako drugačije da okarakterišem nastojanje i trud Ministarstva pravde kada se ovim izmenama, odnosno dopunama Zakona o sudijama i tužiocima samo amnestiraju odgovornosti svi članovi VSS i Državnog veća tužilaca od njihovog neodgovornog postupanja?
Odmah na početku, moram da budem potpuno jasno, rešenje koje predviđa Zakon o sudijama i tužiocima, a to se odnosi na stvaranje uslova za izbor i omogućavanje izbora sudija koji su prvi put birani da se izaberu na stalnu funkciju, je jedina mogućnost koja je nama, kao poslanicima u ovom parlamentu, preostala. Naravno, to podržavamo, jer ne postoji nijedna druga opcija koja u ovom trenutku može da se iznađe kao adekvatno i pravično rešenje. Ovo je najpravičnije rešenje. Nemamo mogućnost da reagujemo u tom pravcu da tražimo da se taj rok probnog rada odloži, jer smo onemogućeni Ustavom.
Naravno, ovo podržavamo. Niko od nas neće tražiti da 600 sudija prekršajnih sudova ili 300 sudija osnovnog suda čestitkom za Novu godinu budu kažnjeni time što neće biti izabrani, odnosno što će biti razrešeni, jer je sastav VSS radio na zastrašujuće neodgovoran način. To niko od nas ne traži.
Moram da vam kažem da se ovde postavlja jedno drugo pitanje. Pitanje je da li će neko zbog ovoga što je VSS radio da odgovara?
Podsetiću vas, gospodine ministre, da je ovo samo jedna u nizu grešaka koje je VSS učinio na podrivanju celokupnog pravosudnog sistema. Ovde smo četiri godine ukazivali, ne samo na greške predstavnika bivšeg ministarstva pravde i na greške članova VSS, nego smo ukazivali na sve one greške koje su se u tom, nazovi, reformskom projektu činile, a posledice tih grešaka su dovele do deformacije pravosudnog sistema. Sada kada su određeni pomaci, u tom smislu, napravljeni, kada su vraćeni na radna mesta sve sudije i tužioci, ponovo se vraćamo na početak, znači na negde 2008. godinu. U međuvremenu su brojni problemi nabujali i moramo u ovom trenutku da znamo kako da ih rešimo. Koja su to adekvatna rešenja koje Ministarstvo pravde u ovom trenutku nudi?
Izvinite, ako grešim, ali moram da kažem da je moj utisak da vi u ovom trenutku nemate najjasniji plan kako da iz ove situacije izađete.
Ono o čemu mi danas raspravljamo, naravno, su samo rešenja. Njima se mi, kao narodni poslanici, i vi, kao ministar pravde, ne hvatamo u koštac sa osnovnim problemima.
Podsetiću vas kada je na dnevnom redu bio izbor Vlade i odlučivanje o ekspozeu mandatara, tada sam vam rekla nešto pri čemu danas još čvršće stojim. Rekla sam vam da je danas nemoguće napraviti bilo koji pomak u pravosudnom rešavanju nagomilanih problema u pravosuđu sa ovakvim sastavom VSS. Oni snose odgovornost, najveću odgovornost, za ono što se desilo u pravosuđu danas. Tada sam takođe rekla da je neophodna da izmenite i da vaš prvi zadatak bi trebalo da bude izmena Zakona o Visokom savetu sudstva i Državnog veća tužilaca.
Sada vam kažem i dodajem još jedan argument da vi u ovom trenutku imate potpuno razložnu pravnu argumentaciju da to učinite. Sve neizabrane sudije i tužioci su vraćeni na svoja radna mesta. U ovom trenutku postoji jedna trećina tužilaca, odnosno sudija koji nisu učestvovali, ni na koji način, u izboru sadašnjeg sastava VSS i Državnog veća tužilaca i, na taj način to telo, njihov sastav ne odražava adekvatnu predstavljenost pravosudnog sistema u ovom trenutku. Oni nisu imali mogućnost, niti da se kandiduju, niti da glasaju. U tom slučaju, mislim, ako su već nepropisno bili razrešeni, njima funkcija, u pravnom smislu reči, nikada nije ni prestala. To je, po mom mišljenju, jedan od ključnih argumenata zašto bi trebalo da pristupite ovakvom rešavanju stvari.
Naravno, najjači dokaz o tome kako je radio VSS je i odluka Ustavnog suda Srbije kojim su vraćene sve nepropisno razrešene sudije i tužioci na radna mesta. Tom odlukom je potvrđeno sve ono o čemu smo mi četiri godine u ovom parlamentu govorili, a to je da VSS radi potpuno protivzakonito, da radi u nepotpunom sastavu, da su neki njegovi članovi bili u direktnom sukobu interesa, da ne primenjuje načelo raspravnosti prilikom odlučivanja o sudijama, ne pravi rang listu sudija. Postavlja se jedno osnovno pitanje – na osnovu kojih kriterijuma oni donose odluku o izboru samih sudija? Naravno, ti kriterijumi ne postoje, oni u pravnom smislu ne postoje. Ne vidim ih.
Upravo na to se odnosi ova današnja tačka dnevnog reda, jer da su postojali ti kriterijumi mi ne bi bili danas prinuđeni da radimo ovo rešenje koje je na dnevnom redu.
Visoki savet sudstva, po mom mišljenju, naravno, i po Ustavu i zakonu, treba da obezbeđuje i nezavisnost i samostalnost, ne samo sudova, nego i sudija u Srbiji. Čini mi se da je svojim dosadašnjim radom ono potvrdilo da je preuzimalo određene poteze koji ne mogu da se podvedu pod zakonit način postupanja.
Setićemo se da je jedan član Visokog saveta sudstva priveden, čini mi se u novembru 2011. godine, a da je drugi član Visokog saveta sudstva dao ostavku. Treći član Visokog saveta sudstva je bio u sukobu interesa i čak mu nije padalo na pamet da prihvati obrazloženje Agencije za borbu protiv korupcije, da je njemu funkcija po sili zakona prestala.
Ono što je najveći problem u tom slučaju, u Visokom savetu sudstva, jeste što je on odlučivao u nepotpunom sastavu i bez ove dvojice sudija. Još veći problem je što je njihovim odsustvom iz Visokog saveta sudstva narušen onaj princip koji je zagarantovan Ustavom, a to je da sudije kao članovi Visokog saveta sudstva moraju da imaju većinu u odlučivanju. To je više nego jasan primer kako nije trebalo da se radi.
Da li treba dodatno da podvlačim da su predsednici bivšeg Ministarstva pravde i sadašnji sastav Visokog saveta sudstva najodgovorniji za krah reforme pravosuđa? Mislim da tome danas u ovom parlamentu nema ko da prigovori.
Pored svega ovoga, žao mi je, ali vi ne pokazujete odlučnost da ispravite to, a to bi mogli da ispravite ukoliko bi sadašnji sastav Visokog saveta sudstva bio promenjen donošenjem kompletno novog zakona o Visokom savetu sudstva i Državnom veću tužilaca. Potpuno mi je neverovatno, tačnije, vrlo sam ozbiljno zabrinuta da to nije vaš prvi potez koji je morao do sada da usledi, jer bez njega, ponavljam, nema pomaka i nema napretka u rešavanju nagomilanih problema u pravosuđu.
Pošto mi vreme ide, neću moći mnogo da se zadržavam na ovom predlogu zakona. Kada je u pitanju Zakonik o krivičnom postupku, ovde se faktički odlaže primena, kao što sam na početku rekla, jednog izuzetno lošeg zakonskog rešenja. Mislim da danas ne postoji niko ko bi mogao da uputi bilo koju reč hvale za Zakonik čije su osnovne karakteristike eliminisanje istine, materijalne istine iz krivičnog postupka. Zatim, eliminisanje, odnosno pasivna uloga suda u krivičnom postupku i, naravno, ono što je najvažnije, neravnopravnost stranaka i više nego inferiorna uloga odbrane u odnosu na tužioce.
Podsetiću vas da su Zakonikom o krivičnom postupku u Srbiji uvedene dve kategorije okrivljenih lica. Jedna kategorija koja se tereti za krivično delo organizovanog kriminala i za ratne zločine i protiv kojih se krivični postupak vodi pred posebnim odeljenjem Višeg suda. Druga kategorija okrivljenih su za sva ona druga krivična dela koja se vode po nekim drugim zakonima. To je nešto što je, naravno, definitivno loše. Mene raduje da smo saglasni u pogledu toga da taj predlog zakona sadrži u normativnom smislu veliki broj nedostataka i da je neophodno da dođe do intervencije. Danas moram da vam kažem da našu podršku možete da imate samo ukoliko do promene ovog zakona dođe u koncepcijskom smislu.
Dalje, kada je u pitanju Krivični zakonik, on samo na prvi pogled ostavlja utisak da su u pitanju velike izmene i dopune, a u osnovi se radi o velikom broju sitnih izmena i dopuna. On, naravno, neke odredbe sadašnjeg zakona popravlja, precizira, otklanja greške koje su se potkrale u prethodnom zakonu, uvodi neka nova krivična dela, koja mi podržavamo, ali takođe moram da kažem da neka rešenja i unazađuje.
Naša ogromna primedba je upućena u pogledu dekriminalizacije klevete. Mislim da je ovo jako loše rešenje i da će praksa pokazati da smo kod ovog primera svi pogrešili. Koliko mi je poznato, a mislim da raspolažem sa pravilnom informacijom, radna grupa, koju je formiralo Ministarstvo pravde, nije dala pozitivno mišljenje u pogledu dekriminalizacije klevete. To je informacija sa kojom ja raspolažem, a vi me ispravite ako nisam u pravu.
Takođe, danas u Evropi moderne, demokratske, zapadno-evropske zemlje nisu prihvatile ovaj koncept. Čuli smo u vašem izlaganju da se radi o Velikoj Britaniji, ali juče sam gledala taj zakon u Velikoj Britaniji i nisam mogla da nađem gde se dekriminalizuje kleveta. Molim vas da mi prosto to potkrepite nekom vrstom dokaza ili upućivanjem na poseban član koji to definiše. Koliko mi je poznato, danas samo par evropskih zemalja je to uradilo, a to su: Moldavija, Gruzija, BiH i Crna Gora. Znam da nama one nisu bile u prošlosti, a neće biti ni u budućnosti uzori u razvoju savremenog krivičnog zakonodavstva.
Takođe ću da vas podsetim da je to Rumunija uradila 2006. godine, ali je vrlo brzo shvatila da je pogrešila, pa je 2009. godine to krivično delo vratila u svoj krivični zakon.
Argument koji nam je dat u obrazloženju, po mom mišljenju je vrlo mršav. Iz kog razloga? Zbog toga što ste rekli da ste bili prinuđeni da ovo uradite zbog pritiska koji ste trpeli. Da budem preciznija, udovoljili ste zahtevu velikog broja udruženja i tu posebno ističete novinarska udruženja. Govorite da je to bio zahtev stručne javnosti. Ako je moja informacija tačna, da radna grupa Ministarstva pravde nije dala pozitivno mišljenje i saglasnost da dođe do dekriminalizacije klevete, onda vas molim da mi obrazložite o kojoj stručnoj javnosti se ovde radi.
Ako ste uzeli u obzir stavove nekih nevladinih organizacija, udruženja, novinarskih udruženja, onda vas molim da mi odgovorite na pitanje zbog čega niste uzeli u razmatranje zahteve građana? Mislim da su u ovom slučaju potpuno zanemarena njihova prava u pogledu ovog krivičnog dela.
Vrlo ću kratko da vam objasnim o čemu se ovde radi. Reč je na ovim našim prostorima oduvek imala specifičnu težinu. Nisu retki slučajevi ni u prošlosti, a ni danas, da su ljudi zarad odbrane svoje časti i ugleda posezali možda i za nekim tradicionalnim metodama odbrane obraza. Da budem potpuno jasna, posezali su za tim da pravdu uzmu u svoje ruke. Prosto imam bojazan da će ukidanjem krivičnog dela klevete ta pojava postati sve učestalija.
Takođe, moram da vam kažem da za jednog časnog i uglednog čoveka uvreda, odnosno kleveta ima veću težinu nego možda čak fizičko kažnjavanje, brutalno prebijanje ili čak teška telesna povreda. Zbog toga iznosim svoj argument u kom smislu mislim da ovo delo nije trebalo brisati iz Krivičnog zakonika.
Građansko pravo naravno da teško može da obezbedi efikasnu zaštitu od klevetanja, jer, po mom mišljenju, a to govori i praksa zemalja koje su ukinule klevetu, na taj način se ohrabruju samo bogati moćnici da i dalje kleveću. Njima uopšte ne pada teško da plate u parničnom postupku na ime nadoknade nematerijalne štete određeni iznos novca. Oni to danas mogu da rade bez ikakvog osećanja straha od krivične sankcije koja možda može da usledi. Zbog toga ono lice koje je oklevetano ne nalazi satisfakciju u parama koje će možda dobiti u parničnom postupku, nego nalazi upravo svoju satisfakciju u tome da tuženi bude okrivljen, da se protiv njega vodi krivični postupak i da se u krivičnoj evidenciji on vodi kao učinilac krivičnog dela. To je možda jedan od osnovnih razloga zbog čega iznosim svoj argument protiv brisanja ovog krivičnog dela.
Takođe, ne treba zaboraviti da krivična sankcija predstavlja prekor za jednu vrstu ponašanja i da ona predstavlja osudu sredine koja je u tom trenutku javna. Treba reći, da je ovo jedino krivično delo kod koga teret dokazivanja snosi tuženi. Znači, na njemu je obaveza da dokaže da ono što je pronosio ili iznosio na račun drugog, a nije bila istina, treba da dokaže da je istina. Znači, još jedan razlog, odnosno argument u prilog toga da ovo krivično delo ne treba ukidati.
Kada su novinari u pitanju, žao mi je što imam još jako malo vremena, kada su novinari u pitanju ja u ovom slučaju ne vidim ništa sporno. Ukoliko je novinarima potpuno jasan izvor informacija, od koga su dobili, oni nemaju razloga da brinu za to da će jednog dana biti krivično gonjeni zbog klevete, pa čak i u slučaju ukoliko klevetu i iznose. Ali, ukoliko novinari pronose određenu vrstu neistine o bilo kom, znači drugom čoveku, a za to nemaju dokaze, znači ne mogu da materijalizuju te svoje tvrdnje u pogledu podnošenja određenih dokaza, onda treba da snose odgovornost. Potpuno svesno i čvrsto stojim na ovom svom stavu, jer ne vidim razlog zašto bi oni bili privilegovani u odnosu na druge članove i druge građane. Znači, potpuno je opravdano. Mislim da nije trebalo prihvatiti argumente novinarskog udruženja, jer oni treba da postupaju u skladu sa principom novinarske pažnje.
Naravno, da imam još mnogo zamerki na ovaj predlog zakona, ali one su u svakom slučaju mnogo manje važne nego ova koju sam iznela i zbog toga sam potrošila mnogo vremena da vam objasnim. O svemu drugom govoriću, vrlo podrobno u raspravi u pojedinostima. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo ministar, osnovno pitanje i kod ovog člana, na koji smo mi amandmanski reagovali, a naravno i kod celog ovog zakona, jeste da li će dug zdravstvenih ustanova biti kompletno vraćen i da li će ovaj zakon sprečiti da se takvi dugovi i u budućnosti prave? Da li će kompletan dug zdravstva biti na ovaj način vraćen?
Odgovorno tvrdim i izražavam svoj protest što me ministarka u ovom trenutku ne sluša. Insistiram da me čujete. Mislim da je ovo vrlo važna tema i da moramo dobiti odgovore na ova pitanja. Upravo sam rekla da ovaj zakon po mom mišljenju neće rešiti problem.
Zbog čega neće rešiti problem? Zbog toga što u ovom članu 2. se govori o dugu od 13 milijardi dinara, a da nam niko do sada nije dao objašnjenje na koji način je on utvrđen i da li je on tačno utvrđen. Kasnije, ako pogledate ceo zakon, u članu 5. se kaže da će Vlada posebnim aktom utvrditi iznos svakog pojedinačnog potraživanja zdravstvene,odnosno veledrogerije prema zdravstvenim ustanovama.
Šta to znači? To znači da Vlada u ovom trenutku uopšte ne zna koliki je sadašnji dug prema veledrogerijama, jer da zna to bi i napisala u zakonu, ali bi to potkrepila određenom dokumentacijom. Zaista mislim da se ovde radi o neozbiljno pristupu. Zbog čega? Zato što ovaj zakon, i sami ste rekli, pokušava da reši problem na jedan kvalitetan način, na jedan sveukupan način. Da li će to biti? Ne. Od izmirenja kompletnog duga zavisi održivost snabdevanja celokupnog zdravstvenog sistema.
Zato smo mi podneli ovaj amandman gde smo tražili da se evidentiraju dugovanja svake zdravstvene ustanove ponaosob i tražili smo, naravno to ne piše ali se podrazumeva, da se evidentira potraživanje svake veledrogerije da bi znali koliki je ukupan dug. Opet moram da protestujem.
Nisam završila, imam još mnogo toga da pitam. Sa druge strane, zašto mi insistiramo na ovoliko? Gospodo moramo da budemo svesni da se ovim zakonom povećava javni dug Srbije. Znači, ova sredstva koja je neko napravio, a koja čini mi se, ovim zakonom se pokušavaju amnestirati od odgovornosti, neko mora da vrati. Zašto su građani u obavezi da vraćaju ovaj dug? Neko mora da nam prosto odgovori na to pitanje. Ako se već prihvata da on bude javni dug onda kompletan problem mora da bude rešen. Uporno govorim da on neće biti rešen. Želim, da me razuverite i da mi date argumente zašto mislite drugačije.
Moram da kažem da veledrogerije očekuju ono što ste vi rekli u načelnoj raspravi, znači da im se vrati ceo dug. Moram da vam kažem takođe i drugu stvar, da veledrogerije prilikom svakog uvoza imaju gubitak od 20% zbog naravno negativnih kursnih razlika. Nekoliko puta, tačnije pola godine već insistiraju na tome da dođe do promene uredbe o određivanju kursa dinara. Reći ću vam da je ta uredba doneta u junu 2011. godine i da ona iznosi 99 dinara za jedan evro. Predstavnici kako domaćih, tako i stranih veledrogerija, upozoravaju Vladu, znači da mogu da obustave sve moguće isporuke kako lekova, tako i medicinske opreme, zbog toga što cena lekova nije usklađena sa realnim kursom dinara.
Dalje, veledrogerije takođe, kada su već isporučile lekove i medicinsku opremu zdravstvenim ustanovama, oni su platili u isto vreme i PDV i carine. Taj iznos, tačnije taj trošak nije ukalkulisan u ovo i možemo da govorimo samo o tome da njihov celokupan iznos neće biti namiren.
Dalje, u ovom predlogu zakona se govori o zadnjem roku, znači o 31. decembru 2015. godine kada će njima biti isplaćen kompletan dug. Postavlja se pitanje koliko će njihovo potraživanje do tog trenutka biti potpuno obezvređeno. Na čemu ja insistiram? Insistiram na tome da dobijem odgovor, da li će ovako predviđen zakon, odnosno Predlog zakona rešiti kompletan dug prema veledrogerijama, ne zbog veledrogerija nego zbog opstanka i obezbeđenja snabdevanja lekova celokupnog zdravstvenog sistema.
Znači, zašto insistiram na ovom amandmanu? Zato što ja mogu samo na osnovu jednog pitanja da se uverim da vi apsolutno ne zante koja su to današnja potraživanja u tačnom iznosu, odnosno dugovanja zdravstvenih ustanova prema veledrogerijama. To da ću potpuno biti u pravu, evo postaviću vam samo jedno pitanje i zahtevam od vas u ovom trenutku tačan i jasan odgovor. Da li vi znate tačno koliko iznosi javni dug? Da li je u ovih 13 milijardi dinara koliko je predviđeno ukalkulisan dug Instituta za transfuziju krvi? U ovom trenutku tražim od vas odgovor i ako mi tačno odgovorite na to pitanje, a odgovor ja znam, pa vas upravo zbog toga to pitam. Znači recite mi, da bi videli da li su vaši ili moji argumenti na mestu.

Hvala vam gospodine predsedniče. Vi ste gospođo ministarka objasnili sve ono što ja znam. Očekivala sam da ću od vas da dobijem neke preciznije odgovore koje sam prosto pitala u svom pitanju.
Niste mi odgovorili na pitanje i nije dovoljno da mi kažete da RZZO ima sve potrebne informacije o ukupnom iznosu dugovanja u ovom trenutku. Ja to tražim sada od vas i postavila sam vam jedno jasno i konkretno pitanje. Da li je u ovih 13 milijardi dinara ušao dug Instituta za transfuziju krvi? Molim vas da u ovom trenutku odgovorite meni na to pitanje.

Replika na izlaganje gospođe ministar.
Niste mi tačno odgovorili na pitanje, vi ste rekli da verujete da će biti isplaćen dug, ali ja vas pitam da li je on ukalkulisan u ovaj iznos o kom mi zakonu diskutujemo?
Takođe, nije mi jasno, šta će da bude sa dugovanjima koja su načinjena nakon 30. septembra 2012. godine, koji opredeljuje upravo ovaj zakon. Na osnovu ovoga što smo mi sada čuli, jasno je da ta dugovanja nema ko da plati. Ako očekujete od zdravstvenih ustanova da one plate dug veledrogerijama, mislim da je jasno i ovim zakonom da oni nemaju sredstva. Da imaju sredstva, mi ovaj zakon ne bi ni donosili.
Danas zdravstvene ustanove umesto da plaćaju lekove i medicinsku opremu, one plaćaju plate zaposlenih, 13.600 radnika u zdravstvu sa kim su sklopili ugovor, mimo ugovora sa RZZO.
Ponovo vam postavljam pitanje, na koji način mislite da će ovaj dug od koga zavisi obezbeđenje finansiranja, odnosno isporuka, i lekova i medicinske opreme zdravstvenim ustanovama, da bude rešen.
Moje je mišljenje i ja potpuno stojim na tome da ovaj zakon to neće rešiti i da to prosto polurešenje koje u ovom trenutku imamo, ne dovodi do samog rešenja celokupne situacije i mislim da, ukoliko se ovaj dug u kompletu, u celokupnosti ne isplati, da može da izazove i dalje nestašice lekova, a plašim se i određenih odlazak kompanija sa Srpskog tržišta.

Ne znam da li smo se dobro razumeli, ja samo govorim o članu 7, gde kaže da se odredbe ovog zakona odnose na dugovanja iz člana 1, zaključno sa 30. septembrom 2012. godine. Znači, evidentno je, vi ste dali nalog od 1. novembra, znači šta će da se dešava sa ovim dugom koji je u međuvremenu napravljen. Prosto, želim da od vas dobijem odgovor, kakav odgovor i kakvu poruku država u ovom trenutku šalje svakome onome, ko želi da posluje u našoj zemlji.
Znači, jasno je da veledrogerije, u ovom trenutku, neće dobiti izmirenje svih svojih dugova, koje su postigle, zbog toga što zdravstvene ustanove u ovom trenutku ne mogu da isplate. Ponovo ponavljam, kada bi mogle da isplate, ni ovaj zakon, naravno ne bi ni donosili.

Pre nego što krenem na obrazlaganje svog amandmana, moram da kažem da čak i ako je Poslovnik nejasan ili ne precizan, gospodin Cvijan je pravnik i on mora da upotrebi pravničku logiku.
Naš amandman, amandman koleginice Vojić Marković i moj je istovetan sa amandmanom Vlade, koji je prihvaćen i postao sastavni deo ovog teksta zakona. Iz tog razloga nema nikakvog osnova da on danas bude odbačen. Neću da trošim vreme poslaničke grupe.
(Predsedavajući: Molim vas, rekli ste da raspravljamo o amandmanu koji ste ovde dali na član 1. ovog dnevnog reda, a vi sada ulazite u repliku. Nećemo nigde doći tako. Molim vas, pređite na amandman, završilo smo i povredu Poslovnika i replike, sada prelazimo na ovaj amandman. Molim vas da ispoštujte to. Izvolite.)
Sad vas molim da mi vratite vreme, kako bi imala mogućnost da obrazložim svoj amandman.

Hvala vam gospodine potpredsedniče.
Mi ponovo govorimo o poljoprivrednicima u ovom predlogu zakona. Naime, tražimo da poljoprivrednici dobiju status osiguranika u smislu člana 22. ovog predloga zakona.
Na prethodnom zakonu, Zakonu o zdravstvenoj zaštiti se pokrenula jedna vrlo ozbiljna i kvalitetna rasprava u pogledu amandmana koji smo, koleginica Vojić Marković i ja podnele, kojim smo tražili ovo isto.
Dobila sam utisak, na osnovu rasprave koje je protekla, da bi gospođa ministar možda bila voljna da prihvati čak ovaj amandman, ukoliko bi ga mi možda malo preciznije definisali, ukoliko bi dodali da se to odnosi na poljoprivrednike do 0,5 hektara zemljišta.
Apelovala bih na vas, ukoliko naravno taka volja postoji, mi smo vrlo radi da taj amandman preciziramo i ispravimo. U samom obrazloženju, zašto se amandman odbija, mislim da Vlada polazi od nerealnog sagledavanja sadašnjeg stanja i položaja srpskog seljaka.
Naime, ne govorim o seljacima koji obrađuju desetine hektara zemljišta, govorim o prosečnom srpskom seljaku, koji obrađuje možda samo tri hektara zemljišta, koji ima dve krave i koji možda ima IMP traktor, star 30 do 40 godina, i koji po tom osnovu može da zaradi godišnje, svega par hiljada evra, i to naravno, ako ga vreme posluži. Ako bude godina kao što je ova godina bila sušna, čisto sumnjam da možda da zaradi i toliko.
Naravno, poljoprivreda u Srbiji nije biznis, ona je puko preživljavanje i naravno da mi smatramo da bi ovaj amandman trebalo da bude prihvaćen, jer bi on rešio položaj velikog broja osiguranika, koji u ovom smislu nisu podvedeni pod to svojstvo.
Ne možemo da se ponašamo tako, kao da je poljoprivreda u Srbiji na nivou one koja je u Danskoj, gde farmeri obrađuju po 50 hektara zemlje, ovde se radi o poljoprivredi kao delatnosti, gde poljoprivrednici bukvalno, u pravom smislu reči, preživljavaju.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedniče Skupštine, poštovani gospodine ministre, mislim da je trebalo odmah na početku rada da prosto upoznate gospodina Dinkića da on danas ne može da bude ovlašćeni za ovu tačku iz jednog prostog razloga što se nalazi u sukobu interesa.
Pored toga što je gospodin Dinkić ministar, on je u isto vreme i kompozitor i mi imamo informacije da komponuje muziku kako za gospodina Bobana Rajevića – Piromana.